Prolog

Featured

(Ljubav, kao reč i pojam koji ovde upotrebljavam, se ne odnosi, kako se to uobičajeno podrazumeva u savremenom svetu, na ljubav muškarca i žene, „eros“, nego na sveopštu, svesvetsku Ljubav – Agape. S druge strane, od drevnih vremena do danas, u ljudsku psihu i umetnost je utisnuta ambivalentna dvojnost „eros-tanatos“ (ljubav-smrt) i ona je na neki način neizbežna.)

Savršena književna forma o čovekovom životu je forma zapisa na nadgrobnom spomeniku: 1)godina rođenja; 2)godina smrti; 3)po(t)pis ožalošćenih. U ovom konceptu nema ničeg suvišnog. Postoji čudo rođenja i postoji tajna smrti. Jedino ovozemaljsko životno je po(t)pis ožalošćenih. To je ono što je čovek stekao-stvorio između stavki 1) i 2), to je njegova budućnost na ovom svetu.

Ja sam rođen 1967. u Pirotu. Uglavnom sam živeo kao sav normalan svet.

Poeziju sam čitao ili zato što sam morao ili zato što mi je život činila snošljivijim. Poeziju sam počeo da ŽIVIM nenamerno, nesvesno… U trenucima kada su mi životne prilike bile nesnošljive i kada mi je razumna svest bila uspavana, životodavni Duh mi je donosio emocije. Pošto sam već bio navikao da pišem i nisam znao šta bih drugo s tim darovima, zapisivao sam ih. Nekad je to bilo lako kao u nekom zanosu, euforiji. Drugi put je bilo teško, frustrijrajuće… ne moći da nađeš reči koje mogu da pretvore emocije u reči… Tek kasnije sam shvatio da sam pisao pesme.

Pesnik je samo oruđe Duha. Neki su pesnici dobro oruđe, neki nisu, Ja sam, nažalost, od ovih poslednjih. Tek ponešto sam, nadam se, uspeo od svog obilja da prenesem na papir, da složim u neku knjigicu.

Jednom prilikom sam svom starom školskom drugu rekao da ću da napišem knjigu i da ćemo da da napravimo književno veče i da se napijemo i najedemo… „Dobro, rekao je. A što moraš da pišeš knjigu!“

Mislim da to krucijalno pitanje odnosa paksisa i poetisa: „…što mora da se piše knjiga…“ „piše“ ako već ne znamo da pevamo… a pevanje je, ustvari, pravi ambijent za poeziju.

Zašto čovek MORA da peva-piše poeziju!?

Siguran sam da isto pitanje može da se formuliše i kao:

Zašto čovek MORA da voli!?

U nizu ljudskih emocija, kao i u nizu ljudskih delatnosti, ljubav i poezija zauzimaju sasvim posebno mesto.

Svaki čovek mora da je voleo, voli ili će voleti… bilo šta, bilo koga, bilo kad… onda je i pevao… a pevanje nije uvek od radosti… To je ta suštastvena poezija!

Ali… „Od ljubavi se ne živi!“ -to će vam reći svaki razuman čovek. I, sasvim se slažem… Iako je svako voleo, voli ili će voleti (i tako bio pesnik) – to je bilo sporadično, povremeno ili privremeno. Svo ostalo vreme smo morali da jedemo i pijemo, već da ne spominjem da neprestano moramo da dišemo. Zaista, pokušavam da nađem argumente kojima bih dokazao da je ljubav-poezija u istoj meri neophodna i neizbežna, ali, iskreno, ne uspevam. Isto tako, iskreno, svakom mora biti jasno da bi svet bez ljubavi-poezije propao za par stotina godina. No, par stotina godina bismo jeli i pili i na kraju prestali da budemo ljudska bića, što je, valjda, bolje nego da u par sedmica ili dana skapamo bez hrane i pića i ostanemo ljudska bića. Hoću da kažem da u svakodnevnom životu poezija ima malo šanse u poređenju sa materijalnim svetom. I, ne samo to… Sećam se jednog uzgrednog dijaloga: „Taj nije baš u redu – mnogo čita knjige!“ „More, ne samo što čita. On, bre, i piše pesme!“ „E, znači, skroz skrenuo…“

Dakle, osim uzaludnosti, svakodnevni život poeziji pripisuje i određenu nenormalnost.

Zaista, odvajkada je poznato „pesničko ludilo“. Ali, ono je bilo duboko poštovano kao „zanos“ i na isti način kao i kod religijskih proroka. Poštovani su kao ljudi koji se u određenom trenutku odvajaju od sveta ljudi i primiču božanskom i prenose nebeske poruke. „Zato je pesnik od svih drugih ljudi smatran najbližim božanstvu… pesnik je nešto lako, krilato i sveto – tumač božanstva.“ – kako kaže Dučić.

Kasnije su pesnici shvatani kao „zaneseni“ i neprilagođeni „normalnom“ svetu.

„Za mene je slučaj pesnika ovom društvu, koje mu ne dozvoljava da živi, slučaj čoveka koji ide u osamu da izvaja sopstvenu grobnicu.“ (Malarme)

Dakle, pesnik je čovek razapet između neba i zemlje, na sredini u kojoj zjapi užasna i prazna – USAMLJENOST, „horror vaccui“ od koga se i sama Priroda užasava.

„Mi znamo da kad pevamo, mi i na nebu ostajemo verni zemlji, a ostajući verni zemlji, mi volimo nebo: gde je, ako ne na nebu, naša stara zemlja? Sada znamo da su duša i telo jedno, kao što znamo da su zemlja i nebo jedno; ali sada znamo da je zemlja naše duše i nebo našeg tela – samo stvaralaštvo…“ -govori Andrej Beli.

„Ko voli – tih je! Samo prazna posuda zveči!“- kaže Šekspir.

„Ako jezike čovečje i anđelske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči.“ (Apostol Pavle, 1. Kor.; 13,1)

„Zašto samom sebi pevam, ZVONO KOJE PRAZNO ZVEČI, jer o drugom nemam kako, nemam čime, bez ljubavi nema rime.“

Praznina je smrt i smrt je praznina.

Jedino Ljubavlju ako se praznina usamljenosti ispuni postaje posuda koja daje pun i ispravan zvuk – zvuk pesme.

Rastače se telo moje ali ne od boli

nema više čime da me steže zemlja

iznad najvišega visa nestade i noći

(čekaju me)   svetlo i toplota rođenoga doma.

Iznad sveta pogledah na zemlju

ozari se srce u ljubavi čistoj

oslobođen svega sve zavoleh silno

što mi muka beše sve je tako milo.

Na ovom mestu moram da objasnim jedinu posvetu i jedino ime koje se pominje u „Pevanjima“. Lina je moje mitsko biće: „Ljubav joj je ime, plašt je okružuje sivi. Pred ljude je došla prvom okupana rosom i pre druge što nam dođe sa samrtnom kosom.“ (Ova druga je uobičajena predstava smrti koja telo pretvara u prah) Lina dušu odvaja od tela i prenosi je u svet večnosti.

Raspet između neba i zemlje, samo pravi Pesnik iz praha dolazi do Svetlosti. Ja tome samo težim.

Pomenusmo da bez hrane i pića nema života a da bi bez poezije i moglo da se živi na ovom svetu mada kažu da je „hrana za dušu“.

Pesnici žive u svet(l)u večnosti gde bez poezije ne može da se živi. Zato mora da se peva-piše…

Advertisements

SELO KAMENOVO

SELO KAMENOVO

(nemi film na ruskom)

selokam

Ustvari, na mapi u katastrima gubernije r. -jvske selo je označeno bledom tačkom pored koje je pisalo „Stepančikovo selo“. Nekako se i desilo da je baš to mesto s ostarele karte na zidu katastarsko-poreskog odeljenja uprave gubernije r. -jevske bilo potrgano, а bilo je tako malo da niko nije ni primetio da nešto fali i uskoro se i taj zaborav utkao u nemilosrdan, postojan hod upravne državne mašine i selo Stepančikovo je prestalo da postoji. Državi selo nije nedostajalo a, bogami, ni selu država. Niko im nije dolazio ni s porezima ni s ostalim pozivima kojima bi njegovi stanovnici izražavali svoju zahvalnost što ih država čuva i brine о njima. Ljudi su, gle, živeli, а i država je živela. Čak je, nekako,  bilo lakše i ljudima i državi.

Doduše, ostali su papiri koji su se ticali sela Stepančikova. Ali, dobro ušuškani u gomilama i gomilama papira po kancelarijama i ostavama uprave, zajedno s drugim selima, varošima i ljudima mirovali su i ćutali. Niko ih nije tražio, oni leba nisu tražili niti se ко saplitao о njih i tako je to bilo.

A tamo je pisalo da je to imanje, posle svih bitaka, dobio neki kozak Stepan, kada ni ljudi ni sela tada nije bilo tu, te je on na goloj ledini počeo svoj život s mladom, lepom ženom, ali druge vere, pa mu je bilo lakše da se ukloni od ljudske zlobe i ogovaranja na mirne livade, tihe šume i među, nekako, mirno i tiho zverinje, kоjima nisu smetali, pa ni ono njima. A desilo se i da su bili vredni i umešni pa se imanje i uredilo i proširilo. Izrodili su i nešto dece, pomalo i ostareli pa im je već i zatrebala pomoć i došlo je još nešto ljudi i snaja i tako je, polako, nastalo selo. Radili su i živeli kao i sav ostali svet, mešali se s tim svetom (jer nisu bili baš daleko od drugih sela), vremenom se zaboravilo ime mlade, lepe žene, pa je i ime Stepanovo postalo maglovito za potomke. Krv im se pretopila i izbledela i ostao je samo jedan deda za koga su pričali da je Stepanove loze i koji je u vreme ove priče već bio toliko star da su ga jednostavno zvali Stari Deda.

dedakam

On sam sebe nikako nije zvao. Bio je skoro sasvim slep i toliko poguren da mu je glava bila okrenuta prema zemlji. Budući slep nije imao potrebu da podiže glavu i pogled pa bi onaj ко bi stao naspram njega gledao u teme njegove šubare. Ta šubara je nekako stajala i niko nikad nije video da je pala. Tako bi Stari Deda govorio zemlji a onaj naspram njega odgovarao šubari. Šubara je bila vučja i, mada olinjala, nekako je plašila. Tako je Stari Deda svakom budio strahopoštovanje i svi su ga slušali. Čak se i večno nestašna deca nisu usuđivala na neslane šale. Istini za volju, Stari Deda je retko govorio, da l’ od nemoći ili od mudrosti… a i govorio je nejasno i u zemlju pa ga je bilo teško razumeti. Slušalac bi nešto razumeo, nešto ne, pa bi nerazumljivim recima dodao svoje mišljenje i, naravno, bio iskreno oduševljen dedinom mudrošću. Tako bi svako bio zadovoljan i svaki ozbiljniji poduhvat u životu je počinjao dedinim savetom.

Dedina brvnara je bila izdvojena i poviše svih kuća i kad bi se ко video da laganim, nesigurnim korakom stupa uzbrdo, znalo se da ga nešto muči ili je važan plan u pitanju. A svako bi se, budući na nizbrdici, vraćao čilim, brzim korakom i po tome se znalo da više nema ni nedoumica ni prepreka.

Dedina brvnara nije bila jedina u selu. Tačnije, sve kuće u selu su bile brvnare. To je bilo otuda što selo Stepančikovo sa svom svojom dostupnom okolinom nije imalo ni jedan jedini kamen i po toj osobenosti je i zaslužilo da se nađe u priči.

Kamenje nikom nije ni trebalo. Peskovita zemlja je hranila mnogo trave i travom su se hranile ovce i žita i ostalog potrebnog bilja je bilo sasvim dovoljno za život. Hrastove šume je bilo toliko da niko nije ni vodio računa čija je već su svi sekli i koristili po volji i potrebi. Potreba nikad nije narasla iznad svog tog obilja i svima je bilo sasvim normalno da se tako živi. Selo je imalo nekoliko malih i nestalnih potoka i zbog toga vodenica i vodenični kamen nisu padali na pamet. Nosili bi sir, vunu i ostalo od ovaca (bilo je nešto svinja,  jedan zaprežni,  praznični, za čeze, bogatog Čerkasovog, konj, magarac Peđe Velikog i, naravno, neodređen broj kokošaka za koje su samo petlovi znali čije su i o tome vodili računa uz stalne borbe a jaja su nosile svuda i uzimao bi ih ko ih nađe, neodređen broj lenjih mačaka koje su vodile računa o poljskim miševima tako da ih nikad nije bilo previše da dosade a nikad ih nije ni nestalo i nešto pasa kojima je po nekom čudnom običaju svima nadenuto ime Cuko pa su se na poziv i naredbu odazivali svi ili onaj najbliži a tako su i hranjeni… bilo je i nekoliko pari volova ali će oni u priči kasnije naći mesto… ), usput i pšenicu da samelju i zamene za brašno u nekoj varoši odakle bi donosili i gvozdene alatke i so za ovce i sebe i ostale potrebe u kući i oko kuće. Bilo je i šljive i ječma i jabuke i ostalog iz čega se stvori votka i druga razgovorna i za dušu lekovita kapljica.

Ma, može se mirno reći da je svega bilo dovoljno i da dete ne zaplače i da se odrasli ne zabrine. Samo, eto, kamenja nije bilo pa su retki posetioci ovo selo nazvali Kamenovo. Čak i oni sitni kamenčići su bili retki u nesigurnim i nestalnim koritima potoka a i oni su bili ili оd nekog peščara ili liskuna, meki i nepostojani… Nije bilo ali nije ni bilo potrebno. Neko vreme seljani su se mrštili na ime Kamenovo, ali su, kad ga je sav ostali svet već tako znao i da se ne bi zamarali objašnjavanjem i raspravom,  vremenom i sami počeli tako nazivati.

Tako je i ime Stepančikovo ostalo zaboravljeno u nekim papirima, među svim onim nepotrebnim za svet, a ljudi su živeli kako živi sav pošten i vredan svet.

Da Kamenovo ne bude baš kao sve ostalo, da se, eto, po nečem odlikuje,  jer je Bog uredio svet tako da vazda bude zanimljiv i za čuđenje, potrudila se neka snaša kojoj niko ime nije zapamtio. Odnekuda je zabasala u selo, videše da je dobra duša, ne zameriše i nađe se jedna prazna kuća da je udomi. Nađe se i hrane i druge potrebe za život i ona se ustali među domaćima. Nije nezahvalna bila, svakog se posla prihvati i razgovor joj beše lak i svetao. Nije valjalo da sama dane broji, bez nekog svog, ali videše da i nije sama došla. Stomak joj se zaokrugli, kad dođe vreme žene pomogoše i još jedno biće se zaplaka na svetu i uveća radost u Kamenovu. Krstiše ga Peđa.

Vesele dane provede Peđa s materom. Videti ih i obradovati se što na svetu, eto,  tako, ima lepe sreće, da se vidi i ne zavidi. Dani minuše i godine toliko da Peđa već poče da pomaže u kući i okolo a majka ode za nekom svojom starom sudbinom. Tako Peđa ostade na brigu i pomoć celom selu. Ostade u svojoj kolibi i uskoro se vide da može sam  da je drži. A rastao je brzo i zdravo kao sam Bog da se strara o njemu.

Da je nešto sasvim posebno prva uvide Anjusja.

Anjusja beše udovica s mnogo dece. Lepa žena čiju snagu godine obilaze i ne dotiču je se. Muž je ostavi s dvoje dece ali se, godina za godinom,  nađoše i druga.

Hitra, laka, iskričavih crnih očiju, s onim osmehom što mami a ne znaš kako mami… Žene videše da im domove ne kvari a muži se ne zavađahu i mnogi tek nabujali muškarčić otvori muške oči uz nju. Oko nje je vazda bilo mnogo dece i ona što pužu i ona što već samo šibom možeš pitomiti i njena i tuđa, koja su tu za društvom došla, pa je bilo i da zanoće, jer ih nije mogla prebrojati kao što pčele zuje, i da matere ih traže ili tek sutradan dođu po njih. Za teže poslove Anjusji ponekad trebaše pomoć. Peđa rano poraste i poraste snažan pa se često nađe da pomogne. Tako se desi i da jednom tu prenoći a zorom se ču naročito glasna i vesela Anjusjina pesma.

Ali, nije tada Peđa dobio nadimak Veliki.

Peđa izraste u krupnog i snažnog momka. No, nije to bilo kao iz priča da izraste iznad hrastova. Bio je krupan i snažan ali onako kako je to kod ljudi. I, bio je dobar, miran i stidljiv kao devojčica. Svakog da posluša, sve da otrpi uz osmeh, da se zasmeje i zaplače brže nego letnji topli pljusak…

Desi se jednog proleća da neki medved usamljenik poče u selu da pravi štete.  Ogroman beše, pogan… ne da ovcu ili drugo živinče udavi i pojede, no ih je klao na gomile.

Lukav je bio da svaku poteru ljudsku izdaleka oseti i umakne. Ali mu se desi da za magaretom nekim, ko zna otkud, nalete. A magare beše svo u znoju i peni i mlado i bežaše  ali i srčano da se kopitama brani od grdosije. Tako se medved zanese i ne vide da je naleteo na Peđu. Kažu ljudi da su videli, a možda i nisu, gde Peđa skoro da nestade pod medvedovim krznom, jer beše manji, ali da se u trenu medved nađe s nogama po vazduhu da mlatara. A Peđa stamen na zemlji stajaše i kao da se u zemlju ukopa i držaše medveda oko vrata i kažu ljudi, a to možda već i lažu, da mu je Peđa nešto u uvo pričao.  I medved se umiri i Peđa ga pusti a ovaj otrča u šumu i više se ne vrati.

magarekammedvkam

A magarac za Peđom dođe u selo i nahrani se i leže na prag i tako poče ta družina. Svaki posao što je za čoveka i magarca zajedno su radili i sve što u selu ljudi sami nisu mogli, Peđa i magarac bi završili. Kad što i po tri, četiri snažna muškarca ne bi mogli pomaći, Peđa bi se podmetnuo i podigao. Jedino bi uvek u zemlju do članaka utonuo.

A drugi kažu da je Peđa postao Veliki kad se kod Anjusje nađe dečak likom sličan a isto s imenom Peđa, te da bi ga razlikovali njega nazvaše Mali.

Kad Peđa malo poraste vide se da je dečko ozbiljan, stalno kao namršten, više sitan nego krupan, često s ručicama prekrštenim iza leđa šeta i, reklo bi se, nešto ozbiljno misli. Mada sitan, bio je srčan, i u dečijim bitkama i oni stariji odustaše da se s njim nadmeću. Uz odrasle ali i mimo njih deca imaju svoje organizovanje. U tom društvu Peđa Mali se pokaza i snažan i pravedan i, mada se nikad nije sam isturao, postade deci kao neki vođa, i da povuče i da presudi. Kao nevidljivo vezana uz njega se prilepi sitna, s plavim kovrdžama i plavim, krupnim očima, Iruška. Kao od sunašca parče zlata prosto je svuda sjala i pratila u stopu Peđu Malog vukući na kanapu neku bušnu šerpu koja je skakutala, prevrtala se i vodila svoj šerpeći život…

Iruška se punim imenom zvala Irina Grigorijevna Čerkasov i bila je najmlađa ćerka Grigorija Putnikoviča Čerkasova, četvrta po redu. Taj vam je Čerkasov bio posebna sorta. Bio je, doduše, iz proste porodice. Otac mu je ljubio kapljicu i bio zadovoljan da malo živi. Tako je i bilo i dok je još bio momčić ostade na domu sam i ode iz sela. Dugo ga nije bilo i vratio se nekako promenjen. Niko nije mogao da kaže šta je to bilo na njegovom licu ali – bilo je… Sagradio je novu  kuću i ljudi pomogoše mada ga nisu razumeli. Na kući je izgradio još jednu. Ako je već hteo još jednu kuću,  mesta je bilo za još jednu da se postavi na zemlju kako kuće i valja da stoje. Ali, ne…  postavio je kuću na kuću pa su jedni hodali drugima nad glavom a i nekako je bilo visoko gledati pa još ljudima u teme. Ako bi se hteo porazgovarati s prolaznikom ovaj je morao kriviti glavu i zaklanjati rukom oči od sunca a odozgo da se savijaš i da oba vičete… i, sve tako, a nikako nije bilo prijatno. Niko od Čerkasovih nije voleo da se nalazi po gornjoj kući, već su živeli dole, na zemlji, kako je udobno i nogama i glavi. Ali su jednom u nedelji morali. Čerkasov bi ih odveo gore i to tako da svi budu na prozorima i gledaju na selo. Žena, on i kćeri, prvo jedna pa druga i sve do četvrte, Iruške, ali je ona bila mala i glava joj se nije videla na prozoru. Još su morali da se svi drugačije obuku u odeću koju je Čerkasov donosio iz varoši a baš ni za kakav posao nije valjala i nekako je sapinjala. Ni Čerkasovljeva žena, Jula, sve to nije volela. Ona nije bila rođena u selu,  jednog dana ju je doveo u nečemu što selo nije videlo dotad, u čezama s konjem. Konji su se ponekad nalazili u istoriji sela  ali nekako nije bilo mnogo posla za njih, a jeli su dosta, pa se i nisu odomaćili. Čeze već nikako nisu bile poznate jer nisu ni bile potrebne. Nekako su bile nezgodne da se natovare a Čerkasov ih nije ni davao ni koristio, osim kada bi jednom u mesecu išao u varoš i otuda donosio mnoge čudne stvari koje i nisu bile od neke koristi sem što su smetale po kući. Od svega što je Čerkasov dovezao čezama jedino su ljudi Julu zavoleli. Kol’ko je ovdašnji Čerkasov nekako otpadao od sela, tol’ko  se tuđa Jula uz njega prilepila. I da popriča i da pomogne i da i uzajmi i pokloni… Stalno se Čerkasov s njom sporio oko tog davanja ali ni Jula nije bila mutava da trpi. Ne bi ljudi znali da Jula može biti drugačija sem dobra da je nisu gledali kad podboči ruke i očicama seva i rečima zaspe te Čerkasov strugne i sve maše rukama oko glave kao da ga stršljenovi jure. I Čerkasov je pričao s ljudima ali mu je priča nekako bila teška, sve o nekim bog-te-pita stvarima, i njegove reči nekako nisu stizale do čoveka. Kao krenu i kad se približe učini im se čovek nepoznat pa zaobiđu i odu besposlene po polju. No, živeo je i Čerkasov s ljudima. Kao kad se u točak udene neka smetnja pa točak poskakuje i trucka ali opet, eto, ide.

Srećom, Čerkasovljeve kćeri primiše materinu narav. On sam je hteo sina i sina a Jula rađaše lepe kćeri. I lepo su živele sa selom a otac im branjaše da se s momcima lažu. Najstarija, Nastasija, po računici sela već uveliko beše za udaju a gledanje niko ne može da spreči i ona gledaše, iz donje ili gornje kuće, Mićka, seoskog mangupa i lepotana. A Mićko po celi dan imaše posla da prolazi baš ispred njihove kuće. Čerkasov je branio i nije hteo da čuje da mu se kćeri u selu udaju. Jednom je, čak, doveo u svojim čezama nekog momka iz varoši. Reklo bi se da momak i nije bio loš ali Nastasija tad pokaza materinu narav pa momak nizbrdnu sve braneći glavu od nevidljivih, a opet strašnjih stršljenova. Nutom za njim iz  kuće izlete i Čerkasov s Julinim stršljenovima i to se više ne ponovi mada u kući ostade za udadbu ni tamo, ni ovamo…

A, začudo, Čerkasov se s Mićkom baš najviše družio. Čezama jeste dovozio ako bi kome trebalo što po selu ali je sa sobom jedino Mićka uzimao u vožnju do varoši. Išli su tamo ko zna kakvim poslom, nekad docnili i po dva-tri dana ali makar Mićko bio dobar i njemu i još više Nasti, nije bio dobar jer je bio iz sela.

Ljudi nisu baš voleli da idu u varoši, a bilo ih je dve-tri na izbor i taman zgodne da odeš, posao završiš i vratiš se pod svoj krov i u poznatoj postelji misli svoje složiš.  Varoši su im nekako smrdele, nije da smrad davi a i ne znaš šta to smrdi, ali smrdi. Smrad i nekako ali gužva i larma se nije mogla podneti. Navikli ljudi da kad se sretnu lepo se pozdrave i prozbore, ako nije zima ili neka druga hitnost. U varoši sve nešto lete i zuje ali ne kao pčele da u tome ima reda i koristi već… ama, ne da se ni opisati, samo te glava zaboli i što bi se neko bez nužde tamo mučio.

A, eto, Čerkasov i Mićko su voleli da tamo idu pa i odocne neki dan.

Ne daj, Bože, što mi majka misli; daj, Bože, što mi žena misli… kažu ljudi. Kad se ko nekud dugo bavi, majka misli da l’ se smrzao ili je gladan, da ga neko ne prebije… a žena misli da se napio i najeo pa se kocka i sa ženama zabavlja… Tako je Bog dao Čerkasovu i Mićku što im žene misle i time su se bavili i tako zabavili… Jes’ da su se trudili da ih tuku ali su se ovi u tuči dobro snalazili a drugog im nije nedostajalo. Naročito su se kartama bavili. Čerkasov je davno bio tu nauku savladao a Mićko se brzo naučio. Gubio je isprva i gunj i brašno a onda je video da tu valja lagati i podvaljivati, a njemu je podvala u krvi bila, ne po zlu nego po veselju. Sve ga je na svetu radovalo pa i kada bi nadmudrio i tako veselje proizveo. Kartanje mu je bilo igra, rakija mu nikad pamet nije mutila, a onako lep i stasit ženama je med bio… Tako, od te rabote stalno se u selo imalo šta odneti.  A Mićko je zavoleo volove.

volkam

Znao je on za volove, kao i svako, nailazio na njih, bili su mu pred očima, kao i sva druga čuda ovog sveta što nas stalno susreću, ali ih ne vidimo. Prvi put ih je video kada su ga u nekoj tuči oborili u blato i balegu tik ispod njuški upegnutih volova. Stajali su u svom jarmu i preživali i slina im je padala na Mićka i tako su se gledali volovi i Mićko. Slinavi i drljavi, sa skorelom balegom na nogama, preživali su, mahali repovima i radili sve što volovi već rade. Ustade Mićko i zagleda im se u oči. U očima im beše i tuga i muka i mirno neko zadovoljstvo, valjda jer ima šta da se preživa, i snaga neka čudna, ne da opominje već je ne možeš ni sagledati, da povuče i kad se joguni i da savlada kad se čini da se ne može izvući i žal što se bič i tojaga troše a blato uhvatilo noge sve do praznih muda i praštanje, praštanje pred Bogom i ljudima praštanje što već i ne može da se živi a mora se i najviše tuga, volovska prosta tuga a ceo svet odražava. I onjuši jedan Mićka i liznu ga tražeći so. Zaplaka se Mićko i otkupi ih za cenu pet pari volova i odvede ih u selo.

Čerkasov se žestio kao na sopstveni gubitak, posebno jer Mićku pređe u naviku da otkupljuje volove i vodi ih u selo i poklanja kome bilo. (Jer, Mićko nije dobit od karata u selo donosio sebi već bi sve poklanjao. ) Ljutiti Čerkasov ga tada ne bi u čeze uzimao a i volovi su bili spori za konjski hod, pa bi Mićko s njima proveo jedan prijatan dan u šetnji i razgovoru do sela. Jes’ da su volovi stalno ćutali ali Mićko nekako postade pametniji i bolji čovek. .

Tako se volovi nađoše po selu i nemajući mnogo posla uglavnom su mirno hodali i pasli.

Da od đavoljih zanimacija mora da izađe neko zlo, pa i od tog kartanja, videće se uskoro u priči.

Skorbutin, Njižni i Volođa padoše na kartu Mićku i Čerkasovu. Došli izdaleka,  tamo gde ni misao ne dohvata, sastavljeni po tuđoj volji,  sami od sebe ni gledali se ne bi, ipak su nekako morali da se drže i podnose.

korporckam

Za Volođu bi se nekako moglo i reći da je dobar čovek. Oniži, nabijene snage,  kose i lica boje slame, stalno nasmejan i za društvo voljan, lako bi ga bilo prihvatiti, ali mu je u naravi bila neka jogunasta žica da odjednom neće ili baš to hoće da radi pa nek svet propadne. Nekad bi ta žica navela da za dobro i korist svu snagu i volju upotrebi pa makar i crkao. Drugi put ako bi ga ljudski najljubaznije molio da,  eno,  onaj kamen pomeri pa će poteći med i mleko, ne bi prstom hteo da makne, kol’ko god ga molio i razumu privodio. Najgore je bilo što se nikad nije znalo i nikakvog reda nije bilo na koju stranu će povući. Mogao si ubiti ili njega ili sebe ali to bi bilo to.

Za Njižnog se, pak, nikad ne bi moglo reći da je dobar čovek. Bio je, u stvari,  kukavica, svega i svakoga se bojao i otuda je svakog voleo da kinji. Pošto je preduzeće, koje je poslom sastavilo ovu trojicu, upravo takve volelo da postavlja za narednike ljudima, Njižni se i našao na tom poslu iako nije baš imao veštine za njega. Tako je on naređivao Volođi, ovaj bi nekad slušao i radio a drugi put nikako nije hteo, pa su neprestano bili u raspravi i pravo je čudo kako su bilo kakav posao uspevali da svrše.

Skorbutin je bio mimo njih i mimo svog sveta. Bolovao je od teške bolesti, bolesti duše i, mada je jeo i hodao i pio i radio sve što i drugi, opet kao da je bio po nekom drugom svetu. Imao je, tamo negde daleko, ženu, lepu i zagonetnu, i ni on niti neko drugi nije znao vara li ga ona ili ne. Nije mogao da zamisli da živi bez nje a ustvari je neprestano živeo bez nje, makar mu i u rukama bila. Kakva je ona bila – ko bi znao a nije ni važno jer bolest Skorbutinova činjaše da muči i nju i sebe. Kad bi otišao daleko, njoj opet beše lakše a njemu je svejedno bilo teško jer od sebe nije mogao da se odvoji. E, takav se odvojio od sveta pa se i svet njega klonio. I kada bi bio u društvu veseo i razgovoran opet je nekako odbijao kao glogov vres pa ga ni koze ne mogu da brste. Da nije bio bolestan, bio bi sasvim prijatan i pametan čovek jer imaše i dobrote i škole da lepu reč kaže i učini.

E, oni su po svom preduzeću bili sastavljeni da nađu kamen kako bi negde nekakve puteve pravili. I tu pade reč Kamenovo i od šale veseli Mićko reče da se selo ne bi zvalo tako da nema kamenja svake vrste i veličine.

Za Čerkasova, Mićka i selo bi se priča tu i završila, kao što je ceo svet znao da u Kamenovu ni kamenčića nema, ali po šaljivoj laži pođe preduzeće i nađe kamen da ga boljeg nije bilo na svetu i to pred samim vratima sela.

Isprva to preduzeće nije izgledalo kao neka naročita stvar. Skorbutin je nešto merio, pomalo kopao i zamišljeno hodao tamo-ovamo. Volođa i Nižnji sagradiše neku kućicu, doneše nešto nameštaja i pili su čaj i svađali se. Ako je ko iz sela naišao, porazgovarao se, u sebi smejao ili čudio. Dođoše i psi da ih onjuše i po svom zaduženju malo laju, pa i njima dosadi. Poneko bi im i neku ponudu doneo, meze i kapljicu da se ljudi okrepe od svog posla, kakav god da je bio.

Onda se jedne noći uznemiriše i psi i ljudi. Neka gadna buka se čula, gadna, sasvim ne sa ovog sveta i zemlja se tresla ali se i utiša pa zaspaše do zore.

U zoru se buka nastavi još gore i zloslutnije. Uzbuniše se ljudi, nekako im čudna muka na srcu, niko ne bi ni išao sam, već da strepnju dele pođoše zajedno da vide šta se to zbiva i jesu li oni strani tamo dobro i pri pameti. Već na zadnjoj krivini svog mekog seoskog puta zastadoše kao pred nekim zidom. Ogromna mašina je urlala, gadan dim ispuštala i brdo lomila. Hteli bi ljudi i da se nađu da pomognu u tome što im ličeše na nevolju za ljude ali videše gde Volođa sedi na njoj, Nižnji trči, kruži oko njih i sav se zacrveneo i samo nešto viče a Skorbutov stoji podalje i zamišljeno gleda.

Otvoriše planinu i utrobu počeše da joj vade. Čulo se da mašina urla ali kao i da planina neku svoju muku stenje.

Tako se u selu Kamenovu kamen nađe i kamenolom otvori. Na nekoliko metara ispod meke, pitome zemlje pokaza se srce planine i poče da ispada oštar, težak kamen i da varnice baca od tvrdog gvožđa mašine koja ga je jela.

Vratiše se ljudi s te krivine bez reči, zbunjeni i nekako postiđeni. Odoše za svojim poslovima ali im misli ostadoše da blude oko onog mesta pa posao nikako da krene i ide svojim tokom kuda je lepo išao tolike godine. Idu po selu nekako bez reda, razgovarali bi ali ne znaju ni kako ni kojim rečima i sve skreću pogled kao da su nešto skrivili. A, opet, u sebi ne vide nikakvu ni nameru ni podlost da mogu da se pokaju i oproštaj izmole. Kao kad neko gadno ne-vreme dođe i ne možeš da ga svladaš ni umiriš pa čekaš da se samo umiri i ode negde na drugu stranu gde su neki drugi to možda i zaslužili. U nekoliko sledećih dana se i ponadaše da će tako biti i da se samo treba strpeti.

korpprovkam

Ali, tamo, vidiš, sve veća rupa u planini i sve gadnija mašina urla kao da ju planina nešto jedi te se zbog toga još više žesti. I, one ljude su malo znali ali ih sad ni toliko ne mogu poznati, čini se da više ni ljudske reči od njih ne možeš čuti no samo škrgut, grebanje, zavijanje…

Posle nekog vremena sve se nakako umiri. Ljudima ostade nelagoda oko srca, ali se čovek privikne pa izgleda kao da je oduvek tako bilo i da se s tim mora i nadalje. Takav je život nekako a boljeg nema pa šta ćeš više… Privikoše se, nerado su se oko one krivine nalazili, ali videše da u tom preduzeću ima nekog reda a kad ima reda, makar te i svakog dana po leđima šibali, ako ima reda – i to je od ljudi. Čak se jednog dana zabrinuše jer se mašina utiša pa im tišina dođe čudna. Al’, videše gde se Volođa i Nižnji svađaju, nešto lupaju po mašini, ona se naskoro opet začu i njima kao da laknu.

Nešto nevolje uvek može da se podnese i dok god, po snazi koju je čoveku dao Bog, može da se nosi, onda je čovek i nosi i, možda pomalo gunđa, ali više da duši da oduška nego da pokreće preduzeća koja bi ga odvela ko zna kuda i po kakvim drugim besputnim nevoljama. Ali, kada se desi da se još nešto doda, kao magarcu kad na tovar dodaš neku sitnicu a on više ni da makne neće ili počne još da se rita ili ugrize ruku hraniteljicu, pa neće više da nosi ni onaj teret koji je do tad bez roptanja podnosio, to i ne može da se predvidi a nekad ispadne što ni magarac ni čovek nisu ni pomišljali čega bi se zdravo odmah odrekli a ispadne da ne mogu,  jer ih neka veća sila tera.

Desi se da se na onoj krivini zemlja odlomi i propade i puklotina preseče seoski put. Taj put je vodio u varoš i selo ga nije mnogo koristilo, osim Čerkasova i Mićka pa i njima nije bio mnogo važan. Tako minuše dani a da se ništa nije desilo. Puklotina ostade i put beše presečen. Ljudi su mislili da će ono preduzeće to i da popravi. Desi se da čovek neku štetu nanese bez namere pa je i ukloni i oprosti mu se bez mnogo buke. Put im nije mnogo trebao ali je bio njihov, pa – trebao-ne trebao -treba im. Skupiše skupštinu da ode u ono preduzeće da se stvar reši. Mada su nekoliko bili ljuti, nisu mnogo jer behu navikli da reč između ljudi mnogo može da reši. Znalo se čija je krivica i kako da se reši a i dobru kapljicu poneše da  reči lakše klize ako negde baš zapne.

Inače, od onomad više nisu posećivali svoje komšije. Kao kad te komšija uvredi pa se mrštiš i kloniš dok mu se pamet ne vrati da se sve lepo oprosti i da se, možebiti, još bolje živi. Jedino su deca često išla da gledaju to čudo kao živu bajku, jest’ strašnu, ali i takvim se deca uče. Bila je novost i za gledanje i kamen kao nova, za čuđenje i otkrivanje, igračka. Ali se pokaza i kao nezgodna i opasna igračka. Dotad za decu ništa na svetu u selu ne beše opasno. Mogli su ceo svet da otkrivaju i svuda svoje igre sprovode, poneku štetu naprave, ali ništa nije zasluživalo više od opomene i blage ćuške. Bili su slobodni koliko treba, da se ne pokunje i da se ne ponesu, da su radost i da u vredne ljude izrastu. Ali, kamenje stvori i modrice i ogrebotine i suzu i zabrani im se.

Elem, skupština krenu, kako treba i dolikuje, s ozbiljnim licima,  razumnim rečima i oštrom a blagom kapljicom. Stigoše, nazvaše Boga i dobar dan, sedoše na odvaljene kamenove iako su im dupeta žuljali i sačekaše jer videše da su u poslu.  Volođa se zaletao s mašinom i lomio planinu, Nižnji vikao i mahao rukama oko njega, iako se videlo da ga ni ne čuje niti sluša, a Skorbutin je izdalje gledao i samo stajao. Dugo je tako bilo i već se nije moglo više dangubiti pa iskoristiše tren kad se Nižnji udalji jer su mislili da će s Volođom biti lakši razgovor. Priđoše dvojica-trojica i kapljicu ponudiše i Volođa mašinu ustavi i dobrano potegnu.

Eh, ko bi u toku sveta mogao znati kako od nikakve muke, što je mogla da se reši u nekol’ko minuta i da jedna kašika bagera zaspe onu puklotinu i da se put nastavi i da život ide dalje mirno i skladno a ono se brzak stvori i voda ushuči i zamuti pa se život za život bori. Jedan tren je bio između a Volođina glava se pokrenu odrekom. Možda je bila pošla da mirno klimne ali se negde saplete u njegovoj naravi i odreče. Uto se vrati i Nižnji, a njegova se već znala da je na pakost, i ljudi počeše isprva da rukama prema zemlji pokazuju, pa ih i prema nebu podizahu i na kraju da mašu kao da vazduh seku i odlaze.

A krivina puta beše s jedne strane planinom pritisnuta a na drugoj beše mali ali dubok potok. Kamenje ga pregradi i mala voda se ustavi ali svakim danom sve veća bujaše.

puklkam

U selu nasta gužva i galama a tokom noći se ljutnja smiri i tih dogovor dočeka zoru. Ni trenuli nisu i dohvatiše se posla i kako su znali i umeli i malo i veliko, nabraše i spremiše velika debla i zemlju i natrpaše i puklotinu napuniše i debla položiše da put svoj vežu i njime prolaze kao što su uvek na dobro ljudima i u slavu Bogu.

Ali, đavo zauze svoju busiju i ne puštaše kao i uvek kad se među ljudima pukotina stvori i on u njoj svoj vašar pravi. Skorbutin beše u varoš sišao da svoju zamisao otpočne, Volođi đavo ne dade mira i pred pakosnim očima Nižnjeg bagerom sruši u noći što selo po danima sagradi.

A mali potok pred ustavom sve više bujaše i danju i noću sa planine svoju snagu poče da prikuplja.

provalija-kanjonkam

Noćno mašinsko urlanje opomenu selo i pod ranim suncem ustade i pred puklotinu dođe. Da su ono preduzeće bili ljudi lepo bi ih istukli i poslali tamo gde ih đavo čeka ali više ih nisu videli kao ljude. Čudo gadno su bili i preduzeće njihovo kao mračna utvara bez lika i mada se Nižnji beše sakrio a i Volođa zadrhta.

I ne pogledaše ih više. Ponovo svoju gradnju podigoše, svi do jednog i do najmanjeg pa i sunca grumen zlata, mala Iruška se u blato i među drva nađe da pomogne a kamen jedan na ručicu pade i povredi je. Nije to ni toliko strašno bilo, inače na takvu ranu ne bi ni gledali mnogo, ali ih sada sve jednako zabole i celo selo se oko nje uzmuva da pomogne i psovku i kletvu kamenjarima uputi.

Ispred gradnje kao čuvar ostade Peđa Veliki i magare s njim da noć probdu i zoru dočekaju.

Ko bi rekao! Potok onako mali, ni noge da skvasiš ili da i neku bubu na njenom putu može da prevrne a snagu postojano skuplja, ni ne vidi se odakle stiže,  i što je ustava veća, veća mu i snaga bude, ne mogu tol’ku ustavu da stave da mu prirodu pokore. I već se voda skupila i zemlju raznosi i kamenje počinje da pomera.

A Peđa Veliki beše zaspao pred građevinom, tvrdo i mirno, kao duša pravedna i savest čista. A životinje drugačije svet vide i znaju nešto što ljudi po pameti ne mogu znati.

I Probudi se magare i uspravi a još pred zoru mrak beše zaostao, pa nadade njisku i na kopita se podiže pre no što u šunjanju Volođa mašinu pokrenu da građevinu ruši. I u selu se sav stvor živi uznemiri i pre vremena petlovi zapojaše i svaki pas uši načulji i svi ko jedan, po jednom imenu sleteše do one krivine a magare kopite dizaše i na mašinu naletaše. Zgazila bi ga mašina da se ne bi ni primetilo ali zbuni ova slika Volođu. I psi dotrčaše a za njima selo, bunovno, obučeno i nedoobučeno. No, nije Volođa baš strašljivac bio i od zabune se povrati i krenu strašnu mašinu i magare i psi korak po korak uzmicahu.

Al’ se i Peđa Veliki razbudi i ustade i pred mašinu stade. Nije ni Volođa takav dušman bio da ne zastane i poviče mu da se mane i skloni jer sila Boga ne moli a kad Peđa Veliki i dalje ostade u mestu, samo kao do članaka u zemljicu utonuo. I pokrenu mašinu što planine ruši a Peđa Veliki ruke stavi na tvrdo železo i ustavi mašinu. Svi bez glasa gledahu čudo. U zabuni pogleda po mašini Volođa i još joj snage dodade i zape mašina a Peđa Veliki se upro o nju i ne pušta. Iz mašne dim kulja crn i smradan, kao oblak taman veliki a Peđa Veliki ne pušta. Samo u zemljicu do kolena utonuo.

buldkam

I potraja to.

Ne vidi se ni da Peđi Velikom snaga nestaje ni da mašina može dalje.

Čudo pred ljudima, ni verovati da ljudi videli nisu i pripovedali.

Samo Skorbutin izdalje nešto Nižnjem reče, ovaj strašljivo do Volođe stiže i reče mu i mašinu ugasiše.

A Peđa Mali stajaše na brežuljku i gledaše u Skorbutina. Mala prilika na usamljenom brežuljku, jedva se i razaznaje na toj daljini, a Skorbutin oseti pogled i njegova mučena, hladna duša zadrhta. Ali, odbaci misao i zakloni se iza sile za koju je znao da je iza njega.

A dole potok svoju snagu sakupljaše i već beše ustavi dorastao.

Neko se vreme sve primiri. Selo beše malo oko građevine i Peđe Velikog,  malo po starim poslovima, jer i u velikoj nevolji se mora živeti i jesti i piti pa se i nasmejati. Skorbutin ponovo u varoš pođe a i kad beše daleko opet kao da na leđima pogled Peđe Malog osećaše i strese se ali nastavi jer je znao da će sila velika iz daljine ga zaštiti. Ode u katastar gubernije r.-jevske i potražiše na karti selo i papire.

I dođe mašina još jedna, moćnija. Uz nju mnoštvo nekog sveta, samo radoznalog ali i ozbiljnih lica skorele državne uprave.

Na ljude kao da se studen neka spusti. Stadoše da zaštite građevinu svoju ali u srcima ne beše nade. I Peđa Veliki beše u zemljici do članaka ali ne bi znao gde će pre. Još jednom Skorbutin oseti pogled Peđe Malog i kroz misli mu bolest njegova prolazi i već ne može da se otrese i čini se da je već tada sasvim sa ovoga sveta otišao. Nižnji drhti jer je već svašta oko njega što plaši a zlica sitna,  ne hrabri. Volođa bi od svega sada već digao ruke i kao da je ponovo pri svesti vidi tren od koga sve ovo ne bi bilo i pokrio bi tu bednu puklotinu…

A potok raste i preko ustave se preliva.

Peđa Mali, s ručicama za leđima i u zemlju gleda i ka selu ide. Iruška se beše za tren dvoumila, zatim ručicom u zavoju pripreti ka kamenjarima i svoj sili što se prikupi, podboči se i htede da reči stršljenovske uputi na tu stranu ali odustade i pođe za Peđom Malim vukući za sobom svoju šerpicu.

Izdalje videše staru šubaru gde po putu ide. Sretoše Starog Dedu kako poguren u zemlju gleda i po njoj štapom se poštapa  i lupka. Nazvaše Boga kako se i pristoji i Stari Deda njima. Zastade i s mukom podiže glavu i pogleda ih. Nasmeja se kako se dede unucima nasmeše, reče nešto, ko bi razumeo, pomilova i produži putem lagano kao da ovaj svet ima toliko vremena da jedan deda korak po korak noge pomera, krenuo negde baš kao da ceo taj svet mora baš njega da čeka a ne da se bavi svojim hitnim i prečim poslovima. A, opet, stiže Stari Deda na vreme.

Taman je potok već svoju silu preko ustave prenosio i Peđa Veliki upr’o snagu u jednu mašinu, dok dolazi i druga, ljudi nadali graju i gledaju da se brane a sila preduzeća krenula i stala da se čudi i ne sumnja u svoju moć… Stari Deda prolazi među ljude kao da ga se ništa ne tiče i ne dotiče, a ljudi se sklanjaju i misle deda niti vidi niti čuje šta se zbiva već ide svojim putem.

I prođe Stari Deda među ljude i nađe se pred mašinama i silom preduzeća.

I, gle, strašne mašine tada počeše pred šubarom da se savijaju i lome i kao da se urlik strašni i samrtni začu.

vukbldkam

Jedan Deda sam i poguren u zemlju gleda i po njoj štapom lupka a pred njim sila železa i vatre se povlači i lomi. Niko u to ne može da poveruje ali deca lepo videše kako se iz šubare kao sila vuk pojavi ogroman i na mašine nasrnu i obori ih i slomi i ukloni s puta.

U to potok provali i ustavu raznese i oslobodi se i valjaše silno kamenje i mutnu zemlju.

bujickam

Sve to zadade muku onom preduzeću na povratku u varoš jer beše potopilo i preprečilo puteve. Larmali su kao bezumne pčele (mada takvih među pčelama na svetu nema). Puteve su nekako prešli i vratili se. Teško su objašnjavali slomljene mašine pa se to pripisa kakvoj kapljici glavolomki. Nađoše papire od onog sela i videše da nije Kamenovo već Stepančikovo i nađoše jedan paragraf (a ima ih dosta) po kome tog sela i ne sme da bude i paragraf uništi selo i zalepiše ono potrgano mesto na karti…

Paragrafkamkrstkam

Ali, sela tada već nije ni bilo.

Ukopaše Starog Dedu pored kolibe i ispratiše s poštovanjem i veselom kapljicom i na spomen šubaru staviše. Podiže se svo selo i sa svim svojim pođe za Peđom Malim i Iruškom i njenom nemirnom šerpicom na put u planinu. Svi su stupali mirno i kroz priču. Za Čerkasovim konjem u čezama s nasmejanom Julom i ćerkama stupali su svi ljudi i sav njihov živi stvor. Jedino Nastasija ide putem i za ruku stišće Mićka a priča i smeje se… ne da se zaustaviti. Anjusja svako malo decu broji i nikako da im broj ugodi. Petlovi već znaju i sve su im koke na poziv na mestu. Pometnja jedino nastane ako neko pozove psa po imenu  pa se svi skupe. Kad dođe vreme odmoru i ljudi se skupe po porodicama i komšiluku a stoka oko volova koji mirno preživaju. Iza svih motre i paze Peđa Veliki i magare.

Probalo je opet ono preduzeće da se vrati ali potok beše obrušio put pa i kad to prođu dođu do mesta gde se Stari Deda zemlji predao i šubara, mada istrulela i nestala, još mašine strašeše. Pred njom su se gasile iako su drugde radile, i ni makac. Tako je paragraf pobedio ali mesto ono je opet sa karte nestalo.

Kud se selo Kamenovo delo, ne znamo jer previsoko odoše za priču.

Jedino se Peđa Mali ponekad vidi kako s visoke stene gleda svet a pored njega Iruška stoji, samo bez šerpice jer je već devojka velika i kosa joj se leprša i zlati i na neku zvezdu liči.

irakrajkam

 

NEW WOR(L)D ORDER

NSP – NEOBIČNI SKUPLJAČI PAPIRA

(NOVI SVETSKI POREDAK/NEW WOR(L)D ORDER)

roketnsp

-Davide, šta ti je ovo…

-To su, Sem… – pare! PARE! Čuo si za to…

-Nisam čuo i ne interesuje me i hoću da te pitam, Davide, čime sam te to uvredio, šta se to desilo… Tolike godine radimo, Davide, i, čini mi se, Davide, sve je bilo lepo i pošteno. Ja sam čak, Davide, mislio da smo mi neki prijatelji. Tako sam ja govorio ljudima: „David je moj prijatelj! Evo, sad ću ja da mu odnesem ovaj stari papir što sam skupio i David će, lepo i pošteno, tako sam ja uvek govorio ljudima… „lepo i pošteno“ … David će meni da da krompir ili luk ili pirinač ili pasulj… Lepo i pošteno, kao uvek dosad… I, ja ću to da odnesem kući i žena će da napravi ručak i žena i ja ćemo da nahranimo dete, našeg zlatnog, Bog mu dao zdravlja, Adnana i lepo i pošteno ćemo da prespavamo noć i ja ću ujutru opet da sakupljam stari papir i da opet odnesem MOM PRIJATELJU, Davidu, i sve će biti lepo i pošteno. I, evo, Davide, ja sam doneo stari papir i – koliko ovde, Davide, ima papira… Ima, eto, bar sto kila!

-Ima, Samire, ima… Ima 118 kila i 200 grama… Pošteno!

-Pošteno, Davide! A, što ti meni, Davide, za mojih 118 kila i 200 daješ papir… papir, Davide, nema ga ni 10 grama… Kako ću, Davide, da nahranim ženu i dete, Adnana našeg, Bog mu dao zdravlja… Ja ne moram ni da jedem, znaš to! Ali, oni, eto, stekli tu naviku pa jedu. Šta ćeš, navika, i nije baš dobra, ali ima i gorih stvari na svetu, neka Bog nas čuva! A, kako će sad, Davide, da se nahrane s ovih 10 grama papira, jes’ je šaren i lep, ali neće da jedu papir. Da hoće, dao bi ja njima ovih 100 kila, bilo bi to za ceo mesec… Ali, neće!

-Ama, Samire Barbaru, znaš da su to pare… To je ona nova stvar! Uzmeš to i odeš u radnju i kupiš tamo što ti duša ište!

-Ama, Davide Rokfeleru, za ovih 118 kila i 200 grama bi trebalo da mi daš kilo pasulja i kilo masti i nešto luka, je l’ tako… A za ovih 10 grama ne bi mi dali ni deset zrna pasulja…

-E, Sam, mnogo si težak čovek, brate! Jesi mi prijatelj i pošten si čovek i sve, al’ si mnogo, brate, težak… Ne radim više tako! Ne mogu da držim magacine hrane i ljudi su, eto, smislili pare i… Pa, šta hoćeš za papir… Da ti dam neki metal…

Na kraju su se pogodili. Za stari papir David će Samiru da daje metal, a Samir je već smislio da će od toga da pravi razne stvari za upotrebu ljudima. David je bio pošten čovek i trgovac i rekao je svojim službenicima da mu daju metalne pare u odgovarajućem iznosu i to u što manjim apoenima da bi težina bila veća. Bila je to mala muka za njegovog blagajnika, ali David je jako cenio Samira i njegovo prijateljstvo i tako je to ostalo. Samir je donosio stari papir, David mu je pošteno isplaćivao u metalnom novcu i to je iznosilo oko 10 kila. Kilo metala za deset kila papira i Samir je bio zadovoljan i sve je to tako bilo nadalje – „lepo i pošteno“ , kako su voleli da govore ljudi u Hartlendu, maloj i finoj varošici između Jezera.

Samir je već i ranije pomišljao da se bavi kovačkim zanatom. Privlačilo ga je to a u Hartlendu i nije bilo kovača i tako se to „lepo i pošteno“ uklopilo u uglavnom miran život varošice Hartlend.

hartmap

Hartlend se nalazio skoro na sredini između Velikih Jezera. Doduše, građani Hartlenda skoro nikad ne bi išli na Velika Jezera. Imali su u blizini svoje, Vodanovo jezero, i tvrdili, izvan svake sumnje, da ne samo da je lepše od bilo kog drugog jezera, nego je i riba iz njega mnogo slađa. To su mogli da potvrde i stranci, dakle – bez patriotske sujetnosti, riba iz Vodanovog jezera je zaista bila pomalo slatkasta. To je verovatno bilo zbog toga što je jezero bilo plitko, i puno trave i okruženo finom travom tako da ste sa obale mogli da zagazite u jezero i da i dalje hodate po vrlo prijatnoj, mekanoj travi.

U Hartlendu je živelo oko hiljadu i nekoliko stotina ljudi u oko 350 kuća koje su skoro sve bile poređane uz glavnu i jedinu ulicu, Avalon ulicu. Sve kuće su bile skoro jednake, sa sličnim okućnicama i približnim brojem stanara. Sve je to bilo otuda što su svi ljudi u Hartlendu bili pravi domaćini, pošteni i dobroćudni ljudi, sličnog imovnog stanja koji su živeli od svog rada. Najviše njih se bavilo poljoprivredom po širokim i černozemnim poljima ali je bilo i svih vrsta zanata, potrebnih za život i rad. Od vlasti, ljudi plaćenih da se bave malo potrebnim poslom za koji drugi nemaju vremena, imali su samo šerifa, izvesnog Kazimira Brzezinskog. No, kako niko nije mogao da izgovori „brz…“ , svi  su ga zvali Bžežinski. On je među starosedeoce došao relativno skoro, doselio se iz nedalekog Peterburga i bio je jako nervozan čovek. Nije bilo loš čovek, ali bi lako planuo. Posle bi se i izvinjavao i bilo mu je žao, ali, eto, takav je bio. Pričalo se da je imao neke nevolje u svom rodnom Peterburgu  i da otuda vuče svoju nervozu, ali se nekako uklopio među mirne i trpeljve ljude Hartlenda. Uglavnom je jurio zalutalu stoku sa pašnjaka i njiva a retko bi se desilo da ima neki posao u samom mestu, među ljudima. Ljudi su svoje nesporazume uglavnom uspešno rešavali u razgovoru između sebe a krađa i sličnih nevolja je bilo tek toliko da bi bile tema starijih, penzionisanih „… a, znaš one godine kad se desilo da je Lepoj Beti nestao mačak“ i „… to je bilo kad su, sećaš se, našli onu vreću krompira…“ .

Od ostalih javnih, zajedničkih institucija imali su crkvu, džamiju i sinagogu i jedan bioskop, koji je radio subotom uveče i bio jako posećen. Pogotovo mladi Hartlenda nisu propuštali ni jednu predstavu i bilo je lepo videti kako se uparađene devojke i pristojni momci okupljaju, mnogi u parovima, već i par sati pre početka i prvo šetaju u krug oko bioskopske zgrade dok ih sa klupa posmatraju stariji i komentarišu i kako posle predstave izlaze uzbuđeni i zaiskrenih očiju i pričaju o filmu kao još jednom događaju iz svojih života.

Filmove je već dugi niz godina puštao postariji, usamljeni Semjuel Hantington, vlasnik i jedini zaposleni bioskopa „Demokracy“. On nije voleo svoj posao. (Zato je i u nazivu bioskopa bila (slovna?) greška koju nije hteo da ispravi.) Njegova strast su bile mape… No, doći će i to na red…

samuelnspdemocnsp

Samir Barbar je zaista imao jednu neobičnu osobinu: nije jeo! Mogao je da jede i to je radio kada bi žena insistirala da se, kao normalna i pristojna porodica, nađu za nedeljnim ručkom ili ako bi išli u neku važnu posetu. Tada bi dugo žvakao i naprosto zaboravljao da tu hranu i proguta, što bi učinio kada je trebalo da govori… A govorio je mnogo i često i ljudi su njegovo ne-jedenje tumačili kao odbijanje smetnje da može da govori. No, to nije bilo tačno. Samir jednostavno nije imao potrebu da jede. Pio je dosta vode i ponekad žvakao lišće ili trave koji su mu bili slatki. Inače je bio sasvim normalan čovek. Nije bio ni mršav ni debeo, bio je taman kako treba da bude čovek njegovih godina,i čak je, otkako je postao kovač, prilično ojačao.

samirnsp

Kada je u svojoj dugogodišnjoj poslovnoj saradnji s Davidom Rokfelerom došao do dogovora da stari papir menja za metalni novac, umesto, kao ranije, za hranu, to mu je omogućilo da ostvari svoj davnašnji san, postane kovač i otvori kovačku radnju. Topio je novac i pravio razne predmete. Isprva su to bile sekire, lopate, razne potrebne alatke. Budući da je metal bio stvarno dobrog kvaliteta i da je Sam postao dobar majstor, uskoro se pročuo i, osim meštana, dolazili su stalno i ljudi iz šire okoline Hartlenda. Kada se potreba za alatkama malo smirila, jer su bile kvalitetne i dugo trajale, mogao je na svoje veliko zadovoljstvo da počne da izrađuje i razne ukrasne predmete, skoro umetničke, kako su svi kupci tvrdili.

No, kako je, što bi rekao njegov veliki prijatelj, David, bio „težak čovek“, u razmeni s njim je bilo problema. Naplaćivao je isključivo u hrani i kada bi u kući za ženu i sina bilo dosta hrane – ne bi radio. Džaba bi ga molili i molili, ne bi hteo ni da čuje. Kasnije su se dosetili pa su počeli da mu donose u zamenu razne metale. (Tada je radio „kilo-za-kilo“, kilo metala za kilo alata i koliko god ga ljudi ubeđivali da to nije u redu i da svoj rad treba da naplati samo bi rekao: „Lepo i pošteno!“

-Bog mi je dao i vreme i talenat da ovo radim. Vama  treba pa – Bogu platite za njegovo, a meni „kilo-za-kilo“… Lepo i pošteno!

Ljude je bilo sramota i, da bi umirili savest, tutkali su ženi i detetu neku paru, odeću, svašta što su mislili da treba… A, žena bi im rekla:

-A, šta je vama ljudi! Što me terate u svađu s mužem! Muž mi je dao dom i ja sam ga zatoplila, muž mi je doneo hranu i ja sam spremila jelo i nahranila sina koga smo dobili i, hvala Bogu, ništa mi ne nedostaje, naročito ne da mu se mešam u posao… A vi mi donosite probleme u kuću, što mi ne treba… Imam i ljubav, a on je i malo češće iskazuje pa i previše, da vam kažem, čak i za moju, žensku meru.

Dok je bio sasvim mali, Adnan je uzimao čašćavanje i odmah nosio ocu. Ostalo i nekako, ali Samira su posebno nervirale šarene papirne novčanice. Potpaljivao je njima izjutra kovačku vatru i to je, kad je Adnan malo već porastao, sasvim prestalo.

Dok je Adnan još bio mali, Samir se još mučio. Trebalo je skupiti dosta starog papira i naprosto mu je bilo malo vremena. Kad je Adnan porastao dovoljno da vuče kolica, koja mu je napravio otac, počeo je da skuplja papir i Samir je dobio svo potrebno vreme da se bavi svojim zanatom.

-Čuuuvaaaj…! Stiže Roket-Feler! Ja sam – Roket-Feler! – vikao je David i skočio „bombu“ u vodu Vodan-jezera.

-Čuuuvaaaj…! Stiže Bar-Bar! Ja sam – Bar-Bar! – vikao je Adnan i još jedna „bomba“ se sručila u Vodan-jezero.

Razdragan smeh, prskanje, topla voda toplog leta i dva drugara u običnoj, svakodnevnoj igri.

Adnan i David su bili u onim, verovatno, najboljim godinama života. 7-8 godina, dovoljno odrasli da sve mogu sami, dovoljno mladi da budu daleko od ljubavnih i drugih problema, sasvim prepušteni svojoj mašti i otkrivanju sveta koji se otvarao svud okolo sa svim svojim neodoljivim čudima. Adnan i David su bili nerazdvojni, istih godina i stasa, istih navika i želja, neobuzdane energije… Jedan tamnoput, jedan svetlokos, čak i time su upotpunjavali sliku svog drugarstva. Osim što su bili drugari, bili su i poslovni saradnici. Obojica su, ako nisu bili u školi ili spavali i, jednom nedeljno, (obavezno!) u bioskopu, sakupljali stari papir. Vukli su svoja kolica svud po Hartlendu i okolini i sakupljali papir dok ne bi bila napunjena, istovarena kod Davidovog oca, Davida, pa bi krenuli na novu turu. Samo što su Adnanova kolica bila veća. On je sakupljao karton, novine, sve to, a David je sakupljao one male, šarene papiriće koje su zvali – pare. Toga je bilo mnogo manje i Davidova kolica su po pravilu bila poluprazna čak i tim sitnišem. Adnanu je bilo žao, čak je i David povremeno tužno gledao u gomilu u Adnanovim kolicima, ali – to je bilo to i, na kraju, ne ni mnogo važno. Zabava im je bila zajednička i nastavljali su poslove svojih očeva i tu nije moglo biti ni priče ni promene. Očevi su bili zadovoljni što su, hvala Bogu, tako zdravi, puni energije i što nastavljaju njihove poslove i njihovo prijateljstvo. Adnan i David nisu ni gledali na to kao na nekakav rad, posao i obavezu. Njima je to bila igra i način da uzbudljivo provode svoje dane. Vukli su svoja kolica, ali su ona u njihovoj mašti bila prevozna sredstva od jedne do druge avanture, od jednog do drugog čuda sveta i života koja su susretali svaki dan.

papirsknsp

Otkrivali su svet. Otkrili su, prvo, Avalon ulicu. Svaku kuću i svako dvorište su poznavali kao svoje. Ljudi su prema njima, kao i prema svoj deci u Hartlendu, bili dobronamerni i susretljivi. Otvarali su svoje kapije da se reše nepotrebne hartije, nekih sitnih, šarenih papirića, otvarali svoja vrata da ih počaste sokom ili nekim slatkišem… Adnan i David su otkrivali šupe i podrume pune neverovatnih stvari, čudnih mašina ili predmeta koji su, uz malo mašte, postajali igračke ili neka nova ciglica u njihovom zamku mašte.

Upoznavali su i ljude, ali na svoj, dečački način. Neka teta ili baka je pravila bolje kolače i bila omiljena. Ali, i mrgodna, usamljena starica bi postala „opasna veštica“ i tako zasluživala i više pažnje i uzbudljivije priče. Uredna dvorišta i šupe su bile prezira dostojne a neki ćutljivi i strogi čika  s pretrpanom šupom i zapuštenim tavanom bi postao kralj zaboravljenog, tajanstvenog kraljevstva.

Semjuel Hantington je bio „kralj kraljeva“ i najveći „čarobnjak“! Em je bio glavni u najčarobnijem mestu na svetu, bioskopu, em je bio potpuno rasejani, neuredni starac koji je u svom ogromnom prostoru imao toliko volšebnih naprava, čudnih knjiga i gomile mapa po kojima je preturao po ceo dan dok ne bi našao onu koju traži i ozareno uzvikivao. Semjuel je bio i mrzovoljan, što ga je činilo još zanimljivijim, ali i raspoložen da dečacima pokazuje mape i priča neverovatne priče. Pokazivao bi im nešto na mapama i pričao priče koje su ostavljale bez daha dva dečaka sa četvoro oka i četvoro uva kojih je, pokazivalo se, bilo premalo da upiju svu silu slika i zvukova iz predalekih i prečudnih kraljevstava.

Najuzbudljivija je bila priča o sukobu 7 VELIKIH CARSTAVA…nwonsp

„Pre mnogo, mnogo godina bilo je 7 Velikih Carstava i u njima je carevalo 7 velikih careva. Bili su to: Car Amer, Car Latin, Car Rus, Car Kinej, Car Afro, Car Islam i Car Japan. Oni su bili potpuno različiti i nisu se podnosili. Zato su morali da ratuju.

Bilo je tu i kraljeva, a neki su možda bili i carevi ili su,bar, to hteli.Recimo, kralj Indi. A bilo je i grofova koji nisu znali kome bi se carstvu privoleli: Grof Pravoslav, Grof Mehiko, mali Ukrain, neki Kurd, jedan Etiop, jedan Turk, veliki Indonez i tako, sl… Tu je, ustvari, bilo i najviše problema. Recimo, grof Pravoslav je malo hteo kod cara Rusa, a malo kod cara Amera. Mehiko je stanovao kod Amera ali je bio rođak Latina. Ukraina su rastrgli Amer i Rus. Kurd je bio rođak cara Islama, ali ga ovaj nije voleo jer je bio vanbračan, nekako i rođak Amerove verenice, Evrope. Etiop je bio Afrov ali je u srcu bio za Amero-Evro… Turk je dušom bio Islamov ali je hteo da se dodvori Amerovoj Evropi. Indonez je bio komšija Kineju i Japanu, ali je bio u srcu Islamov. Kralj indi je hteo da bude Car, a za Japan su tvrdili da je, ustvari, samo grof…

Itd., itd…

Sve te „raseline“ , linije razdvajanja, su stalno bile problem i Carstva su se borila oko njih.

Adnana i Davida je ova priča toliko okupirala, toliko ponela da su rešili da je pretvore u igru. Skupili su drugare, podelili uloge i počela je igra širom Hartlenda.

Počeli su i problemi.

 

Evropa, verenica Amera, je htela da se malo oslobodi i da, kako se to kaže, „viđa i druge“… Njen rođak, a Amerov deda, Britan, to nije hteo da dozvoli i stalno joj je pravio spletke. A, Evropin tutor i deda-ujak Englezov, German, je u dnu srca, skriveno, mrzeo Amera i hteo da se već jednom složi s Britanom ali ga je privlačila i pruska želja za istokom i da bude kao car Japan. Tu je bio i Pravoslav koji je čeznuo za Evropom a ona ga je stalno kinjila i što ga je više kinjila to je on, kako biva u takvoj „ljubavi“, bio sve blesaviji iako ga je rođak Rus zvao pod svoje okrilje. Ustvari, Rus je oduvek čeznuo da ga Evropa prizna i prihvati, pa i Amer da mu bude brat, ali su oni tražili da im on u miraz preda Sibir, koji je, ustvari, Hartlend. Turk se tu stalno dodvoravao Evropi i ona njemu preko leđa Pravoslava a nadao se da postane važan kod Islama. Ali, duhom su bili mnogo snažniji Kalif i Šah, glavni sinovi Islama, te je po njima Islam, ustvari i bio podeljeno carstvo, jer su se stalno gložili između sebe i nisu marili za Turka. A on je imao mnogo rođaka koji su stanovali kod Rusa i hteo i njih da okupi. Tu je bio i mali ali srčani Izrael, Amerovo posvojče, i on je stalno pravio probleme Islamu.Uostalom, i Kalif je hteo da igra zajedno s Amerom. A Islam je imao i mnogo sledbenika kod Afra, gde je jedino Etiop bio srcem, mada udaljen, s Pravoslavom. Afro, ustvari, još nije ni znao ko je i gde je i njegova sudbina je bila neizvesna, ali, zbog životnosti, velika, iako ga je Amer stalno potajno trovao i nadao se da se to carstvo jednog dana isprazni za „životni prostor“. A, ustvari, Afrovo Carstvo je tek kuvalo u sebi svoje podele u koje mu je još davno Evropa unela zbrku. Afro i Latin, budući da ih je Amer dugo maltretirao, su se nadali da se udruže i osvete. Car Kinej je žurio da se ubaci i kod jednog i kod drugog. Njega je opasno nervirao i car Japan. On je imao malo carstvo i Amer ga je stalno držao pod kontrolom. No, njegova je prednost bila što je dugo pamtio i strpljivo čekao. Neke rane nikad neće da zaboravi. Uz njih je bio i Indi, a on je po znanju bio blizak Šahu, ali ga je strašno nervirao celi Islam. Indi i Šah su imali znanja koja su ih hiljadama godina održavala. Indonez je srcem bio uz Islam, ali je bio komšijski vezan za Kineja i Japanca.

Itd.,itd.,itd.,…

A, svi su, ustvari, s čežnjom gledali na Rusov Hartlend-Sibir…

Kao da igra već nije bila do zla-boga komplikovana, tu su se pojavili i mali, malecni, (po svom mišljenju „car careva“), Vatikan i, u još jednoj ulozi, Izrael. Nisu mogli ni da shvate toliku drskost da se igra igra bez njih. Vatikan je tvrdio da su Latin i pola Evrope sasvim njegovi, kao i pola ili celo Pravoslavovo. Izrael je, preko svojih rođaka, držao sve konce Amerovog carstva…

Ništa, ništa ne valja ova igra kako ju je zamislio čika Semjuel Hantington. Uostalom, on je bio samo uposlenik čika Davida Rokfelera.

Čika David Rokfeler je sa strane gledao ovu igru i grohotom se smejao. Kada se zabuna i gužva pretvorila u haos u kome su svi vikali, neki se i tukli, čika David Rokfeler je podviknuo i prekinuo igru. Svima je dao po bombonu, nekima više, neke je morao da povuče za uvo, najneposlušnijima je poslao svog uposlenika, Ememefa, da ih drastičnije smiri.

Šta ćete, mora se tako s decom! Najbolje je milom, ali nekad mora da radi i ono jedino među ljudima preostalo iz Raja – batina.

Tako je ta igra prekinuta zauvek i, mada malo razočarani, Adnan i David su se vratili starim igrama i nastavili da istražuju čarobni svet oko sebe.

A, svet je svakog jutra osvanjivao nov, svež i opčinjujuć.

Ulica Avalon je bila poznata i već pomalo dosadna. Adnan i David su bili vredni i već je nestalo i starog papira i, naročito, malih, šarenih novčanica. Trebalo je ići dalje. Svet nije imao nameru da zastane i morali su da ga prate. Jer, ako zaostaneš, život ti izmakne pa imaš problem. Adnan i David nisu imali taj problem, čak je moglo da se kaže da su ga povremeno prestizali.

Granice njihovog sveta su se skoro svakodnevno širile, Hartlend je već bio samo maleno jezgro oko koga su otkrivali nova područja, ali su se uvek vraćali svom domu, bliskosti i sigurnosti. To je bilo i najlepše u vezi sa svim pustolovinama.

Jednog dana Adnan je od nekog čuo da u Toledu postoji neverovatno veliko skladište starog papira. Ali, Toledo je bio toliko daleko da je i njegovo ime pre ličilo na zvuk iz neke bajke. No, Adnanu i Davidu, ako je ponešto i nedostajalo, to sigurno nisu bile znatiželja i hrabrost. Osim njih, imali su i pameti da shvate da se za taj put valja dobro pripremiti. Spremili su dosta čokolada i bombona, hleba i mesa za kučiće ako ih usput saleću… I, došao je i taj dan… Krenuli su.

Mada je put bio dalek, nisu brinuli jer su imali svoja kolica a ona su mogla da ih prenesu i do samog meseca a kako li ne samo do Toleda koji mora da je bio bliži.

Dva dečaka, dva poslovna saradnika, dva prijatelja i istraživača su uzeli kolica u svoje ruke i krenuli Avalon ulicom u rano jutro na stranu gde se, pretpostavljali su, nalazi Toledo. Išli su i išli i to im se učinilo lako i jednostavno. Bio je lep dan, put je bio ravan, išli su brzo i lako, poznati predeli su ih pratili…

No, poznati predeli uskoro počeše da zaostaju. Sve češće su se osvrtali da ugledaju poznato drvo, poznatu livadu… Uskoro videše da im je još samo nebo bilo isto i poznato. Pa… to je bilo dobro znanje: ma kuda išao i ma šta radio, nebo nam je uvek isto i jednako.

Put pred njima je već počeo da zalazi u sumračne šumarke koji su, to svi znaju, puni čudesa a većina ih je strašna. Pomalo su već i noge počinjale da bole a i zalihe čokolada i bombona su nestajale. Adnan i David se pribiše rame uz rame i sa sve većim strahom su gledali u senke šumaraka iz kojih su svaki čas dolazili nepoznati zvuci i šumovi. Doduše, posle prvog prestrašivanja, odahnuli bi kada bi prepoznali da je to ta i ta ptica ili se vetar poigrao, ali su već bili toliko napeti da su i na bombone zaboravili.

A, tada, učini im se da je stigao najstrašniji čas. Čula se, isprvo neodređena a zatim sve jasnija buka, neko kloparanje i dobovanje uz povremeno oglašavanje neke strašne zveri. Kad je postala toliko jasna i bliska, kad je bilo jasno da samo što se nije pojavila iza poslenje krivine na putu, Adnan i David se stisnuše i primeniše poslednju, najmoćniju meru zaštite: zažmuriše. (Poznata je velika moć ove zaštite i odbrane, čovečanstvo je vrlo često i uspešno primenjuje i postiže velike uspehe. Još je moćnija ako se kombinuje sa zapušivanjem ušiji…) … što su Adnan i David ovaj put, u strahu, zaboravili tako da su čuli kada se silesija najgorih demona i zveri zaustavila pored njih i utišala. Spremiše se za najgore…nisu ni znali šta je to najgore.

donkihotnsp

-A, kuda ste krenuli, momci…

Silesija demona i zveri se, verovatno i sama prestrašena i pobeđena njihovim žmurenjem, pretvorila u čoveka sa konjskom zapregom. Konj je pomalo rzao, a nepoznati čovek ih je posmatrao sedeći na sedištu svojih kola.

Krv im se vratila u lice i život u srce.

Nepoznati ljudi nisu bili nepoznata pojava u životu dečaka. Povremeno bi se pojavljivali u Hartlendu i nisu bili zastašujući, uglavnom su bili zanimljivi. Ali, tamo su bili okruženi svim poznatim, ljudima i sopstvenim domovima. Prvi put su sreli nepoznatog čoveka u nepoznatoj zemlji i osećanje je bilo novo i uznemirujuće. (Drevni predački običaj je nalagao da, u takvoj situaciji, prihvatiš pomoć takvog čoveka i da ga kasnije umaltiš do istrebljenja. Tako se vekovima širila „civilizacija“. No, Adnan i David nisu znali za taj običaj.)

-Idemo u Toledo!

-Na dalek put ste se uputili… A, zašto, ako smem da pitam…

-Pa, po stari papir…

-A, zato imate i kolica… Hajde, ako hoćete da vas povezem, penjite se… Ja sam iz Toleda, ustvari – u blizini, imam zamak na La Manči, videćete ga izdaleka… Zovem se Don Kihot! ‘Ajde, Dulsineja! – i kobila lagano krenu.

Popeli su se, ponovo ozarili lica, strašna šuma je izgubila svoju zaštrasivost, čak i ono isto i svima jednako nebo je ponovo postalo vidljivo. Na kraju se ispostavilo da Toledo i nije toliko daleko.

Stigoše. Don Kihot im pokaza zamak. Bio je na jednom bregu, veliki i sjajan, okružen vetrenjačama i svim onim što treba da je oko zamka. Reče im da svrate, ako žele ili im nešto zatreba.

-Najviše starog papira ima Horhe-Luis Bordžes. Pitajte za Bordže, svako zna… Ja nisam u najboljem prijateljstvu s njima, pa… tako… vidimo se!

Toledo je bio mnogo veće mesto od Hartlenda i šuma nepoznatih ljudi se kretala okolo, svi su nekud žurili, vikali i galamili… Nimalo nije ličio na miran i spor Hartlend, gde se svi ljudi pozdravljaju i obavezno nešto i progovore. Adnan i David su se osećali izgubljeno u toj šumi. Nisu znali da su u takvim gradovima, ustvari, svi izgubljeni i da su svi nepoznati, samo su navikli na to.

No, polako, jedno-po-jedno, stigoše do kuće Bordža.

Kuća je bila vrlo stara, izgrađena od kamena, drva i zemlje, kao da se sama izdigla iz zemlje ili se, vremenom, stopila s njom, toliko je bila deo svoje okoline. Nije imala krov, tj. krov je bio ravan, tako da je tavan kući bio sav svet a nebo krov. Prozori su bili mali, samo staklo ugrađeno u zidove, pa su ličili na mnogobrojne oči. Neka od stabala koja su ugrađena u kuću kao stubovi ili grede, su vremenom uhvatila koren i ponovo počela da žive i rastu u okviru kuće. Zemlja, kojom je kuća bila obložena i premazana, je bila ona ista zemlja na kojoj je kuća stajala i teško je bilo razlikovati gde počinje kuća a gde završava tlo.

Zaista neobična kuća a kad, dozvan njihovim povicima, izađe domaćin kuće, videše da je i on neobičan. Po čemu je bio neobičan, teško bi moglo da se objasni. Jeste, bio je poluslep i nosio tamne naočare, ali to je, ipak, sasvim obično, kao i sve na njemu. Ipak, iz njega kao da je izbijala neka vrsta polutame, taman onoliko koliko je od sveta dobijao sumračnog svetla, toliko je svog polumraka vraćao svetu. Malo kasnije će videti da taj utisak dolazi iz podruma kuće u kome je Horhe-Luis provodio veći deo svog života. (Ima ljudi koji za života ostanu mladoliki i sveži. Ima ljudi koji se, naprosto, rode kao već stari pa ih ni roditelji ne pamte kao decu. Horhe-Luis je bio od ovih drugih.)

borhes

-Šta je! – oštro progovori Horhe-Luis kad izađe pred dečake gledajući nekako pored njh, pogledom koji je stalno bio usmeren ka nekom horizontu, ivici između neba i zemlje, svetla i tame. Kažu da je tako mogao da vidi drugačiji svet, da vidi sve one prisutne a za druge nevidljive stvari. Kažu da je, tako, mogao da vidi sadašnjost samo kao tanku liniju između prošlosti i budućnosti, da je i prošlost i budućnost video kao polja a sadašnjost samo kao tanku liniju između njih. Kažu da, ustvari, vreme i jeste takavo.

-Šta je…

-Mi smo… došli…

-Došli smo po stari papir…

-… i male, šarene papiriće…

-Rekao nam je gospodin Don Kihot…

-Don Kihot!… Ko vam je to…

-Pa,… gospodin vitez… živi u onom zamku na La Manči…

-Eno, vidite… onde…

Horhe-Luis je gledao u tom pravcu na svoj posebni način i još oštrije nastavio:

-Kakav „gospodin-vitez“, Don Kihot, kakav zamak… Ja znam, a mnogo znam, da tu živi jadni, mali Snačo Pansa u svojoj bednoj udžerici!

-Nego,… nije važno. Zašto ste, ono beše, došli… Deca mi nisu najomiljenija stvar na svetu…

-Mi… za stari papir…

-Ha! Toga, bar, ima pravo izobilje… Hajdete za mnom!

Horhe-Luis ih provede kroz kuću i zatim siđoše pod zemlju, u podrum.

-Evo, to je to! Srušiće mi kuću… Ma, čitav svet će da sruši! Kakva je to glupost, kakvo ludilo!

Adnan i David ostadoše bez daha.

Podrum je bio ogroman, sudeći bar i po tome koliko se videlo na samom početku. Od poda do plafona su bile police i na njima, uredno poređane, knjige i knjige i knjige… Police i knjige na njima su bile uz zidove a zidovi su bili zakrivljeni, kao sfera, spirala ustvari, iznutra. Ustvari, videće Adnan i David, nije bilo ni zidova ni poda. Zidovi su kružili i kružili i pod se spuštao i spuštao i svuda su bile police sa knjigama.

-Auuu…!

-Da, i ja tako kažem… I, čemu to služi… A, uz to, i ne radi…

-Auuu… A, šta možemo da uzmemo…

-Znate, za stari papir, to se posle istopi da…

-Tako i treba! Uzimajte šta god hoćete i koliko god hoćete, sasvim je svejedno… Ja sad idem, deca mi nisu najomiljenija…

Adnan i David su drhtali, što od memljive hladnoće podruma, što od strahopoštovanja pred tolikim bogatstvom.

-Ajde da radimo!

-Ajde… Odmah od prve police. Uzimamo knjige, iznosimo napolje, pa opet…

Skidoše knjige, a nekako su sve bile iste ili bar slične… Kad su uzeli da poneku prelistaju, videli su da su u većini besmisleni nizovi slova i znakova. Tek u ponekoj su uspevali da nađu nešto razumljivo i smisleno.

Skidoše knjige, natrpaše u kolica, iznesoše napolje na svetlo dana, pa se vratiše…

Polica sa koje su skinuli knjige opet beše puna, isto kao i ranije. Zbunjeno se pogledaše, rekoše da su se sigurno zbunili u tom lavirintu, pa ponoviše.

Kad izađoše, hrpa koju su bili napravili od knjiga, beše nestala.

Ponoviše sve i sve se ponovo ponovi.

Mora da su ove od nekog materijala koji nestaje na vazduhu i svetlu. Kao neki mehuri od sapunice. Vidiš lepu sferu, sa nekim lepim bojama unutra, lebdi na vazduhu i raduje te i onda samo puf! – kao da ničeg nije ni bilo.

Odlučiše da odu malo dalje, da potraže i vide, možda nađu neki normalan, koristan stari papir. U tom memljivom polumraku podruma knjige su izgledale kao i sve druge knjige, i pod rukom i pod okom. Napolju, pod svetlom dana i čistog vazduha, samo su bile „puf!“, bezzvučno nestajanje.

No, Adnan i David su bili vredni dečaci i nisu dopuštali da ih savlada razočaranje. Mora ovde, u svom tom obilju… „obilju nečeg“…  treba da ima i nešto vredno.

Išli su sve dalje i dalje kroz taj ravilint knjiga i – na kraju shvatiše da su se izgubili. Pokušavali su da se vrate, da tragom knjiga otkriju put kojim su došli. Tražili su poznate knjige, poznata slova koja bi im pokazala gde su bili i kako da se vrate. Ponekad bi uspeli. Našli bi neki naslov, neki tekst koji im je bio poznat i radovali se i ponadali, ali bi vrlo brzo otkrili da i dalje nisu nigde. Sada već nije više bio u pitanju uspešan posao, sada su samo očajnički želeli da se vrate u svoj svet. Sve više su lutali i sve više zalutavali… Sve više u njima se samo strah…

Počeše da nailaze na duhove… Bile su to samo senke ljudi između polica knjiga koje su besciljno i bezglasno lutale kao i oni sami… (Doduše, neke su imale glas… Među svim tim duhovima, dečaci nisu prepoznavali lica… Da jesu, prepoznali bi mnoge pesnike, filozofe, pisce koji su zadužili čovečanstvo i koje ih poznaje… Da jesu, među njima bi prepoznali one koji nikada nisu napisali ni slovo, ali su čovečanstvo zadužili i obogatili mnogo više od onih koji su pisali… Čovečanstvo bi prepoznalo mnoge ali ne bi prepoznalo armiju nepoznatih, nepoznatih koji su samo govorili i ostavili najvrednije, najvažnije pesme i priče koje su opstale i ostale i koje su materijal od koga opet i iznova i iznova ovi „pismeni“ pišu sve one iste ili slične IZGOVORENE… Ti su još uvek imali glas, imali reč…)

Lutajući, iz jednog pravca poče da ih privlači neka plavičasta svetlost. Predano su se trudili da dođu do nje, svetlost uvek liči na neki spas…

Najzad uspeše!

Bila je to neka zastakljena kutija iz koje je dopirala sivo-plavičasta svetlost i po njenom staklu plivala, kao u sapunici, slova i slova i slova…

Tu se i obradovaše jer među svim onim nepoznatim licima-duhovima ugledaše jedno poznato. Bio je to vitez Don Kihot od La-Manče.

Don Kihot je jahao svoju Dulsineju i jurišao na kutiju plavičaste svetlosti sa strašnim kopljem. Zaletao se i probadao je a koplje bi samo prošlo kroz kutiju kao kroz opsenu i kutija je neporemećena i dalje puštala svoja slova od kojih su se pisale sve one knjige.

-Ah, tu ste!- oglasi se domaćin, Horhe-Luis. A, tu je i Sančo Pansa! Gle, našli ste i moj Alef. Mora da ga je sklonio taj nestašni Sančo…

U rukama Horhe-Luisa kutija je postala plavičasto-siva sfera i sasvim je, to prepoznaše i dečaci, ličila na školski zemaljski globus.

Odjednom… nestadoše…

I Horhe-Luis i Don Kihot-Sančo Pansa i kutija slova-alef-zemljin globus… Na istom mestu ostade samo gomila u rolne smotanih mapa.

Adnan i David se nekako pribraše.

-Pa, posle svega, uzećemo bar ove mape, možda će valjati… – reče Adnan.

-A, evo i nekakvog pečata-kalupa… – reče David. –Možda bi bio dobar za tvog oca.

-Ih, kakvi! Moj otac sve sam pravi…

-Nego, i dalje smo izgubljeni!

-Pssst… – začu se iz jednog ugla.

Adnan i David pogledaše i videše.

Iz ugla im je prilazila jedna jako lepa devojčica.

alisansp

U tim godinama Adnan i David još nisu marili za devojčice a pogotovo nikad nisu pomišljali da ta neobična, smotana i zbunjujuća stvorenja mogu biti lepa. Ova jeste. Da li se u njima već budila ta snažna potreba za bliskošću, koju jedino žena može da pruži, ili im je bila naprosto – lepa, svejedno… Pogledaše ovu devojčicu očima koje dotad nisu bile budne i tela im obuzeše talasi uzemirujuće, neodoljive privlačnosti.

-Jesu li nestale sve one čudne spodobe… – reče i stade pred njh.

Adnan i David su bili i bez daha i bez misli i nisu mogli da govore.

-Uh, ne podnosim ih… Toliko su čudni i nestvarni a ja ne podnosim te nestvarne likove iz mašte… Jedino stvarnost te drži budnim…

Adnan i David su još uvek bili prestrašeni (kao i u šumici kad su očekivali svu silesiju demona i strašnih zveri a ona postala čovek sa konjskom zapregom), samo što je ovaj put taj strah bio neverovatno prijatan.

-Šta ste se ukipili! Ja sam – Alisa… Alisa, i iz Zemlje Čuda sam. Ko ste vi…

-Ja sam Adnan iz Hartlenda.

-Ja sam David iz Hartlenda.

-Nikad čula… Što ste ovde… Jeste li se izgubili…

-Jesmo.

-Jesmo.

-Jeste li videli ovde jedan zemaljski globus…

-Jesmo.

-Jesmo.

-Je l’ vi stalno ponavljate svoje reči kao odjek…

-Ne.

-Ne.

-Eto! Ha, moraću da uvedem taj običaj u Zemlju Čuda, ako nemate ništa protiv…

-Ne.

-Ne.

-U, baš mi se sviđa da tako govorite. Ako ste se izgubili i ako hoćete kući, ja ću da vas odvedem. Šteta što nije tu onaj globus. Svaka tačka na njemu je ista kao i sam globus, što će reći da je globus izgrađen od sebe samog i da je svako na njemu isti taj globus i… tako… Ali, nije važno! Odvešću vas do Drveta Želja i vi ćete poželeti i naći se baš tamo gde želite. U redu…

-U redu.

-U redu.

-Baš ste slatki… A, evo i Drveta, uvek je tu kad poželiš! Ajde, sad, poželite gde biste da se nađete!

Poželeše.Posle par trenutaka vremena Adnan i David se nađoše na istom mestu, samo mnogo bliže Alisi.

-Hej!… zar ne radi… Ajde poželite ponovo…

Frensis Fukajama je lutao po svetu. Išao je kud bi ga noge odnele i njemu je to bilo sasvim u redu. Išao je putevima, puteva je bilo mnogo i putevi bi ga svakako negde doveli a njemu je sve to bilo isto ili slično. (Zato su i on sam i svi drugi smatrali da je on filozof, iako je bio samo izgubljen čovek.) Ovaj put, kao da je i sam bio pored Drveta Želja, našao se na mestu gde je oduvek želeo da se nađe. Nije to bilo zato jer je našao neko određeno mesto, već zato što se našao u sasvim praznom gradiću, što je bio njegov davnašnji i tajni san. Svega je bilo što i inače bude u gradićima, osim ljudi… Nigde ni jednog jedinog čoveka.

Gradić je bio – varošica Hartlend.

Kad je stigao, bio je već mrak i na ulicama nije bilo nikog. Svetla su sijala i vetar je duvao i nije bilo ni ljudskih glasova ni ljudskih prilika. Taman je počeo da uživa u nadrealnom osećanju zadovoljstva kad se iz jednog pravca začula galama i kad je nahrupila velika gomila ljudi. Sam i, iznenada, preneražen, Frensis Fukajama je sam stajao nasred ulice a prema njemu je išla čitava masa koja je uzbuđeno larmala i razgovarala.

Kada je već bio sumrak i kada se Adnan i David nisu pojavili kući i kada su uznemireni roditelji prošli čitavu ulicu Avalon i kada nigde nisu našli svoju decu i kada su svi saznali da nema Adnana i Davida i svi se zabrinuli a roditelji već bili u panici, ceo Hartlend se podigao na čelu sa šerifom Bžežinskim da traži izgubljenu decu po okolini Hartlenda.

Zato je Hartlend bio prazan.

Srećom po sve, dečake su našli dovoljno brzo. Našli su ih kako sa svojim kolicima spavaju pored starog, najstarijeg i poštovanog, hrasta.

Zato su se, srećni i umireni, ali još uvek uzbuđeni, svi odjednom i svi u galami vratili u Hartlend i požurili svojim domovima prolazeći pored ukočenog Frensisa i ne obrativši pažnju na njega.

Frensis se smestio u mali pansion za putnike-namernike i dugo je te noći gledao na ulicu, sa svetlima i ponekim psom u prolazu i opet bez ljudi, koji su, ovaj put, nestali jer su samo mirno spavali u svojim domovima.

Pred zoru je pala kiša i Frensis je, u onom trenutku kada smo na razmeđi sna i jave, pred samo utonuće u san shvatio:

KRAJ ISTORIJE!

NEW.060315.fukuyama.courtesy

Adnan i David su se probudili i – kao da su se probudili u nekom sasvim novom svetu. Roditelji su ih našli, brigu je pobedilo veliko olakšanje i brižno su ih hranili, mazili, mada su pomalo i vikali, sve kako treba… Adnan i David su zaspali, tvrdo i duboko, iscrpljeni tolikim događajima i emocijama i obojica, svaki u svom domu, svom krevetu, sanjali Alisu…

Dan je bio kišan i nisu otišli ni na Vodanovo jezero niti su mogli da sakupljaju stari papir. Sedeli su uz svoja kolica, začudno mirni i zamišljeni, pod nadstešnicom bioskopa pokušavali da razaberu šta se to i da li se uopšte dešavalo u prethodnom danu, prethodnom svetu.

-…A, rekla je da smo slatki…

-Da. Rekla je „Baš ste slatki!“

-…

-Šta li joj to znači…

Kiša je padala, dobovala, zalivala polja i prala ulicu… Dva dečaka su zamišljeno ćutala pored svojih kolica ispod nadstrešnice bioskopa i suočavala se s novim, čudnim, pomalo bolnim i opojnim osećanjima.

Nešto slično se dešavalo u mislima Frensisa Fukajame dok je kroz prozor posmatrao kišu. Video je mnogo kiša, kao što je video i mnogo sunca i snega i svega ostalog. Ipak, ova kiša mu je izgledala sasvim drugačije. Kako i ne bi – bila je to prva kiša Kraja Istorije! Novo osećanje i potmuo i jak unutrašnji sukob su pravili ogroman nered u mislima i napetost od koje je mogao da pukne. Ne dešava se Kraj Istorije svaki dan! Pa, da mu je to rekao neko drugi – i nekako. Saslušao bi, nasmejao se ili nešto slično učinio i gledao bi svoja posla. Ali, ovo je sam smislio i to je davalo poseban značaj činjenici „kraja sveta“. Prisećao se raznih takvih priča i proročanstava, pa i onog najpoznatijeg, Jovanovog Otkrovenja. Ništa od toga nije kod njega pobuđivalo posebne misli, naročito ne i osećanja. Biće „kraj istorije“, pa šta… Treba i danas jesti, završiti neke obaveze, oprati sudove… Ali, sada je ON SAM to smislio i znao! Treba reći ljudima, ovim ljudima koji brzo prolaze ulicom pod kišom i rade sve besmislene stvari koje i inače rade svaki dan. Treba im reći… Mora im reći!

U Hartlendu, kao i u svim mestima na svetu, su povremeno dolazili cirkusi i slične menažerije sa svojim predstavama i građani Hartlenda su, kao i u svim mestima dok je mašta još živela među ljudima, voleli da gledaju i slušaju ove predstave, da unesu zanimljivu i bezopasnu promenu u svoju svakodnevicu. Kad je Frensis Fukajama stao pod nadstrešnicu bioskopa i počeo svoju priču, svoj govor pred zbunjenim Adnanom i Davidom, uskoro se skupila nekolicina ljudi, prekinuta u svojim ne toliko važnim poslovima i privučena, eto, nekom novom predstavom. Frensis nije izabrao baš najbolje vreme za svoju propoved. Padala je kiša i ljudima nije bilo baš prijatno da stoje i slušaju, a i onako su, dosad, često slušali o „krajevima i propastima sveta“ koji, doduše, nikako nisu dolazili, ali nisu zbog toga zamerali ako bi im se dopala priča. No, ovaj put, uz propovednika su sedeli i Adnan i David, pokretači jučerašnjeg uzbudljivog, stresnog ali, što je najvažnije, srećno završenog događaja. I, mada su oni samo zbunjeno sedeli tu gde su i sedeli i nisu ništa radili osim što su bez imalo razumevanja gledali u uzbuđenog Frensisa, kroz grad se pronelo da Adnan i David s nekim čovekom pred bioskopom pričaju o „kraju sveta“. To se očas povezalo s njihovim, sada je ispalo – „misterioznim“ nestankom i stvorena je odlična osnova za veliko interesovanje.

Masa ljudi se u napetom žagoru okupila ispred bioskopa i, mada je prohladna kiša smetala, stoički je trpela u želji da razjasni „misteriju“. Adnan i David su ostali da sede i ćute pored svojih kolica, ni krivi ni dužni (da li!), ali i uplašeni pred tolikom masom.

Frensis Fukajama je počinjao i nastavljao svoju priču. Počeo je pričom svog cenjenog pretka, Platona.(Barem je on čuo od njega, a čija je…)

„Od početka ljudske povesti, postojale su Zlatna, Srebrna, Bronzana i Gvozdena Epoha…“

U skladu sa svojom epohom i ljudi su bili „zlatni, srebrni, bronzani i gvozdeni“.

Zlatni ljudi su,dakako, kao i zlato, bili moćni, pametni, vredni, dugovečni, nepropadljivi… Živeli su svi zajedno, pevali umesto da trapavo govore, živeli u skladu sa svetom i prirodom, u srcu bili svi povezani između sebe i živeli su srećno, mirno…

Srebrni ljudi su pomalo počeli da se kvare, veze među njima su slabile, pevanje se pretvorilo u različite govore, kraće su živeli, tu i tamo se među njih umetala zla misao i počeli su da se dele, ali je to još uvek bila moćna rasa i život je bio dobar.

Bronzani ljudi su već počeli da se trajno dele i, što je najgore, počeli da zaboravljaju ko su, odakle dolaze i kuda idu a zlo i nevolja su se umnožili. Tada se svet već i iskrivio i ljudi su počeli da se sukobljavaju. Mada su živeli mnogo kraće od svojih predaka, život im postao težak i sećanja sasvim zamrla, još je to bila podnošljiva situacija u odnosu na ono što se desilo njihovim potomcima.

Gvozdeni ljudi su živeli teško, zaboravili su sasvim drevna znanja, život im je bio besmislen i kratak i, što je najgore, njihova istorija je postala priča o zlu, sukobima, ratovima… Ali, na neki iskrivljen i jadan način – još su bili ljudi!

„No, ti ljudi više nisu mogli da žive bez gospodara. Umesto da sami gospodare svetom koji im je dat na uživanje, negovanje i brižništvo, počeli su da jeftino prodaju jedino vredno što su imali… Ustvari, malo je reći „jeftino!“… Sloboda je najveći dar i jedino što čovek zaista poseduje kao svoje lično. Ništa drugo sam čovek ne poseduje! E, to JEDINO što imaju, ljudi su davali za – NIŠTA!“

Počeli su da sami sebi postavljaju gospodare, a gospodari su po pravilu bili zli i naopaki i „zlo i naopako“ postadoše PRAVILO  po kome su živeli!“

„No, ipak je među njima bilo onih koji su, makar i nesvesno, još težili za pravdom i slobodom… I, borili su se!“

„Borili su se za pravdu, jednakost, sreću i slobodu. Borili su se i rečima i rukama i srcem… I, bili ismejani i prezreni od svojih „saživotnika“, ljudi koji su postali bezlična i ljigava masa koja je stalno vikala: „Gospodara! Gospodara nama dajte! Zlog gospodara da nam život sisa a mi ćemo da mu prinosimo svoje žrtve!“

„Tada je počela Epoha Papirnih Ljudi! To je Nov Svetski Poredak!“

„Papirni ljudi više nisu bili ljudi. Samo su telom ličili na ljude, ona prava ljudskost je istočena iz njh. Srca više nisu imali, sada ih je i razum napustio. Obožavali su papir i njemu se klanjali, i decu svoju su žrtvovali za papir… Nisu više bili ljudi, bili su samo papir po kome su pisali njihovi gospodari… Pisali, brisali, pisali… I, ta slova, to što bi napisali na čoveku – čovek je bio samo TO!“

Masa ljudi Hartlenda je već počela da se razilazi gunjđajući. Bili su zabrinuti i sve im je bilo jasno! Sve! Čuli su i videli! Čuli su Frensisa i videli Adnana i Davida. Sve je jasno! Pa, zar ceo svet ne zna da Adnan i David sakupljju papir! A, ovaj čovek im je rekao! Biće „kraj sveta“ i to zbog Adnana i Davida!

Sve je jasno! Zar nisu svi sve videli i čuli! Svojim očima i svojim ušima!

Adnanovi i Davidovi roditelji su bili vredni i ozbiljni ljudi i nisu imali ni vremena ni volje za ovakve predstave. No, sve su čuli i Adnan i David su ovaj put bili ozbiljno kažnjeni. Mislim, dečaci su dečaci i čine nestašluke, tako i rastu i postaju ljudi. Ali, ovaj put su preterali! Ni manje ni više nego – kraj sveta! Ljudi još ni letinu nisu skupili te godine a oni prave „kraj sveta“!

Ljudi, naravno, nisu baš sve verovali tom čudnom čoveku, već i ime su mu zaboravili! Pa, nije im ovo bio prvi „kraj sveta“! Ipak, par dana su čvršće zatvarali prozore i zaključavali vrata, a neki su čak i ostavljali svetlo tokom noći… Ko ga zna… Za svaki slučaj!

Adnan i David, svako u svojoj kući, ništa nisu shvatili i neko vreme su provodili u svojim domovima zatočeni i zbunjeni! Nisu razumeli, ali ako su roditelji bili ljuti, mora da ima nešto i TO više neće da rade… mada nisu znali šta su pogrešili, više neće da greše. (Da li!)

Život je bujao u njima i bunio se u tom skučenom prostoru, makar bio i rođeni dom. Bilo im je tesno i teško. Srećom, svako za sebe, imali su Alisu u svojim mislima i nekakav drugačiji i opojniji svet se otvarao u njima. Tako su mogli da podnesu ovaj drugi, iznenada teži i naporniji nego što je bio.

Posle nedelju dana dobili su svoja kolica i pravo da i dalje skupljaju stari papir.

Nisu ni pamtili da su ikad bili toliko razdvojeni i pri susretu se prijateljski snažno zagrliše i nasmejaše.

-… A, rekla je da smo slatki!

-Da! Rekla je „Baš ste slatki!“

-… Šta li to znači!…

Dva drugara, dva poslovna saradnika, dva prijatelja… Uzeše u ruke svoja kolica i zakoračiše Avalon ulicom.

Skoro da je nisu prepoznali. Ulica je bila drugačija, lica ljudi su bila drugačija.

Naravno da su ljudi zaboravili i ime onog čoveka i „kraj sveta“ ali im je pogled na dva prijatelja s kolicima vratio neprijatno sećanje i na trenutak bi se namrštili. Oni osetljviji čak nisu hteli da im daju stari papir.

Prvi put su se u svom životu Adnan i David našli pred licima sveta koji nije bio dobronameran i prijatan. Zbunjivale su ih te senke na licima i neprijatan sjaj u očima. Prvi put im se predstavio neki drugi svet, nije bio onaj stari, sjajni svet u kome su samo čuda i avanture bili novi. Zakoračili su u svet senki.

Kat-kad bi otišli na kupanje na Vodanovo jezero. No, bili su malo zamišljeniji, nije bilo nezadrživog smeha i „Roket-feler“  i „Bar-Bar“ „bombi“ da skaču i eksplozivno pljusnu. Sada su se borili protiv vodenih čudovišta i spašavali od njih Alisu. Pa… moglo bi se reći da je sada bilo i mnogo uzbudljivije i – nekako lepše… Zaboravljali su lica sa senkama, bili su snažniji, ozbiljniji… Moralo je: nije lako s čudovištima!

Uskoro se sve vratilo u normalu. Ljudi u Hartlendu su bili suviše vredni i pošteni da ih ozbiljnije ometu sitnice kao što je „kraj sveta“ ili nešto slično.

Adnan i David su se setili onih mapa.

U međuvremenu, David-otac je pogledao onaj kalup, pa, pošto mu nije bilo sve jasno i pošto je bio od metala, otišao je da se posavetuje sa svojim prijateljem, Samirom. Samir je pogledao…

-Ih! Davide, ovo je kalup za pravljenje onih tvojih šarenih papirića što ih zoveš „pare“. Sada ćeš moći da sam praviš svoje smešne šarene papiriće!

Prijatelji su još malo porazgovarali, počastili se pričom, „lepo i pošteno“, što bi se reklo, i David je od tog dana počeo sam da pravi svoje male, šarene papiriće… Smešno!

Adnan i David su mape odneli, kome drugom, Semjuelu Hantingtonu.

Semjuel se baš obradovao. Mape su bile lepo izrađene, bogate… Najviše je bilo onih koje su prikazivale svet, a čak je bila i jedna koja je prikazivala područje između Velikih Jezera, sa Hartlendom u srcu. Iskusno oko mapologa je prepoznalo veliku vrednost ovih mapa i Semjuel je bio i zadovoljan i toliko srećan da je odlučio da za Adnana i Davida učini nešto dotad nezamislivo: da im priredi posebnu bioskopsku predstavu. Samo za njih dvojicu, van bioskopskog reda i – besplatno. Adnan i David samo što nisu svisnuli od neočekivane i nezamislive sreće. Kako je to, uopšte, bilo moguće: bioskop samo za njih!

Seli su u počasna sedišta u prvom redu, gde su sedeli samo najugledniji ili najjači građani Hartlenda, pogašena su svetla i počeo je film.

Film je bio o smešnom, malom čovečuljku sa šeširom, štapom i cipelama. On je radio u fabrici, na pokretnoj traci po kojoj su tekli razni mašinski delovi, ali nije bio kao mašina i bio je nespretan i stalno mu je nešto bežalo i padalo i posle se svađao i jurio sa nekim ljudima i na kraju ih je sve pobedio i otišao prema horizontu smešno hodajući i vrteći štapom i držeći pod ruku jednu lepu tetu. Adnan i David su se smejali i uzvikivali i radili sve što su i inače radili u bioskopu, ali – nekako nešto nije bilo u redu… Osvrtali su se po praznom bioskopu sve nešto tražeći i ko zna da li su shvatili da im nedostaju građani Hartlenda u tom mraku gde su inače sve oči, zajedno, bile uperene u platno na kome je svetlo prikazivalo slike.

Film se završio i otišli su svojim domovima, ali su osećali da nešto nije kako treba.

A, Semjuel Hantington je proveo budnu i besanu noć. Gledao je u mape i sve mu je na njma bilo poznato i razumljivo, a, opet, nekako je… Pa, da se tako kaže: izmicalo! Kao kad gledate u one slike sa tačkama ili kružićima ili već nečim što je gradi sliku koja izgleda mrljavo i neraspoznatljivo sve dok se oči ili razum ne usredsrede i odjednom vidite jasnu sliku. Kad vam oči ili razum malo mrdnu, opet se slika zamuti i izgubi. Tako je bilo s ovim mapama, samo – drugačije… Na njima ste lepo i jasno sve videli i razumeli, ali vam je u uglu očiju nešto kao treperilo i kada biste pošli za tim, mapa bi se odjednom pregrupisala, prikazivala nešto drugo ili – ništa.

mapansp

Semjuel Hantington nije razumeo… nije razumeo – ništa…

Nekog od tih dana Adnan i David su ponovo došli i Semjuel je hteo da im još jednom „pusti bioskop“ i to da od nekoliko izaberu jedan film po svojoj želji. Dečacima je za oko zapao film sa naslovom „Vamp-žena, Amer’ka“. Mislili su da je to „vampirski film“. Voleli su da gledaju filmove sa vampirima, mada su ih plašili, donosili košmarne snove i budne strahove od senki, ipak su, eto, kao i svi, voleli da ih gledaju. No, ispostavilo se da je film o nekoj lepoj teti koju su svi voleli, čak i oni koji su je mrzeli. A, ona je volela samo jednog, nekog Mamona. Amer’ka je bila zaista lepa i zavodljiva teta. Svojim izgledom i ponašanjem, svim onim što vešte žene („veštice“…) učine da muškarci pate zbog njih i zbog patnje ih još više vole pa više pate… Itd… (Pa, slično kao što su i dečaci i svi ostali voleli da se plaše od vampira, pa… pate od straha i onda ga „vole“…) Tako su svi patili zbog Amer’ke a Amer’ka je patila zbog Mamona. (Bilo je par njih koji su pričali da ona nije dobra, ali ih niko nije slušao.) Posle je Amer’ka prilično propala, naročito zbog Mamona i naročito kad je on počeo da „viđa“ i druge. Neki, oni koji su je iskreno voleli, su tvrdili da je ona još lepa i zanosna. Neki su se razočarali. Neki su je omrzli… A, svi su i dalje patili, bili bolesni zbog nauzvraćene ljubavi i i dalje se bolesno ponašali i kada je sve bilo gotovo. A, bilo je gotovo kad je Mamon sasvim uništio Amerku, pa zatim i ostale… Film se, svakako, nije srećno završio!

Adnan i David to nisu videli. Pošto su u početku napeto iščekivali kad će, već, da se pojave vampiri da se kao ljudi pošteno isplaše, a zatim ništa nisu razumeli od toga što se dešavalo u filmu, zaspali su i tek na kraju ih je probudilo svetlo. Bili su sasvim razočarani i rekli da više nikad neće gledati takve filmove i nikad više sami, bez ostalih Hartlenđana.

A, i ta Amer’ka nije bila ni nalik njihovoj Alisi.

Semjuel Hantigton se i dalje mučio s mapama. Ponekad bi u toku noći nešto razabrao i, malo umiren, zaspao. Ujutru bi ga ta ista mapa dočekala izmenjena, drugačija… Da li su se to boje razlivale, ili su igre svetla i senki stvarale nove slike ili opsene za oči i razum… Nije mogao da shvati!

Na kraju, mada ga je sujeta vrsnog poznavaoca sprečavala, ipak je pobedila gladna znatiželja i pozvao je sve viđenije građane Hartlenda da pogledaju mape i, možda, nešto primete što je njemu stalno izmicalo. Među njima su bili i David Rokfeler i šerif Bžežinski.

Svi oni isprva nisu razumeli zašto ih je, uopšte, Semjuel pozvao. Mape k’o mape, ima ih mnogo i možda nekome i trebaju, ali njima u savršeno poznatom Hartlendu u kome su živeli i nisu imali ni želje ni potrebe da putuju u nepoznata mesta i nepoznat svet, mape nisu bile ni potrebne ni zanimljive. No, ipak, nov pogled, pogled odozgo, s neba, ih je malo zainteresovao. „A, vidi Vodanovo jezero! Pomalo nalikuje na srce, zar ne!“ „Evo je ona moja njiva, onde pored šumice… Ne bih rekao da je međa baš ovde!“ „Ovog drveta pored moje kuće više nema, isekao sam ga. Trebalo bi da neko povede računa o tome i promeni na mapi!“

Ta rečenica štrecnu Semjuela. „Mape koje se menjaju! Mape koje se menjaju kako se i sam svet menja… Ili… Ili – mape koje menjaju svet!“

Nekako u isto vreme šerif Bžežinski, prethodno vrlo zadubljen u jednu mapu, nervozno ustade i reče samo:

-Znao sam!

brzezinskinsp

…i brzo ode iz prostorije.

Iznenada, neočekivano pa i nepristojno… Ali, ljudi su znali njegovu narav i pređoše preko toga.

Nisu znali njegove misli, a te su bile:

„Znao sam! Svet je isti kao i ovo područje oko Velikih Jezera. Ono je umanjena slika sveta… Sa Hartlendom u sredini, u srcu! Onaj samoživi i pokvareni Petar Drugi VLADimirovič Putin je zauzeo moje Srce Zemlje, moj Hartlend, moj Sibir! On kaže da je taj neki Jermak, taj neki kozak koji nije imao drugog posla nego se prošetao s par hiljada vojnika kroz Sibir…( A, bežao je od zlih Rusa i bio je MOJ PREDAK!) sve do moje Aljaske, koju smo ipak spasili, i svu tu zemlju koja nikom nije trebala, sve da mu je i poklanjaš, dao tim pijanim i ludim Rusima… E, to je moje! MOJE!

„Neće više moći tako!“

-A, vidi, vidi… – reče David Rokfeler pažljivo gledajući u jednu od mapa, baš u onu koja je najviše mučila Semjuela. U gomili nepostojanih i čudnih mapa, ova je bila najnepostojanija i najčudnija. Ličila je na mapu sveta. Na prvi pogled je bila kao i sve mape sveta, mogao si tu da vidiš i Ameriku i Afriku i Evropu, pa čak i Australiju i Antarktik, sve je ličilo ali – nije bilo isto. Preko svih zemalja, preko celih kontinenata su bile razlivene neke boje, neke drugačije granice država (pa si, recimo, video neku Nemačku, ali su preko nje bile razlivene neke boje, negde čiste, negde su se mešale i prelivale, pa se VIDELA neka druga i drugačija Nemačka.) i sve je nekako bilo mutno i izmešano i, na kraju svega, uopšte nije ličilo na svet koji si na početku mislio da vidiš. Da bi bilo još čudnije, te boje i oblici koji su se prelivali preko zemalja, država i kontinenata, imale su neke druge oznake i imena. Uglavnom, bilo je sedam glavnih boja. Zajedno sa „prelivima“ između njih bilo je Dvanaest Carstava.

mapansp

-Vidi, vidi… – nastavljao je David. Ova boja ovde, vidiš ovu površinu, zove se isto kao firma mog rođaka, Davida Rokfelera. Znaš, onog, svrati ponekad… On je sin, Davida Rokfelera, našeg zajedničkog deda-ujaka. A, gle, ova druga se zove isto kao firma onog mog drugog rođaka, Davida Rokfelera, onaj što se ne slažemo baš najbolje, ali, šta da se radi, rod je, po onoj drugoj grani od Davida Rokfelera, ma sećaš se kad smo išli zajedno na izlet… (posle nekog vremena nabrajanja, dalje…) Ova deveta je Davida Rokfelera! Ova jedanaesta… E, ova nije! Ova je od onog našeg sirotog rođaka, Rotšilda… Šta ćeš, trudi se čovek, ali ne vredi… Da mi daš ovu mapu da malo pogledamo sa ženom. Znaš li da sam skoro zaboravio na ovog rođaka, Davida Rokfelera, otišao je čak u Kinu… Nije u redu da se rođaci ne viđaju i zaboravljaju. Moram da se dogovorim sa ženom i da se okupimo i obnovimo rođačke veze, da posedimo i počastimo se … „Lepo i pošteno!“

Semjuel mu sa zadovoljstvom dade tu mapu. Ionako ga je samo mučila i nije znao šta bi s njom. U to, opet iznenada, banu šerif Bžežinski i nervozno reče:

-Uzeću ti ovu mapu! Treba mi, moja je!

Uze i ode. Semjuel slegnu ramenima uz saučesničko-prekorne poglede svih prisutnih građana. Taj šerif je, zaista, neuglađen!

-No, pa ta mapa i nije nešto korisno. Mapa Velikih Jezera sa Hartlendom u sredini, u srcu, takoreći… a nama je sve to poznato… iz života. –  pomirljivo reče Semjuel.

David je sa ženom pogledao mapu, koja je, na svoj način, bila popis svih njihovih rođaka. Odlučili su da ih čim pre pozovu i sazovu na neki veliki porodični ručak, da se počaste i do mile volje ispričaju. Lepo i pošteno!

No, do tada, David je imao dosta posla oko svog novog posla. Počeo je da topi papir i da pravi svoje male, šarene papiriće. Izgledali su sasvim lepo, prelepo čak, i David je bio jako zadovoljan.

Počela je masovna proizvodnja.

dolarnsp

David nije znao da će tako sebi natovariti strašnu nevolju na vrat.

Ljudima su se šareni papirići jako dopali. Davidu je i dotad posao sa sakupljanjem i menjanjem šarenih papirića išao dobro. Sa ovim novim, njegovim lično, iz njegovog novog kalupa, posao je prevazišao sva očekivanja.

Ljudi su ih obožavali, naprosto su ludeli zbog njih. Isprva građani Hartlenda, a zatim se pročulo u široj okolini, pa je i sav živalj iz oblasti Velikih Jezera počeo da dolazi i traži šarene papiriće.

David nije očekivao tako nešto i našao se u čudu. Zaposlio je još ljudi, da sakupljaju stari papir, da ga tope i izlivaju u onaj kalup… Nije se stizalo! Ljudi su nahrupili iz svih krajeva, sve novi i novi, stari su se ponovo vraćali i gomila je dan i noć stajala, sedela, ležala, spavala ispred kuće Davidove kako bi dobili svoje šarene papiriće.

Hartlend je izgubio svoj mir i red. Ranije bi poneki nepoznati čovek došao u Hartlend, pobudio manje ili više interesovanja i nestajao tragom svoje sudbine. Sada je masa nepoznatih ljudi bila ispred kuće Davida. Kada više nisu mogli da svi tamo stanu, počeli su da se šire Hartlendom  i ispunjavaju sva moguća i nemoguća mesta, sve čekajući svoj red i šansu za neki šareni papirić. Da se razumemo, najveći broj tih ljudi su bili pristojni, normalni ljudi i u drugim prilikama bi bili poštovanja dostojni. Jeste, našlo se tu i nešto nepristojnih, neuglednih, čak i sumnjivih ljudi, ali nisu bili samo oni problem. Hartled, jednostavno, nije mogao da primi i „svari“ toliko ljudi. Bilo je previše!

Najugledniji ljudi Hartlenda odlučiše da odu do Davida, da porazgovaraju i tako, kao i uvek, lepo i pošteno reše problem. No, nije bilo lako. Prvo, jedva su mogli da se probiju do Kuće Davida. Drugo, veći deo njih je i sam, kao zahvaćeni nekom zaraznom groznicom, oboleo i počeo da se bori za svoj deo šarenih papirića. Treće, David je bio u tolikoj muci da sve to organizuje da je bio van sebe. Svi iz porodice su radili, zaposlio je koliko god je mogao ljudi… Nije moglo da se izađe na kraj sa svim tim ljudima koji su pomalo gubili razum u svojoj groznici…

Najveći problem je bio što je postojao samo jedan kalup i s njim se nikako nije moglo raditi brže. (Verovatno će svako razuman odmah pomisliti da je David mogao da prekine posao, da zamoli ljude da dođu drugi put i s više reda. Ali, David je bio dobar čovek i uvek je želeo da učini ljudima. Osim toga, ljudi su već počeli da ne budu ljudi i u svojoj groznici više nisu bili baš… pa, zašto ne reći – nisu bili normalni!)

David ode do svog prijatelja, Samira.

Samirova kuća je bila na drugom kraju grada i oko nje skoro da uopšte nije bilo gužve. Prilazeći, David već poče da se oseća lakše. Nije bilo gužve, nije bilo galame, nekog da te vuče za rukav, nekog da pita ili zahteva, nekog da moli ili preti… David ponovo začu vetrić i ptice, vide travu i lelujanje grana, oseti sunce, srce mu se okupa u miru i tišini i, kad uđe u kuću Samirovu, duša Davidova se oslobodi i zaplaka.

Tronut beše Samir videvši tako svog prijatelja. Retko se odrastao i ozbiljan čovek zaplače. David – nikad dotad! Bio je stabilan, razuman i, iznad svega, jak čovek. Oslonac porodice i čitavog grada. E, taj i takav čovek je sada plakao, skoro da se tresao, u kući Samirovoj.

Pusti Samir bez reči da se David isplače, da mu se duša rastereti i da se smiri.

Zamoli ga David da vidi može li da mu načini još kalupa kao onaj koji je imao za pravljenje šarenih papirića.

Šta je imalo da ga moli! Kad je nevolja i kad čovek tako pati, treba… mora se učiniti sve za njega, pa makar i ono što ne mislimo da je baš dobro (kao kad se, recimo, pijancu u krizi mora dati piće…). Samir je, znamo, bio takav kakav je bio, makar da je to značilo i ono što je David zvao „težak čovek“. Pravio je Samir što je trebalo ljudima, ali kada bi rekao „dosta je!“, to bi bilo – to: dosta! Nije bilo sile… Ali, znao je Samir da je David mekši u tome da čini ljudima i – šta se sada tu može… Valjalo je pomoći.

Trudio se Samir i trudio, bio je i voljan i bio je majstor, kovač kome nije bilo premca. No, novi kalup se nije dao napraviti. Nikako!

Posle mnogo dana i pokušaja na kraju reče:

-Davide, ne ide… Kao da ovo tu (pokaza nekako gadljivo na kalup) i nije od čoveka, kao da nije delo ljudskih ruku i pameti. Prekini, Davide, sa svim tim.

-Kako bih to hteo, Samire… Kako bih hteo! Više od života! Život mi se u pakao pretvorio, porodica mi je zatvorena u mračnom i dubokom kazamatu, ne vidimo se i ne čujemo, misli sopstvene ne čujem… Hteo bih, i kad ovde s tobom sedim, sve mi je jasno i očas bih ostavio to nesrećno delo i vratio život svojoj porodici i celom gradu. Ali, Samire, kad odem tamo, kao da mi se pamet izgubi i kao da se zaglibim u nekom „živom“ – a mrtvom blatu i obuzme me neka sila i u njenim sam rukama. Ne pušta me i ne vidim izlaz. Zovu me „gazda“ i „gospodar“, svoju slobodu mi daju kao crno ispod nokta, dece se odriču… a ja sam samo rob, samo bedna glina, bez volje i pameti, u nečijim rukama, samo drpavi lutak na končićima koje neko vuče.

-Pobegni s porodicom kod mene, Davide!

-Ne mogu, ne da… – reče David i ode svojim putem, pogrbljen, klonuo, ostario…

I, tako se to nastavljalo…

Uskoro je nestalo i truni starog papira. Počeše da tope krpe i razno đubre… Šareni papirići su morali da se proizvode.

Nekim nesrećnim slučajem, otkri se da papir može da se pravi i od životinjskih koža. Nije bilo ni korak odatle, odmah počeše i ljudske kože da koriste. Dovodili su ljudi svoju decu, žrtvovali ih, sebe same su bacali u kotao gde se kuvala masa za livenje šarenih papirića.

Šareni papirići su morali da se proizvode.

Srušiše crkvu, džamiju i sinagogu…

Srušiše i napraviše oltar za boga papirnoga…

Gadno je i misliti i govoriti o svemu tome što se dešavalo. Gadno je a mora se reći, makar i u tek nekoliko reči da se opiše, možda će se razumeti i pamet sačuvati…

Ljudi više nisu bili ljudi. Bili su gubava i gnojava bolest koja hoda svetom i bljuje zlo i gad…

A, onda… Svi pomisliše da je došao spas. (Tačnije, nisu pomislili, jer su bili obuzeti svojom bolešću i mislili su samo o šarenim papirićima, ali im se, pri vraćenoj pameti, učinilo da je došao spas.)

Nekim čudom, šerif Bžežinski je ostao izvan svega toga. U početku je pokušavao da održi neki red i jurio je dan i noć svud po Hartlendu i pokušavao da održi građevinu iz koje su neprekidno ispadali kamenovi i pesak curio ne sve strane i ni hiljadu ruku ne bi bilo dovoljno a kamo li samo dve šerifove. Na kraju je pao od iscrpljenosti i dugo proveo u krevetu. Kad se malo oporavio i pogledao u kakav haos se pretvorio Hartlend, iznenađujuće mirno se okrenuo i vratio u svoju kuću.

Otvorio je svoju mapu i ponavljao:“Moje, moje, moje…“

Verovatno bi dugo ostao u tom stanju obamrlosti da jednog dana kroz prozor nije ugledao trojku konja upregnutih u sanke… Da, sanke! Iznad njih je stalno bio snežni oblak i sneg je padao ispred njih ma kuda i koliko brzo išle…

Sankama i snegom je upravljao Petar Drugi Vladimirovič Putin.

XXIII Российский антикварный салон в Центральном Доме художника в Москве

-VLAD! VLAD, VLAD, VLAD…

Krv jurnu u bledo lice šerifa Bžežinskog, prolupa mu srce i zabubnja mozak. Arhi-neprijatelj je bio tu, u njegovom Hartlendu!

Petar Drugi Vladimirovič Putin je, ustvari, bio došao samo po svoju dozu šarenih papirića. Na Brzezinskog odavno nije ni pomislio. Vodio je svoj neobuzdan, povremeno i lud život, vozio se okolo na sankama i u svemu tome za Brzezinskog nije bilo mesta. Štaviše, mada je iza njih bila istorija sukoba (o kojima smo saznali iz ranijih misli Bžežinskog), Putin nije mnogo obraćao pažnju na Brzezinskog koji je za njega jedino bio – dosadan. Putinu je, kao i svim ljudima i narodima, bila potrebna doza šarenih papirića i po njih je, iz svog rodnog, nedalekog Peterburga, došao u Hartlend. Ni pomislio nije na Brzezinskog, a i da jeste, samo bi se nasmejao.

No, uvređeni, povređeni, posednuti, Bžežinski je to shvatio kao direktan napad. Za njega je on bio samo…

-VLAD! VLAD, VLAD… – vikao je trčeći prema Putinu i njegovoj trojci i mahao mapom kao drevni olimpski Zevs gromom i usmeravao je na Putina.

Na tren Putin začkilji očima u čudnu priliku koja je trčala prema njemu i mahala nekim papirom. Onda se dobroćudno nasmeja…

-Brzezinski, rođeni moj! Pa, otkuda se ti stvori! Amo, amo… Daj da gucnemo po gutljaj glavolomke-votke, da se bratski zdravimo… Ma, šta ti je, čime to mašeš na mene… Kakav ti je to papir… E, papir imaš a svi propadosmo zbog njega! A, ti imaš a kriješ, vraže mali! Nije lepo da tako…

-Evo ti! Evo, ovde piše i lepo se vidi: Sibir je moj! Moj!

-Ih, što si prznica, Kazimire… Zar ti nisam sto puta rekao…

Bžežinski postavi mapu  na zemlju.

-Evo, gledaj! Sve je ovo moje!

I

Mapa poče da se širi po zemlji.

Začuđeni, odjednom bez glasa, Putin i Brzezinski pogledaše u mapu na zemlji koja se širila, pratila svaki kamenčić i svaki trun prašine i oblikom se stvarala po njima.

Isprva sporo, pa sve brže, mapa poče da zauzima sve ono što je prikazivala i na čemu se sada našla. Postajala je sam predeo koji je prikazivala.

Putin i Brzezinski podigoše noge, mapa prođe ispod njih i produži ulicom, pa prema kućama…

Putin i Brzezinski su zblanuto gledali.

-IH! – reče Putin. –Vidiš šta si sad uradio! Eh, Brzezinski, nesrećo jedna! Dobićeš što si tražio! – reče Putin, pope se na svoju trojku i odjuri ka Peterburgu.

mapataknsp

Bžežinski pokuša da podigne mapu sa zemlje, ali uzalud. Mapa se već utisla u zemlju, pretvarala je u samu sebe i brzo se širila preko Hartlenda i dalje.

Gledao je u nju i kad nešto ugleda, brzo poče: „Moje, moje… Eno, vidi se!“

Mapa se strašno brzo proširila preko oblasti koju je prikazivala. Verno je oslikala svaki detalj sveta i pretvarala ga u samu sebe, u mapu.

Svet je postajao mapa i šta god su ljudi, čim bi uspeli da se saberu, pokušavali, nije imalo nikakav efekat.

Čitava oblast Velikih Jezera postade mapa. Hartlend je bio… kao srce mape.

Hartlend je postao Hartija-lend.

Sve je postalo papir.

Mapa ljude nije dodirivala. Već su bili papirni.

Prvo što su ljudi razabrali je da je odjednom, kao obrisana, nestala bolest šarenih papira. Vratili su se ljudi sebi i svojoj svesti i nerado se prisećali manije koja ih je bila obuzela i čudili su se i stideli. Šareni papirići su na sve strane leteli nošeni vetrom ili padali u vodu i tu se topili.

Vazduh i voda su ostali vazduh i voda.

Zemlja je postala papirna.

Kuća Davida je bila u haosu, kao posle neke katastrofe. Prepuna šarenih papira.

Pokušali su da je urede, kao što je i ceo grad pokušavao da se uredi i vrati u neko ranije stanje na koje su, doduše, imali sijaset primedbi, a sada, kad je bilo u oblasti nepromenljive prošlosti, im se činilo kao lep mali raj. Teško je išao taj posao… Nikako, zapravo…

Došli su da pomognu svojim prijateljima i Samir i Adnan. Njihova kuća je pretrpela sasvim malo u tom haosu, kod njih je skoro sve bilo isto… Naravno, nije sasvim jer se promenila okolina, uvek ljudi, čak i kada se na poznaju, utiču jedni na druge… Nismo mala, usamljena, besmislena ostrva u okeanu slučajnosti…

Pomagali su… Najviše muke je bilo s gomilom šarenih papirića. Bilo ih je preterano mnogo. Posle svega, svi oni koje nije mrzelo da dolaze ili su bili vrlo zluradi, svi oni koji su do pre nekoliko dana hteli svoj život, život svoje dece, svoju slobodu da daju za te šarene papiriće, sada su ih vraćali… Nikome nisu trebali, pa ni Davidu, ali nije moglo da se dopusti da tek tako lete okolo i prave nered u sveopštem neredu.

Ljudi, ma koliko je opšteprihvaćeno da je čovek razumno biće, retko, možda tek kad su prinuđeni ozbiljnim nevoljama, postupaju razumno. Ovaj put, em je bila u pitanju ozbiljna nevolja, em su proživeli strašnu bolest, razumno shvatiše da je u svetu od papira itekako opasno ložiti iole veću vatru. Zato nije dolazilo u obzir da kuća Davidova spaljuje te šarene papiriće. Zato su im sva skladišta, podrumi, šupe… bili pretrpani šarenim papirićima. Na kraju, kad su ih sve kako-tako smestili, u kući više nije bilo mesta za njih.

Poče glad.

Naravno da su prešli u kuću Samirovih.

Kuća Samirova nije bila velika. Bila je pravljena po meri njih troje i Samir je tek počinjao da razmišlja o budućnosti i proširenjima za Adnanove potrebe. No, „kada čeljad nije besna“… I, nađe se mnogo mesta za život. Čak je, na svoj način, bilo veselije zbog društva i više umirujuće graje, kao da su ljudski glasovi otvarali nove prostore.

Kad je mapa zauzela sav svet, životinje i biljke su ostale ono što su bile i bilo je vode i vazduha, ali – nije bilo zemlje. Neko vreme se koristilo ono što je još postojalo, ali biljke su teško, nikako, dolazile do svoje hrane. Pile su vodu i disale, ali su polako počinjale da slabe jer im je voda sve manje donosila zemlje. Slabile su i, mada se to nije desilo odjednom niti brzo, polako su propadale, životinje za njima pa – ljudi.

Glad poče da vlada.

Samir nije bio u vlasti gladi. Pokušao je da ih nauči da budu kao on, ali nije išlo. Ta navika je bila duboko u ljudskim bićima i nije bilo pomoći.

Srećom, ispostavilo se da, zbog nečeg, kuća Samira nije bila u vlasti mape: ostala je mala okućnica na kojoj je zemlja ostala – zemlja. Bilo je to tek nekoliko ari, ali, vredni ljudi, prijatelji, priđoše zemlji i ona im davaše mnogo više no što su ikada pomišljali. (Bilo je još okućnica koje su ostale slobodne. Nisu to bili ljudi kao Samir, ali nekako, zbog nečeg, njihove kuće i okućnice ostaše slobodne. Bilo je to premalo za sve ljude, tamo gde nije bilo truda i prijateljstva propadoše i ti mali ostaci slobodne zemlje i ljudi. Ružno je u ovoj priči iznositi šta se sve dešavalo kada ljudi padoše u glad i izgubiše čak i ostatke „papirne ljudskosti“… Ružno je i neće se ni pričati, ali svako može da zamisli i da se zamisli.)

Posle bolesti i gladi dođe – rat.

Petar Drugi Vladimirovič Putin na svojoj trojci na vreme, pre no što je mapa zauzela i te oblasti, stiže u Peterburg. Okupi ljude i ljudi počeše da se bore protiv mape. Kopali su ispred nje, zalivali vodom, na kraju počeše da je pale… Bilo je to opasno po sav taj papirni svet, ali, rekoše oni, „mi se branimo, a vi – kako znate!“

S druge strane, šerif Bžežinski, ili Brzezinski, okupi ljude i stalno vikaše „moje, moje, moje!“ Bio je ubeđen, i ubedi i svoje ljude u to, da Putin sve to radi samo da bi ga sprečio da ostvari svoja prava. Tvrdio je da Putin sprečava mapu da se proširi jer bi se tada lepo videlo da je sve to njegovo. Nije vredelo da mu se kaže da, ako mapa osvoji i taj Sibir, on više neće imati nikakvu vrednost za ljude. „Vlasništvo je svetinja!“ – vikao je Bžežinski.

Ružno je u ovoj priči iznositi šta se sve dešavalo kada ljudi počeše da ratuju… Tek, na kraju Brzezinski i Putin, inače – braća rođena, poludeše i, svako sa svoje strane granice, stadoše jedan prema drugom gledajući se s mržnjom.

Obojica su u rukama držali po jednu malu stvar, inače ne tako bitnu u životima ljudi na svetu. Obojica su na granicama papirnog sveta držali u rukama po jednu malu – šibicu…

S obe strane ljudi su vikali „Naša je Papirna Pravda!“ U ogromnoj galami više niko nikog nije čuo.

apoknsp

Verovatno je u poslednjem trenutku svima kroz razum proletela misao: „Šta učinismo!“ Možda je to bila i misao: „Eto vam sad!“ Svejedno… Više nije bilo toga SADA! Neko, jedan od njih prvi, možda obojica u istom trenutku… Uglavnom, šibica je upaljena i više nije postojalo SADA. Postojala je samo neizmenjiva, nepovratna prošlost.

Posle bolesti, gladi i rata došla je i smrt.

Dva dečaka, dva prijatelja,… Vukli su putem svoja kolica i prolazili kroz nepozante predele. Svi predeli su bili isti: spaljeni.

Vukli su svoja kolica, prazna… Vukli su ih ne da bi nešto stavljali u njih. Ona su bila njihov prevoz kroz svet koji su samo oni poznavali.

-Rekla je da smo slatki!

-Da, rekla je: „Baš ste slatki!“

-Šta li joj je to značilo!

-Hajde da je nađemo da je pitamo!

Stigoše u Toledo koji je bio spaljen kao i sve ostalo. Ipak, učini im se da se pod poslednjim zracima sunca raspoznaju obrise zamka na La Manči.

Čudo je jedno šta sve mogu da urade dva prijatelja sa svojim malim kolicima. Uspeli su da raščiste ostatke one čudne kuće, da se probiju kroz zatrpane podrume i da, jednog jutra začuju: „Hej, stigli ste!“

-Stigli smo!

-Stigli smo!

-Haha… – zvonak smeh Alisin im nasmeja lica, oči i srca.

-Baš ste slatki!…

-Sada, evo Drveta Želja, evo nas… Kuda želimo da idemo…

krajnsp

Слика

PRICE

L1

SIZIF

sizif

Mučio se, znojio…

Na pola puta je pomislio da neće uspeti. Onda se dosetio da pokuša cik-cak vožnjom.

Stvarno je, idući od ivice do ivice, sporije ali lakše savlađivao put.

I dalje se umarao. Svejedno nije bilo lako savladati uzbrdicu, ali je sada bio zadovoljan sobom. Bilo je izvesno da može da stigne do vrha i nije ga brinula sporost.

Kada je stigao do vrha i pogledao pređeni put ugleda sebe na polovini puta kako umorno i sustalo posmatra uzbrdicu. „Vozi u cik-cak!“, doviknu sebi. Mahnuo je sebi rukom odozdo. Nije mu bilo jasno kako se toga nije sam setio. Grizao se pomalo zbog toga ali – bilo je važno da stigne do cilja.

Kada je stigao do sebe na vrhu, pogleda pređen i put i vide sebe na polovini puta kako rezignirano posmatra uzbrdicu. „Vozi u cik-cak!“, doviknu sebi i oseti kako se prezrivo posmatra zbog prisvojene ideje.

Ali, dole mu nije bila važna etika: trebalo je stići do vrha.

Došavši do vrha nasmešio se sebi prijateljski i pogledao pređeni put. Spazi sebe na pola puta i htede da vikne, ali zaćuta odlučivši da se stavi na probu.

Mučio se, znojio…

masbiszene

 

L2

NARCIS

 

narcispr

Niko o njemu nije mogao da kaže nešto posebno. Običan lekar u običnom malom mestu.

Budi se u sunčano i hladno oktobarsko jutro. Ustaje, nag, i kao i obično, prvo odlazi u kupatilo. Pušta vodu u kadu i maša se brijača. Ovaj mu iskliznu i zveknu ispod kade. Sagnu se i poče da ga napipava rukom.

Šum vode priguši škripanje žileta. Cepanje kože i uvlačenje žileta među hrskavice i vene u dnu šake. Niz kičmu mu prostrujaše žmarci. Izvuče ruku.

Novootvorena usta na njegovom telu bezglasno zevaju. Krv mu obilno obliva podlakticu i sliva se u čistu vodu. Stavlja ruku u vodu i posmatra kako se krv nakuplja. Počinje da razaznaje odraz svog lica u svojoj krvi. Telom mu prolaze trnci sladostrašća.

Vidi svoje lice i doživljava orgazam.

narcis

 

 

L3

GUTENBERG

Gutenberg

Gutenbergu, Gutenbergu, reče Gutenberg sam sebi. Nije bio zadovoljan sobom jer je opet naopako izlio slovo. Tačnije, trebalo je da izlije naopako, a izlio ga je pravilno. Iz toga je naučio da ono što je pravilno nije uvek i ono što je potrebno, ali mu ni taj nauk nije bio dovoljan da shvati princip ogledala. Znao je da je izliveno slovo treba da bude svoj lik u ogledalu da bi njegov otisak bio samo to slovo,ali u tom saznanju je nešto falilo. Naime, dosad je bio zadovoljan samo slovima A, T, U, V, H, I, O, M. Sva ostala su izmicala njegovoj kontroli i na hartiji ostavljala naopak ili neki besmislen oblik. Preko dana se pred svojim pomoćnicima i učenicima pravio kao da je sve u redu i da za promociju izuma treba da se završe još samo neke sitnice. Pošto bi svi otišli, Gutenberg bi zamračio prozore i palio malu sveću. Nije bilo dovoljno svetla pa su ga bolele oči. Udarao bi se o stvari u prepunoj radionici, jednom je zapalio bradu… Tako, usamljen i istraumiran između ugleda naučnika i sopstvenog saznanja da je budala, borio se sa svojim problemom.

Svašta je pokušavao. Polazeći od ideje da izliveno slovo treba da bude svoj lik u ogledalu kako bi na hartiji ostavilo svoj lik, najviše je eksperimentisao sa ogledalom. Nacrtao bi pravilno slovo okrenuo ga prema ogledalu i nacrtao njegov lik na ogledalu. Zatim bi uzeo otisak lika i izlio ga. Slovo na papiru je uzimalo svoj naopak lik. Smiri se, Gutenbergu, rekao je sam sebi. Onda je prešao s druge strane ogledala. Naime, ogulio je bronzanu podlogu ogledala i uzeo otisak s druge strane. Slovo na hartiji je opet uzelo svoj naopak lik. Gutenberg je samo ugrizao sopstvenu usnu. Razočarano je piljio u ogledalo i fiksirao sopstveni lik. Njegovo desno oko je bilo levo oko njegovog lika. Prišao bi ogledalu tako da ga dodiruje nosem i svojim levim okom gledao desno oko svoga lika. (Slično se dešavalo i s desnim i levim okom.) Užasno ga je iritirala želja da pogleda sam sebe kako se ogleda ali s one strane ogledala. Ipak, bio je dovoljno razuman da zna da je to nemoguće. Jednom je pokušao s dva ogledala ali je ubrzo odustao. Tu više nije bilo samo dva ogledala, već mnoštvo u kome je mogao da izgubi vlastiti lik,a živeti u neizvesnosti oko sopstvenog identiteta bi bilo mučno.

Konačno je, u nastupu besa, pokušao da uđe u ogledalo i,naravno, izubijao se i izgrebao. Učenici su ga odneli u bolnicu i, kako bi ga razonodili, jednog dana doveli zabavijača s dresiranim psom. Pas je lajao „Va,va!“ umesto „Av,av!“ i Gutenberg je najzad shvatio!

Za Ramba cb (1)

L4

 

 

ADAM

adameva

Adam se budi i ovoga jutra. Umiva se na tihom potoku: skida koprenu s umornih očiju, raspravlja sebi bradu, trlja smežuranu kožu…

Seća se Eve.

Adam izrađuje Sigeme, naročite prstenove od prašine koja lebdi pod zapadnim suncem. Prašinu slepljuje kapima kiše koja pada za vedrih noći.

Seća se Eve.

Seća se sitne, lepe, pomalo opake žene koja je znala da se zagleda u daljinu setnim, nežnim pogledom. Nikako mu ni je bio jasan smisao tog pogleda i uvek se spremao da je pita o tome.Ni hiljade godina nije bilo dovoljno.

Seća se Eve.

Mislio je o tome dok bi istočno sunce skidalo tamu s Večne šume, trenutak pre no što bi zaspao pored vatre i nedovršenog Sigema… Adam je poslednji čovek na Zemlji i to mu osmišljava poslednje dane.

Dane koji ga vode ka novom ciklusu života. Ka trenutku kad će se na ulazu u Raj ponovo pojaviti Kapija kroz koju će u istom trenutku i ući i izaći i ponovo postati prvi čovek na zemlji.

Tada će njegovo mlado telo zatreptati u iščekivanju Eve i tada će reći:

-Srećna Nova Godina, Evo!

prsten

K1

 

DANILUŠKA I IŠTVANUŠKA (POSVEĆENO BORHESUŠKI)

 

harmsistvanborhes

 

Jednog jutra Daniluška se nije probudio.

Nije se probudio jer je bio budan. Bio je budan jer je celu noć leteo u avionu. Istini za volju to nije bilo zbog aviona. Neku staricu je uhvatio fras i on je morao da maše rukama. Toliko je mahao, a pri tom se zaneo misleći na nepojedenu konzervu irske tunjevine, tako da je leteo okolo bez veze. Dežurni frasolog ga je opomenuo ali je već bilo prekasno jer je staricu uhvatio fras-fras. Svi koji očekuju da ću sledeći put napisati fras-fras-fras imaju pravo. Eto, već sam napisao.

Dok sam ovo pisao, Daniluška se naljutio, šutnuo dežurnog frasologa, otkinuo uvo sreskom koljaču… (On se potpuno bez razloga našao u ovoj priči tako da je morao da se vrati u svoju priču. Ali. kako je bio bez uva, koje inače ima u svojoj priči, ta priča više nije bila ta priča, pa je on, jadnik, ostao bespričnik. Mi smo dobre duše pa smo ga primili.) … i otišao da mokri.

Daniluška nikad nije mokrio u avionu pa ga je to zainteresovalo. Nagnuo se, nagnuo, toliko se nagnuo da je pao i propao i leteo kroz vazduh zajedno sa svojim mokrenjem. Pao je kod Bajlonove pijace.

0 tome šta se tada tačno desilo postoje različita mišljenja i izveštaji. U dnevniku arapskog matematičara fra Ibida koji je pronađen u ruševinama mitskog grada Buenos Arijesa, koji je po snoviđenju projektovao Zzimmerr, koji je ustvari bio onaj šestoprsti koji je zadavio, što je nepobitno utvrđeno obdukcijom koju je izvršio… Izgubio sam se. Zainteresovanom čitaocu ću nabrojiti sva ostala imena pa neka on nađe izlaz iz ovoga: Koshich, Pampalones, lsac, Marija Toresku, Adam i Poslednji Ćovek.

Dakle, postoje različita mišljenja i izveštaji. Jedno vreme se verovalo da se Daniluška izgubio među smrznutim kapijicama svoga mokrenja. No, to verovanje je potpuno napušteno kada je mladi mlađi inspektor Lukobratov ovaj slučaj povezao sa izveštajem pozornika Lukobratova po predmetu lupanja u prozor građanina lštvana. Naime, građanin Ištvan se žalio, dakako telefonom, da mu neko ili nešto lupa u prozor. To je bilo neobično zato što građanin Ištvan uopšte nema prozor. Još je bilo neobično što je, navodno, neko vikao: „lštvane!“ a Ištvan se uopšte ne zove tako. Najneobičnije je bilo kada je građanin Ištvan najnormalnije i najsavesnije pošao prema prozoru. Naime, ranije pomenuti uzvik „Ištvane!“ ga je vratio nazad u fotelju gde je pre toga pisao priču o Daniluški koji se jednog jutra nije probudio. (A)Poslednja napisana rečenica je glasila: „Poslednja napisana rečenica je glasila:“ (B)

Mladi mlađi inspektor Lukobratov je izvršio inspekciju stana građanina Ištvana. Tu je, između ostalog, izvršio uvid u priču građanina Ištvana. U priči je, između ostalog, bio ubijen pozornik Lukobratov. Samim tim pozornik Lukobratov, koji je u to vreme saslušavao čikašku seljanku zbog navodne krađe pirotskog kačkavalja, počinje da iščezava. Iščezavanje je završeno za par sekundi. Pošto je razmislio par sekundi i mladi mlađi inspektor Lukobratov je iščezao.

Priča u kojoj se nalazimo, koju priča neki bog, je samo još jedna u nizu
obmana koje nas okružuju i vode kroz život. lzgleda kako izgleda. Obično ili
neobično, sasvim sigurno nikom jednako. Zamišljam ljude koji će je čitati i
koji će misliti da je razumeju. Možda će neka dvojica razgovarati i možda će doći
do zaključka da su pročitali istu priču i da na isti način misle o njoj. Ako, što je
najverovatnije, niti jedan ne pripada Matematičkoj sekciji Korporacije za obmane i
uporedne stvarnosti, znam da njihovoj naivnosti nema kraja. Ova priča, kao i sve
druge je, samo  jedna od kombinacija: abcćčdđefghijklmnoprsštuvzž,!()…., znakova koje proizvodi Matematička sekcija Korporacije.

Priča o Korporaciji je počela, počinje i počeće za vreme leta Daniluške i njegove mokraće. Sam događaj je jednostavan. Objašnjenje nije. Ako usvojimo terminologiju Oteriksa Galskog, koja je prva u nizu istovetnih modifikacija službenog jezika Korporacije, reći ćemo da je Daniluška „zakasnio u prostoru“. Tako, otprilike, glasi prevod reči EXTOPOR. Sama reč nije glagol već imenica jer Korporacija vrlo dobro zna da je svako dešavanje samo privid, obmana. „Zakasniti u prostoru“ je isto što i zakasniti u vremenu. Recimo, stigli ste na na vreme na autobusku stanicu. Da ste zakasnili u prostoru, shvatićete kad vidite da se devojka, s kojom je trebalo da putujete, osvrće tražeći vas. Zatim će razočarana ući u autobus dok ste vi sve vreme sasvim nemoćni. Sve to vidite, možete da govorite devojci, da je držite za ruku, da uđete u autobus… Na devojku i autobus to nema uticaja, sasvim isto kao da ste došli pola sata kasnije na stanicu gde nema ni devojke ni autobusa.

Sranje, rekao je Daniluška kada je shvatio da se to njemu desilo. Otkinuo je list s telefonske govornice i nervozno čačkao zube. Od besa je tukao građanina Ištvana kad god bi ovaj izašao da kupi kefir i 300 grama svežeg U-238.

A baš je hteo da s njim popriča o votki s biberom uz votku s biberom. lštvan bi sigurno, kao u starom dobrom prostoru, izneo kuvanu svinjsku glavu, pa bi, kao slučajno, naišao i pozornik Lukobratov, pa bi pričali o mladom mlađem inspektoru Lukobratovu i sreskom koljaču koji je doneo svinjsku glavu i koji je jedne zime napravio sneška svom sinu koji je bio pošao u školu. I to kod iste one učiteljice Maše u koju se zaljubio Daniluška, kada je bio mašina, pa su ga zvali Mašina Mašina. Garantovano bi došli i fra Ibid i ZZimmerr i Koshich i Pampalone i Isador i Marija Toresku i Adam i Poslednji Čovek. Svi bi se našli na okupu. Doduše, kako to biva, neki bi nedostajali, neki bi bili suvišni, ali tako to i treba jer bi inače ovaj svet bio nepodnošljiv.

I neka se napiju, neka igraju i pevaju cele noći, neka ih sutra boli glava. Samo neka ih ne boli duša jer ih volim i želim da lako podnose ovaj svet. Neka su mi živi i zdravi, ja idem ali ću da se vratim jer sam čovek a ne reka.

P.S.Radi potpunijeg razumevanja deo teksta između oznaka (A) i (B) treba čitati svaki dan.

 

K2

  VEZE

 

jimbeamwaits

To što sam sanjao sebe nije pobuđivalo moju pažnju. Mada, to nisu bili obični snovi. U snu sam se zvao Kopernik i bio sam policijski pas. Bio je čuven moj kopernikanski obrt kada iz stava na zadnjim nogama, skačem i srknem šampanjac iz uva poručnika Sverdlovskog u 24356-oj oj oj oj oj oj oj Nju jo jo jo jorškoj oj oj oj oj oj policijskoj oj oj oj oj stanici.

I.

Stvar se zakomplikovala kada sam zbog svoje velike ljubavi, centrifugalne sile, izleteo sa prednjeg sedišta policijskih kola koja su naglo i brzo skretala u 87432 ulicu u potrazi za pirotskom seljankom koja je ukrala čikaški kačkavalj. Na uglu te proklete ulice, na prokletom zidu proklete zgrade je prokleto pisalo: Hans, ja te volim – Isac. Prokleto ime se uvuklo u moj prokleti izubujani mozak i od tada sam uobrazio da se zovem Isac. Vremenom sam shvatio da samo Jevreji nose takva imena i počeo sam da se osećam kao Jevrej. Žalosna situacija za psa.

Policijskog.

Nemačkog ovčara.

I jo jo jo jo još volim Hansa.

Ustvari, ispostavilo se da Hans voli samog sebe.

Bio je noćni čuvar u jevrejskom krematorijumu i grizla ga je svake noći jedna bubašvaba. Zbog toga je sanjao da se zove Isac. Zbog toga je svuda pisao onaj odvratni grafit.

Tako pišući jednog dana je upoznao Rebecu.

Desilo se to tako što se Isac popeo na kantu za đubre kako bi pisao svoj grafit. Rebeca je tuda prolazila idući na premijere „Holliday in Belles Bathroom“. Rebeca je, naime živela u nadi da će se jednog dana tu pojaviti neki tip sa kamilama kojima bi ona dala da piju vode pa bi tip pio vode pa bi ona pila vode pa bi svi srećno živeli dok bi bilo vode.

No, toga dana Rebeca nije ponela vode jer se potrrrrresssssla zbog toga što je na TV čula kako su se dva mala crnca udavila u potoku u kome su vršena ispitivanja otpornosti žabokrečine na nezaboravne scene demonstracija protiv zaštite ribljih konzervi od tunjevine i ostalih produkata nesmotrenog pranja veša u jutarnjim časovima u podnožju snegova Kilimandžara. Nije se potresla zbog toga što su se dva mala crnca udavila nego zato što je ona čula da su se dva mala crnca udavila. Zato je pišućem Isacu doviknula: „No, no!“ i Isac se prestravio i odleteo sa kante za đubre. Kada je pao, što je normalna posledica pada sa kante za đubre kada neko vikne : „No, no!“, pao je u nesvest jer je već bio pao i u nesvesnom stanju je počeo da sanja kako je moj ujak koji živi u garaži uz ogradu naše komšinice koja svako predveče pije solju cikorije na verandi svoje kućice. Mislim, to što pije svaki dan je već sumnjivo: neko ko svaki dan pije cikoriju zasigurno nema pametnija posla i još je sigurnije da je ovisnik. Ujak i moj brat iz odela za narkotike su to proverili. Jednog lepog dana kada su cvale gardenije i zečići skakutali i po proplancima, skembali su komšinicu i strpali je u garažu. Istog časa je pala u ovisničku krizu, počela da peva arije Luciana Povraćotija i uobrazila da je moj ujak. Možete misliti kako je to bila nesnosna situacija jer je moj ujak svaki dan pio po dve boce Jeam Beam koje je donosio burbondžija Tom Waits. Sada je već donosio po osam boca jer mu se dopalo društvo pa je to rekao i Solženjicinu pa su onda svi počeli da piju i pišu i pevaju.

To što je cela ulica smrdela na burbon i što je otvorena mala distilerija u cveću, što je navelo sve Joane da pišu protestne pesme, to i nije bilo toliko strašno koliko to što se moj ujak muitiplicirao. A on je sanjao da je vatrogasna četa.

Posle izvesnog vremena i izvesnog broja snova došlo je do nedostatka vatrogasnih četa u gradu pa se moralo preći na druge gradove, druge države,ceo svet. Onda su se vatrogasci iz našeg grada organizovali u sindikat za zaštitu prava sanjanih vatrogasaca i zahtevali zaštitu jer -šta bi drugo. Vatreni govori, polemike, bigamije, genovije… U žaru se desilo nekoliko nesrećnih slučajeva s reklamama za papilotne silovanih žena. Na to su ustali članovi Društva pristalica ping-pong zemaljske kocke sa svojim opštepoznatim stavovima potrubuške.

U znak protesta naši vatrogasci su počeli da sanjaju žene s dve sise.Takva situacija je dovela do sveopšteg zagorevanja žena s po dve sise. lntergalaktički brod Potpune Neizvesnosti je zapazio takvu situaciju i…

I onda je cela zemaljska kugla (kocka) počela da sanja jedan san. Time su bili zadovoljni samo lennonnovvcci a ja sam shvatio šta sam uradio…

Nauka dan danas ne može da objasni zašto čovek sanja i zašto uopšte spava. Po svemu sudeći postojeće pretpostavke i metode kojima se služimo nisu podesne za odgovarajuća istraživanja i odgovore. Neka dostignuća, otkrića u kvantnoj fizici, ukazuju na mogućnost merenja veze koja se spontano uspostavlja među ljudima: Da li smo zaista svi deo nečijeg sna i da li svi sanjamo Sanjača.

42

T1

 

USAMLJENIK

 

nostalg

Jaa.

 

T2

 

NOSTALGIJA II

 

svetionik

Na Islandu pada  kiša.

 

 

T3

 

UNIŠTAVANJE SMISLA

 

vzbsim

                        U uglu sobe se nalazi cveće.

                        U uglu sobe se nalazi cveće.

 

 

T4

 

VEŽBE SIMULIRANJA

 

                        Iznenadni srčani udar 6

                        Iznenadni srčani udar 6

                        Iznenadni srčani udar 6

                        Iznenadni srčani udar 6

 

lala

 

 

MOĆ

 

Noć, sasvim.

Kroz napola odškrinut prozor se vidi zamišljeno lice i ponekad čuje lupa pisaće mašine.

To čovek piše.

 

P1

PRIČA 1

 

Probudio me jutros telefon. Zazvonio je samo jednom. Još obuzet snom, gledao sam u drvo ispred prozora. Ne znam mu ime. Lišće je požutelo.

Video sam čoveka kako kupuje cigare u trafici. Video sam dvojicu kako se pozdravljaju i zatim nešto razgovaraju, video sam ženu kako nosi povrće s pijace. Video sam dete koje je nekud trčalo a onda se nečeg setilo i vratilo nazad.

O, naravno, bilo je još ljudi na ulici ali ja sam slučajno pomenuo baš ove.

Zatim sam otišao u kuhinju da skuvam kafu.

 

P2

PRIČA 2

 

Pala je noć. Pala je kiša. Uključio sam svetio i podložio peć. Moći ću, u toplom i sigurnom, da slušam zvuk kiše i lišća, nekog uznemirenog psa… Moći ću da zamišljam kako noć ima svoje tajne.

 

P3

PRIČA 3

 

Na radiju su govorili o politici. Uvek neki misle da su pametniji od drugih.

Onda su na prozor sleteli vrapci. Ona siva, sitna, živahna stvorenja na koja niko ne obraća pažnju. Bili su na pola metra od mene odeljeni staklom i spremni da prhnu na bilo koji moj pokret.

Kako se savršeno prelivalo njihovo neuzbudljivo perje.

 

P4

PRIČA 4

 

Hodam po vlažnoj travi. Gumene čizme, koje sam kupio u maloj seoskoj prodavnici, se presijavaju na zakasnelom suncu.

Tu je malopre skakutala veverica raskuštranog repa. Vidi se to po zanjihanoj grani pocrnele šljive. Znam, iako ne vidim, da je iza tih šljiva vinograd.

Tu je nekad hodao neki drugi čovek. Vidi se to po tome što sada ja tu hodam.

 

P5

PRIČA 5

 

Čekam da se pojavi mesec.

Sadržan u mom saznanju nagoveštava se svetlom iza šume u kojoj je neki vuk.

Zna li on za mene.

 

P6

PRIČA 6

 

Usput sam sreo svog starog pijatelja. Pozdravili smo se.

Dok sam čekao da se vrati odsutni službenik, podložio sam peć u kancelariji. Nije mi bilo teško jer je bila puna drva, ona stara kraljica peći. U ovoj prostoriji je nekad bila učionica prvog razreda. Napravijene su neke izmene.

„Dobili ste penziju.“- reče službenik još s vrata. „Potpišite ovde.“

Nije primetio da je u kancelariji toplo.

 

P7

PRIČA 7

 

Neugledan pas.

Sitan, slepljenog stomaka, gleda me veselim očima i maše repom.

Pre nekoliko meseci sam ga tukao i oterao od kuće.

Neugledan pas.

 

P8

 

PRIČA 8

 

Išao sam putem i sitan sneg mi je padao na lice. Bilo je hladno i žurio sam kući.

Na usamljenom proplanku, ispod velikog starog oraha, ugledah tamnu ljudsku priliku.

Išao sam još neko vreme i kada sam se još jednom okrenuo još uvek je nepokretno stajala na istom mestu. Zatim sam je izgubio iz vida.

Suton se igra senkama, sećanjima.

 

PRIČA 9

 

Lila je snažna kiša i vetar je povijao ogolelo drveće.

Pored reke, svetiljka je podrhtavala u nečijoj ruci.

P11

 

MAŠA I MAŠINA

masasidsivacamasa

 

Maša je bila divna devojka. Ponešto svojeglava ali su je ipak svi voleli. Lepa, bistrog pogleda, zvonkog smeha, donosila je svežinu proleća u sivilo fabričke hale. Izostanci su joj pravdani, zakašnjenja previđana, greške u šivenju zanemarivane. Kolegenice su je volele, mladići još više a šef je govorio da bi je plaćao samo zbog osmeha.

Ali, kako to obično biva, umešala se ljubav i sve se poremetilo.

Mašina mašina se zaljubila u Mašu.

Isprva je to bila mašina kao i sve druge. Radila je onako kako se upravljalo njome, ponekad lakše kvarila… Ništa neobično, tek jedna od mnogih istih mašina. Ko zna šta se dešeavalo iza tankog lima među šrafovima i polugama, tek jednog jutra Maša je začula tiho: „Volim te.“ Još sanjiva, Maša je pomislila da joj se to učinilo i taj dan je prošao normalno. No, sledećeg jutra je iste reči čula jasnije. Osvrnula se naokolo ali nije videla nikog ko je to mogao da izgovori. „Ja te volim, tvoja mašina.“

Ljubav i kašalj se ne mogu sakriti pa se u hali uskoro primetilo da se dešava nešto neobično. Maša je isprva bila zbunjena i nervozna. Zatim je postala gorda i nadmena. Ako bi uopšte razgovarala s nekim, to je bilo osorno i s visine.

Mašina je sve radila umesto nje. Maša je mogla da pije kafu, da šeta i uvek je imala perfektno završen posao. Radila je mašina i noću dok bi sve ostale mirovale.

Tehničara koji se vrzmao oko Maše je udarila struja.

Tako nije moglo biti doveka.

Mašina mašina je eksplodirala.

Kako je mašina uopšte mogla da eksplodira i kako je Maša ostala bez i jedne ogrebotine, nikome nije bilo jasno. Najbliža Mašina kolegenica je kazala kako je čula Mašu kako kaže: „Mala ti je igla…“, ali tome niko nije pridavao značaj.

Mašina je rashodovana. Maša je uskoro otišla s jednim predstavnikom strane firme…

Tek poneki pas lutalica noću naćuli uši kad na otpadu starog gvožđa umorno zabruji Mašina mašina.

 

P12

 

MAJSTOR

 

Glavni majstor je navršio 40 godina časnog rada. Imao je nešto boračkog od ’44., a pre tridesetak godina je dodao lopatu tadašnjem partijskom sekretaru da položi kamen temeljac. Video je svaku ciglu i dočekao svaku novu mašinu firme koja se gradila i razvijala. Počeo je za mašinom, vremenom polako napredovao nikad ne napustivši halu. Prošao je kroz sve reforme, od svakog direktora dobio po neku plaketu… bio je i član raznih saveta i komisija nikad ništa ne rekavši. Radio je pošteno, pomagao svima…

Da treba da ode u penziju, primetili su prilikom obračuna plate. Odmah su odlučili da mu prirede svečan ispraćaj, poklon i -naravno- plaketu. Čovek koji je trebalo da napiše plaketu nije znao kako mu je ime pa je zapitao u administraciji.

„Majstor, majstor…“, prisećali su se. Niko nije mogao da se seti imena. Pozvali su neke ljude iz hale. Niti oni najstariji nisu mogli da se sete. „Majstor,majstor… kako beše… pa – Majstor, kako drugačije?“ Pozvali su i direktora. On, naravno, nije znao kako je Majstoru ime, ali im je rekao neka pogledaju u dokumentaciji. Nekim čudom nisu mogli da pronađu ništa od dokumenata. Davno je bilo a i dosta toga je izgubljeno prilikom prelaska na kompjutersku obradu.

Na kraju su odlučili da ga lično pitaju. No, nisu mogli da ga pronađu.

Prvi put je Majstor u svom veku pošao na kapiju pre kraja radnog vremena. (Nekih desetak minuta.) Idući ka kapiji polako je nestajao. Portir ga nije video jer je na kapiji već sasvim nestao. Ostao je samo radni mantil.

Pripadao je firmi.

 

majstor

P13

 

ČISTAČ

 

Miran čovek. Retko govori, još ređe se meša u neki posao. Kad ne čisti, sedi u nekom ćošku, puši i gleda. Gleda nekim praznim, nedokučivim pogledom. Isprva su mislili da je stidljiv i nedruštven, zatim da je nečiji doušnik i na kraju su ga zaboravili, ostavili da ćuti i gleda iz svog ćoška.

Iza ljudi ostaje đubre. Mnogo ljudi – mnogo đubra. Mirni čovek, čistač, je ponekad pomišljao da njegovo preduzeće proizvodi đubre. Svi su redovno ispunjavali đubretarsku normu.

Mirni čovek, čistač, je pratio njihove tragove od đubra. Nije posebno razmišljao o tome. Mehanički je razmahivao metlom ili krpom i razmišljao o drugim stvarima. Nikad nije gunđao niti odbijao neki posao tako da su ga svi nekuda slali i nešto naređivali. Ljudi k’o ljudi,  znali su da će neko da se pobrine za njihovo đubre.

Mirni čovek, čistač, nesvršeni student psihologije, našao je u svom poslu neke čari, ispunjenje svog, po sopstvenom mišljenju, promašenog života. Kao čistač počeo je da se bavi psihologijom. Otkrio je da đubre može da bude izvanredan pokazatelj ljudskog karaktera. Po onome što bi neko odbacivao, po tome šta je koristio i bacao, mogao je da otkrije puno toga o njegovom životu i osobinama. Počeo je da otkriva i neke tajne iz preduzeća, neke direktorsko-šefovske malverzacije, neke ljubavne veze, nečije radosti i nesreće. Mirno i studiozno ih je sakupljao i beležio. U svojoj hladnoj podstanarskoj sobici ih je sistematizovao i uskoro počeo da uobličava u nekakvu studiju o ljudima i ljudskom đubretu.

I sam se iznenadio rezultatima do kojih je došao. Toliko je đubra sakupio u svom životu, obradio ga, prečistio… Počelo je da ga opterećuje, da ga muči tuđe đubre. Bojeći se sam za sebe, odustao je od svog rada i napisao jednu rečenicu:

„Ljudsko đubre je beskonačno.“

cistac

P14

 

MLADEN I „ĆIRA“

 

„Ćira“ je s naporom brektao uz strmu padinu. Toliko se sporo kretao da si mogao da siđeš, ispišaš se i laganim korakom ga stigneš na sledećoj krivini.

Mladen, stari mašinovođa, s posedelim i začađavelim brkovima, je nabacao ugalj i sad je, oslonjen na okvir vrata, pušio staru Moravu bez filtera. Povremeno bi i on, kao i njegova mašina, zabrektao i ispustio neku svoju muku s teškim uzdahom. Mnogo uglja i drva su Mladen i „Ćira“ preneli svojom prugom uskog koloseka, nepoznatom za sve železničke karte. Nekako su se srodili, postali slični. Nisi znao nosi li „Ćira“ Mladena ili ovaj njega gura nekom svojom silom, pišti li „Ćira“ ili Mladen zviždi za nekom vrednom mladom u polju.

Gore do rudnika i nazad. Mnogo gara i sete se nakupilo u njima. Mnogo sete i nikad pokazane sreće.

A onda dođe i vreme za umiranje.

Bez i jednog grča na licu, prosto kao da je zadremao, Mladen je klonuo na pod lokomotive. Nestade dah i samo se još dimila stara Morava bez filtera zalepljena za donju usnu.

Dobro napunjen ugljem „Ćira“ je produžio put češući se o grane tek olistale hrastove šume. Vijugao je i brundao plašeći sitno zverinje i ptice a onda izašao na neki nevidljivi i nepređeni put. Kao po svetlu, po muzici, nastavio je, produžio kroz neku drugu šumu, video druge reke i doline, prešao neviđene visoravni ispod drugog neba i sunca… savladao nove klance i prejahao mostove, zaplovio kroz  zatalasanu travu beskrajnih ravnica.

cira

P15

 

SLIKE

 

To je ravnica. Pogled pod uglom od 60 stepeni s neba. Pruga deli kadar na dve polovine. Prugom se kreće sasvim otvoren vagon, bez lokomotive. Na ivici vagona sedi čovek ogrnut kožnom jaknom. Jedna noga mu visi, druga je savijena i on je drži rukama. Iza njegovih leđa nekoliko devojaka u dugim, širokim haljinama ciče i ćeretaju oko korpe s hranom. Jedna od devojaka se smeši odsutno i s vremena na vreme gleda u čoveka na ivici.

Izraz njegovog lica je izraz čoveka koji vidi budućnost.

(Ona devojka mu prilazi i gurne ga.)

(Ona devojka mu prilazi i nudi hranu.)

(Ona devojka mu prilazi i vodi ga sa sobom.)

*

Iznenadni minijaturni tornado podigne prašinu i suknju devojci koja se zbog toga smeje i pritiska suknju uz butine. Muškarci, koji igraju badminton, se takođe smeju. Grupa ostalih to ne vidi jer je zauzeta jedući grožđe.

Ispod brežuljka na, na kojem se nalaze, u travi se pojavljuju prve kapi izvora koji se rađa. Na istom mestu je sasvim očuvan ljudski kostur po kome skakuću ptice.

*

(Uputstvo:obe slike staviti u siv (oblačan), topao dan. Sunce se ponekad pojavi.)

 

Presented by the Trustees of the Chantrey Bequest 1898

P16

 

DOGAĐAJI

 

Isključio sam televizor. Zatim sam ga ponovo uključio. Spiker je rekao da je u poslednje dve sekunde, koliko je meni bilo potrebno da isključim i uključim TV, u svetu ubijeno 42 čoveka. Bože, šta sam to uradio!

Od tada više ne isključujem televizor. Nabavio sam gomilu rezervnih delova i generator u slučaju da nestane struje.

Užasava me pomisao da će jednog dana sasvim prestati da radi.

*

Neobično je da čovek tačno zapamti vreme kada je pišao i povukao lanac na kotliću. Ipak, meni se to desilo. lmao sam nov digitalni sat pa sam često gledao u njega: bilo je 14 sati, 32 minuta i 5 sekundi. Tog dana, inače, nisam uradio ništa značajno.

U sutrašnjim novinama je pisalo: „Juče, tačno u 14:32:5 aparati seizmološkog zavoda su registrovali snažan potres… hiljade mrtvih, zatrpanih… ruševine …“ Zavrtelo mi se u glavi, izgubio sam snagu, pao u nesvest…

Kotlić više ne dodirujem. Ustvari više i ne koristim WC. Morao bih da sipam vodu… a poplave!

*

Ja sam ambasador i patim od nadimanja. To je prilično neprijatno jer ambasadori često moraju da prisustvuju prijemima na kojima se uvek pije šampanjac sa svim svojim mehurićima. Zbog toga sam dobio reputaciju ekscentrika koji često usred razgovora odlazi na stranu. Takva reputacija mi ponešto otežava međudržavne poslove ali je to sporedan problem.

Svakako znate da su za nauku neuhvatljivi uzroci i poreklo nastanka tajfuna. Neka sitnica od prolećnog lahora učini neobuzdanu, razornu silu.

Znam da i drugi ljudi prde, ali zar to umanjuje moju krivicu.

P17

 

PODUKE

 

Treba ustati u rano jesenje jutro i pogledati šljivu koja je zasađena hladnog martovskog dana kada je iznenada pao sneg. Treba pogledati podnožje stabla, odmah iznad kalema. Ako se tanka pokorica odvojila i tek malo uvila, onda je stablo jako i dočekace novu godinu spremno i zdravo. Ako se pokorica uvila kao fišek, godina će biti teška i hladna ali će drvo uspeti da je prebrodi.

U svakom slučaju, treba se radovati.

*

Treba znati razlikovati mirise.

Ako je miris prejak treba dodati malo vinskog octa i sitno samleven bademov oraščić. Sve to staviti u prozor okrenut prema jabuci zimovki i ostaviti da stoji. Soba ne sme da se često otvara.

Ako je miris slab, treba uzeti bagremov list koji je otpao na Svetog lliju, deci belog vina od šest meseci, pomešanog s kantarionovim prahom i staviti na toplo i promajno mesto.

*

Na ranu koja ne zaceljuje treba staviti oblog.

Uzeti povelik list koštunjavog oraha sa ugarene njive. Potom prebrisati njušku jednomesečnog teleta i odmah zaprašiti prahom višnjevog cveta.

Izmešati balegu od ovce (koja je bliznila muško i žensko) i pomešati s maslom od premuza i to tako dok se ne ujednači.

U bakreni sud sipati vodu s kladenca oko koga raste selin.

Sud zagrevati na goloj vatri od leskovog pruća. Sačekati da voda počne da struji, staviti meda i bosiljka dok proključa. Sačekati da se voda smlači i oprati ranu. Onda staviti pripremljenu smesu i prekriti listom.

Držati dok se ne nasmeješ.

P18

 

INSERTI IZ MOG ŽIVOTA (DIVLJE GODINE)

 

Slim Treći je polovinom žileta isecao bradavicu s dojke svoje učiteljice.

Ah, Slime!-reče učiteljica prekorno.

*

Na svojoj zelenoj flaši piva osećam vlažan ženski sekret. Konobarica se prijatno osmehuje: tolika je vrućina.

*

Isekao sam vene. Uvek ću te voleti! – reče mi moja ruka krkljajući zbog krvi.

*

Priča koju mi je ispričala devojka za vreme trke u lndijanapolisu: „Uvek sam maštala o tome da mi zmija uđe u ribicu. Ali, ja sam prokleta kukavica.“

*

Kada smo upali u stan baba je bezglasno zevala pokazujući na devojku koja je u donjem rublju sedela na kauču. lz susedne sobe je arlaukao pas. Džim je nežno otvorio vrata i upucao ga. Zatim ga je devojka ujela za nogu. Bilo je komično gledati kako glođe Džimovu nogu dok je on psuje i povlači po stanu.

*

Dok sam sa četrdeset milja skretao u 145 ulicu zapazio sam grafit: „Hans, volim te!-lsak.“

Žurio sam na premijeru. Tih godina sam bio mlad i neobuzdan.

*

Na procesiji 4. jula devojčica iz drugog reda kolone mažoretkinja je izašla i počela da povraća po ulaštenim cipelama policajca iz obezbeđenja pokazujući roze gaćice. Opet me napunila matora pijana budala, rekla je balavim usanama.

*

Prstom pažljivo prinosi poslednju kap vrhu jezika: Čudan ukus. Jesu I i to perenospore?

-Ne.

*

Ah, mama!

*

Dve koride su propale zbog bezvoljnih bikova pre no što smo noću uhvatili malu u toru. Arči je tvrdio da je odavno primetio njeno čudno ponašanje. Bobi nije shvatao kako je bikovi nisu zgazili. Malinovski je ćutao i preko krigle gledao u prazno.

*

Grupa devojaka iz arheološkog kampa je umirala od smeha za stolom u dnu bara:

videle su na koji način barmen pere duboke čaše.

*

Na oko sto milja od Luisviia me zaustavila vrišteća žena. S istoka je pristizao oblak skakavaca. Uskoro su prekrili kamionet i ugušili motor. Tek kada smo počeli da vodimo ljubav primetio sam da ima rascepljen jezik.

 

S1

 

KRAJ RATA

nastasija

 

Kiša je umila jedno od poslednjih ratnih jutara. Skinula je prašinu i pesak sa ruševina pa ih raznosi niz strme ulice. Mali, mutni potoci se slivaju u baru koja je potopila ulaz u železničku stanicu. Kroz baru gaca seljak sa povelikim drvenim sandukom.

Jedna starica ukočeno i bezizražajno pilji s prozora. U jednom dvorištu ispod pocepanog šatorskog krila: šporet, klupa i žena koja loži šporet.

Jedan Ciganin sedi na mokrom stepeništu i puši.

Vozač kamiona gleda u kartu koju mu pokazuje mladi oficir. Drži se za vrata kamiona i klima glavom. Mladi oficir je niži od njega i ozbiljan je ali ne i sumoran.

Čovek sa imenom je budan toga dana. Kroz zatvoren prozor gleda devojku koja ispred jednog izloga namešta šešir. On nije star ali je umoran i tek pomalo se trudi da vidi njenu sledeću kretnju. Ona se osvrće i, pošto misli da je niko ne vidi, zadiže suknju i namešta najlonsku čarapu. Zatim polako silazi niz strmu ulicu ka železničkoj stanici. Čoveku sa imenom pada na pamet da je više neće videti i žao mu je zbog toga. Još uvek gleda u mesto gde je malopre stajala devojka.

Iza ljudi ostaje praznina.

Čovek sa imenom odluči da se obuče i izađe.

Izašao je i osvrnuo se levo-desno na izlazu iz zgrade. Tik ispred njega pade malter sa zgrade. On ga zaobiđe i krenu niz ulicu gledajući izloge i prozore.

Zastade ispred slomljenog izloga pekare i pažljivo pređe prstom po ivici slomljenog stakla. Berbernica do pekare je bila čitava i on uđe u nju. Unutra su sedeli berberin i pekar i tiho razgovarali. Nisu bili utučeni. „0, komšija, može brijanje! Treba da izgledate svečano. Danas sve doterujem besplatno. Danas je kraj rata.“ „Ma, je l’!“ – reče čovek s imenom. Čestitam, komšija!“ lzljubi se s berberinom a zatim i s pekarom. „Epa, dobro… idem ja.“

Silazi dalje niz strmu ulicu prema železničkoj stanici.

Bara ispred železničke stanice se proširila toliko da je dosezala do zadnjih točkova kamiona. Vozač se pojavi od nekud, pogleda pa uđe u kamion i pomeri ga nekoliko metara napred. Izađe i pogleda uz ulicu stavljajući ruku iznad očiju kao da će tako bolje videti iako nije bilo sunca. Odozgo su dolazila deca poredana u dve kolone. Neka su se držala za ruke.

Prolaze pored čoveka sa imenom. Čovek bez razloga pođe rukom prema glavi jednog deteta. Ono se uplašeno trže i zamahnu rukom kao da se brani od udarca. Ćutke i namršteno se udalji od čoveka i njegove podignute ruke. Tada ispred čoveka stade veoma lepa crnokosa devojčica.

Gledala ga je jasnim pogledom. Čovek sa imenom je još uvek bio ukočen kada je ona počela da se smeši i širi ruke. I on raširi ruke netremice je gledajući u oči. Ona ga zagrli oko vrata i povuče rukama naniže: on se sagnu i uhvati je oko struka. Ona ga sasvim zagrli i priljubi svoj obraz uz njegov. Poskoči, čvrsto ga stežući oko vrata, i obuhvati nogama oko kukova. Pripi se uz njega grčevito teško dišući.

Nekoliko trenutaka su stajali tako. Onda se ona odmaknu i pogleda ga milo. „Ja se zovem Sara.“- reče. Poćuta, poljubi ga u obraz i reče: „Moram da idem.“ lzvuče se iz njegovog zagrljaja i ode prema kamionu osvrćući se. Kad se popela u kamion više se nije osvrtala.

Niko na ulici nije mislio da se nešto desilo.

 

krajrata

 

S2

 

 BEZ NASLOVA I AUTORA

beznslglb

 

Ser Jonathan Livingston, prvi kraljičin bibliotekar, je nehajno klatio nogom u naslonjači. Posmatrao je šahovsku partiju između lorda od Kantesberija i časnog sudije Ambervila. Partija se odigravala u bašti Vindsdorske palate a figure su bile žive.

Sve je zapravo počelo kada je debeli Olaf Matuson, krećući se isključivo pravo, stao na mesto Ivana Vladimiroviča, čime je ovaj bio izbačen iz igre. Misao, koja se za koprcala u glavi ser Jonathana Livingstona je u nekom drugom slučaju mogla da prođe nezapaženo. No, u tom trenutku časni sudija Ambervil se grohotom nasmejao. Ko zna da je sudija Ambervil, zbog preterane sklonosti prema cigarama, morao da odebljale glasne žice zameni za spravu koja, i pored sve vrednosti tehnike, ima izvesne nedostake a pri tom, može da zamisi i nevinost kasnog Vindsdorskog popodneva, može da zamisli i efekte sudijinog zluradog pobedničkog smeha. Za one koji sve ovo ne znaju treba pomenuti da je, između ostalog, ledi Mersi, koja je tih dana bila u središtu pažnje visokog društva iz razloga koje ću prećutati, ispustila šolju čaja. Čak se i ljubimac Princa od Velsa, ruski hrt, Gudrič, trgnuo i zarežao.

Misao.

„Stvoriti priču sa živim ljudima.“

Pisanje priča ima ponešto božanskog u sebi. Doduše, treba priznati da je svako stvaranje ili uništavanje u načelu božansko delanje, ali pisanje priča ima posebne atribute. Pisanju priča se ne može pristupati parcijalno. Pisanje priča podrazumeva izgradnju kompletne uporedne realnosti. Svaka priča, bukvalno svaka, čak i čuvena priča bez ikakvog naslova, teksta i autora, kao krajnja redukcija osmišljenosti, podrazumeva potpuni stvarnosni koncept. Idealistički posmatrano (kad ovo kažem, mislim na činjenicu da je nemoguće formalno-logički dokazati sopstveno postojanje), nema posebne prednosti opažajnog sveta nad izmišljenim. S te tačke gledišta motivacija koja rukovodi fenomen umetnićkog stvaranja nije sadržana u želji da se prikazuje svet koji uobičavamo da smatramo stvarnim, nego u potrebi da stvaramo nove svetove.

Kako čovek zna mnogo više nego što misli tako je i ser Jonathan znao ove činjenice i zajedno sa njima danima svojih godina koračao između dugih polica sa knjigama u Kraljičinoj biblioteci. U potrazi za svojom pričom je potrošio hiljade metara i misli. Krećući se u dvostrukom lavirintu misli i polica najčešće bi dospevao u ćorsokake. Tu i tamo bi pomistio da je na pravom tragu. Pun vere bi skliznuo u božansko ludilo stvaranja i uglavnom se vraćao s malo zadovoljstva i prigušenom zlovoljom. Vremenom je postao i takav čovek: čudan i zlovoljan, povremeno euforičan. Ljudi su ga poznavali kao takvog ali mu to nisu zamerali s obzirom da ih se to nije ticalo. On sam je svoj život smatrao žalosnim, ali potkrepljenim snagom religiozne vere u moguće spasenje stvaranjem one prave priče.

Misao, rođena u bašti Vindsdora za vreme odigravanja šahovske partije sa živim ljudima, mu je učinila život osmišljenim i ispunjenim. Ser Jonathan Livingston se sa svim žarom bacio na otelotvorenje svoje priče.

Kakva je to bila priča i kako ju je realizovao, nije poznato s obzirom da je rešio da o tome ne zapiše ni reč. Nije potrebno ni ovu priču opterećivati detaljima. Ser Jonathan Livingston je pronađen mrtav, zgrčen i s bolnim i zrazom lica, ugušen sopstvenim srcem između polica Kraljičine bibilioteke. lz ruku su mu s mukom istrgli knjigu bez posebnog naslova i imena autora. Tekst u knjizi je počinjao opisom ser Jonathana Livingstona u naslonjači i bašti Vindsdora. Priča se dopala ljudima i bila proglašena za njegovo najbolje delo. Smatrana je autobiografskom jer je u većem delu opisivala stvarne događaje iz njegovog života.

Ironičnom igrom sudbine ser Jonathan Livingston je smatran autorom priče u kojoj je bio samo jedan od likova. Štaviše, priča ga je ubila. Otvorivši SVOJ primerak knjige, sasvim slučajno i obuzet svojom pričom, video je da je on samo deo priče.

biblioteka

 

S3

 

NEKO,NEKAD

 

Počeo sam da varam: pijem levom rukom.

Pijemo već treći dan. Uglavnom ćutke, zagledani u nepreglednu belinu.

Gazda povremeno dolazi i donosi nove flaše.

Ćutimo. Kroz velike prozore se ne vidi ništa osim beline. Prozori su delimično zatamnjeni. Inače bi bilo nesnosno gledati kad se pojavi sunce.

Gazda donosi piće. Kaže da neki od nas, nekad, dolaze i sami.Nekad su tu dvojica, trojica… Bez ikakvog reda i dogovora.

Ponekad su svi tu. Mada… izgleda da niko ne zna ko smo to svi mi. Možda samo gazda zna.

Povremeno neko, ili nekolicina, nekad i svi odemo iz sobe u kuhinju. Tamo je gazdina kći. Tamo jedemo.

Pošto jedemo, vraćamo se da pijemo.

Svakako da nekad razgovaramo s gazdinom kćerkom ali niko od nas ne zna da kaže o njoj nešto stvarno.

Svako gleda kroz prozore i, pretpostavljam – zato što ja tako radim, pronalazi svoje slike i misli u opčinjujućoj jednoličnosti velike bele ravnice… i senkama…

Jednom je neko od nas rekao da se seća jednog suvog drveta u svom tom snegu. Neko je na to rekao „Glupost!“ i s tim smo završili. Nikad ničeg osim beline nije bilo. Ja se sećam tog drveta ali prosto kao neke rečenice… Ne sećam se slike drveta. Nikad ništa… osim beline.

Desna ruka mi je utrnula od neprestanog natezanja iz flaše.

Imamo svoje sobe. Ponekad neko ode da spava. Ponekad neko želi da bude sam.

Razgovaramo retko. Nema toliko stvari koje su važne same za sebe. Priče iz stvarnog sveta ostavljamo kada pođemo ovamo.

Ustvari, ne može da se govori o nekakvim posebnim sobama. Niko od nas nema nikakav prtljag niti u sobi ostavlja nekakav lični trag. Sve sobe, a možda je u pitanju samo jedna ista soba, izgledaju isto: male, bez prozora, s utuljenim svetlom, tvrdim uskim krevetom.

Gazdina kćer je jedina žena ovde.

Spavamo omamljujućim snom bez snova. Baš svi. Govorili smo o tome. Snovi ovde ne postoje.

Reči, razgovori ovde nemaju nikakve veze s nama u proticanju vremena. Nikad se ne govori o nečemu van ovog mesta. Verovatno i zato što se i ne poznajemo van ovog mesta.

Gazda mi je jednom rekao, dok sam jeo, da ponekad dođu ljudi koji se više nikada ne vrate.

Mislim da ponekad, dok gledam u belinu, imam priviđenja. Mislim da se to dešava i drugima. Sećam se da je jednom neko iznenanda skočio sa stolice. Lice mu je bilo preneraženo a pogled fiksiran za jednu tačku u belom prostranstvu. Ja tamo ništa nisam video.

Dva puta dnevno se dešava čudo: sunce, kada se pojavljuje i kada nestaje. Prozori su okrenuti jugu i sunce nam se pojavljuje s leve strane. Pojavi se i zatim nam je ceo dan pred očima dok ne nestane na desnoj strani. Zatim se pojavi mesec. Nekad se pojavi još za dana, nekad se ne pojavi uopšte. Zvezde su uvek tu. Neko je jednom rekao da onaj ko nas gleda s rastojanja od jedne  svetlosne godine u ovom trenutku vidi ono što se dešavalo prošle godine. „A, u čemu je razlika!“- oglasi se neko. Stvarno: postoji li razlika. Ne dolazimo li mi ovde uvek u jedno isto vreme. Nije li ovo mesto gde se menjaju samo flaše.

Jednog dana je u sobu ušla gazdina kći i rekla: „Umro  mi je otac.“ Nije važno šta se dešavalo posle toga. Svi su otišli. Ja nisam mogao. Da sam otišao ne bih imao gde da se vratim.

I odem.

Mesto je umrlo.

Posle toga je počelo nov život. To nije bilo mesto gde sam došao. Nisam mogao da odem s mesta gde nikad nisam došao.

Devojka se vratila. Iznenadila se kad me je videla. Mislila je da su svi nestali u onoj gužvi i ustvari se samo vratila da pokupi ono što vredi.

Prvi put sam je gledao kao ženu. Nije bila nešto posebno.lmala je lepe oči i kosu. Prelepo se smejala. Vremenom sam je zavoleo ali o tome nikad nisam mogao da joj kažem bilo šta.

Da je zaista volim video sam kada je otišla. Rekla je: „Ja te stalno  varam. Kad god zaspim pored tebe, pa se probudim, osećam drugog čoveka pored sebe.“

Zatim je otišla.

Tamo, na drugu stranu od beskrajne bele ravnice.

Prvi put  sam  ostao sam. Prvi put je deo mene nestao.

Tiho.

Kao pomeranje planine,  kao dubljenje rečnog korita.

Otvorio sam vrata i zima je ušla unutra.

Beskrajna bela ravnica je čekala moje korake. Tragovi, koje je poznavalo samo moje telo, su me poveli ka zvezdama i uskoro sam postao samo svetla tačka u u beskrajnom tamnom prostranstvu.

*

„Samo mrlja koja se pomera po belom ogledalu zvezda.“

„Ko li to i zašto luta po belom ništavilu. Je li čovek ili samo odraz sna o samom sebi.“

„Ima li dovoljno sreće da ga hrani kroz pustoš vremena ili troši agoniju celog sveta.“

„Da li je nekog voleo.“

„Hajde da zatvorimo vrata.“
nekonekad

 

S4

 

SOLITUD STANDING

solitud

 

Devojka izgleda kao dečak: kratko ošišana kosa i sjajne oči. Sva je krhka, drhtava u svojoj vitkosti. Oslonila se o ogradu terase na trećem spratu prljave i oronule desetospratnice. Ni jedan mišić lica joj se ne pokreće, pogled visi u prostoru i reklo bi se da u njoj nema ni jedne misli.

Prva kap kiše ju je tresnula u rame, ovlažila vlakna košulje i nežno dotakla kožu. U tom trenutku su se oglasila zvona crkve preko puta i rasterala jato vrana sa zvonika. Vrane su glasno graktale i kružile oko zvonika dok su se sledeće kapi kiše razbijale o beton i sims oko devojke.

Bilo je to mnogo razloga da se rastuži.

Beton je još topao od do malopre vrelog letnjeg dana i kapi kiše su se brzo sušile ali je devojka počela da drhti. Obgrlila se rukama i pošla unutra.

Prolazi iz sobe u sobu: iz jedne svakodnevnice u drugu. Nema nikakvih izneneđenja između uvek istih kulisa. Više ne drhti. „Ja samo živim tu!“ – kaže naglas kao da želi da se ohrabri. Sobe ćutke dočekuju njena bosa stopala i, mada ona stasno želi da se nešto desi, uspeva da čuje samo nesvesno, prigušeno škrgutanje svojih zuba. Oseća kako joj telom struji nezdrava vatra i u trenutku kada joj plamen zapalaca ispod jezika panično dohvata jaknu sa rasturenog kreveta i istrčava iz stana.

Tresak zalupljenih vrata je sustiže niz stepenice kojima se lako spušta njeno plaho telo. Kroz mračan hodnik luta tek poneko svetlo, treperi kroz prečke ograde i lomi se o uske stepenice.

„Hej, ne diži prašinu!“- čuje glas i oseti čvrstu ruku koja je drži za kaiš. Telo joj je zaustavljeno u letu kao tanetom. Počinje da razaznaje čoveka koji sedi na stepeništu i u jednoj ruci drži slamnati šešir a u drugoj nju. Vidi neobrijanu bradu, namršteno lice i toplo, umirujuće svetlo u očima. Ona odahne zažmurivši i polako sedne pored komšije s drugog sprata.

„Žuriš, a!“

Komšija nastavlja da popravlja slamke u svom šeširu a ona se smeje jer ne uspeva da smisli nikakvu rečenicu. „O, u redu je to! Nekad čovek mora đavolski da požuri.“ „Ja…“- započinje ona i stvarno ne zna šta da kaže ali se i dalje smeje. „Mislim da napolju pada topla kiša. Izađi iz ovog pacovskog gnezda.“ Ona ustaje, polazi i kad zavije na stepeništu tako da ga više ne vidi, dovikne:

„Hvala, Luka!“

Napolju pada solidna kiša. Svetla su upaljena i ulica se presijava. Na ulici se mimoilaze ljudi i automobili, žagor, prštanje, škripa uzvik… Preko puta neka devojka u plastičnom mantilu trči i obesi se mladiću oko vrata. Ljube se brzo i strasno.

Za trenutak shvata da ne zna kuda bi sada ali ne želi da bude neodlučna i hrabro krene preko.

U baru nema gotovo nikog. Samo jedan smežurani starac glasno mljacka kiflu koju umače u kafu. „O,zdravo,Suzi!“- promrlja čovek iza šanka dobacivši joj pogled preko novina. „Zamisli: Sinatra skiknuo od pića a Pluton našao svoju kosku.“ Suzi se lagano osmehne. Ima teškoća dok se penje na visoku barsku stolicu jer nije baš visoka. Ugnjezdi se nekako ali joj se u grudima zadržava nelagodnost. Nikad nije sigurna da neće pasti. Starac glasno ušmrkne, ustajući ostavlja novac i izlazi kašljući. Kad konačno izađe, izbaci iz sebe veliki ispljuvak.

Čovek iza šanka priđe Suzi i pruži joj čašu mleka. „Hvala,Sem!“ „O, pitam se, Suzi, kada ću nešto drugo da ti stavim pod nos. Jednog dana? Hm? Ipak se brinem za tebe… O, ti si…“- kaže Sem gledajući preko Suzinog ramena. Suzi se okrene i vidi ženu koja se smeje i zatvara kišobran. Krupna, sigurnih pokreta, prilazi i poljubi se sa Semom i oni nestaju u tihom razgovoru. Suzi ostaje u svom mleku, meša kašičicom po njemu. Trudi se da ne vidi Sema i njegovu prijateljicu. Htela bi da pije mleko ali oni mljašću dok se ljube i njoj se gadi. Uzmuvala se na visokoj stolici i ne zna kuda će sa očima i ušima.

Zagleda se u, i kroz izlog. Zagleda se u igru stakla, kiše i neona. Na staklu je bilo sve više boja. Sva ulična buka poče lagano da se gubi. Jedino se sve jasnije čula jedna jedina kišna kap. Padala je sa krova, razbijala se o tamnu površinu asfalta, prolazila kroz njega, opet dospevala na krov,opet padala… I, rasla je. Sve boje se sliše u nju i bilo ih je sve više.

Suzi je izgubila svest i pala sa visoke stolice kao kap.

Probudila se u belini.

Sve je bilo belo osim noći koja se videla kroz prozor. Bila je u bolnici i u sobi se nalazio još jedan krevet.Ispod belog pokrivača se naziralo telo.

„Ha, probudila si se!“ Sestra je imala plavu kosu i bila je vrlo lepa. „Kako se osećaš?“- zapita ovlaš joj dodirujući čelo. Suzi je htela da kaže da je dobro ali zadrhta od mekog i hladnog dodira. Pojavio se i muškarac. Imao je snažne i maljave ruke. „Biće dobro.“- reče i pomilova Suzi po kosi. „Ispavaj se. Želiš li nešto?“ „Ja… čašu mleka.“ Nije znala šta bi drugo rekla. Lekar se nasmeši i klimnu glavom sestri. Dok je izlazila, pratio ju je značajnim pogledom. Onda je prišao drugom krevetu i gledao u bolesnički karton. Sestra je donela mleko. Suzi se ispravi u krevetu i prihvati čašu. Lekar i sestra su je gledali dok je pila. „Hvala.“- reče Suzi pružajući čašu koju prihvati lekar. „Laku noć.“- rekoše.

Svetlo je ugašeno, vrata zatvorena. Ostade tanka pruga svetla ispod vrata. Koraci se izgubiše a kroz prozore se razli bela mesečina.

„Zdravo.“- telo u drugom krevetu se pomeri. „Ja sam Tom i uskoro ću umreti.“

Suzi pogleda i poče da razaznaje dečije lice. Činilo joj se da je lice sasvim belo.

„Ja sam Suzi.“

„Suzi,misliš li da postoji nešto kad umreš!?“ Tom zaćuta očekujući.

„Ne znam.“

„Bilo bi pravedno da postoji.“- reče Tom i utiša se.

„Ne govori tako…“- reče Suzi. „Bićeš dobro…“ U grlu joj zape. Pročistila je grlo i počela da govori. Puno je govorila i njene reči su je grejale. Reči su navirale kao bujica. Bez reda, bez važnosti, ali su istisle hladnu tišinu, odbijale se od zidova, vrata, prozora, ponovo se vraćale u uvo… Iskrile su kao svici u tami. Suzi se radovala.

„Tome, bićemo prijatelji, važi!?“

Tišina.

Tomove oči su bile kao staklo. „O, Bože, ne ostavljaj me…!“ Suzi mu drhtavo dodirnu hladne obraze. Htela je da plače ali se sva ukočila. Klečala je pored Tomovog tela obasjana mesečinom.  Mahnula je rukom kao da ga pozdravlja.

„Bićemo prijatelji… Tamo…“

Utrnule noge su je odvele do lekara i sestre.

„Zašto je Tom ovde?“ „Tom nikad nije govorio.“ „Mislim da je mrtav.“

Lekar i sestra su prolazili pored nje kad joj se učinilo da se tavanica spušta. Onda je shvatila da, ustvari, lebdi. Tako je izašla odatle i stigla na pijacu ispod nadvožnjaka u njenom kraju. Trom lahor, pun smrada od trulog voća i povrća i živinskih iznutrica, joj je lelujao belu bolničku košulju. Veliki, beli mesec se lomio o pragove i šine metroa.

Sela je na ivicu trotoara, sklupčala se obuhvativši kolena rukama i zabila nos i usta među njih. Onda je videla vojnika koji se pijano teturao i nešto mumlao. Videla je kada je uzeo kamen i razbio izlog u kome je su bile dečije igračke i odeća. Videla je da vojnik govori malom belom psu koji se vrteo oko njega i hitro mahao repom.

Videla je kada je vojnik skinuo pantalone da piša i videla  da je žena.

„Znaš,“ – čula je reči upućene psu- „mislim da će se vratiti. Ipak,- čula je zveckanje opasača- ja sam Kirka i priča mora da se završi.“

Vojnik je odlazio, njegove reči su nestajale kao talas koji se valja ka pučini. Nestao je i mali beli pas a Suzi je drhtala ispod svoje košulje.

Krik galebova sa dokova je gasio mesec i bojio vazduh hladnom srebrninom praskozorja. Pošla je kući. Ispred zgrade je našla Luku kako hrče, pijan i izubijan. Prošla je pored njega, slame od njegovog šešira, uspela se na treći sprat i otvorila vrata.

 

krik

D2

 

GRAFIČKI PRIKAZ VREMENA

 

Ova rečenica je ista kao na kraju.

Sledeća označava moguć početak.

Sledeća označava moguć nastavak tog početka.

Postoje drugi počeci.

Postoji neograničeno mnoštvo rečenica koje mogu biti nastavak.

Rečenica koja se nadovezuje na neki od nastavaka je već uslovljena sa prve dve rečenice.

Rečenice koje zatim slede više ne predstavljaju izbor već nužnost. Među njima se nalaze rečenice koje su posledica neizabranih nastavaka.

Naime, nije moguće stvarno ne izabrati neki nastavak jer bi to značilo da život nije moguć.

U ostvarenom mnoštvu je teško prepoznati rečenice-nastavke i razlikovati ih od uslovljenih rečenica, ali nerazumevanje ne negira postojanje. Treba napomenuti da se rečenice ne razlikuju po smislu. Njihove funkcije su posledica izabranog početka i međusobnih veza.

Sve je manje rečenica-nastavaka.

Sve je više uslovijenih rečenica.

Dolazi se u oblast gde su sve rečenice nužnost. (Uslovljenost rečenica raste tako da je sve manja mogućnost izbora.)

Dolazi se do toga da je moguća samo jedna rečenica.

Ova rečenica je ista kao na početku.
grafic vodaslike

 

T1

 

KORACI

 

Mali bucmasti dečak dolazi iz dubine kadra. Hodnik je sasvim beo, ali je tamo, otkuda dolazi dečak, tamno. Hodnik je bez prozora i vrata: samo dugačka pravougaona cev. Tu, gde dečak dolazi, je svetlo.

Kosa mu je ošišana pre dvadesetak dana. lzgleda da mu je onda makazama povređeno uvo jer se na njemu nalazi mala krastica od krvi. Odeven je u šareni vuneni džemper. Pantalone su mu kratke i otkrivaju žute plastične sandale i plave čarape. Nokti na kratkim punim prstima su na levoj ruci isečeni duboko a na desnoj iskrzani.

Razgleda zidove i plafon. U pod retko gleda. Ponekad se namršti ili bezrazložno mrda zatvorenim usnama. Oči, bez ikakvih osećanja, vlažne, meke, pokreću sa lagano.

Retko trepne.

Na ivici svetlog i tamnog zastane i tiho uzdahne. Priđe jednom zidu. Isprva ga dotiče samo jagodicama prstiju, a onda nasloni dlanove na zid, raširi ruke i sav se priljubi uz zid. Stavlja desni obraz na zid tako da mu je pogled usmeren ka svetlom. Stoji tako nekoliko trenutaka, ušmrkne se i pomeri. Na sredini hodnika stane razmaknutih nogu, sklopi ruke ispred sebe i zagleda se u plafon. Dugo tako stoji i vremenom mu se otvore usta. U donjoj vilici mu nedostaje jedan zub. Posle izvesnog vremena počinje da se ljulja jer predugo gleda uvis. Oseća da mu se vrti u glavi i napušta svoj položaj.

Vuče noge po podu i hodnikom se prostire zvuk. .Zvuk odlazi napred i nazad. Tamo otkuda dolazi i tamo kuda ide.

Mali, bucmasti dečak odlazi napred, ka tamnom.

koracija

T2

 

JUTRO

jutro

Budim se. Jutro je belo.

Otvaram oči s osećanjem da sam strašno umoran. U ustima osećam čudan ukus.

Muva leti prema mom oku i ja zamahujem rukom da je oteram, ali to ostaje bez ikakvog efekta: muva i dalje leti prema mom oku. Zamahujem još žešće obema rukama ali muva mirno sleće na moju zenicu.

Gledam muvu u najvećem mogućem planu, kako je verovatno niko nikad nije gledao. Šeta po mom oku, mrda nožičama, čisti krilca koja se presijavaju duginim bojama. Zatim iz dlakavih čeljusti ispušta sisaljku i liže moje oko.

Na vrata ulazi devojka koju volim. Stoji pored kreveta i gleda me. Dopada mi se kako izgleda i u stomaku osećam napetost. Muva na mom oku mi smeta ali uzbuđenje učini da mi se muškost ukruti. Devojka koju volim čučne tako da joj se ispod suknje naslućuje ona lepa senka, gleda me… Otera muvu s mog oka i odlazi fino njišući kukovima.

Shvatam da sam mrtav, okrećem se na drugu stranu i ponovo zaspim.

jutro2

T3

 

REPORTAŽA IZ KINE 

report

Do hotela je došao u bledožutoj rikši koju je vukao čovek uskih dugačkih brkova i neobično sivog lica. Palo mu je na pamet da to lice liči na one ogromne bronzane gongove koje treba jako udariti i posle čuti intenzivan metalni jauk.

Dan je bio topao i sunčan, nebo ogromno i sasvim plavo, sunce vrelo, ali nije bilo sparno. Vazduh se tromo gibao u ritmu širokih pšeničnih polja koja je gledao pre no što je sišao iz voza.

Prostrana soba malog hotela je mirisala na pirinač kad se probudio. Probao je da jede ali nije uspeo jer je u želucu osećao prazninu koja nije bila od gladi.

Izašao je na terasu i video masu ljudi na trotoarima i gomilu parola na zgradama. Ni jedan zvuk nije dolazio ni od koga i ni od čega. Čovek sivog lica je sedeo pored svoje rikše ispred hotela i mazio mačku u svom krilu.

Onda primeti čoveka koji je zastao na sred ulice.

Stranac je bio bradat i nosio kofer tamno-žute boje. Brada, košulja i sandale su mu bile sasvim prašnjave. Na koferu se videlo puno etiketa.

Stranac najzad ponovo pruži korak posmatrajući ljude na trotoarima i dođe do kamene česme. Vetar je počeo jače da duva jer je već bio suton.

Stranac odloži kofer i odvrnu slavinu. Voda pljusnu o suvu zemlju i nestade par koraka dalje. Strančeva jabučica je brzo išla gore-dole. Brisao je usta kad su mu prišla dva uniformisana lica. Jedan ga dodirnu po ramenu, činilo se da se i malo naklonio.

Kofer, sav isprskan vodom, su sklonili tek sutradan rano ujutru.

Pošavši iz grada, napio se vode sa česme. Jedna etiketa je ležala u blatu.

Pre no što je zaspao u vozu video je da je žetva počela.

psenica

T4

 

ROMANTIKA SOCIJALISTIČKE ARHITEKTURE

 

Ravni krovovi, bez obzira na povoljan psihološki efekat u manjim provincijalnim gradovima, pokazuju prilične nedostatke, naročito po pitanju izolacije. S druge strane, rešenje s kosim ravnim krovovima (limenim) je pokazalo nenadane efekte asocijalizacije stanara, naročito onih u stanovima sa srednjom pozicijom. Nasuprot, zgrade s dugačkim hodnicima horizontalne fluktuacije, bez obzira na prostornu neefikasnost, uspostavlja značajnu spratovsku solidarnost, naročito ako su u pitanju stanari istog socijanog statusa. Izvesna anksioznost kod stanara na krajevima hodnika nije zabrinjavajuća, mada… ne treba ih gubiti iz vida.

Porodične kuće s velikim tremom zaslužuju priznanje uz napomenu da treba produžiti samo s gradnjom većih integrisanih nizova jer one koje su samo uparene raspiruju pakosti između nezaposlenih domaćica. Što pre treba izvesti ulična osvetljenja i to tako da tremovi ostanu u mraku. Na taj način većina stanara stiče ranovečernju sklonost za sedenjem na klupama. Prirodna reakcija stanara koji sede je da ogovaraju stanare koji se kreću što kod ovih drugih utiče na racionalizaciju kretanja.

Nastaviti s uličnim drvoredima nepoznatog drveća.

Trgovi centralističkog tipa s dve osnovne ukrštene komunikacije generišu najpoželjniju urbanističku motivaciju kvadraturnog tipa. Primedbe komunalnih službi zbog grickanja semenki što, navodno, provociraju ovakvi trgovi su na mestu. U praznične dane zabranjivati prodaju semenki.

 

socrom

 

POZICIJA JEDAN

 

ursa_major2

POSLEDNJA MASONSKA TAJNA

 

masonmasonbiccern

(Naravno, ne govorimo o “poslednjoj tajni” u smislu da ih više neće biti već o redu u kome poslednje mesto označava konačnu, vrhunsku tajnu koja obuhvata sve prethodne, proishodi iz njih i daje im neophodnu (neminovnu) svrsishodnost i opravdanost.

Bez nje… sve ostalo je najobičnija ljuštura bez sadržaja.)

(Ozbiljni masoni, kao i svi poklonici istinskog znanja, znaju da je linearan uzročno-posledičan model istorije tek osnovno-školsko pomagalo dok se stvarna istorija ponaša po nekoj drugoj funkciji u kojoj ono što bude posle nečeg nije i obavezno njegova posledica. Tako, ”poslednja tajna” nije ona koja će tek doći posle svih, već da je (sasvim sigurno) zapretena na već odigranoj materijalnoj i duhovnoj sceni ovozemaljske ljudske drame. Ta kulisa, u okviru koje postojimo, i koju nazivamo “prošlost”, jedan deo nje jeste “poslednja tajna”.)

Uzbuna, koja se podigla u dubinama posvećenih, neprimetna za površne slojeve čovečanstva, negde tokom 2006. godine prilikom neuspešnog pokušaja prokopavanja tunela ispod Lamanša, nije bila posledica razumnog predviđanja ili uspešnog istraživanja, već se pojavila kao intuitivan i sinhronizovan osećaj kod nekolicine Majstora. Ta okolnost da su Saznanje dobili čisto duhovnim putem, nezagađenim ljudskim, nesigurnim delom, ih je držala izvan svake sumnje u Potpunu Istinitost. Uzbuđenje Žednih pred Večnim Izvorom je bilo toliko da su poželeli da podele svoju sreću i saopšte je celom svetu. U poslednjem trenutku se odustalo. U mnoštvu vrlo razumnih razloga, kojima se posle svega daje promišljenost već spontano učinjenom, nije bio nevažan detalj i to što je “poslednja tajna” bila krajnje trivijalna: NIJE MOGUĆE ISKOPATI TUNEL NA MESTU GDE VEĆ POSTOJI (ISKOPANI TUNEL).

Ipak, kako sve ovo pisanje ne bi ostavilo zamorenog čitaoca u nenagrađenom razočarenju, dodaćemo da je prilikom pomenutog pokušaja prokopavanja tunela nađen Sizifov kamen. Tako je još jedna masonska relikvija pronađena i postavljena, u najboljem masonskom maniru: da svima bude pred očima a da je niko ne vidi. Da bi sve bilo kako treba, ispod kamena je stavljena gomila zlata, kao mamac za sve buduće tragače. Jer, pravi masoni nisu prizemni srebroljupci da besmisleno gomilaju besmislena blaga. Svoje relikvije i svoja materijalna blaga ostavljaju dostupnim i neposvećenima i prizemnima. U otkrivanju i ponovnom sakrivanju “tajni” čuvaju zaveštanje Sizifa, jednog od svojih praočeva:

Napor Sizifov je blagoslov: uvek može da se pokuša još jednom…

Napor Sizifov je blagoslov: uvek može da se pokuša još jednom.

 

bicsexsisyphusbicy

Napor Sizifov je blagoslov: uvek može da se pokuša još jednom.

Naravno, da bi potragu učinili i intelektualno izazovnom falsifikovali su jednu od mapa popa Milutina. Tako je mapa dva veka starija od blaga na koje upućuje.

Sizifov kamen i blago su svakom dostupni. Ako ne hiljade a ono bar stotine ljudi u njih gleda svakog dana. Svejedno, mapa i, verovatno, nekoliko zavera i nesrećnih dela su neophodni da ih normalan čovek nađe i prigrli svoju propast ili, bar, pad. Mapa je na drugom mestu u ovoj knjizi i neće se nalaziti u svim primercima knjige. Kupac mora imati i nešto sreće da ostvari svoje snove ili košmare.

starmapch

 

BLAGO POPA MILUTINA

 

Ime popa Milutina je vrlo poznato među tragačima za zlatom istočne Srbije i zapadne Bugarske. Niz falsifikata i poneki original uslovljavaju živu aktivnost i značajne novčane transakcije među raznim i mnogobrojnim ljudima gde su i jedan general vojske i jedan ministar iz Srbije i jedan značajan tajkun iz Bugarske. Blago popa Milutina ima i mitski značaj i mitsku vrednost. Pretpostavke o vrednosti su basnoslovne i basnoslovne su i potrage koje se sprovode pod maskom državnih poslova i investicija.Manje je, ali ne i sasvim nepoznato da, osim par originalnih mapa, u klasičnom maniru (reka, drvo, izvor, drum…) postoji i najmanje jedna mapa koju je pop Milutin izradio u simbolima. Retko duhovita, istorija je u ovom slučaju izvela vratoloman zaplet. Mapu je pronašao jedan Kinez.

Došavši iz svoje daleke zemlje zakupio je u jednom istočnosrbijanskom gradiću straćaru kako bi otvorio svoju trgovinsku radnjicu. Mora da je bio jako zadovoljan kada je, čisteći prostoriju buduće radnje za veštačko cveće i slične drangulije, pronašao papir na kome je kineskim simbolima bilo ispisano: CVEĆARA. Tačnija transkripcija zapravo glasi PROSTORIJA SA CVEĆEM, ali to je – to. Najtačnije je, zapravo, da je zbog male greške u simbolima pisalo:

U uglu sobe se nalazi cveće.

Ali, svejedno, to se vrednom Kinezu činilo kao zaista srećan predznak. Naročito zato jer je u bogatom povesnom blagu porodičnih priča znao i za jednu koja je govorila da je neki rođak među dalekim precima s tatarskom vojskom pustošio Evropu u dalekom nekom veku. Bio je ubeđen da je ovo srećno znamenje znak da je u dalekom svetu pored njega duh-predački zaštitnik.

Ironija svega je da taj papir zaista ima veze s njegovim pretkom ili, bar, s tom vojskom u kojoj je bio. Papir je mitska, šifrovana mapa popa Milutina za Tamerlanovo blago, kako je poznato među tragačima.

I tako… Mapa popa Milutina za Tamerlanovo blago je postavljena svima na uvid kao kineski natpis na firmi jedne radnje u istočno-srbijanskom gradiću gde na srpskom ispravno piše CVEĆARA. Kineskim zemljacima je nejasno i podsmešljivo što na kineskom piše :

U uglu sobe se nalazi cveće.

Ali im i nije naročito važno.

 

TAJNA UMETNOSTI

 

umetnost

U zaista ogromnom (ali ne i beskonačnom) broju mogućnosti koje pružaju tridesetak slova i nekoliko znakova interpunkcije odabraćemo jednu. Rečenica:

U uglu sobe se nalazi cveće.

deluje sasvim pitomo, čak nevažno. No, da su tajne, one tajne koje život čine bar snošljivim ako ne i uzbudljivim i očaravajućim, sakrivene u prividno običnoj svakodnevnici, zna bar čitalac upoznat s prethodnim tekstovima. Mogućnosti koje pruža ova rečenica, istorija koja stoji iza nje, otvaraju dovoljno prostora za čitav jedan život i to pristojno bogat život.

Kada jedna rečenica, jedan tekst, prelazi granicu od jeftine, normalne upotrebe među normalnim ljudima, u zbrci dešavanja poznatoj kao “život”, do nečega potpuno nejasnog koje nazivamo – umetnost?

Jedan dan, jedan zaista lep ali normalan junski suton, kad još nevidljiv mrak počinje da se uliva u zlatnu boju dana, pod mirnim, toplim lahorom, koji talasa lak materijal košulje koja miluje grudi (sakrivene ali toliko prisutne) mlade devojke, me zatekao u jednom malom gradiću. Upravo smo odlazili od neke kineske radnjice na kojoj je pisalo CVEĆARA i ona je nešto govorila, možda o tome šta bi kupila da ima para. Pomalo se zadihala jer je govorila brzo i puno (ili je govorila brzo i puno zbog nekog uzbuđenja od koga se zadihala) i grudi pod košuljom su se podizale i spuštale u ritmu lahora koji je talasao njenu košulju, tako laku i s izrezom koji je otkrivao deo punih, slatkih polutki  s par kapi svežeg znoja između njih.

Vreme, koje smo proveli u hodu od cvećare do klupice na obali reke, je bilo dovoljno da joj od draškanja lahora bradavice na grudima nabubre i nežno se ocrtaju na košulji. ”A, u uglu sobe se nalazilo cveće i…Pa, ti mene ne slušaš!” – rekla je.

Eto. Tako nastaje umetnost.


POZICIJA DVA

leo2

KONAČNO DOKAZANA DARVINOVA TEORIJA EVOLUCIJE!

 

karikkarik1

 

Nedavno je otkiven plemenski dnevnik šamana jednog amazonskog plemena koje je, nažalost, istrebljeno ili nestalo tokom akcije spašavanja koju su provodile eminentne grupe naučnika svetske antropološke organizacije. Zaprepašćenje naučnika činjenicom da u amazonskoj prašumi živi plemenska grupa koja poznaje i koristi znakovni sistem, tj. pismo, je uveliko nadmašeno zaprepašćenjem koje je usledilo posle dešifrovanja pisma i rastumačenih tekstova. Naime,jedan od tekstova počinje gore naslovljenom rečenicom, osim što umesto „DARVINOVA“ stoji „KARIKOVA“. Tekst glasi:

„Nakon mnogo vekova konačno je dokazana Karikova teorija evolucije u koju su mnogi sumnjali. Neka je velika hvala Kariku, velikom šamanu!

Naime, nedavno smo otkrili i duže vreme tajno posmatrali grupu primitivnih ali nesumnjivo humanoidnih primata koji povezuju ljudski rod sa pradavnim majmunolikim precima. Dakle, nisu otkriveni neki sumnjivi fosilni ostaci već nekim čudom preživela i opstala grupa predačkih primata.

Već na prvi pogled je bilo jasno da se ne radi o običnim majmunima. Znali su da koriste i odeću i alate i, mada je to bilo primitivno i nespretno za opstanak, bilo je nesumnjivo. Naravno, ove činjenice nisu dovoljne za tvrdnju da je reč o humanim majmunima. Ali, onda smo otkrili konačan dokaz! Ova grupa je neprestano nešto merila! Bilo je dirljivo posmatrati kako su stalno ponavljali ove postupke, merenje težine, brzine, dužine,… i mada svi vrlo dobro znamo da ovo nema nikave stvarne veze sa svetom u kome živimo, ja sam gotovo zaplakao dirnut upornošću ovih bića da istrajavaju u pokušajima shvatanja sveta. Neka je to i pogrešno ali nesumnivo ukazuje na osnovnu pretpostavku inteligencije koja se rađa – znatiželju!

Nažalost, kao sva primitivna društva i ovo je pokazalo visok nivo agresije, pogotovo pred stvarima koje ne razumeju, tako da smo morali da se uklonimo i ostavimo ih da se snalaze sami. Lično sam bio veoma ožalošćen zbog ovoga i voljan da im pomognemo, ali sam morao da prihvatim razumno mišljenje da bi nagli prelaz iz divljaštva bio verovatno poguban šok za ovu zajednicu. Snaći će se oni, ta divna divlja stvorenja!“)

 

IZMERENA TEŽINA LJUDSKE DUŠE

 

Višestruko ponovljena merenja težine ljudkih tela na umoru pokazuju da svako, bez obzira na osobnu težinu i ostale karakteristike (rasu, pol, nacionalnu i versku pripadnost), u trenutku smrti gubi tačno 21 gram.

 

PRONAĐENI SVICI U PEĆINAMA ELORE

 

svici

U doskora legendarnim pećinama Elore pronađena je nova vrsta svitaca. Ova lepa stvorenja,za razliku od nama poznatih vrsta, svetlucaju plavičastim nijansama…

 

GREŠKA! (Ponovo!)

 

PRONAĐENI SVITCI U PEĆINAMA ELORE

 

svitak

 

U doskora legendarnim pećinama Elore, pod lepim plavičastim svetlucanjem nove vrste svitaca, pronađeni su svitci, zapisi nekog askete imenom Enen.

Posmatrajmo slučaj lekara NN koji jedno jutro doživljava prosvetljenje kao moderna varijanta Narcisa.

Moderna i savršenija. Dok antički arhetip doživljava sebe kao telo, kao uopšten i, time, fiktivan fenomen, lekar NN sebe sagledava u određenom odnosu sa svojim telom i to ne bilo kom već onom koji oličava jednu od mnogobrojnih varijanti ljubavi. Narcis sebe sagledava nekritički, spolja… Lekar NN tačku posmatranja smešta u sebe samog. Postaje svestan strukture svog bića u kompaktnom jedinstvu.

Sličnu misao saopštava monah Enen. Zapis koji nam je dostupan je jedan od svitaka koji je zapisan tokom prosvetljavanja u pećinama Elore. Ovaj svitak je jedan od mnogih u kojima monah Enen razmatra sebe.

Osnovna pretpostavka od koje je monah počeo svoj život-promišljanje je da je njegovo telo ekvivalentno svetu od koga je nastao i u kome živi i da, time, sadrži sve što je neophodno za život. Smatrao je da je disanje dovoljan vid veze između njega i sveta a da je u isto vreme i neophodan jer bi inače bio besmrtan. Jeo je sopstveno telo i time parafrazirao mit o Prometeju (koga jede svet) na isti način na koji je parafraziran i mit o Narcisu. Ne bih govorio o njegovom životu jer je predstava o tome da znanje činjenica o bilo čemu upućuje na realnost i razumevanje bilo čega tek jedna od disciplina koje upražnjava Matematička sekcija Korporacije za obmane i uporedne stvarnosti. I sam monah je bio objekat posmatranja ove Korporacije. Poluplanirano je stvoreno Društvo za tumačenja koje je publikovalo, između ostalog, tumačenje sledećeg svitka.

„Kada se govori o devetom svitku, tj. tekstu „Jaa.“ Neposredno se utvrđuje da je u ovom periodu monah došao do specifičnog odnosa prema samom sebi, tj. prema svetu, što je u njegovom sistemu ekvivalentnog odnosa pojedinačnog i opšteg, uglavnom jednako. Dvostruko „aa“ je suština teksta gde prethodno „J“ ima funkciju komunikativnog faktora, tj. prihvatanje usvojenih normi ljudske zajednice (dakle, iako formalno ne i nevažno jer upućuje na ljudsku rasu čiji je monah svestan i voljan član) kao i sledeće „.“ koje označava konačnost u smislenom pogledu, tj. onemogućava moguća nerazumevanja ili preslobodna tumačenja. Možda se time otkriva i delimično fatalistički odnos monaha prema sudbini kao determinaciji života, ali smo skloniji varijanti u kojoj je ovo samo univerzalno značenje znaka „.“.

Dvostrukost simbola „aa“ u kontekstu apsolutno samoodređujućeg pojma „Ja“ označava svest o dualizmu sopstvenog jedinstvenog bića i to na isti način na koji se odnose polovi.“

Društvo za tumačenja je elegantnom intervencijom Korporacije postalo nesvestan analitičar monahove strukture i oruđe ubistva Korporaciji neželjenog fenomena. Ubistvo je izvedeno vrlo lagano i jednostavno: prikazivanjem monaha na Televiziji. Monah nije video ni čuo sebe na Televiziji, ali je budući ekstrasenzitivno biće, osetio multipliciranje svog bića i to u vremenskoj dislokaciji. Televizija je razbila jedinstvo sveta i otvorila bezdan u koji je nestao monahov um a on sam se ugasio.

 

elloratv

 

POZICIJA TRI

 

phoenix2

 

 ŠTAMPARSKA MAFIJA

 

stampmasgiljotina

 

Slučajno otkriće ser Jonathana Livingstona u lavirintima između polica Kraljičine biblioteke je rasvetlilo istoriju i smisao beleške za koju se vekovima smatralo da predstavlja deo biografije .Gutenberga.

Pretpostavljalo se da je to jedini ostatak zabranjenih spisa zabranjene sekte obožavalaca štamparske mašine. (Njihovo je obožavano trojstvo: .Gutenberg., .Luter., štamparska mašina.) (U sekti mnogi prepoznaju klicu Korporacije za obmane i uporedne stvarnosti.)

Ser Jonathan Livingston ju je, tražeći podatke za svoju studiju o ogledalima, u Almanahu Alhemičarske Asocijacije (AAA – najčešća oznaka na baterijama!!!) našao pod originalnim naslovom „Ogled o ogledalu i psu“.

„Misli se da ogledalo oslikava stvarnost, da daje dvodimenzionalnu sliku trodimenzionalne stvarnosti. Takva misao je samo još jedan od produkata ljudske brzopletosti i nepromišljenosti u verovanju čulima. Nekoliko trenutaka elementarnog razmišljanja će vam pokazati da ogledalo prikazuje simetričnu sliku sveta. Ustvari, ogledalo pokazuje jednu od mogućih slika sveta.

„Treba zapaziti da ogledalo pokazuje sliku koja nije samo frontalno simetrična već i bočno, tj. ako se rotira za prav ugao.“

„U čemu je smisao prosvetljenja .Gutenberga. pri susretu sa psom uvežbanim da laje na simetričan način. Zamislimo „zvučno ogledalo“. Dakle, ne odjek, već prostiranje zvuka u odnosu na ravan simetrije kako se to dešava sa svetlom i ogledalom. Kao što je kod ogledala najbliža tačka originala preslikana kao najbliža tačka slike, tako bi i zvuk koji prvi stigne do ravni simetrije zvuka bio prvi zvuk s one strane, tj. stizao bi poslednji do slušaoca koji se nalazi iza te ravni. Gutenbergov pas je pas iz zvučnog ogledala.“

Razmotrite bar neke posledice koje iz ovog proističu i dobićete slagalice sveta u kome živimo i kojim upravlja AAA i videćete ko je stvarni gospodar simuliranog života u ovom svetu. Štamparska mafija!

 

 

NEPOTIZAM I SUKOB U POLICIJI

 

 

Da ne bi sve bilo baš tako jednostavno i da slučaj i individualna akcija, koliko god izgledali nemoćno pred moćnom korporacijskom mašinom, donose nadu pokazuju događaji u jednoj maloj sibirskoj policijskoj stanici.

Svaka istorija ima svoju predistoriju, ali se ona, u ovom slučaju, pokazuje kao potpuno nevažna jer se događaj-ogled odvijao tako da nije imao veze s bilo čim na svetu, iako se misli da je to praktično nemoguće.

„Svake noći sanja kako ne može da se probudi. Sanja kako se budi i utvrđuje, po pokretu ruke koju prinosi licu a ne oseća ni ruku ni lice, da još uvek spava. Budan je u svom snu a ne može da se probudi. Odlučuje, obhrvan nesanicom, da piše priču o čoveku koji piše priču o čoveku koji doživljava iznenadni srčani udar. Napiše rečenicu:

Iznenadni srčani udar

U tom trenutku doživljava iznenadni srčani udar i poslednje što pomisli je dilema da li je budan ili sanja.

Klonula glava umirućeg čoveka udara u pisaću mašinu i ova otkuca

6

Konačni izgled teksta na hartiji je:

„Iznenadni srčani udar 6“

Narednih pet istovetnih rečenica se tu našlo čudnom odlukom pozornika Lukobratova, koji se tu našao na službenom uviđaju, što je prvo zbunilo a kasnije, kad je saznao istoriju događaja, vrlo iznerviralo mladog mlađeg inspektora Lukobratova. (Svi se naši postupci produžavaju u neslućene budućnosti i u tome ni ovaj postupak pozornika Lukobratova nije izuzetak. No, preglednosti radi, pomenućemo samo jednu (veoma poznatu!) od posledica: nikad razjašnjen slučaj nestanka prodavačice pirotskog kačkavalja u gradu Čikagu.)

Dakle… nešto iz dosade, čekajući mladog mlađeg inspektora Lukobratova, pozornik Lukobratov, nešto usled radoznalosti pred tajnom proroštva koja se sasvim slučajno desila jednom neslavnom i nesretnom piscu, pozornik Lukobratov je odlučio da rekonstruiše slučaj. Mrtvom rukom pisca je kucao „Iznenadni srčani udar “ i puštao mrtvu glavu da klone.Uvek je bio otkucan broj 6.

Pet puta.

Sa originalnom rečenicom bilo je šest ovih otisaka pisaće mašine.

Eksperiment je bio prekinut ili dosadom ili uverenjem da će se uvek desiti ista stvar.

Na kraju se javila dilema po pitanju autorstva niza reči.

Mladog mlađeg inspektora Lukobratova je strašno iznervirao postupak pozornika Lukobratova a još više njegovo uporno odbijanje da kaže da li je on ili nesrećni pisac stavio naslov

 

VEŽBE SIMULIRANJA

 

Naslov u vezi sa stvarnim razvojem događaja itekako ima smisla. Sasvim je besmislen ukoliko se smatra delom nesanog pisca. Niko ne može namerno da doživi srčani udar u trenutku kada o tome govori tekst na papiru. Ako čak i može, onda to nije simulacija  i opet je besmislen.

Dakle, mora biti sasvim jasno da početna piščeva namera nije bila sklona opisanom razvoju događaja. S druge strane, realizovana ideja je bila izazvana sklopom početne namere i slučajnosti, koja dobija na težini jedino činjenicom da nedovršena rečenica predskazuje stvaran razvoj događaja. Neka druga rečenica ne bi izazvala pažnju niti bi pokrenula proces koji se inače odigrao.To je zanimljiv slučaj i svakako može da bude tema razgovora među prijateljima uz čašicu votke (s biberom). Ali, ono što ovaj tekst smešta u veličanstvene i egzotične prostore umetnosti je – naslov.

Naslov izmešta jedan realan i, mada žalostan, ipak malo bitan događaj u sasvim drugačiji (simuliran?) svet.

(Analizom te moći umetnosti, da stvara ili simulira, što je jedina zaista kreativna sposobnost ljudskog duha, se bavi „interdisciplinarna introspekcija“ modernog umetničkog sveta. Pitanje „Autorstva“ nije jedino ali je svakako jedno od najznačajnijih. Mladi mlađi inspektor Lukobratov je nešto pročitao o tome i nešto čuo o tome i ta ga je tema jako interesovala. Potpuno zanemarivši mrtvog pisca sav se posvetio slučaju autorstva nad jednim ne naročitim ali nesumnjivo umetničkim delom.

Naslov je bio ključna stvar.

Odbijanje pozornika Lukobratova da prizna da li je on otkucao naslov i time u neživo telo besmislene rečenice i eksperimentatorske vežbe (što je mirno priznavao) udahnuo duh i oživeo delo, to je toliko iznerviralo mladog mlađeg inspektora Lukobratova da ga je na kraju optužio za ubistvo prvog… ne prvog već višeg, samog nultog stepena.

Naravno, tako se stiglo do samog načelnika Lukobratova.

Sasvim je izvesno da poštovani načelnik Lukobratov dugo nije mogao da shvati o čemu mu to pričaju mladi mlađi inspektor Lukobratov i pozornik Lukobratov i da je i odustao od shvatanja ali, što su svi čuli, nije odustao od vikanja i kažnjavanja.

Policijski deo posla je time (i obdukcijom mrtvog tela-dela) bio završen ali ne i, od tada, jedna čudna mešavina prijateljstva i zluradosti među svim Lukobratovima.

 

 

POZICIJA ČETIRI

 

andromeda2

 

ZAVERA AMERIČKIH PREDSEDNIKA

 

4predsedOLYMPUS DIGITAL CAMERA

 

Dobar dan. Ja sam stranac. Je l’ možete da mi kažete gde je ulica Dž. Vašingtona.

Iza ugla.

Iza ugla je bila ulica A.Linkolna.

Izvinite… ulica Dž.Vašingtona…?

Iza ugla.

Iza ugla je bila ulica T.Džefersona.

Molim vas, ulica Dž.Vašingtona.

Iza ugla.

Iza ugla je bila ulica F.D.Ruzvelta.

Oprostite, ako biste hteli da mi kažete gde je ulica Dž.Vašingtona.

Iza ugla.

Iza ugla je bila ulica Dž.F.Kenedija.

Dobar dan. Ja sam stranac, pa bih vas molio da mi kažete gde se nalazi ulica A.Linkolna.

Iza ugla.

Iza ugla je bila ulica T.Džefersona. Recite mi, molim vas, gde je ulica A.Linkolna.

Iza ugla.

Iza ugla je bila ulica F.D.Ruzvelta.

Zdravo!… ulica A.Linkolna…?

Iza ugla.

Iza ugla je bila ulica Dž.F.Kenedija.

Dragi čitaoče, verovatno osećaš da je nastupio odlučujući trenutak: ili će od ove pisanije postati nešto ili će otići u… nebulozno, odvratno, onanističko, besmisleno pripovedanje kojem niko neće otkriti svrhu, osim- njujorška umetnička scena i, eventualno, oni koji nekritički i bezuslovno vole pisca.Takvi bi mogli ovako da rezonuju:

1.Ova priča je vrtuljak. Neposredno, rečima ostvareno kretanje u krug, eventualno- spiralno… svejedno… nešto što može dovesti do zamorne, blage vrtoglavice poput svakog realnog vrtuljka.

2.Razrešenje, poenta priče se može pojaviti ali nije neophodna. Čak je, možda, nepoželjna jer… U tom slučaju bi bila samo jedna od mogućih pripovesti  o kružnom (spiralnom) obliku vremena ili prostora. To ne bi bilo ništa novo.

3.Prekinuti ovakvo pripovedanje bi značilo božansku intervenciju: uneti promenu  u tok nekog događaja koji svojim neograničenim ponavljanjem imitira princip svekolikog postojanja – beskrajnosti. (Takvom intervencijom se ostvaruje smisaonost sveta. Inače – videti: Uništavanje smisla.)

4.Očigledno je, posle nekoliko sekundi čitanja, da u ovoj priči ima mnogo toga suvišnog. Recimo: „Iza ugla.“ Svakom je jasno da će se to uvek ponoviti, a onda se to može i izostaviti. (Da li su bitna imena ulica, američkih predsednika!Da!

…ali o toj zaveri kasnije…)

5.Ostaje svakom poznat, normalan dijalog stranca i, po njegovoj pretpostavci, meštana koji bi mogli da mu pomognu u potrazi za nečim što, iz mnoštva različitih razloga, može biti njegova sudbina. Ali, zašto bi se to ticalo nas, meštana!…O tome nije potrebno pisati.

6.Dakle, priča je suvišna. Suvišna, ali samo zato što postoji. Da ne postoji, ne bi bila suvišna.

7.Ova priča jede samu sebe. Kao zmija koja je progutala sopstveni rep.

Drugi mogući komentar priče je vrlo kratak: „Gluposti!“

Jasno je da su oba komentara istinita. Uostalom, na svetu je uvek tako: stvari su onakve kakvim želimo da ih vidimo.

Da bih malo opravdao postojanje ove priče (jer mi je draga, podjednako, kao sve moje priče…), reći ću da se priča zove DOSADA. Dovoljno dokon čitalac može da produži ovu priču po sopstvenom nahođenju  i posle nekog vremena će uvideti da mu je dosadno i možda će to i dopisati.

Naslov, u svakom slučaju, dolazi na kraju.

Pre nego što razotkrijemo zaveru, treba da kažemo nešto u odbranu meštana koji su svi redom strancu govorili: „Iza ugla.“ Ne radi se o neobaveštenosti niti, daleko bilo, neljubaznosti, pa ni o zaveri mnogih protiv jednog. Svi ti meštani su meštani grada New Whitevilla a u njihovom govoru izraz „iza ugla“ naprosto znači „ne razumem“ ili „ne znam“. (Stara priča o susretu civilizacija!)

Pre nego što razotkrijemo zaveru, treba otkriti i šta i zašto je stranac tražio u tom gradu i u toj, nekoj već od svih, ulici.

Tražio je Društvo usamljenika.

Nekako je došao do informacije o društvu i samoj adresi, koja god bila. Znao je da je osnivač i predsednik društva bila Suzan Vega, za prijatelje – Suzi.

Neobično je bilo naći se u Društvu usamljenika.

Na prvi pogled to su bili ljudi kao i svi drugi ljudi. Družili su se, razgovarali ne pamteći tuđe reči, na tuđu žalbu dugo govorili o tri svoje, brzo sve zaboravljali i jadikovali kako nikako nemaju vremena jer imaju toliko obaveza… Sve sasvim uobičajeno… osim…

Kad bi ih pažljivije zagledali videli bi da na jednoj ruci imaju PET prstiju. (Sad znate zašto novorođenim bebama prvo i pre svega pogledaju prste.)

Po svemu drugom kao i svi normalni ljudi, ovi su bili obeleženi tom razlikom i po tome izdvojeni iz sveta. Koliko god se trudili da svoje obeležje sakriju, da se izjednače sa svima ostalima, da se ušuškaju u ustajalu toplinu mase i oslobode pritiska sopstvenih misli, bili bi prepoznati i išibani skrenutim pogledima i utihlim razgovorima iza leđa.

Tako kažnjene, Bog ih je nagradio talentom i nazvao umetnicima… (Koliko god je reč „umetno“ ružna (u srpskom jeziku), ne može ih nagrditi!… ali opisuje ovo o čemu govorimo.)… a radi se o čudotvorcima.

Društvo usamljenika, naravno, nije dugo potrajalo. Kamen temeljac razdora je nastao oko reči „Ja“ koju, naravno, obožava svaki usamljenik i koja je bila logo i zaštitni simbol.

Naime, sasvim slučajno na jedno od mnogobrojnih druženja usamljenika je, tragajući za sopstvenom sudbinom i stanom, došao neki podstanar i, pošto se obavestio o statusu i ciljevima društva, stavio potpuno pravo nad rečju „Ja“, čime je počeo sudski proces protiv Suzi (i ostalih) itd…

Stranac koji je tražio ulicu je, kažu, izgubio status jer je naišao na neku travarku koja mu je dala par poduka-recepata. Niko nije verovao da su ove poduke ostvarive. Ipak, eto… oženio se travarkom i kažu da je tako slobodno disao.

Mnogo se pričalo o tome da je u celom rasturanju Društva vrlo aktivno učestvovao jedan od američkih predsednika

deo teksta nedostaje

Zavera ame                    nika                       zna                  jer

a i sve                                                                      list

 

 

pre                                                  zlon

mas

i više

svet

(Pošto je komjuterski urađena štampa ove knjige sasvim uništena, preporučuje se zainteresovanom čitaocu da potraži gutembersko izdanje u

koje se nalazi                         ali

 

POZICIJA PET

 

 

centaurus2

 

U POČETKU

 

ratnikhram

 

Negde u trećem veku posle Hrista, ne znajući za njega, vođen zatrnim putevima nekadašnjih velikih vojski, Gradič stiže, posle tri dana tumaranja kroz vres gabra i gloga, na golo, kamenito brdo ispod koga se pružala pitoma, mirnom rečicom natopljena udolina.

Gomila gladnih otimača, pljačkaša, ubica i nevoljnika u tišini stajahu iza njega. Okupljene oko njegove ogromne mržnje, sve njihove male mržnje bi ga ubile da ga nije i u snu štitio strah.

Svi ostali su mrzeli nekog, nešto ili ceo svet… Gradič je mrzeo sebe.

Gradič je bio ružan čak i toj gomili koja nije ni znala da nešto može biti ružno. Od rođenja naruženo telo, godine noževa, mačeva, kamenja i ognja oblikovale su u nešto što je tek napola ličilo na čoveka a napola na zveri koje niko više nije  pamtio ali su ostale kao zlokobna slutnja u ljudskom strahu. Uz sve nevolje koje je na njega svalila priroda, kao na delo s uma sišavšeg boga, beše ga do kraja proklela nadljudskom snagom koje se i smrt bojala.

Svakog trenutka otkucaja svog srca Gradič je tražio smrt, tražio je u borbi, plamenu, divljoj vodi, od svakog krivonogog Tatarina, lukavog Latina, gospodarstvenog Romeja, pljačkao ih i otkidao od života ali ni kod koga nije nalazio svoju smrt. Samo se svoga roda slovenskog klonio, samo se njih bojao još otkad su ga kao prokleto dete odbili i zaboravili. Zaborav roda je gori i od smrti.

Od njih je dobio samo jedno oko. Plavo i suzotvorno. Drugo je bilo tamno i suvo. I čak i to jedino lepo i ljudsko što je imao beše napola zaraslo u ranu i teško se videlo. Tek noć je otvarala to oko i neviđene suze izvirahu iz namučene duše.

Ispod brega, pod Gradičevim nogama izviraše voda.

Bistra, već ubrzo se razlivala po širokom polju, gradeći po bujnoj travi među mnogim drvećem mala jezerca koja su bljeskala pod prvim zracima jutarnjeg sunca. Usred svega stajaše kupast, nekako usamljen i neobičan breg. Na njemu, od belog kamena, osunčan, kao da lebdi na pramenovima osrebrene magle, hram. Zlatan krst na vrhu kupole sijaše gospodarstvom sunca.

Prvi put u veku Gradičevo plavo oko pusti suzu, ne u tajini tame no po danu istinitom. „Koliko je lepo…“ – zaplaka misao u srcu prokletog deteta.

„Ubi,ruši…“ – vrisnu Gradič i zalete niz kamenit breg s rđavim mačem isukanim iz korica sasušene krvi.

Vapaj žene na ranom radu u polju, san prekinut smrću… nemoć mirnih ljudi i gotovo da nije moglo da se išta istisne iz njih osim bolne tišine. Mržnja Gradičevih nevoljnika se razli i ogadi među kućama ljudi koji se u ovaj spokoj behu ogradili od teškog sveta.

Gradič, gonjen morom, ogromnim koracima sve obilazi i u očima mu samo hram. Ustremljuje se ka njemu kao parče tmine kroz srebrnu maglu između divljih jabuka, uz strm breg, samo mu srce bije kroz glavu koja puca. Razbija vrata hrama mačem skorele krvi.

Kroz uzan prozor s istoka probija zrak sunca i pada na Romejku koja kleči pred oltarom sklopljenih ruku i uzdignute glave.

Prvi put u veku Gradiča prenerazi strah. Nepoznato osećanje ga zaustavi i oduze snagu. „Ubi, ubi,…“roptava misao ga goneše napred i podiže ruku s mačem žednim krvi. Koraci slabi a na grudi mu leže neka sila i ne da. S mukom se probija i ruka visi u vazduhu s mačem. Magli mu se bela prilika Romejke i mač bi da pusti krv. Mač mu pada iz ruku i klekne iza nje i vadi svoj telesni mač i otvara nutrinu nedirnute Romejke i krv ga topla obliva i seme svoje ispušta u nju. Ona tiho jekne i legne na pod hrama.

Gradič gleda njeno telo i vidi lice, svo mu se telo trese i on počinje da rida. Kao da s tela otpadaju ploče skorelog blata, kao da se ponovo rađa i vidi prvo svetlo i čuje svoj prvi plač. Suze ga obliše i puče mu rana nad plavim okom i gnoj silan isteče.

Dodirne rukom blago lice žene.

Gradič kroz sva svoja nedela nikad ne beše prišao ženi, ni milom ni silom.

Gledao je druge kako to čine a on sam nije se bojao žena ali mu se nisu ni činile delom sveta, kao da su samo prikaze nečeg što i nije tu.

Kad izađe iz hrama i ugleda lica svojih nesrećnika oni ne videše njega. Učini im se drugi i slabiji. Htedoše zato da ga ubiju ali im to beše i zadnja želja. Iseče Gradič one koji nasrnuše, druge otpusti da se nikad ne vrate a neki koji nemahu svoju volju osim njegove ostadoše tu među onim ljudima, jer ih tek nekoliko ubiše a s ostalima ostadoše da žive.

Dani su isprva išli teško ali zatim godine nekako lakše prođoše i svako nađe svoje mesto za svoj dom među drugim domovima.

Gradič napravi svoju ižu malo podalje od ostalih (jer se stideše svoje ružnoće) ali su ga vazda pitali o svemu što beše zajedničko i on ih vođaše.

Mesec se omladi tri puta po tri puta kad mu u ižu dođe žena noseći svoju premenu i blizance. Rodiše se zdravi i lepi, jedan plav, jedan crn ali jednako snažni i behu za ponos.

Nikad mu žena ne reče ni reč. Bol joj beše na licu ali vremenom iskopni i ona se priljubi uz svog muža i u domu vatra postade topla. Nikad se on ne usudi da je pogleda sem za noći kada bi je mesec osvetlio usnulu ili tek što je sunce ne bi probudilo.I oba oka mu sijahu s njenim likom.

Umreše Gradič i Teodora i sahraniše ih jedno do drugog podno hrama i svi ih ožališe a sinovi očuvaše zajednicu u miru.

Prođoše godine i udariše nevolje i tuđe vojske i hram se onaj sruši (a drugi kažu da je samo sakriven na onom mestu) i Pavle i Mana povedoše ljude da ih drugo dobro mesto primi. I, mada se zbog velikog broja ljudi i stoke, podeliše uvek im veza beše čvrsta i na dobro. Među njih dođoše i drugi ljudi i videše da je mesto dobro i dom svoj naseliše.

A na mesto onog hrama se stvori kladenac naročito dobar za oči i u snu pored njega mnogo priče da se čuje.

 

 crkva brvnaraizvor

molitva

LJUBAVI

 

usnezene                ocizene

 

U nekim davnim danima to bi, devojku sam znao očiju sjajnih i pričao o Anabel Li. O sunčanim danima oči su joj bile tamne kao dva zdenca u travi, dva mirna zrcala bistre vode, i tek bi u njima bljesnuo sjaj ako bi je ko dodirnuo. Ako bi lagano rukom zahvatio, voda iz dubina je bila prohladna i snagodavna, pravo u srce je tekla i srce bi se nadahnulo. U suton bi njene oči bile boje pepela još toplog od vatre; mekog, nežnog pepela ispod kojeg se čuvaju tajne. Tada bi se smešila radosno ali i zagonetno kao da se igra nečim u skloništu svoje neprozirne lepote, tako blizu svetu a sva za sebe, sasvim sebi dovoljna. I, kada padne noć, oči bi joj se upalile. Prigušeno svetlo a vidljivo iz daleka. Sasvim iz blizine, kome dozvoli da je poljubi otvorenih očiju, moglo se videti da su to mnoge baklje koje su letele i lebdele u potpunom mraku kao munje-svici zaigrane u tihoj strasti. Izdalje, na daljini od jedne oktave, to je bio sjaj svih boja-zvezda i milijarde zraka koji stižu do najdubljih damara.

U nekim danima bi bila sita, zadovoljna tigrica koja prede. Nekad je bila ljuta tigrica koja nečujno reži. Uvek je imala lepe, pune usne, meke, tople, na miris divljih jagoda pod rosom hrastove šume…

Njene usne.Njene usne su ljubile koliko su htele ali je uvek bio jedan poljubac izobilja. Onda bi joj usne bile boje krvi, okeana i ja bih bio tek putnik  u zoru pustinje, žedan i željan, sasvim ispunjen.

ljubavi2

Jednom sam znao devojku koja je živela na nedoglednom polju visoko u planini između visokih zidina ponosnih hrastova. Konji, beli i vrani, su pasli po polju žutih i crvenih cvetova. Vetar je povijao bujnu travu i pročešljavao retku šumu odnoseći snove za buđenje na sve strane. Šum reke se čuo iz duboke udoline, toliko duboke da je sedam puta bio širi od zvuka tanke svetlucave trake rečnog neba a na suvom nebu je stajalo tek nekoliko neodlučnih oblaka. Mislim da su tu stajali samo zbog nje.

Fini pesak puta, koji je bezrazložno uvijen lutao kroz bujnu travu, se topio na njenim bosim stopalima. Bila je zamišljena, bila je bosih stopala u pesku, golih kolena u travi, bila je vetrokosa a plavo nebo joj je bilo u očima. Disala je duboko i mirno sav taj zastali čas i raširila je ruke, raširila je prste i vetar je odneo znoj s dlanova i nikoga nije bilo, ni mene pored nje. Dunula je kroz usne ispod maje na svoje dve mesečeve polutke, dve ponosne sise, dunula je topli dah između njih i osušilo se nekoliko  kapi znoja i pošla je dalje. Tih nekoliko sekundi je bila sva večnost za mene. Pošla je zelenim očima milujući polje trave. Pošla je i s čuđenjem se okrenula prema meni: „Pa,hajde!“

Jednom, znam, padao je sneg. Krupan, težak i kuće su se sve ušuškale u spokojne pokrivke. Noć je bila toliko gusta da se nije ni videla i tek poneka svetiljka je ćutala ispod strehe. Došla je i našla moju ruku u mraku i tek tada smo videli koliko smo ožedneli od letnjih kiša. I pili smo i pili sve te prve poljupce i sve je bilo hladno osim njih i ruku koje su se držale i očiju koje se nisu videle ali su se trepke mazile i pili smo, pili dok su se krupne pahulje topile na obrazima.I pili smo i pili i opijali se i te je noći svetlucalo ispod one strehe, zeleno i žitožuto kao njene oči i kosa.

I, sasvim obično, kestenjasto i kestenjasto.

Jednom, u planini i zimi, joj nisam znao ni ime a ni lica se ne sećam. Ali, bili smo zajedno u mrazu i snegu među retkim žbunjem. Nismo ništa govorili i glasovi nam se nisu poznavali.

Dodiri jesu.

Dodirivala me vučica i sneg sam obeležio kao vuk.

Nikad je više nisam dodirnuo. Ali, samo slučajan dodir njene ruke bi me vratio na vučju planinu i jedino tada sam bio vuk iako sam celi život to želeo. I od tada znam koliko su vučice nežne i strasne i kako znaju da probude vuka u čoveku i kako divljost može da te prožme te se u sjedinjenju umiriš dok svaki mišić za sebe igra.

ljubavi3

beba

Nekad, nekad davno postojala su pisma i postojao je mesec koji se zvao oktobar. Topli dani puni boja su se smenjivali s kišom koja je mirno i postojano oblivala ulice i dobovala u olucima, tako da sam stalno bio u snu. Njena pisma su stizala redovno i svaka dva-tri dana. Nekad je bilo sunce,nekad je padala kiša ali je uvek bio oktobar i leto je tek postajalo sećanje. Leti mi je donosila slatku bol i nežno me ubijala a na indijansko leto sam oživljavao od poljubaca na pismima i rane bi zaceljivale. Čekao sam pisma i pisao ih i na stotine ljudi se brinulo da sve bude u redu i na vreme. A nekad bi se pisma mimoišla i onda je trebalo razmeniti nekoliko koja bi objasnila šta se, ustvari, dešava.Jednom u tih sto godina se desilo da pismo nije stiglo na vreme i ne smem ni da se setim ništa o tome. Stizala su i druga pisma i pisma drugih meseci ali ni jedna nisu bila kao ona kao ona koja su stizala u mesecu koji se zvao oktobar.

Ne znam na šta su mirisala moja pisma. Ja sam bio u sigurnom zamku gde ni neprijatna misao nije mogla da uđe. Sunce me grejalo, kiša uspavljivala, boje me zasićivale a ona mi slala mirise grada koji je ugasio moju mladost. Slala mi je slike svojih nasmejanih očiju, svojih neviđenih grudi, svoj ubistven osmeh, slala mi je što nikom i nikada nije i nikad nije ni prestala samo se sva ona gomila ljudi više ništa ne trudi. Ali, kad god stigne mesec koji se zvao oktobar indijanskog leta i poslednji topli vetrovi pred kišu i zimu, meni stigne njeno nenepisano pismo.

I…

Bilo jednom jedno jutro. Još je disala topli dah snova, još se između trepki lepio mrak. Sunce se pelo na jullske krovove. Zadnju paru sam dao za ukradeni šampanjac a ona je nešto mrmljala po srećno smotanoj posteljini. Prela je i češkala se po divnoj guzi znanoj kao „it’s mine!“. Protegla se i grudi su joj se oslobodile, na napupeloj bradavici se poigrao zrak sunca. Takvih grudi više nema a ni tako ukusnog šampanjca. Kad je otpila kao što deca piju s cucle, usne su joj bile vlažne i sjajne. Nema više tako ukusnog šampanjca. Tada sam je poljubio i srce je tuklo i tuklo a ona je rekla: „Epa, dosta ti je.“ Otpila je još i tiho podrignula i tako se lepo smejala: „Zasad!…“-rekla je.

ljupismo

TRENUTAK I VEČNOSTI

 

Znali smo se godinama.

Ništa tu nije ličilo na pesmu koja bi inspirisala i našla se u sećanjima mnogih kao beg iz sivila u boje lepog sna.

Sećam se kako je plivala i nekih slučajnih dodira ispod vode.Mene je voda oduvek zadivljavala i pomalo plašila. Ona je bila nesumnjivo zgodna a ja, iako sam oduvek smatrao svojom dužnošću da se udvorim svakoj zgodnoj devojci, nisam preduzeo ništa posebno.

Prošle su godine. Snegovi su se taložili i moj lednik se lagano kretao ka okeanu.Ponekad sam gledao njene ruke i mislio kako su lepe.

Jednog dana smo se dodirnuli rukama. Kao i mnogo puta pre kada bi nevažno razgovarali i zatim odlazili na svoje strane.

Ovaj put smo zaćutali.

Jedan tren, onaj koji izmiče svakom mogućem merenju, jedan nemerljivo kratak trenutak u sasvim običnom dodiru, kada travka ili cvet ispod snega počne svoje novo proleće, kada u ritmu srca otkuca onaj drugačiji, tada se sve izmenilo.

Znao sam sve.

Mada mi je kasnije pričala da se ona toga i ne seća i da je o meni počela da misli kada to nije želela i da je to bio neki drugi dan… ja sam tada bio siguran.

Znao sam kako izgleda večnost.

O njoj nisam ništa novo saznao. Bila mi je lepa i donela mi i zadovoljstvo i brige, nade i nedoumice, sve što žena i muškarac treba da budu, što velika i mirna a moćna reka nosi u svom toku.

Taj tren, to bezvreme u večnosti mog života, naprosto traje i ja mogu da ga vidim na dlanu kao kap vode,da sve znam o njemu a da ne mogu da ga zaustavim i da se zasitim.

Proći će godine i večnost mog života ispunjeni jednim trenutkom.

 

POZICIJA ŠEST

 

 

orion2

 

U POČETKU

 

Ako je verovati predanjima začuvanim u osenčenim sećanjima žitelja sela R, pre nego što su se oni doselili, poviše mesta koje je prihvatilo njihove mrtve, živeli su oko izvora crne vode ljudi čiji je govor bio muzika. Naravno, nisu se sporazumevali instrumentima mada su talentovani gajdaši novonaseljenika mogli da grubo improvizuju delove njihovog govora, niti su pevali. Govorili su kao i svi drugi ljudi ali su glasovi u govoru bili tako fino složeni da su mogli da se izgovaraju u čistoj, neprekinutoj struji daha i da se jezik ne lomata po zubima i nepcima. Kada bi govorili o vrbi,čuo se šum vetra i video oblutak u potoku; kada bi govorili o stoci, osećao se miris balege i beskrajna odanost u očima; kada bi govorili o ženi video se kamen, cvet i vatra i čuo ždrebac, orao i vuk… Novonaseljenici su od njih mnogo naučili o voćarstvu, rakiji od oskoruše, o načinu da se umire pčele i dečiji plač navede na smeh i da deca roditelje isparaćaju…

Nekako su se i sporazumevali. Uočili su posebne reči u njihovom govoru, mogli da ih razumeju, ali kada bi pokušali da ih prevedu na svoj jezik ispadalo je nešto sasvim drugo. Kada bi hteli da prepričaju jade nekog ljubavnika, ispadao je recept za lečenje živih rana. Kada bi govorili o prošlogodišnjem velikom snegu kada tri nedelje nisu videli nebo jer su se kretali po tunelima prokopanim ispod snega, ispadao je savet za kalemljenje…

Izvor crne vode je stao i dvadesetak starosedelaca je otišlo držeći se za rep slepe kobile. Ostala je legenda i čudan način pevanja koji se još ponekad čuje u ovom selu. Par priča koje su zapamćene kao pesme koje se pevaju deci kad nikako neće da zaspe a u kojima se pominju čudne travke i mesta gde raste divlja loza s jednog brega i drugi breg gde izvire voda i jedino je vučji tragovi prenose da poji grožđe.

I niko nikad nije više zaspao na mestu gde je izvirala crna voda pošto je jedan čobanin prespavao tri godine i posle pričao o pričama koje su mu pričali mrtvi starosedelaca, o pričama koje su se dohvatile njegovog sna i nisu ga puštale dok ga nisu naučile ljubavi, odanosti i mirisu zemlje. Čobanin ništa nije znao o tome. Sve je zapamtio njegov san. Neka Ciganka je naučila njegov san da govori i kada su seli da ga slušaju, čuli su samo nerazumljive, prelepe pesme koje su im bile razumljive samo u snu, te su se njihovi snovi prepleli i počeli da žive još jedan život u selu u kome su ljudi i životinje živeli u istim prostorijama još uvek snošljivi na mirise onih drugih…

 

ZATOČENIK

zatocen

Vitez je bio u svom zamku.

Znao je da je smrt tu,verna družbenica, jedina preostala od svih.

Izgradio je zamak od ljubavi i časti, neprobojno se odelio od sveta, sveta zla i beščašća. Voleo je ženu i ona njega.Vremenom ona je nestala i on više nije mogao da se seti zašto je u tom zamku. Sećao se da su otišli i za sobom zaključali vrata sveta kako bi sačuvali sebe i svoju ljubav. Verovao je da mora da živi za svoju ženu i svoju ljubav,uspomenom da i njih čuva u životu. Igrao je šah sa smrću uloživši svoju dušu za besmrtnost i pobedio i smrt nije dolazila po njega. Vreme života je postalo jedan dan i jedna noć i samo jedan prozor je gledao u nebo. Svet je bio samo taj jedan kvadrat presečen jednom šipkom u sredini koja je držala prozor postojanim. U njegovom jednom danu i jednoj noći svet se menjao po pravilu svog sazdanja. Mogao je to da vidi kroz svoj prozor i sve te promene u samo tom malom parčetu neba su zastrašivale najgorim mogućim strahom,strahom pred beskrajem.

Ljubav prema ženi je ostala velika, čista i nepromenjena. Strah od tog nepojmljivog čuda beskrajne promene sveta je postala jedino što se menjalo u njegovom životu bez smrti. Prozor nije mogao ni da ukloni ni da zatamni, nikako da ga učini nepostojećim u svom životu, u svom nepromenljivom zamku. Misao o tom prozoru, o svetu koji se menja je postala stalna. Kroz tu neprestanu misao, hranjenu tek parčetom tajne postojanja sveta, otkrio je više nego i jedan drugi čovek pred celim svetom s tek parčetom života u svekolikom trajanju.

Mogao je sve da zna i znao je sve što niko nikad neće.

Nebo se okretalo u svom parčetu u prozoru. U svom jednom danu i jedne noći video je ponovo sazvežđe Pegaza i ponovo je raspored zvezda bio isti kao one noći kad je igrao partiju šaha sa smrću. Osmehnuo se. Raspored zvezda je tada bio identičan sa pozicijom na tabli, osim jedne zvezde. Ta zvezda mu je otkrila sledeći potez kojim je pobedio smrt. Ni smrt nije mogla da poznaje sve promene sveta, a on ju je tada video i iznenadio smrt i pobedio je i mogao da živi večno i čuva svoju ljubav i život svoje voljene kroz sećanje. Te noći je pomislio da je ta zvezda njegova voljena i da mu je tako pomogla. Ove noći se odjednom setio da je za svu tu veliku promenu sveta koja je ponovo vratila sve zvezde na isto mesto, što je večnost, da je zaboravio sećanje na svoju ljubav. Strašna misao je bila kao udarac i on se zatetura. U magnovenju, dok se ustvari tek malo pomerio, vide da u sazvežđu postoji još jedna zvezda. Bila je zaklonjena iza šipke u prozoru. Ta zvezda je značila sasvim drugačiju poziciju na šahovskoj tabli. Shvatio je da je smrt poznavala tu poziciju i da to nije bila pozicija koju su igrali ali da je on, greškom, video poziciju i rešenje na nebu. Vitez i smrt su igrali sve moguće pozicije promene sveta, vidljive i kao sazvežđa, i smrt ih je sve znala. On je video pogrešan raspored zvezda koji ga je, slučajno, doveo do pravog poteza. Pobedio je smrt ali je izgubio život.

Njegova žena, njena ljubav je čekala čitavu večnost da mu pokaže stvarni pravi potez i sada ga je video i shvatio.

Svo njegovo znanje je bilo besmisleno, njegova besmrtnost …

Setio se gde je ključ, otključao vrata i izašao iz zamka.

Sve je tako jednostavno!

sahsmrt

POZICIJA SEDAM

pegasus2

     BOMBARDOVANJE MESECA

psihoanalizamesecbmb

 

Male navedene ispovesti su izvučene iz anketnog istraživanja u sanatorijumu za mentalno obolele. Nisu privukle posebnu pažnju istraživača jer su tretirane kao i sve druge neuroze svrstane u kategoriju „permanetnih osećanja krivice uslovljenih kompleksima iz ranog detinjstva, najčešće zbog predominantnih roditelja“.

leptircern1

Prava panika je nastala tek kada je neki nadobudni pripravnik u Institutu za multidisciplinanu tehnologiju introspekcije, očito iz dosade, ubacio u fraktalne jednačine neke genetske sekvence. Rezultati su bili prilično uznemirujući. Prvi put su se tada ujedinila Društva ležećih (na sofi) i sedećih (u volterovskoj fotelji) psihoanalitičara u oštrom napadu na matematičare i fizičare. Mada su ovi pružili dostojan otpor u početku, u trenutku kada je bio ugrožen opstanak samog CERN-a, su najzad shvatili šta je sila i povukli se. Čitava stvar bi se završila, kako to doliči civilizovanim ljudima, na otpuštanju nesrećnog pripravnika da neki izveštaji iz CIA nisu zapali za oko generalu Lukobratovu u Pentagonu. Zapalo mu je za oko tvrđenje da postoje neki pekinški leptiri koji mahanjem krilima izazivaju strašne vremenske nepogode nad USA. Da li bi bilo potrebno nešto manje za uzbunu i direktnu, odlučnu akciju za zaštitu životnih interesa globalne sile. Trenutno je prekinuto bombardovanje Meseca i projektili usmereni na precizno locirane leptirove. Kolateralna šteta od nekoliko desetina miliona Kineza nije premašivala dozvoljeni prag od 3% tako da se sve srećno završilo. (Doduše, mnoge NVO su oštro protestovale zbog kršenja ljudskih prava pomenutog pripravnika ali se na to zaboravilo kad je štampa otkrila da je Bekamova slomila zub o jedan kolačić sudbine u kineskom restoranu.)

Šta je navelo inače nepomirljive frakcije psihoanalitičara da se ujedine u pravednoj borbi za svoja korporacijska prava?

Jedna od jednačina onog pripravnika je upućivala na to da su neposredne veze među ljudskim bićima,mada uglavnom nesvesne, postojeće i merljive! Ova činjenica jasno upućuje na to da,osim manje bitnih kao „da nijedan čovek nije ostrvo sam za sebe“ i da smo „gens una sumus“, da bi sav prihod iz ruku psihoanalitičara prešao u ruke fizičara i sličnih „merilaca“. Pošto je poznato da su sunce, voda i vazduh tek sekundarni izvori života na zemlji a da je primarni izvor novac, nikome nije dozvoljeno da naruši ovaj osnovni princip.

U međuvremenu, u udobnosti jednog od sanatorijuma za mentalno obolele, Buda, Sokrat i jedna devojka iz jednog restorana u Birmingemu su vodili svoj miran (mada ne i sasvim spokojan) razgovor.

-Ništa ne bude iz ničega, samo Bog je početak. Svi su ljudi povezani u jedan svet i jedno vreme.

-Uravnoteženje svih ovih sila, mada u zbiru pokazuje nulu-nedešavanje, uvek je u pokretu i treba delati čistog srca a ne težiti iščeznuću u utrnolosti.

-Dovoljno je da ne smišljamo zla jedni drugima.

-Onaj pripravnik je izračunao da se tek jedan promil ljudskih aktivnosti odnosi na činjenje dobra.Sve ostalo ide na zlobne pokušaje.

-Čitav taj rad!

-Da, zamislite koliko bi bilo lakše živeti!

budasokratbirmingirl

POZICIJA OSAM

virgox

 

SEX,URBA…EROS,TANATOS

harapamirabaiaurovil

 

„Vreme je vatra u kojoj sve sagoreva ali se pepeo nikad ne ohladi.“

Pretpostavlja se da je ovu rečenicu prva napisala Mira-Bai na obali isušenog korita reke Ravi. Sledeća ju je napisala Mira Rišar šesto godina kasnije.

Godine, koje su protekle rekom Ravi i donele ovu misao, u prohladan suton, sedećoj, skupljenoj figuri Mire-Bai, misao kao grumen zemlje među dojkama s nabubrelim bradavicama, te godine nisu izbrojane kao niz izlazaka i zalazaka sunca i mesečevih mena, već kao nanosi peska i vlažni vetrovi potrebni da se sakrije i ponovo otkrije falusoidni kamen harapanske civilizacije pod rumenim nožnim prstima Mire-Bai. U tom trenutku raspukla breskva Mire-Bai poče da ispušta sok.

Niz spojište nogu i zadnjice kapi su lagano skliznule na grub konac lanene haljine i tek jedna je dodirnula toplu stenu na kojoj je sedela Mira-Bai. Težak i gust vazduh jalovog korita reke Ravi se uskomeša i prihvati, upi tu jednu kap.

„Vreme je vatra u kojoj sve sagoreva ali se pepeo nikad ne ohladi.“

Od svih ljudskih delatnosti stvaranje grada sigurno nije najmanja. Jer, grad nije samo zidanje zgrada i probijanje ulica. Jer, grad je vreme potrebno da vetrom doneseno seme-misao i peskom zaustavljen korak izniknu i izrastu u lavirint želja,strasti i sećanja. (Ako je ruralno plodnost i rađanje, urbano je besplodan seks, zamaman i gust sirup strasti, neprekidno olakšavanje u beskrajnom lavirintu. Otuda su gradovi i neposredno asocijacije lavirinta i to baš onog u kome Tezej nalazi i ubija Minotaura, svoj alter, s kojim se ustvari tako sjedinjava. Arijadnina nit je žensko podavanje, s njim se nalazi izlaz na svetlost sveta. Ali, muška potraga za samospoznajom se tako zapliće u bezizlazan niz ponavljanja i olakšavanja.)

U jednom trenutku šahovski raspored ljudskih tela grada Aurovila je označio sledeći potez iz pozicije koja je vekovima ranije nastala u gradu Harapi. Svrhovotost beskonačnog ponavljanja je bila ispunjena i Mira Rišar se našla na mestu gde se nekad nalazila Mira-Bai.Suv vetar,iznikao u vlažnom,senovitom krilu,podiže kovitlac peska i pod bosim nogama Mire Rišar otkri kamen muškog smisla iskre oplođenja. Stigavši u ruke Mire Rišar poče da pulsira toplotom. Nežnim, pokloničkim milovanjem Mira Rišar stavi topli falusoidni kamen među svoje dojke.

„Vreme je vatra u kojoj sve sagoreva ali se pepeo nikad ne ohladi.“

„Ja sam ona koja jeste,koja je bila i koja će biti. Preko mog lica je veo koji se ne može skinuti.“

Ova rečenica je preuzeta iz jedne druge pozicije s namerom da ukaže na zajedničku tačku.

izidakali11

Izida, sestra svog muža, izvodi Ozirisa iz mrtvih kako bi obnovila ciklus rađanja. Oziris, muški princip, je nepokretan ali sadrži iskru potrebnu za ponovno oživljavanje. Izida, priroda sama, je nagon, neizbežna potreba za plodnošću. Izida nam još kaže: „Preko mog lica je veo koji se ne može skinuti.“ Nikad nam neće biti dozvoljeno da vidimo njeno lice.

Pogledamo li u predstavu te boginje na drugom prostoru, pod drugim imenom, Kali, videćemo šta je ispod vela.

(Govorimo ovde o prirodi i seksu u mitološkom kontekstu i to onom koji govori o vremenu haosa, uspostavljanja reda među bogovima. Dakle, ne govorimo o prirodi kakvom je vide zaljubljenici u izlete. Takođe govorimo o seksu samo kao o elementarnom nagonu, tamo gde je „muški princip“ nasilan i slep a „ženski princip“ rađalački i gladan.)

 

                                               LAVIRINT SEKSA

 

labyrinthminatoaur2aridmnt1

Tamo gde se Minotaur krije a Kali slobodno i pouzdano kreće…

Kali je crna, krvožedna, usahlog stomaka i grudi,raščupane kose… Dominira Šivom (muški princip) tako što igra na njemu i navodi ga na delanje,mada je ovaj sklon nepokretnoj meditaciji…

Ali,Kali vide i drugačije i tada je zovu Šakti:

„Prsti su joj dugi i prefinjeni, dlanovi topli. Lice svetlo i nasmejano. Grudi su joj čvrste i nedirnute, stomak vreo, bokovi i zadnjica čvrsti i sočni… Kosa joj je nežna i plava i dopire do kolena dugih i snažnih nogu… Vrelina njenog stomaka je energija potrebna da se duša čoveka odvoji od tela…“

Eros i tanatos, telesna ljubav i telesna smrt, su, poznato je, mitološki blizanci. Taj tandem zakriva i otkriva lavirint, mračni zaplet ljudskih strasti. Telesno sjedinjenje muškarca i žene otkriva izlaz i svetlo. Orgazam muškarca je nalik smrti, to je „mala smrt“. Zadovoljenje, oslobođenje tako ponovo dovodi pred ulaz u lavirint. Svako ponavljanje, uzastopno ciklično vraćanje, makar i ne bilo zaista beskonačno, jedan je od užasa s kojima se ljudski duh sukobljava na ovom svetu. Otuda se sve askeze, kojima se teži odvajanju od ovog sveta, neminovno u sistemu odricanja koje primenjuju, neizbežno odriču telesne ljubavi,seksa.

Kao što stalno može da ga vraća u lavirint, žena može i da muškarca konačno  izvede iz njega. To je agape. To je priča o izgubljenom raju.

Ali,to je druga priča.

Ariadnit

GOSPODAR SVETA:NAS SEDMORICA

jamarvin1marvin,jpeg

Kritični trenuci su prvih devet sekundi po buđenju.Tada postajem svestan sveta.Između devete i desete sekunde se setim ko sam ja i tada nastupa mučno i gorko osećanje razočarenja.To je sve od mog života:tih 10 sekundi.Zatim se nastavlja život i u tom danu.Bez iznenađenja i uzbuđenja.

Nije precizno određeno,ali otprilike svake sedme godine se sastanemo nas nekoliko,onoliko koliko nas ima u tom periodu.U jednom danu se sastanemo da se vidimo,pogledamo u oči,ponešto razgovaramo…Čak i osobe koje sve znaju i mogu imaju potrebu i šansu da pričaju o mogućnostima i alternativama koje nam donosi život i svet.Ipak,ostalo je malo toga za da se otkriva,sasvim malo one soli života – radosti čuđenja.Moja je krivica.Bio sam usamljen i bez kontrole i odlučio da budem gospodar sveta.Tada mi se učinilo da je to konačno i spasonosno rešenje.No,da vam kažem, sva konačna rešenja su – sranje…Biti gospodar sveta nije nikakvo rešenje.Osim toga,više nije moguće odustati.Do kraja života moraš da gospodariš.

Ja IV mi to nikad nije oprostio.Ne zbog gospodarenja,to ga se malo dotiče… već zbog izgubljene čari druženja.(On je napisao “Danilušku…” i da “sam čovek a ne reka…”) Ostala šestorica dele moja životna iskustva,kao što svako stariji nasleđuje one koji dođu posle njega.Ja sam došao pre izvesnog vremena kao da sam novorođen,samo u telu pedesetogodišnjaka.

Ja I je najstariji,ali je u telu deteta od 5-6 godina.Njega svi volimo.Ne samo što je klinac,već je i najpametniji i najćutljiviji.I,najstidljiviji.A njegov um je neverovatan.Ja II mu je najbliži po starosti i on nam najčešće objašnjava slike iz pameti Mene I.To čini s dosadom i preko volje jer je neprestano u poslu otkrivanja sveta i ljudi.

Ja III je otkrio magiju žena i njega malo šta drugo interesuje.(On je napisao “Ljubavi…”) Ustvari je smotan i nesiguran.Meni (VII) je nezanimljiv ali najmanje podnosim Ja IV.To je neki arogantan,ciničan,naučan,…urbani “smooth operator”, kako nam je pevala Sade.No,jednom kad je bio odsutan,Ja I nam je objasnio da je to njegova odbrana od realnog sveta s kojim se sukobio.Razumeo sam to,ali ga i dalje nisam podnosio.Jedino iz poštovanja prema starijem i svesti da ionako ništa više ne može da se promeni se uzdržavam da mu saspem u lice za sve propuštene šanse koje nam je uskratio.Ja V zbog toga s njim ni ne priča.Došavši na svet odmah se našao u odvratnoj krizi i čitavo doba njegove vladavine je prošlo u rešavanju i spašavanju…(Ipak, i on mora da mu oda priznanje za najveći broj priča.)

Ja V je pokušao da se uklopi “među ljude” u teškim okolnostima i mada za svoj trud i svoje muke zaslužuje naše saosećanje njegovo vreme je bez naročitih rezultata.Zato je Ja VI na mnogo načina bio zaista novo rođenje i novi život.Prihvatio je Boga Isusa Hrista i nova duhovnost se našla u našim životima i svima se čini da su njegova dela i priče najbolji.On mi je najbliži,mada ga II i V smatraju kukavicom. IV mu se otvoreno podsmeva.Ipak,iako je uglavnom tužan,njegova tuga ima neku vedrinu i tihu radost.Po tome se on i Ja I najviše slažu.

A ja sam,eto,postao gospodar sveta i,ako ništa drugo,pokvario naše druženje. Ljudi koji sve znaju i sve mogu imaju malo slobode za čuđenje nad svetom.Sva neizvesnost i sva radost se nalazi u onih devet sekundi buđenja pre no što se setim ko sam.

Možda će Ja VIII doneti neku promenu.Sva strepnja i sva nada se nalaze kod njega.

 

 

JA SAVA SAVANOVIĆ

JA SAVA SAVANOVIĆ

 

Elem, ljudska zloba i romantičarski pisci su mom čukun-dedi, Savi Savanoviću, pripisali da je vampir, neumrla krvopija… Istina je da je on bio dobar domaćin i, doduše, prek čovek. (Kakav „dobar domaćin“ i mora da bude jer bi mu se, inače, domaćinstvo raspustilo a lenji, nesposobni i kradljivi ljudi razneli.) Istina je i da je imao vodenicu-hraniteljicu, što je onda bilo kao današnje fabrike, pa i važnije. Zavidni i zlobni ljudi su stvorili razne priče pa je zbog ujma na brašno bilo „kao da mi krv pije“ i to postalo „Sava Savanović krv pije“ i kroz zaludnu književnost postalo „Sava Savanović, najpoznatiji srpski vampir“ a niti Srbi imaju vampire niti bi Sava u sopstvenoj(!!!) vodenici napadao tuđe ljude.

Ipak, priča je stvorena, namučila, razbila i konačno osirotela i raselila porodicu Savanović. Od ugledne familije i doma koji je pomagao druge, postali su izopšteni beskućnici i nevoljnici koji lutaju između gradova i sela i traže svoje mesto u svetu. Promenilo se i prezime i zatrla sva porodična istorija da bi se ponovo našlo mesto pod suncem i među ljudima. Teško je bez imena i prošlosti stvoriti budućnost i tek je Savin unuk, Sava, uspeo da ponovo osovi porodicu. (Ipak nismo mogli da se odreknemo svega, pa i imena Sava.) On je i za porodicu i za druge, u stvarnosti van priče, bio dobar i poštovan čovek. Doduše, budući da je sav bio predan uzdizanju porodice i da se klonio ljudskih besposličarenja, malo je falilo da nas ponovo označe i izopšte. Moj otac je takođe bio vredan i karakteran čovek ali se u njemu nakupilo mnogo porodične gorčine pa je, iako dobroćudan i sklon i priči i pesmi, postao svojeglav i zadrt. I, mada se majka uplakano i molbeno protivila, na mene je vratio ne samo ime Sava nego i prezime Savanović. Srećom, vremena su se promenila i mesto je bilo daleko pa se strepnje moje majke nisu ostvarile. Živeli smo normalno, ničim se posebno ne izdvajajući u okolini. Nisam bio posebno označen svojim imenom i čak mi je u vremenu filma Leptirica, na onaj čudan način kako kod tinejdžera negativno postaje gotivno, istost imena donela dodatnu popularnost u školi među devojčicama. To je shvaćeno kao, eto,  zabavna slučajnost. Među devojčicama sam i inače, visok,  korpulentan („Baš kao čukundeda!“-govorila je moja baba u okrilju porodice…), dobar sportista, bio poželjna lovina. To što sam i pio krv im je stvaralo erotske zazubice. Smejao sam se, eto, toj „slučajnosti“ ali je u tome ipak bila senka gorčine.

Tajna porodičnog nasleđa me pratila. Zbog preživljenog, moja porodica je shvatila da izuzetnost znači i izdvojenost i nevolju i vremenom razvila mimikričnu samoodbranu. Klonila se svake uspešnosti. Moj otac je gutao gorki ponos i puštao nesposobnije u poslu i da se obogate i proslave i da im se još i „divi“… Majka, lepotica čija se čuvenost prelivala preko granica predgrađa, se obukla u skromnu haljinu domaćice… Porodica je morala da se grčevito drži prosečnosti kao za splav u bujičnim vremenima.

Ja sam sam mogao da budem dobar sportista ali da često puštam druge da me pobede i da se dobroćudno smeškam. Znanja u školi i na fakultetu mi nisu bila dovoljna i mnogo sam ih nakupio sam, na drugim stranama ali nikako nisam smeo da ih previše pokazujem. Smatrali su me i pametnim i sposobnim ali taman koliko je to prihvatljivo, ispod granice gde postaješ odbačen.

Naravno da me je to razdiralo iznutra, da sam mogao da postanem i ogorčen i da popustim želji da „im svima pokažem“… ali nisam… jer sam stvarno bio i jak i pametan. I – držao sam se gomile.

Ipak, neke karakterne štete, makar i male,  je moralo da bude. Čak i nju sam,  čini mi se,  mudro izabrao da bude društveno prihvatljiva. Postao sam sumnjičav, nikom nisam verovao. Nikom. (Mada nas sumnjičavost lišava mnogih dobrosti,  pre svega da uživamo u bliskosti dragih, ipak je u ovoj civilizaciji prihvaćena, čak poštovanja dostojna.) Nikom. Čak ni porodici.

Morao sam da ispitam prošlost mog imenjaka čukundede. Možda je porodica slagala, sakrila istinitu priču  iza tajne. Možda je Sava Savanović stvarno bio vampir.

Krišom od svih, što je odužilo ionako dug posao, sam proučio sve o vampirima. Zatim sam izdalje, izdalje otkrivao život čukundede, čak sam i kod sebe tražio znakove „gladi za krvlju“… Nekoliko godina rada se svelo na ono što sam napisao na jednoj stranici na početku ovog dnevnika. Reklo bi se da sam mnogo truda i života straćio na putovanje od nigde do nikuda… a onda se sa sasvim neprimetne staze pojavio rezultat:

VAMPIRI POSTOJE.

Postoje sad i tu, među nama i sa nama… i – žive!

***

Sredinom osamdesetih na TV se pojavio skandalozan i skaredan Cipiripi. Doduše,  na TV su još imali skrupula i Cipiripi se pojavljivao u vreme iza ponoći kada deca i pristojan svet spavaju,  pa se to nekako podnosilo. U sred filma, najčešće u najnapetijim trenucima, iznenada bi se pojavio lik te veverice s njenim lešnicima. Čak i tipovima budnim u to vreme, dakle- ogrezlim u svakakve nepodopštine, je bio nepodnošljiv, iako se radilo o par sekundi. Zanimljivo je da se prvo pojavljivao u vampirskim filmovima. Zatim se umetnuo i u erotske. (U to vreme najerotičnije emisije na TV su bile žensko klizanje i ženski tenis.Gledati Emanuelu ili Tango u Parizu je bila perverzija.) No, kad se taj nevini, crtani lik umešao i u sportske prenose prevršena je svaka mera. U novinama je izašao naslov UBIJTE CIPIRIPIJA! i s tim se prestalo.

No, pokazalo se da je to bilo samo gubljenje nevinosti i da će, vremenom,  Cipiripijevi naslednici orgijati na TV.

Tih godina izvesna muzička banda sa Kosova, Braća Karići, je svirala na svadbi u zabačenom planinskom selu, Studeni. To im je bila prva značajnija turneja, mada svadbari nisu bili zadovoljni.

Beograd je Evropi otkrivao Dire Straitse i Tallking Hedse, od Šarla Akrobate su nastali EKV i Disciplina Kičme, Električni Orgazam se rugao Zlatnom Papagaju, čak i Idoli su imali šta da kažu, mada se znalo da među njima tek jedan stvarno zna da svira… Kada se desilo da Plastika umre od plastike!?… da Zlatni Papagaj okoti Silikonsku dolinu!?… „sam sam… oni dolaze… krokodili dolaze…“ i kada su došli i pojeli Milana i Magi… umrli u bedi…  dok su Braća Karići postali najbogatiji u Srbiji i Idoli, baš oni koji nisu znali da sviraju, diriguju jadnoj srpskoj Masi!

Tih godina u Beogradu se sviralo na sve strane. Svaka garaža, podrum, neko potkrovlje je bilo mesto da se skupljamo, cirkamo i slušamo naše drugove i drugarice kako sviraju ili pokušavaju da sviraju. Bilo je svejedno ako je cirka bila dobra. A bila je dobra ako bi je bilo u dovoljnim količinama. A svaka iole bolja kuća je imala i dovoljno viskija i sličnih pića (pa smo postali i poznavaoci i počeli da biramo). Te bolje kuće su mogle da svojoj deci kupe i razne instrumente,  od  najboljih. Ta deca su i svirala a naše odobravanje ili pokopavanje je zavisilo od pomenutih količina i kvaliteta pića. (Čudno je to kako je Bog odredio da talenat i bogatstvo skoro nikad ne idu zajedno! Mada su ta „deca iz boljih kuća“ mogla „da nas kupe“ ipak im je bilo stalo da postanu važni u društvu. I – trudili su se a društvo je to, na izvestan način, uvažavalo… Ti pubertetski dani su neumoljivi: vrediš koliko sam po sebi vrediš. U to vreme je bio težak blam da se neko kurči parama, da se devojke daju za pare, da budeš sebičan, da se odevaš posebno… bilo je toga ali je bila sramota koja bi te izvrgla najgorim mučenjima koja su u stanju da izmisle okrutne mlade i lepe glave… (Jedini koji su mogli da budu izopšteni i da ih niko ne dira su bili retki narkomani. Oni su živeli svoj svet tamo negde i mi smo ih obilazili vodeći računa da ne dođu u naš svet.) Kada i kako se desilo da „bogataška deca komunizma“* postanu glavnica narkomanije i pratećih pošasti, da postanu izopšteni i da njihova izopštenost postane poželjna ekskluziva u koju srlja, kao ovce na klanje, masa normalnih i talentovanih… U to vreme nismo brinuli o tome kao što nismo brinuli ni o sledbenicima Mice Trofrtaljke koji su se okupljali pod šatrama u vreme odmora i zemljačkoljubivog klimaksa izmučenih gastarbajtera… Kada su se to udružili!?… I – sjebali nas!…

Nismo brinuli… Obilazili smo mesta za svirke i žurke, kojih je onda bilo mnogo i bile otvorene za upad…

Ne znam zašto… sećam se dobrog provoda sa prve svirke grupe Partibrejkers i nekako sirovog ali neodoljivog Caneta i -na sasvim drugom mestu- dobrog provoda na početku Oktobra kada im se uvlačio jedan pomalo ljigav i uporan momak, zvao se Željko,  i, doduše, mada su ga uzeli jer je imao pare za instrumente, doduše… ali je stvarno bio dobar basista…

Kada!?

Nekima su roditelji, deca komunizma, mogli da kupe instrumente a njihova beznačajna muzika nije bila poznata ni komšiluku i, gle!, jednog dana su Monetarni udar i sviraju „Novac u rukama“…Ne samo što su bili promašeni i „tranzitovali“ narod,  nego nam se rugaju i skrnave.

Kada!?

Kada se to desilo?Kada su to došli „krokodili“, kada su nam se vampiri krvi napili a Cipiripi postao krem od isisanih, samlevenih mozgova…

***

(„Mora da se zgazi dok je još malo!“ – jedan stari seljak.)

***

Ja, Sava Savanović, čukununuk, sam rođen sredinom šezdesetih godina XX veka. Rođen sam u pristojnoj porodici; roditelji, prosečni intelektualci, zaposleni na običnim poslovima, prosečnog imovnog stanja i, doduše, otvoreni za nova saznanja i nova vremena. Rođen sam u beogradskom predgrađu, dovoljno blizu urbanom i dovoljno dalekom da zadrži varoški duh sveopšteg poznavanja i druženja, porodičnog ručka, domaće hrane i komšijskog ogovaranja.

Moja prva lepa sećanja su toplo mleko i kifla u zabavištu.

Moje prve boli su Bebine oči i osmeh.

Devojke su tada bile različite.

Dugo su trajale moje neobavezne priče s Linom. Čak sam joj često nosio blok, lenjir… na relaciji od kuće do Arhitektonskog i nazad. Kad sam video da mi više odgovara raznoliko i slobodno društvo na ETF nego fina deca Arhitektonskog, sišao sam dva sprata niže, bliže i KST-u i Domovini*. Onda sam osetio da mi strašno nedostaju Linini lenjiri i poljubio je dok smo usamljeni i zavejani čekali 26-ticu. „Najzad!“ – rekla je i tada su završene sve moje ljubavne avanture. Ostali smo zajedno do kraja.

Prvi talas na mom mirnom moru se uzburkao jedne večeri u KST-u. Izašao sam sa sastanka FakOdb eSKaJu gde su me kritikovali zbog izostanaka („Zašto niste došli na poslednji partijski sastanak?“) i dali ukor („Da sam znao da je poslednji, došao bih sigurno!“). Tada je neko rekao da će nam biti bolje kad „crveno izbledi“, misleći na prelaz od komunizma na socijal(izam)demokratiju. (Ko bi rekao da ćemo preterati u izbeljivanju i dobiti žutu kaki boju.)

U Klubu je galamilo poveliko društvo samo za jednim stolom. Za jednu tihu i pomalo nesigurnu devojku mi je neko rekao da je to „ona Magi iz Katarine“. Ja sam još uvek bio ojađen zbog rastura Šarla i pomislio da su baš mogli da nađu neku atraktivniju, pošto je u to vreme počela moda da bendovi nađu neku lepoticu za gledanje. Zbog toga sam jedva pristao da idemo na jedan od prvih koncerata Katarine Velike.

Posle koncerta sam pešice dugo išao kući, sasvim ošamućen. Neka nova, dotad sasvim nepoznata osećanja i misli su se probile u moj um i sasvim me sludele. Ona tiha i nesigurna Magi je na Korgu eksplodirala, bila neviđena lepotica koja govori kao Zaratustra. (Magi i Milan su živeli kako su živeli i o tome se već sve zna i sasvim je nebitno pored muzike koju su stvarali. Otvorili su pogled na svet koji ne znam da li ja i da li bilo ko,  pa i oni sami,  mogu da ga shvate i bar delimično objasne ali je toliko uman i lep. Nisu oni izmislili taj svet. On postoji tu, pored nas, dostupan je i moguć. Oni su ga videli, pokazali drugima… Ali, toga nema na TV. Ja sam tog sveta postao svestan prvi put na tom koncertu, kasnije ga našao na mnogim mestima u knjigama,  muzici, slikama… kod mnogo ljudi… svuda, osim na TV. Iz pozicije bilo koje današnje Mice TeVefrtaljke oni izgledaju jadno i bedno ali sve što one predstavljaju je obična…  ne „obična“ već ona vodurljiva fekalija pored čistih planinskih vrhova koji streme nebu.)

Kada?!… kada se to desilo da loši muzičari zavladaju Srbijom?!

***

Voleo sam bioskop. To mesto budnog kolektivnog sanjanja je u svom mraku donosilo tračke svetla iz šarenog, slobodnog sveta u sivilo palanačke učmalosti i pravila ispravnog života po ONO i DSZ*. Nekad sam,  a najčešće sa Linom koja bi se šćućurila na moje rame („Bioskop je da se držiš za ruke…“),  kao deca pred izlogom slatkiša, smo tražili izlaz u neku normalnost i spokojan život. Tada smo prvi put počeli da govorimo o odlasku u Kanadu, Australiju…“A!A gde je Amerika…aa“

***

U gomili „ludaka“ koji su se tih dana, tih godina muvali po Knez Mihajlovoj, jedan mi je posebno ostao u sećanju. (Svaki grad koji drži do svog duha mora da ima jednog zajedničkog „ludaka“. Razumski osoben, bezopasan i zabavan,  ponekad lucidan, poznat i omiljen svima. Beograd je imao svog,  Žiku Obretkovića. Za neko piće, malo hrane ili neki dinar, bi zabavio svakog, ponekog zadivio, svuda prisutan i neprisutan bio je neka maskota koja je na neki način povezivala grad. Prema njemu se nije moglo biti grub, potcenjijuć… čak je nosio neki glamur – nije svako mogao da priča s njim.) Ovaj drugi, mislim da se zvao Stojko, a pre će biti da mu je to bio nadimak, je po Knez Mihajlovoj tražio „dobra mesta“ za stajanje. Mesto na kome od tla prima dobru energiju. Kada bi ga našao, prosto bi tu stajao satima i pričao s onima koji bi naišli, znani ili neznani. Nesrećom, najbolje mesto se nalazilo tik pred ulazom u Mitićevu robnu kuću. Kako je mogao da prima dobru energiju na mestu gde su ga neprekidno gurali ljudi, neki negodovali, neki se smejali, ali – izgledao je zadovoljno i smireno.

***

U bioskopu Balkan smo gledali Glad za krvlju pa Ljude-mačke. Ja sam bio zadivljen estetikom ali Lina nije bila oduševljena.

***

Tada to niko nije shvatio a, ustvari, prvo javno objavljivanje vampira je bila naslovna strana Studenta na kojoj su vampirski očnjaci nagrizli zeleni list.

***

Doba „poslednje junačke nevinosti“* se poput belog dima širilo iz otvorenih vrata kafana. Najstarija i jedina srpska demokratska institucija, kafana, sa Rubin vinjakom, kiselim kupusom, deset sa lukom i belim sa sodom, više nije šaptala zabranjene reči, već je euforično* iznosila programske smernice nove nacionalne politike. Stare istine i nova tumačenja su poput barjaka iz duvanskog dima i alkoholnih isparenja iznošene na zdravu beogradsku košavu i reči gladne slobode su letele i opijale i trezne misli.

Ponekad smo, pošto su kafane zatvarane u normalno vreme, odlazili u kafiće, koji su tih godina počeli da se kote,  na „po još jedno piće“ i još neku reč. Zanimljivo, posle nekog vremena bismo zaćutali zagledani u prazno: tužno male doze pića u čašama i devojke koje su već počinjale da liče…

Nedelja uveče je bilo vreme „samo za Nas“. U mojoj omalenoj, pretrpanoj i u toplo ušuškanoj sobi, Lina i ja smo se smejali, pričali, ljubili se i slušali OZON. (Lina je to zvala Ozbiljno Zaljubljene Osobe Nedeljom), radio-emisiju koja je pomagala našoj opuštenosti,  otvarala teme i pokazivala da nismo sami na svetu. Lina je slala „poruke lične prirode“,  grafite,  kasnije pisala kratke priče i bila uspešna u tome… obožavala je to vreme „samo za Nas“… Ja sam uživao ali sam sa više žara učestvovao u pisanju političkih tekstova. Ipak, mislim da bi u nekom normalnom i spokojnom vremenu moj iskren izbor bio sličan Lininom. Ovako, potajno ogorčen zbog porodične kletve i nemogućnosti da kao ličnost prodišem punim plućima,  okrenuo sam se temama iz Studenta, Vidika, Književne reči i, za divno čudo,  gomili časopisa koji su iznikli iz SSOJ, jedne sterilne sredine koja je porodila pravu eksploziju oslobođenih reči.

„Treba ih obraditi dok su još mali.“ – jedan vampir.

***

„Dobar dan, buduće kolege, elektrotehničari… a i budući pravnici i ekonomisti … “

***

***

„Dobar dan, buduće kolege, elektrotehničari,  i budući pravnici i ekonomisti!“

Prva rečenica pozdravnog govora dekana brucošima ETF je dočekana sa smehom i odnosila se na uspešne studente i one nedovoljno sposobne. Za neko vreme oni će nas dočekati kao direktori i menadžeri u firmama u kojima smo se,  uz mnogo sreće i veza, zapošljavali.

U KST-u, inače, nisu točeni alkoholi, osim, ponekad, piva. (Zato je Mašinac bio izbor za oslobođene večeri. Oni su, čak, imali i čitaonice u kojima je bilo dozvoljeno pušenje.) No, nije bio problem da se prošvercuje poneka kapljica. Tako sam posle jedne brucošijade (bio sam na nekolikim), pun entuzijazma, pred replikom Teslinog spomenika sa Nijagare, položio zakletvu da ću biti „veran i iskren elektronac koji drži datu reč“ i „dati i svoj život“ za nauku. Bio sam iskreno ponesen i, kao uvek u takvom stanju, išao pešice kući. (Tada je bilo sasvim normalno da se tako ide kući. Taksi je bio skup, Beograd je bio manji i usput ste mogli jedino da sretnete nekog zanimljivog lika za kraću priču. Vampira i pasa tada nije bilo.) Moja pionirsko-vojnička zakletva nauci je potrajala koliko i isparavanje alkohola. Bio sam dobar student ali samo onoliko koliko je trebalo da mi bude mirna savest. Lina nije bila zadovoljna time i pokušavala je na svoj tihi i uporni način da me navede na pravi put. Ona sama je bila predana studiranju i to ne samo kroz ispite. Uklapala se i ubacivala u sve programe, aktivnosti koje su je učinile pravim arhitektom, delom mašinerije u kojoj je bila upasovani zupčanik. Kasnije je u firmama bila uspešna i vremenom došla na položaje koji više i nisu imali veze s arhitekturom. Odlučivala je o strategijama i upravljanju i nimalo nije žalila za suštinom svog posla. Prihvatala je pravila i koristila ih. Ja sam pravila proučavao, pokušavao da ih shvatim i, najčešće, menjam i tako u svakoj mašini bio smetnja za ustaljen hod. (Još na fizici I sam pitao profesora šta biva sa elektronom pri prelasku između jedino dozvoljenih (mogućih) orbita. ‘Ladno je rekao: „To je filozofsko pitanje!“ i time je priča bila završena i za mene i za elektrone. (Jedan od onih nekoliko genijalaca koji su završavali ispitne godine u mesec dana i na javnim predavanjima debatovali sa profesorima je, usput, završio i filozofiju… Ti momci su, inače, delovali sasvim normalno u običnom životu. I – svi su otišli u inostranstvo. Korporacije su ih nalazile preko ambasada i davale im sve uslove. Jedan od njih je bio glavni projektant sistema za navođenje krstarećih raketa kojima su nas bombardovali 1999. „Ništa lično…, rekao je. Bombardovali smo i druge.“)

***

 

Bogataška deca komunizma

(ili:Život i priključenija Jova Trnokopa)

 

Jovo je iz rata izašao kao pukovnik NOV i JNA.

Jovo je bio pravi gorštak. Krupan, stasit brka, hrabar, prostodušno pošten i glup. Takav, bio je rođeni borac i heroj rata ali smetena smetnja u mirnodopskom uzdizanju Nove klase. Verovatno bi završio u nekim bosanskim vrletima kao komandant puka, i možda bi i sam to voleo, da ga na nekom primanju na Dedinju nije zapazio važan Mag UDBE. Jovov život je tu , u pet minuta određen i, ustvari, i završen. Mag je zaključio da mu treba baš jedan takav, pozvao jednu uvaženu drugaricu, lepu i prefinjenu, učesnicu ženskog pratećeg voda pri Vrhovnom štabu,  nešto joj šapnuo i pokazao Jova, ona se malo namrštila… ali, to je bilo to i u narednih mesec dana Jovo je bio oženjen i zaposlen u nekoj zaturenoj kancelariji UDBE.

Useljeni su u neku vilu na Senjaku.

Marica je bila besna jer je bila uverena da njene usluge NOB zavređuju Dedinje. No, Mag ju je samo pogledao ispod oka i taj problem je ostao kao živi šrapnel u Maricinoj duši a problem sa bakicom je rešen.

Bakica je bila poslednji živi vlasnik vile u koju su useljeni Jovo i Marica. Bila je uplašena i draga osoba i Jovu je prirasla za srce i, mada je u svemu popuštao svojoj lepoj i zločestoj ženi, nije hteo ni da čuje da se bakica izbaci i iz pomoćne zgrade svog doma. No, bakica je smetala i jednog dana je prosto netragom nestala. Jovo je tražio i tražio ali – kao da je u zemlju propala.

I – tako, Jovo je radio i često po službi bio na terenu a Marica je bila domaćica, mada Jova nije često čekao ručak. Marica je često putovala, džipovima pa službenim kolima, pa i vojnim avionima i obavljala poslove koje muškarci iz UDBE nikako nisu mogli i najčešće dočekivala Jova u kući. Jovo nije imao nikakvog pojma o njenim poslovima pa mu nikako nije bilo jasno kako to ne uspeva ni ručak da spremi ali bi to i podneo. Nije podnosio što godinama već nema sina, pa i kćer makar i to ga je bolelo i činilo mu se da prikriveni, podsmešljivi osmesi na to ciljaju. Sve je više pio i sve više prebivao na terenu i kada nije morao.

Tek posle deset i više godina, kada je Marica morala da ustupi mesto mlađim kolegenicama (koje su počele da rade i internacionalne ture), rodila se prvo kćer pa, nedugo, i sin. Jovo je bio, najzad, presrećan i pio, sada, od sreće i čudio se u sebi što mu je žena sada još nervoznija i nesrećnija. Nikad se nije pomirila sa svojom „penzijom“ i već trudna počela da pije i da se kurva, ovaj put za svoj račun. Vremenom je uspela da kćer pošalje u razne „diplomatske“ škole i nije ni htela da primeti da kćer nije kao ona i da pati u tim „školama“. Na sina skoro nije ni obraćala pažnju i on je rastao kao usamljeno i tužno dete koje se obraduje jedino retkim trenucima kada se otac vrati s terena.

Jova nije spasila ni njegova snažna gorštačka priroda i uskoro je iskopnio i postao ruina, samo senka nekadašnje zidine,  koja, dok mu se pljuvačka sliva iz usta, mrmlja „krv su mi popili…“

Već sredovečna ali još poželjna žena, Marica je počela da podučava momčiće pa je, eto, svom sinu bar obezbedila drugove sa Dedinja…

Bližile su se osamdesete.

***

Na pitanje „Gde studiraš?“ obično smo odgovarali „Preko puta Domovine!“

Domovina je bila kafana-restoran gde su na ručak i piće dolazili obični, inteligentni, ljudi srednje glasnoće. Uvek je bila prijatna. Nije bilo pisaca i glumaca, teških i preglasnih alkosa, ni njihovih ortaka iz raznih podzemlja (čije prisustvo je ukazivalo na superiornost i demokratičnost pomenute fele). Nije bilo političara,  direktora i bogataša raznog porekla koji su nekako čudno vonjali i tako ostajali odeljeni tom barijerom od ostalih gostiju. Nije bilo konobara koji vas sve znaju i uskoro vam se priključe za stolom. Uopšte nije bilo tih ljudi emotivno uskraćenih i željnih pažnje.

Bilo je profesora koji su svraćali na svoje obavezno jutarnje ili popodnevno piće, bilo je studenata koji su tu provodili svo vreme koje nije bilo obavezno na fakultetu, bilo je mnogo ljudi koji nisu pričali o sebi, bilo je konobara koji su znali kada vam treba još jedna tura piva a kada gulaš-sendvič…

Ah… srećno doba mladosti, ah… to pivo točeno u krigle, taj nenametljiv a bogat gulaš-sendvič… morali ste da ga jedete s punim uvažavanjem. Niste mogli da ga pojedete onako usput, dok pričate ili slušate o drugim stvarima. Nije bio gurmanski pretenciozan toliko da izgubi svoju suštinu – hranu. Bio je kao domaća hrana ali nije terao da se osećate kao kod kuće. I pivo… točeno u krigle, uvek sveže… retko bi konobarica rekla „Bolje nemojte sada, stiže popodne“… dešavalo se da nestane ali ne i da bude kiselo. Bilo je tako dobro da nije moralo ni da se hladi.

Ah… srećni dani u Domovini… kružni šank uz koji ste svi bili jednaki i mogli da gledate kako se spretno mimiolaze konobari i kuvari dok sipaju piće i spremaju hranu i čuju samo naručivanje… prijatelji koji vam se pridruže i ostali poznanici koji samo klimnu glavom ili podignu čašu… nekako niste mogli ni da vodite zaludne priče o politici ili ogovarate odsutne ljude. Priča je bila uvek sadržajna ali nenametljiva… kao gulaš sendvič.

…Mada… zaraza nije mogla da se izbegne… Tako smo jednom posle neviđeno mnogo krigli, u bašti na obali bulevarske vreve, ja i moj drug, Slovenac, unuk slovenačkog četnika, pevali četničke pesme. Od njega sam ih i naučio, čak i jednu na slovenačkom.

(Pevali smo ih… eto – Zato! Niti su nam bile previše važne, niti nas je ko dirao ili obraćao pažnju više no što zaslužuju dva pijana mladića… Tokom jednog studentskog bunta u menzi neko mi je napisao i tekst za Marš na Drinu, kasnije sam naučio i Bože Pravde i mogao sam na proslavama srpske nove godine da ostavim utisak… Posle nekoliko godina kada pomenute pesme više nisu bile tabu, pa time više ni posebno zanimljive, jedan udbaš me je, govoreći o tome da su izdalje ali uvek bili prisutni, pogotovo oko studentskih domova, pitao šta nam je to značilo. Pa, nešto kao nacionalistički rokenrol: pobuna protiv autoriteta i način da muvaš devojčice.)

Slavili smo državnu Novu Godinu. To je tada još imalo smisla. Nove Godine su zaista još značile nove godine i retke su bile noći kada je bilo u redu da piješ i dereš se do zore. Devojke su spremale posebne haljine i frizure a čitav decembar bi prošao u uzbudljivim dogovaranjima i planiranjima.

Prvi put me na srpsku Novu Godinu odvela Lina. Otišli smo u studentski dom, bez mnogo pripreme i planiranja. Mnogo pića i mladosti na sve strane u svom neprikosnovenom getu. Uzbuđenje su povećavale nekolike, slučajno primećene, policijske i udbaške patrole. To što su se sakriveni, gladni i žedni smrzavali dok smo mi u majcama i bez majci, i muški i ženski, isparavali od toplote i alkohola, to je zaista bio trip. (Prvi put sam tada shvatio da su Ličani i Krajišnici Srbi i čudilo me njihovo, kako mi se tada činilo, patetično srbovanje. A, ipak,  posebno me oduševio jedan Arapin, dugogodišnji student, koji je vikao: „Pustite ćirilicu, nešto srpsko!“)

U kristalno smrznuto jutro, iznureni i ispražnjeni, ali ozareni, Lina i ja smo se teturavo vukli kući, ignorišući tramvaje i autobuse i ljubili se sve do kuće topeći pahulje na trepavicama. Bila je tako lepa.

Ljudi su išli na posao i nisu obraćali pažnju. Ispred prodavnica su ostavljani jogurt i mleko.

Tada još nije bilo čopora pasa i vampira.

***

Lina je počela da se interesuje za ekologiju.

Ona je, uopšte, volela te trendovske stvari. Nije bila snob, niti se povodila za opštim mišljenjem. Ali, volela je da svoj film gleda na Festu u Sava centru, elegantno obučena i drži me za ruku (takođe lepo obučenog), iako je morala da juri poznanike ili tapkaroše zbog karata. Ja sam više voleo da sačekam mesec dana i u miru i tišini uživam u Balkanu. Bitef nam definitivno nije bio zanimljiv ali je ona svoju šemu morala da provede i na Bemusu. Ja sam više voleo matinee na Kolarcu… itd., …Važno je da smo se uvek držali za ruke.

Jedan mali ritual sam obavljao sasvim sam. Niko nikad nije saznao za njega, čak ni Lina. U proleće ili jesen, kada su dani sunčani i prijatni, na prelazu  zime i vrućine, kada su boje u promeni, u rano nedeljno jutro, kada ljudi tek počinju da se kreću ka novom danu, bi otišao u baštu restorana Moskve na tursku kafu sa kockom šećera i čašom hladne vode. Sunce se uzdizalo iza Kasine, ulica je bila sveža i čista, s retkim automobilima; za stolovima neki ljudi, tihi ili usamljeni s novinama… i ispijao sam tu kafu beskrajno dugo i pokušavao da razaznam neki bilans svog života ali sam uglavnom imao protok čistih, prozirnih misli.

Kada bi već počela da se podiže gradska buka i vreva, lagano bih, korak po korak, otišao do Narodnog muzeja i hodao kroz mitski lavirint šumova.

Jednom, bio sam na spratu, iz atrijuma se čula muzika… Jedna devojka, sama sa klavirom, je svirala temu iz filma Leto ’42.

Tada sam shvatio da ja uopšte ne živim svoj telesni život. Živeo sam u senima nekog prošlog vremena.

(A, da… Na jednoj od tih manifestacija, kada su u Bgd dolazila sva ta belosvetska imena, Lina je uspela preko jedne svoje drugarice, Marije Ternokof*,  da upozna, jer joj se zaista divila, Marinu Abramovich. Bio sam prisutan i zadivljen i pomislio kako bi i ja zaista voleo da odgledam performans „Umetnik je prisutan“ i pitao Marinu bi li to izvela i za nas. Samo su me pogledale prezrivo-belo i nastavile svoj razgovor okrenutih leđa. Bio sam uvređen i jako zlurad kada sam  dvadeset godina kasnije čitao kako je ponovljeni Marinin performans bio vrlo slabo posećen. Epa, neka joj! Džaba je Lina iznosila masu argumenata kad sam ja imao samo jedan: bila je mlada i zgodna a sada više nije. Jedino sam se složio da je njena izložba mnogo bolja od De Šanovog pisoara.)

***

Dragstori su bili i sklonište od sive, zamorne jednoličnosti socijalističke stvarnosti i obrazovno zabavište za ulazak i opstanak u sub-svetu, svojevrsnom getu simulisanom od govora, muzike, filma,… specifičnog ponašanja koje nas je odvajalo od stvarnosti drugih i ugrađivalo u naš željeni, apstraktni, izdvojeni svet. Taj svet je bio naša fluidna kopija zapadnog sveta, onako kako smo ga zamišljali na osnovu muzike i filmova koji su nam bili dostupni. Bili smo kao ono “društvo iz pećine” koje vidi samo neke “senke” i na osnovu njih i od njih gradi neku svoju viziju-ideju. (U to vreme nije bilo lako dolaziti do “najnovijih novosti” sa zapada. Na filmove se čekalo mesecima, na nove ploče i više… Svet je bio mnogo veći! Imati ORIGINAL NEČEGA je bilo teško ostvarivo postignuće koje bi vam, zauzvrat, pribavilo značajnu statusnu satisfakciju u društvu.) Ko zna da li je taj svet ikada stvarno postojao i na samom zapadu ili je on i tamo bio samo jedna od “fluidnih kopija” neke pretpostavljene mogućnosti života. To i nije naročito bitno. Upravo zbog teže dostupnih “originala” i raspolaganja njima, mi, tadašnji Jugosloveni, smo bili prinuđeni i uspeli da izgradimo SVOJ ORIGINAL koji je, pokazalo se, bio ne samo uspešna kopija već i u mnogočemu bolja varijanta. (Zanimljivo je primetiti da je najveći broj onih koji su mogli da odu na “realan” Zapad bio prilično razočaran i da su se s mnogo zadovoljstva vraćali u naš “nerealan”…)

Dragstor u Nušićevoj je bio u neposrednoj blizini Doma omladine koji je izgradila i punila nekim sadržajem zvanična institucija. (Pošto zvanične institucije po pravilu, u stvari, nemaju mnogo veze s pravim svetom za koji su nadležne, tako je nezvanični Dragstor razvio i oformio novu i našu-pravu kulturu. Velika je stvar što je vremenom Dragstor “ušao” u Dom omladine i, na način “tihe revolucije”, ga zauzeo i preuzeo. Generacije rokerske kulture, od igranki na Kališu, preko Zeppelin diskoteke, su uspele da se izbore (isprva samo podražavajući zapadno-rokersku kulturu) osvoje i ta “zvanična” (pomenuću  i Dadov i Pivaru i SKC-najvažniji) mesta i da početkom ’80.-tih stvore originalan i samosvojno-vredan izraz. Simpatično, kao po nekom soc-maniru, decenijama kasnije čitav taj proces će dobiti i zvaničnu, institucionalnu potvrdu kroz imena ulica i sl… – haha! – naših “heroja i prvoboraca”!)

U suštini, pred Dragstorom se pilo pivo. Sve ostalo je bilo – priča i osećanja!

Društva “iz kraja” su imala svoje prodavnice pored kojih se pilo pivo i dešavala “dešavanja”. To je bio neki komšijsko-ruralni način.

Dragstor je bio do kraja urban i “cool”. (Zanimljivo je da se, možda, jedino taj izraz održao kroz različite generacije i komunikacijsko-kulturološke promene. Specifičan sadržaj, poruka koju je nosio sa sobom se u nijansama menjala ali je uglavnom – to!)

Dragstor je bio i sloboda i izdvajanje i utapanje u željenu atmosferu-društvo. Jer, zaista, društvo oko Dragstora je bilo “atmosfera”. Likove si mogao da poznaješ ili ne, da se češće ili samo jednom družite i pričate. Mogao si da ćutke i usamljeno piješ pivo ili da se uključiš u razgovor nepoznate grupe, imena i poznanstva su bila manje važna od priče i stava koji si nosio. Likovi su bili promenljivi, atmosfera je bila stalna. Nije bilo ni pravila odevanja, ni posebno određenog govora, ni pravila ponašanja… bilo čega takvog. Jedini uslov da budeš prihvaćen i da budeš deo toga je bio – da budeš osoba! Ličnost sa svojim osobinama i navikama, sa određenom pameti. Svo šarenilo različitosti se uklapalo u jednu, po pravilu, skladnu celinu. Čak i likovi koji su u to vreme bili “poznate face”, razni muzičari, poneki glumac… nešto iz te fele, svi su se oni samo uklapali! Naravno da smo ih poznavali i da su bili “važniji” nego drugi, ali samo zato jer su u nečemu bili bolje-dobri. Pojam “estradne zvezde”, sačuvaj Bože! VIP-a je nama u to vreme bio – nepojmiv!

Bilo je, uglavnom izdvojenih i manjinskih, narkića, bilo je povremenih pijanih tuča, ponekad bi nas rasterivala policija… Ali, sve to su bili samo povremeni ornamenti na stalnoj slici.

Tih godina Beograd je bio Evropa za evropu i Svet za svet.

***

Ta ekologija je počela da se širi iz Slovenije.

Slovenci su uvek bili čudni.

Postoji kod Srba ta čudna mazohistička crta da kod drugih sve vidi kao bolje i to koristi kao oruđe za samopovređivanje. (Ponekad, ali ređe, pokazuju i svoju sadističku crtu tvrdnjom da su narod najstariji i najbolji i opet to koriste za samopovređivanje. („Udri me!“ – kaže mazohista. „Epa – neću!“ -kaže sadista.) Tako su Slovenci uvek bili „kulturni“. Ta „kultura“ se sastojala u tome da su pristojni u izražavanju i ne bacaju papire i opuške gde stignu. I, vredno rade… pa se uveče iznapijaju, balave i baljezgaju kao svinje. Nema nikakve kreativnosti ni romantike u njihovom opijanju… pa njihove pesme… Vredan čovek bi mogao da izgradi životnu karijeru na proučavanju te hiperborejske shizofrenosti*: „kako iz „reda, rada i discipline“ izbije samo-mržnja u vidu protiv-prirodnog opijanja ili mržnja na sve u vidu nacizma?!“

Elem, sredinom osamdesetih iz Slovenije počinje da se širi bauk ekologizma.

Neko, ko bi se vratio ovih pedesetak godina unazad, bi bio oduševljen tim vremenom kada je vazduh još bio samo vazduh, voda-voda, zemlja-zemlja, hrana – nešto što je zdravo i korisno. Neko ko bi iz tih godina stigao u ovo danas bi bio uveren da se apokalipsa-danas već desila: so je buđava, mleko je otrovno,  manekenke* izgledaju kao da su upravo izašle iz Aušvica, plastične kese rastu na drveću i razmnožavaju se u rekama, voće i povrće su koncentrati otrova, sport je leglo teških narkomana… („gde gomila narkomana vozi bicikle? Amsterdam! Ne! Tour de France!“)… Ipak, neko je tada, u vreme kad su mesne prerađevine bile od mesa, sir od mleka, jabuke ne svetlucaju u mraku, paprike imaju ukus i voda i vazduh su providni, smatrao da se politički treba boriti protiv nekulturnih bacača papira i opušaka i nuklearne opasnosti. (Jedino su uspeli da zatru dobar stari duvan i legalizuju marihuanu i jeftine sintetičke pilule.)

To su bile prve NVO*.

U početku je to izgledalo naivno i simpatično. Nije bilo u redu da se papir i opušci bacaju tek tako i trebalo bi da se Srbi ugledaju na Slovence i da budu komunalno svesni. Kako se od toga stiglo do toga da „štafeta mladosti“ obuje   pederske simbole i Janez i Janez otvore balkansku klanicu… nemoguće je razumeti!

U početku se to svodilo na mali ritual kada ja krišom bacam opušak na travnjak a svevideća Lina ljutito viče i udara me i… na kraju se strasno ljubimo…

 

***

Vampirski zubi izjedaju zeleni list na naslovnoj strani Studenta… to je, valjda, bila srpska vizija ekologizma… Nikad nisam uspeo da shvatim kako je to shvaćeno kao direktna asocijacija na Tita, koji je odavno bio mrtav i zbog toga, naravno, kvalifikovan za vampira koji izjeda zelenu i naivnu mladost. No, neka sam i glup da shvatim kao što sam bio glup da Vojka i Savla shvatim kao izraz (protiv) srpskog nacionalizma umesto kao lično, satirično prepucavanje nekih važnih likova. Onda se pojavio i Memorandum.

Memorandum se pojavio u mitskim oblastima kolektivne svesti i tamo je svima bio jasan. U običnoj stvarnosti ga niko nije bio pročitao, čak ni oni koji su ga pisali, a ispostavilo se da ga niko nije ni pisao. No, svi smo znali za njega i njegov sadržaj i dopisivali ga i prepisivali u maglama dima i alkohola.

(Doduše, u novinama Novosti su se pojavili delovi teksta sa pratećim obrazloženjem: „evo šta pišu pokvareni i zli ljudi!“. Dobronamerno smo se smeškali snalažljivosti da se obznani zabranjeno. Taj princip mi je kasnije objasnio jedan narkoman: „Ništa nije bilo poučnije za upotrebu i razvoj fiksa od jedne medijske kampanje protiv narkomanije. U spotovima i tekstovima su bili najbitniji detalji za narkomane-početnike i napredniji kurs za one koji bi da pređu na viši nivo!“)

Princip negativne reklame:

„Ništa bolje za ženu nego kad kažu da je kurva. Tako stiče moć nad muškarcima!“ – jedna žena, nije kurva.

Tako sam, sišavši sa Titovog puta, vođen mitskim Memorandumom dospeo na egzaltiran skup srpskog prosvetnog društva Sava.

***

 

Talanat je neka vrsta novca iz antike. Talanat, ili talenat, je bogomdan dar koji se daje na početku životnog puta. Iz priče o tri sina znamo da je naša obaveza da dar tokom svog puta umnožimo i poklonimo bližnjima. Talenat je ozbiljno iskušenje.

Ja sam svoj talanat čvrsto držao u ruci i tražio način da ga uložim i umnožim. Moj put je tek počinjao i ja sam pokušavao da razaberem onaj pravi između mnogo staza koje su se otvarale preda mnom i gubile u maglama daljina. Priče iz klasike i moderne su bile već izlizane i besplodne. Ispunile su svoj deo povesti. Za nastupajuće vreme pometnje više nisu imale odgovore. Tragom svojih praroditelja (Kafka, Borhes, Harms, Erkenji…) i mnogih (i premnogih jer je bilo previše zalutalih)  aktera subverzivne revolucije nastupala je postmoderna. Meni se dopadala sloboda dekontrukcije forme i pošao sam tim putem.

Tako sam tragom reči i adrese dospeo u redakciju Nevidelice čvrsto držeći svoj talanat u džepu.

Nalazila se u jednoj staroj zgradi u centru Beograda. Oronula, nekako siva i kao napuštena zgrada pored koje sam prošao hiljadu puta ali sam je tek sad postao svestan. Izgleda da čovek mora baš nju da traži da bi je uočio a da drugima izmiče. Bila je dovoljno velika, nekoliko spratova i nekako uklopljena među druge zgrade, kao sakrivena ispod gomile. Jedva sam otkrio ulazna vrata, dvodelna i staklena a, opet, imao sam osećaj da treba da se pognem i uđem postrance. Vrlo neobično, odmah na ulazu su bila dva stepenika, naniže. Dva-tri koraka i skretanje koje me dovelo pred uzano i mračno stepenište. Desetak stepenika me uvelo u veliki hodnik. Veliki i osvetljen, ali sam već izgubio osećaj za prostor van zgrade.

Nadalje je unutrašnjost zgrade bila očekivana. Trebalo je da se popnem na treći sprat. Usput sam sreo nekoliko ljudi i niko me nije pogledao. Ali, to je normalno za veliki grad. Ipak, mada su na vratima (velika, dvodelna, s teškim bravama) bili brojevi i ja znao broj koji tražim, morao sam da pitam gde je. Vrata su bila neprimetna u nekom ćošku, očigledno neplanski dograđena kao i prostorija iza njih. Visoka ali skučena. Jedan ogroman, starinski pisaći sto i nekoliko prostih drvenih stolica. Papiri po stolu i na nekim stolicama. Jedan veliki prozor: nisam uspeo da prepoznam na koji deo grada gleda. Nije bilo nikog a onda je iz jednih uzanih vrata, u pregradi od iverice, ušao čovek. Crn, s bradicom, zamišljen. Razmenili smo reči za upoznavanje, vratio se kroz ona uzana vrata i doneo vinjak i plastične čaše pa smo razgovarali.

Nikako se ne sećam šta. Ostavio sam svoje tekstove i otišao. Nekako sam izašao i ceo događaj mi je ostao u nekom perifernom sećanju. Nikad se nisam zainteresovao za sudbinu tekstova niti ponovo otišao. Mislim da sam posle godinu dana uzgred saznao da je časopis ugašen.

Ali, u tim godinama se svašta pojavljivalo i nestajalo svako malo.

***

Film je bio klasični holivudski kliše. Scena je bila standardan kliše: junakinja filma je na ivici pogibije i junak je krajnjim naporom spašava. Meni su te scene uvek stvarale nervozu i jedva sam čekao da se završe, da junak spasi junakinju i da se poljube i da idemo dalje. No, ovaj put tokom napetog trajanja scene, grupa klinaca iz prvog reda je počela da skandira: „Padni, padni, padni…“ i gle! ruka se izmigolji i junakinja pogiba. Salom se prolomio aplauz a meni je laknulo i smejao sam se.

Tada sam shvatio postmodernu.

***

Dragan Trnokop, sin prerano preminulog Jova Trnokopa, je povremeno odlazio na grob svoga oca i plakao punog srca. Nije znao zašto je tako radio. Oca je malo pamtio po događajima. Bio je premlad i oca često nije bilo. Ali, pamtio je toplinu i zaštićenost u naručju tog velikog brke, zamirisanog na duvan i rakiju, duboki, radostan smeh, pa čak i vojničke vežbe i muški rad kad bi Jovo rešio da ga vaspitava kao pravu krajišku ljudinu. Plakao je Dragan, ne za oca, nego za sebe a nije znao ni zašto ustvari plače. Ali, suze bi odnele tu neku muku i mogao je da se vrati u kuću i ponovo bude razmaženo i osorno dete među, isprva starijim a kasnije su tu bili njegovi vršnjaci, čestim gostima njegove majke i sestre.

Svi su ga, po nekom bon-tonu, tetošili, darovali, pomalo trpeli njegove hirove pre no što bi nestali u nekoj daljoj prostoriji. On bi ostajao sa sestrom i zajedno su se pravili da ne čuju uznemirujuće zvuke. Sestra, Marija Trnokop, starija pet godina, je bila u tim trenucima duboko nežna i pažljiva. Povela bi ga podalje i pričala mu i igrala njegove omiljene igre. Njen pogled i tihi osmeh u tim trenucima kada su bili samo njih dvoje je Draganu ostao najlepša stvar na svetu. Pred drugim ljudima, Marija je bila hladno ljubazna i ličila je u svemu na majku. Marija je prihvatila svoju ulogu i, mada nije bila od onih veličanstvenh lepotica, svojim stavom, svojom pameću je znala da ovlada muškarcima.

S godinama je i ona počela da ponekad nestaje u daljim prostorijama ali je brata volela sa svom tugom i štitila ga sa svom srčanošću, koliko god je mogla i umela pa i onda kada je otišla u Ameriku i postala Marija Ternokof.

Dan pre no što je otišla da studira umetnost u Njujorku, namestila mu je svoju najlepšu drugaricu.

Utešni plač na očevom grobu i sestrina ljubav nisu nestali iz Draganove duše ali je vremenom postao ono osorno i nadobudno dete. Kada je već imao dovoljno godina da u kuću dolaze i njegovi vršnjaci, postao je omiljen lik. Društvu nije smetalo da mu se uvlači i uzdiže ga,  jer je uvek bilo pića i druge zabave.

Kada je umro od predoziranosti, premlad i propao, na sahrani su bili samo njegova sestra, Marija,  i Žika Filozof.

Žika Filozof je, ako tako može da se kaže za nekog ko je bio u stalnoj potrazi za pićem, drogom i provodom, slučajno zabasao u kuću Trnokopovih. U svakom slučaju nije ga zanimala postara kurva, Marica, a Marija mu je postala najbolja prijateljica. I sam je bio sa Senjaka i oficirsko dete. (Dedinjaše je i mrzeo i prezirao, kinjio ih rečima gde god je i koliko mogao. Zanimljivo, oni su ga gledali kao poluboga.) Upisao je filozofiju i doživotno ostao na prvoj godini, a nadimak Filozof je dobio jer je uvek i o svemu imao svoje mišljenje, najčešće nerazumljivo svom tom društvu.

Tinejdžerske godine je potrošio u putovanjima u Indiju, Ameriku, živeo u Londonu i Amsterdamu… Svašta je radio, pio i drogirao se, ali je nekim čudom uspeo da očuva dušu, da oseti Marijinu veličinu i Draganovu duboku tugu i da im, bez preterivanja, bude i ostane jedini prijatelj.

Pred kraj svojih tinejdžerskih putovanja, mada još uvek u zamahu svog ludila, upoznat je sa jednim oronulim starcem u kolicima. Dok se u svojim mislima bavio promišljanjem toga kako jedna nepokretna ruina koja sere i piša u kesu, a uz to živi u nekom kućerku, može da ima bilo kakvu moć nad ljudima, a kamo li toliku koliku je on video, i taman se u sebi smejao kako je, eto, upoznao Broja Jedan iz TNT ali da bi mu Superhik bio draži prijatelj,  video je da starac ima bistre, neuhvatljive oči i ubedljiv glas.

Bio je to UDBIN Mag.

Celu noć, bez ića i pića,  je Žika razgovarao i u rano jutro na putu do kuće znao da sada ima plan u životu.

U to vreme je počeo planski i sistematičan prodor narkomanije. Isprva u Beograd. Isprva među bogatašku decu komunizma.

***

„Znaš šta me onda zadivilo i prelomilo da pristanem na plan. Setio sam se u jednom trenutku, a možda sam ustvari hteo da se izvučem, da ona moja keva, ona od onih keva, dobrih, brižnih duša koja u svakom trenutku mora da zna gde sam i da li sam gladan, smor jedan, mislio sam da je imbecilno brinuti samo o tome gde sam i šta sam, a onda sam u filozofiji našao da su to ključna pitanja  egzistencijalizma, sada šizi i ne može da zaspi, pa mi je uvek bilo žao i rekao sam onom stvoru u kolicima da moram da idem da se javim kevi i sve to a on je onda izvadio neku spravu, nešto kao neki ogroman trandža i rekao mi da je pozovem. Mislim, naravno da sam znao i za telefon i za radio stanice i rekao mu da moja keva niti ima radio stanicu a i običan radio pali i gasi jedino kablom u utičnici i da sluša samo Studio B a on mi je rekao da ako znam broj telefona pozovem kevu. Bilo mi je smešno i pitao sam se ko je lud, trandža nema nikakvu žicu, kako da na žicu pozovem kevu ako nema žice ali sam pozvao i,  gle, javi se ona moja nesrećna keva i srećna i panična, uvek misli da će telefonom da joj kažu da sam u bolnici, ili nešto slično, i ja joj kažem da kod druga učimo, a ona veruje jer hoće da veruje, tako joj je lakše… I tako… To ti je, brate, bio mobilni telefon, dvajes’ godina pre no što je iko normalan čuo za mobilni telefon… Jes’ , brate, znam da si električar i bazne stanice i sve to ali – imali su, imali… bio si mali ali si, valjda, čitao onu Galaksiju.

***

Jednog lepog,  toplog leta u Beogradu se pojavio fantom slobode.

Ja sam već bio gledao Bunjuelov Fantom Slobode i bio sam premlad da shvatim. Baš to što sam bio premlad mi je omogućilo da ga zaista shvatim, da ga upišem direktno na tabulu rasu svoje mlade duše. Zato sam Linu ubeđivao da taj Porše po Slaviji vozi sam Bunjuel.

Inače, to su bili lepi dani i večeri kada je Beograd poslednji put disao svoju priču iz predgrađa i imao onu otužnu i omamljivu felinijevsku atmosferu.

Preko dana ili u suton bismo od Marka iz čarobne kutije Studija B čuli preciznu najavu za predstavu te večeri i polako i svečano išli na Slaviju u zakazano vreme.

Ljudi su se sakupljali iz raznih delova grada, doduše uobičajeno odeveni, ali su izgledali jednostavno -dugačije. Sretali su se u nekoj vrsti korzoa, javljali uzgredno ili s više radosti i galame poznatim licima koja duže nisu videli, usput ogovarali znane i neznane ili pričali svakodnevne priče. Bili su tu ozbiljni ljudi sa  ženama,  običnim i otmenim u svojoj slici pristojne i poštene kuće, bakice i sredovečne domaćice sa hohlicama („ne drže više noge, od kad…“),  poneke s pletivom ili vezom, dostojanstveni starčići („isto kao kad smo mi bili nekad…) („ova današnja omladina…“), grupice pripitih i podnapijanih tinejdžera, glasne i navijačke; opojne lepotice i same zbunjene od svoje tek procvetale raskoši, gradski kulovi koji su svi znali ko je Fantom („ma, znam tipa… ali ćuti.. murija…“), klinci koji su leteli okolo, parovi koji su se držali za ruke… Kao Lina i ja… Uredno bi se postrojili u krug Slavije zajedno s murijom koje je bila i posmatrač i deo predstave i ostavljala ozbiljan utisak da je sve pod kontrolom. (Naravno da su svi navijali protiv njih i za Fantoma ali – to im je bila uloga i igrali su je kako treba.)

Predstava je uglavnom kratko trajala i svi bi se zadovoljni razilazili jer je sve bilo kako treba. Policija je radila svoj posao, Fantom je ostajao slobodan a ljudi su dobili svoju dozu magije života.

Kao posle svakog dobrog filma Lina i ja smo dugo šetali i komentarisali. Moju tezu da je Fantom Bunjuel je isprva shvatala simbolički i to joj je bilo u redu. Kada je razabrala da ja to i bukvalno mislim, prvo me zabrinuto mazila po kosi a zatim je odlučno i definitivno prekinula tu priču kao i o Tanji T. Na kraju smo se svejedno ljubili..

Mnogo godina kasnije Žika Filozof mi je pričao da je predstavu s Beogradskim Fantomom u Poršeu režirao sam UDBIN Mag.

Zaista je bio opterećen njime.

Bilo je to vreme kada su ljudi još slobodno hodali ulicama bez straha od vampira i pasa.

***

„…u pet će doneti jogurt i mleko…“ Negde u pet, negde u četiri, brzo i uhodano, nazimljeni i ćuljivi momci su  ispred prodavnica, na trotoaru, ostavljali jogurt i mleko da slobodno sačekaju bunovnu prodavačicu da otvori i usluži vredne ranoranioce koji bi već čekali u malenom redu.

Ta slika mi je ostala kao neko čudno, nadrealno sećanje iz tog doba. Naravno da sam, kao i mnogi vredni studenti ili omamljeni ostaci celonoćne žurke,  ponekad mahom uzimao slobodni i nezaštićeni piramidalni tetrapak i gasio gorke ukuse noći. Ali, nikad nisam razmišljao o tome kao o krađi niti sam ikad razmišljao da kradem taj jogurt i mleko. Taj postupak je, nekako, bio prirodan kao što je bilo prirodno da se u normalnim danima sačeka da lepuškasta prodavačica otvori radnju pa da se kupi jogurt i mleko. Isprva čak nisam ni primetio da su ispred prodavnica postavljeni kavezi za jogurt i mleko sve dok nisam čuo kako se prodavačice žale da  je kavez obijen i da nedostaje nekoliko paketa.

Kasnije, kada je obijanje postalo redovno i masovno, odustalo se i od kaveza i jogurt i mleko su pod zaštitom unošeni pravo u prodavnice.

„A, je l’ se sećaš kad nije bilo kafe i praška za pranje?! Ljudi su u redovima čekali za najnovije kolor-televizore, bilo je para za sve, a nema kafe i deterdženta! To je bila proba! Mag je to organizovao… Mag…“

***

***

Lina je upoznala Mariju Ternokof na nekoj glamuroznoj izložbi.

Zgotivile su se za tren.

Marija je kući iz Njujorka već dolazila kao gost.

Tamo se relativno brzo uključila u mondenske krugove i ovde je prosipala s familijarnim prizvukom imena koja su nama bila bajkoviti naslovi iz novina i sa TV. Ovde je hodala među ljudima kao da je negde tamo i bez reči i pogleda vas terala da se odjednom osećate bezvredno i smušeno. Ako bi se privolela da nekog pogleda taj je već proklinjao svoj bedni život. Ako bi progovorila, to je bilo snishodljivo i pokroviteljski.

A, eto, Linu je zavolela.

Kad bi je ugledala, sva bi se ozarila i oči bi joj zasijale baš kao kod stvarnih ljudi. Lina bi zacvrkutala i poljubile bi se i odjednom bi izgovarale hiljade rečenica koje bi se preticale da se što pre sretnu između stotina bliskih dodira i prošlo bi dugo, dugo dok bi obratile pažnju na ostali nevažan svet.

Naravno da sam bio ljubomoran i da se Lina smejala mom durenju.

No, iako nisam delio Linina oduševljenja glamurom, uvek sam voleo da je vidim srećnu.

Mada sam izbegavao ta druženja, pogotovo što sam mimo svoje volje i naravi u tim situacijama postajao ciničan i gorak, jednog dana sam se, sa svima ostalima, našao na party-ju u kući Ternokofih.

Odnosno, Trnokopovih.

Ostarela Marica nas je samo uzgred pozdravila i dostojanstveno napustila kuću.

Dragan je u startu prema meni bio, kao i prema svim gostima, osoran i nadmen. Onda je, valjda, dobio od sestre neki znak da sam ja poseban pa mi se pridružio u ispijanju viskija kome sam pribegao kao nekoj mirnoj luci dok je Lina plovila kroz društvo u stalnoj Marijinoj pratnji.

Opili smo se – ne zna se… i, uskoro, zagrljeni kao najbolji drugari teturali i unosili zabavni element među uglavnom starije i ozbiljnije društvo.

Desilo se da sam na nekom stočiću spazio belu gomilicu za koji sam mislio da je prosuta so i da sam je u besmislenom napadu pedantnosti uredno sabrao i prosuo u poveliku pikslu. Uopšte nisam shvatio kroz maglu lelujavih prilika zašto mi se Lina dobronamerno osmehuje, nekolicina prisutnih uzbuđeno galami, Marija na tren sevne očima i počne da telefonira a Žika Filozof se urnebesno smeje. Dragan je već mrtvosan spavao na jednom kauču a Žika me prgrlio kako ne bih padao i vodio okolo uz priču stalno prekidanu salvama smeha.

„A, ko je ono?“ – pitao sam Žiku pokazujući na jednog tipa koji je čak i mojoj zamagljenoj pažnji delovao drugačije, odmeren i stalno prijatno nasmešen, u gomili polu i pijanih (i drugih) ljudi. Imao je minđušu u levom uhu.

„To je Neki Kiza… Nemac…“

Drugi put sam Nekog Kizu video u parkovskoj bašti Metropola kako, možda ne ljutito ali svakako autoritativno, Gliši i Biliju nešto govori. Gliša i Bili su povremeno odgovarali šireći ruke kao da se pravdaju. Njih sam video na skupu prosvetnog društva Sava u jednoj osrednjoj i neurednoj provincijskoj sali.

Sa party-ja u kući Ternokofih Linu i mene je kući odvezao taksi. Bar ona tako kaže a ja se ne sećam.

Sećam se da smo sa žurki kući išli ili pešice ili prvim jutarnjim busom.

Na moju sreću Marija se nije dugo zadržavala u Beogradu.

Došla je jedna nedelja i „veče samo za Nas“. U mojoj omalenoj, pretpanoj i toplo ušuškanoj sobi Lina i ja smo slušali OZON i smejali se i ljubili. Zagrlio sam je i šćućurio u njenom krilu i plavilo me toplo olakšanje.

Sve je bilo u redu.

***

Bilo to još jedno kriglaško popodne u Domovini. Moj drug i kolega elektrotehničar, Slovenac, i ja smo taman bili u onoj najboljoj fazi pijanstva kad si sasvim svestan, ali i najpametniji i najjači, kad su nas pokupili neki njegovi pajtosi i odvezli na skup prosvetnog Društva Sava.

Bio je lep suton kada smo pošli.

Stigli smo uveče i ušli u već prepunu, zadimljenu, vonjavu od podnog kalafonijuma, osrednju salu. Svi su galamili i ponekad vikali, čak i kad su nam se sa govornice obraćali Vuk, Mirko i Voja, koji je taman bio izašao iz kominjarskog zatvora… (ili je trebalo da ponovo ide?)… „Vuk! Voja!…  -pomislio sam. Srećom da je tu i neki Mirko!“

Mada su bili nekako sporedno, Gliši i Biliju su se obraćali nekako sa strahopoštovanjem.

Kad su, jedan pa drugi, ubijeni, na grobove im je, masovno i svečano, par godina dolazio jedino Vuk.

Posle je prestao.

Išao je, masovno i svečano, na druge grobove.

***

Jednog dana sam na autobuskoj stanici sačekao daljeg rođaka iz provincije. Trebalo je da ga odvedem na izbornu konfernciju DS u Sava Centar jer nije poznavao Beograd. Pošto nisam imao šta drugo da radim, a i interesovalo me,  sedeo sam s njim u sali.

Kad je došlo vreme da se podignu glasačke ruke, jednom sam podigao i ja.

Javnost je bila iznenađena što je umesto očekivanog Čavoškog za predsednika DS izabran Mićunović.

***

U to vreme kafane su se već pomalo izdiferencirale. Osnova podele je bio četnički demokratizam i salonski demokratizam. Prvi su proistekli iz prosvetnog društva Sava, drugi iz Sava Centra. U početku ta podela još nije bila sasvim jasna, glavni, oličeni simboli su se kasnije tumbali na razne, pa i nemoguće, načine, tako da je, posle svega, podela još manje jasna. Ali, tada je već bilo neophodno da znate koja je čija kafana i da vodite računa šta pričate jer tuče nisu bile retke. Ali, u početku, sve do Vidovdanskog sabora 1989., Sloba je na oba mesta važio za antikomunistu.

Sloba je bio jedan od Momaka iz Amerike*.

Zanimljivo je da obe struje, preko nekih svojih glavnih nosilaca, potiču iz „Studenti su u pravu!“-’68. Naravno da su se u svoje vreme obe struje, svaka na svoj način, borile za bolji komunizam i da su skoro svi bilu članovi Partije. Naravno da možemo da ih shvatimo kao „mangupe iz naših redova“ i da ta subverzivna mimikričnost može da ima logično opravdanje za buduće demokrate. No, treba znati da su svi pripadali drugom ešalonu partijskog značaja a taj sloj je vodio i shvatao politiku jedino kao unutrašnje,  lične i kadrovske intrige i obračune. Strateške i državne odluke je donosio prvoešalonski, malobrojan krug sa Titom. Tako su ovi drugorazrednici kasnije decenijama „vodili politiku“ a stvarne odluke su donošene na drugom mestu.

U kafani „Momci iz Amerike“.

***

Voze se, tako, Mira i Sloba predsedničkom limuzinom kroz Požarevac i Mira mahne rukom jednom traktoristi. „Ko ti je taj?“ „A, taj mi je bio u gimnaziji dečko pre tebe!“ „Ha, eto, vidiš! Da si se udala za njega bila bi seljanka a ne žena predsednika!“ „Dušo, da sam se udala za njega, on bi bio predsednik!“

***

Koliko god je u porodici spomen na mog čukundedu, Savu Savanovića,  bio pročišćen i potisnut, nisam mogao da se oslobodim konfuznog osećaja oko krvi i pojma da ja, Sava Savanović, treba da dam krv.

Krv sam počeo da dajem još kao srednjoškolac. Osim što je to bio izvestan test muškosti i zabavan izlaz iz monotonog školskog ritma,  imao si,  uz sokić i čokoladicu,  i slobodan dan. Bio je kišan dan i nisam mogao da ga iskoristim pametnije pa sam se ranije vratio kući. Zatekao sam kući, iako je bio radan dan,  i kevu i ćaleta i tetku, kevinu rođenu sestru. Ona je plakala, keva ju je plačući tešila a ćale je hodao okolo. Odveo me na stranu i rekao da je tetka tih dana izgubila bebu na porođaju. „Čudno, čudno…“- unezvereno je ponavljao tu reč i hodao oko žena koje su plakale kao da želi da ih zaštiti a ne zna kako i od čega.

Otišao sam u sobu, legao i gledao u plafon bez misli. Prošlo je neko vreme i onda se odjednom, kao udar, na mene sručila misao: „Izgubio sam sestru ili brata!“ Iznenada sam počeo da manijački ridam i dugo je prošlo dok mi se telo smirilo od potresa.

A u glavi mi je, posle svega, besmisleno odjekivalo ćaletovo „čudno,  čudno…*“

A već je pao mrak i došla je noć.

***

Uz ekologiju, feminizam je jedno vreme bio popularna disciplina za „osvešćene i napredne“ i, time, poželjno ponašanje u mondenskom društvu. Strepeo sam, naročito posle druženja sa Marijom Ternokof, proklamovanom njujorškom feministkinjom, da se Lina ne zaiteresuje za tu oblast.

„Marija to samo priča jer – tako treba. Ja… ja sam pametna žena!…“ – rekla je i mazno se priljubila uz mene. Onda je uzgred dodala: „A, mogao bi da mi pomogneš da pomerim ovaj kauč… Ali, ali prvo iznesi ono đubre…“

Poljubila me i svi smo bili srećni.

Mi, muškarci, smo prihvatali feminizam kao jednu od boljih seksi-stvari. U našim mislima feminizam se nekako automatski spajao sa lezbejstvom. Feministkinje su u izlaganju svojih misli uvek bile strasne. I, lako su se uzbuđivale: bilo je dovoljno da kažeš „žene treba da budu – žene“ i mala varnica ih za tren zapali. Počne ona, tako, svoju priču i u međuvremenu se uzbudi,  zajapuri, sva naloži i ostaje ti samo da je pažljivo gledaš i zamišljaš sa najboljom drugaricom.

Nije ih bilo mnogo ali su bile glasne. Muškarci i „žene koje su bile žene“ nisu shvatali zašto bi one htele da budu „bolji muškarci od muškaraca“. Ali, bile su u redu. Na kraju ih je porno-industrija i njen uticaj na civilizaciju potpuno izbrisala. Borile su se protiv brushaltera i zloupotrebe sisa u javnom životu a žene su postale ne samo objekti već – modeli za oblikovanje! Bile su intelektualke a njihove „surodnice“, koje su obične tračare, su postale lideri u medijski manipulisanom društvu. Borile su se protiv patrijarhata a milioni žena su postale obična roba, i u kriminalu i u javnom,  legalnom estradnom životu. Nisu više bile čak ni robinje. Samo  – roba…

Jedino što je ostalo od njih je floskula da „treba da bude više žena na odgovornim mestima“ a tu su se ubacile „žene koje su bile gori muškarci od muškaraca“. I – pederi…

***

U hijerarhiji posebnog ogranka Kominterne, zaduženog za subverzivne, nasilne operacije, Karlos, Šakal, je bio podređen Valteru. Povremeno se krio, registrovan i kontrolisan, u njegovoj Jugoslaviji.

Valter je zaista genijalno uočio izvanredan mobilizatorski potencijal islamskog džihada. Politički, plodno tlo za razvoj terorizma, je otvoreno organizacijom nesvrstanih. Šakalu i Bader-Majnhofima je preostalo da instruišu teroriste.

Nije bilo lako u početku. Nesnalaženja, promašaji, ideološka lutanja… Čak se desilo da u Valterovoj Jugoslaviji, jedan i poslednji put, jedna grupa stranih terorista izvrši atentat. Dvojicu u bekstvu kroz Tašmajdanski park su savladali penzioneri koji su odmarali na klupama.

„Ma, lako je meni bilo s tim teroristom… Ovaj moj unuk, nemirno dete,  samo zvrnda okolo kao obad, on me tako izmori, … čudo jedno! Evo, još se tresem… zamisli šta je radio na ljuljašci… A, pametno dete, čudo jedno… nije što je naš…“

Od tada se mnogo toga promenilo.

Ovce su nekad bile slobodne životinje. Lutale su po pašnjacima, pasle, razmnožavale se, bežale od vukova, bilo je i dobro i loše u ovčjim životima…

Bila je jedna gadna zima, mnogo ovaca je stradalo od mraza, gladi i vukova i ovnovi su se zabrinuli. Onda su došli psi: „Eto, mnogo ste stradali… A, da se vi predate ljudima na upravu! Ljudi i mi ćemo da vas štitimo, ishrana obezbeđena, ulepšavanje i šišanje vune ekstra, smeštaj kao u bajci… a, evo, brate ovne, za tebe ću da sredim da budeš jedini u stadu! Nećeš više morati da se boriš s ostalim ovnovima… Zamisli:sve ove ovce samo za tebe!“

Tako je i bilo i isprva je ovnu i ovcama izgledalo da je to odlična ideja. Razmnožili su se i udebljali, malo su ih muzli i šibali, u torovima je smrdelo, ali – „tranzicija je bolna!“ -govorio je ovan ovcama. Gazda je odlučio da postoji određen broj ovaca koje gaji radi svojih potreba. Gazda je izračunao da ne treba da ih bude ni više ni manje nego što je njemu potrebno. Što je bilo višak, klalo se. Gazda je ulazio, ovce bi se zbile u gomilu pokušavajući da pobegnu što dalje, ali su zidovi tora bili jaki, gazda bi izvodio jednu, nekoliko ovaca i više ih nikad ne bi videli, a ostale ovce su bile srećne jer su ovaj put izmakle, jagnjad je kratko ostajala sa njima a ovce, koliko god su želele da veruju da posle „bolne tranzicije“ dolazi bolje vreme, ovce tada nisu mogle da izdrže i blejale su tužno i izgubljeno. Ako nije trebalo klati, sređivalo se rađanje. Kada je počela veštačka oplođnja, ovan je postao suvišan i gazda ga je uhvatio za rogove i poveo a ovan se borio i pas je počeo da ga ujeda i ovan je kroz mrak koji ga je pritiskao video iskeženog psa koji govori „tranzicija je bolna“.

Ali, šta znaju ovce.

Da bi shvatile koliko takav život „nema alternative“ među ovce su povremeno puštani vukovi koji su ih bez smisla klali na gomile. Čak ih nisu ni jeli. Poklali bi ih što više i,  kao uzgred,  se nasitili krvlju.

Borba terorizmom i protiv terorizma se svela na prostu priču. Neka država-sila teroriše neki narod ili državu. Onda se grupa terorista osveti tako što pobije građane one države. Ta država zatim opet pobije neke ljude. Teroristi, koji se bore za i u ime tih ljudi, opet pobiju neke građane. Onda država… Kako bilo, stradaju obični ljudi koji s tim nemaju veze.

U međuvremenu vlast države i vođe terorista žive sasvim dobro i povremeno se konsultuju oko situacije na berzi. (E, tu može da se desi da se oko neke transakcije zamere i tek onda NEKO OD NJIH strada.) E, gde su ona stara, dobra vremena kada su atentati vršeni na kraljeve i ostale vlastodršce!

Antiteroristički odred penzionera iz Tašmajdanskog parka je, verovatno, Bog da ih prosti, odavno očuvao unuke i otišao sa ovoga sveta. Niko onda nije mislio, kao ni oni sami, da su učinili neku strašno veliku stvar. Videli teroriste kako beže. Nije bilo u redu da trče sa pištoljima kroz park gde ima dece i dede skočile,  saplele i pritisle na zemlju. Posle otišli kući da se žale na gradski prevoz i reumu.

Mnogo kasnije, psi su zauzeli Tašmajdanski park.

Može se reći da su nekadašnji penzionerti bili divlji.

Današnji penzioneri i ostala demokratska omladina su vrlo dobro dresirani. Čim se začuje pucanj ili im neko zapreti plastičnom viljuškom automatski ležu na pod ili zemlju, pokriju oči, usta i uši,  i pasu.

Kako je lako bilo biti normalan!

Kako je užasno biti čovek i živeti kao ovca!

***

Jednom sam sreo Stojka blizu Narodne Skupštine. Mimo običaja, žurio je i brzo govorio: „Loše, loše… Loše mesto…“

Nekada sam se setio toga i pričao Žiki Filozofu. Smejao sam se i mislio da će i njemu biti smešno. No, turobno ozbiljan Žika mi je rekao: „Znaš da je na Tašmajdanu nekad bilo groblje… I, znaš za sve te podzemne lagume… Neznano kako, da l’ od neke vodene bujice, čega već… kosti mrtvaca su se slile pod Skupštinu… Tamo su sahranjivani… pa… hm!… i neki ljudi…  razni… ko bi znao… odnosno i zna se, ali… zamisli, prošle i Svetog Marka i Poštu… ma, ne znam! – začudo, Žika nije bio ni govorljiv ni elokventan. A kad sam pomenuo da Stojko ima jako pomešan odnos za područje između Kluba Književnika i Narodnog, da ga i odbija i privlači a da ga Muzeji* plaše… Žika me je pogledao kao guba, nešto mu je sevnulo u očima, pa se iznenada usiljeno smejao i „Moraš da mi pokažeš tog tipa!… A, je l’ se sećaš da su se parovi uglavnom sačekivali ispred Narodnog? Znaš li da su skoro svi raskinuli… da pokažeš!“ (Opet nije rekao „upoznaš“!)

Nikad nisam.

***

Klatno istorije je izvedeno iz ravnotežnog položaja.

Tri Mudraca su se sastala.

Ustvari, prvo su bila dvojica.

U topao prolećni suton, na tremu disidentske dedinjske vile, već ostareli ali još uvek intelektualno čili, skoro pubertetski željni promena i dešavanja, pili su čaj i razgovarali. Kako to već ide kod Mudraca, ustvari su retko izgovarali reči. Najveći deo razgovora je tekao kroz ćutanje, srkutanje čaja i zagledanost u neodređenu daljinu.

„Baš je prijatno vreme.“

„Da, ali čuo sam da će biti promena. Sloba je nešto čuo da će biti i nevremena. Valjda neki hladni talas iz Rusije.“

„Da. I ja sam to čuo. Ali, proći će preko Nemačke pa će tek onda da se spusti i do nas. Nadam se da neće biti preterano i da će nam voćke ostati. Baš divno cvetaju ovog proleća.“

„Da… Sloba zna oko tih stvari. Zasadio je neke nove mladice a i o strarima se brine. Mira ga tera stalno, mada je i on sam sklon tim stvarima.“

„Da. Dobar je oko toga. Razmišljam da ga angažujem i kod nas da sredi te voćke.“

„Da, da… Naročito mi se dopada što podjednako brine i o starim i novim zasadima. Znaš, nije za to da se staro povadi pa da sve bude novo. I staro i novo,  pa imaš neki kontinuitet.“

„Da. I ja mislim da je to dobro. I staro i novo,  različite sorte,  a sve u okviru jednog voćnjaka.“

„Da, da… Znaš, čuo sam da onaj Rakić iz Amerike, onaj što drži kafanu Momci iz Amerike… e, taj… ima neke nove kalemove. Bavio se on tim stvarima u Americi…“

„Da. Trebalo bi da odemo do njega.“

„Da.“

„Dobro, Dobrice… idem ja. Već je zahladnilo.“

„Dobro, Mihajlo… Sad ću i ja. Ova reuma…“

Dva stara partizana, dva Mudraca se rastaju posle svog uobičajenog sastanka. Pomalo pogureni, pomažu se rukama dok ustaju iz naslonjača, drže za krsta, ponekad uzdahnu ali se na tremu zadržava neka snaga dok noć polako pada na rascvetale srpske voćnjake.

Poslužitelj dolazi da pokupi šolje i drugi pribor za čaj.

Poslužitelj koji je tokom celog razgovora vazda ulazio i izlazio donoseći jedno i odnoseći drugo već iste večeri odlazi do jedne prilično oronule kuće i podnosi izveštaj UDBINOM Magu. No, pošto je čas bio prisutan, čas ne preneo je razgovor koji je otprilike ovako glasio:

„Biće promena… iz Rusije.. nevreme…“

„Preko Nemačke… do nas… neće biti preterano… ostati…“

„Sloba zna… neke nove a i o starima brine… Mira ga tera…“

„Dobar je… da se angažuje da kod nas sredi stvari…“

„Brine i o starim i o novim… tako da ima kontinuitet…“

„Različite stranke a sve u okviru jednog…“

„Onaj Rakić i momci iz Amerike…“

„Da odemo kod njega po nove…“

„Ova reuma…“

UDBIN Mag se duboko zamislio. Srkutao je nešto iz svojih infuzija i probdeo noć.

„Gle, još su živi i živahni stari partizani… To su bila vremena i to je taj čelik što se kalio i još je čvrst… Kakvi ljudi! Znači počinju promene u Rusiji… Nemačka… a meni ništa ne javljaju… da ne misle da sam već nepotreban!? A, neće to valjati, moram da se uključim da vide… Ma, zar će Nemačka već tako brzo, svi smo mislili da će to potrajati!“

Znači… planiraju višepartizam u okviru jedne… nešto… organizacije, šta li… Amerika…! Svi su bili poduže u Americi… Kako sam propustio… A i taj Rakić… Momci, zar će Momci da se angažuju… Znam Rakića ali nisam znao da je sa Momcima… zar sam već senilan kad ne znam takve stvari… moram da potražim jače infuzije i mrdnem dupe…

Znači… Sloba…  njega planiraju a ja sam mislio da je on drugorazredni igrač! Hm… hm… Ali, Mira komanduje! Ona sa svojim studentima i omladincima! Ha… Ej, zovite mi onoga i koljite jedno jagnje… Pustite sa lanca one stranke i u sve postavite naše… Već jeste, a! Još! Nekako me povežite s onim Rakićem… kako ne znate ko… ona kafana Momci… i vidite da li je već vakcinisan i ako nije – hitno ga vakcinišite!“

„Ma,  šta li im znači to sa reumom?…“

Nad srpskim voćnjacima je svitalo jutro sa mrazom. Slana je pala na cvet.

***

Gledao sam je kako spava i slušao kako diše.

Retke su bile noći koje smo mogli da provedemo zajedno.U to vreme,  u roditeljskim domovima, to još nije bilo prihvatljivo. Ovaj put, moji su otišli u selo,  Lina je „otišla kod drugarice koja nije imala telefon“ i, mada su svi znali situaciju,  igrali smo po pravilima.

Lina je bila lepa.

Lina nije ostavljala utisak atraktivne devojke za kojom bi se ljudi okretali. Izgledala je sasvim obično. Smeđe oči, smeđa kosa u običnoj frizuri, ravna, nešto preko ramena, prosečne visine, vitka, bez naglašenih ženskih atributa, dugih nogu koje je stavljala u isključivo ravne cipele, najčešće obučena u komotnu odeću, uvek našminkana tako da se šminka uopšte ne primećuje. S ljudima je imala jednostavnu, neposrednu komunikaciju, tako da ju je većina muškaraca smatrala svojim dobrim drugom.

Lina nije bila atraktivan vodopad koji bi vas u trenutku ostavio bez daha. Lina je bila reka kojom se plovi i otkriva jedno po jedno čudo prirode dok vas potpuno ne obuzme i zauvek osvoji.

Lina je bila lepa.

Bila je prelepa ujutru.

Spavala je malo iskošeno, na stomaku, jedna noga savijena,  jedna ispružena i obavezno otkven list potkolenice, dug i vretenast, s nežnim dlačicama. Lice joj je bilo mirno i spokojno, zatvoreni kapci su isticali duge trepavice.

Obrve su  bile meke, pozivale dug i sočan poljubac. Voleo sam da joj ljubim oči kao da upijam vodu s izvora. U izvoru su se odražavale zvezde kao roj svitaca u tamnoj, toploj noći. Kada bi bila ljuta, oči bi joj nekako potamnele, uzburkale se… Usne bi porumenele do bola a bile su meke i ljubila je kao da se opija. Ponekad bi joj u snu kap bistre vode bila u uglu usana a oči se mreškale ispod zatvorenih kapaka u potrazi za tajnom. Ruke kao snoviđenje drugog sveta, prsti kojima mi je prenosila slasnu drhtavicu. Umirila bi mi svaki damar prstima u mojoj kosi dok bih ležao na njenom stomaku, toplom za jedan obraz i mekan sneg za drugi, mirisala je na zelenu breskvu u sveže jutro junskog leta.

Svitanje je trajalo i sunce se podizalo i jedan zrak se šunjao ka njenom oku. Dodirnuo je. Ona se nasmešila zatvorenih očiju. Još nije otvorila kapke a već je bila nasmejana. Mirno lice je ozračio osmeh i već je počela da me grli i priča priče jezikom tek stvorenog sveta.

Zagrlila me i pribila se uz mene, rajski topla.

„Toliko te volim!“

Napolju je bio mraz.

***

Mister Rakić je bio iznenađen posetom. Kafana Momci iz Amerike je bila prepuna. Kasnije su došli i Dobrica i Mihajlo pa su razgovarali o vremenu i kalemljenju.

U Srbiji je počelo višestranačje.

***

Na početku druge godine studija su nas uveli u veliku prostoriju u kojoj se nalazila velika mašina. Zujanje, krckanje, lepet kartica i traka, mnogo sijaličica i trepet led-diodica. Mnogo su pazili da se ne približavamo i ništa ne diramo. Naše radove bi preuzeli operateri i na kraju nam davali svežanj kartica koje su bile mašinin odgovor na naš zahtev.

Disao sam kratko i ubrzano, govorio tiho. Predao sam svoj rukom pisan algoritam i rekli su mi da čekam u hodniku. Sedao sam i hodao među nekolicinom kolega, ponekad se nervozno smejao… znojio sam se u uvek hladnim, velikim hodnicima ETF-a. Pojavio se operater na vratima, čitao spisak, prozivao i predavao paketiće kartica. „Sve je u redu!“ – rekao je.

Hodao sam do kuće kao u groznici i tek u svojoj sobi lagano i pažljivo otvorio paketić. Listao sam kartice sa rupicama i pazio da ih ne pomešam. Sklonio sam ih na sigurno mesto.

Glava mi je bila bez misli, san bez snova.

Sredinom devedesetih slučajno sam naišao u prolaz između ETF i Mašinca i video Cigane kako u veliki, razbucan kamion ubacuju jedinice spoljne memorije. Bacali su ih i delovi su se razbijali po prikolici. Centralni procesor je bio težak i ostao je kampaktan. Pristupni terminal je došao na kraju i više nije bilo mesta. Ostavili su ga i otišli.

Prišao sam i dodirnuo tastaturu kao devojku u koju sam bio beznadežno zaljubljen i sada je ponovo srećem, ostarelu i ružnu.

Na kraju trećeg semestra jedan kolega je iz Engleske dobio Spectrum. Dan je bio suv i hladan. Skupila nas se gomila u tesnoj studentskoj sobi. Nije bilo ni jedne devojke. Mi koji smo kuvali i pili vino morali smo da se držimo podalje. Priključili smo Spektrum na crno-beli TV-minimatik i kolega nam je pričao koliko je sve to drugačije u koloru. Smenjivali su se periodi napetog iščekivanja i provale oduševljenih uzvikivanja. Kolega koji je imao Texas digitron je prekrštenih ruku izdalje ponekad nešto kiselo komentarisao.

Kasnije se atmosfera opustila. Thorensov gramofon je kroz Warfdalle zvučnike svirao Jarretov Kelnski koncert. Ja sam iskoristio priliku i prišao Spectrumu kad se gužva oko njega smirila.“Polako i pažljivo!“ – rekao je kolega i gledao mi preko ramena. Ukucao sam onaj svoj isti program i zajapuren od kuvanog vina i uzbuđenja gledao kako se na ekranu pojavljuju oni isti rezultati kao i na poslednjim karticama koje je bušio terminal one velike mašine. Kolega me je potapšao po ramenu dok sam se ja zadovoljno kezio.

Sutradan sam pun utisaka Lini uzbuđeno pričao. Ona se samo pravila da me pažljivo sluša.

Prvom AT-XT personalcu sam pristupio u preduzeću kad sam se zaposlio. Radili smo neke sitne programe za administrativne poslove i uglavnom bili operateri na izvršavanju već unesenih programa. U to vreme personalci su još uvek bili veoma skupi i „neovlašćena lica“ nisu smela da im prilaze. Jednom kolegi sam pravio neki plakat-oglas, u raznim fontovima kako bi izgledao ozbiljno na vratima zgrade ili bandere, i pričao mu o svojim prvim iskustvima. „Ma… imali ste Thorens i Warfdalle!… Jeb’o te!“

Kasnije su se pojavili Pockemon i Tetris i sve je otišlo do đavola!

***

Jednog lepog prolećnog dana na ulicama Beograda su se pojavila sasvim nova bića. Devojka u kratkom šortsu, tesnoj majci, s bandažama na kolenima i laktovima, s wallkmenom za pojasom i slušalicama u ušima, plovila je kroz Knez Mihajlovu, lagano i brzo, nestvarno dugih nogu na rolerima. Pratio je zvuk ramblovanja po kaldrmi dok se uvijala između zanemelih, zatihlih, zblanutih prolaznika. Kada je prošla kao nezemaljska prilika, ljudi su još dugo gledali u prostor u kome je nestala i znali, pre no što su ponovo počeli da dišu, da proleća u Beogradu više neće nikad biti ista.

Te meta-devojke su bile prva nad-stvarnost u, mada spokojnom, ipak sivom svetu socijalističke romantike. Tako prisutne i dohvatne a ipak tek odbljesak iz nekog savršenog sveta.

Prostor iza njih je mirisao na sveže jagode.

Naravno, one znaju koliko ih je muka i priprema koštala ta savršena i jednostavna prirodnost.

Naravno, kaldrma Knez Mihajlove nije bila pogodna za rolere ali je bila u centru viđenja i zbog toga je vredelo trpeti izvesne muke kao njihove majke na štiklama i bake u korsetima. Ako doprinosi lepoti – nema cenu.

Tih dana, tih godina budućnost sveta se lomila, bila na raskršću. Jedan put je pratio meta-devojke, drugi je nestajao u elektronskoj „crnoj kutiji“. Meta-devojke su bile ulepšana i nedostižna stvarnost, ali – stvarnost našeg sveta. Silicijumske „crne kutije“ kojima znamo „input“ i vidimo „output“, a nemamo pojma šta se dešava „inside“, su ponudile ulepšanu i nedostižnu stvarnost. Meta-devojke su se same trudile da stvore i prikažu poželjno savršenstvo.“Insajderi“ u „crnim kutijama“, jadni i bedni zaposlenici „estradne industrije“ i sami samo operativni dodaci integrisanih čipova, su stvorili poželjno savršenstvo koje je lako dostupno svakom ko pritisne dugme dok  se goji čipsom na kauču.

Doba naivnosti i nevinosti mašina je prošlo.

Vokmeni su mogli svuda da se nose i privlačili su pažnju. (Osim toga, prvi vokmeni su imali dobar zvuk, kasnije su postali jeftini i loši.) Vokmeni su prva sprava, prva mašina koja je privukla pažnju socijalno-mentalne javnosti. Bilo je dotad pojava, dešavanja koja su „zabrinjavala javnost“ za mentalno-psihološko stanje omladine. (Povod tome je uglavnom bio rokenrol. Rokenrol, koji je bio i neprestana tema i neprestan izvor novina u životima, novina koje je gurala estradno-medijska industrija, čak i taj rokenrol je bio živ. Desilo se da je rokenrol umro, da ga je ta industrija isisala i da su od rokenrola ostali samo zombijevski klonovi, koji su brzo umirali ali su neprestano proizvođeni novi.) Vokmen je bio prva mašina koja je dala reč „nadobudnim dušebrižnicima“ u „brizi za njihov uticaj na mlade („naivne i nevine“) duše”. Kasnije su došle i druge mašine i druge pojave koje su „zabrinjavale“ a sve se svodilo na to da su posle omladine te stvari preuzimali stari i stvari i pojave bi postajale nostalgična sećanja naspram sledećih, „opasnijih“ i gorih a estradna industrija je cvetala.

Ustvari, najgore u svemu tome je bilo pojavljivanje i razvoj ekspertsko-komentatorske, „sveznajuće“ intelektualne prostitucje. U početku su bili pomalo zanimljivi i čak simpatični, a svakako – bezopasni. („Treba to zatrti dok je još malo!“-jedan seljak.) Vremenom su postali vajari plastelinski omekšalih mozgova „javnosti“, potpuno izdvojeni od sveta u svojoj „crnoj kutiji“, postali emanacija najgoreg zla…onog koje samo nije zlo. Prosto je emotivno i moralno indiferentno… izvan sveta kojim upravlja… Vampirsko! (Žao mi je što na ovom mestu moram da pomenem jednu od zanimljvijih mašina, džuboks, …ustvari,  prva mašina koja je,  kao i vokmen, pojedinca izdvajala iz gomile u javnosti je bio fliper…) ti intelektualci su jednostavno postali džuboks: ubaciš paru i on ti svira željenu pesmu.) Intelektualci (i intelektualkinje… ili su „intelektualuše“?) su bili i trebalo bi da budu u funkciji ženskog principa ljudske zajednice: koji remeti ustaljeni poredak i nagoni na delanje… Nesrećom, postali su emanacija, u ovom pogledu – neželjenog,  muškog principa: patrijarhalne lojalnosti udaljenom,  apstraktnom autoritetu.

Užasno je što je taj „autoritet“ –  Estradna Industrija*.

***

„Evo, moje kolege, muškarci, su rekli niz pametnih stvari a sada ću ja da prekrstim i pokažem noge i sve će da padne u vodu!“- Mira B. na jednoj tribini.

***

Kako tehnika utiče na ljude ili

Priča o Zdravku Bogaljovu

 

Zdravko je bio zdrav i prav momak, naočit čak, moglo bi se reći.

Jednog dana, niko ne zna kako je do toga došlo, počeo je da hoda sa šatkama. Moglo bi se reći, čak, da je bilo zanimljivo. Obraćali su pažnju na njega, čak, moglo bi se reći da je devojkama bio zanimljiviji.

Navikao se. Čak, moglo bi se reći, bilo mu je lakše u životu.

Posle su mu noge atrofirale. Nije mogao bez štaka.

Čak, moglo bi se reći, muškost mu se izgubila.

A, devojke su počele da obraćaju pažnju na jednog u kolicima.

***

Jedan seljak je došao u grad kod lekara i, usput,  hteo da uzme svoju penziju, plati struju i kupi neke potepštine. Na poštanskom šalteru, umesto njegove stare poznanice, otišla u penziju, je bila neka lepa, umišljena devojka i ispred nje nešto što je seljaku ličilo na neobičan televizor. Pošto je pitao za svoju poznanicu i rekao: „E!“ i „U, bre!“, zatražio je penziju. „Ne može.“ „A, što… je l’ nema?“ „Ima, ali ne da kompjuter. Pao sistem.“ „Ne… ne da… pao sistem…“ – seljaku je počelo da lupa srce od svih tih strašnih reči. Gledao je čas u devojku, čas u čudan televizor,  vrtelo mu se u glavi… Izašao je iz pošte i video sunce, ljude i automobile, vetar… sve se činilo da je to onaj isti svet. Vratio se tiho i iz prikrajka počeo da priča čudnom televizoru molbenim glasom. „Deda, nema! Evo, gledaj!“ – rekla je devojka i okrenula monitor prema seljaku. Nema slova su besmisleno binkala u zamrlim seljačkim zenicama.

***

Što se tiče radija, pa i televizora, nekako se našlo rešenje sa „malim ljudima“ (Ludinim potomstvom) koji tamo žive,  zabavljaju nas i svašta znaju. Tako smo neracionalnom pričom u podsvesti personalizovali ove mašine i uspostavili neki racionalan odnos. Uostalom, one funkcionišu nezavisno od naše volje, pričaju i prikazuju autonomnu stvarnost o kojoj možemo da imamo svoje mišljenje ali ne i da manipulišemo njome. Mimo svih ostalih alata i mašina kompjuter je prva „crna kutija“ koja je zauzela mesto u čovekovom svetu. U suštini, nema, slepa i gluva mašina kojoj na ulazu dovedemo kravu a na izlazu pokupimo mleko i biftek. Ništa ne radi bez naše volje ili naredbe. Beskrajno dugo, bez ikakve reakcije čeka našu naredbu i izvršava je. („Kompjuter će uvek uraditi ono što mu naredite, a nekad će to biti i ono što ste želeli.“ – prva rečenica na predavanju o kompjuterima.)

Kompjuter je impersonalna mašina, s njom je nemoguće uspostaviti racionalan odnos. (Racionalan odnos je susret nezavisnih sloboda.) U situaciji kada toj „crnoj kutiji“ pristupamo kao apstrakciji bez volje, podsvesno se zapitamo da li unutra postoji svesnost.

Kada su komjuteri postavljeni u Mreže* i preuzeli komunikacijske funkcije, dobili su neku personalnost. (Koja je, ustvari, parazitsko preuzimanje drugih personalnosti – radija, televizije, knjige, slike… Tek ulazak kompjutera u treću dimenziju će omogućiti kreaciju forme i, time – operacijalizaciju dodira.)

***

Pogledajte sledeći tekst:

„Nama mit o Pravom Čovečanstvu izgleda sasvim pristojno iako nikad pouzdano nije utvrđena ni vremenska lokacija ni stvarna struktura takvog Doba. Tirade o Slobodi, Sreći, Jednakosti pouzdano ne mogu biti sadržaj bilo čega realnog… Biće da je Pravo Čovečanstvo samo rep na telu Čovečanstva: uvek negde pozadi, u prošlosti, bez jasno određene funkcije…“

Ovo je originalan tekst iz rukopisa.Sledeći tekst je prošao kroz „crnu kutiju“ kompjutera:

„Nama mit o Pravom Čovečanstvu izgleda sasvim pristojno iako nikad pouzdano nije utvrđena ni vremenska lokacija ni stvarna struktura takvog Doba. Tirade o Slobodi, Sreći, Jednakosti pouzdano ne mogu biti sadržaj bilo čega realnog… Biće da je Pravo Čovečanstvo samo rep na telu Čovečanstva: uvek negde pozadi, u prošlosti, bez jasno određene funkcije…“

Sasvim je očigledno da se ova dva teksta suštinski razlikuju.

***

  1. godine Udbin Mag je već bio star. Ali, još uvek je bio energičan, duhom mlad i vernik komunizma. Činio je mnoge grozne stvari, upravljao tuđim životima i uništavao ih. Živeo je u maloj porodičnoj kući, pažljivo je održavao i živeo asketskim životom. Bio je jezuita komunizma, prihvatao je grehove uveren  u  „viši cilj“. I pored svih nedela, mogao je da mirno spava u svojoj kućici jer ga je štitila njegova vera.

Te godine se slomio njegov „savršen“ život. Besmislena saobraćajna nesreća ga je položila u invalidska kolica. Kuću je zapustio, veru izgubio, kolica su ga načinila zluradim cinikom.

Dok je bio u bolnici čistka te godine je već bila završena. Hteli su da ga pošalju u penziju, on nije hteo i pošto je bio nezaobilazan lepak u Mreži*, ostao je. Novu životnu snagu i novi cilj mu je doneo susret s jednim mladim, energičnim,  pametnim studentom. Ovaj je već bio u Mreži i uspešno je završio operaciju identifikacije čitavog niza „nepodobnih i sumnjivih“ omladinskih elemenata na fakultetu.

„Bolje je biti živ, nego mrtav!“ – rekao je mladić.

Mag je bio oduševljen. Mladić je dobio školovanje u inostranstvu o trošku Mreže. Za vrlo kratko vreme je postao komandni operativac u srednjoj Evropi. Ozbiljni, inteligentni kriminalci, koje je UDBA slala u Evropu da ne smetaju (zašto bi ih bezveze hranili u zatvorima) i završavaju razne prljave poslove, bili su pod direktnom komandom Nekog Kize.

***

Urlike i Johanes su se fircali kao zečevi. Njihova strast, proistekla iz iskrene, snažne ljubavi, bila je ravna odanosti cilju kome su služili. Dešavalo se da usred ideološke diskusije u organizacionoj ćeliji* odu u susednu sobu ili iza paravana i da prisutni slušaju njihovo strasno kresanje. Dešavalo se da ih saborci usred akcije zateknu kako se tucaju na paketima eksploziva. Bio je dovoljan pogled između dve revolucionarne misli ili pucnja i detonacije, pogled pun samorazumljive ljubavi, pa da nestane sav svet oko njih i da se predaju svojoj strasti.

Budu, tako, ljubavi koje se nekako izdvoje između svih ostalih, obeleže neko vreme i postanu legende.*

***

„Na čelu svake organizacije,  koja je predmet obrade ili manipulacije,  moraju da se nalaze osobe koje iskreno veruju u ideju i cilj. Njihova snaga i energija privlači sledbenike i pokreće delovanje. Nikakvi, ma kako obučeni operativci,  ne mogu da odigraju ovu ulogu. Direktan pritisak na organizaciju ne daje željene rezultate, čak je jača. Zato se pristupa in vivo subverziji. Odmah do njih moraju da se nalaze ubačeni ili zavrbovani operativci. Oni već mogu da glume, da aktivno, ponekad i ekstremnije, rade za organizaciju. Neće povlačiti poteze koji bi je direktno razbijali. (Vođe možete ubiti, ideju ne!)“

„Važno je zastupati očigledne i nesumnjive ideje. Recimo: Organizacija se bori protiv korporacija-zagađivača. Onda zastupate ideju da je grešno bacati opuške i papire. Onda mala ideja vremenom pojede veliku.“

„Ekologija je toliko dobra stvar!“

***

Neki Kiza pokazuje svoj album uspomena:

„Vidite, ovo je moj drug, Joška! Ovaj, vidiš što mu na majci piše: bolje častan uzmak nego nečastan poraz. To smo bili na nekom roštiljanju, kod Urlike, mislim… Ja sam iza fotoaparata.“

***

Kada bi se među pripadnicima mreže pomenula Cvećara, svi su mislili na malu oronulu kućicu Maga. Kasnije se taj naziv vezao i za muzej „25. maj“ i Titov grob i to je ponekad stvaralo zabune.

***

Nedugo posle proslave 600 godina od Kosovske bitke i Vidovdanskog Sabora*, prilikom susreta sa pionirima i pionirkama, dok su mu predavali bukete cveća, Sloba je objavio početak višestranačja u Srbiji.

Sve kamiondžije u Srbiji su imale Slobinu sliku na šoferšajbni ili u kabini. U majstorskim radionicama su bile Dražine ili Vukove slike. Druge slike, bradatih ili obrijanih, muškaraca su bile po radničkim i sportskim svlačionicama. Još neke su bile po kafanama i u po nekom kafiću.

Gde su nestale sve one gole, sočne lepotice!

Porno je izmenio svoje lice.

***

Na prvim… izborima Sloba je ubedljivo pobedio. Posebno je bio upečatljiv uspeh u Nekoj Babušnici gde je, po rečima predsednika izborne komisije, osvojio 116% glasova.

***

Na početku višestranačja u Srbiji antikomunizam je bio glavni motiv i glavni poklič svih novostvorenih stranaka. Od razložnih kritika do mitoizovanih i fantazmagoričnih pripovesti, antikomunizam je bio osnovni sadržaj dela i lika opozicionara, ma koliko različitih po nazivima, ipak svrstanih u samo dve osnovne struje. Jedna iz Sava-centra,  druga iz Društva Sava.

Od „prikrivenog antikomuniste“ Sloba je konačno postao „najomraženija komunjara“.

Početni polet je uskoro postao prava euforija*. Stranački aktivisti i simpatizeri su, družeći se isključivo sami sa sobom, bili uvereni da cela Srbija misli i govori isto što i oni. U takvom uverenju su živeli i uživali u nekom stanju prijatnosti, samozadovoljstva… Misli i osećanja i budućnost Srbije puni spokojstva i vedrine… Kao kod nekih duševnih oboljenja, ili u alkoholnoj ekstazi…

…a Srbija je ustvari bila u predsmrtnoj fazi…

Postizborni antiklimaks posle Slobine pobede sa 116% nije delovao otrežnjujuće. Još više je dezorijentisao ionako smušenu opoziciju i ona je lako pala pod uticaj i vođstvo Momaka iz Amerike.

Još od Sokrata ubeđen u slabosti demokratije i vrlo brzo uveren od novostranačkih vođa da sledbenici ne smeju da misle, nisam bio ni formalno stranački aktivan niti sam hteo da sopstvenu slobodu izbora zagadim ponižavajućom „izbornom slobodom“,  dan i veče tih izbora sam proveo sa Linom u našem toplom i ušuškanom zamku od ljubavi, muzike, priče… za Ozbiljno Zaljubljene Osobe Nedeljom.

Zato me jutro zateklo opušteno srećnog još uvek okruženog Lininim znakovima i mirisima i nimalo politički razočaranim. Verovao sam da pripadam pokretu PHN (Poslednje Herojske Nevinosti) sa ne previše ali sasvim dovoljnim brojem sličnih tipova koji niti se poznaju, niti organizuju već grade, svako za sebe, neke svoje priče i neka svoja dela, za koje vredi i živeti i umreti i na kojima počiva dobro sveta.

(Nekad kasnije, posle mnogo toga, čitajući ove reči, u oku mi je blinkala, kao sa kompjuterskog ekrana, reč „počiva“ i pitao sam se i pitao da li dobro sveta „počiva“ na odru ili „počiva“ u snu ili „počiva“ na neuništivom postolju i jesam li u pravu jer sam među usamljenima ili su u pravu oni u brojnoj gomili…

Sokratovo „Znam da ne znam!“ je za mene postalo prosto „Ne znam!“)

 

***

„Počeo sam u građevinskoj industriji. Uglavnom cigle, ponekad kamen ili crep… šta se nađe… Ta trgovina je uglavnom išla na malo i nasumično. Srećna okolnost je bila da je robe bilo dovoljno. Mogao si jednu ciglu da prodaš i više puta. Ali, potražnja nije bila bogzna kakva… tržište nije bilo uređeno, marketing nikakav, često je bilo otpora u javnosti… nekad smo morali da uzmaknemo pred nerazumnom, malo jačom klijentelom… jedva sam se izborio za svoj deo tržišta… to je bilo na Karaburmi, blizu onog bioskopa… nove ideje uvek teško prolaze… Može da se kaže da smo jedva nekako održavali prostu reprodukciju. Obrt je bio vrlo mali.

E, posle je malo bolje krenulo u modnoj industriji. Bavio sam se prometom firmiranih patika, dukseva, trenerki, pa i majce su jedno vreme bile na ceni… Bili smo promoteri velikih modnih marki. U to vreme Trst je već bio ispao iz igre, naše trgovine su nabavljale robu, a mi smo na terenu pospešivali prodaju. Čak smo bili nekakvi Robini Hudovi: uzimali smo od bogatih i ispod cene prodavali onima čiji roditelji su još uvek mislili da je patika – patika i jakna – jakna. Nisu shvatali da ako njihov sin hoće da ima svoje mesto u društvu i mazne neku ribu mora da ima Etiketu na sebi. Etiketu! Bez Etikete nisi ništa! Posle smo radili i samo etikete. Ko će iz Turske da vuče tolike majce. Uzmeš jednu kesu s etiketama, domaće majce i jednu krojačicu… ali, to je druga priča…) E, u to vreme smo mi, iz branše, već počeli da organizujemo tržište. Ranije se to rešavalo agresivnim metodama. Znaš, nađemo se ova i ona grupacija i razmenimo argumente, pa ko ostane na nogama, toga je i tržište. Ja sam imao pod kontrolom dve elitne gimnazije. Ali, nije bilo lako ni steći ni zadržati tržište. Ljudi su mislili nama je lako: nabavna cena – nula, izlaz – već neka cifra… ali, trebalo je to osvojiti i odbraniti… meni je jedan bubreg stradao,  tek tu, nedavno sam nabavio novi… vidiš, sad radi i to tržište organa… nekako kao „hirurška industrija“… ograničena, elitna klijentela ali velike transakcije. Nabavna cena i dalje oko nule ali sad moraš da imaš i visokostručne uposlenike… Ali, kažu da se sad tu država upetljala! Jebi ga, to je krajnje nelojalna konkurencija: obezbeđenje im skoro džabe, isto tako i operatori… individualan biznis tu teško može da se razvije. Još smo mi daleko od uređenih odnosa u razvijenim demokratijama! Tržište! Tržište je bog! Nego, da se vratim na početak.

Zamisli, jednom su nas prebili i dobavljači. Organizovali se klinci i – svaka im čast – dobro su to spremili pa su nas odatle isprašili zauvek. Drugi se dosetili pa su počeli da nose sve same krpe i poderotine… mislim, o čemu se sad tu radi: nosiš krpe a Etikete samo u kući ili u kesu pa se presvučeš na žurki. Tu već promašujemo temu…  gde je suština!

E, posle su svi već stvarno osiroteli a onima retkim koji su nosili Etikete nisi mogao ni da priđeš i taj posao je bio gotov pa je trebalo otkriti nove resurse i otvoriti nova tržišta…“

(Izvod iz kratkog intervjua biznismena Dimitrija Sopuljanova povodom promocije njegove autobiografske knjige „Od cigle do šeikove palate“)

***

„A, da… ima naznaka da opet možemo da se prihvatimo posla s Etiketama. Ima… pojavio se neki mnogo jak… Neki Sotona… samo lepimo Etikete ljudima a para… paaraa do guše…“

***

„Ma, koji je taj Franko… izgleda mnogo jak… gledaj „franko Niš“, „franko Beograd“… svuda ga ima a roba svakakva. Da mi nađete koji je taj da radim s njim!“

***

Dimitrije je počeo u mom kraju. Znao sam ga kao lika ali nikad nisam imao probleme s njim jer smo i Lina i ja nosili uglavnom običnu odeću, osim kada bi nam Lina organizovala neki glamur, a i ja sam bio presnažan da bih bio laka lovina. Kasnije je nestao iz vidika sve dok ga nisam video na nekom gala prijemu u Klubu poslanika. Ne bih ga ni prepoznao u odelu od par hiljada i važnom stavu da nisam u dnu njegovog nosa video njegov večiti zaštitni znak: trag sline koji se lagano sliva. Veštim, nagonskim pokretom jezika je posrkao slinu.

***

Tih godina žurilo se na sve strane. Neretko se iza dva-tri prozora neke zgrade probijala buka, galama i treptava obojena svetla. Nekako naglo su nestale rođendanske ili slične proslave sa stolicama pored zidova, domaćim sendvičima, sokovima (retko i malo ojačane nekim alkoholom) i obaveznim nadzorom roditelja koji su otišli u bliski  komšiluk… i nekim Iskrinim gramofonom od 4 W. Došle su moćne mašine u vidu teških dekova i krajnje izdržljivih pojačala i sve je eksplodiralo.

Ne verujem da će ikada više beogradski stanovi biti ispunjeni boljim zvukom nego što su ga davale te muzičke mašine zlatnog doba analogne tehnike.

Bile su skupe ali ne i nedostupne velikom broju ljubitelja. Nije više bilo dovoljno da se čuje, obraćala se pažnja na svaki zvuk, čitava soba se preuređivala za savršen smeštaj savršene mašine. Kasete i dekovi su vladali, pogotovo na žurkama, gde su gramofoni i ploče bili u neprekidnoj opasnosti. (Gramofoni i ploče su postali opsesija jedne prave elite. Gramofonska postolja od vulkanskih stena su mikrometarski nivelisana, kontrolor broja obrtaja višestruko kontrolisan, igle su bile vrednije od dijamanata iste veličine… ploče su čuvane i negovane u laboratorijskim uslovima… i nikad neću da zaboravim da u hiljadama, milionima istovetnih ploča samo moja pucketa na jedinstven način… i koliko god da je pucketanje bilo nepoželjno, samo ono sa MOJE ploče je znalo da prizove MOJU pravu emociju i doživljaj. Gramofonska elita je, kao i svaka elita, vremenom svoju opsesiju pretvarala u patološku perverziju, ali… koliko god je pod kapom nebeskom sve moguće, siguran sam da nikada više ni jedna audio mašina neće dostići standarde i emociju gramofona.)

Dekovi i kasete su odolevali neobuzdanoj, maštovitoj nasilnosti opijenih učesnika žurke i zato su bili brojniji i popularniji. Razni jeftini kasetofoni su nam učinili muziku dostupnom na svim mestima i u svako vreme (i slušalice koje su vas u oblaku preglasne muzike štitile od upada roditelja i drugih smetača) i zadovoljstvo bega od prozaičnog sivila je tih godina moglo da bude potpuno šareno. U isto vreme te godine su podjednako upijale i šezdesete i sedamdesete i sasvim nove muzičke osamdesete. Zakleću se,  makar zvučao kao svaki nostalgično-senilni starac,  da je to bilo, upoređeno s drugim periodima, dijamantsko doba za doživljavanje muzike. Nismo je samo slušali, živeli smo u ritmu ili melodiji. Izbor koncerata, i jedino u to vreme vrednijih i bogatijih domaćih, beogradskih ili zagrebačkih, na svoj način i sarajevskih ili jednog ali fantastičnog skopskog, a neki će se setiti i rječana i kragujevčana ili kao nikad u istoriji muzikalnih slovenaca, poželjnijih koncerata domaće umesto anglo-američke, ne zbog patriotizma već kvaliteta, a konstantno smo bili u prilici da slušamo ona najbolja a ne izanđala i isprana, poluzaboravljena imena. („Ma, zar opet taj Tallking… imaju li ti ljudi svoju kuću!?“- jedan neprestani učesnik svih koncerata.) Najbolje, što smo tek mnogo kasnije ukapirali, je bilo da si bez ikakvog uzbuđenja mogao da na koncertima u publici vidiš Gileta i da ti plati pivo, jer ima više para, da sediš u separeu s Megi, da pridržavaš onemoćalog VDa, da s Vladom trućaš neka polufilozofska sranja, da Vlatko bude srećan što može da odsvira neke delove sledeće ploče za okupljeno društvo… Nismo ni znali da su to bile „zvezde“ jer to ni oni sami nisu znali…naprosto smo živeli… dok je negde u polumraku studija, sam za miksetom Meklaren mrmljao sebi u bradu:“… mi producenti smo zapostavljeni… mi sve radimo a oni… oni žive!… To mora da se promeni!“

Elem, Meklaren će to i sprovesti u delo… a mi smo u međuvremenu živeli po žurkama…

Čak bi moglo da se kaže da je to vreme nekako bilo monotono. Preko dana radiš što radiš a uveče ideš na žurezu. Ne samo što su bile brojne nego je i upad uglavnom bio slobodan. Nije da nije bilo povremenih tuča „domaćih“ i „padobranaca“ ali je to ipak bilo retko. Ljudi su tih godina mislili i osećali na isti pozitivan način.

Neretko su se na žurkama čuli Toma i Silvana i to je bilo u redu…

…a za to vreme u nedovršenim kućama beogradskih divljih naselja, po kaljugama vašarskih šatri… kotila se sila urlika i bljuvotina raznih Mica TVfrtaljki… jednog dana će se izliti na Beograd kao dugo nečišćena fekalna septikana.

Branu su srušili frustrirani Meklarenovci i iz te katastrofe će se izroditi postapokaliptični mutanti Estradne Industrije*.

***

Lina nije sa mnom delila zanesenost audio uređajima. Bila je sasvim nezainteresovana. Za nju su vrhunci slušanja i doživljavanja muzike bili na Kolarcu, na Bemusu…

Sve dok nismo gledali film Diva. Jedan među poslednjim posle koga smo dugo i ćutke šetali sve do kuće. Stiskali smo se rukama u mom džepu i to je bilo jedno od najlepših vođenja ljubavi.

Između ljudi po dugim beogradskim ulicama, pod mirnim svetlom uličnih svetiljki i asfalta koji se presijavao obojen tihom kišom.

Tada još nije bilo pasa i vampira.

***

Jednog dana na početku jednog leta otišli smo u jedno selo gde su živeli Linini deda i baba. Zbog rasejanja porodice Savanović ja nisam imao dedu i babu na selu i posle ovog izleta mi je bilo jako žao zbog toga.

Linini deda i baba su bili već jako stari jer je Lina bila potomak od njihovog devetog deteta. Živeli su sami u, neočekivano za selo, uređenom dvorištu i kućici čatmari. Kuća je bila malo izdvojena na nekom bregu na kome je bilo par ogromnih cerova, zaostalih od neke pre mnogo vekova iskrčene šume. Bila je tu i jedna novija kuća sa svim savremenim potrepštinama koju su potomci sazidali za svoje povremene posete i dedu i babu da lakše žive. Deda i baba skoro da nisu ni ulazili u nju. „Mnogo nam nezgodna… ovde smo svikli, tu nam je sav život!… Ovde smo se uzeli… bila je jedna starija kuća… ovu su nam sagradili da prvi put legnemo, ovde smo decu izrodili i poslali u svet… tu u ovoj sobi su bili naši prvi volovi, Zeka i Žarko… kakvi su to volovi bili! nema danas traktora koji bi mogao da uradi što su oni mogli… ovi su traktori nekako mnogo nežni i zahtevni… ja u sred zime, sneg im do, da izvineš, muda i iz šume doteramo drva… traktor, da izvineš, čim se ispišaš ispred gume, ne može ni da mrdne… imali smo posle druge volove ali što su Zeka i Žarko bili… jeste, prvo smo bili u jednoj prostoriji… ma, kakvi! nisu smrdeli ni približno kao traktor… a kad zapušu, skoro da nisi morao vatru da ložiš… prvi sin nam se rodio na senu uz njih, posle smo pregradili zid pa ih posle odvojili s ostalom stokom u šupu kad smo stekli da možemo da gradimo… pa… bili su ratovi, u oba smo izgubili po jednog sina, ostalo je sve bilo isto sve dok nismo dobili struju, negde šezdesete… sedamdeset godina živeli a sad se ne može bez toga… deveto… čini mi se da nam se deveto, jeste, deveto unuče rodilo pod sijalicom… radio slušam a televizor palim samo kad baba počne mnogo da galami, ona slabo čuje, pa ja odvrnem i ne čujem dok se baba ne utiša… e, ova ovca, eto, ta… ona mi je ostala od prve što smo zapatili, Kaluše, što je to bila ovca! Pazio sam da mi ostane njena žica dok ne umrem… vidi kakva je to ovca i treba da jagnji… a, znaš, otkako nam se televizor uselio ovde se više ni jedno unuče nije rodilo… rađala su se, Bogu hvala,  tamo negde po svetu, išli smo… a domu se još brže vraćali… muče nam se deca tamo, ne znam kako uspevaju i decu da stvaraju pored… pored toga…“

„E, vidiš… ono je bila vodenica od nekih Savanovića. Ali, u ovim krajevima svako drugo selo ima neku takvu vodenicu…“

Te noći, ležeći u novijoj kući, sasvim rasanjeni od slavuja i zrikavaca, Lina i ja smo prvi put pričali kakva ćemo imena davati našoj deci.

Dok smo se vraćali u Beograd i dok je Lina duboko spavala na mom ramenu, razmišljao sam kako su kroz moj još kratak život prošla tolika čuda od hemijske olovke i digitrona do kompjuterskih i sličnih sokoćala i da li je moj život bogatiji i uzbudljiviji od života deda i baba koji su u decenijama menjali samo par volova i svake druge godine bili osvetljeni novim plačem novog bića na svetu i… tako…

***

Deda i baba su umrli nedugo posle naše posete. Oboje su imali po više od osamdeset godina. Prvo se baba razbolela i skupili se sinovi i kćeri, unuci, poneki praunuk. Vodili su je kod raznih lekara i nabavljali razne lekove. Nikako da ustanove od čega je bolesna. Baba se samo smeškala, svesna i razgovorna, svakoga je pomilovala i tužno i radosno, jedino im je u imenima grešila. Ponekad je, da bi nekog dozvala, izgovarala sva imena (pa i počivših) od najstarijeg do najmlađeg, pa koje se ime ugodi. Umrla je pri poslednjoj krizi na putu do bolnice. „Ma, deco, pustite je da umre u svom domu!“- govorio je deda ali ga nisu slušali a baba je jednako se smešeći govorila „Neka, Dedo, neka ih… brinu se… “ Dok su je sahranili i druge običajne dane izvršili i brinuli kako dedu da privole da ga odvedu u grad, a on se krstio, na dan četrdesetnice je zaklao ovcu Kalušu i otišao da prilegne i odmori u staroj kući na starom krevetu, okrenuo se kao da nekog grli i kao da je zaspao. Da je zauvek zaspao videli su kada je najmlađa praunučica zaplakala jer deda neće da se igra s njom već samo ćuti.

***

U Beogradu je bio 9.mart.

Nisam učestvovao. Sedeo sam kući i celu manifestaciju pratio u prenosu Radio Zagreba. Na Radio Beogradu je emitovana narodna muzika a u dnevniku su govorili da bi bus 16 trebalo češće da saobraća

***

***

U Titovoj Jugoslaviji je jednostavno bilo biti novinar. Poštuješ prva dva pravila: 1.Ne kritikuj Tita 2.Ne kritikuj socijalizam; i sve ostalo je bilo relativno jednostavno: 3.Dobro znanje o temi koju obrađuješ (uz poneki marksistički ili partijski citat). (Ova pravila su važila i za umetnost i za nauku.)

Pošto je Tito umro a za nekoliko godina i socijalizam, prva dva pravila su odbačena. Na žalost, za njima je odletelo i ono treće.

Iako u to vreme nisam tako mislio, iz današnje pozicije i novinarstvo i publicistiku vidim kao izvanredne. Prosto po inerciji sam tada mislio, u okruženju ne-slobode, da nema mnogih knjiga i da nedostaju dobri tekstovi. Te knjige i ti tekstovi su bili fatamorgana:imao sam predstavu da postoje, jer sam to želeo, a u stvari ih nije ni bilo. Danas vidim da je i književnost i naučna publicistika i domaća i prevedena ustvari bila bogata. (Koliko znam jedina zabranjena knjiga je bila Đilasova Nova klasa i iz Braće Karamazova deo o Velikom Inkvizitoru.) Čak i ono što je potpadalo pod Sindrom Frajmana Dezajta* je kao neku počast nosilo svoju zabranu: neko je smatrao, na svoj način, da je nešto vredno, pa je maltretirao autora. Svaki iole vredan i sujetan autor je ustvari maštao o tome da bude zabranjen. Time je bilo zagarantovano da će delo biti čitano. „Biti čitan“ je zavređivalo nešto muka. Osim toga, izuzimajući vreme Golog otoka, svaki iole značajan disident je kažnjavan na način koji bi danas svakom normalnom građaninu izgledao kao premija: ništa ne bi radili, dobijali bi nameštenje u nekom institutu (Institut društvenih nauka je bio pravi sabirni centar), i stan pod stalnom zaštitom.

Zbog prva dva pravila, i pisci i novinari su, valjda, morali da budu zaista obrazovani i stručni za ono čime su se bavili. (Izuzimajući dnevnu politiku. Ta vrsta tekstova je bila do krajnosti neinventivna i dosadna. Isto kao današnja stranačka saopštenja. Prve dve-tri strane Politike su čitali samo partijski aktivisti. Zato je kulturni dodatak u Politici i u vreme kad su je nazivali „Slobodanka“ bio izvanredan.“Telegraf“ nikad nije bio izvanredan. Drugi i Treći program Radio Beograda su me naučili svemu što je trebalo da znam o filozofiji slobode, demokratije, nacionalizma… (Čovek-DOS-ovac koga sam decenijama slušao na talasima Trećeg je po dolasku na vlast hteo da ga ukine. Valjda je mislio „kad su i mene tamo puštali, znači da ne valja“.) Danas ti programi podrhtavaju pod naletom estradnih mamonista ali su još uvek otvoreni prozori za nebo i vazduh. Pitanje je vremena „do kada?“. Jer, ako je socijalizam vonjao, mamonizam pakleno smrdi.)

Nekad si iz teksta o ekonomiji mogao nešto da saznaš i naučiš. O ekonomiji! Danas neka plavušica obavesti o švalerki ministra ekonomije i novoj frizuri guvernerke. U emisiji na TV partijaši recituju tekst naučen na sednici glavnog odbora dok plavušica krsti gole noge… Ma, ustvari, kad su se te plavušice toliko umnožile i napametile…!

Zlatno doba srpskog (i jugoslovenskog) novinarstva je trajalo u vremenu krajem osamdesetih. Prva dva pravila su sasvim omekšala ili nestala a treće je još uvek poštovano. Bilo je pravo zadovoljstvo čitati gomile tekstova, manje ili više vrednih, ali većina se odlikovala euforičnim osveženjem.

Nešto malo posle novinari su se podelili na one koji su poštovali samo prvo pravilo, s tim što su Tita zamenili Slobom; one koji su poštovali samo drugo, s tim što su socijalizam zamenili demokratizmom… treće pravilo su poštovali samo malobrojni (i nisu citirali marksizam i partijizam) i jedva primetni u kakofoniji nabujalih stranačkih hormona.

Mnogi su poludeli ali je bilo sve više zbunjenih.

***

U vreme DEPOS-a i Studentskog Protesta, u jednom vrelom danu, sedim s novinarem, jednim od mojih idola, u njegovom prijatno rashlađenom stanu (tada sam prvi put video klimatizer u privatnom stanu). Pijemo rashlađen viski i neprestano se prekidamo u komentarisanju slobo-komunjarske diktature i vremenima teškim, nepodnošljivim za življenje. Zvoni telefon i on se javlja… Dolazi i komentariše: „Javlja mi se ćerka iz Londona. Završila je semestar na Oksfordu i hoće da s društvom ide na KIlimandžaro. Tamo je sada vrlo prijatno vreme. Ne, znam… zaslužila je ali nisam pri parama… ja joj kažem da ode do Azurne ili tu na neka ostrva… a sve najbolje ocene…“ – priča ponosni otac. Ja baš i nisam upućen, ali se zbog lepe količine viskija uključujem u raspravu o porodičnoj dilemi…

Izlazim, kasnije, odem na burek jer mi je viski dosta odrao creva i… osećam se… nekako… zbunjeno…

***

NEZAVISNO NOVINARSTVO!

Revolucionarnom strašću sam branio tezu da je nezavisno novinarstvo osnova slobode u modernom društvu. Doživotno sam se posvađao s nekim prijateljima koji su tvrdili da je, recimo, pravo na rad ili nezavisno sudstvo takođe važno. Sve, sve… ali u nezavisno novinarstvo mi ne diraj!

Kao i mnoge druge stvari iz osnovnog bukvara demokratije, pojam „nezavisnog novinarstva“ nam je bio „jasan“ sam po sebi. To je otprilike značilo: „Nezavisno novinarstvo“ je kad je novinarstvo nezavisno!“… i šta sad tu ima nejasno?!

U moru novina i časopisa koji su se tih godina pojavljivali i sezonski nestajali i u kojima je pisao ko kad stigne i šta hoće, izgledalo je da je to jasno. Ja sam čak bio zagovornik ideje da bi zaista trebalo da svako ko je pismen (a i nepismeni bi mogli da diktiraju) ima pravo na štampano objavljivanje. („Pet minuta slave za svakog čoveka!“) Navikli iz vremena socijalizma da pare jednostavno odnekuda dođu, samo kad su ljudi voljni da nešto rade i obrate se nekom nadležnom mestu, naprosto nam činjenica da je potreban neki novac nije izgledala kao nešto važno.

Interesantno je primetiti da je u početku najveći broj nezavisnih glasila ustvari uglavnom finansiran iz fonda SSOJ ili SSRN – dakle, iz Slobinog budžeta. Tek posle par godina su počeli da se pojavljuju privatni izvori čije je poreklo nestajalo u nekim maglama. No, obe vrste izvora su bili malo izdašni i nezavisno novinarstvo je brzo venulo na sušnom prostoru.

Polako nam je postajalo jasno da uz pridev „nezavisan“ uvek ide pitanje „od koga?“.

Polako nam je postajalo jasno da uz pridev „zavisan“ uvek ide pitanje „od koga?“

No, ako kod pridevskog para „zavisan-nezavisan“ postoji neminovna uslovljenost, pridev „slobodan“ bi morao da bude bezuslovan! Ako si slobodan, nisi slobodan „od nekog!“ i automatski neslobodan od nekog drugog. Sloboda bi morala da bude autonomna i univerzalna.

Nažalost, suštinska razlika između nezavisnosti i slobode je brzo i zauvek nestala iz (srpskog) novinarstva.

„Veži konja gde ti gazda kaže pa makar crkao i konj i gazda!“

Zavisan-nezavisan novinar nesumnjivo mora da gazdinog konja drži na povocu i voda tamo-amo po gazdinom nalogu. Slobodan novinar neće da veže konja tamo gde bi crkao, pa makar crkli i novinar i gazda.

Slobodno i nezavisno novinarstvo u Srbiji je poživelo svoj život vilinog konjica i vratilo se da bude larva u mulju.

Mamonističke legije će se potruditi da se životni ciklus ne ponovi i larva zauvek ostane crv.

***

Ovaj put Lina se dohvatila zdrave hrane i ja sam prvi put osetio na sebi posledice njenih interesovanja za trendovske stvari.

Ako je ona jela zdravu hranu, morao sam i ja. Nadao sam se da ću, ako pred njom ispunjavam svoje obaveze, moći da u periodima nezavisnosti normalno uživam u maminoj i drugim kuhinjama koje su odjednom postale nezdrave i neprijateljske. Ali, naše svakodnevnice su  bile suviše uvezane a njen njuh izvanredan. Mi smo se i inače često ljubili a sada je počela da me ljubi svaki čas i traži izdajničke ukuse sarmi i pljeskavica.

***

Jedno vreme Beograd je na sve strane odjekivao od eksplozivnih poljubaca. Nekako se pojavila ta moda da se parovi ljube tako da to puca. Svi su to radili a neki parovi su to šampionski izvežbali. Pucalo je na sve strane, neki su uspevali da izvedu prave detonacije! Vežbalo se kući i onda se u javnosti, po restoranima, kafićima, u prevozu… izvodila predstava i neobjavljena takmičenja. Ako bi se u nekoj bašti čuo jedan takav pucanj, uskoro bi sa svih strana usledili nasumični i učestali odgovori. Kada bi odjeknula pobednička salva, učesnici bi s poštovanjem i osmehom, jednim pogledom zadivljenog priznanja, odali počast.

Matorim Beograđanima se to nije dopadalo i usledila su protestna pisma rubrici „čitaoci pišu“.

Na sahrani jednog mog druga 199… odavana je vojnička počast a ja sam se setio koliko su on i njegova devojka bili dobri s tim poljupcima.

Ubio ga je pucanj iz snajpera.

***

„Mislim da sam videla cica-macu!“- kaže žuta ptičica iz crtaća i počinje urnebes.

***

Mislim da sam prvi put pravog vampira video, gde bi drugde, na TV početkom devedesetih.

Mislim, njih ima svuda i svakodnevno ali na TV su… ne znam… nekako vidljivi! (Izraz „vidim“ često, i u različitim jezicima, znači isto što i „razumem“,  „shvatam“…) Tada to još nisam „video“ ali sam kasnije saznao o čemu se radi, kao i za veliki broj stvari i događaja iz tih godina. Stvarno je neverovatno koliko toga čovek gleda a ne vidi:

„kad ne kazah…

zar ću reći za te oči

koje su me na zlo navodile…“

…- kako je to lepo govorio Starac Vujadin.

Na onoj istoj TV koja je 9.marta izveštavala da bi bus 16 trebalo češće da saobraća, vampir je KOMENTARISAO.

(„Commentatoriadur“ (lat.) – kod Inkvizitora, sprava za mučenje, vađenje jezika i očiju.)

Tako je počela jedna od pošasti koje su tih godina harale Srbijom.

Uništila je pojam dobrog ukusa, neke vrste saglasnosti da javna reč treba i mora da ima neki razuman nivo, književni i kulturni.

Uništila je dugo sticani ugled komentara, najvrednijeg novinarskog rada koji je rezervisan samo za najbolje… književnike, naučnike, političare… same novinare koji su prošli put od kratke vesti, izveštaja, preko reportaže i feljtona do komentara… Komentar bi trebalo da je autoritativno mišljenje, javno prosuđivanje koje, na neki način, ima obavezujuć karakter. (Po tome, komentar nadmašuje nesrećnu demokratsku tezu o „pravu na mišljenje“. Mogu svi da imaju „pravo“ ali nemaju svi tu sposobnost!) Po tome, komentar, pre svega mislimo na politički komentar, je ozbiljna stvar koja ima široke opštedruštvene implikacije. Pa, u Titovoj Jugoslaviji je samo Tito imao pravo na komentar a ni on ga nije prečesto koristio. Čak i oni koji su bili u vlasti „odmah do Tita“ su svoje pravo na komentar uglavnom morali da potkrepe autoritetom neke državne institucije. Kad su urednici Slobovizije počeli sa svojim nesuvislim lažima, otvorili su vrata kroz koja je, uz retke dostojne autore, prošla sva sila nedostojne fukare…

Može, recimo, neki ugledni pesnik, možda sam akademik, da piše erotska pisma čitalaca. Time je sam sebe unizio i – ništa strašno. Ali, kad neka porno-diva dobije pravo da komentariše osetljive društvene pojave, jer je o tome nešto čula od svoje frizerke to je, onda – strašno!

Konačno, ta komentarisanja su upropastila mnoge živote, a neke i uništila.

I taman kad pomisliš da je zlo da ne može biti… pojavi se POLUKOMENTAR … tu već svaka racionalnost gubi moć i počinje glibni haos…

U normalnim danima radio i TV, naziv „komentator“ se spontano vezivao za radio-izveštače sa sportskih događaja. To je bio novinar koji nam je dočaravao i objašnjavao neko dešavanje koje, po prirodi radija, nismo mogli da vidimo. „Komentar“ znači „objašnjavanje“ i ova situacija je sasvim prirodna i normalna: neko ko gleda ili je video nešto objašnjava onima koji nisu videli. Problem je nastao kada su komentatori počeli da ljudima objašnjavaju ono što oni sami gledaju ili su videli… komentatori uglavnom – nisu…

To je već odnos Ludog i Zbunjenog!

***

Bio je neki tmuran i prohladan dan. Čekao sam Linu u blizini Ruskog cara.

U Knezu se uvek nešto dešavalo, zvanično ili spontano, uvek bi se našao neki lik da privuče pažnju. Neki su čak bili i zanimljivi.

Ovaj put jedan krupan tip je stao, ozbiljan i odlučan,  i nešto pričao. Setio sam se one Dragane od 9.marta kako stoji kao La Pasionarija pred policijskim vodenim topom, oblivena vodom ali stamena. Prvo je bio sam pa se malo-pomalo oko njega okupila grupa ljudi koja je postala gomila koja uzvikuje i glasno odobrava. Lik mi je bio poznat ali nikako nisam mogao da se setim kako i odakle.

Neko mu je doneo gajbu od kisele vode da se popne na nju i bude vidljiv u gomili. Onda je počela kiša, ona sitna, sipljiva koja natapa do kože. Gomila je počela da se razilazi a govornik je stoički nastavio. Uporno i odlučno… nije čak ni brisao kišu s lica i naočara… svaka čast za predanost!

Naišla je Lina i brzo i usplahireno mi pričala o stipendiji koju treba da dobije. Ušuškala se pod moju jaknu tražeći zaklon od kiše i tamo nastavila da priča. Tako zagrljeni i hodali smo trapavo i dosta toga od njene priče nisam razumevao. Ali, njen dah me grejao i bio sam srećan i miran.

***

Godinu kasnije našao sam se na par metara od onog tipa kad je izvukao pištolj.

***

„Samo za društvo u ćošku…“- uzvikivao je naš DJ iz svoje kutije u rano prepodne u podrumskom KST. Bio je veseo i uskoro smo saznali zašto kad nam je doneo „ojačane“ kole i švepsove i pozivnice za specijalno veče. „Eno, momci i devojke, pogledajte ono društvo u ćošku… tako ćete da izgledate na kraju studija! Pa, razmislite da li se isplati…“ – plašio je neke brucoše. Oni su nas gledali… pa, s obzirom da je AEG-monument (još uvek) bio trendi i fensi, i da je bilo sve više (za razliku od nekadašnjih „e, kad je to bilo…“ vremena) takvih, naročito devojčica, naš ispran rokenrol izgled im sigurno nije imponovao.

Naše društvo je bilo sve manje. Neki od najboljih su već otišli. Priča jedan kako je posetio u Americi Šomija u kompaniji gde radi…“gledaju ga i slušaju kao malog boga…“ „…a, Sale je u Kanadi… kod njega se ne može… to je nešto vojno…“ „…Ljilja, Debelo Mače… uživa… ima kuću… ma, nije kuća… već sloboooda…“ Neki od kolega su nam već asistenti na fakultetu…

KST je isti.

Samo su devojčice sve mlađe i lepše i… i, nekako, sve liče…

Odlazimo u Domovinu… nema više teta Dace da tačno zna kome šta i kada treba da pije ili jede  …Profesor… na svoju redovnu turu vinjaka… podižemo čaše na pozdrav…

Ćutimo… i razilazimo se…

Javio mi se Mane iz Australije. Samo radi, guše ga krediti za kola i kuću, dvoje dece… vrućina,  nedostaje mu naša zima… Ivani u Kanadi je hladno,  nedostaje joj naše sunce… Bojanu nedostaje naša rakija…

Lina je na poslediplomskim. Očekuje stipendiju iz Amerike.

Ja držim još par ispita kao zalog da još nije sve gotovo. Pokušavam da zadržim vreme i ponekad sanjam kako se upisujemo, kako zbunjeno tražimo učionicu „u golubarniku“… sa strahopoštovanjem stupamo u KST i gledamo nepoznata lica kako se smeju, kako se muče da smeste velike blokove uz natrpano društvo… brucošijada i Maskenbal… ne učim i hoću da mucam na poslednjem ispitu… „Ej, nemam vremena da se zamajavam s tobom…“ -kaže mi poznati asistent, upisuje devetku, dobacuje ispunjen ideks i zove: „Sledeći…“

Stojim ispred AEG-monumenta i pored N.Tesle, kome sam pijan dao zakletvu „da ću marljivo učiti i raditi i biti veran, iskren elektron…“ podižem pogled gore i nekako se osećam… prevareno… pored mene prolaze nepoznata lica, ulaze i izlaze na velika i teška vrata… vidim sebe i Linu na bus-stajalištu zavejane košavom i snegom i autobus kako dolazi i odlazi dok se mi prvi put ljubimo…

A dan je sunčan i platani toplo šušte dok mi ona trči u zagrljaj i poslednji put pita: „Jesi položio!“

***

Indeks sam koristio još jednom, kao propusnicu na ulasku na Filozofski na Studentskom Protestu juna-jula ’92.

***

Nosim molbu, fotokopiju diplome i, za svaki slučaj, original, kažem „dobar dan!“ i sedam preko puta direktora. „Pa… ne poznaješ me?…“ Setim se čoveka. Napili smo se na brucošijadi. Pošto je drugi put pao godinu, prešao je na Pravni i kasnije smo se retko viđali. Nisam ga prepoznao u odelu, kravati i sve to… nekad je bio dobar roker…  sada je propali roker…

Lina je htela da odemo u neki žešći restoran a ja sam ipak hteo da moje zaposlenje proslavim kući, s njom i roditeljima. Keva je dala sve od sebe i usput sva jela zasolila suzama iz ponosno sjajnih očiju. Ćale je već bio pripit dok smo stigli do ručka i ozbiljno i ponosno objavio da sam jednom i zauvek skinut sa džeparca. Lina mi je na poklon donela moj vlastiti indeks u koji je bio upisan prvi semestar poslediplomskih studija. (Uradila je to bez mog znanja i učešća, već je bila uticajna na fakultetu.)

Ja sam se još uvek osećao prevarenim.

Indeks je ostao tragično prazan.

***

Ćale je bio ribolovac-rekreativac i voleo je da sate i sate presedi ispod nekih vrba na Savi. Često mu je tu bilo i društvo i uglavnom bi ćutali ako se ne bi napili. Ja nisam. Ponekad bih došao da mu pravim društvo ali je to uglavnom bilo kada sam hteo nešto da pričamo.

Jednom je to bilo – zašto da ne tučem idiote.

„Boleće te ruke a pameti neće dobiti.“

Pa je dodao: „Samo kad nekoga braniš! I – udri dok ne padne i ne mrda!“

Drugi put su bile moje boli zbog Bebe (pre Line) i kako je ona nešto posebno…

„Ma, znam! Piša parfem i kenja jagode… šumske…“

I, tako… ali uglavnom smo ćutali.

Ovaj put smo sasvim ćutali. Dugo.

„Znaš, svako mora da odraste… jednom…!“

Ćutali smo.

„Teško je to…!“

Uzdahnuo je…

„Čuvaj Linu!…“

***

Lepota je u očima (posmatrača).

***

Dok sam ulazio u arhitektonsku radionicu na institutu gde je volontirala, gledao sam je kako stoji nad jednim od stolova i uklanja izdvojen pramen kose s lica. Bila je vezala kosu u rep i lice joj je zračilo od zelenkastog abažura stone lampe. Bila je usredsređena i kao da joj je celo telo stremilo ka skici na stolu. Podigla je pogled i kao kad se budi senka joj se skidala s očiju i bljesnuo je sjaj u njima i, kao uvek… kao uvek za sve naše godine, je poletela ka meni… ona blistava, pomalo trapava brucoškinja u širokom kaputu, ili leti u majci kroz koju sam osećao njene nabubrele dojke, sada je žurila u bluzi i suknji koja je krila duge noge i zrele  bokove i već je govorila nerazumljive nežne reči i grlila me kao da se spašava…

Postala je žena i ja sam se tog trenutka ponovo i drugačije zaljubio u nju… kao u neku boginju… obožavanu, strahopoštovanu…

Kada sam kasnije odlazio i opraštao se od Line, prišao je neki tip-šef i stranim akcentom i uglađenom srdačnošću rekao „a! to je taj sjajni dečko…“

Koračajući svežim beogradskim ulicama, po poznatim stopama, među nepoznatim ljudima, nikako nisam shvatao zašto sam odjednom tako smeten… zbunjen…

Vratio sam se na svoje radno mesto. Nisu ni primetili da me nema. Predsednik radničkog saveta me opomenuo da obavezno ostanem za sastanak samoupravljača. Neko se ljutnuo što se ti sastanci održavaju posle radnog vremena.

Pogledao sam neke rukom pisane materijale koje je trebalo da obradim i, spremajući se, zapalio sam cigaretu. Usedelica, gospođica Pušić, je počela da galami i otvara prozore. Velika većina pušača i pušačica je krenula da je ismeva i isteruje na „svež i čist beogradski vazduh“. Razvila se živa polemika a kolega mi je namignuo i pogledom mahnuo prema izlazu.

Otišli smo u majstorsku radionicu gde je upravo bila otvorena srpska šljivova kapljica i žučna diskusija o Antinim reformama. Neki su bili za, neki protiv a svi su primali dobre plate i počeli da prate devizne kurseve.

Kao gradsko dete nisam bio navikao na domaću šljivovicu. Zaposlivši se u firmi među prvima sam upoznao gospođicu Rajku Šljivović. Isprva mi je bila jaka i nametljivo oporog ukusa i mirisa koji je Linu izluđivao i bilo je „ili ja – ili ona“. Tako sam izbegavao Rajku i zbog sebe i zbog Line. No, u firmi sam je stalno sretao i nije da je bila nametljiva ali mi se polako uvlačila pod kožu.

Primetio sam da prijatno greje i stomak i srce. Primetio sam da njen kompleksan ukus nosi tragove sunca i zemlje, znoja seljačkog i radosti zbog bogatog roda, bakrene hladne jesenje kiše i opojne memle buradi i podruma… zvuk prolećne ptičije pesme i zujanje pčela na bokore jednostavnih, savršenih cvetova… raskoš pupoljaka mladih kad bubre i otvorene latice među raširenim granama dok se gust, zamaman sok pretvara u smolu iz probušene kore… Podatna je bila, ne kurvanjski niti pervezno-licemerno damski… Podatna kao rodna zemlja, za svakog ko je voli i potrudi se oko nje. Podatna iskreno i potpuno, bez prevare i ljubomore.

Njene reči su pune drevnih mudrosti i ćutanja, snaga nesebična i poletna…

Tako sam počeo da varam Linu.

Na sastanku radničkog saveta, uz prisustvo ozbiljnog direktora, nas nekolicina se smejuljila i dobacivala. Glasali smo protiv, ali je direktorova struja pobedila glasom čistačice, koja se, umorna i zbunjena, tada probudila.

Gospođica Pušić je otvarala prozore i mahala rukama da istera dim  kroz prozore na koje je ulazila teška i mučna, prerana beogradska vrelina.

Mnogo godina kasnije sam je gledao na TV kako, osvežena i zategnuta silikonima, puna zlobnog zadovoljstva , objavljuje uredbu o aperthejdu protiv pušača.

Donja usna je bila otekla od zagnojenog silikona.

„To joj je od pušenja… voli to da radi…“

***

Naša socijalistička idila je počivala na dva moćna stuba: domaćice i majstori.

O domaćicama, majkama, kevama, bakama… je mnogo toga rečeno, napisano… na svoj način postale su epska bića, zaštitnice života… nevidljive ruke koje su neprekidno oko vas da vas zaštite od trivijalnosti koje čine običan život.

Hrana, odeća i obuća, uređenje, opremanje i spremanje, toplota i miris doma, sve ono što je naporno i mučno postići, a životno je neophodno, te nevidljive ruke bi dovodile u red a da niko ni ne primeti kako i kada i život kao da je sam od sebe išao najboljim i najlakšim putem. Od kuće ili stana bi napravile zaštićenu i sigurnu luku odakle biste polazili na bure i bonace životnog okeana i vraćali se po novu snagu i stari mir. Svet je bio podeljen na svet i dom, gde je dom bio mnogo važniji i veći deo.

I mnoge druge stvari, kao što su tanani i opasni komšijski ili rođački odnosi, su bile rešavane nevidljivom diplomatijom, prefinjenim korišćenjem reči i postupaka koji omogućavaju da svako zauzme svoje mesto u neverovatno složenom mehanizmu života ljudske zajednice i da se živi kao što živi sav normalan svet, umesto da nasumično lutamo i međusobno se napadamo u mračnoj i neprohodnoj džungli golog opstanka.

Muške glave kuće su vođene tom nevidljivom rukom da donose ispravne odluke i idu pravim, razumnim putem a da im uz to ponos ostane nedodirnut i samopouzdanje održano.

A kada bi se dom, nekim slučajem, našao u opasnosti, te nežne i slabe nevidljive ruke bi postajale kandže razjarene lavice. Najmoćnija sila ovog sveta je oličena u ženi koja štiti svoj dom i svoju porodicu.

S tim ženama, najčešće pedesetih-šezdesetih godina XX veka, su došli i njihovi saživotnici, obično s par kofera odeće i nešto posuđa, i počinjali, ponekad i bukvalno sa ledine, najsloženiji proces na svetu, proces stvaranja porodice. Naoružani zajedničkim sećanjem i svetskim umom ljudske zajednice, ovi ljudi, najčešće jednostavne pameti i skromnih želja i planova, su rešavali i vodili taj kompleksan proces pred kojim bi zasigurno sva sila nauke neslavno propala.

Ti muški saživotnici su najčešće bili majstori.

Živopisno grube, korave, kvrgave ruke… brazde bora pokrivene prašinom i polivene znojem… proćelava lobanja sa sedim pramenovima prebačenim na način i na istu stranu kao u vreme od pre tridesetak godina kada je je ta kosa bila gusta i gorda i krila malu ali snažnu ambiciju da se izgradi porodica i „da mi se deca ne muče kao ja…“

…Tiha i nemušta radost kada se prva soba zatvorila ciglom, prozorima, vratima… još neomalterisana i klozetom koji je još bio u dvorištu… ali je već štitila i okupljala porodicu… zidovi i malter prepuni znoja, krvi, plača, bojazni i borbe s raznim inspekcijama i zlobnim komšijama… često dovršavani nečim ukradenim,  državnim, nađenim, sa otpada… zakrpljenim na račun odeće koju je žena sto puta krpila da bi se uštedelo… strujnom instalacijom, koja je pucala kao pantalone napete od već naraslog trbuščića i odebljale guzice, instalacijom koja je krpljena od svakakvih žica i različitim prozorima i vratima, nađenim i kupljenim povoljno… posnim betonom koji se neprekidno otrljava zbog odvuglog cementa… ženine radosne suze sakrivene i obrisane keceljom i radost koja napinje grudi i pridavljuje se pivom i rakijom iz rodnog kraja i sin prvenac koji se u svom ćošku ukenjava i dernja zbog sopstvenih problema i koji će godinama kasnije imati milion primedbi na očevu gradnju…

…i Rođeni Beograđani koji se izdalje zgražavaju i gadljivo komentarišu „ovo ruglo“…

A otac i majstor će u sebi biti ponosan i pripito i nesnosno milioniti put govoriti: „Sve sam ja ovo svojim rukama…!“ dok se prisutni hvataju za glavu i kolutaju očima… svi osim njegove žene koja će nešto prebrisati i reći: „…i dosta to pivo!“

Ti majstori su iz rodnog kraja doneli nepatvorenu inteligenciju i seljačku snalažljivost i počeli da je primenjuju na nemačke i slične mašine i podižu na noge nesigurnu i klimavu socijalističku industriju.

Puna je legendi firmovska istorija o čudnim mašinama i čudnim kvarovima koje je „onaj majstor“ razrešio dok su se obrazovani inženjeri i očajni direktori čudili i čudili…

Od mladih, snažnih i žilavih mladića postali su proćelavi i trbušasti,  najčešće i nadmeni na svoj skromni način, vazda na oprezu da se prilagode moćnijem i odguraju slabijeg. Ne možete da se ne divite vitalnosti s kojom su pregurali život od nule do nečeg, velikog ili – malog kako su to videli njihovi socijalistički poluobrazovani naslednici. Majstori i domaćice su napravili stratešku grešku s namerom „da nam se deca ne muče kao mi…“

Bili su iskreni samoupravljači i zahvalni za šansu koju im je pružila država. U tome nije bilo sumnje: nikad nisu prihvatali kritiku socijalističke vlasti. No, tu se nije radilo o politici ideje. To je bila politika elementarnog života, odana lojalnost nekome ili nečemu što ga je sa pašnjaka ili prigradske ledine nastanilo u dom i osiguralo mu porodicu. Kada je stasala nova generacija, obrazovanija i ambicioznija,  i počela da s nipodaštavanjem da gleda i na socijalističku vlast i na svoje roditelje, počela je kriza.

Kriza je, naravno projektovana iz „centara moći“. Druga gradsko-socijalistička generacija je bila dovoljno cinična i naivna da postane lak plen „centara moći“ iako sama po sebi nije imala ni snagu pa ni nameru da bude revolucionarna u bilo kom smislu. Prva generacija je u vreme krize već bila pri kraju životnog puta i, mada je učinila zaista nadljudski napor da spase porodicu i život koji je poznavala, nije imala snage… Druga generacija je bila patetično nemoćna… Treća generacija je odrasla u haosu…

Počela je tamna noć u kojoj su vampiri orgijali…

***

Čudno je i, na neki način smešno, kako nam se životni putevi odlučuju na nekim minornim, zabačenim raskrsnicama. Kada sam donosio važne odluke, upis škole, posao… ispostavljalo se da to i nije imalo neki presudan značaj na tok mog života. Neke uzgredne, neplanske i, naizgled,  sporedne odluke su sudbinski određivale pravac i suštinu života. Recimo, kada sam otišao na koncert EKV. Recimo, kada sam bez razmišljanja poljubio Linu. Recimo, kada sam se vratio sa ulaznih vrata kanadske ambasade…

Lina me terala da tražim tu useljeničku vizu. Ona je već znala da će da ide preko okeana, već je imala dogovor za stipendiju… Nismo još ni razmišljali o braku, mada se to podrazumevalo. Samo je trebalo da završimo sve prethodne korake. Tako, trebalo je da i ja, nezavisno, popunim te formulare. Tih godina su se te vize relativno lako dobijale, bar za Kanadu i Australiju. (Ja nisam nikad mnogo razmišljao o Lininim savetima i preporukama. Jednostavno bi ih izvršavao. Valjda smo toliko bili zajedno da smo i razmišljali skoro isto. Ona je bila praktičnija, ja popustljiviji… Doduše, bilo je stvari na koje nikako nisam pristajao. Ne bih se bunio, ne bih se raspravljao, samo bih ćuteći terao po svome a ona bi se pravila da ne primećuje i to se stavljalo ad acta. Postojao je, doduše, i određen ton njenog glasa čija poruka se apsolutno morala poštovati…) Tako, ja sam bez mnogo diskusije podneo prijavu. Imao sam prigovore tipa da nam i nije tako loše i ovde,  kući,  da ćemo tamo biti robovi… ali, tek uzgredno i, ipak, i bez mnogo entuzijazma.

Kada sam po pozivu drugi put došao do vrata ambasade, nedostajao je samo jedan korak da uđem i da cela ova priča ne postoji.

Onda mi se isprečila obična lenjost i obična Rajka Šljivović.

Pred šalterom je bio nevelik red i ja sam zastao razmišljajući o mogućim opcijama: 1)da stojim u redu pa… najviše pola sata; 2) da sačekam radeći nešto  zanimljivije. U toku moje neodlučnosti čuo sam svoje ime i video na ulici svog druga koji mi je mahao. Naravno da kanadska ambasada neće nestati kao ni raspoloživo vreme da uđem kasnije… ili neki drugi dan… Ili – NIKAD!

Desilo se ovo treće.

Drug i ja smo se zarakijali do kasnih večernjih sati. Tema za meze je bila odlična: U pripremi je bio, to mi je rekao pouzdano, projekat sveopšteg pokreta za svrgavanje onog „pfuj“. (Slobino ime nije izgovarao. Umesto toga bi pljunuo. Kad bi se založio alkoholom, pogotovo pivom,  to imenovanje bi postalo baš sočno i nezgodno za okolinu.) Ja sam bio oduševljen idejom jer sam već godinama i sam pričao o tome.

Ideja je kasnije postala opštepoznata kao DEPOS.

Linu sam video tek sutradan i objasnio joj  da u ambasadi nešto nije radilo i da ću otići „sutra“. Zagrlila me posebno nežno i dugo me mazila po pognutoj glavi.

Bez reči.

Na drugoj strani je bilo mnogo reči. S osećanjem da se dešava nešto zaista važno i ja i 2-3 drugara smo krenuli u pripreme. U suštini, to se svodilo na pričanje i pričanje, poneki odlazak i UKS, ili neko slično mesto, gde bi od nekog slučajno prisutnog a upućenog tipa, dobili još reči i entuzijazma. Početkom proleća smo dobili i neke papire i krenuli da na našoj maloj opštini napravimo odbor i ugradimo još jedan kamen u temelj za rušenje gospodina „Pfuj“.

Toliko me poneo taj polet da sam zapostavio Linu. Ona je radila svoje studije i ponekad me zabrinuto posmatrala. Jedne večeri za Ozbiljno Zaljubljene Osobe Nedeljom me, kao uzgred,  pitala za kanadsku ambasadu. Mimo svakog običaja vezanog za taj naš duboko lični moment,  ja sam upotrebio mnogo, premnogo reči da joj objasnim da se dešava istorijski trenutak, da spasemo sopstveni narod i zemlju i da ja moram u tome da učestvujem jer bi sebe smatrao licemerom i kukavicom. Toliko sam se zaneo u svoj zapaljiv govor da nisam ni primetio da je počela da plače. Kada sam je pogledao bila je oblivena suzama, jedva je disala od zapušenog nosa a u očima joj je bila beskrajna tuga. Ništa nisam razumeo, samo me iznutra razvalila spoznaja da prvi put za sve naše godine Lina plače zbog mene. Dosad je, u dobrim prilikama,  lila samo srećne suze i izgledala je slično, ali joj je u očima bio sjaj, sjaj njenih očiju koji sam obožavao. Sada joj je u očima bio neprozirna, mutna tuga… Bolno sam je zagrlio i dugo smo,  dugo ležali zagrljeni, dok njen plač nije prešao u ridanje i neznano koliko eona vaseljenskog života je prošlo dok se nije smirila.

(Zašto se tada nisam setio one pesme iz Kose koju peva mlada majka sa detetom! Peva je svom muškarcu koji ide da spašava svet. A šta je sa nama, pita. Još tada sam shvatio da čovek treba da brine o onome što mu je pred očima. To je sav svet. Iza brda se nalaze samo nepoznate daljine… pitanje je da li iza brda uopšte postoji neki svet. Zašto sam zaboravio tu misao iz tog filma koji smo Lina i ja gledali mnogo puta držeći se za ruke uzdrhtalih srca!)

Obećao sam joj da ću prvom prilikom otići u tu ambasadu… i zaista jesam, nekad kasnije. Stajo sam uporno u ogromnoj masi očajnih ljudi ispred ambasade i dobio hladan odgovor da su mi zahvalni zbog interesovanja ali da u ovom trenutku neće moći da mi izađu u susret… Ustvari,  nisam ni prešao prag ambasade… Onaj jedan korak koji nisam učinio onog dana,  lagano i opušteno,  taj korak više nikad nije bio moguć.

S druge strane,  polet oko DEPOS-a me nije napuštao.

Došao je i taj dan.

Masa je punila prostor ispred Skupštine. Filozofski i ceo taj prostor oko Studentskog trga se napunio energijom mladih,  lepih i pametnih… Tada sam prvi put video El Komandanta…

***

Opet je počinjalo proleće u Srbiji.

Dva stara dobra druga, dva mudraca… su se posvađali i Dobrica je sedeo sam u prijatno toploj atmosferi kafane Momci iz Amerike.Bio je zabrinut i pomalo tužan. Neki kalemi se nisu primili, dosta toga se osušilo i, što je najgore, bilo je malo ruku, malo snage da se šteta ispravi i voćnjak obnovi.

-Oteo se onaj Sloba. Ne sluša… Ne sluša savete… A, Mihajlo… Mihajlo je izgleda sasvim posenilio. Sadi voćnjake po Bosni… Ma, kad je na toj divljoj zemlji išta uspevalo! -žali se Dobrica mister Rakiću.

-Srediće se sve, Dobrice… Videćeš! Zar si zaboravio druge svoje stare prijatelje! Evo, dolaze… Ima i mladih, novih snaga. Novi, a razmišljaju kao stari. Ja dobijam vrednu isporuku iz Amerike.

Oko stola za kojim je dotad sedeo sam, oko iznenađenog Dobrice se okupljaju neki stari, dobro poznati partizanski likovi… Neki mlađi… liče na njih kad su počinjali revoluciju. Kao šlag na tortu pojavljuje se kao i uvek elegantan, šarmantno ciničan, srpski Demosten…

-Filipa treba srušiti!

(…ili je to bio Katon i „Kartaginu treba srušiti!“)

Ovaj put Udbin Mag nije daleko.Iza neprozirnog stakla posmatra celu situaciju.

-Idi! Idi poslužuj! – kaže žućkastom, vižljastom konobaru. -Slušaj dobro, zašto smo ti dali takve uši, El Komandante.

Okreće se na drugu stranu i pita:

-A, gde je onaj biciklista… Šta… opet mu pao lanac…

-…neka se zove DePoS! – najzad kumuje na svoj vispren, neodoljiv način Matija i u društvu za stolom se čuje bezvučan aplauz.

***

El Komandante je bio čudan tip. S jedne strane – svi su ga poznavali. S druge strane – niko ga nije poznavao. Kad bi nekog pitao odakle i kako ga zna,  odgovarao bi da ga zna,  „kako da ga ne znam!On je, ovaj… dobar je student i mnogo pametan momak i to, sve…“ Zanimljivo, među studentima, kad god ne bi bio prisutan, nekako je nestajao iz svesti. Retko ko bi ga pomenuo,  retko se setio… Čim bi se pojavio, odmah je počinjala polemika, odmah bi se počinjale ili nastavljale akcije i dogovori o kojima do neki trenutak pre niko nije imao pojma. Sve se vrtelo oko njega. A, opet, kad ne bi bio fizički prisutan, bilo je kao da se zadržava u nekom uglu perifernog vida: svesna ga je jedino bila podsvest. No, nema sumnje, bio je centar dešavanja Studentskog Protesta ’92. U jednom prirodno difuznom sistemu studentskih mišljenja, želja i energije, delovao je kao vrlo organizovan i promišljen centar.

Takav je bio El Komandante.

U početku, u aulama i po hodnicima Filozofskog je vladala nejasna, nevelika zbrka. Čas bi se skupila neka grupa i nešto galamila, poluglasno… privukla interesovanje „slučajnih prolaznika“ koji su došli da pogledaju rasporede ispita ili nešto slično… Zatim bi došla mnogo glasnija grupa tipova koja je tačno znala šta radi, mada nije znala rasporede kabineta i amfiteatara. No, na Platou je i onako uvek bilo mnogo ljudi i uskoro se formirala kritična masa za početak lančane reakcije.

Bili smo na pragu vrelog leta ’92. Beogradski asfalt je sisao i isijavao ogromne količine toplote. Devojke su bile lepše nego ikad i još su mirisale na proleće. Sijale su energijom svojih mladih godina i vrelinom tela prepunih sokova… grudi su im se nadimale od poletnih i euforičnih ideja, ideja koje su imale nekakav viši cilj. Misleći i govoreći o nečem drugom nosile su svoju lepotu kao nešto uzgreno i nebitno i – zaista su bile i lepe i pametne.

Masa ispred Skupštine i tribine sa koje su nam se obraćale DePoS-ovske vođe je skandirala, zviždala i odobravala… Najviše je zujala neku neuobličenu ali neumnjivu nadu da će NEŠTO da se desi, ko zna šta i kako, ali – desiće se i sutra će da svane dan u kome ćemo da shvatimo da je sve ovo samo obična mora i da možemo da nastavimo da živimo. Bilo kako da živimo, ali – da ŽIVIMO.

Lica u masi su bila različita. Od folklornih starina-četnika, nasmejanih, samozadovoljnih, preko zbunjenih provincijskih intelektualaca, do navijačkih grupica, zajapurenih od neke stalne napetosti… To su sve bila lica ljudi. To su sve bili ljudi. U masi, njihova lica su se topila do neraspoznatljivosti.

Oni koji su govorili sa tribine, imali su svoja lica i dirigovali su masi.

Oni koji su govorili sa tribine, nadahnuto iskreno, bi kasnije odlazili u polumračne kancelarije i za velikim stolovima na lica stavljali neka druga lica i bavili se komplikovanim i zluradim spletkama. Slušao sam i slušao „hoće li Vuk…“  „ili će Matija…“  „ili će Vojislav…“ …“a Dragoljub neće…“ i,  mada sam verovao da sve to nije mnogo važno za „glavnu stvar“,  ipak sam zamoren i potišten odlazio na Protest na Filozofski i tamo iznova sakupljao zdravu energiju.

Video sam Stojka kako se s mukom probija kroz masu idući svojom uobičajenom trasom pored Skupštine. Imao je napet izraz  i neki čudan strah u očima. Nije se bojao ljudi pored kojih se gurao i koji su ga tu i tamo psovali. Nije skoro ni gledao u njih. Gledao je ta lica nekako postrance, kao da delimično gleda u njih, a delimično u lice koje je odmah uz ali – nevidljivo. „Loše mesto, loše mesto…“ – neprekidno je ponavljao i grabio samo njemu vidljivom stazom. U masi zamagljenih, mutnih lica,  Stojko je imao lice… Uplašeno lice!

Prošao bi kroz „kanjon“ do Doma omladine i odatle se kretao pobočno, stalno okrenutih leđa prema Pozorištu, Knezu i Muzeju… bilo je smešno gledati ga… i na kraju bi dospeo do Mitićeve robne kuće i uz vidno olakšanje stajao ili ponekad šetao do Kluba FLU.

Jednom sam ga pratio i pričao s njim. On je inače pričao sasvim razumljivo i razložno, ali o svetu koji je samo on video i osećao i zbog toga ga je bilo nemoguće pratiti.

„Mrtve reke teku! Teku od Taša do Skupštine. Tu je jaz. Mrtvo more. Neko kopa strašan kanal između Pozorišta i Muzeja… Strrrašaan…! Gori je od mrtvih reka.“

Naveo sam ga da odemo do Rektorata. Stajao je i gledao. Studentski trg je bio zakrčen studentima,  smehom i uzvikivanjima. Nasmešio se:

„Lepe su. Lepe su devojke.“

Onda je gledao u zemlju i ponovo dobio onaj uplašen izraz:

„Kanal… Kanal sve do…“ – i mahnuo rukom prema Etnografskom i Kalemegdanu.

(Ne znam da li sam ga onda video poslednji put. Sledeći put sam mu video lice na smrtovnici u masi ostalih na tabli. Video sam da je rođen iste godine kad i ja, da je živeo nedaleko, i da je imao i oca i majku i brata i sestru, da mu je porodica bila dobrostojeća i relativno poznata. Više sam tad saznao o njemu nego za sve godine kad sam ga sretao, smejao mu se ili s čuđenjem uvažavao. Ustvari, da li sam… Je li Stojko (a i pravo ime mu je bilo drugačije) bio onaj koga sam tako poznavao,  ili onaj o kome sam pročitao sažetak njegovog života na umrlici…

Bilo mi je iskreno žao. Tih godina i posebno kasnije smo se navikli na smrt i mnogo poznatih lica i bliskih ljudi jedva da su okrznuli moje saosećanje.

Na smrtovnici je pisalo da je umro neočekivano i iznenada.)

U međuvremenu, situacija u i oko Filozofskog se ustalila, stekla svoje rutine… Nešto muzike i zabave, neki manje-više uspešni performansi, red tribine, red predavanja i diskusija… Čak je i bioskop radio.

Moglo bi se reći da je nekako postalo prijatno. Po ceo dan si imao s kim da pričaš i raspravljaš. Građani i drugi simpatizeri su donosili hranu i slične priloge nama, „izgladnelim i iscrpljenim“ studentima. Uvek bi me dirnule bakice i tetkice koje su donosile poneki zavežljaj iz svoje lične kuhinje. Zamišljao sam ih kako uz strepnju „hoće li mi uspeti ovo testo“,  nadu da će pred kraj života dočekati neku pravdu ili zadovoljenu osvetu, ili bez mnogo ideologije jednostavno misle na tu decu kao na svoju i brinu se gde su,  (ka)ko su i kuda idu. Jednog dana je došla jedna takva tetkica,  samo do vrata – jer smo u iznenadnim napadima ozbiljnosti i strogosti dozvoljavali ulaz samo onima s indeksom,  mada je veći deo dana tu prolazio ko je kako stigao i naišao. Rekla je da je donela neku hranu i da joj treba pomoć da se to donese. ‘Ajde, pošli smo dvojica,  možda je neka poveća korpa i stigli do autobusa u čijim je velikim boksovima bilo tuce pečenih jagnjadi i korpe hleba, koječega još. Zaprepastili smo se a ja sam zauvek zapamtio izraze lica te žene i majstora-šofera: bili su zabrinuti i u isto vreme nekako postiđeni… kao: „Eto, da i mi nešto učinimo, da vam pomognemo. Jes’ da  nije nešto naročito, ali to se moglo i našlo.“ „Živeli,  junaci!“ – tronuto je izgovorio majstor-šofer i odvezao se sa svojom jedinom putnicom koja se nije ni predstavila,  ni htela da uđe da joj ljudski zahvalimo… Samo je otišla brišući oči…

Odnekud, valjda po tragu iznenađujuće priče, naišao je El Komandante i rekao da je sigurno u pitanju neka provokacija, da otvorimo četvore oči i pazimo da nas odnekud ne snimaju kamere i brzo sve unesemo u bazu štaba.

Grickao sam neku kiflu iz dobrotvorstva one nepoznate žene i prvi put shvatio da svaka ideja,  ma kako iskrena i vredna i pravedna u trenutku svog nastanka i razvoja, tokom vremena neminovno dovodi do hijerarhije i uspostavljanja neke „elite“. Elita* se neminovno transformiše u povlašćen i represivan centar moći. Kako, onda, obezbediti mehanizam koji će unutar nesumnjive ideje-pokreta sprečiti devijantnost Elitizma*.

Brzo sam u mislima preturao sve istorijske epohe i poretke i nisam uspeo da se setim ni jednog primera koji bi ulio nadu…

Pečena jagnjad je nestala u prohladnom polumraku Rektorata-štaba i nikad više nije viđena na svetlu dana.

***

Tih dana sam prvi put video „živog sveca koji hoda“, Patrijarha Pavla, i divio se toj moćnoj skromnosti i prostodušnosti… Ali, tada još ništa nisam shvatio.

Moram na ovom mestu da se prisetim najvećeg srpskog sabora u istoriji. Godine 1989., 600 godina od najbolnijeg poraza srpske države i najsvetije pobede duše srpskog naroda.

Pre svega,  nekoliko napomena za neupućene.

Opredeljenje svetog Kneza Lazara za „Carstvo Nebesko“, umesto za „carstvo zemaljsko“ i prateća kletva su – MIT. U tom smislu,  i imajući u vidu razumevanje mita uopšte kao stvarnost koja nadilazi neposrednu, empirijsku stvarnost… Dakle, mit je meta-stvarnost koja nije ni iracionalna ni apstraktna već se odnosi na „nadređenu“, duhovnu stvarnost u odnosu na trivijalno-svakodnevnu. Osim toga, tako shvaćen mit je izraz integralne, kolektivne svesti ljudske zajednice. U tom okviru je sasvim svejedno i nebitno da li je knez Lazar,  fizička persona,  zaista doneo takvu odluku. Sveti Knez Lazar je doneo takvu odluku i ona je prihvaćena i ugrađena u svest naroda,  nesumnjivo i nepokolebljivo. I, to je jedino bitno u toj temi.

Na Vidovdan, 28.6.1989. sam se našao na Kosmetu, na Gazimestanu, s još milion i nešto ljudi. Kao i većina, ukrcan sam u firmin autobus, organizovano i manje-više obavezno. To mi se činilo kao prijatan izlet, neko dešavanje koje je vredelo propratiti, makar i u tom vidu zaostalog oblika socijalističkog organizovanja kolektivnih manifestacija. Kad sam stigao, napustio sam polje Gazimestana ne želeći da gledam odurnog gospodina Pfuj, i zaputio se pešice prema Svetoj Gračanici. Mislim da je bilo petnaestak kilometara i to je bilo dovoljno vremena da se nalazim u velikoj zajednici hodočasnika, vidim njihova lica i slušam njihove reči. Tada sam prvi put osetio i doživeo nešto sasvim drugačije u odnosu na socijalističke masovke i nadolazeće masovne političke mitinge. Oni su prosto-mehaničko okupljanje mase koja nema ni integritet ni svest koja iole nadilazi nivo inteligencije skupa ameba.

Na putovanju od Gazimestana do Gračanice sam se susreo s osećanjem jedne moćne energije,  energije koja je izvirala iz ljudi i prožimala ih. Mada u masi, ti ljudi su imali i svoja lica i svoju volju… nisu bili nežive marionete pod voljom „vođe“… Bili su živi ljudi žive volje u zajednici…

Kasnije sam shvatio da je to Liturgijska Zajednica.

***

Masa DePoS-ovaca ispred Skupštine je na samom početku imala i svoju volju i svoju grčevitu želju da se spasi od preteće senke koja se nad nju nadvila i koja je već divljala po krajištima u Hrvatskoj i Bosni. Isprva,  vođe koje su se obraćale masi sa tribine,  su imali to neko zajedništvo, komunikaciju s ljudima. No, ispostavilo se da je to trajalo koliko i svaka dramska predstava: Par sati predviđenog programa, uvežbane retorike… I, rekli su: „Ne odlazimo dok nam se ne ispune zahtevi!“ I, ljudi su ostali, sedeli, stajali, pili, pušili, govorili… Nadali su se da je bolje stajati nekoliko dana na prijatno osunčanim ulicama i parkovima, nego kasnije trpeti nevolje godinama u jednoj državi kojom je zavladao smutni mrak. No, već u suton je ta masa ljudi s kakvom-takvom zajedničkom voljom i željom počela da se rasipa. Postali su niz grupica, difuzne,  raspadajuće nedoumice. Vrlo brzo je na njih pala memla zbunjujuće izgubljenosti. Vođe na tribini su postali bezidejni i neorganizovani animatori neosmišljene predstave. Počeli su da se za mikrofonom smenjuju bizarni, pijani, zalutali likovi čije reči nisu značile ništa više od trome beogradske zapare.

Sveža jutra bi počela nekom usiljenom nadom i poletom, oko podne probuđenim grupicama raznih vrsta navijača i bukača i sve bi uskoro palo u mučnu letargiju.

Ljudi su bili zbunjeni, vođe su poludele.

Od tog vremena to je postala srpska stvarnost: Ludi i Zbunjeni.

***

Od neprekidne žege i vrlo malo okrepljujućeg sna tog dana, tog trenutka sam mislio da mi je racionalna zaštita svesti popustila i da me neka nekontrolisana sinaptička veza gurnula u kratkotrajnu halucinaciju.

Naime, vođe sa tribine ispred Skupštine su imale dva lica. Jedno, odlučno i odlično, koje je bilo efikasno pred masom javnosti. Drugo, zlurado i pakosno, koje su pokazivali jedni drugima. Svađali su se, rečito ili bez reči, čim bi se našli u zaštićenoj zoni svojih ličnih, ljudskih odnosa… bez TV-a i javnosti. Ustvari, jedino uvo mikrofona ili oko kamere bi ih nateralo da nose ono odlično lice. Nisu se libili da pred ma kolikom grupom ljudi pokazuju ono drugo lice. Tako sam često prisustvovao svađama, u senci tribine ili nekoj polutamnoj, prohladnoj prostoriji. Čak sam smatrao da je to, na svoj način, dobar znak: Ovi ljudi unose svoje emocije i ne mogu da ih obuzdaju: Znači da im je stalo do tog posla…

Jednom,  jedna žena je pljunula jednog čoveka. Za trenutak je nastao tajac. Čovek se obrisao.

Ja sam video da se ženino lice izobličilo, kao u nekom kratkom filmskom flešu poprimilo je odurno bizaran oblik, oblik zla.

Moj razum se potrudio da me ubedi da je to posledica moje zamorene svesti i ja sam to zaboravio.

Mnogo kasnije sam saznao da je to jedan od načina da se prenese vampirska infekcija.

 

***

Na Studentskom Protestu, među stalnim i povremenim učesnicima, onima sa idejom i onima koji su dolazili iz znatiželje, kao na neku žurku, je vladala mnogo zdravija atmosfera. Mladost jednostavno poseduje neku energiju koja neodoljivo savlađuje i negativnu učmalost i smornu patetiku.

Moje omiljeno mesto je bilo na tribinama u amfiteatru, koje su počinjale obično, mada nije bilo obavezno pravilo, u predvečerje i trajale do kasno u noć sa raznim predavačima i diskutantima. Bila je to veoma živa gimnastika za jezike i uši. Ponešto od te aktivnosti bi bilo zabeleženo i u mozgu.

Zanimljivo da mi je posle mnogo godina u pamćenju ostalo samo par rečenica koje je izgovorio arhitekta Peđa Ristić. (Jedno od retkih dešavanja kojima je prisustvovala i Lina. Mada po mentalnom karakteru Peđa nije bio sfera u kojoj je Lina funkcionisala, ona ga je veoma uvažavala.) Rekao je: „Imajte u vidu da su svi, ili bar najveći broj vaših profesora i ovih političara, obrazovani u socijalističkom duhu i da oni ne mogu, makar to i iskreno želeli, da vas povedu u stvarne promene.“ I, rekao je: „Niko ne može da sruši Svete Arhanđele… Oni su na nebu!“

Još jedno obeležje mladosti je da lako prepoznaje folirante i licemere i da je netrpeljiva prema „autoritetima“.

Ja sam sam dosta očekivao od Vukovog dolaska. Očekivao sam, bez mnogo racionalnih razloga,  neku simbiozu, neko prožimanje između DePoS-a i Protesta. No, od početka do kraja, odnosi su ostali samo trpeljivi i prećutno nipodaštavajući.

Još od ulaza, Vukovi šuraci i obezbeđenje su naprosto razbacali i pregazili grupu za svečan doček. S mnogo metala ispod mišica i sakoa (po onoj vrućini) su nas odlučno i smrknuto rasturili praveći zonu nedodirljivosti oko Vuka. (Sledeći pištolj koji se našao pred studentima je bio onaj Vojin ispred Republičke Skupštine.)

U toj zoni nedodirljivosti Vuk je ostao tokom cele tribine. Hladna i odbojna atmosfera je na kraju završena prigušenim ali očitim izviždavanjem.

S druge strane, mada ograničen svojom doktrinom, često prekidan ismevanjem ili negodovanjem, iskreni general Mirković je na kraju ispraćen iskrenim aplauzom. Bilo je to priznanje za iskrenost i poštenje,  makar se i ne slagali s njim.

Bio je tu i jedan momak, student, jedan i usamljen u svojim uverenjima i diskusijama. Bio je ubeđeni komunista, i sa žarom dostojnim onih iskrenih komunista između dva velika rata, je branio svoja uverenja. Potpuno sam u masi drugih, svojih vršnjaka i kolega, potpuno sam u svojim ubeđenjima i govorima, od početka do kraja je predano bio prisutan i stojički trpeo dobacivanja i omalovažavanja, nekad čak i gruba. Vremenom je stekao poštovanje. Nikoga nije ubedio u svoje mišljenje, ali je stavom i nesumnjivom hrabrošću postao „poštovani, časni neprijatelj“.

Noć bi prolazila u uzbudljivim razgovorima, raznim dešavanjima, ponešto zabave i muzike… Atmosfera se ustalila, nekako postala domaćinsko-komšijska. Mnogo novih poznanika, neki likovi koje nisam poznavao ali ih sretao dovoljno često da počnem da im se javljam na uzgredan pozdrav… Već smo stekli neke navke i rutine: znalo se koga gde možeš da nađeš, šta će neko da priča, ko šta užina, da se primeti nova frizura na kolegenici, pohvali nova majca… Često sam ostajao da prespavam u nekoj od učionica na Filozofskom. Ustvari sam tek svaki drugi-treći dan odlazio do kuće da se okupam i presvučem, da ćaletu uzbuđeno pričam o novim događajima dok on odsutno klima glavom i branim se od gomila hrane kojim me zasipala keva… Linu sam skoro zanemario. Video bih je, uzgred bi se ljubili, ona bi ponekad po par sati, koje bi ugrabila od svojih obaveza i upornog rada u započetoj karijeri, provodila uz mene na Filozofskom, često i upadljivo me grleći kako bi potencijalnim grabljivicama u okolini poslala poruku o vlasništvu.

***

Pomalo sam već sumnjao ali je, ipak, posle svake noći dolazilo jutro.

Jednog jutra sam se probudio na ćebetu na podu učionice, s jaknom ispod glave i lepom plavom glavom kolegenice na svom ramenu, koja se tu smestila tokom noći. Nisam hteo da se mrdam da je ne bih probudio i gledao sam kako se senke na prozoru gube pod prvim zracima nove svetlosti novog jutra. Disala je mirno.

Mislio sam na Linu, mislio na retka jutra koja smo dočekivali u zajedničkom snu, mislio kako diše i kako se sneno uvija, priljubljuje uz mene i brzo beži iz sna da bismo što pre bili zajedno u još jednom danu. Toliko mi je nedostajala, toliko mi je bila potrebna!

Ustao sam polako a kolegenica je produžila da spava mirno i duboko, skoro bez pokreta.

Ustao sam i izašao u sveže letnje jutro. Šetao sam zamišljen, preplavljen osećanjima i mislima, šetao sam po još pustoj ulici i trgu, slušao ptice kako čavrljaju pre no što ih uguše buka i vreva…

-Jebete li tamo nešto!…

Žika Filozof mi je prilazio s leđa iz pravca Rektorata. Koliko god mi je bio drag, njegova cinična i propala pojava mi nije bila potrebna u ovo nevino i osetljivo jutro.

-’68. smo se tucali k’o zečevi. Jednog dana sam ujutru jebao servirku u Tri kostura, u sred dana sam kresnuo stojećki, odzada kolegenicu u hodniku, uveče mi je popušila jedna, danas je poznata funkcionerka… Ove naše, domaće, u to vreme nisu htele da rade pušenje ni za živu glavu, a ona je bila iz bogate porodice i to je navežbala negde u inostranstvu i mnogo je to volela da radi… Meni je to bilo prvi put i bilo mi je neverovatno i tada sam najviše zavoleo Zapad… Što ti je civilizacijski napredak! Sada i ovde svaka klinka to uradi na brzaka i proguta da si ne bi pokvarila garderobu a karmin očas popravi…

-Nego… šta ima novo…

Bio je još propaliji i ciničniji, ako je to uopšte moguće za takvog lika. Gledao sam ga skoro s mržnjom.

Onda sam sa zaprepašćenjem u njegovim očima video tugu i umor. U njegovim narkomanskim očima one su bile toliko duboke, zjapile su kao taman i neproziran ponor.

Nestalo je mržnje, gledao sam ga sa zaprepašćenjem i saosećanjem… Kao da sam prvi put video Žiku, nekog Žiku koji je nestao pre mnogo godina da bi umesto njega živeo i patio po svetu neki drugi, prisiljeni Žika.

-Šta je, Žiko! Šta se dešava…

-Bio sam na Brankovom mestu… celu noć… Gledao sam mesto na kome se razbilo telo jednog časnog starca, pijanog i uplašenog… Često sam tamo odlazio i pitao se kome je smetalo to već nemoćno i bezopasno biće sa čistim, prostodušnim i preplašenim srcem koje je samo čeznulo za onim brdom sa koga je trebalo da dohvati veliki i svetli mesec… Ali, valjda je stigao do svog svemoćnog deda da ga uteši i sačuva… Pitao sam se i pitao: kome i kako je mogao da smeta, kome je bio opasan… Video je zle ljude i mrak koji dolazi, ali nikome ništa nije mogao nažao… nije ni hteo… Ja, Žika Filozof, “veliki um sa Senjaka” nisam mogao ni blizu da priđem tom srcu, ni da dotaknem misao…

Nisam (još) shvatao o kom Branku i mestu priča.

-Ja, Žika Filozof, “veliki um sa Senjaka”, ja sam na isto mesto poslao jadnog Stojimira… Predao ga u ruke zlih ljudi iz mraka…

-“Veliki um” je shvatio: imao sam um, a nisam imao srce i ništa nisam shvatio…

Pred mojim zbunjenim pogledom Žika je već odlazio u pravcu Kalemegdana i sa strahom i mržnjom gledao u mračne, podzemne reke zla…

Onda se vratio, kao da je na trenutak ponovo postao Žika koga sam poznavao.

-I, koj kurac se ovde šetkate po ulicama sa poštenim svetom! Samo ste smešni! Idite na Dedinje – TAMO IM JE LEGLO! – šaptao je kao da reži.

Opet je počeo da odlazi, pa se okrenuo i s nekavim osmehom mi doviknuo:

-Ne znaš i nećeš da veruješ… Zovem se Živojin Mišić… Da ne poveruješ!

…Otišao je i smejao se glasno i prodorno kao… kao oslobođeni čovek…

Ko je Branko i ko je Stojimir i šta je mesto… nisam još shvatao…

Nisam verovao da će to biti prihvaćeno, ali posle samo par sekundi El Komandante je odobrio:

IDEMO NA DEDINJE!

Bilo je nekako svečano i skoro tiho. Masa ljudi u neredu i vrevi i galami, sa nejasnim mislima i nadama, ispraćena razbacanim grupicama Deposovaca sa trga ispred Skupštine i hiljadama specijalaca ispred Televizije je polazila u, ipak, na neki način svečanoj atmosferi putem Velikog Miloša ka Dedinju.

Sa Deposovog razglasa su treštale pesme.

-E, vala, dosta mi je i “Marširala Kralja Petra garda” i “Giv peace the chance”… Moram da pobegnem i od jednih i od drugih! – govorili su u koloni.

Najveća kolona u istoriji Beograda se kretala ka Dedinju. Iz ulica su pristizale pritoke. Čelo kolone se nalazilo na Mostaru dok je začelje još bilo kod Londona.

Na Senjaku je grupa ljudi stajala sa parolom: ČEKAMO VAS JOŠ OD ’45.!

Čudno, nekako se od početka do kraja Protesta ’92. održalo neko stanje da NIKO JEDAN nije postao ni glasnogovornik ni predvodnik niti naredbodavac masi, bila to kolona ili neki skup. Još čudnije, nikad se nije desio neki incident, neka zbrka zbog tog “nedostatka”.

Naravno, postojao je Štab, postojali su predstavnici na medijskim i sličnim dešavanjima, postojali su ljudi koji su predvodili kolone, koji su donosili odluke o nekim novim akcijama… Postojali su ali ni u jednom trenutku nisu postali neka vrsta službene ili neslužbene “institucije”. El Komandante i njemu bliski su uglavnom sedeli i već nešto radili u polumraku Rektorata i nisu se previše petljali u svakodnevna dešavanja. Nekako se uspelo da masa ideja, predloga, dešavanja i njihovo sprovođenje počnu, prođu neku vrstu spontane aklamacije i zaborave se ili se dese. (Naravno, često se dešavalo da neki drugačije odeveni tipovi, s drugačijim licima, dođu, nešto galame ili rade i nestanu. Videli smo i znali da su neki iz Deposovske organizacije, da su neki iz nekog Udbinog klona… Ali, naprosto je bolelo koliko su odudarali od okoline u kojoj su se našli i nikako nisu uspevali da ozbiljno preuzmu kontrolu nad Protestom. Valjda nisu uspevali da se za nešto zakače u uslovima difuzne organizacije i slabe hijerahije.)

Naravno da potpuna spontanost ne bi mogla da se održi i da je planiranje i “komandovanje” unosilo red i da je povremeno dolazilo do nesporazuma i negodovanja ali je Protest u najvećoj meri uspeo da se održi i sačuva u nekim granicama prirodne demokratičnosti i slobode izbora. U tom pretežno ustaljenom toku je bilo i manjih potresa i talasanja, ali čak i bitno drugačije ideje i postupci su se bez ozbiljnih posledica uklapali u opšteprihvaćenu ideju. Da li je u osnovi održivosti tog sistema bila neka intelektualna i voljna visina i usklađenost učesnika (mladi, pametni, slobodni…), po čemu se Protest razlikovao od Deposovske disperzione, neoraginizovane i “gluplje” gomile ljudi, pa je Protest bio i ostao ideja koja je okupila i sačuvala slobodno udružene ljude umesto da postane efemerna masa, što je postao Depos…

…Ili je sve trajalo dovoljno kratko da se ne obrazuje okoštala hijerarhija i “revolucija počne da jede svoju decu”…

…Ili je od svega, na kraju, ostala samo jedna “velika i uzbudljiva žurka” posle koje je ostao mamurluk i nejasno osećanje krivice…

Jer, uprkos svemu, Depos je imao neke vidljive, političke rezultate… Dobili su obećanje novih izbora, neki biciklista je namestio lanac i dobio ličnu fabriku lekova, uz vladu u kojoj je sedelo najviše predstavnika demokratske grupacije koja uopšte nije učestvovala na radnoj akciji koja se tog leta izvodila po ulicama i trgovima Beograda i Dobrica se našao na mestu koje mu je ozbiljno smetalo u bavljenju voćarstvom.

Protest nije dobio ništa!

Da li…

Protest je dobio mlade i pametne ljude bogatije za neko pravo životno iskustvo…

Licemeri su se obogatili.

Oni iskreni i pošteni su bili rezignirani.

Oni najpametniji su otišli u Beli Svet.

Svet je išao svojim tokom.

Ipak, stvoren je izvor bistrije i zdravije vode. Stvoren i ostao, mada slab da stvori reku, ali nepomućen.

Neko će se, nekad, sa tog izvora zadojiti.

Kako smo se približavali zelenilu Topčiderske šume sve više se plavilo od policajaca-specijalaca. U krugu Zvezde plavetnilo je postalo zid. Rekli su nam da Mira i Sloba nisu kod kuće i da nemaju kafu za sve nas. Nekako, bez mnogo priče, posle  par minuta, smotali smo volan krajnje levo, okrenuli na kružnom toku i produžili desnom stranom ulice u pravcu iz koga smo došli. Usput smo satima sretali sopstvenu kolonu koja je i dalje išla u početnom pravcu i pričali i pričali u susretu sa samim sobom i uredno se kretali sami pored sebe.

Grupa građana sa Senjaka je jo uvek stajala i držala parolu na kojoj je sada pisalo:

JOŠ VAS ČEKAMO!

Izgurali smo svoj kamen do vrha brda…

NIJE TO TAJ KAMEN, SIZIFE!

Ali, nekako smo osećali da smo uradili važnu stvar, da smo probili neku mentalnu barijeru, da smo pobedili neki strah, da je to bio samo unutrašnji strah od tigra od papira, da spolja to nije ništa strašno i bili smo uzbuđeni i jedva čekali da sve to ponovimo.

Kao kad se izgubi nevinost.

Opet smo otišli, još brojniji, još nasmejaniji. Na Zvezdi smo se uredno okrenuli, razmenili nešto reči sa brojnijim i plavljim zidom specijalaca koji nam je prečio ulaz u dublje delove zelene, sumračno vlažne šume.

I dalje smo bili zadovoljni, pomalo promenjeni od utiska da smo ušli u neki svet odraslih, da smo deo nečeg od čega smo strepeli a sada već sa nekom ljupko-naivnom ozbiljnošću donosimo važne odluke i iskusno… nešto radimo…

Trećeg dana smo se na Zvezdi uredno okretali, već poznavali neke likove u plavom zidu specijalaca i kao da smo se već ustalili u nekom ozbiljnom poslu… i nešto radimo…

Čelo kolone je uredno i iskusno već završilo polukružno okretanje i vraćalo se poznatim putem kada je iz dela kolone koji je još pristizao izašla jedna devojka, rasna, zgodna, odlučna, stala u sred kruga Zvezde i glasno, jasno, upečatljivo progovorila:

-Šta je… Šta je opet… E! Neću više da se šetam i držim za ruke! Hoću da nešto radim!

Nije vikala, nije bila razdražljiva… Nije vikala. Stajala je, samosvesna, putena i moćna kao tiha, duboka reka, kao boginja Nike. Stajala je, uspravna, blago raširenih ruku, blago raširenih nogu i kao da je poručivala “Evo me! Voljna i spremna! Šta se čeka!”

Nije vikala a lepo se čula od Zvezde do kraja kolone kod Londona.

Čelo kolone je zastalo u nedoumici, oni koji su pristizali nisu znali šta se dešava i gurali su one ispred sebe i već je počela da se pravi gužva i zbrka. Plavi zid specijalaca se uzmuvao i stisnuo mnogo čvršće.

Raščistilo se to relativno brzo. Osećanje prevarenosti se pretvorilo u ljutnju: Nismo izgubili nevinost.

Samo smo petingovali.

Mislim da niko nije doneo neku posebnu odluku. Mislim da je ona ljutnja prešla u zdravu odlučnost da se to ipak uradi. Sutra.

Nečujan, nemušt šapat je prošao kroz i pokrio Beograd. Nešto će da se desi.

Došla je i moja Lina s nekoliko drugarica. Ostala je u koloni s njima. Ja sam, kao obezbeđenje i, ustvari, večito neprilagođen individualac, išao blizu Line i kolone, ali izdvojen.

Uzbuđenje je bilo gušće od beogradske letnje žege.

Sutradan kolona nije napravila polukružno kretanje. Krenula je pravo u Užičku, pravo u srce sumračne, vlažne šume.

Prvi red plavog zida specijalaca je pukao kao ništa. Rasturili su se kao da ih nikad nije ni bilo i kolona je nagrnula brzinom koja je od kolone stvorila već nekontrolisanu gomilu. Činilo se da je put otvoren…

Zaista me zaprepasilo i zadivilo kojom brzinom se iz šume nevidljivo brzo i efikasno pojavio i postavio nov i mnogo moćniji zid specijalaca, pravi kordon. Ispred njih je stao, odlučan, krupan, ozbiljan, neuplašen brka, njihov zapovednik, i rekao da ne možemo dalje.

Pomalo u neredu, ali ipak na vreme su se i naše vođe našle pored njega i u neprijatno bliskom rastojanju između zida specijalaca i reke studenata, počeli pregovore.

Posle početnog proboja, situacija se smirila i skoro da je otpočeo miran i šaljiv razgovor.

Reka kolone se izdaleka valjala i počela da pritiska zastalo čelo ispred kondoma specijalaca. Ako su u početku i mogli da zadovolje svoju znatiželju i saznaju šta se dešava, iako se od usta do uha prenosila objašnjenja i opisi, bilo je sve teže da se takav sistem održi. Ljudi su dolazili i dolazili, pokušavali da vide i čuju šta se dešava, gužva je postala gomila u zbijenoj masi i pritisak se povećavao. Mnogi su pokušavali da se izokola probiju kroz šumu iz koje su nepretano iznicale nove i nove snage specijalnog kondoma. Već su uzvici, poneka dreka, poneki vrisak počeli da iz šume dopiru do grupe koja je pregovarala i već se nije čulo šta govore.

Pritisak reke koje je nadolazila je rastao, već je teško mogao da se zadrži, iz pozadine su počinjali da tutnje zvuci panike.

Prazno ostrvo za pregovore je postajalo sve tesnije i napetije…

-Ne, ne…! Ne možete na kafu… Otkud ja znam šta sve imate sakriveno i šta možete da uradite! – govorio je krupni, već zabrinuti brka povlačeći se nesvesno.

-Ma, šta možemo da imamo kad smo samo u majcama! Evo, i njih ćemo da skinemo!

Skinuli smo nekoliko majci, muški torzo bez odeće koji je u drevnim bitkama služio da pokaže izazov i neustrašivost i zaplaši protivnika…

I ja sam skinuo svoju majcu i u blizini u gomili Lina je bacila pogled na mene, sinulo joj je u očima i skinula je svoju majcu i počela da je vrti kao zastavu. Sevnule su njene grudi i dok sam ja zaprepašćen pokušavao da prodišem, već je gomila majci lepršala ispred gomile i sve više devojaka se skidalo, vikalo i vrištalo i gole ženske grudi su osvajale slobodu u sumračnoj šumi.

Te grudi, drevni simbol tajne rađanja i snage života su tražile slobodu!

Pred masom golih ženskih grudi nepokolebljivi brka je nevidljivo nestao, kondom policajaca je zadrhtao i pokolebao se. Snaga reke studenata je nagrnula i nastao je haos.

Te večeri je bilo veče za Ozbiljo Zaljubljne Osobe Nedeljom i Lina i ja smo bili u mojoj vreloj i razbacanoj sobi. Te večeri i noći ništa nismo videli ni čuli. Vodili smo ljubav kao nikad, gluvi i slepi, sasvim sastavljeni samo od osećanja i dodira.

Kad sam se probudio pod prvim jutarnjim svetlom, Lina me gledala zanosno zadivljenim očima, punim sjaja i želje.

Probudio sam se i uronio u nju, zaronio u dubine svetla i sjaja.

***

“Predozirao se…”

“Bio je dobar čovek…”

Da li umiru samo dobri ljudi ili im smrt naknadno pribavi tu osobinu koju, sudeći po bližnjima koji ih ispraćaju, ranije nisu imali, ili su sahrane parada licemerja… Teško da je Žika Filozof bio “dobar čovek” ili da su to mislili o njemu…

Kada sam čuo da je mrtav, bio sam ljut. Nisam shvatao zašto i zbog čega sam bio ljut, ali – tako sam osećao i bio sam zaista ljut. Pomalo sam drhtao od ljutnje.

Na sahrani je bilo i malo i mnogo ljudi. Mnogo sam ih video, malo ih je bilo oko rake, ali – kao da su svi bili samo u prolazu, usput svratili…

Marija Ternokof je došla iz Njujorka. Stajala je vrlo blizu kovčega, blizu nadgrobnog krsta. Lice joj je bilo belo i ledeno, okamenjeno, kao da ni oči nisu micale. Suze su bile iza tog lica, sve skrivene, nabujale, pritiskale su iznutra masku od lica i do bola ga nadimale. Bol i bes. Ja sam bio ljut, ona je bila besna.

Lina je prišla do nje i držala je za ruku.

Pojavio se Neki Kiza. Nije bio nasmešen, bio je prigodno tronut, ali valjda se njegovo lice tokom godina nošenja “prijatnog osmeha” tako obrazovalo i naprosto je delovao neprijatno. Iznenadilo me što mi je prišao, stegao ruku i izjavio saučešće. Pomislio sam da je jednostavno “bio neobavešten” i da me pomešao s “ožalošćenom porodicom”. Ja sam za njega znao, toliko sam ga viđao, ali nikad nismo bili formalno upoznati. No, i on je znao za mene. Obratio mi se po imenu i govorio suvisle rečenice. Rekao mi je da se obavezno javim kod njega, “tu i tu je naša kancelarija” i sve to. Na kraju je, posle nekoliko minuta primerenog prisustva nestao.

Kad su kovčeg sa Žikinim telom spustili u raku, pažnju mi je privukla limuzina sa tamnim staklima na obližnjoj stazi. Odlazila je a ja sam u trenutku shvatio da je u njoj bio Udbin Mag i da se Žika nije “predozirao”.

Žika je bio ubijen.

Kao i Branko, kao i Stojko…

U trenutku kada je limuzina nestala iz vidokruga, Marija se odjednom slomila i pala kao visoko, ponosno drvo. Pala je na kolena na zemlju iz rake i suze su probile iz nje… Dugo, dugo je samo tišina, zaglušujuća tišina izbijala iz nje… Dugo, a onda se iz velike dubine probio krik, kao udar, kao eksplozija zvučnog zida… Sve se zatreslo kao od udarca ogromne ruke.

Sklonila je ljude koji su se našli oko nje, očistila zemlju sa sebe, uhvatila Linu pod ruku i otišla ne osvrnuvši se ni jednom.

Zakopali smo Žiku.

Na daći, Marija i Lina su bile izdvojene i pričale su. Opet su izgledale uobičajeno normalno. Ja sam stajao usamljen s čašom pića i krišom ih gledao.

Uz neprekidnu priču, Lina je jednom, preko ramena pogledala u mene, a Marijin pogled se nastavio na Linin i neki govor se začuo u meni. Neki govor, ne moj, sam čuo u meni i ništa, ni reč nisam razumeo, ali sam osećao da sam pred velikom tajnom. Pred nečim što nisam razumeo ali sam osećao da je to ogromno, veličanstveno i strahopoštovano.

Život se nastavljao.

***

Oduvek sam voleo leto. Svetlost, toplota, sloboda, lakoća življenja…

Ovo leto prvo nije bilo takvo.

Nisam više bio đak ni student. Bio sam zaposlen, imao sam ozbiljnu i ambicioznu devojku, država je bila uzdrmana, društvo na početku bede i neočekivanih i teško shvatljivih promena. Problemi su se gomilali oko mene i ja sam se sve teže snalazio u tom haosu.

Lina je bila na par meseci od puta u svoju budućnost i iz sve snage i sveg srca se trudila da me povuče za sobom.

Ja sam bio prilično obamro. Sve češće sam Linu varao sa Rajkom Šljivović i sve više se zaklanjao od sveta i života iza blagog cinizma i vedrog samoponižavanja. Nisam imao pojma gde se nalazim i kuda idem i tu mi je bilo udobno.

Kada sam Lini pomenuo da me Neki Kiza pozvao da se javim “tu-i-tu”, više s namerom da joj ispričam neobičnost susreta, ona se s toliko žara uhvatila za to i nije se smirila dok me nije pristojno obukla i ispratila “tamo”.

Sedeo sam ukočeno u stolici u prijatnoj, moderno i ukusno uređenoj prostoriji kroz koju su neprekidno, u stalnoj žurbi, prolazila mnoga prijatna i pristojna lica, svi uz osmeh i brze, elokventne rečenice. Čekao sam da me Neki Kiza primi na razgovor.

-Savanoviću, baš mi je drago da se najzad vidimo. Potrebni su nam takvi ljudi! Sanja, – obratio se jednoj od sekretarica koja je u blizini stajala – … porazgovaraj sa Savom, uputi ga, uzmi podatke, naći ćemo nešto za njega… Izvini, Savo, moram hitno… Videćemo se, potrebni su nam ljudi kao što si ti! Žurim, popij nešto, vidimo se uskoro…

Neki Kiza je otišao poput brzog, prijatnog letnjeg vihora. Preuzela me Sanja, pričala sa mnom, za nekoliko minuta učinila da se osećam ne samo prijatno nego i poneseno, sam sebe nisam mogao da prepoznam koliko sam bio pametan i koliko Sanja sve to razume i koliko je zadivljena.

Izašao sam u neverovatno prijatan dan miholjskog leta u Beogradu i odjednom mi je sve bilo i lepo i jasno. Shvatio sam da mi je celog života bila potrebna ovakva šansa, ovakvo okruženje, ovakvi ljudi… I inače visok, porastao sam još više, osetio neku neodoljivu energiju. Kad sam došao kod Line koja me čekala, naprosto sam sijao, a ona se, ozarena, privila uz mene, sva otopila, gledala i slušala sjajnim, spokojnim očima. Dok sam joj pričao, utopila se u mene, kako odavno nije, kao kada smo tek počinjali vezu i ona se “krila” u mom naručju, zaštićena i zadovoljna.

Kada sam stigao kući, dočekala me mučna tišina. Ćale i Keva su, retko se to dešavalo među njima, nešto raspravljali. U domu su ostali u vazduhu napetost i prejake reči. Sve je bilo isto, slično kao i svakog drugog dana. Ali, ili je Ćale predugo čitao novine, ili je Keva prejako lupala suđem u kujni, ili ručak nije bio lepo začinjen… Nešto nije bilo kako valja.

No, nisam dao da me to omete.

Uskoro sam počeo redovno da odlazim na “ono” mesto, jako brzo se uklopio među sve one  mlade, pametne, sposobne ljude, (kakav sam i sam bio), da razgovaramo, da se s poštovanjem ubeđujemo i raspravljamo ili s mnogo energije i bez odmora sprovodimo akcije, postvarujemo ideje…

Čak pomalo sa stidom, u svakom slučaju s čuđenjem “kako sam mogao da budem takav” sam se sećao i Protesta i Deposa, još gore, pijanih, euforičnih tirada po kafanama i neurednim stanovima. Ljudi na poslu, u okolini uopšte, su počeli da se prema meni odnose s poštovanjem, mnogi su počeli da mi se obraćaju sa “vi” dok sam ja, blagonaklono, ostajao na “ti”…

S Linom smo izlazili na fensi mesta i koktele u mojoj organizaciji, uvek lepo obučeni, uvek nasmejani i samozadovoljni. Kada bih je video koliko se umirila i uspokojila, kada bi zaspala pored mene, mirna i zaštićena, ponekad bih razmišljao koliko je trpela, mučila se dok sam bio… Ne znam… Izgubljen i… Izgubljen! Nikad više neću da joj to priredim!

Toliko sam je voleo, sve i sasvim!

Jedne večeri pred ulazom u Klub moje organizacije, s novim prijateljima, naišao je onaj moj stari prijatelj, onaj s kojim sam se zarakijao kada je trebalo da uđem u kanadsku ambasadu. Bio je pijan, teturao se, i ja sam upravo hteo da se neprimećeno izmaknem kada me video i počeo nešto da trabunja. Bilo mi je neprijatno, on se malo osvestio videvši me s tim, novim društvom…

-A… – rekao je. – Izvin’te, je l’ imaš cigaru…

Dao sam mu celu paklicu i brzo ušao u Klub.

Par (ne više!) ukusnih, kratkih pića, opušten razgovor pun dosetki i internih šala i brzo sam zaboravio bivšeg, starog prijatelja… Kako je samo tako propao!

U domu, kod ćaleta i keve, je bilo sve više napete atmosfere…

Lina i ja… vodili smo ljubav, mada mi se činilo malo… prazno. Ipak, bili smo srećni i ja sam voleo da je gledam takvu.

Koliko god mi je u početku “novi život” krenuo lako, ubrzo sam počeo da nailazim na probleme. Prvi je bio – odeća.

Koliko god da je po mom, znači – laičkom, utisku svo to društvo izgledalo “normalno” obučeno i naizgled se nije nešto posebno izdvajalo od opšte okoline, čak je delovalo opušteno, ispostavilo se da iza te “spontanosti” stoje godine iskustva i dani priprema. Lina i ja smo se oduvek zaista nosili sasvim običnu odeću. Bilo je važno da bude udobna a neke sitne i povremene trendove i pravila mode smo relativno lako pratili. Ni ona ni ja nismo bili iz bogatih porodica i nikad nam nisu bile dostupne odevne ekskluzivnosti. Nismo ih ni želeli, niti je naše vreme, školsko, studentsko, rokersko, odobravalo bilo kakve “elitističnosti”. U socijalističkom društvu prilično izjednačenih uslova “elitističnost” je čak bila prokažena. Rokerski svet, kome smo pripadali je tako nešto do kraja prezirao. Bilo kakav “ispad” u odevanju je značio da se neko – “Nosi se u…!” U godinama kada je taj socijalistički duh nestajao i kada su počele da se izdvajaju “elitne grupe”, njihovo odevanje, odevanje folk-pevačica ili “dizelaša” ili takvih, sličnih, mentalno uskraćenih… je bilo parada neukusa i kiča i tome niko normalan ne bi želeo da pripada.

Uglavnom, s odevanjem nikad nismo imali nekih problema i sve se svodilo na “baš mi se sviđa ova majca” i “baš volim da nosim ove farmerke”. (Imali smo svoje “elegantne” varijante za posebne ili svečane izlaske i – to je bilo sve.) E, sad je u vezi s mojom novom okolinom i društvom to postalo izvestan problem. Trebalo je uklopiti se u nešto što je delovalo opušteno, prirodno u svojoj okolini i u isto vreme jasno slalo znak da se od te okoline, one obične, “pučke” veoma razlikuješ. Da nije bilo Line, ja se u tome nikad ne bih snašao.

Doduše, koliko god sam hteo da se potrudim, nikad nisam mogao da se prilagodim pravilima za – obuću. I Lina i ja smo oduvek nosili nešto što je udobno, kvalitetno i pomalo iskazuje tvoju ličnost. Moje cipele i moje patike su bile – moje cipele i moje patike! Morale su da se vole s mojim stopalima! Za obuću nikad nisam žalio para, ali uz ostale osobine moda ima i tu da je po pravilu neudobna. (Verovatno zato što na taj način prinuđuje da stalno imate neki napet i nervozno-ciničan stav, koji je konstanta u neprekidnim modnim varijacijama!) Za moju kolaboraciju s modom je tu stavljena “crvena linija”. Lina se bez premišljanja s tim složila i to je bilo dovoljno da s ponosom i indignacijom odbijam prekorno-zlonamerne poglede na moju temeljnu postavku u vezi sa zemljom.

Nisam mogao ni hteo da “hodam u tuđim cipelama”!

Kako je imala značajno iskustvo u praćenju trendova i sjajno estetičko oko arhitekte, ja sam u svojoj novoj okolini uskoro čak postao hvale vredan “nosilac odeće”. Doduše, donelo je to izvesne teškoće u finansijama, ali Lina je umela da nađe i jeftinije i u isto vreme lepše modele… Bila je, jednostavno, pametnija od većine ljudi! I – lepša!

Njen izgled simpatične gimnazijalke i jednostavne studentkinje se sada promenio u izgled zrele, snažne, samosvesne mlade žene. Bila je od onih žena koje s godinama postaju sve lepše. U njenoj lepoti je bilo ono “nešto” što većina nikad i ni na koji način ne može da ima: njena lepota je izvirala iz nje same…

(Naravno da sam ponekad strepeo zbog toga. Jednostavno, privlačila je poglede i interesovanja muškaraca… No, uz svu svoju lepotu imala je i onaj “ogrtač” koji i golu ženu može da zaštiti od neželjenih nasrtaja: ogrtač vrline!)

Pa,… nisam ni ja bio za bacanje… A, Lina je to znala da ceni i – čuva…

Pošto je povremeno dolazila u Organizaciju ili Klub, “snimila” je potencijalne “opasnosti” i, naravno, potudila se da te “opasnosti” pažljivo ali i energično preda mnom opanjka i ocrni. Ja bih to, sa zadovoljstvom, primetio i “smanjio doživljaj” s tim “metama”. (Takođe – naravno! – Lina je baš s njima razvijala “najbliže i najprisnije” odnose.)

Drugi problem mi je bio mnogo teži: Govor!

Trebalo je da naučim njihov govor.

Veština govorenja, uz moje obrazovanje, mi nije nikad bila slaba strana. No, ispostavilo se da upravo to može da mi “ovde” bude problem.

Trebalo je savladati reči i fraze koje su, kao i odeća, bile neke oznake pripadnosti “tom” društvu i izdvojenosti od “onih” drugih. Primetio sam da to mnogo lakše ide onima koji nemaju mnogo svog mišljenja. Oni su bez ikakvih problema “upijali” izraze koje su koristili šefovi i nadređeni, a taj stil je bilo naprosto neophodno pratiti. Njihovi mozgovi su se automatski brisali i upisivali nove sadržaje, zavisno od trenda i promena nadređeno-šefovske situacije. Ti, meki mozgovi, “soft-brains” su bili izvanredna podloga za uspeh i karijeru. Moj “hard-brain”, godinama građen na književnosti, filozofiji… i, što je najgore, sopstvenom promišljanju, zaključivanju… je, nažalost, odbacivao sve glupo-moronske uljeze, pravio selekciju i onemogućavao mi lakši i udobniji opstanak u tom društvu. (Naravno, sva društva, sve organizacije imaju tendenciju da razvijaju “svoj govor”. Odavno sam znao da na sastanku FakOdb SeKaJu pričam na jedan način i da među društvom s pivom ispred dragstora ne smem ni da mislim tako. Nažalost (opet!) meni je “dragstor-govor” bio mnogo draži i prirodniji i partijsko društvo bi, pre ili kasnije, osetilo da nisam baš njihov. Nažalost (i opet!), što je neko društvo strože hijerarhijski organizovano, govor mu postaje sve siromašniji a sadržaj tog govora bezvredniji. Hijerarhijska društva počinju da se oslanjaju na samo jedan ili nekoliko mozgova-mišljenja i vremenom atrofiraju do gluposti. (Vojska ili policija, recimo… U uslovima neprikosnovene hijerarhije govor se svodi na rudimentarna značenja, a taj govor uskoro i samo mišljenje svede na minimum. I, nije više ni stvar u tome da li je onaj “glavni” i da li je vrh hijerarhijske piramide pametan ili ne. Ako ima taj “ekskluzivitet mišljenja”, bez obzira na lični kvalitet i on sam uskoro bude sveden na rudiment, minimum… ispraznost i glupost! Matematički rečeno: proizvod “strogosti hijerarhije” i “kvaliteta mišljenja” je = const.) Čak i vrlo pametni ljudi u uslovima kada im se svi dive i podređuju, vremenom posustanu pod pritiskom ulagivanja i divljenja i postanu sujetno prazni i glupi. Jedino usamljeni mislioci, izvan svake hijerarhije i organizacije, mogu da zadrže svoju samosvojnost i punoću misli.

Muke sam mučio da se uklopim u taj sistem. Isto kao i u vreme socijalističkog jednopartizma i jednoumlja, a to je, za mene, bio jedan od najvećih razloga za pobunu. Počeo sam od pobune protiv jednoumlja i uspešno završio u istom!

Ali, trudio sam se! Život mi je postao lakši i jednostavniji, video sam da je Lina mnogo zadovoljnija i trudio sam se da se prilagodim, da se utopim u osrednjost i mediokritetstvo… Mislio sam, kad prođe kriza adaptacije i kad se prilagodim, biće mnogo lakše. I dalje sam primećivao tiha negodovanja i okrenute poglede, naročito kada bih govorio. Trudio sam se da što manje govorim, da se više smeškam i pametno ćutim… I, išlo mi je prilično dobro.

Uspevao sam, nekako, da kontrolišem gene svog čukundede, Save Savanovića.

Primetio sam da mnogo manje razmišljam kada radim neke praktične stvari, neke akcije, i prilježno sam se prihvatio toga. Izabrao sam onu najjednostavniju a trivijano najvidljiviju: lepljenje plakata.

Naravno, već sam imao neki značaj u Organizaciji i nisam sam lepio plakate. Za to sam dobijao momke sa malo para i više snage, neke iz Organizacije, neke preko nekih Agencija*, što se ranije zvalo “omladinske zadruge”. Većina njih je bila tu da jednostavno zaradi neku paru. Neki su bili ambiciozniji.

Jedan od njih mi je bio – naročito odvratan. Momak, neprirodno koščat, s teškoćama u govoru i odurno vodurljivim očima… Zvao se Čeda.

Sve u svemu, bio sam zadovoljan.

Plata u firmi je bila podnošljiva, u Organizaciji sam bio volonter, ali se uskoro stalno pojavljivala neka apanaža, neka para bi se nekako našla u mom džepu… Nisam pitao kako, nisam tražio, ali sve češće Sanja bi me pozvala i rekla da mi je neka para legla na račun a ta “para” je uskoro bila veća od moje plate. Počeo sam da donosim kući sve više i Ćale me je pomalo gledao ispod oka a Keva bi se obradovala i pravila ručkove bogate “kao nekad”. Njihove plate su sve manje bile “kao nekad”, a po pričama sam video da je sve manje reda i rada “kao nekad”.

U domu je sve češće među njima visila ona mučna napetost od teških reči. Nisu bili “kao nekad”.

Nikada nisam Lini nešto mnogo kupovao i poklanjao. Obično bi to bile prigodne ali mesecima smišljane i odabrane stvari, nešto za šta sam znao da će je obradovati i što će zavoleti. Posebno bi cenila ako bih joj poklonio nešto što sam sam napravio: ormarić i polica za pored kreveta, ram za sliku, nove ručke na biciklu… pa, posvetio bih joj priču, neki tekst… znala ih je napamet… Ukratko, sve je to bilo za nju i po meri njenog srca… Sada, sve manje sam imao vremena i najčešće bih kupio nešto u prolazu, na brzinu, mada su to i dalje bile stvari koje su zaista bile za nju. I, pokloni su bili skuplji, još uvek se tako divno radovala, ali sam primetio da sve više tih poklona ostane nekako po strani, zatureno u njenoj sobici.

Sve u svemu, dobro mi je išlo i bio sam zadovoljan.

***

Čekala nas je radna i naporna jesen. Organizacija je bila na nogama. Trebalo je raditi kampanju da od bicikliste-premijera napravimo Predsednika.

Organizacija je izvanredno radila. Svako je zauzimao svoje mesto i sa tog mesta ispunjavao svoje zadatke. Svi ti pojedinačni učinci su se sabirali u uhodan i usklađen režim i postizali rezultate koje sa svog mesta nije mogao da vidi ni jedan pojedinac. Tek sa vrha je mogla da se uoči celina i cela ta mašinerija se uklapala u ostvarivanje jednog plana i jednog cilja. Shvatio sam šta je to taj čuveni, skoro mitski “timski rad”. Tada sam i prestao da razmišljam i pokušavam da shvatim celinu, cilj kome smo težili i trudili se da ga ostvarimo. Imao sam svoj deo posla, svoj sektor i trudio se da u njemu sve bude maksimalno dobro. Uvek – maksimalno! Nije dovoljno – optimalno!

Posebno mi se dopadalo što u celom tom sistemu nema nikakve prinude, nikakvog moranja… Šef bi dao zadatak i rok i čekao izvršenje. Standardan srpski šef je svoj posao shvatao kao neprekidno uplitanje, uz obavezno dranje, naređivanje… i po pravilu bio samo nepotrebna smetnja čitavom poslu. Ovde se podrazumevalo da šef ne može da zna sve detalje, svaki deo posla i to čak nije bilo ni poželjno. Šef je davao zadatak i s pozitivnim stavom očekivao rezultat. Za greške, propuste… nije bilo dranja i psovanja. Sektor, deo bi bio ljubazno zamenjen i mašina je i dalje radila.

Takođe mi se dopadalo što je kreativnost bila poželjan, neophodan deo procesa. Očekivalo se da sektor, deo, potraži, pronađe lakše i bolje načine. Standardni srpski šef bi očekivao da sve ide “kako sam JA rekao” i da predloge obriše sa “ti ćeš da mi pričaš, ovako radimo sto godina”. Ovde, čak ni šef, ni onaj najglavniji, nije imao pravo na JA. Sve je bio samo TIM, samo MI.

Iznad svega je stajao REZULTAT, a o svemu je odlučivalo udaljeno, apstrakno, neumoljivo, doduše često i neshvatljivo, TRŽIŠTE.

U Organizaciji – sve sami mladi, lepi, pametni, obrazovani… Nije bilo onih matorih, već posustalih, koji, i kad ih skloniš u stranu da ne smetaju, prosto vređaju oči svojim naboranim licima a – ponekad i smrde…

Sve u svemu dobro mi je išlo i bio sam zadovoljan.

Lina je sve češće imala neke “ispade”. Za sve naše godine nikad nije pokazivala takve karakteristike. Uvek je bila organizovana, staložena, čak i kada bi provodila svoju volju i nameru, činila je to na prefinjen ženski način, uporno, tiho i nežno tako da bih, i ako bi se u početku protivio, bio nesaglasan, na kraju bio srećan što je sve baš tako a nisam se ni sećao kako se do toga došlo. Znala je da se nasmeši i pomazi i da ja budem presrećan što sam, recimo, izneo đubre, promenio raspored u svojoj sobi, napisao baš takvu priču…

Sada se dešavalo da bez vidljivog razloga bude neraspoložena, da joj smeta što joj nikad nije smetalo, da, čak, zaplače i, dok se ja snađem, počne da se smeje… No, kako je uvek posle takvih “ispada” bila još nežnija i izvinjavala se i mazila me i ljubila češće i vatrenije nego ranije, sve sam to pripisao nervozi zbog njenog sve skorijeg odlaska, zbog mog statusa i napredovanja u Organizaciji…

-Sve je u redu… Sve! – govorila je, ljubila me i, nekako, vodila ljubav kao… kao gladna lavica…

U mom domu, između mojih roditelja, nije baš sve bilo u redu. Najzad sam, gotovo uzgred i slučajno, saznao i razlog. Nikad me nisu naročito uključivali u porodične teme osim ako me se nisu direktno ticale. Vodili su dom i porodicu na svoj način i ja sam u tome bio zadovoljan i miran i nisam se mnogo u to mešao. Njih dvoje su na svoj način živeli u svom svetu. To je bio njihov svet, izgrađen od njihovog rada, truda i osećanja. Pred ljudima i svetom su bili kao i svi ostali. Njih dvoje sami… bili su – dvojedno… Nikad nisu javno pokazivali svoju naklonost i bliskost. Ćale je bio nezainteresovan i opušten koliko je trebalo, Keva je bila nežnija i brižnija koliko je to trebalo i sve je to išlo toliko lako… Bilo je stameno jasno da se još uvek vole i da su… Jednostavno: dvoje u jednom. Po čemu je to bilo jasno, nije se moglo kazati.

Sada… Keva je htela da odu, da odu u inostranstvo, u Australiju, tamo joj je već bila sestra. Videla je da država i društvo propadaju, da će doći još gora vremena i da se treba bukvalno – spašavati. Ćale je tvrdoglavo odlučio da će da ostane. Bližila mu se penzija, ovde je ugradio sav svoj život i hteo je da u miru, s malo potreba i tek jednom željom, da stari i ostari uz svoju ženu s kojom je bio mlad, s kojom je stvorio dom i sina… Eto, neka njega da sa svojom budućom ženom tamo negde, gde god mogu i žele, stvore svoj dom i svog sina… A, mi smo ovde i više nikad ne možemo biti negde – tamo… Postojimo samo ovde, a tamo ćemo, i uza sve pare, biti samo neka zalutala i odlutala beda… Ali, nismo mi samo dva pokretna leša koji čekaju smrt, nismo mi još ni zanemoćali ni pobenavili, još možemo, pa skoro da je još čitav život pred nama, zar da dozvolimo da nas ovi psi razvlače i iživljavaju se nad nama sopuljave kreature, da u ovoj noći što dolazi zavladaju nad nama i piju nam krv iz preostalog života… Zar ću njih da se bojim, zar ću pred njima da se povlačim, ostavim dom u kome je moja duša, da prodam taj dom za nekoliko godina lagodnosti koje mogu da priuštim ostarelom telu, zar da sve prijatelje i moje parče reke napustim jer neke kreature misle da mogu da me pobede… Neće biti više ni prijatelja, ni rodbine, neće biti ni pravde ni reda… Kad dođe nevolja, kad naiđe potop, ne možeš da se boriš, moraš da se spašavaš, moraš da misliš na svoju ženu i svog sina, ne na svoju besmislenu i tvrdoglavu borbu i ponos… Možemo još, možemo da ponesemo svoje duše i uselimo ih u novi dom, nije duša od doma nego je dom od duše… Možemo još, možemo da dostojanstveno živimo i zajedno umremo kao što smo i živeli sav svoj život, zajedno, kao jedno, jedno…

Odlučivali su o sebi i za sebe. Ja sam i sam znao i video da sam već neko ko se odvaja od njih i priljubljuje uz svoju ženu, Linu, i moj život je išao tamo. Oni su odlučivali o sebi i ja se nikako nisam mešao. Sve i da jesam, njima bi bilo simpatično ali i smešno da ono detence, koje je doduše poraslo iznad očekivanja i postalo pametno iznad očekivanja i svoj hleb zarađuje i imalo sreću da ga prihvati ona divna devojka, taj čovek, ali – još uvek ono detence… da im ono nešto pripoveda… Baš je sladak, zar ne… Nije što je naš…

Nisam se mešao ali sam u sebi bio uz kevu i njen plan.

***

Dobro mi je išlo. Imao sam dosta para, imao sam svoj tim i svoju organizaciju, lepo sam se nosio i imao svoj sto u Klubu… Lina je bila zadovoljna…

Te smo noći malo kasnije napustili svoj sto u Klubu i ja sam bio malo više popio. Izašli smo na svež, otrežnjujuć kasno-jesenji beogradski vazduh koji je mirisao na košavu.

U takvim trenucima, kad popijem taman toliko da nisam kontuzovan već u onoj prijatno toploj euforiji, sam sasvim otvorenog srca. Veseo sam, nasmejan, pametan i šarmantan, sklon akciji i prijateljstvu. Svet mi izgleda lepše i ja sam lepši u tom svetu.

Još sam razgovarao s nekim pred ulazom u Klub a Lina je u blizini nehajno razgledala neki izlog. Tek krajičkom oka sam primetio da se nešto dešava, da su neka kola stala u blizini i da su iz njih izašla trojica tipova. Nabildovani, dizelaški odeveni, napadni, glasni, možda tek neku godinu mlađi od mene. Već ih je bilo puno u tim vremenima u Beogradu. Većina su bili tek pozeri, mladići željni pažnje, željni događaja i priča, sličnim onim koje su i sami slušali o pravim beogradskim mangupima, tek nekolicini koji su zaista bili “legende asfalta”. Pravilo u vezi sa njima je bilo kao i za opasne pse: ne gledaš ih i ne činiš nagle pokrete kako ih ne bi izazvao.

Lina im se učinila interesantnom lovinom: sama devojka zagledana u izlog u to kasno doba noći. Još uvek sam bio u priči, nedaleko ali nepovezan sa Linom. Jedan od te trojice joj je prišao i počeo nešto da govori dok su ga druga dvojica zvala da idu gde su već pošli. Lina je i dalje mirno stajala i gledala u izlog, nije ništa odgovarala. No, bilo je vreme da priđem. Lina je zadrhtala. Sada sam već netremice gledao u Linu i situaciju oko nje, sagovorniku rekao da moram da idem i on je nestao u vratima Kluba a ja sam krenuo. Još mi je deo malopređašnjeg osmeha ostao na licu kada sam im prišao.

-Ja sam s njom! – rekao sam tipu prilazeći i to je nekad bilo sasvim dovoljno da se situacija sredi.

Tip se osvrnuo, posle trena iznenađenja oči su mu se suzile i vrat narogušio. Ona dvojica su zaćutala i gledala u nas. Trenutak je nedostajao da se svi raziđemo svojim putevima. Lina se lagano zaklonila iza mene i uhvatila me za ruku.

-Pa, šta ako si s njom…

-Ništa… Evo, odlazimo…

Lina me već polako vukla za ruku i ja sam se okretao na drugu stranu još uvek držeći pomirljiv pogled na tipa. No, osećao sam da želi još nešto da kaže, samo traži neku rečenicu u svom mozgu. Druga dvojica su prilazila i već bila sasvim blizu.

-Šta je… Je l’ ima neki problem! – progovorio je jedan.

-Ma, ništa… Ovaj kaže da je on s ovom kurvicom!

Moje prijateljsko lice je sasvim nestalo a uz kičmu su mi krenuli snažni žmarci od kojih mi je telo zadrhtalo. Lina me stegla za ruku i blago cimnula da požurimo dalje.

-Jebeš ih… – rekao je drugi.

-Ja bih i jebao… Gle, kako kurvica vrcka! ‘Oće pravi kurac!

Žmarci iz kičme su mi ušli u glavu, kipeli su i već mi se pomalo mračilo pred očima. Lina me jače povukla za ruku i htela da požurimo. ” ‘Ajde, molim te!” – prošaptala je.

Čuo sam da tip ide za nama i osetio da je blizu. Stao sam i okrenuo se. Druga dvojica su brzo prilazili.

Pogledao sam tipa i oči su nam se ukrstile. Prišao je sasvim blizu, uneo mi se u lice, bio je skoro jednak meni. Bili smo toliko blizu da smo jedan drugome disali pijan, ljut dah. Jedan od drugova mu je položio ruku na rame. On je stezao vilice, škrgutao zubima.U pogledu mu je bilo mutno zlo.

Lina je tiho vrisnula…

-‘Ajde… – preklinjujuće je govorila.

Jedan od drugova ga je povukao unazad. Odvratio sam pogled i već hteo da odemo. Tip je psovao i tren je bio da se sve završi. U blesku sam video da mu je ruka krenula ka Lininim grudima i iz velike daljine čuo Linin vrisak.

…Sledeće što vidim su tri krvava, prebijena tela na asfaltu. Dvojica malo dalje, jedan pored kola sa odvaljenim vratima. Po meni, na odeći i na rukama krv.

Još mutnim pogledom tražim Linu i vidim njenu priliku gde stoji, trese se i gleda me izbezumljenim pogledom. Prolaze neki ljudi, gledaju prebijena tela, obilaze ih i samo me brzo pogledaju. Odlaze… neko nešto kaže.

Prilazim Lini i grlim je snažno, privijam u sebe kao da hoću da je tamo utisnem. Potražim joj oči. U očima joj je strah, gadan strah. Kao da pokušava da se otrgne od mene. Trese se, krije svoje lice, vuče me, gura me… Ne puštam je dok se sasvim ne utiša.

Hodamo ulicama našeg grada ka svom domu. Ćutimo. Ona se povremeno trese. Tek posle nekoliko kilometara me pogleda u lice. Sa strahom. Ja se samo sećam odvaljenih vrata od kola i pokušavam da to objasnim sebi.

Mrak je na ulicama Beograda i mirne svetiljke se teško probijaju kroz njega. Nema ljudi. Obilaze nas naširoko ulični psi kao tamne senke. Neki zavija u nevidljivom žbunju parka.

Dugo stojimo ispred ulaza u njenu zgradu i ćutimo. Tražim njen pogled i ona me tek brzo i nespokojno okrzne. Ne uspeva da mi pruži pogled. Rastajemo se. Pokušam da je poljubim a ona se trgne. Rastajemo se bez reči.

Ulazim u svoju sobu i obučen legnem sa svom krvlju na sebi. Tada tek osetim da me bole ruke. Zaspim brzo praćen jedino mišlju “Ma, šta je bilo s tim vratima…”

Budim se. Jutro je belo. Gorak ukus u ustima. Iz neke dubine se polako probija pijani osećaj krivice. Skorela krv po mojoj odeći me ponegde grebe. Polako počinju da me bole šake. Izgrebane i izubujane. U misli mi dolazi Linino preplašeno lice. Sećam se svega i jedino mi kroz srce prodre snažna bol: Da li je naš noćašnji rastanak bio Rastanak…

Budim se. Jutro je belo. Gorak ukus u ustima. Neke kapi padaju na moje lice. Jedna suza kane na moje oko. Kroz Lininu suzu mutno vidim Linino lice. Sva je ispijena, potamnela oko očiju. Gledam je i pokušavam da vidim šta je u njenim očima. Pružam ruku i dodirujem joj lice i kosu. Ona netremice zuri u moje oči. Tražimo se. Ona dodiruje moje lice, svaku tačku dodiruje i ispituje kao slepa žena: traži poznate znake, traži moje lice i polako dolazi do mog srca. Ovije se oko njega i moje srce počinje da kuca kao potopljeno u živu vodu. Najzad joj se lice osvetli, iskra zasvetli u njenim očima… Grli, steže moju glavu i najzad počinje da plače…

-Oprosti mi… Oprosti! Mislila sam da sam te izgubila!

Ležimo zagrljeni, obavijeni aurom svoje ljubavi.

Ćale otvara vrata, prvo oprezno, zatim oslobođeno i široko. Nakašlje se pristojno.

-‘Ajde! Ustaj, prošlo je podne!

Izlazi i čuje se:

-Ma, nije mu ništa, rekao sam ti…

Tek tada ulazi keva i gleda me ozbiljnim, ukočenim licem. Ćuti, zatim odahne i počinje da priča dugo, zbrzano, nepovezano.

-Kako si mogao da tako legneš… Vidi na šta ličiš! Skidaj sve to. Lina, molim te, nije u redu, ustani, ovde su mu roditelji… Pomozi mi da…

Izlazi, čuje se kako nezadrživo plače…

-Govorim ti… Hajde da idemo iz ove zemlje! Šta će sledeće da se desi!…

-Idem ja na pecanje.

Sve se ponovo vraća, naš svet, naš svet na koji smo navikli je ponovo oko nas.

Sve je u redu.

***

DA LI JE RAJ STVOREN SAMO ZA DVOJE.

***

Počele su sankcije, počela je inflacija. Rat je bio u toku.

Na poslu, obični ljudi su se izrugivali sankcijama. Samo se jedan majstor žalio što je ukinut vazdušni saobraćaj. Kako će sad da putuje kad je tako navikao. Druga čistačica je tugovala zbog opere: navikla žena da ide subotom u operu, a sada neće doći berlinska filharmonija. Treći majstor je glasno i otresito govorio kako se ničega ne boji “Dok je meni moj ašov (KO BI MI UZEO AŠOV!) i parče zemlje (KO MOŽE DA MI UZME ZEMLJU!) … Nema te gladi koja može da uđe u moj dom!”

U Organizaciji, u Klubu su bili ozbiljni i zabrinuti. Pričale su se tmurne priče o stanju i budućnosti privrede i poljoprivrede, o teškom stanju kulture i obrazovanja, neizbežnom zaostajanju tehnologije i ispadanju iz svetskog civilizacijskog procesa…

Bili su u pravu i prvi i drugi.

Oni prvi su najebali, oni drugi su se prekomerno obogatili.

Ko može da mi uzme ašov! Ko sme da mi uzme ašov! Ko bi, uopšte, hteo da mi uzme ašov…

Dugo i pažljivo sam razmatrao ovu izreku filozofije proste egzistencije. Moja racionalna moć je bila prilično slaba za izazov ove misli. Osim što sam uviđao njena trivijalna značenja, tek intuitivno sam slutio dubine značenja koja otvara. Nikad im se nisam ozbiljnije primakao.

U osnovi ove misli stoji samosvojan optimizam, samouverenost egzistencije pred izazovima svetskim. (Mada, u isto vreme sadrži trag gorčine, opor ukus nezadovoljstva pred uvidom u sopstvenu ograničenost, determinisanost koja ne dozvoljava nikakve druge mogućnosti slobode u okviru poretka osim stoičke pomirljivosti. (Daj, Bože, da popravim (poboljšam) sve što mogu, a što ne mogu – daj mi snage smirenja da ga prihvatim!)) Ovakvo (samo)uverenje u sopstvene moći u životnoj borbi i, kroz svesno prihvatanje “sopstvenog mesta” u zadatom (društvenom, organizacionom…) poretku, pomirenje sa “staus-quo” odnosom i lojalnim stavom prema njemu, određuje jednu MIRNU i, čak, konstruktivnu poziciju.

…Da li!…

Ipak, izgleda da ovaj stav sadrži i skrivenu revolucionarnu nameru. Na svoj način ona podrazumeva – izdvojenost! Monaško povlačenje i odricanje od sveta. Mada dragovoljno i mirno prihvata neki minimum lojalnosti (koliko god se od njega traži) prema svetu i svetskom poretku, ipak se maksimalno (koliko god mu je dozvoljeno) izdvaja iz tog poretka i traži svoj smisao-utočište u usamljenosti, koja je, u stvari, PROTEST i koja mu pruža slobodan kontakt sa nekim-višim-drugačijim sadržajem… To je, izgleda, jedan od najnepoželjnijih stavova-postupaka za institucije u zajednici. Čak i crkvene institucije nisu baš blagonaklone prema monasima-inocima, pustinjacima… Prihvataju ih sumnjičavo i pažljivo motre na njih. U slučaju da postanu “ekstremni”, otvoreno ih napadaju i trude se da ih ponovo “usisaju”, re-inkorporiraju, ili – PONIŠTE.

Dugo sam i dugo razmišljao o tim ljudima koji, ustvari, samo kažu:”Učiniću sve, samo me pustite na miru!” Nikoga i ništa ne napadaju, ništa nažao ne čine… uradiće skoro sve što se od njih traži samo – da ih puste… Da ih puste u Mir…

Može li Pesnik, Filozof da kaže: KO ĆE DA MI UZME MOJ “AŠOV”, moje sredstvo za rad, MOJU PESMU, MOJU MISAO… Može. Isto kao i onaj Zemljodelnik. Da li je Branko mogao da kaže: “Uplašen sam od vas i samo ću da se obeznanjujem od rakije kako bih mogao da vas i vaš svet podnesem i ništa neću da radim protiv vas.” Može. Branko je to rekao!

Ubili su ga.

Ubili su mirnog, BEZOPASNOG starca, koji je samo hteo da živi ostatak svog života pod onim mirnim, čistim, zasanjanim mesecom… I bio je taj mesec blizu, eno na onom sledećem bregu, samo što ga nije dohvatio dedovim grabuljama…

I, nisu mu dozvolili.

Nisu dozvolili ni onom Zemljodelniku. Oslonjen na svoj ašov, u svojoj započetoj leji-hraniteljici, u suton, pred kraj svog dana i svog posla, miran i tih pored obesnih vojski i političara, VAMPIRA… Ubijen je. Prosto, zato – ubijen!

Nije bio sa njima. Radio je sve što su mu kazali da radi i nije se bunio i nije napadao. Ipak, možda je u jednom trenutku popustio srcu i misli iz tog srca: “Crni su im konji, crne su im potkovice.” Umnožavaju se po svetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sedim nad svojim rukopisima i pričam o jadnoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim dečacima… Pre no što me odvedu, žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima… Eto, o tome bih, Zijo, da šapućem i pišem svoju bajku. Ti bi najbolje znao da ništa nisam izmislio i da se u ovom poslu ne može izmišljati, a pogotovo ne dobri ljudi i sveti bojovnici… Na žalost, ni one druge nisam izmaštao, mrke ubice sa ljudskim licima. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osećam kako se umnožavaju i rote u svom stešnjenom svetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo, čini se, pa će zakucati na vrata. Neka, Zijo… svak se brani svojim oružjem, a još nije iskovana sablja koja može seći naše mesečine, nasmejane zore i tužne sutone… Možda je nekom smešna moja starinska odora, pradedovsko koplje i ubogo kljuse…”

Ubili su ga, ubili su i mirnog Zemljodelnika u predzadnjoj brazdi pored skromnog ašova.

Jer, te crne vojske, vampirski poredak, te tajne i javne organizacije i institucije će se, na kraju i sa svojim protivnicima izmiriti, sa svojim neprijateljima sesti uz trpezu sa koje će deliti plen… Ali, ni po cenu života ne trpe, ne mogu da podnesu u svom svetu Mirne i Srcotihe Pesnike i Zemljodelnike.

Nisu uspeli… Oduzeli su im ašov.

Nemam reči utehe za te ljude. Ne mogu im uliti nadu da će “biti bolje”. Samo Bog to može!

Ciničnim, zluradim osmehom ispod maske zabrinutog i saosećajnog lica, mi u Organizaciji smo radili svoj posao. NIŠTA LIČNO! Biće teško, biće bolno, ali – zar nismo svoju snagu i pamet upregli “da bi njima bilo bolje!”

Ha, ha…

***

Lina se već polako spremala za svoj put preko Okeana. Ja sam se krio i sam od sebe i pravio se da me se to naročito ne dotiče. Otići će – pa šta! Ipak je ovo skoro taj famozni XXI vek*. Daljina koja se preskoči za par sati leta, par sekundi ako uzmem telefon u ruke. To je kao u XIX veku da je otišla u nedaleku varošicu. Sada je sve mnogo lakše. Daljine su mnogo manje nego nekad: stisnuli smo i vreme i prostor u mnogo manje paketiće*… Da li smo…

Išao sam na posao u firmu i zadržavao se tamo tek toliko i tako da me ne zaborave. Niko na to nije obraćao pažnju. Potpuni nered i nerad. Ljudi su i od samih sebe krili da se sve raspada i nestaje. Sadašnjost im je bila nerazumljiva a budućnost je nestajala u potpunom mraku. Nekadašnja svest o tome da ima nešto da uradi i na kraju meseca za to dobije platu i da će i tog meseca uglavnom srediti sve u porodičnom životu i tako, godinu za godinom, dočekati unuke i penziju… Neko je rekao da više tako ne može i siroti samoupravljači i komunisti su ostali u maglovitom prostoru u kome nije bilo vazduha dovoljnog za sve. Počeli su da shvataju, tako im je rečeno, da saradnici na poslu više nisu kolege već – neprijatelji koji žele da mu isisaju to malo preostalog vazduha. Počeli su da se isprva tajno mrze, zatim zakulisno glože i na kraju su se otvoreno i bez milosti ujedali.

Majstorska radionica je još uvek ostala sakriveno ostrvo nekadašnjeg opuštenog duha. Povremeno sam odlazio tamo na malo okrepljenja, dozu mira i vedrog raspoloženja, iako više nisam pio rakiju. Zato je naš direktor, bivši propali roker, dolazio sve češće i sve češće pio rakiju. Isprva je priman s nelagodom ali se brzo uklopio. Bio je jedan od istih. Izgleda da je u njemu ostalo dovoljno neželjene obeleženosti rokerskim duhom i nije se “snašao”* u novom, “tehno”*-dobu i svi su već čuli da će da “padne”, da će da postane “propali direktor” a da će, izgleda, na njegovo mesto doći Dimitrije Spouljanov…

-Ma, je l’ to onaj mali kriminalac što je deci “prodavao” cigle i skidao im patike…

-Jeste, onaj što mu večito iz nosa curi slina… Sad je veliki kriminalac!

-Uu… jebem ti život!

U Organizaciji sam provodio mnogo više vremena i mnogo više radio. Trudio sam se da se ne ističem mnogo, da ne padam u oči, da se držim mirne “zlatne sredine” i, s namerom da, kao i moji roditelji, po porodičnoj kletvi, opstajem decenijama između prirodne nadarenosti i društvene prokaženosti. U firmi je logika čopora, u kojoj svako svakog ujeda, tek uvođena. Organizacija je tako stvorena. Ja sam se trudio da se ne ističem i da se nikome ne zameram, čak ni svojim “plakatašima”. Onaj koščati, buljooki Čeda se doduše ostrvio… ne na mene, nego na moju poziciju… NIŠTA LIČNO, TO JE SAMO BIZNIS… Sanja mi je to šapnula. No, izgleda da sam uživao neformalnu zaštitu Nekog Kize. Iz nekog razloga je pričao “da od mene očekuje mnogo…” Tako je, dosta kasnije, Čeda samo prošao pored mene, moje pozicije i – otišao više u hijerarhiji!

Svejedno, imao sam svoju poziciju i dovoljno prihoda da mi plata iz firme, sve manja i tanja, uopšte ne bude bitna.

A, nevolje s parama, sa svim tim što je trebalo da porodici omogući mir i dostojanstvo, sve to se tek zahuhtavalo i bilo je sve teže.

Keva i ćale su jednom i zauvek odbili da svoje pare unosim u porodicu. “To je tvoje i radi s tim šta znaš. Doći će vreme, daj Bože, da i ti tako postupaš u svojoj novoj porodici.”

Teško mi je bilo da ih gledam. Teško mi je bilo da ih gledam kada su morali da se slome, da svoje decenijske navike i uverenja pogaze i prihvate se nečega što su, po vaspitanju i moralu, prezirali do kraja. Na kraju su morali, morali su da pokleknu, da se poviju i uključe u sveopšte švercovanje.

Švercovanje… Nekad, u vremenu samupravne države, to su radili retki, mentalno ili moralno uskraćeni ljudi… (Osim čuvenih šopinga u Trst, Rim, Grčku… To se nije računalo. Ogromna većina je svu tu šarenu i kvalitetnu robu nabavljala samo za sebe. Tada su tamo bili uvaženi i poštovani kupci. Sada su u ovom švercu bili poniženi bednici, čak i zlostavljani i maltretirani i to u istim onim zemljama iz kojih su ranije kod nas dolazili jadni i bedni, Bugari, Mađari, Rumuni…) Ljudi koji su imali posao i platu, a skoro svi su imali, imali su i svoje dostojanstvo i pristojan život. Sada, imali su svoje radno mesto, praktično – samo na papiru i izvesnu količinu šarenog papira koja nije bila dovoljna  ni za par dana u mesecu. Plate su postale samo nekakva socijalna pomoć i to ne samo po iznosu već i po načinu na koji je davana… Uz loše sakriveno ili otvoreno ponižavanje, plata je – davana… Nije više bila – zarađena!

Teško mi je bilo da ih gledam kako se koprcaju, zatim lome i, uz lažno vedre osmehe, uz samoponižavajuće reči, kleknu i prihvataju se svega što su do skora prezirali, što je bila daleka, mračna i tuđa stvarnost i nevolja. Teško mi je bilo da ih gledam, a nisam mogao ni da zamislim šta im se dešavalo u srcima.

Keva je bila sve nervoznija u pokušajima da zadrži dostojanstvo doma i sačuva normalan, skroman i pristojan život. Sve je odjednom počelo da se raspada, da se urušava doskora naizgled čvrsta i postojana celina. Ta jednostavna toplota i sigurnost doma, to što je do pre par meseci bila normalna, samorazumljiva svakodnevnica, je odjednom počelo da nestaje i postaje daleka, teško ostvarljiva želja. Žene, majke koje su održavale te domove nevidljivom, neprestanom “magijom” svakodnevnih kućnih poslova, od domova pravile neosvojive, sigurne “zamkove” u kojima je, nekim “čudom”, sve uvek bilo na svom mestu i svakom pri ruci, odjednom su se našle pred nepoznatim i zlim silama koje su napadale i rušile.

Zadivljujuća je i teško (muškarcima) shvatljiva ta upornost i nepokolebljivost žena da održe i sačuvaju DOM. Ta energija, ta sila je jedna od najjačih na svetu. Nije to ni samo brisanje prašine i spremanje ručka i odeće. To je čitav sistem, “nauka” postupaka i usklađivanja karaktera, ličnosti, potreba-mogućnosti… da se stvori taj “zamak” u kome je, između svih izazova, nevolja, nesreća…, svakodnevni život – nešto “normalno i lako”.

Isprva, ONE, su počele da se ispomažu. Ponovo su otkrivale stare recepte i načine… Kako se prave palačinke bez jaja, kako su ukusne čorbe bez mesa, kako se pepelom čisti i riba, kako se sačuva i prenosi čudotvorna moć hleba… Duge, “isprazne” ženske priče, za razliku od “važnih” muških analiza “teorija zavere”, su neko vreme uspevale da DOM održe u stanju normalnosti. No, onda su se i ONE našle pred nepremostivim ponorima. “Priče na jastuku” pred spavanje su postale “zanovetanje i zvocanje”. Dugo je muškarcima bilo potrebno da se iz letargije “nije problem, sutra ću”, probude u “danas”. Dugo je Ćaletu i drugim očevima trebalo da, prvo, slome svoj ponos, i, drugo, počnu nešto da rade. Onda se, jednog dana, društvo na pecanju, odlučilo, uz smeh i dosetke, da krene u “posao”. Kad su krenuli, samo nebo je bilo granica. Našli su se i ljudi, našao se i plan i način…

Tako je Ćale sa svojim ribolovačkim društvom krenuo u šverc benzina i ostalih goriva. Imali su čamce, poznavali su Dunav, setili su se “imam čoveka” i na svoj način dečačkih avanturista počeli da iz Rumunije švercuju gorivo… Jeste da su učestale proslave posle uspešno izvedenih akcija i da pića za vreme sankcija nisu bila sumnjiva, već dokazano pogubna, ali… dom je ponovo počeo da se puni i biva topliji i sigurniji. Ponovo su našli svoj posao, kakav da je, i povratili svoje dostojanstvo snabdevača i “glava porodice”…

Na kraju, žene su malo mirnije spavale i “priče na jastuku” su se vratile i mnogo žešće završavale.

***

Lina se spremala za svoj put.

Mnogo smo pričali o tome.

Kako će, kada ode i kad se snađe i sredi na poslu, naći neku lepu kućicu, ne stešnjeni stan, nego kuću oko koje ćemo imati široko dvorište i svoju slobodu, kako će ona da nauči da vozi kola (a i ja ću ovde da naučim – to sam samo govorio, stvarno me nikada nije privlačila vožnja kola), kako će i meni naći neko nameštenje-posao i kako nikad, ama nikad! nećemo toliko juriti karijeru da nemamo vremena za sebe i svoju decu, troje, dva dečaka i devojčica… Lina je ponekad uz te priče bila vedra, uzbuđena, … Nekad bi počinjala da plače, tiho i dugo. Skoro da sam se navikao na te njene promene raspoloženja, od sunca do kiše u dugom letnjem danu. Sam, pričao sam o svemu tome, ali – nekako… Ja, ustvari ni jednog sekunda nisam pomislio da će to stvarno da se desi, da će Lina da ode i da neće 358 dana u godini biti uz mene. Čak i tih sedam dana je bila uz mene, tu negde, pored mene, uz mene, u meni… Bila je svuda, u mojoj sobi, na basket-igralištu, na beogradskim ulicama, u bioskopu, u vestima na radiju, ispod bagremova u šumici od moje do njene zgrade, u zvukovima tramvaja i raspevanim koncertnim halama, na stazi pored reke, u mirisu jutarnje kafe i mleka, ukusu jagode i breskve, slatka od kolača iz naše poslastičarnice, opora u dubrovačkim vinima, kao dugine boje u toplim beogradskim kišama, mirna i spora kao koraci dugim ulicama na putu do kuće, u mojim knjigama i izbledelom mastilu u sveskama, njen miris je bio na svim mojim majcama i džemperima, tragovi njene kose u krevetu, njen ukus na tek dozrelu breskvu, so njene suze u mom oku, tragovi njenih noktiju, njen osmeh i melodija nerazumljivog šaputanja, jutro i noć kada se uz nju budim i uz nju zaspim… KADA DIŠEM I KADA MI SRCE KUCA…

I…

…Onda da poverujem da neće biti tu! Ma, ‘ajde…!

***

Jednog dana… Nisam delio Ćaletove ribolovačke navike… Na kraju, on je tamo gluvario sa svojim društvom, bila im je to neka kolektivna meditacija. Šta bi ja tu… Odlazio sam samo ponekad kad sam hteo da nešto pričamo jer sam znao da je tada i tamo u okruženju mirnih i skladnih misli. Jednog dana… Nisam imao poseban razlog ali sam imao jaku potrebu da odem. Bio je suton, skoro da se mračilo. Video sam ga izdalje, na njegovom mestu, video sam nekog tipa kojeg nisam poznavao, a ćaletovi drugari su se nedaleko izmakli sa svojim udicama. Prišao sam, nekako ubrzano i s neobjašnjivom strepnjom. Ćale me samo letimice pogledao, kao da je i sam bio napet i rekao:

-A, evo, to je Sava.

Tip me pogledao dugo i prozorljivo. Bio je, očigledno, ćaletovih godina, ali mu je lice bilo tek nejasno obeleženo godinama. Nekako metalno, izbrazdano, čvrsto, s pogledom koji nije bio mudar, ali prodoran i napet. Izgledalo mi je kao da ga znam iako ga sigurno nisam znao. Progovorio je kao neko ko dugo nije govorio.

-A, je l’… Zdravo, Savo… Tvoj ćale i ja se znamo dugo, mnogo godina je od tad… Nismo se baš družili, je l’, ali se jako dobro znamo…

Ćale je držao udicu i usredsređeno gledao u reku. Tip je nastavio:

-Nisam hteo da vam dođem u kuću i pravim frku, pa sam doznao da ovde peca i hteo da porazgovaramo, a, eto, baš je dobro što si i ti naišao… Savo…

Zaćutali smo, ja sam još stajao, napet bez jasnog razloga, video sam da ćaletovi pajtaši povremeno dobacuju česte, kratke poglede.

Mrak je već ovladao a tipu su oči prigušeno sjale.

-On je otac onog dečka što si ga prebio uz ona dva drugara!- najzad progovori Ćale.

Nisam znao šta bi…

-Ja se i ne sećam… Ustvari, sećam se samo početka i kraja… Bilo je…

Tip se zasmeja iznenada, grubo, bez radosti, zakašlja se, povrati se…

-Ubio bih za sina, ubio bez razmišljanja…- zakašlja se još jače. Nedaleko, ćaletovi pajtosi se uzmuvaše. -Ubio sam i za mnogo manje…- opet se zasmeja kao kad šripi metal.

U meni se sve napelo, trnci su mi kolali uz kičmu, oči su mi se suzile da bolje prozrem mrak…

-Mirno… Od sve bagre koju sam sretao, svuda po svetu, jedino dan-danas tvoga oca poštujem… Poštujem, jer me prebio… Prebio, pošteno, punog srca i do – pameti! Pamet sam dobio, to mi je mnogo značilo u svetu u kome sam živeo. Prebio me, kao i ti mog sina, uz dva druga. Gledaj kakav sam, više sam se tukao nego što sam govorio u životu. I moji drugovi su bili takvi… E, kakva su to vremna bila! Zaslužili smo. Zaslužili kao i moj sin sa svoja dva drugara. Bili smo bezobrazni prema tvojoj majci, kao što su i ovi prema tvojoj devojci. Prebijeni su kao i mi i samo se nadam da će, kao i ja, nešto dobiti i u pameti. Mada, sada su druga vremena, sve se to izopačilo, mladi sada nemaju časti… Pucaće iz mraka, baciće bombu… Znaj to, ako se ponovo nađeš u takvoj situaciji… Da sam te one noći našao, a tražio sam te, zaklao bih te zubima, bilo kako – snašao bih se. Ogrešio bih se. Sutradan sam saznao ko si i čiji si, a još onda, u ta davna vremena, ležeći polomljen u bolnici, kao i moj sin sada, ništa naročito mu neće biti, imaće lepe ožiljke… ha,ha, ha… (opet se zakašlja metalno) Još onda sam se zakleo da niko, ni ja niti bilo ko, ne sme ni da takne, ni da popreko pogleda tvog ćaleta. Evo, sada, produžujem zakletvu i na tebe. Zakleo sam se ne samo mojim životom, nego i životom svog sina, da niti moji, niti njegovi ne smeju ni da te pipnu, ni da priđu, reč ni pogled da upute… Moja reč još nešto znači u ovom gadno-lepom gradu. Još znači, ali je već mnogo svakakve bagre koja više nema nikakve ljudskosti. Nismo ni mi bili cveće, ali – poštenja smo imali. Pesnice i poštenje, to nas je držalo u tom našem prljavom svetu. Ovi sada… gađaće te bazukom s kilometra ako ne sme da ti priđe… Vodi računa, Savo…

Zakašlja se, tužno i škripavo zasmeja, gledajući me dugo u oči.

-Eh, polako prolaze naša vremena! – pogleda u mog ćaleta. On samo reče:-Ne daj se! Još nas negde čeka naša poslednja igranka! – Ustade, pozdraviše se čvrsto, za tren kao i da poželeše da se zagrle, ali to samo ostade u vazduhu. Pruži i meni ruku, steže snažno gledajući me u oči.

-Bila mi je čast… Savo… Čuvaj se…- pogleda nas obojicu…

-Od čega li ste, šta li to ima u vama…

Pođe, okrenu se i zamišljeno pognuvši glavu upita:

-Ma, samo mi jedno nije jasno: šta je to bilo s tim vratima na kolima… Kako…

Ja samo slegoh ramenima. Nisam imao pojma.

Ode polako ka svetlima velegrada, tamna silueta na sjaju velegradske zore noći.

Ćale je skupio svoje pecaljke i stoličicu. Pozdravio je društvo i pošli smo kući ćuteći.

Jedna od poslednjih legendi iz legendarnih vremena beogradskog asfalta je odlazila.

Ubili su ga neki klinci bombom u bašti kafića. Upišali su se kada su videli da se ruka tog raznesenog tela podiže, dohvata šoljicu kafe, srkne, zapali cigaretu i pogleda u njih a kao da kroz njih gleda prva svetla noći koja se spušta na Beograd… Još jedna legenda je ispričana… više ih nije bilo…

Vampiri su zauzimali grad.

***

Dugo sam odlagao i dugo čekao neki pogodan trenutak. Morao sam da pitam Linu, morao sam da pitam šta je to bilo one noći, šta je bilo to čega se uopšte ne sećam.

Preko lica i na oči  joj se spusti senka.

-Stvarno se ničeg ne sećaš…

Prvo sam se uplašila za tebe i vrištala sam…

Onda sam zanemela, ukočila se , strah me… užas me obuzeo…

Mili moj, ljubavi moja…

…Savo… TO NISI BIO TI!

Neko biće… Neko biće sa tvojim telom je raznosilo one mladiće po trotoaru… Udaralo ih i lomilo, nisu stigli ni da jauču, skoro da ni zvuk nije stigao da izađe iz njih… samo užasan zvuk lomljenja kosti… Kada si stigao onog koji je pobegao u kola, jednim trzajem si otkinuo vrata, kao tkanina kada se cepa…

Savo, nebo moje… TO NISI BIO TI…

Da su te oni isprebijali bila bih polumrtva od bola, plakala, vrištala… Od onoga što sam gledala, bila sam mrtva, … Nisam znala gde si, nisam znala ko si! Ono.. Ono je bilo tvoje telo, ali TEBE nije bilo! Umrla sam, moje srce te nije videlo i umrlo je… Nisam mogla da se povratim… Kada smo se rastali, ušla sam u svoju sobu i obuzela me groznica. Plakala sam, u sebi, oči i uši su mi se zatvorile, samo sam u sebi videla svoje srce, svoje srce koje ne kuca, svetlo sam svoje izgubila. Nisam smela da iz sebe ispustim suzu ni krik. Pukla bih!

Ja sada ne pamtim kako sam i kada posle te noći dočekala dan i kako sam došla kod tebe. Tada me je bilo najviše strah. Tada, dok nisam stigla, otvorila vrata, videla te kako spavaš u krvi. Tada, Savo, dok nisi otvorio oči, dok me nisi pogledao i dok nisam u tvojim očima videla TEBE… Tada sam bila – najmrtvija!

Nemoj, oko moje, ljubavi moja… Nemoj više nikad to da mi ponoviš. Pusti da me siluju, pusti da me prebiju, pusti da tebe prebiju… Sve će to biti mnogo lakše nego ono što sam videla… Što TEBE nisam videla!

O, Bože… Kako ću da živim bez tebe kada odem… Tamo… Ceo život sam ugradila u taj odlazak, u taj život za NAS DVOJE, NAS PETORO… Sada ne znam da li to hoću, da li mogu

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

***

U Organiziaciji se radilo punom snagom:Trebalo je od bicikla napraviti limuzinu u kojoj će da se vozi novi srpski predsednik.

Nimalo nismo sumnjali u to. Jasno je bilo da je Pu! Sloba odigrao svoje i da je vreme da nove, mlade i zdrave snage preuzmu vođenje državom. To smo bili mi – Kizina Omladina. Puni elana, snage, pameti, “svetskog duha” nimalo nismo sumnjali da ćemo na izborima da počistimo matore, senilne, zatucane penzionere zaglibljene u prljavo blato “pu-slobinskog” nacionalno-komunjarskog nazadnjaštva.

…Naravno, tim penzionerima ćemo dati penzije koje im je režim uzeo…

Pošto uzmemo svoj deo… Samo mali procenat… Njih je mnogo i demokratija im je, mimo svakog razuma, dala izbornu vrednost jednaku našoj… No, neka ih: Njihovo malo, od tolike množine, će nama biti dovoljno da naplatimo svoj teški, “rudarski” rad.

svinjac. Kad čovek uđe u ljudski svinjac, isprva mu tu jako smrdi. Posle nekog vremena, ne prebrzo, navikne se i čini mu se da je sve u redu.

Smrad ljudskih misli i dela zna da bude gori od bilo čega na svetu.

Organizacija, ma koliko da sam imao primedbi, u suštini i nije bila tako loša. Ipak su tu živeli i radili ljudi, naši ljudi, naši ljudi koji su imali sposobnosti i sreće da se tu nađu i snađu. Isti su bili kao i oni u mojoj firmi, samo im je pozicija i okruženje bilo drugačije. Drugačiji su bili zahtevi koji su stavljani pred njih i zbog toga su i sami bili drugačiji. U firmi su ljudi bili opušteniji i prirodniji. U Organizaciji skoro ništa nisam znao o ličnom, intimnom životu ljudi s kojima sam radio. U firmi skoro ništa nisu radili (u to, poslednje vreme) ali su zato skoro svi znali skoro sve o svačijim životnim prilikama. U Organizaciji se smatralo nepristojnim da nekoga pitaš o ličnim, privatnim stvarima ili da pričaš o svojim. Razgovori i dogovori su bili vrlo formalni, retko kome si se obraćao sa “ti”. U firmi su se “tikali” do “Šefe, jebem te u dupe!”

Na oba mesta su se ljudi i tajno i javno sukobljavali i radili jedan drugome “o glavi”. Samo su bili različiti načini i različiti nivoi uloga. U firmi su se borili za goli opstanak, u Organizaciji su se borili za ogromne uticaje i pare koje bi, kod svakog pojedinog, bile dovoljne za svu masu u firmi.

Hoću da kažem:”Kakvo sedište – takvo gledište!” Ljudi se prilagođavaju i, najčešće, u mnogome njihovo ponašanje i postupci zavise od sistema u kome se nađu. Deo slobode i volje uvek mora da se žrtvuje za život u zajednici. Pitanje je mere i granica do kojih može da se ide i koje ne smeju da se pređu. U tome se ljudi razlikuju, po tome neki ostanu ljudi, drugi postanu neljudi.

Navikao sam na oba mesta.

***

Otišla si.

Dugo sam posmatrao prostor u kome si se nalazila dok sam poslednji put gledao tvoju priliku kako nestaje iza vrata aerodromskog terminala, malo pognute glave, malo nesigurno i ubrzano, samo tvoja kosa… više bez osvrtanja…

Taj deo prostora je bio gušći, praznina iza tebe nije bila tek prazna. Bila je puna tebe. Mogao sam da priđem i da je zagrlim. Onako kako sam te grlio sve one godine, od prvog zagrljaja pod snegom na bus-stanici preko puta fakulteta, na klupi u bagremovoj šumici između naših zgrada, hiljada zagrljaja pored platana pri susretima ispred AEG-monumenta kada bi poletela ka meni, ona jednostavna studentkinja, lepa u svom zbunjujućem ženstvenom buđenju, sa toplim vetrom u majci i kosi, smrznutim rukama koje bi stavljala pod moj džemper i toplim dahom na vrat i grudi dok bi mi se srce predavalo tvojoj ljubavi, tvom znoju, tvojim suzama, radosnim ili bolnim, kad se slivaju iz tvojih očiju na moje obraze i vrat, u mojim očima se spajaju sa mojim… zagrljaji već zrele, zanosne lepotice na dugim, čvrstim nogama, koja zna kuda i zašto ide… zagrljaj moje jedine ljubavi koja odlazi da bi pripremila dom za NAS DVOJE, NAS PETORO, zagrljaj koji se boji da me ne stegne toliko jako da me odnese…

Utisnula si se u mene, moja se duša oblikovala prema tvojoj.

Mogao sam godinama da odem na to mesto gde sam te poslednji put video i da vidim i osećam tu prazninu koja je bila puna tebe.

Toliko te volim, toliko mi nedostaješ…

Kada sam te prvi put poljubio, i kada si ti zagrcnuto izgovorila “Najzad!”, uradio sam to bez ikakve naročite misli. Tada si mi još uvek bila samo draga osoba, komšinica i kolegenica, devojka koja mi se dopada. Nisam mislio, bilo mi je slatko, bilo mi je lepo. Nisam mislio a naši dani i noći su počeli da se slažu u jednu moćnu TVRĐAVU od osećanja, misli, sećanja i planova, radosti, strepnji, suza, smeha… Bila si svuda oko mene, moja zaštita od boli i izvor snage i volje.

Postala si deo mene.

Ponekad, naročito noću kada bi otišla iz moje sobe, do sledećeg jutra, do sledećeg dana u kome ćemo biti zajedno, ponekad sam razmišljao o čudu zbog koga si ti sa mnom i voliš me. Nikad nisam pronašao potpun odgovor i sumnjam da ću ikada shvatiti kako to “Lina voli Savu”. U to sam uvek bio siguran, celo moje biće je osećalo da me voliš, ali nisam mogao da shvatim kako je to moguće, čime sam to zaslužio!

-Lina!

-Uh, kad tako kažeš i kad me tako gledaš, plašiš me… Znam da će da bude nešto ozbiljno…

-Lina, ti me voliš, zar ne…

-Na glupa pitanja ne odgovaram!

-Lina, gledam te ponekad sa strane, mislim o tebi kao osobi, kako izgledaš, kako pričaš, kako se krećeš, kako se smeješ, kako znaš sve to što znaš, kako si uspešna u onome što radiš… Onda pogledam i sebe i… Ne zaslužujem te! Bolja si od mene i, onda… A, vidim, osećam da me voliš i onda se pitam: otkud to! Kako to „LinavoliSavu“, kad bi ti neki bolji…

-U, ćuti, budalo!Ućuti! Misliš li ti da su žene glupe ili da sam samo ja među njima glupa!

-Je l’ se sećaš, Savo, dok se nismo smuvali i, kasnije, uparili… Godinama sam bila zaljubljena u tebe… od trenutka kada sam te jednom gledala kada si na basketu skinuo znojnu majcu i svađao se… A, ti si, ti si bio samo fin prema meni i blenuo u onu namigušu, Bebu! Ćuti! Otkud znam kad mi nisi rekao! Pa, znala sam, toliko je bilo očigledno! Nju sam mrzela, a i ona je znala i najviše se oko tebe muvala samo zbog toga što je htela da mene kinji. Da si nju odabrao, ona bi ti jednog dana to rekla, to da ima bolji. Jer, vešta je ona ženskica, veštica je ona, ali je stvarno glupa i izgubila je premiju. Nju sam mrzela a u tebe bila zaljubljena, što ti nisi ni primećivao! Ćuti! A to što si bio fin prema meni i dobar drug, to me izluđivalo! Da nisi ni obraćao pažnju na mene, bilo bi mi lakše. Ovako, bila sam i zaljubljena i besna… Ali, osećala sam da si ti moj muškarac. Tih godina nikad nisam bila sigurna da ću ikad dospeti do tebe, često sam htela da sve to nestane i da te zaboravim, ali nisam mogla dugo da istrajem u tome. Nisam htela ni da te zavodim, ne bi ni umela, ona flertašica je bila majstor u tome… Ćuti! Nisam mogla ni da ti se nabacujem… Pa, Savo, ti si zaista pravi muškarac – glup i naivan, u školi ti se nabacivalo bar desetak… A, ja sam ti bila samo dobra drugarica i čeznula za tobom i čak sam i arhitekturu upisala zbog tebe, jer si tamo počeo… nikad ti nisam rekla –  da nije bilo tebe verovatno bih otišla na ekonomiju… A, onda si, kretenu, otišao na elektrotehniku i ja sam htela da se ubijem! No, dobro je to ispalo! Zavolela sam arhitekturu, nisi ni bio toliko daleko a i na elektrotehnici nisu bile neke ribe… Šta li bi bilo da si otišao na neki udaljen fakultet! Ne smem ni sada da mislim o tome! Kopnila sam od muke i, eto, bar si mi nosio blokove i ja sam ih posle, kući, grlila i mirisala, Savo… Kretenu! S koliko muka sam morala da se suzdržavam i budem „dobra drugarica“… Ćuti, idiote i ljubavi moja… I, već sam gubila nadu i… Kad si me poljubio i onaj glupi autobus odmah naišao a ja … stvarno nisam očekivala tada… I, možda je trebalo da se izmaknem i „pravim čežnju“ ali nisam mogla protiv sebe i istopila sam se i videla bus kako dolazi i proklinjala ga, ali si ti produžio da me ljubiš i poslednjin bus je odlazio, a ja… razbila sam se od sreće, da me nisi tako čvrsto grlio, prostrla bih se po asfaltu i onom prvom snegu te godine… I, Savo, dok smo posle pešice išli kući i držali se za ruke, a meni kolena klecnula i ništa ne osećam, ni da hodam ni da lebdim, pa me opet ljubio ispred zgrade i kada sam bila u svojoj sobi, kao poludela bih vrištala a morala sam da budem tiha… Pa sam strepela da to nije samo besmislen trenutak ali si me, Bogu hvala, i sutradan ljubio i počeo da se ponašaš kao pravo dečko… Ipak sam nekoliko meseci strepela od svakog narednog dana… da se nešto ne promeni!

I, znaš li koliko sam morala svih tih godina, pa i sledećih, sve do danas, da se branim od raznih grabljivica, da te sačuvam za sebe!…

Uh, života si me koštao, mamlaze… I – život si mi dao, muko i srećo moja! Najmanje godinu dana mi je trebalo da se naviknem i smirim i uspokojim.

Bio si moj i bio si… Najpažljiviji i najlepši i… vremenom, Savo, videla sam da se menjam, da postajem samouverena, puna sebe i – tebe!

Nikad ja, Savo, nebo moje, ne bih postala ovo što jesam da nije bilo tebe. Nisam ja sama od sebe postala ova Lina i priklonila se jednom, doduše beskrajno glupom i naivnom Savi, ali ljubavi mojoj i sreći! Ima nešto u tebi, ne znam kako da ga nazovem, nešto životno… Ja sam, Savo, snago moja, postala ova Lina uz tebe i zbog tebe. Uz tebe sam postala ova srećna i snažna Lina… Ko zna kakva bi bila da me tada nisi poljubio i zagrlio i postao moj muškarac!

Jeste, ti si nesnalažljiv, ti si nepraktičan, ti si neambiciozan, ti si naivan, lud na svoj način… Ti si moja ljubav i… ja ne znam šta bih bez tebe! I… Pametan si…

A, kako,onda, ne shvataš zašto te volim!

Kretenu jedan!

Ljubavi moja jedina!

-Evo, sad ću da plačem!

Od prvog, neplaniranog poljupca sam te svakim danom sve više voleo i nemam pojma kada se to desilo, da te zavolim potpuno i zauvek. U svim našim godinama ta ljubav je rasla i sazrevala i ja, Sava, više nisam mogao ni da zamislim da je ikada od postanka sveta bilo drugačije. Ja sam disao tu ljubav, bez nje nisam mogao da živim a da o tome nisam ni razmišljao, i nikad nije ni nestala, nikad me nije ostavila… Samo… Nisam mogao da shvatim kako sam mogao da zaslužim tu sreću, da me voliš, da “Lina voli Savu”.

Toliko sam navikao na tu sreću, da je uvek oko mene i u meni, toliko da mi je to bio jedini i sasvim prirodan i normalan svet. Lina me voli i mi se ljubimo, smejemo, jedemo, pijemo, dišemo, čitamo knjige i gledamo filmove, mazimo se i pričamo u večerima za Ozbiljno Zaljubljene Osobe Nedeljom, polažemo ispite i dogovaramo za koncerte i žurke, raspravljamo neke teme, slavimo rođendane i naše praznike, pravimo planove za naš dom i smišljamo imena deci. Od nevine i slatke studentske zaljubljenosti smo prošli i u ljubav zrelih, zaposlenih osoba, sa životnim odlukama i odgovornostima i ni tada se ništa nije promenilo. I dalje je ta ljubav bila tu, nepomućena u svojoj svakodnevnoj neprimetljivosti.

I kada si otišla mogao sam da odem do onog mesta gde sam te poslednji put gledao, da gledam i grlim tu prazninu koja je ostala iza tebe, puna tebe. Kada si otišla, najviše te je ostalo na tom mestu.

Bila si svuda, ceo Beograd je bio pun tvog prisustva. Naši autobusi, naša bagremova šumica, naša picerija, naši bioskopi, naše dvorane i galerije, u zgradi fakulteta nisam u onim ogromnim hodnicima mogao da prođem pored tebe, čaše u baštama kafića, u klubovima stolice na kojima si sedela, moja soba i moj krevet su bili sasvim – ti.

Na svim tim mestima smo bili mnogo puta. Samo jednom smo bili zajedno na tom mestu na aerodromu i na tom mestu sam najviše osećao tvoje prisustvo, tvoje telo. U narednim mesecima i godinama sam, kad te se mnogo uželim, odlazio i gledao i grlio tu prazninu punu tebe.

Lina je otputovala. Pratio sam je na aerodrom s njenim roditeljima i Marijom Teronokof, koja je došla po nju i s njom otputovala. Poslednja slika koja mi je ostala u glavi je njena malo pognuta glava i kosa koja brzo nestaje iza terminalnih vrata. Njeno lice iz te prilike ne pamtim.

Prvi put sam stvarno shvatio da će da ode dok sam ležao u našoj OZON večeri. Bila se sklupčala pored mene, ščućurila utopljena u mom zagrljaju i čitala. Ležala je na mom ramenu i ja sam gledao u teme njene kose. Radio je pričao svoje priče a ja sam ćutao i mislio neke nevažne misli. Pogledao sam je ponovo i hteo da je pomazim po kosi, da joj dodirnem lice. Pružio sam ruku i – nestala je njena kosa, nestalo je njeno lice, na mesto Line je ostalo ulegnuto mesto u krevetu i smotano ćebe.

Ostao sam sam.

Potpuno sam obamro, ukočio se, nisam disao. Na trenutak sam ostao bez svesti a onda sam sa plafona video sebe, nepokretnog, pobelelog, prestarelog. Bio sam sam i bez života u očima.

-Hej, Savo! Šta ti je, Savo! Gde si… – dozivao me Linin glas i ja sam ponovo ugledao njenu kosu i sjajne oči, nju pored sebe. Zabrinuta a onda se nasmešila široko, sva je zablistala, poljubila me i još dublje se zavukla u mene.

-A… ništa! Odlutao sam!

-Šta je… Već odvajaš u glavi neke devojčice kad ja otputujem.(Nikad nije govorila “odem”, uvek “otputujem”.) -E, slušaj! – nastavila je i gledala me duboko u oči. -Nemam ja ništa protiv! Možeš da odvojiš neku, ja znam da me voliš i neće da mi smeta da se malo provedeš i rasteretiš. Ali si samo moj! Zauvek!

Ja sam još bio ošamućen od malopređašnjeg trenutka i nije mi bilo do šale. Hteo sam da kažem: “Nemoj da odeš!”, da plačem i da molim… Ali, ja sam – Sava! Gospodar razuma i samokontrole! Koliko god sam uspevao svih tih meseci pred njen odlazak, trudio sam se da joj ni rečju ni postupkom ni pogledom ne otežavam rastanak. Dosta sam dobar u toj samokotroli i to me, čak, ponekad plaši. Znao sam šta želi tim svojim rečima i znao sam da može da u mojim očima uvek može da nađe odgovor bolji od svih mogućih reči.

Slušao sam o tome da žene, na neki svoj način, “vole” da ih muškarac “malo prevari”, da se oseti da je “muško”. Mnogo su osetljivije na osećanja nego na telesnu prevaru. Meni, tokom svih godina s Linom, naprosto nije padalo na pamet da budem s nekom drugom. Bio sam svestan da sam privlačan lik ženama i flertovanja i nabacivanja mi nije nedostajalo. Ja sam to prihvatao sa osmehom, pomalo verbalno odgovarao, bar onoliko koliko je to u granicama normalnih ljudskih očekivanja, ali me je Lina toliko ispunjavala da naprosto nije bilo mesta za druge pored nje. I, nikad nisam osetio kod Line neko “razočaranje” zbog toga.

Isto tako – nikad nisam osetio da bi Lina uopšte poželela da ima još nekog pored mene. Lina je imala svoj ogrtač od vrline i znala je da druge muškarce postavi na pristojnu daljinu. Nikad nisam ni tren posumnjao u njenu vernost.

-A, je l’ ti to sebi praviš neku odstupnicu! A, Amerika je to, uzbuđenja na sve strane!

Gledali smo se i gledali i smejali.

-Ti ćeš ovde da ostaneš sa svim našim mestima i sećanjima! Imaćeš gde da me potražiš. A, kako da ja pronađem deo tebe tamo!… Moraću da ponesem deo tebe: nešto… nešto najlepše!

Ućutala je, rastužila se a onda je usiljeno živnula:

-Znači, prevare otkazane! Ja ću tamo da se smestim, čućemo se svaki dan, doći ću čim mogu, ti ćeš da organizuješ… Ne, ja ću da organizujem tvoj dolazak! Ti to, smotani, nećeš moći… I, onda: dom, troje dece… Do penzije, a onda se vraćamo u naš Beograd i od unuka pravimo prave Beograđane i pevamo “aaaa! a gde je amerika!” i ja ću prva da umrem, da ne bi bila tužna, ti ćeš to lakše da podneseš, i idem u raj i tamo ću sve da sredim kad dođe vreme da i ti tamo dođeš…

…Smejala se, pa je puštala suze, pa je skakala i najzad se smirila u mom naručju i prela priče jezikom tek stvorenog sveta…

-…Savo, nebo moje… Kako ću ja bez tebe!

…Ali, moram: to je za NAS!

Te sam večeri, ljubavi moja jedina, prvi put shvatio da ćeš da odeš i valjda sam jedan trenutak i umro.

Svih tih poslednjih meseci sam nesvesno i uspešno od sebe sklanjao tu misao i to osećanje. Želeo sam da ni u jednom trenutku ne osetiš, da ni ja ne osetim.

Razumno sam govorio da je to samo rastanak na kratko, da na najvažniji način ostajemo zajedno i da nema te sile koja bi mogla da nas razdvoji i da su svi ti dani samo prvi kamenovi-temeljci naše budućnosti, našeg budućeg doma…

Sve je u redu!

Kako je to “sve u redu” a tako je teško.

Mislio sam tih dana, mnogo sledećih dana, kako je trebalo da ne popustim toj želji da te poljubim i kako bismo  ostali samo “dobri prijatelji” i ja bih imao mnogo devojaka a ti bi otišla i živela u Americi i – ništa ne bi ovako bolelo!

Bio sam mrtav jedan tren zbog tvog odlaska…

…Ali, da te nisam tada poljubio – da li bih ikada bio živ!

DA LI JE RAJ STVOREN SAMO ZA DVOJE!

Svih tih dana glava mi je bila naduvena od misli i boli. Bolelo me kada sam mislio o tvom odlasku i mislio sam o toj boli. Bila si nežnija nego ikad i više uz mene nego ikad, ako je to uopšte bilo moguće uz sve te godine u kojima je bilo malo dana kada nismo bili zajedno. Više smo bili zajedno nego oni koji su bili u jednom domu i braku. I kada nismo bili zajedno, opet si bila tu, u mislima, u prisećanjima i planovima za sledeće dane. Voleo sam sve naše izlaske, kada me držiš za ruku, kada me tražiš pogledom dok pričaš s drugim ljudima, kada se, najčešće, pešice vraćamo kući i pričamo i pričamo dok naše ulice i naš grad prolaze pored nas u svom svakodnevnom ritmu. Nikada se nismo umarali u tim šetnjama. Kao da su se naši koraci utisnuli u ulice, naše noge su poznavale svaki trag i nove rupe u trotoaru i kišne barice, same su sebe pratile i mi smo mogli svojim rečima, prepletenim prstima, stopljenim pogledima, da  hodamo po našem svetu a da Beograd samo prolazi pored nas. Ipak, najdraže mi je bilo vreme provedeno u mojoj sobi, koja je bila više tvoja, ti si je više ispunila sobom nego što sam ja to mogao. Tu smo bili u samo našem raju. Zaista, nisam znao da li mi je bilo lepše kada bi, najčešće u kasnoj noći, otišla kući a ja ostajao da dišem tvoje prisustvo, sve mirise, ukuse i zvukove koji bi ostali iza tebe. Ili mi je bilo lepše ako bi, u retkim prilikama, ostala da spavaš sa mnom i u snu žirila u novo jutro da se što pre ponovo grlimo na javi. Tvoj osmeh pre no što si još i otvorila oči, tvoje telo toplo od naše toplote…! Tvoje reči koje si govorila jezikom raja u kome još nije postojala prošlost, nerazumljive i opojne…

Eh… Dan kada si prvi put ušla u moju sobu! Dan kada je ta soba počela da bude tvoja a ja samo namernik dolutao iz noći privučen svetlom i toplotom. Kako si sela na stolicu udaljenu od mene i tiho drhtala a ja pustio Sade i Smouth operator. Noć kada smo prvi put bili sami u stanu i dočekali jutro uznemirenih pogleda, kao da se ponovo upoznajemo, tražimo u očima odgovore na nesigurne utiske… Moj nevešt doručak… Tako da si, kasnije, ti to preuzela. (Retko je to bilo u tim vremenima kada su takve prilike u roditeljskim domovima bile nezamislive.) Polako si preuzimala moj život, na svoj nežan i neprimetan način, a meni je bilo dobro u tom raju…

U danima tvog odlaska glava mi je bubnjala od misli, sećanja i bola… A… Bila si tu, bila si moja, volela me… A ja sam bio u bolu, nerazumnom, sapinjućem bolu…

Sve te godine si me oblikovala, utisnula se u mene, ja nisam više bio samo ja, oblikovala me i vodila, nekad vukla za sobom, terala me da budem bolji i snažniji… Išlo je meni i sa učenjem i u sportu i u društvu i sa mojom filozofijom i umetnošću… Ali, imao sam tu slabost s mutnim periodima i učmalošću i praznim razmišljanjima, shvatio sam kasnije i da sam te često izmučio njima. No, ti si znala da to pretrpiš, izvučeš me i ponovo pokreneš. Nešto si videla u meni, to nešto zavolela… Jeste, ti si bila formalnija, nekad sklona glamuru… Nekad sam se bojao toga, bojao te tihe snage ogromne moćne reke, bojao da sam preslab za tebe i da ćeš me prevazići i – ostaviti… Ne, nismo mi bili “suprotnosti koje se privlače”, mnogo više toga nam je bilo zajedničko, što nije – u tome smo se dopunjavali i postajali LinaSava. Jeste, ja sam više tebe vodio kroz vanvremensku maštu, svet opojan, lep i – naš svet u kome se ti budiš i predeš priče tek probuđenog vremena, prvog izvora bistre vode… A, ti si mene vodila kroz život, kroz budućnost u kojoj će LinaSava da stvore svoj dom…

Bolelo me tih dana kada si odlazila, toliko… Toliko da sam zaboravio da i tebe boli! Ti si odlazila iz našeg sveta, iz našeg Beograda. Ti si odlazila u nepoznat i svet prazan NAMA.

Ti si odlazila da započneš naš dom a ja sam ostajao u našem Beogradu, prepunom mene i tebe, prepunom NAS, siguran i okružen našom prošlošću. Ti si odlazila u nepoznatu i nesigurnu budućnost, tamo gde još nema nas, tamo gde tek treba da započnemo naš dom, da stvorimo našu decu…

Hoće li se to desiti!

U međuvremnu, mene je bolelo i, glup i ograničen, nisam mislio da i tebe boli!

Srećom, na vreme sam shvatio i trgao se: Hteo sam da ti predam zadnju svoju česticu, sve svoje da te čuva tamo! Da te zagrli i čuva izvan svakog zla i nevolje, da se, kao na početku, utopiš i utopliš u zagrljaj koji će da te čuva od svega! Sigurna i voljena!

…Moja lepa devojčice, moja jedina ljubavi!

Jednom sam ti govorio o tome, jednom sam ti govorio  kako nemam mnogo toga da ti pružim osim lepih priča i ljubavi…

-Savo! Savo, za sve ove godine sam bila ubeđena da si lep i pametan dečko i da me zaslužuješ i nemoj sada da me razočaraš. Kako to misliš: “priče i ljubav”… Samo! Pa, ja, Savo, samo od toga i živim! Sve ostalo, sve ostalo su samo “prateći vokali”!

Nasmejala se.

-Naravno da ćeš da iznosiš đubre i radiš po kući i donosiš novac s posla i da… Eto, moraćeš i da me ljubiš i… sve ostalo! Prepusti to meni, samo me ti voli i pričaj priče!

Glup, kakav sam bio za sav praktičan život, u poslednjem trenutku sam se se setio da bi trebalo da je zaprosim, da je verim za sebe. Ne što to nisam sam odavno želeo, naprosto mi je nedostajala pamet za te uobičajene životne stvari. Mnogo sam propatio zbog tog razmišljanja. Te: da li ona to očekuje, da li to tako treba, da ne ispadnem naporan i nametljiv, kako da to izvedem… Lina bi, verovatno, volela da to bude otmeno i upečatljivo… Da me ne odbije i ismeje! Koje joj je veličine prst!… Kako da to izmerim a da ona ne posumnja… Možda, …. Da li uz mnogo ljudi!… Ili – samo nas dvoje… Na nekom glamuroznom mestu, kakav prsten… Kako da to uradim, kojim rečima… Mislio sam da je u potpunosti znam, da znam svaki delić njenog tela, svaku misao… A sada ispada da čak nisam siguran ni da li će me želeti…

A što, pa… ne bi ona mene zaprosila! Ja bih odmah pristao i ona to zna!…

Ma… kako da joj izmerim veličinu za prsten…

Sećam se noći koje smo proveli u kući tvojih, babe i dede, i kako me, gradsko dete, skoro cele noći na početku maja budnog držala slavujeva pesma. Skoro da me nervirala. Ti si spavala na mom ramenu a ja sam, nepokretan, da te ne probudim, glave prepune slavujeve pesme, ćutao i pitao se “kakav problem ima ta ptica”! U dubokoj noći je počela i kiša da pada a taj “jadnik” ni sekunda nije prekidao! Pokušao sam da razaznam neke fraze, da prepoznam neke delove koje ponavlja… Možda i jeste, ali ja to nisam mogao da prepoznam. Znao sam da samo muški slavuji pevaju, od maja do početka avgusta i da tako privlače ženku, koja, posle svega, čak retko i na jajima leži i bilo mi ga je žao: toliko meseci neprekidnog pevanja za par trenutaka zadovoljstva! A, pesme opojne, neponovljive…! U danima kada se spremala katastrofa, neumoljiva stihija tvog odlaska, sam shvatio da se u tome ne radi o “par trenutaka zadovoljstva”. Radi se o beskonačnoj, neprekidnoj – sreći! Nema “male ni nešto veće ni velike sreće”! Sreće ima ili nema. Zadovoljstvo je deo vremena. Večno, neprekidno osećanje ispunjenosti i potpunosti, vreme raja je sreća, slavujeva pesma, neponovljiva i prelepa. Kako ne mogu da tako pevam, da u zvuk prelijem otkucaje svog srca…! A ništa bolje ne bi moglo da ti kaže osim otkucaja mog srca dok ležiš na mojim grudima! Ta pesma bi bila bolja i od slavujeve, pesma srca na kome sanjaš, čuješ ga u svom snu izvan svakog vremena i boli. Jer, kako god brojali, sto hiljada otkucaja srca svakog dana, sto hiljada zvukova koji se svakog dana slažu u moju pesmu o tebi, draga, u moju pesmu za tebe, ljubavi moja, ženo moja… Kako prosto, kako to otužno zvuči… A, vaseljena se od toga stvara i gradi! A, ja ne mogu da rečima o tome kažem, svaki stih je slab da u pesmu se prelije okean pun u kome živimo kada se u ljubav utopimo i dišemo dušom. Jadne su sve mudre filozofije i duboke religije pred tom pesmom koju ne uspevam da otpevam… Sami morate da se u nju zaronite i reči nema a život je tu, onaj život koji se diše, koji ne propada… Samo kada je tu okean, Linin okean ljubavi. Svakog Božjeg dana sto hiljada puta moje srce otkuca Linino ime i ni jednog dana to nije isto. Svakog dana pesmu o njoj, pesmu za nju otpevam i nikad nisam zadovoljan prevodom sa jezika srca na jezik svakodnevni. A, kako i bi… Prevelik je Okean Ljubavi i Linina i moja priča je tek mali talas u tom beskraju… A, taj talas je prevelik za čitav svet i vreme… Ne mogu da volim čitav svet: on je tek deo Linine ljubavi!

O, mnoge su prepreke i krive staze na svetu! Gorko će se nasmejati svi koji su se sapleli na putu ljubavi ili i u užasne ponore tonuli. Gluvi i slepi će biti oni što ni korak nisu prošli na tom putu, znati neće šta bulaznim. Mudri i pametni se neće ni osvrnuti na praznoslovlje, reč snenu i utopijsku ako se utopili nisu u nestvar taj izvan sveta i vremena. Jer, žena je muškarcu i muškarac ženi tek odsjaj, slika sjajna s površi ispod koje mnogi su vrtlozi i mutne vode života stvarnog a ljubav čista i rajske vode tek su nestvaran tren…A, opet, postoji taj tren koji beskonačnost i bezvreme nadilazi!

Šta smo Lina i ja… Jedna od mnogo priča koje su trajale vreme neko, vreme kratko što je i za život ljudski kratak na ovom svetu: Bili smo priča i priča koja je neko vreme potrajala i otišla je, Lina je otišla da bi za NAS hranu i život složila između neslaganja mnogih i proza nemuštih svakdašnjih… Ali, ni tren jedan ne dam za život!… Tren u kome se budila uz mene i pesmom raja nenačetog govorila… Tren u kome me pogledom obasjala i iznova i iznova budila… Tren u kome bi grudi njene bljesnule i tren u kome bi mi se predala, topla i podatna, da zaplovim i zaronim kroz njene dubine i brzake i život spašavam i život stvaram kroz skok iz vode i survaj na kamenje oštro da kroz mirnu vodu jedino me seća tren sreće bojom kapljica srebrnih i zlatnih… I, živ sam a jedino se trena smrti sećam kada sam se izlio u nju i svet novi stvorio!

Šta smo Lina i ja…

Priča jedna, gromova i munja nekoliko u vetru olujnome u trodnevnoj kiši koja u zaborav upisaće se pre dana tihog u kome cvrči i ptice o smirenju žege u reč jednu nas opomenu… Tek za minut-dva slavujeve pesme noćne…

Da u tome poživeo nisam, s dosadom bih prošao kroz život stotinu strana dosadnog romana.

Kada bila bi kraj mene, ljubio bih je bez svesti, bez zanosa tihog i dubokog… Naši dani poživeše, vršidba u sred mirnog toplog leta. Odlazi…

…Ili tek se budi kasno, žedno leto…

U svem zadovoljstvu njenog tela dok se u mom zagrljaju krila…

Zašto sam je pustio…

A, opet, ni reč nisam mogao da kažem protiv toga da ode. Odlazila je zbog NAS, odlazila je za NAS… Sav moj razum je govorio da je to u redu i da tako treba, da sve je u redu… Razum…

Jebem li ga u mozak glupi!

Slučajno, svih tih dana sam prolazio kroz mesta koja su me vezivala za nju. Mesta na kojima smo bili i koja su sačuvala naše dane i trenutke. Slučajno ili namerno-nesvesno sam opet prolazio kroz sve naše dane. Ako sam nešto zaboravio, ono mi se vraćalo kroz opomene neživih-nemih svedoka naše veze.

I, već je mrak a nedostaje mi tvoj dan. Sanjaću te noćas i godine će proći pre no što se probudim. Lutaću kroz noć vođen slavujevom pesmom i tražiti žižak sveće u prozoru da domu me dovede, domu i toploti da otopi mi mraz na srcu… Jer, bez tebe doma mi nema i prazan i uplašen sam…

Znam da si otišla da za nas dom spremiš…

Ja neću doći jer sam slab. Bojim se da zakoračim u tu veličanstvenu tajnu, punu svih boja i pulsa pesama sfera, bezvremenu vaseljenu u kojoj svemir tek je parče, bezvremenu vaseljenu koja je naš dom, nas dvoje, nas petoro… Strašan je svemir, ta beskonačnost – a tek je ukras nevažan u našem domu… U našem domu sastavljenom od svakodnevnih briga i trenutaka sreće, nečem što za sve ljude je život običan… Bogu hvala što je od ljudi sakrio ogromnost i izobilje života u domu u kome je svemir beskonačan tek ukras. Jer, prestrašeni bi bili!

Bogu hvala što sam te poljubio bez naročite misli i ne znajući ništa zakoračio u svet, u život… Bio sam jagnje nevino u koži vučjoj i skakutao po livadi čuda. Ništa nisam znao.

Sada odlaziš. Sve su mi oduzeli.

Noćas pada kiša. Kroz prozor se prelivaju svetla usnulog grada i oluci dobuju u ritmu srca.

Ne znam zašto mi se u sećanje utisnula kiša jednog nevažnog oktobarskog dana. Polako je nestajala letnja žega i kroz mirnu toplotu na domaku zime nas je sakrila ispod ćebeta. Tek kapi kiše su muziku skrivale i ti si, mirna i spokojna, spavala pored mene. Gledao sam kroz prozor kako se nebeske vode slivaju kap po kap i slušao tvoj tihi dah kako me greje, slušao kako čuješ moju pesmu, mirne otkucaje mog srca…

Tada sam shvatio da te volim.

Čula si to.

Rekao sam ti to nekoliko dana posle. Zadrhtala si, ćutala si, sjaj se obasjao iz tvog pogleda. Znala si da je to istina. Znala si još od onog dana kada si mirno spavala u mojim grudima, kad je moje srce ispevalo pesmu uz ritam poslednje oktobarske kiše.

Ja sam znao.

Njene ruke…

Obožavao sam njene ruke.

Ta devojčica, brucoškinja koja se budi… Ona se budila, uzdrhtala od navale slatkih sokova, nekako zbunjeno zagledana u sebe, nabujala od životnih sila u sebi, pred mojim očima je cvetala i postajala raskošno biće svih boja, mirisa i ukusa. Gledao sam je, zaprepašćen: kako je ona devojčica koju zamalo nisam ni primećivao postajala boginja, vladarica koja budi sve oko sebe i bojama očarava, blaženstvom mirisnih sokova ispunjava grudi, rečima svojim peva pesmu opojnu, od probuđenog, bistrog potoka postaje već moćna reka tajanstvenih dubina. Ostajao bih bez daha skoro svakog novog dana u kome bih je ponovo video novim očima a tek je jedna noć, boja noći u kojoj sve su boje i jutrom već je druga bila, još lepša…

Uvek te su ruke otvarale izvore slatke drhtavice, uvek kad bi me dodirnula, tim rukama omlađivala, budila…

Sva mi je bila lepa, očima mekim i sjajnim, kladencom u kome se zvezde ogledaju, kosom da miluje me kao vetar prolećni u suton, usnama boje višnje, do pucanja pocrvenelim od krvi slatke, grudima koje su se mreškale kao okean, bokovima i nogama s izvorom živim a ruke… Ruke njene između sna i jave, njihovi dodiri koji mešaju dan i noć, nežnost i strast…

Sve sam znao o njenom telu, a, eto, jedan taj prst nisam znao!

Bili su poslednji dani i ja sam se mučio s tim prstom: koji prsten je dostojan!

Pazio sam da nikako ne primeti da mi je sada taj prst naročito važan, ljubio joj ruke češće, držao ih, poredio njene prste sa svojim, na razne načine pokušavao da procenim veličinu zgloba, da ga prsten savršeno zaobiđe i savršeno se uklopi u taj prst na kome treba da postoji večnost, moj znak da je ona moja!

Napatio sam se oko toga dok nisam shvatio da taj prsten nije stvar, da je nešto što mora da bude van vremena, deo njenog tela i deo moje ljubavi, nešto što je deo sveta koji je samo za nas dvoje.

I – tada sam uspeo…

Prsten se sljubio uz njen prst.

-Mužu moj! – rekla je i ja sam odjednom video njen prsten na mom prstu. Dok sam ja birao reči i grlio je i ne znam ni šta, uspela je da skoro i ne primetim da je i na mom prstu njen znak, naša zakletva pred svetom i ljudima.

-Pa, zar misliš da nisam primetila koliko proučavaš moj prst. Bila sam presrećna, jer sam strepela, jer nisam bila sigurna da ćeš da se setiš… Naravno da znam da me voliš ali znam i koliko ti je stvarni svet neobičan, ne uklapa se u tvoje rajske snove. Strepela sam a onda sam bila presrećna kada sam videla koliko ljubiš taj prst. Ja sam tvoj prsten već ranije spremila, nisam smela da rizikujem i da otputujem a da te ne verim. Vereni smo ti i ja od početka sveta, samo je trebalo da se rodimo i odrastemo zajedno. No, ne možemo da živimo sami, van sveta i ljudi… Moramo i pred njima da pokažemo da smo za-jedno!… Deo naše ljubavi da podelimo s njima!

-Savo, moramo da izdržimo! Nismo zajedno samo da bi nam bilo lepo… Moramo i da radimo, da se mučimo, da se uklopimo u svet… Godine su pred nama… Godine i večnost! Lako je u večnosti, godine su problem! SVET JE STVOREN ZA DVOJE, ZA PETORO…!

-Lina, ženo moja, ljubavi moja jedina!

Tih poslednjih dana pre njenog odlaska ponovo sam počeo da je gledam očima iz naših prvih dana: ponovo je postala ona devojčica koja se budi, ona devojčica koja “preko noći” jutrom postaje nova žena, svakim danom nova, tek probuđena žena, sve snažnija i novija, one iste oči s novim pogledom. Čak je ponovo postala uznemirena, promenljiva, nekad je nemo grcala od nečeg što je htelo da provali iz nje pa me ljubila kao da želi da tako zaustavi… Jeste, primetio sam i da se malo zaokruglila, nekako punija ali zdravija, s više sjaja, lepša na, čak i za mene, dugogodišnjeg svedoka svakog njenog novog dana, na neki nepoznat način. Ponekad bih uhvatio neki njen u sebe usmeren pogled, neku napetost, nekad bih zbog toga i sam počeo da mislim teške misli, nekad sumnjao, nekad bi tek posle “LINA…Lina…Lina!” uspeo da je dozovem… a ona bi me onda ljubila kao da hoće da me uguši, ispije…

Ponovo sam se zajubio u nju. Prvo sam je poljubio, zatim počeo da se zaljubljujem u brucoškinju, probuđenu ženu, zatim sam se zaljubio u ozbiljnu ženu, snažnu i obožavanu… sada u ženu koja sa sobom nosi neku tajnu, nešto što nisam razumeo ali me potpuno obuzelo…

-Volim te! – govorila je i upijala se u mene. –Kako neko može da bude toliko srećan…

Hteo sam da poslednje veče bude samo za nas dvoje.

Veče pre toga smo bili u njenom stanu, s njenim i mojim roditeljima, Marijom Ternokof i nekoliko bližih prijatelja i ljudi koji su bili važni u njenoj karijeri. Lina i ja smo sedeli na počasnim mestima i isprva je sve to bilo nekako napeto i previše formalno. Ćale se, naravno, već zarana malo opio i samo on je pomalo razgaljivao atmosferu. Keva je teško uspevala da sakrije povremene suze. Njeni roditelji su, po običaju, bili vrlo prijatni, razgovorni i – pristojni… Marija Ternokof i još par stranaca su uneli mnogo engleskog govora i – „gubljenja u prevodu“…

-Does He know?

-No! Not at all… This is Lina’s decision!

…uhvatio sam deo razgovora između Linine keve i Marije u kuhinji i neprijatnost kada su me videle…

…Pa sam isti trenutak doživeo i kada su Lina i njena keva razgovarale na norveškom… (Linina keva je bila Norvežanka ali odavno odomaćena u Beogradu i sve veze s Norveškom su bile prekinute, osim povremenih norveških razgovora između njih dve. Ja sam voleo da slušam Linu kako govori norveški iako nisam ništa razumeo… A, voleo sam da je slušam kad priča na tim nerazumljivim jezicima – norveškim i – rajskim!)

-… That’s our moment! Only for – US!… – pomalo ljutito je Lina završavala priču i okrenula se i videla mene i nasmejala i zagrlila me snažno…

Učio sam ja dosta engleskog i već se dobro snalazio u tome ali nikad to nisam stvarno zavoleo… Ne zbog samog jezika. Uz muziku i filmove sam već mnogo navikao, ponekad na poslu, u Organizaciji, govorio sam ga i uz Linine prijatelje i saradnike iz inostranstva… a s Linom i zbog njenog odlaska ga nisam voleo.

To veče se završilo prijatno, pristojno i… nekako napeto.

Kada smo pošli kući, svi zajedno, Ćale je nešto pevao, često napeto, preglasno i čvrsto držao Kevu oko ramena dok se ona ovila oko njegovog okruglastog struka i povremeno drhtala od suza.

Ja sam bio malo iza njih i dugo, dugo putovao tih pedesetak koraka od Linine do moje zgrade kroz malu bagremovu šumicu dok se mesec smrzavao i pravio čudne senke kroz ogolele grane.

Ta, meni malo naporna, obaveza je prošla a ja sam legao u svoj hladan krevet u, sada, praznoj sobici, i proveo noć napola budan, napola u mučnom snu obasjan hladnom mesečinom.

Tek prvi odsjaji injem pokrivene zore su mi doneli dvadesetak minuta sna iz koga sam se probudio širom zatvorenih očiju, budniji nego ikad u životu.

Lina sutra odlazi.

U jednom današnjem danu treba da prošetamo kroz sve NAŠE godine!

Spremao sam se, psihički i fizički, sve isplanirao, sve pripremio da to bude The Perfekt Day, onaj dan u kome će Lina otputovati i tako početi prvi dan nove faze našeg života.

Sve sam isplanirao, sve pripremio… I dan dočekao širom zatvorenih očiju, nemirno smrznut u iscrpljujućoj budnosti.

Trebalo je da se naspavamo i odmorni i raspoloženi u kasno popodne prošetamo „LinaSavinim stazama“…

U to prerano jutro, ja sam sedeo u tišini i pio svoju bezukusnu kafu a mozak mi se smrzao. „Staze“ su mi bile „zatravnjene, nad njima se magle tope, sada ne prepoznajem Linine i moje stope“. Teško sam prepoznavao naše tragove srednjoškolskog prijateljstva i simpatije, brucoških dana, vrelih i opojnih, ljubavi koja se budi, toplih i srećno opuštenih dana studentskih, s brigama koje su tada bile teške a sada bi ih platio godinama života da opet ih imam, prvim danima zrelosti, lavirintom među ljudima koji se polako, dan za danom razrešava i otvara, uz onu moju devojčicu koja je postala obožavana žena. Uz nju sam postao sve ono što jesam i ništa drugo ne znam.

Kao rastopljen pepeo mi se kafa slivala u usta i okamenjivala u stomaku.

„Preni se, Savo, kukavice kretenska! Lina nosi sve a ti samosažaljivo kukaš. Preni se i budi muško, kakvo dolikuje toj ženi! Možeš, valjda, jedan dan da se zadužiš u večnosti i pokloniš joj ga za sve što ti je dala i što će ti dati. Zaboravi danas sebe i pokloni joj sebe i dan. Ona odlazi da radi za tebe, a ti se, od sutra, predaj svojoj slabosti i ćuti u njoj…“

Često sam, kad mi je trebala pomoć vaseljene, da zatražim deo moći sveta, odlazio da igram basket, da sam samo bacam na koš, bez misli, bez… Morao sam da se razbudim i osnažim!

Izašao sam u rano, smrznuto jutro, na naš, lokalni, već oronuli teren, pod sumnjičavim pogledima retkih ranoranilaca s obavezom ili mukom…

Bar sam se dobro obukao.

Teško sam se kretao, svaki mišić je odbijao da se pokrene, svaka kost se trela, srce nije krv poteralo… Volja je samo htela da se vrati u toplotu radijatora i gnezdo kreveta…

Morao sam da se probudim. Zbog Line.

Dan je još bio mračan, beton smrzao, tabla je bolno zvečala, mrežice nije ni bilo, lopta je pucala od svakog dodira.

Prvo sam samo bacao. Nisam mogao da se odlepim od zemlje. Jedva sam odlazio do odlutale lopte i otimao je od gustog prizemnog mraza.

„Podigni se, čoveče! Ne boj se, mnogo puta si to radio.“

Bolno naprezanje i skok. U doskoku me dočekalo mrvljeno staklo u zglobovima. Svaki naredni skok je za mrvicu bio lakši. Posle stotinu puta osetio sam krv u kolenima. Osetio sam da se zagreva, da se penje ka srcu i plućima. Nada se probudila, sunce se već izdiglo iznad oronulih, punih sećanja i zaboravljenih budućnosti, zgrada predgrađa. Bilo je toplije.

Korak desno, polustep s obe noge i prelaz na otvorenu levu stranu uz izdizanje iz neočekivanog trenutka zaustavljanja u poletu, brz skok i slobodan let lopte.

Osećao sam kako srce počinje da kuca i krv raznosi toplotu kroz telo.

Sunce je već prešlo put od moje do Linine zgrade. Postalo mi je vruće i skinuo sam gornji deo, zatim sam ostao samo u majci. Telo se razbudilo, počelo je da se seća raznih okreta, promena pravaca, izvijanja, prelaska iz leđnog napada u izmak i skok, podvlačenja i izvlačenja.

Počeo sam igru sam sa sobom i sam protiv sebe. Rezultat nije bio bitan, samo pokret, samo skok. Misli nisu postojale, samo prostor kroz koji se lako krećem i providim njegova pomeranja i prolazim između tela koja su samo predvidiva otvaranja i zatvaranja.

Majca mi je natopljena znojem i isparavam se. Bacam majcu na smrznuti beton, skinuo bih i donju trenerku ali me mrzi i u dvokoraku se podižem i kucam kako nisam još od najboljih srednjoškolskih dana maksimalne visine i minimalne težine…

Skoro da nisam ni svestan ali osećam ruke oko sebe…

Lina se priljubila uz mene i drži me čvrsto… Osećam da bih tako mogao da letim s njom…

Gledam je u lice i tako sjajne oči. Grlim vunenu kapicu i kosu. Kroz njenu bundicu i obgrljene ruke osećam vrelinu…

-Hej, sav sam u znoju, pazi se…

-Ćuti… ispunio mi se najveći neostvaren san iz dana kad sam se zaljubila u tebe!

Sunce je visoko i mi se topimo u njemu.

Predveče, okupani, sređeni, nasmejani, hvatamo se za ruke i polazimo po svojim stopama na našu poslednju šetnju po Beogradu.

Suton se budi dok mi ulazimo u naš grad.

Planirao sam da je odvedem na večeru u Klub ili neki drugi dobar restoran. Naravno, da ona odabere. No, nekako smo, šetajući, došli do Picerije. Videlo se na njoj mnogo godina, ja sam se iznenadio kada sam je prepoznao. Nekad je to bila jedna od najpoznatijih picerija u Gradu.(…a tada picerije nisu bile „fastfood“!) Ne velika, ali s pažnjom i ukusom sređena, savršenom i postojanom kuhinjom. Tamo se išlo kada su specijalne a lične prilike. Ušli smo u ono isto mesto, s primerenim borama i ožiljcima. Bilo je malo ljudi, više neko lokalno društvo u razgovoru za stolom ili dva… Ušli smo i nesigurno odabrali sto, pogledali okolo, pogledali se s… hoćemo li umeti da se ponašamo, koliko li to košta… Prišla je konobarica, devojka neusiljenog ponašanja, inteligentnog lica… Samo je rekla „dobra noć“ i ostavila dva jelovnika i otišla da razgovara s maldićem za malim stolom u dnu prozora. Vinska lista je bila na stolu. Bila je već sredovečna žena ali s još uvek svežim, mladalačkim izrazom u očima. Nije bilo potrebe da biramo u jelovniku, samo kratak pogled: još uvek imaju „quatro staggioni“. Dingač više nije na listi. Odavno. Biće dobar Teran. Poneo sam pare… ali, biće li dosta… Pokušavam da budem cool, ali sam svejedno usplahiren… Ovo nam je prvi „zvaničan“ „Izlazak“! Svetla su ista. Posle odmerenog vremena devojka, sada žena, prilazi i pita:“Jeste li odlučili!“ „O, jesmo! – kažem. Odavno!“

Pica je odlična. Ista kao nekad. Lina ne može više i daje mi polovinu svoje.

Ispijamo lagano svoje vino. Ne naručuje se kao nekad i ovo su neka starija godišta, dugo stoje u ćošku magacina. Nepca ga prepoznaju i u stomaku se širi poznati ukus zemlje, sunca i oznojene beračice. Ispijamo svoje vino i ono, umesto nekadašnjeg poleta i uzbuđenja, nudi mir i opuštenost.

Još nešto. Samo bih hteo, ako je sada nekako moguće: Dire Straits: Private Investigation. Možda je ostala neka kaseta… „Imam ja i svoju…“ – kaže Lina i plaća račun. Isto kao i prvi put. Postiđen sam ali ona opet kaže:“Imam razlog da častim. Maznula sam sjajnog dečka!“

Vino ne ostaje u čašama i izlazimo. Jedan od prvih koncerata na kojima smo Lina i ja bili zajedno. Svetska premijera u Beogradu.

Dramatičan rif na stratokasteru i sudbinske note…

Beogradske svetiljke početka noći zimljivo žmirkaju i noć boje sutonom. Zagrlili smo se, stisli jedno uz drugo, mraz ne može da se utisne između nas. Tu su naša svetla, naš asfalt i naše stope, naše smrzle ruke i nosevi i – ozračene oči.

Nije bilo daleko i ja sam još bio u mix-vremenu osamdesetih-devedesetih. Prošli smo pored Dragstora koji je zjapio kao rupa puna đubrišta i bez ljudi. Na Balkanu je bilo svetlo.

Blagajnica je, na naše čuđenje, bila začuđena, razmišljala je par sekundi a onda nam dala karte. Nismo ni pogledali koji film se daje ali nismo videli ni čoveka oko nas. Gledali na satove, pitali o čemu se radi, razvodnica je samo slegla ramenima i uzela svoje parče karata i pustila nas u prazan Balkan. Bio je to onaj isti Balkan i udobna sedišta i prigušena svetla na galerijama.

Prazan.

-Savo! Nisi, valjda, ti ovo organizovao! Sami u bioskopu…

-Ma, jok…! Otkud bi takvo ludilo moglo da mi dođe na pamet: sami u bioskopu!

Zagrlili smo se sami u sred bioskopa i grejali. Film je počeo i nije ni bio loš i to je bio naš omiljeni Balkan… Praazaaa!n…

Držali smo se za ruke, jer – „bioskop je da se držš za ruke“… Ali, bili smo sami i…

-Savo, hajdemo odavde…

To je bio deo Srbije tih dana. Mogao si samo da kažeš: „Hajdemo odavde…“

Veliki deo mog i Lininog filma se vrteo oko bioskopa (i držanja za ruke). Sada su nas ostavili same. Raj je stvoren za dvoje, ali bioskop je stvoren za mnogo nas u jednoj predstavi.

Izašli smo, prvi put u našem životu, iz bioskopa usred filma i odahnuli smo na ledenom beogradskom vazduhu. Bilo me je stid pred Linom, bilo me je stid zbog Srbije jer me je obrukala pred Linom…

…Koja će već sutra u ovo vreme biti u Americi…

Bilo je hladno a ja sam kipeo i tresao se od ljutnje.

Onda sam video da se i Lina ljuti. Nije se ljutila na mene… Malo sam odahnuo: Još je naša!

Hodajući Bulevarom počeli smo da se smejemo. Nezavisno, svako za sebe („Pa, je l’ znaš ti koliko bi ovo „zadovoljstvo“ da sam budeš u bioskopu koštalo u Americi!…) a onda smo se složili u jedan toliko razdragan i glasan smeh da su nas promrzli Beograđani u prolazu pogledali sa značajnom zavišću. Pluća su nam se napunila promrzlim beogradskim vazduhom, koji je, srećan i zatopljen, ponovo izlazio da vitla po beogradskim ulicama i parkovima i muva se i između zgrada i… za izvesno vreme napravio  nešto sasvim novo!

Nekako neočekivano… smo stigli… na bus-stajalište 26-tice preko puta AEG-monumenta i – zaćutali… Bleda svetla prazne i zatvorene Domovine…

Eto, nekako smo se izborili s prošlošću i sadašnjošću, nekako smo se pomirili s budućnošću… I, sada, bili smo samo NAS DVOJE!

Sami, muškarac i žena, pred večnom velikom odlukom… Pred tom toliko puta ponovljenom, običnom odlukom: Hoćemo li biti JEDNO!

Bilo je hladno, bilo je kasno i samo nas dvoje je stajalo na stanici s nadom da se neće desiti ono što smo očekivali: da naiđe autobus.

Ja sam se setio onoga o čemu sam razmišljao poslednjih meseci i počeo da se tresem od hladnoće. Setio sam se svega što sam tako želeo, što sam smatrao tako prirodnim, za čime sam žudeo, zbog čega su me mnogi pogledi prethodne večeri zamrzavali… I, Lina sada ćuti oslonjena o moje rame dok poslednji tramvaj prolazi pored Vuka… Stezao sam prsten u svojoj ruci u svom džepu i… Kao jutros… ponovo sam se blokirao! Ćutao sam i tresao se. Činilo mi se da veče nije dobro prošlo i da Lina nije zadovoljna i da je nisam dostojan i da ću u ovakvom trenutku zasmraditi sve naše godine…

Bus je nailazio i već su se videle brojke a ja sam se paralizovao i tonuo u ponor.

Vrata su se otvorila i Lina je pružila korak i – nije me gledala. Ja sam ostajao sam sa svojom slabošću i nestajao: bio sam sam i prestareo i iz praznih krošnji platana gledao sebe kako umirem na trotoaru.

Video sam Lininu kosu dok je skidala kapuljaču i video prvu pahulju snega te godine kad je pala i zasjala u njenoj kosi. Još me držala za ruku i već je počela da se obraća šoferu dok sam ja beživotno visio iza nje na ulasku na ta vrata.I, u njenoj ruci je nevidljivo mrdnuo „moj“ prst, njen prst koji je za mene odabran. Dodir večnosti, dodir vaseljene me probudio i tražio svoje pravo: ko sam ja da mogu tome da se suprotstavim!

Povukao sam je nazad i ona me začudno gledala dok je bus zatvarao vrta i odlazio. Ostali smo samo nas dvoje na tom trgu i ja sam kleknuo ispred nje i počeo je sneg gust i snažan i probudila se moćna beogrdaska košava.

Poljubio sam njen prst i prineo prsten: Hoćeš li da budeš moja žena…

-Očekivala sam sve te dane i te večeri… Očekivala sam i čeznula, ne zato što nisam znala da me voliš i da to želiš… Ali!… to je moralo da se dogodi: JA SAM ZNALA – ali svemir i svet nisu! Morali su i oni da znaju! Savo, ili si ti savršen režiser ili nešto drugo vodi ovu priču. Kad si me, na istom mestu prvi put poljubio, a ja već izgubila svaku nadu i kletve bacala na bus… A, ovaj, skoro da nas je odneo kao vihor u zaborav… Svakog sekunda sam očekivala te tvoje reči i bila sigurna i uverena i samo onaj jedan sekund koji mi je odneo želju, taj sekund si me zatražio. Ja sam odavno tvoja. Ne znam kako bih mogla da ne budem tvoja. I, opet si uspeo da me iznenadiš… I ja sam podigla pogled prema nebu i opet su, kao i prvi put, padale one iste pahulje i opet je taj sneg pokrio mesto na kome sam ti se predala iako sam odavno bila predata!

Ko je čuo zdrav, snažan odjek iz duše i srca srećne Beograđanke, Linin odgovor na moju prosidbu je…

Vreme se pomerilo.

Prsten je bio na njenom prstu i ona se polako ka meni spustila na kolena i grlila me u mladom snegu dok je trg još odjekivao od njenog odgovora. Poljubila me u prst na kome se, mimo moje svesti, našao njen prsten.

-Mužu moj! – rekla je i ja sam odjednom video njen prsten na mom prstu. Dok sam ja birao reči i grlio je i ne znam ni šta, uspela je da skoro i ne primetim da je i na mom prstu njen znak, naša zakletva pred svetom i ljudima.

-Pa, zar misliš da nisam primetila koliko proučavaš moj prst. Bila sam presrećna, jer sam strepela, jer nisam bila sigurna da ćeš da se setiš… Naravno da znam da me voliš ali znam i koliko ti je stvarni svet neobičan, ne uklapa se u tvoje rajske snove. Strepela sam a onda sam bila presrećna kada sam videla koliko ljubiš taj prst. Ja sam tvoj prsten već ranije spremila, nisam smela da rizikujem i da otputujem a da te ne verim. Vereni smo ti i ja od početka sveta, samo je trebalo da se rodimo i odrastemo zajedno. No, ne možemo da živimo sami, van sveta i ljudi… Moramo i pred njima da pokažemo da smo za-jedno!… Deo naše ljubavi da podelimo s njima!

-Savo, moramo da izdržimo! Nismo zajedno samo da bi nam bilo lepo… Moramo i da radimo, da se mučimo, da se uklopimo u svet… Godine su pred nama… Godine i večnost! Lako je u večnosti, godine su problem! SVET JE STVOREN ZA DVOJE, ZA PETORO…!

Dvoje, žena i muškarac, je klečalo u prvom snegu te godine na beogradskom asfaltu i plakalo i vrištalo i smejalo se. Vaseljena je bila mirna a prolaznici su se smejali.

Ne znam kako smo dopešačili do kuće. Bio sam savršeno srećan i u tome nisu mogle da me ometu ni usputne Linine priče o svim obavezama koje su pred nama.

Ponovo sam se vratio svojoj “normalnoj” pameti tek kada sam otpratio Linu kući i zastao pored klupice u bagremovoj šumici između naših zgrada na kojoj smo prvi put vodili ljubav.

Mislim da je, ustvari, ideja bila njena. U to vreme nismo bili mnogo obavešteni o tim stvarima i mada smo već dovoljno bili zajedno i imali želju, nismo imali nikakav plan. Otpratio sam je, ništa posebno nije bilo u nagoveštaju, ja sam tek tako zastao pored klupice i čuo nečiji trk iz mraka. Skočila je na mene, bila je već dopola skinuta za krevet, obgrlila me nogama i gledala zadihano i duboko. Pomalo smo se mučili da otkrijemo šta treba da radimo i na kraju se ona našla na meni na klupici i bilo je vlažno i slatko.

-Sad je u redu. – rekla je i otrčala kući.

Bilo je tada rano leto i beli bagremovi su bili mirisni i bujni.

Dok sam sada stajao pred prvim, belim i nevinim, snegom opet sam začuo onaj trk i video moju ženu kako bosa i u spavaćici trči prema meni i uz onaj vanvremenski pogled skače na mene, obgrli nogama i jedva kroz dah uspe da izgovori

-Uzmi me sad!

Nije se vratila svojoj kući.

Probudila nas je moja Keva uz širok osmeh, zatvorila vrata i pozvala Ćaleta joj da sipa piće.

Tek oko podne smo otišli Lininoj kući i njeni su gledali i opipavali prsten. Linina keva je bila srećna i prekrstila se i otrčala do svog muža i skočila na njega zagrlivši ga. Onda nam je zbog toga svima rekla:”I’m sorry! Izvinite!”

U 19.30 sa beogradskog aerodroma Lina je otišla u Ameriku. U 19.37, po njujorškom vremenu, mi se, samo kratko,  jer je poziv skup, javila da je stigla. Još je rekla:

-Volim te! Sve je u redu.

Ustvari, u tom trenutku ja sam je još držao u rukama. Zagrljeni pred poslednjim vratima, kao srasli. Disala je u mene, odvojila se, bila je bleda, poljubila, okrenula se i nestala je njena kosa i njena figura s malo pognutom glavom zamiče kroz beživotan prostor.

Ovde, gde sam je poslednji put držao uz sebe, ta praznina je bila puna Line…

Ovde, ležim u praznom krevetu. Čaršav je još uvek smotan po njenom telu, tako kako ga je jutros ostavila. Tragovi njene kose po jastuku.

Njen glas u telefonu u 19.37. po njujorškom vremenu:

-Stigla sam. Sve je u redu. Volim te.

Gledam sebe: prestarelo, pobelelo, beživotno telo. Samo…

Dok sam se sa aerodroma vraćao u Beograd u mojim bezobličnim mislima se prvo javila jedna smešna: “Malo se udebljala.” – pomislio sam dok sam je gledao kako odlazi i vedro se nadao da Lina nikad neće saznati za tu misao.

Već su se pred mojim očima širila svetla Grada i ja sam uplovljavao među njih kada mi se u sećanju  javila i jedna nevažna scena. Dok smo stajali u poslednjem zagrljaju, tu u blizini, Marija i Linina majka su nas gledale i pričale tako da ih nismo čuli. Gledale su nas i saosećajno i s tugom i radošću (“što, eto, ima ljubavi – da vidiš i ne zavidiš”). Gledale su nas i s osmehom i sa suzama. Gledale su i… ne znam zašto sam čuo samo tu Marijinu rečenicu. Ustvari, ne znam ni da li sam je čuo ili pročitao s usana ili sam je samo umislio:

-Takvi su: Uzmu ti sve što voliš!

Ne znam. Valjda je ljudsko sećanje takvo, ponekad besmisleno. Iz tih trenutaka ne sećam se ni jedne Linine reči, ne sećam se ni svojih, a tu Marijinu rečenicu (upućenu Lininoj majci) sam zapamtio. Nisam je razumeo i nije mi bila važna a kasnije mi se stalno javljala bez razloga i u besmislenim situacijama, praktično me proganjala kao poludeli sitni insekt. Branio sam se i teško uspeo… ustvari, izgleda da nikad nisam uspeo da je se otresem.

***

Bilo je prvo jutro i sneg je pokrio sve. Sneg koji je počeo kad je postala moja žena i odletela sa svim što je najbolje u meni. Prazno sam gledao u sneg, svu tu belinu sastavljenu od neponovljivih kristala vode, pahulja koje postoje jednom i nikada više u trajanju sveta. Lepota koja očara i otopi tugu i očaj pred kratkoćom života. Gledao sam u sneg i video da je lepota bez forme, stvarnost koja je samo slika, samo odraz volje moje svesti.

Stvorio sam pticu i ona se igrala na zelenoj grani pod snegom. Okrenuo sam se i verovao da će nestati. Pogledao sam u nebo, kao Lina kad je rekla “Daaa!”, daaah duše, i nove i nove pahulje su padale na moje lice. Osvrnuo sam se i pogledao u moju zamišljenu pticu na zamišljenoj grani.

Ptica odlete i grana tiho maše: sve je u redu.

Bila je stvarna.

***

Posle nekoliko dana mrtvila, kakofonije misli, teških rasprava sa onim delom duše koji nikako nije shvatao zašto nema Line i uzaludnih pokušaja da obrazložim “da je sve u redu i da to tako treba da bude”, odgovorio je da ne razume “šta je to “sve u redu” kad nema Line” i “sigurno si opet nešto upropastio” i njegovog krvnički ljutog prekida svih veza sa mnom (“Pozovi me kad dođe!”), pozvala me Lina i, na kraju, pitala “Kako je na poslu!” a ja sam nešto mumlao i morao sam da se vratim u taj svet koji mi se nikad nije dopadao.

Sada sam ga već mrzeo.

Moj svet se raspadao i ja sam očekivao da je i onaj drugi, manje važan, u apokaliptičkom rasulu.

No, već na vratima Sanja je veselo otcvrkutala:

-Ćao! Jesi se odmorio… Dobro izgledaš!

Neki Kiza me video kroz odškrinuta vrata:

-E, Savo! Dođi, molim te. Imamo tu situaciju…

Tek na kraju razgovora me, kad sam već bio na vratima, pitao:

-E, kako je prošao rastanak… Mučno je to. A! Sad si slobodan čovek!…

I pre no što sam i usta otvorio da odgovorim, već se obraćao nekom drugom.

Već sam navikao da on svašta zna, pa i takve intimne stvari koje mu, valjda, niko nije ni spomenuo. Zašto bi trebalo da zna takve “sitnice”… Opet me začudio a ja sam se taman ponadao da imam nekog da davim svojim duševnim bolovima, ali je to propalo.

Uopšte, ceo dan su me zivkali i slali i govorili stvari koje ili nisam slušao ili nisam razumeo i, pri kraju dana, na izlasku, dok sam se smejao u razgovoru s nekim… iznenada sam se setio da ko zna koliko sati nisam ni pomislio na Linu. Ali, osećao sam se mnogo svežije i mozak je ponovo počeo da radi.

Keva me dočekala s nekim spremanjem, Čale je klisnuo pa sam do kasne večeri podizao i pomerao stvari, nešto iznosio, nešto unosio… dobro sam večerao i poluobučen zaspao i spavao sve do podne sledećeg dana.

Dok sam se sredio i razmrdao… tek uz svoju kafu sam se ponovo setio Line!

Otišao sam i u firmu. Tamo tek nisu ni primetili da me nije bilo mnogo dana. Ali, uhvatili su me u neke priče o promenama u firmi i odvukli u majstorsku radionicu i tamo su tek, uz predsedavanje Rajke Šljivović, krenule diskusije. Nekako nejasno sam primetio da me čudno odmeravaju i da čim zinem da nešto pričam, svi se ućute i slušaju i gledaju s toliko pažnje da mi je bilo neprijatno. Pri kraju sam čuo jednog kako, kao, nekom drugom kaže a da ja čujem:

-Gle, kako samo mudro ćuti! Reč ne možeš iz njega da povučeš! Takvi su najzajebaniji!

Zaboravio bih tu rečenicu, ostala bi u busu koji me, u društvu opojne Rajke, nosio istim onim putem kojim sam milion puta prošao uz Linu…

… Da me već za neki dan Kiza nije pozvao na piće u Klub i pitao šta mislim o svojoj firmi i izvesnom Dimitriju Sopuljanovu…

Rekao sam mu šta mislim i mislio da su mu, iz nekog razloga, samo potrebne informacije.

Mrštio se pomalo dok sam mu pričao a onda me prekinuo:

-Znaš, treba nam tamo neko! Neko da bude uz Miću i pazi šta radi… E, žurim sad a ti mi za neki dan kaži šta si odlučio!

Prvo potpuno nisam razumeo šta se to, ustvari, dešava. Zatim sam pomalo razumeo i očajavao što nema Line da mi prevede taj “nemušt govor”…

Stvarno sam mogao dobro da razumem filozofske rasprave i fizičke pojave i umetničke vizije i političke teorije. Ali, taj “nemušt govor” običnih ljudi, ljudi u svakodnevnom životu i poslu, je za mene bio potpuna misterija. Ništa ga nisam razumeo, njegove nijanse i skrivena značenja, njegova isprobavanja, izazove, poruke… Često su mi se ljudi smejali u takvim razgovorima, jer nisam kapirao ni početak “vica” a kamo-li “poentu”, a nekad su, po svojoj logici, zaključivali da sam ja “baš mutan i da su“ takvi najzajebaniji””…

Nisam ni pomišljao na neku takvu varijantu a kamo li imao ambicije. Nije mi bilo jasno kako Neki Kiza (i to!) zna i kako sam se ja našao u toj priči…

…Lina bi znala!

A, nema je ovde…

Morao sam da pitam Ćaleta.

Otišao sam na reku, seo pored njega, ispričao mu priču…

Ćutao je  – bar deset minuta!

-Prihvati!

Rekao je i ponovo zaćutao.

Ja sam ćutao, reka se umirila, on je tako ćutao da sam se, ionako zbunjen, zabrinuo i pogledao diše li još.

Pogledao me i nasmejao se:

-Takva mesta su najbolja: odmah iza prvog reda. Sve vidiš i sve ti je dostupno a kada naiđe nepogoda, strada prvi red.

Toliko o toj vrsti zen-mudrosti. Ja sam par dana snimio bar dva trilera i napisao jedan težak roman u svojoj glavi a svi oni… Svi oni su se s tim snalazili u par rečenica.

Kad sam već odmakao od reke, Ćale mi je doviknuo:

-Samo ništa ne potpisujjj…

Kao da je odjekivalo po mirnim talasima reke Save koja je pričala svoju milenijumsku priču, onu koju je pričala i Skordiscima i Singima i Romejima i Osmanlijama…

Tu priču sam razumeo.

Lina je tako srećno i jako vrisnula u telefon…

-Ljubljeni moj! Sad im pokaži šta možeš! Idem da vrištim i da se napijem! Voolim teee…

…Još je odjekivalo u mojim ušima kada sam zauzeo mesto “pomoćnika direktora za tehničke poslove” uz Dimitrja Sopuljanova, nekadašnjeg sitnog kriminalca a sada direktora i “kontaverznog tajkuna”.

-Jesam li ti rekao! – govorio je opet onaj tip. –Takvi su najzajebaniji!

-Pa, Savo, snašao si se! – kaže mi bivši direktor, bivši kolega i bivši roker. –Nisam to očekivao od tebe. Na svakakve sam sumnjao i sa svakakvima se borio… Ali, ti mi nisi pao na pamet! Nisam ja, izgleda, za ovaj posao. Mislio sam da si ti od one “dobre dece beogradske” kojima je život u startu dao pogodnosti i koje su knjige dovoljno upropastile da omekšaju, žive u svom krugu i ne primećuju klanja i stradanja u džungli “priprostih periferaca”. Na onoj mojoj jednoj godini na fakultetu sam vas gledao kako se okupljate, nasmejani, zadovoljni, izdvojeni… Jeste, primali ste me u društvo, ali sam u razgovoru osećao da vam ne pripadam, da mogu i da nestanem i da to i ne primetite, kao što je i bilo. Onda sam skupio dovoljno snage od mržnje i progurao se i postao “neko”. Mislio sam: sad ću da im pokažem, sad ću da im naplatim svu svoju nevidljivost, nesrećnu čežnju da budem prihvaćen i uvažen. Kad si mi došao u firmu, pristao sam da te primim samo da bih iskalio svoju bednu mržnju: da te maltretiram i da “velikodušno poklonim svoju milost”. Neverovatno, opet nisi ni obraćao pažnju na mene. Ni na “milost” ni na “nemilost”. Uvek vam se otvaraju sva vrata dok vi ni prstom ne mičete i samo u nekim klubovima “mudroserete”. Mi se borimo, krv nam lije iz ušiju i nosa, valjamo se u blatu spletki i mućki… Vi se smejuljite po klubovima i galerijama i sve dobijete na tacni. Uložimo sve svoje, a nismo ni gluplji ni ružniji, uložimo svoj mučan trud i mnogo volje… I, na kraju, mi se vraćamo u svoju neprimetnost a neko, tamo, se ljubazno osmehne i – “izvolite, gospodine!”, budite direktor.

I, da mi ničeg nije žao, da zaboravim sve muke, ali tu, vašu, snishodljivu “nepažnju” kojom nas činite “nevidljivim” i krećete se u svom svetu “lakoće postojanja”… gde mi ne možemo ni da kročimo, ne zato što neko ne da, nego – prosto – ne pripadaš, nema te…

… To me boli!

Ali… “ćeraćemo se mi još”!

Dimitrije Sopuljanov, za prijatelje – Mića, je preuzeo dužnost. U pratnji nas nekoliko najbližih saradnika se, prvog dana, obratio i svim radnicima, okupljenim u zadnjem dvorištu firme. Napričao im je svašta i većina se prigodno ulizivački smešila u prvim redovima. Tek nešto gunjđanja se čulo iz zadnjih, prikrivenih busija.

-I, da vam kažem! Samoupravljanja više nema! Samo rad! Samo rad i svako će dobiti što zaslužuje! A, sad… Svi na radna mesta! – završio je Dimitrije a onda smo mi, bord direktora, otišli na poslovni dogovor uz malo posluženje.

Malo posluženje je od ručka završilo u kasne noćne sate.

Gospođica Pušić se žestoko uvlačila a Dimitrije se mrštio i pitao me:

-Ma, ko je ova kokoška! Nego, reci mi ko je ona tamo, vidiš…

Dimitrije je jedino mene znao od ranije, makar samo kao lika iz šireg kraja i odlučio je da smo on i ja nekakvi stari drugari iako sam siguran da osim slučajnih sretanja nikad nismo ni reč progovorili.

Isprva je poslovni dogovor krenuo pristojno i odmereno, kako se očekuje od nekakvog skupa nekakvih direktora. Svi su se ulagivali ili uvlačili ali je posle nekoliko “aperativa” Dimitrije došao na svoj teren, slina je krenula kao i džiberski govor i stil. Ništa drugo, ali kod takvih tipova cenim tu neku “otvorenost” kojom svakom kažu šta misle i vređaju do koske. Naravno, ako su u pitanju podređeni. Kod nadređenih, usta su im stisnuta kao kokošje dupe. Posle priče o novim poslovnim vremenima, Dimitrije se setio i prošlosti, nostalgičnih sećanja.

-Evo, Sava… Moj čovek! Kako smo se mi družili, kakva su to vremena bila. Disko, žurke… Sećaš se, Savo… – govorio je i grlio me brišući svoje sline o mene. –Sava je otišao na fak, neka si, Savo, nije ni to loše… Ja sam krenuo u biznis, odmah me to privlačilo, a sad ću, ovih dana, da završim magist… magistrt… Za magistra za menadž… Sećaš se, Savo… Kakvi smo mi bili pajtaši! A, basket! Sećaš se kako smo pičili basket! Najbolji smo bili!

Dimitrije se oko basket-igrališta nalazio jedino kad je otimao patike mlađim klincima i ja tu nisam izdržao:

-Ma, da! Sećaš se kad smo razbili Kiću i Praju… Dimitrije im je, za kraj, uvalio “trojku”, bila je to prva trojka na svetu!

Propala mi je poenta jer niko u tom društvu nije imao pojma da “trojke” tada još nisu postojale a Dimitrije me pogledao sumnjičavo… a onda se razgalio:

-E, da, tako je bilo! Sada, već… Godine su tu i obaveze! Ne stižem više, ali moramo jednom da opalimo još neki basket, u ime starih vremena!

Shvatio sam da u tom, nepoznatom društvu Dimitrije traži neki identitet, da ga, i pored svih para, muči prošlost i da traži svoje “priznato mesto”… Njegovi pajtaši, koje je tokom godina povukao za sobom, njegovo “sekriti obezbeđenje”, je sedelo u istom tom restoranu, ali za udaljenim stolom. Povremeno bi ih pozvao migom i nešto šaputao.

-E, sad će da dovedu jednu pevaljku… Mala kida, studentkinja neka, jebem je pa sam joj sredio da nešto snimi… Idem sad i u taj muzički biznis. Nego, dobra je, ako ‘oćeš da kresneš, samo kaži. Ja sada muvam jednu, ćale joj je neki diplomata, nešto Dedinje i te fore… Malo se pravi fina, ali… E, ti si jak s tim društvom,… vidim ja i čudim se s kog mesta su te postavili… pa ako… da mi pomogneš oko toga, a ja ću… Ne brini!

Kada je mala pevaljka počela svoje izvođenje, nisam mogao da izdržim i krenuo sam da se izvučem. Skoro sam bio pred izlazom kada je odjeknulo:

-Savo, gde ćeš! Vrati se, ovamo! – Dimitrijevo lice je zlokobno sevalo preko sale restorana i jedan njegov “sekriti” se našao ispred mene i vrata:

-Gospodin Sopuljanov vas moli da se vratite za sto!

***

Iznenadili su me i bivši i sadašnji direktor.

Bili su od onih koji pogode metu i – promaše sve ostalo!

Njihova svesna i nesvesna želja, možda, čak, čežnja, da uđu u neki svet, koji im se činio lep i poželjan, svet za koji su mislili da mu pripadaju, samo im treba ulaznica… Pomislili su, jer samo to nisu imali a po prostoj logici baš to bi im bila prava ulaznica, pomislili su da su pare i moć ono što će da ih uvede i uložili sve svoje moći da ih steknu. Kada su se našli pred vratima, ljubazno im je rečeno da su pogrešili i da je ta ulaznica za drugu predstavu, onu dole, niže niz hodnik, snaći će se sigurno…

Možda su imali dovoljno kvaliteta da se nađu u tom svetu-predstavi. Na kraju krajeva, nisu svi u tom svetu glavni glumci, našlo bi se nešto za njih. Svakako su uložili sve svoje, na kraju su i samu svoju ličnost prodali za ulaznicu i onda im saopšte da je upravo to najpotrebnije: ličnost im je potrebna a vrata su uvek bila otvorena i trebalo je samo da uđu.

Taj kafkijanski promašaj ih najčešće uništi i ostane im samo prazna mržnja.

Kada čovek utroši-izgubi kvalitete koji čine njegovu ličnost i ljudskost u nastalu prazninu se uliva dijabolična mržnja koja im je onda jedini izvor životne energije. I, mada je ta energija  eksplozivno jaka, ona u isto vreme izjeda i njih same do poslednje čestice.

***

-Savo, kako je na poslu… Obaveštavaj me!- rekao je Neki Kiza u prolazu ne sačekavši nikakav odgovor, pljesnuo rukama na sred sale i kad su se svi okrenuli bespogovorno zagrmeo:

-Odlučni su dani! Od sutra svi, ali SVI, bez izuzetka i opravdavanja, bez pauze i zabušavanja… Selimo se svi u Hotel Balkan. Tamo je centralni štab za sve nas, za našeg novog predsednika. Sutra… Sutra će sve biti bolje! Sada, svi na svoja zaduženja!

I opšti aplauz potvrdi našu saglasnost i spremnost.

“Sutra… Sutra će se svršiti…!”

***

Pomalo sam voleo hotele. Jednoobrazne, hladne, minimalističke sobe bez ikakve personalnosti, ikakve intime. Ljudi koji dolaze i prolaze bez nekog posebnog traga, dolaze iz neke praznine i odlaze u nevidljivost. Slično kao i u životu na svetu. “Hotel, motel… miris čaja od jasmina, beli konji, ona i ja…” “This could be Haven, or this could be Hell, Then she lit up a candle and she showed me the way…”

Hotel Balkan je bio poseban. Sve isto kao i u drugim hotelima. Ali, ovde se osećala otužna memla prošlosti. Skoro da se pomisli kako ovde, ipak, iza ljudi ostaje neki trag. No, nije. Bila je to mešavina svih osoba, sve su se utapale u jednu zajedničku, fluidno rasprostrtu maglu u kojoj se pojedinci nisu razlikovali. Bila je i mračna i obojena. Čak i svetlo se utapalo, budućnost se ovde retko ukazivala.

Ušli smo u Balkan, mladi, vedri, nasmejani, glasni… Hodnici su oživeli, zavese se zanjihale od svežeg vazduha. Hladni, prekorni pogledi su nas utišali: “Nije dozvoljeno ovde. Ne valja se tako.” Čak i Kizin odlučan i energičan glas se stišao. Vrlo brzo smo počeli da govorimo tiho, da hodamo po podovima koji bi se raspali. Mrzovoljno smo nosili papire, zvuk telefona je bio jedva podnošljiv. Često smo izlazili na Terazije, da dišemo i gledamo. Dok smo udisali dim, jedan momak reče: “Dobro je da nismo otišli u Metropol. Tamo bismo pravili seksualne orgije.” Morali smo da se vraćamo u Balkan. Tamo smo radili, za to su nas plaćali.

Sanja, ja i neki Goran i neki Srđan smo bili u jednoj prostoriji. Goran i Srđan su nekako ličili… Nisu ni malo bili slični, ni po građi ni po licima. No, toliko su ličili da je bilo teško razlikovati ih. Stalno su se smejuljili, nešto šaptali između sebe, skoro ništa nisu radili i svaki čas, uz značajne poglede, negde nestajali u Balkanu.

Sanja i ja smo sredili prostoriju, sve postavili na svoja mesta. Sanji je bilo hladno pa smo doneli i dve grejalice. Zatoplilo se. Kada smo uzeli i nešto hrane da užinamo, prostorija je skoro počela da liči na mesto gde žive ljudi.

Goran i Srđan bi jeli ako bismo im šta dali i uglavnom sedeli na svojim stolicama, smejuljili se neprestano ili nešto šaptali između sebe. Kada bismo im dali neke papire da negde odnesu ili ih slali po nekom poslu, nestajali su na duže vreme i vraćali se ili neobavljena posla ili s nekim besmislenim objašnjenjem. Nikako nisam razumeo kako ih Sanja trpi. I, ne samo to, već im je bila i zaštitnički naklonjena. “Vidiš kako su zbunjeni i smotani… Ali, nisu oni loši, samo im treba malo pažnje…” – govorila mi je. Nikako nisam mogao da razumem kako su takvi mogli da se nađu u jednom toliko efikasnom, usklađenom i vrednom timu, kakva je bila naša Organizacija. Nervirali su me i ma koliko sam se turdio da to ne pokažem, žalili su se Sanji kako ih ne volim i kako ih maltretiram. Kada su mi, tih dana, moji plakataši, vredni i iskreni momci koji su vodili mali ulični rat s protivničkom ekipom, rekli kako su ih videli kako ulaze u štab protivnika, pobesneo sam i otišao kod samog Kize da ih optužim. Zaprepastio sam se kada je Neki Kiza rekao samo: “U redu, Savo… Pusti to!”

Zbog toga, Sanja je pomalo bila ljuta na mene.

Sanja je bila sekretarica. Nije bila sekretarica koja samo nešto kuca i poslužuje (mada je i to radila, ali samo kod  Nekog Kize). Vodila je poslove i bila osoba od posebnog poverenja za Kizu.

Uvek je bila u Organizaciji kada bih došao i uvek je ostajala kada bih otišao. Svako ko bi imao problem ili pitanje, obraćao se Sanji. I – Sanja je uvek znala. I – to je uvek bilo – tako lako… Uz prijatan osmeh, onaj prijatan osmeh koji je razuman i hladan, nikad intiman, Sanja je, bez napora i promene raspoloženja, vodila najveći broj poslova i držala Organizaciju u redu i radu… na prijatan način.

Prijatno profesionalno.

Sanja je bila plavuša lepe (i prijatne) spoljašnjosti, sa svim ženstvenim atributima i – nimalo seksualnosti… Čak i u posebnim prilikama… Znala je da se obuče i spremi i izgleda sasvim glamurozno, ali ste mogli da prođete pored nje i ne osvrnete se. (“Nije jebu-zovna!” – govorilo se u kratkim muškim komentarima.) Bila je hladna, ali hladna na poseban način: kao da, u stvari, i nije “ovde”.

Prema meni je bila blaža i otvorenija. Shvatao sam to kao posledicu toga što smo poslom povezaniji i oboje uz posebnu naklonost Nekog Kize. Kao da nas je Kizina naklonost objedinjavala.

Bila je lepuškasta plavuša prijatne spoljašnjosti i – skoro nikakve unutrašnjosti!

Mogli ste sve da je pitate o poslu i sve bi Sanja odcvrkutala, ali vam ne bi palo na pamet da s njom počnete razgovor o Dostojevskom ili – Kafki…

To se jasno videlo. Toliko jasno da se Lina, znajući mene, nije ni potrudila da je postavi u oblast “nedodirljivih”. Sanja, jednostavno, nije bila interesantna.

Otkucalo je 20.00 sati. Kampanja je bila gotova, glasači su izašli na svoja glasačka mesta i otišli kući da čekaju bolju budućnost, izbori su se završili i naš deo posla je završen. Sada je trebalo samo da se čeka.

Sanja je završila poslednji razgovor telefonom, sela, zavalila se u fotelju i – odahnula. Bilo je to toliko zvučno, ne glasno ali takvo da je njen od-dah ispunio prostoriju i preneo me iz izbornog toka u živi svet. Zavalivši se u fotelju, Sanja je glavu zabacila preko naslona, tako da joj nisam video lice, i još jednom odahnula kao… Pa, kao žena…  posle zaista dobrog orgazma…

Kada se uspravila u fotelji i kada me pogledala… Znam da bih imao isti osećaj kao da je ustala iz prijatno složenog mrtvačkog odra i oživela… Verovatno je Snežana tako izgledala i gledala kada ju je princ poljubio i oživeo…

-Pa, Savo… Svršilo se to! Sada treba samo da čekamo.

Osmehnula se, osmehnula kao oslobođena žena:

-Hajde da čekamo na zabavan način.- rekla je i telefonom naručila da nam donesu piće.

Doneli su nam piće, dve boce “White Hors” viskija i bili smo sami u sobi.

Goran i Srđan su otišli da spremaju spontano-pobedičku uličnu proslavu ili proteste, svi drugi su čekali na svojim mestima i Sanja i ja smo bili u društvu samo sa dve boce viskija.

Dok se sve to dešavalo ja sam samo ćutao i pokušavao da razaberem šta se desilo sa Onom Sanjom i koja je Ova Sanja.

Morao sam da je pitam.

-Ko si ti, Sanja…

Viski je prijatno grejao. Sanja me nije pitala i ja sam bio ubeđen da je srećna slučajnost što se pojavio moj omiljeni viski. Polako sam počeo da se opuštam, utonuo sam u fotelju i zaboravio na izbore i sve drugo. Pričali smo i o prijatnim i o težim stvarima, pričali smo brzo i lako, skakali sa teme na temu nadopunjujući se i nastavljajući… Iako sam se u početku trudio da vodim neobaveznu i prostu priču, vrlo brzo sam uvideo da Sanja lako plovi vodama umetnosti, filma, istorije… Zaneo sam se i bilo mi je tako ugodno… Čak sam pomislio kako nikad nisam s mojom Linom toliko dugo pričao priče.

Viski je popijen i nisam mogao da verujem da je i Sanja popila svoj i da su stigle još dve boce, prijatno rashlađene i u dubokim čašama sa mrvljenim ledom i da se kod Sanje ništa značajno ne menja osim što se malo zajapurila i postala toplija.

Počeli smo da govorimo tiho i približili svoje fotelje. Lica su nam bila blizu i disali smo svoj dah. Jedino mi je smetalo što, iznenađujuće, Sanja neprestano pljucka dok govori i lice mi je bilo puno njene pljuvačke, ali… eto, čak i to je bilo prijatno.

Sanja se naglo zavalila u fotelju i iz čaše joj se nešto viskija prolilo na belu košuljicu, na grudi i jedna dojka joj se ocrtala. Zasmejala se i prstom dohvatala kapi viskija i usisavala ga.

-Znaš li, Savo, ko sam ja…

-Znaš li, Savo, da živim u jednoj udžerici u Malom Mokrom Lugu, sa dve prostorije… Od kojih je jedna kuhinja i u kojoj spava moja majka a ja u drugoj i da mi povremeno, kad su jače kiše, kaplje, uglavnom na dupe, ovde… Moj otac i majka su se voleli i pobegli, bez traga i pomirenja, iz rodnog sela jer su hteli da ih razdvoje. Moj otac je radio kao građevinac i skrpio tu kućicu i – umro! Jedva da ga i pamtim… Ali, zato pamtim sve muke moje majke i sve je davala samo za mene. Govorila je da sam pametna na oca i nikad nije dozvoljavala da ne budem obučena kao i sva deca i da mi nešto nedostaje u školi. Bila sam dobar đak i bila sam vredna i – stidela sam se sebe i majke i svoje kuće. Kada bih se autobusom sa ostalom decom vraćala kući iz škole, silazila sam nekoliko stanica ranije, među solitere i krijući se išla pešice do kuće. Tek sam se bila zadevojčila kada sam se zaklela da ću sebe i svoju majku izvući iz bede. Ni momka nisam smela da imam jer sam se stidela gde i kako živim. Morala sam da postanem “hladna i glupa plavuša” (a, prava sam plavuša, ne farbam se, mogu i da ti pokažem…) da bi me obilazili. Na Filološkom sam važila za nedostupnu i hladnu štreberku… Sve sam radila samo za svoju zakletvu… za majku i – mene… Kako za mene ako sam patila… Bio je jedan momak, provincijac, na Prirodno-matematičkom, i dopao mi se i zavolela sam ga, i, konačno, dala sam se i dovela ga svojoj kući. Ispostavilo se da je lovac na bogat smeštaj u Beogradu i nije me više ni pogledao. Gledala sam svet oko sebe i videla kako sve to ide… Ali, nikad nisam htela da se samo prodam! Htela sam da zaradim a da se ni na koji način ne prokurvam… Naišla sam na jednog starca pa na Kizu… Nisu hteli da se kurvam, hteli su da mi daju šansu i da pokažem šta mogu…

-Uspela sam, Savo… Još uvek dolazim i odlazim iz Organizacije pre svih i posle svih i svojoj lepoj garderobi i prijatnom izgledu i vidim taksiste kako se čude kako ja, takva, dolazim i odlazim… tamo…

-Još malo i kupiću svoj stan i useliti se s majkom…

-Hoću li ikada biti srećna… – rekla je i zaplakala je snažno.

Zagrlio sam je i privio na rame. Naše fotelje su se sudarile i nisu dopuštale veću blizinu. Njene suze su kapale na mene i…

Počela je da ljubi moj vrat i liže moje uvo. Zadigla je suknju i trljala se među nogama. Pogledao sam je i video oči zacakljene u magli… Sanja je bila toliko požudna i poželjna!

-Savo…

-Sanja… Ja volim Linu! Sasvim. Svim srcem. I… Svakim delom svoje duše i – svakim delom svog tela… Pipni…

Dodirnula je i još više se uzbudila. Snažno je počela da sebe kroti i mene je samo grlila i plakala i ekplodirala je…

I, smirila se, polako, zadrhtao joj je stomak…

-Najzad! – rekla je. -Ovaj je bio pravi!

Ustala je, popravila suknju i gledala me. Bila je srećna na neki poseban način.

-Kako neke žene imaju toliko sreće… Mislila sam da tvoja Lina samo, eto, ima dobrog frajera! Nadam se da zna koliko…

Iskapila je celu čašu viskija.

-Imala sam zadatak da te zavedem, da te zarazim! Nisam uspela. Moji “staratelji” će me, verovatno, poništiti. Nema oproštaja u Korporaciji, možda ni mog stana… za mene i moju majku… Čudo… Sad nisam nesrećna! Možda ću biti sutra. Kad se otreznim i nađem ponovo u svom “divnom” svetu… Divno, dobila sam trun sreće, ukrala je od Line i nije mi žao…

-Sada… Ustani i idi! Nikad se više ne vraćaj u Organizaciju!

Izgurala me na vrata, uhvatila dole…

-Uh!… Idi!

Izašao sam iz Balkana. Košava je vitlala zimu i stud na sve strane i svud po telu.

Nad Beogradom je bio gust mrak, nikoga na ulici… Osim protivnika koji su slavili.

Pošao sam poznatim ulicama, saplitao se i padao. Zvuci protivničkog pobedničkog slavlja su me pratili i uskoro su ih zamenili samo lavež i zavijanje pasa.

Nisam znao kuda idem.

Ispred mene je bio samo mrak, tamna noć u kojoj sam svetla, ulice i zgrade video samo kao obrise, oblike koji su se razlivali do bezobličnosti. Nisam prepoznavao ni ulice ni zgrade, ljudi nije ni bilo.

Vukao sam noge po asfaltu koji je bio mek, krivio se, izmicao… U glavi su mi bezzvučno odjekivale boje, lopte koje su eksplodirale kao ljigava tečnost i razlivale se, napadale i gušile moje misli. Nisam znao kuda idem, nisam znao ni ko sam. Bauljao sam i padao. Prljavi, čađavi sneg mi je punio oči i usta i, ipak, hladio i vraćao tek toliko svesti da uspem da ustanem… do sledećeg pada, do sledećeg pomračenja… Video sam, u svojoj glavi, kako me preplavljuju fekalije odurne muzikalije (protiv)srpske folkerske pobedničke proslave, kako moja muzika, s kojom sam rastao i uz koju sam sazrevao, stoji nasuprot… Nisam ništa čuo, samo sam video to…

Pobedili su, moja muzika se jedva čula.

Pao sam i ležao na leđima. Kao Bolkonski na Austerlicu, bio sam pobeđen, bio sam ranjen i gledao u nebo. Moje je bilo mračno. Pahulje čistog snega iz neprozirnog neba su igrale neku laku igru i topile se milujući mi lice. Razaznavao sam Linino lice među njima i pružao ruke. Pahulje su padale na tlo i postajale vodurljiva štroka, ponovo su nailazili udari muzikalija i zaglušivali moju muziku i Linino lice.

Poražen sam, poraženi smo od neobuzdane energije poludivlje mase koja je orgijastički ludela instinktivno osećajući da se bliže smutna-predsmrtna vremena i omamljeno se hvatala u nacerenu orijašku igru smrti.

Psi. Psi, čopor podivljalih pasa je nasrnuo na moje palo, obamrlo telo.

Trčao sam, bežao dok su me napadali, iskeženi, zli… Obarali su me i grizli a ja se nisam ni branio. Samo sam ustajao i žmurio da ne gledam u to zlo u očima i na očnjacima. Uleteo sam u neku slepu stranputicu i upao u veliki kontejner. Preplašeni, ljuti pacovi su puzali uz mene, pokušavali da iskoče, a tamo su ih čekali pobesneli psi i visili su na ivici, ni tamo – ni ovamo, cičali, glizli i sebe i mene… Samo sam oči zaklonjivao…

Otvoriše se, odjednom, neka vrata i trag žute svetlosti se proli na đubre i blato. Psi se, odjednom, utišaše. Neki pobegoše, neki počeše da skiče i mašu repovima. Začu se ljudski govor i na ona vrata počeše da izlaze neki ljudi. Nosili su pune džakove. Psi počeše da se vrte i umiljavaju uzbuđeno oko ljudi kao oko domaćina hranitelja.

-Marš, … Mirno, džukele!

Neverovatan, nepoznat smrad  se širio između tih ljudi i pasa.

Iznosili su džakove i ubacivali ih u kamion-furgon koji prevozi hranu. Pričali su između sebe, smejali se nekim šalama.

-Ispade mi džak: Ajde, džukele, nasitite se, dobro vas hranimo…

Psi nasrnuše na prosuto meso. Grizli su se između sebe i gutali velike zalogaje.

-Dobro su radile Srpkinje ove noći. Nismo skoro imali ovakvu isporuku.

-Vole, bre, braća Srbi i sestre  Srpkinje da se proseksaju i na eks zasipaju.

-A, bre, ko će i da misli da se zaštiti… Najbolji nam je ovaj mesni izvoz. Sirotinja se zabavlja svojom sirotinjskom zabavom i pravi sirovinu kojom se gospođe posle mažu i ulepšavaju. Znaš li, jebo te, kolko koštaju te kreme: mesec dana da živi radnička porodica!

-E, pazite na ova pakovanja… To je tek skupo! To su, valjda, te matične ćelije.

-Ma, koj’ kurac… Jebi ga: OVA BEBA JE ŽIVA!

-U… pičku!… Šta, bre, rade oni tamo!… Stvarno živa! Znaju li kol’ko to košta!

-Ej, a što… Što je ne bi sačuvali… Da je prodamo na crno. Malo da je očuvamo da ojača, malo je sredimo i ulepšamo, pa da je negde utopimo.

-Hm… To, brate, cenim: preduzetnički duh!

-Što ti je Srbin: uvek se SNAĐE!

-Živeće ovaj narod…

-Samo da se malo uklopimo s tim zapadom… Biće, kažu – uskoro, i posao onaj sa bubrezima i srcima i tim sranjima…

-Kurac će to nama da daju! To rade – stručnjaci… Jebem li ih dupe fino, stručnjačko. Jaka muda da izvadiš, samo malo iskustva treba, a to se uvežba. I onako te zabole što onaj crkne. Samo, čuo sam da im daju onu anesteziju što ih ukoči a svega su svesni. To je, već, gadno…

-Ma, nije…Vežu im oči da ne gledaju…

-Kome: stručnjacima ili „davaocima“…

-‘Ajde, džukele! Samo još ovi paketići krvne plazme. Drži, znaš kome to nosiš!

Tresak vrata na kamionu. Onaj što je nekad „u pet“ prevozio jogurt i mleko…

Psi su još lizali po  trotoaru i zadovoljno otšepesali dok se mutno svetlo probijalo kroz teško nebo.

Vratiše se pacovi da pokupe mrvice. Jedan me gledao i čekao da izađem iz kontejnera. Bilo mu je hladno.

Šok mi je sasvim vratio svest. Izgreban, izujedan, pun đubreta, mokar, zamrznut…

Hodao sam nepoznatim ulicama nepoznatog grada, mrtav i beo.

Neki pijani i raspevani ljudi su se vraćali s pobedničke proslave.

-Gledaj, bre, šta je ovo, kakva je ovo rugoba! Crkni, bedo! – priđe mi, šutnu i obori me.

Kada sam ponovo ustao, neke lepo i toplo obučene žene se zgroziše:

-Gledaj! Zar ćemo s ovakvima u Evropu! Tamo su, bre, kulturni ljudi!

Noge su mi se ukočile, ruke pomodrele, led mi je bio u kosi i očima. Seo sam na klupu u Tašmajdanskom parku i gledao u zemlju, u podzemne reke zla. Video sam ih onako kako ih je Stojko video.

Počele su da se izlivaju. Kroz rupe i otvore su izlazile na površinu i razlivale se Beogradom.

Pogledao sam u nebo i pokušao da kriknem. Setio sam se tetkine „izgubljene“ bebe, setio sam se mog brata-sestre, setio sam se SVIH MOJIH BRAĆE I SESTARA. Bio sam ukočen pred tim užasom, hteo sam da kriknem na nebo…

Iz mene je izašlo samo jedno „Khh!“

Jedna suza… Samo jedna suza je kliznula.

Bila je slana i ljuta i – nije se smrzla.

***

Nekoliko… Ne znam ni kako sam stigao kući, ni koliko dana sam bio… Svo vreme se stislo u jedan mali paket vremena, jednu kocku u kojoj je bila groznica, nesvest, pljuvačka od boja i zvukova, bio sam žvaka u nekim smrdljivim ustima uz povremene bljeskove munja koje su mi cepale lobanju… Neko se borio za mene. Bio je slab za pobedu i prejak za poraz ali se borio.

Kada je trebalo da budem progutan, skrušeno sam molio oproštaj grehova. Ponor je zjapio. Ruka me dotakla, okupala me svetlost… Bio sam opet Ja Sava Savanović…

Moja porodica je bila tu, moj dom. Linin duh je bio tu, svud oko mene.

… još neko…

Podigao sam se.

Shvatio sam da ne mogu da pobede.

Izašao sam u moj Beograd, smrznut i postojan.

Ptica polete

I grana tiho maše:

Sve je u redu.

Moj grad, moje ulice, Linino lice na svim našim mestima i sećanjima.

Hodam i vidim.

Vidim sunce i vidim kišu i sneg, osećam zemlju i vetar.

Probudio sam se.

Ušao sam u Organizaciju. Neki Kiza nije mogao ni reč da kaže ni da upotrebi svoj prijatni osmeh. Samo se okrenuo. Video sam ga. I on je video mene. Sanja je… negde… Korporacija ne oprašta.

Vratio sam se u Firmu. Direktor Sopuljanov me smenio. Nije mogao da me istera iz firme jer su još uvek bili takvi zakoni. Vratio sam se na pređašnje radno mesto.

Scena je postavljena i počinje poslednji čin predstave.

***

Jednog dana, Keva, kaljava od smrznute lapavice, uplašenog pogleda, pomodrelih usana i besnih suza koje nisu tekle, bacila je konzervu sardine na sto i rekla:

-Evo, ovo sam zaradila ovog meseca! Ne sasvim: ostala sam dužna prodavačici deset milijardi dinara. Više se ne vraćam na posao.

-Mužu moj… Idem u Australiju. Mužu moj, tako ti svega što smo stvorili… Molim te: Hajde da idemo zajedno! Zajedno, kao što smo ceo život…!

Ćale je ćutao. Nije smeo da je pogleda. Okrenuo je list novina i negde nestao. Keva je otišla u njihovu spavaću sobu. Konzerva je ostala na našem porodičnom stolu.

-Eh… Ja, najveći ribolovac uzvodno od Čukarice, da jedem sardine… – rekao je sam sebi, tiho, Ćale. U svojoj nerazumljivo-gordoj tvdoglavosti to je bio apokaliptički simbol njegovog propalog života. Propalog, iako je sve uradio kako treba i valja… Samo nije znao da umre. Nadao sam se da Keva može da ga privoli da doživi smrt i sačuva život, a onda sam shvatio da je ta njegova borba, u kojoj je i njegova životna žena izdajica i neprijatelj, samo sumrak života, način da se ubije i, kao drevni paganski bog, nestane na horizontu vatre…

Dugo je ta konzerva ostala na stolu. Nestali su naši porodični ručkovi i konzerva je kao neki nemili sakralni simbol ostala na stolu. Skoro da se niko nije usuđivao da je dodirne.

Niko, nikad nije doznao šta je u njoj.

***

Išao sam u firmu.

Mašine i delovi imovine su polako nestajali. Sakupljači perja od gvožđa su dolazili i kamionima nosili na otpad čitave živote… trud, znoj i mladost ljudi koji su od toga stvorili porodice, svoj život. Zauzvrat su dobili smrdljiva obećanja o modernizaciji i brzom napretku. Majstori su se borili za svaku mašinu, zblanuto gledali kako se  rastače njihovo blago i sećanja na svaki šraf koji su pritegli. Još dugo su čuvali svoje poštenje i svađali se s đubretarima svog rada za svaki kilogram svoje muke.

Grčevito su se držali svog radnog mesta i ostajali u firmi i u džakovima nosili svoje milijarde dinara plate koje su mogle da obezbede porodicu tek za dan-dva. Firma se praznila. U njoj su ostali samo glupi i matori muškarci i ružne žene.

Plac koji je nekad bio pun robe se ispraznio. Ostajale su samo letvice i razni otpad. Palili smo vatre jer nije bilo struje i kuvarice i čistačice su se našle uz kazane u razbucanom dvorištu u kojima smo kuvali čorbe i pili rakije šećeruše. Inženjeri, majstori, kuvarice… Nekako smo se zbližavali i kroz smeh i šale delili svoju bedu. Bila je slatka na svoj tužan način.

Beznadno pleme je uz vatre plesalo svoje poslednje plesove nade.

Kada bi nam u kamionima dovozili platu, ja sam prvo trčao kod „deviznih dilbera“, zatim kupovao ljut duvan i iznova punio upaljač. Svima sam se hvalio kako me, evo, već godinu dana pouzdano služi. (Onaj ko bi koristio šibicu je bio krajnje sumnjiv.)

Jednom, ušao sam u neku samoposlugu i gledao u prazne rafove kao u Maljevičev krst. Čuo sam, iza sebe, neki čudan tutanj. Slično kao kod talasa stampeda na utakmicama, samo mnogo zlokobnije. Okrenuo sam se i video masu zombijevskih penzionera kako s ispruženim rukama, s očajno praznim očima, kako ta masa baulja ka meni, kako se obaraju i gaze, kako bez zvuka psuju i kunu…

Hleb!

Hleb je donošen u rafove i oni su, kad su ih pustili unutra, poleteli ka hlebu… Poleteli kao Bog da ih je pozvao u Raj i podizali svoje ruke u patnji, gazili i kunuli sve za hleb…

Nije bilo dovoljno hleba. Patili su.

Nije to bio „Hleb Nasušni“!

Nekako sam se izmigoljio iz te gužve, bio deo Pakla Hijeronimusa Boša…

Izašao sam na još hladno, sunčano beogradsko proleće i oslonio se na haubu jednog automobila. Na njemu su bile knjige. Prodavac je sedeo na stoličici, ustao i gledao me i pitao želim li vode. Video sam „Istoriju grčke etike“ Mihajla Đurića i uhvatio se za nju. Dao sam mu pet maraka koje sam čuvao u čarapi na dnu cipele. Osmehnuo se, blago, vratio mi neki kusur i tutnuo mi u ruke neki svoj pejzaž rakovičkog manastira.

Došao sam do tramvajske stanice i stao u gužvu. Svi su ćutali. Niko nije negodovao što tramvaj ne dolazi već jedan sat. Svi su se potajno gledali i mučki se gurali laktovima da dođu do dobre pozicije za ulazak. Muk i požudni noževi su sevali u tami među ljudima.

Setio sam se jedne davne, uobičajene gužve u autobusu. Studenti i đaci koji su išli na rano predavanje, radnici koji su išli na posao. Bio sam još mlad i mamuran od neke duge noćašnje pijanke. Bili smo sabijeni kao sardine i autobus je bio pun galame, svađa i duhovitih prepirki. Neki su se smejali, neki su negodovali. Između mene i središnje šipke u zadnjem delu autobusa se ugurala jedna raskošna zadnjica. Bila je zrela devojka ili mlada žena, radnica. Kosa joj je bila bujno kovdžava, neke tada moderne boje, i golicala me po licu. Pokušavao sam da se izmaknem, ali nije bilo šanse. Autobus se drmao i talasao, ljudi su pomalo izlazili, ali ih je više ulazilo. Zadnjica se sasvim priklještila između mene i šipke, ruka kojom sam se držao za šipku se opasno i duboko našla pod zrelom i mekom sisom… Zadnjica se sasvim prilepila uz moj šlic. Moja mlada muškost se uzbudila i nabrekla. Bilo mi je neugodno i upaljeno. Pulsirao sam i ćutao navalu vlažnih misli i uzdaha. Osetio sam da zadnjica počinje da se miče i trlja u svojem ritmu. Mešala se sa pokretima autobusa i sve bolje se nameštala. Meka, topla zadnjica i moja odrvenela muškost u brazdi. Kašljucao sam da prikrijem dah uzbuđenja, disao joj na nakostrešene, paperijaste dlačice na vratu. Već se rasturila gužva, davno sam promašio svoju stanicu, a ona je ostajala na svom mestu i naglo se, talasasto zakašljala, guzovi su se stisli i ja sam pulsirao i prosuo se  u sopstvene pantalone, obilno i toplo.

Sišla je ispred Glavne Pošte  uz zadnji talas uzdrhtalosti. Pokušao sam da vidim njeno lice ali je gledala u pravcu sledećeg autobusa i prvi zraci sunca su me zaslepili.

Sada, nije bilo šanse da se ukrcam u tramvaj. Nije bilo šanse da dočekam sledeći. Počeo sam da koračam i prošao mnoge stanice. Išao sam kao tramvaj, svud uz šine i nisu me sretali ni sustizali drugi tramvaji.

Nosio sam svoju knjigu i svoju sliku i svraćao u svaku usputnu pekaru i prodavnicu. Nigde nije bilo hleba.

Tek sam na Krstu naišao na zabačenu pekaru i osetio miris tek ispečenog hleba. Uzeo sam dva komada vrelog, mirisnog hleba za cenu od sto milijardi dinara.

Hodao sam još dugo ulicama, koracima kojima sam toliko puta hodao sa Linom, njenim rečima i mirisima i jeo hleb, ukusan i mirisan, i ušao u prazan, napušteno ustajao dom.

Ostao mi je tek okrajak hleba.

***

U Beograd je stizalo još jedno proleće.

Kao da se trudilo da malo popravi opštu atmosferu, bilo je lepo i toplo. Drveće je otvaralo svoje lišće i pružalo ga suncu da se podoji. Ptice, neosetljive na ljudske muke, su letele i gnezdile se kao i svakog proleća. Laste nisu marile za sankcije i u velikom broju su se vratile pod svoje nadstrešnice, sekle vazduh bistrim letom i čavrljale svoje beskonačne priče. Ovde su se rađale, a umirale su bilo gde: ovde, nad plavetnilom Mediterana, u drevnom Egiptu… Uvek su se vraćale u rodno gnezdo!

Pored njih grad je brujao od „dulberskih“: „devize… vize, vze, vze, vzz, vzzz, z z z z z..“

Dan je bio divan i bašta restorana Moskve me zvala.

Sunce se polako podizalo iza Kasine. Automobila je bilo malo, zvuci ulice su bili retki i prigušeni. Preplavila me atmosfera 60. – 70. –tih kada je Beograd bio ugodno manji, sporiji…

Bašta Moskve je bila posećena kao i uvek. Ti, uglavnom stariji, ljudi su delovali kao da nikad nisu bili iz ovog filma, kao da su statisti iz nekog drugog filma koji su se na svojoj pauzi nepažljivo našli među kulisama ovog filma. Pred svima turska kafa, samo, sada, sa kockom šećera umesto komada ratluka, čašom vode i novinama na stolu. Sada, novine su uglavnom bile mrzovoljno ostavljene po strani i pogledi su bili prazno upravljeni u neku nepoznatu daljinu u kojoj smo pokušavali da razaznamo gde je naš film i kada će se nastaviti.

Retke rečenice i još ređi razgovori su pratili našu tišinu. Nikad nisam upamtio ni jedno lice. Verovatno su se menjala, neka nikad više nisu došla na nedeljnu jutarnju kafu, neka nova bi se priključila tom neprekidnom bdenju nad vremenom i životom… Prepoznavao sam samo slučajne namernike po brzom i glasnom govoru i uverenju da su samo u prolazu da popiju kafu i da će zatim da nastave svoje poslove. Ta užurbanost i naivnost ih je odavala i činila tužno-smešnim.

Prepoznavao sam u zracima prašne Kevu i Ćaleta, mlade i srećne, mojih godina i sa mnom u kolicima prepunim želja i nada, radošću koja se bez posebnog razloga razlivala iz njih, sama od sebe, i ozračeno se slivala s beogradskim prolećima. I, pratila su ih i kada sam ja izašao iz kolica i trapavo činio prve korake na svom putu…

…dok ih nisam uskladio s Lininim…

Proleća su se nastavila s novom muzikom i novim slikama i laste su se neprekidno vraćale i mislili smo da znamo da dišemo, da ljubimo i da sanjamo i gledamo u mesec. „A, onda, neko je izvukao zatvarač i videli smo da je mesec samo zatvarač na boci u kojoj smo plutali i iz koje je sada nestajao vazduh…“

Ustao sam i polako krenuo Terazijama ka uobičajenom nastavku svoje trase za preispitivanje i prepoznavanje, meru svog života i želja i planova. Krenuo sam ka Muzeju i dok sam se približavao Knezu i konju, njihova slika se kolebala i tresla kao na snimku s kamere koju neko nosi brzo i nepažljivo. Stao sam i pokušao da smirim sliku.

Oko Muzeja i Pozorišta su lebdela crna, kužna isparenja, oko njih su se valjali kanali guste, klokotave tečnosti u kojima su plivale ljudske kosti i lobanje kao u kotlu čorbe od ljudskih mozgova i srca. Tamne boje kuvane krvi vampirskog „melting pota“.

(Melting Pot restaurant, 250 Center ave., Westwood, NJ 07576; Menu: Mixed babi salad, Roman’s brains, Candid (Vollter), Gorgona Heart, Robespier’s black blood, US As freesh… Also, see new melting pot restaurant „Boys From America“, Belgrade, Revolution ave…)

Video sam sliku onako kako je video Stojko. Video sam sve što drugi ljudi nisu videli i nisu hteli da vide. Prolazili su pored toga kao da ne postoji idući za svojim poslovima i čuvajući svoju savest u kutiji malograđanske „ispravnosti“.

Hiljade puta sam razmišljao o tome da li su Hrista, Gospoda našeg, ubili rimski vojnici ili gomila koja je vičući tražila njegovu smrt, ili oni koji su pognute glave ćutali i pravdali se sebi i drugima: „šta ja tu mogu kad sila boga ne moli…“ i krili se iza svog licemernog „saosećanja“.

Više ljudi na svetu je stradalo zbog bezosećajnosti nego od zla.

Svakako, Književnici-poreznici i Sveštenici-fariseji su doneli odluku o Raspeću i Pilatičari i Vojnici su je izvršili… Ali, nisu li s njima u Tajnom Paktu upravo „obični, vredni i pošteni građani“… Nije li to najmračnija Zavera na Svetu! Nisu li samo pojedini ljudi po-svećeni Spasu!

Misleći o Čovečanstvu najjezivija misao mi je bila ta!

Nisu li, osim retkih pojedinaca, svi u Toj Zaveri! Nisu li Milijarde u Zaveri protiv Nekoliko…

Uvek sam hteo da vidim Čovečanstvo kao jedno ogromno zajedničko MI, koje se rasulo i pomelo od vremena Raja i da NAS sile zla rastaču i uništavaju u uzaludnom trudu da NAMA onemoguće Povratak u Raj. Ne želim da poverujem da smo MI… da smo MI – ONI koji su – zlo!

Ne želim!

Ne mogu da uđem u Muzej i posvetim se svojim mislima, svojim Šumovima u Tišini (Ćutanjima u Buci). Ne mogu: zauzeli su ga vampiri. Nište našu Prošlost, preoblikuju je u lažnu Budućnost.

Već mogu da ih prepoznam. Mogu da prozrem iza Lica koje je samo Maska na gomili đubreta vampirskog mlevenog mesa. Da ih vidim a da oni ne vide mene.

Ljudske vođe, zakonodavci, čuvari reda, sva ta „fina i kulturna“ televizijska lica su samo spot vampirskog pota, ubrzane slike i poruke u režiranom spotu koji je tek reklama laži prikazane kao lepa i poželjna stvarnost. Tek na veoma usporenim slikama možete da ih prepoznate kao – zlo.

Sve više običnih ljudi postaje vampirsko meso i postaju vampiri i da ne znaju to. Vode svoje prividno puritanske* živote i muljaju se i rade u toj melting mašini, muljačici, gde gube svoja lica i postaju spot zla!

Odlazim od Muzeja, stižem u Tašmajdanski park i s mukom se spljeskam na klupu. Još je mlad dan i malo je ljudi okolo. Sunce je sve toplije, mlado lišće se napinje od sokova, ptice lete i raznose svoje pesme. Na bliski žbun sleće ona duguljasta crveno-tiha ptica i proba prve note svoje slavujeve pesme za ovu godinu. Verujem da je nesvesno čuju mnoga srca i osmehnem se tiho da ne uznemirim pticu koja me nepoverljivo gleda. Pošto, posle par minuta, zaključi da joj nisam opasnost, uleće u žbun da započne gnezdo sreće.

Mislim na Linu, sada je kod nje rani suton, i nadam se da i u Njujorku živi neki slavuj i da može da ga čuje i u buci prepozna moju pesmu.

Stazom parka dolazi mlada majka s troje dece. Jedno plače u kolicima koje gura, drugo drži za ruku, ono se gega pored nje i nešto kmeči i traži dok  ga ona prekoreva i obećava. Treće mirno ćuti, gleda i smireno seda na klupu pored majke koja se trudi da umiri dvoje mlađih. Već je iznervirana i viče na srednje dok pokušava da umiri najmlađe u kolicima.

Iz drugog dela parka se približavaju tri gospođice raznih doba sredovečnosti. Svaka vodi po jednog lepo očuvanog rasnog psa. Razgovaraju a razgovor se svodi samo na priče o svakom psu i mnoštvo emotivnih izliva nežnosti prema njima. Psi su razdragani i pomalo uzbuđeni.

Najstarije dete netremice gleda u pse. Lepi su mu i želelo bi da se igra.

Psi su pušteni sa povoca i razigrano trče po parku, obilaze svako ćoše. Jedan od njih dotrči do klupe s majkom i troje dece. Najstarije dete gleda u psa i pruža ruku. Pas zareži i u trenutku kidiše. Majka vrisne, zgrabi dete ispred iskeženih zuba a pas opet nasrne. Majka se brani a dete se, preplašeno, zacenjuje u njenom naručju…

-Mir, Bobi! Fuji to! – čuje se glas vlasnice i Bobi se trenutno okreće ka njoj i maše repom. –Fuji to, to je prljavo!

Druga dva psa, uzbuđena zbog gužve, se pridužuju čoporativnom lajanju na majku s decom. Plač najmlađeg iz kolica uši para a srednje se ukočilo od straha i ne mrda. Majka se raširila nad decom, prebledela širi ruke i maše njima kao slomljenim krilima.

Jedan penzioner u šetnji pritrčava i pokušava da rastera pse koji se još više uzbude i nasrću. I on, sledbenik onih moćnih penzionera koji su nekada savladavali naoružane teroriste u ovom istom, mada tada manje sređenom parku, je sada u nevolji. Vlasnice pasa prilaze i zovu svoje ljubimce pa i one same teško uspevaju da ih smire. Majka grli svoju decu i sklanja ih u svoje skute.

Kroz lavež, jedna od vlasnica govori:

-Gospođo, kako ste tako prosti i nevaspitani! Zar ne znate da svaki pas pogled u oči shvata kao izazov i opasnost! Trebalo bi da to znate pre no što rodite decu i dovedete ih u park…

-Miško moj, Miško… -nastavlja druga dok grli svog psa. –Vidi kako mu lupa srce, jadnik… Moraću opet da ga vodim kod „dog whispera“… O, srce moje! … Kravo jedna, šta radiš ovde! Nikad mi se na zapaaadu nije desilo nešto ovako straaašno… Ove nekultuurne budale!

-I, tako su prljavi! – kaže treća i četka svog psa koji još uvek laje na majku s decom. –Što ih, bre, rađaš kad nisi sposobna da ih čuvaš! Treba da vam se odvoje parkovi! Stoka ste vi!

Penzioner još stoji između gospođa sa psima i majke s decom.

-Gospođe,… molim vas! Ona je samo majka s decom…

Gospođe im govore još svašta i odšetavaju sa psima. Majka bez reči plače i pokušava da umiri decu. Penzioner se trudi da nešto pomogne.

-Ma… jeb’o bi im ja mater… ali… Ko sme!… Te su ti nekakve nevladine ženske… Poznajem ih s televizije. Jedna, ona najzgodnija, je neka režiserka i zaštitnica ljudskih prava…

Gospođe sa psima su već odmakle kad se srednje dete povrati od šoka i propišti u majčinom naručju. Jedan od pasa se otima sa povocem i snažno naleće ka izvoru zvuka. Druge dve gospođe u panici puštaju povoce. Psi su negovani, ugojeni, rasni, sa još zadržanim ubilačkim nagonima ali su glupi i nesposobni za njih. Hvatam ih u kidišućem letu  i bacam ih daleko unazad. Posle dva-tri nasrtaja skiče i privijaju se uz noge svojih gospođa. One zaprepašteno gledaju, uzimaju pse i odlaze. Jedna, ona najzgodnija, se okreće i slika me.

Dvoje starije dece se zbunilo i smirilo. Treće još plače u kolicima a majka najzad ima vremena da ga podoji.

Gleda me… i tek tada počinje da grca od straha i trese se ali tek toliko da ne zasmeta detetu.

Penzioner me gleda, prilazi i pruža ruku.

-Svaka čast, mladiću! Ali, tek sada si najebao!

***

Sutradan su u novinama izašli naslovi: ČOVEK UJEO PSA, DROGIRANI MANIJAK MASAKRIRAO MIRNE PSE, PIJANI POVRATNIK SA RATIŠTA BACIO BOMBU NA GOSPOĐE SA PSIMA, GRUPA NAVIJAČA TERORIZOVALA ŽENE, DECU I PSE U PARKU… U nekima je bila i moja slika. Glavni naslov je izašao u Dnevnom Telegrafu: MILOŠEVIĆEVI ODREDI SMRTI IZVRŠILI GENOCID NAD GOSPOĐAMA (slika zgodne režiserke), PSIMA (slika sve tri gospođice sa psima) i MAJKAMA SA DECOM (slika majke i troje dece) – (na slici je bila, ustvari, neka starleta s tri iznajmljena deteta)…

***

Kevino lice je postalo bledo i ukočeno. Da nije bilo tamnih kolutova oko očnih kapaka, delovala bi kao gipsana maska. Dobila je papire za Australiju i pakovala se.

Ćale je prestao da pije, kupao se, brijao, mirisao i doterivao svaki dan. Puštao je na gramofonu ploče iz ’60. – tih i pokušavao da se vrti oko Keve. Na silu je pokušavao da bude vedar ili opušten, prosipao neke stare fore, zauzimao džems-dinovske poze i, sve u svemu, ličio na degutantno otužnog klovna. Iz neke pometenosti je smislio da se tako udvara Kevi. Ostao je uporan do poslednjeg trenutka.

Na stanici smo čekali satima. Voz je kasnio četiri sata. Osim povremenih Ćaletovih ispada gotovo da ništa nismo govorili. Sedeli smo i ćutali kao na nekom posmrtnom bdenju. Ostalo je malo ljudi i gomile čađavog otpada na peronima koje je jedna čistačica umorno gurala na jednu pa na neku drugu stranu. Nekoliko zaspalih pijanaca…

Keva je Ćaletu pružala ruke i u njima pasoš i njegove papire za život u Australiji. Samo da pođe.

…“Devojko mala, pesmo moga grada…“ – začulo se sa razglasa.

Ćale je ustao, ponovo postao Onaj Ćale. Zaista, još se u njemu našlo onog svetla koje ga je obasjavalo kao jednog od najboljih frajera na kalemegdanskim igrankama. Ustao je i pružio Kevi ruku za ples. Umorna i razočarana žena ga je mrzovoljno gledala i odbila bi i da… Ali, kao da se deo Ćaletovog svetla ulilo i u nju. Nije bilo šanse da odbije takvog frajera. Samu sebe je iznenadila kad je prihvatila ruku i ustala. Ta žena, s gomilom kesa i torbi, u nekoj sivoj natrontanoj odeći… Kad ju je Ćale blago zavrteo, otpala je ofucana marama i bljesnula je bujna plava kosa i licem joj se prosuo sjaj zvezda zbunjene i uzbuđene šiparice, lepotice dana… Lepotice celog jednog života… Zaplitale su se noge u stanično đubre i mnoge prohujale godine ali su se setile uzdrhtalih mladih srca i potpetice su pronašle svoj ritam „što su im dale srca puna sna“… Tužni par je plesao na zvezdanoj prašini perona u koji je ulazio poslednji voz. Za sve neostvarene snove… čistačica i jedan pijanac su zapljeskali paru koji je te noći osvojio prvu nagradu za poslednji ples. Bez oproštajnog pozdrava Ćale je odlazeći plesao do poslednjeg daha predsmrtni Belmondov ples. Njegova Jean Seberg se okrenula, ušla u voz i nestala u pravcu Budimpešte i Kraja Sveta… Još dalje: u Australiju.

Ne znam da li je Keva znala da je smrtno ranjen i da posrće na poslednjoj stazi ka kući izlazećeg sunca, tamo gde je mogao da stigne sa njom…

Vratila se još jednom. Da baci venac u Savu, na mestu gde je Ćale nekad pecao.

Posle nekoliko meseci nestajanja i utapanja u alkoholu Ćale se utopio u svoju Reku. Napustila ga je njegova prva i najveća ljubav i predao se drugoj. Utopio se u svojoj Reci i nestao.

Još sam, ponekad, išao da porazgovaram s njim.

Kevu, moju Kevu, više nikad nisam video. Video sam njeno belo, ledeno, lice bez života. Kao da je već otišla na drugu stranu. U njoj više nije bilo ničega. Nije bilo ni suza. Zagrlila me i govorila obične stvari.

-Čuvaj Linu! – rekla je na odlasku. –Linu i decu!

Par meseci kasnije, tetka mi je javila da je potpuno nestala iz stvarnosti. Nikoga i ništa više nije poznavala, samo je govorila nerazumljive reči, sedela i gledala ravno u sunce.

Keva i Ćale su imali svoj bogat život i produžili ka kući izlazećeg sunca.

***

Tih godina u Srbiji mnogo nepoznatih leševa je plovilo Savom i Dunavom. Mnogo ljudi je otišlo i nestalo pod nepoznatim suncima iza kraja sveta.

U Beogradu, vampiri su se nadimali od krvi.

***

Linin glas u telefonu mi je bio važniji od svega. Kada bi me tako dodirnula, obavila aurom ljubavi, ništa nisam razumeo i ništa mi više nije trebalo. Nisam bio gladan i nije mi bilo hladno. Isključeno je grejanje, struje je nestalo. Isključili su telefon.

Lina mi je slala pisma i u njima američke pare. Zbog njih, američkih para, nisam dobijao ni pisma jer su ih poštari vredno otvarali. Kada sam Lini to objasnio i rekao da ne šalje pare jer mi je stalo do pisama, poštar se uvređeno naljutio a pisma svejedno nisam dobijao.

Srpski XX vek se nastavio u XIX vek.

U praznom stanu, bez struje, telefona i grejanja sam sedeo sam i gledao u sveću i Kevinu konzervu sardina. Jedino to je ostalo da me podseti na dom. Uskoro sam prestao sa svećama. Nestalo ih je i bile su prevelik trošak. Danju sam bio u firmi ili lutao gradom. Uveče bih se u tramvaju Dvojki vozio u krug dok se ne bih napucao toplotom i dolazio u stan da i njega malo zatoplim. Lako sam se kretao po mraku između svih tih stvari koje su me okruživale tokom života, neke senke su prodirale kroz prozore. U sobu svojih roditelja nikada ne ulazim.

Nema struje i ne slušam radio. U večerima za Ozbiljno Zaljubljene Osobe Nedeljom sam govorim i povremeno pevušim omiljene pesme. To mi je prednost, jer je ta radio emisija prekinuta i sada samo ja mogu da je slušam.

Nedostaje mi Lina.

Sve ostalo imam: nisam gladan, nisam žedan, nije mi hladno, ne pijem čak ni rakiju, prestao sam da pušim, rodbinu više ni nemam, prijatelji su se izgubili…

Samo mi Lina nedostaje.

Onda sam je pažljivo spakovao u srebrninu svojih snova i zlato svoje ljubavi i ostavio na bezvremeno mesto gde će da sačeka svetle dane. Znam da će doći i ne brinem ni zbog čega.

Znam da ne mogu da me pobede.

Jednog sumračnog jutra sam otišao do firme i na kapiji me sačekao neki „sakuriti“ i rekao mi da je firma „u rekostruciju“ i „da ni vaše usluđe do dalje ne trebu“…

Svratio sam na buvljak i kupio jednu dobru polovnu sveću.

Sveća je koliko-toliko zatoplila dom koji će za par dana postati bivši. Dobro je što je bilo ledeno u njemu jer se voda smrzla i nigde nije curela.

Sveća je bila… Pa, nešto kao posebna svečanost za oproštaj.

Nije mi bila potrebna svetlost da se krećem među stvarima u domu. Svetlo uspomena je pratilo svaki korak. Svaki ćošak nameštaja i svaku izlizanu površinu na tepisima moje je telo poznavalo. Mogao sam u mraku da čitam sve naslove knjiga i da pod prstima prepoznam svaku ploču, svaku kasetu, među ukrasima školjke koje su moji roditelji doneli sa prvog letovanja pre no što su mene rodili, na zidovima uramljene moje prve nagrade i diplome iz škole koje su tamo postavljali ponosni roditelji. Mogao sam da čitam iz mojih sakrivenih dnevnika prve misli i prva osećanja. Mogao sam da dodirnem davno iskorišćen i izbačen sto, prvi koji je ušao u stan Savanovića, dodeljen ugovorom između dve firme po rešenju komisije te-i-te Radničkog saveta… na raspolaganje… Savanović… I prvi veliki krevet u kome sam spavao između roditelja pre no što sam preseljen u krevetac s mrežom i one druge krevete koje su često morali da menjaju jer sam prebrzo rastao i, konačno, ovaj u kome sam mogao da se ispružim a da mi stopala ne vise i u koji je prvi put legla moja devojka, Lina, i iz koga je poslednji put otišla moja žena, Lina. I frižider koji je decenijama radio i nikad nije ni prestao a zamenjen je samo zato što je došao neki moderniji i Ćale se uvek žalio kako nikako „ne može da o’ladi pivo kao onaj stari“. Mogao sam da osetim čak i stolice pozajmljene iz komšiluka za moju prvu žurku i u sokove sakriven rum zbog koga smo se svi kliberili kao mladi majmuni. I prvi kolor televizor, veći od stadiona, u još većem nepokretnom „regalu“ koji, kako je ušao uz pomoć silnog komšiluka, nikad više se nije ni za milimetar pomerio, na kome smo, Ćaletovo i moje društvo, u prenosima utakmica leteli sa nenadmašnim košarkašima i nadigravali ceo svet. Moj prvi „muzički stub“ zbog koga su mi lupali u zidove i zbog koga sam svaki čas morao da ustajem i menjam ploču ili kasetu ali je znao da opusti Linu da se mazi i prenosi nam naše večeri za Ozbiljno Zaljubljene Osobe Nedeljom, uz koje sam počeo da odrastam i nikad ne ostarim. U Kevino Kuhinjsko Carstvo je bio ograničen ulaz ali su tamo uspevale čarolije koje su od kuhinjskog stola pravile centar doma i neprelazan zabran za sve svetske nevolje. Tu sam, ipak, skuvao prvu jutarnju kafu za Linu i mene… pa je, kasnije, ona sve to preuzela i snalazila se kao u sopstvenom domu…

Prvi Linini pokloni i razni neobični kamenčići koje mi je donosila i tako gradila naš zamak, njeni mirisi koji su se utisnuli u celu moju sobu, tragovi njene kose koji su se ugnjezdili i oterali stud i samoću i iz poslednjeg ćoška. Od foteljice u ćošku na kojoj se prvi put uselila njena prelepa zadnjica pa se vremenom cela soba predala Lini, moja sopstvena soba se priklonila njoj a ja sam samo bio deo tog, NAŠEG RAJA…

Predala mi je svoju nevinost i uzela moju tu, u blizini, u bagrenjaku ispred zgrade, ali je naša ne-vinost (bez-krivičnost!) ostala uz nas i očuvala našu ljubav mimo sve svetske zlobe.

Ja, Sava Savanović, sada poslednji od porodice Savanović, sada znam…

Znam da ne mogu da me pobede.

… Ne znam da li Linina i Savina ljubav mogu da pobede…

Sedim, sada, pred svećom i praznim porodičnim stolom na kome je samo prašina i poslednja konzerva…  koja je, konačno, ubila moje roditelje… Tu, za ovim stolom, tu smo radosni i uplakani, moji roditelji i Lina i ja, tu smo slavili moju diplomu i Ćale me „proglasio“ zrelom osobom sposobnom da zavređuje za svoj život i svoju porodicu.

Nameravam da taj „zavet“ održim!

Dali su mi posao, kao dokaz „socijalne podobnosti“, i uveli su me u Organizaciju koja je garantovala „pristojan život“. Mnogo toga sam prihvatio-„progutao“ zbog Line i pokušao da ćutim u toj „udobnosti“. Bilo je to zbog NAS!

Onda su mi uzeli Linu.

Onda su mi ubili roditelje.

Onda su pokušali da oduzmu nevinost (bezgrešnost) LinaSavine ljubavi.

Onda su mi ubijali braću i sestre.

Onda su mi pokazali kako to čine.

Onda su pokušali da me uteraju u ludilo.

Onda su očekivali da im se poklonim i priklonim.

Onda su pokušali da me pokore strahom, glađu, bedom…

Uvek su kao založnu ucenu držali Lininu i Savinu ljubav…

Tu su pogrešili.

MOJ je zalog Linina Ljubav!

Ne mogu da me pobede.

Strah je njihovo oružje. Ja straha više nemam. Nemam šta da izgubim što već nisam izgubio.

Sada su mi prazne ruke i puno mi je srce. Nemajući ništa, sve mi je dato.

Moj poslednji strah je proterala moja zemlja, moji koreni, moj čukundeda, Sava Savanović. Nije on vampir. VI ste vampiri! Moja čukundedovina su zemlja i voda koji me, Božjom voljom, hrane i poje.

Mogu da vam i otkrijem svoju poslednju tajnu. Strepim zbog Line. Možda i naša ljubav padne i ja na kraju ostanem pobednik bez… Bez ičega! Jer, ja sam samo čovek i da bi bio potpuno biće, potrebna mi je Lina, moja žena… Samo ona mi je potrebna! Sklonio sam je izvan vašeg dohvata i boriću se protiv vas…

Množina vas je i slaba je snaga moja. Jedan jedini, ako vredim, je moj saveznik: Bog. Ako ne vredim, nikakva je svetu šteta!

Svaka mi je stvar u domu sećanje i uteha. Sve sam ih skupio, od prvih stvari u stanu porodice Savanović do poslednje truni Linih mirisa i vlasi kose. Sve sam ih skupio i složio u dušu. Sve ih nosim sa sobom. Ostavljam prazne kamenove, metal, drvo…

Sveća dogoreva i mrak guta vidljive obrise onoga što je bilo DOM.

Vampiri su nanjušili krv i počeli da se okupljaju i muvaju oko stana. Isprva su plašljivo obilazili, zatim su lupali i kreštali oko zidova. Zatim su navaljivali na vrata i škljocali bravom. Verali su se uz fasadu i kezili kroz prozore. Sav onaj fini komšiluk s kojim smo delili šećer i kafu, recepte i zimnice, radosti i male svečanosti, prolazne nevolje i sitne pozajmice da premoste neki problem; reči i osmehe, te nasušne ljudske potrebe.

Poznavali smo se.

Sada nas je obuzeo mrak i lica su nam se iskrivila, postala neraspoznatljiva, samo varijacije zloguke nacerenosti, iskidani i smuljani ob-lici od lica. Iz lepog i prozračnog impresionizma smo, kroz rat i bedu, postali kubističke kreature.

Nikad zlo nije strašnije nego kad se ugleda na poznatim i bliskim licima.

Nisam ih se bojao i nisam se borio protiv njih. Danju smo se pristojno pozdravljali, noću su počinjale njihove krvopijske terevenke. Ustvari, bile su to samo predstave. Sasvim su slabi i nemoćni ako ne prihvatite njihovu igru. Moj stan je bio bez struje, vode, telefona, grejanja… Ali, MOJ DOM je još zadržao svetlo i toplotu duša koje su ga gradile a vampiri nisu mogli ni da gledaju u to svetlo a kamo li da prođu kroz njega.

Mirno sam spavao i sanjao Linu.

Isprva sam nameravao da prodam stan. Onda sam shvatio da nema razloga. Nisam bio gladan, nisam bio žedan, nije mi bilo hladno, ništa mi nije trebalo… Osim Line!

A, ona nije bila tu.

Jednog jutra sam ustao, posle malo premišljanja uzeo Linino ćebe u kome je poslednji put spavala, stavio ga u ranac, stavio ranac na leđa,… Onda sam poneo i jedan lep i čvrst kamenčić i izašao.

Dugo sam hodao. Nisam se osvrtao. Hladan vazduh mi je nadimao pluća i bistrio misli.

Kad sam bio daleko od slike doma i mesta gde sam rođen i odrastao, raširio sam ruke i oči i dlanove upro u nebo.

Bilo je svetlo i čvrsto kao kristal.

Ništa više nisam imao.

Uz mene su bili moji roditelji i moja žena. (…DECA?)

Ceo svet je bio moj.

Prvi put sam hodao ulicama kojima sam toliko puta bio prošao, po kojima se rasprostirao moj život. Prvi put sam drugačije video u-lice mog grada i  mog života. Video sam ih onako kako se vidi misao o u-lici, kako se oblikuje od prvih ljudi koji su je gradili pa do svih onih koji su tuda koračali, nosili svoje brige i snove i svi su ih neprekidno ugrađivali u tu u-licu. Tako je ona nastajala i na njoj nije bilo rupa ni izbočina. Bila je savršeno ravna, sa savršeno uklopljenim kamenčićima na putu od prošlosti do budućnosti. Nisam video đubre i prašinu. Tamo gde su bile razrušene fasade i rastureni krovovi, video sam lepe i čvrste oblike, savršenu misao arhitekte.

Video sam savršen Beograd i hodao sam njime.

***

(Iz istorije post-Beograda: Kasnije su se vampiri, kada su konačno prodrli u stan, međusobno poklali oko njega. Na kraju je došao veliki vampir, Bankar, i rasturio tu gamad. Po demokratskim pravilima i zakonskoj proceduri, na osnovu pravosnažnih sudskih rešenja, bio je, isprva, većinski a zatim i apsolutni vlasnik Beograda. Naravno, u skladu sa svojom humanošću i dobrotvorstvom, dopustio je ljudima da tu stanuju. U znak zahvalnosti, građani su mu narednih hiljadu godina gradili piramidu i predali mu je svečano za njegov osamnaesti rođendan.)

***

Vazduh je još jedino čime vampiri nisu ovladali. Sve drugo su zagadili i učinili ga predmetom trgovine.

Vrlo brzo sam, na svom putovanju kroz savršeni Beograd, shvatio da će voda da mi bude značajan problem. Ne toliko zbog pića, to je, srećom – još uvek lako dostupno. Umivanje, kupanje mi je značajan problem. Podrazumevalo je da imam svoj dom ili pare. Sistem je tako postavljen: Imati dom podrazumeva imati pare… Smešne šarene papiriće na kojima potpisuješ prodaju dela svoje slobode. Imati dom i imati vodu… Bog je to dao ljudima! Svima, kao što je svima dao i pravo na ljubav! Bez ikakve naknade, bez duga!

Vampiri su sve zagadili, prisvojili i napravili sistem u kome im dugujem za nešto što je moje, što mi je, po Božjoj volji, samim postojanjem pripalo.

Ostao mi je samo vazduh… Slobodan, neiscrpan…

Do vode mogu lako da dođem.

U savršenom Beogradu sam mogao da ostanem čist. (Dugo, ali ne i predugo.)

Dom je moglo da mi bude svako mesto koje bi me prihvatilo i bilo mi dobro.

Nedostajala mi je Lina.

Kretao sam se kroz savršen Beograd i među beskućnicima, propalicama, bednicima… Njihova propast nije poticala od siromaštva i nesreće. U nekom trenutku svog života su pali i propali jer se nešto slomilo u njima samima. Uglavnom su bili skloniji zlu nego „obični ljudi“. Bili su samo ravnotežna opozicija bogatašima na drugom kraju klackalice društvenog sistema. Po osnovnim osobinama, po navikama i karakteru su bili samo slika-negativ bogatašima. („Obični ljudi“, ta sredina klackalice društvenih prilika, oni koji žive od svog rada i po prihvatljivim pravilima i običajima, su trčali tamo-amo oko sredine i pokušavali da održe sistem društva u ravnoteži koja omogućava kakvu-takvu normalnost života. Vampiri, čiji cilj je haotično, društvo bez pravila i „normalnosti“, su shvatili da su im ti „obični ljudi“, „srednja klasa“, smetnja u ostvarenju cilja i na kraju mračnog XX veka ozbiljno poradili na uništenju tih ljudi, te klase. U Srbiji tih godina, plan im je vrlo uspešno ostvarivan. Shvatili su, zaista pronicljivo, da osnova postojanja običnih ljudi, srednje klase, nije toliko ni materijalni ni kulturni status. Kamen temeljac tih ljudi je – RAD. Ostavili su im mogućnost da dođu do para na različite načine, da svoje potrebe za kulturom dobijaju sa televizijskog đubrišta… Ali su im uzeli pravo i mogućnosti da – RADE.)

Dali su im đubre-hranu, dali su im đubre-kulturu i ostavili da se poput crva uvijaju i muče u neprekidnoj agoniji.

Kretao sam se po savršenom Beogradu i, u isto vreme, među gradskom pacovštinom. Skupljali su otpatke, živeli na nekim svojim mestima, što je ličilo na potrebu za domom. Uvek su se vraćali tom svom mestu, bili su spremni da se bore za njega… Sve – osim da taj dom i grade! Bili su paraziti kao i njihov blizanački antipod, bogataši.

U isto vreme su bili jeftina i lako dostupna hrana vampirima. Lovljeni su i odvođeni u povremenim vampirskim racijama da bi bili korišteni za vampirske potrebe: krv, životni organi, tela za razne orgijastičke igre… Zanimljivo je to što i sama ta bogataška elita ima neodoljivu potrebu za podzemljem. Po istom pacovskom nagonu se spuštaju u podzemlja i nalaze svoja mesta na kojima opšte sa svojim prljavim nagonima i skarednim predstavama. Naravno, ta bogataška elita se kreće po svim najotmenijim i najskupljim mestima i ima tamo svoje zabave. Ali, verujte, tek kada se nađu u podzemlju uživaju „punog srca“. Naravno da su njihova mesta apsolutno zaštićena i glamurozna, puna svega što mogu da zamisle izopačeni umovi, ali je to, u suštini, isti princip kao i kod bednika. Propalice su, propali ljudi…

Znam da normalni ljudi ne mogu ni da zamisle ni da prihvate načine i razmere života u podzemlju. Ni sam ne bih mogao da se nisam kretao među njima, među bednicima i propalicama, bili prebogati ili presiromašni. Normalni ljudi i ne znaju kolike su razmere raznih podzemnih prostorija, laguma, kanala… Ranije, uvek sam se pitao kome i za šta su bili potrebni ti silni prolazi, pozemne prostorije… Jeftina i lažna priča da su to, uglavnom, vojne stvari, za potrebe bega i sakrivanja, nije ni blizu istine. Čitavi gradovi se nalaze ispod velikih gradova. Skrivena mesta, skriveni nagoni, iskrivljeni ljudi, skriveni od svetla i normalnog života… Ranije, nikad nisam mogao da razumem ko je uložio toliko rada, vremena i tajnosti u nešto što sam smatrao prilično besmislenim. Nisam, pre svega, razumeo kako toliki rad na tolikom prostoru može da ostane sakriven, tajan. Gde su svi ti ljudi koji su ih kopali, gde su njihove priče o tome, zašto su retke i mutne priče uvek obavijene nekom misterijom i – strahom! Onda sam video: Najveći broj ljudi je ubijen, ispijen, iskasapljen… U tim podzemljima su živeli i još uvek žive ne-ljudi, vampirske kreature…

To su vrlo živi gradovi ne-živih ljudi!

Vekovima su se skrivali od ljudi i svetla.

Sada su počeli da izlaze na površinu.

Tek su počeli a – toliko je zla!

Kretao sam se kroz savršen Beograd i tako mogao da se krećem po tom podzemlju i vidim sve a da mene ne vide.

 

***

Disao sam, nisam bio žedan, nisam bio gladan, nije mi bilo hladno… San mi je bio neophodan, morao sam da sanjam.

Posle mnogo dana i noći muka, užasa, morao sam da nađem mesto koje će da me prihvati i gde ću moći da sanjam.

Posle nekog vremena lutanja i propalih pokušaja video sam jedno mesto koje su sve te kreature iz podzemlja obilazile i zaobilazile. Bilo je ispod Brankovog mosta.

Neko blago i mirno svetlo je obavijalo to mesto. Čak i noću.

Prišao sam, polako se primakao i ćutao. Čekao sam da me mesto primeti, osmotri, oseti i, možda, prihvati. Ćutao sam i čekao.

Nisam znao zašto ćutim i šta čekam, ali sam osećao da tako treba da bude. Ćutao sam svoju priču o sebi, bez misli, bez molbe i pitanja. Mesto je ćutalo kao što i svako mesto na zemlji ćuti. Ćutalo je priču o vekovima i promenama i ljudskim sudbinama koje su po svojoj snazi ili po vihoru neke povesti hodale po zemlji i tražile svoj put. Mesto je gledalo i ćutalo. Da li je oduvek bilo stameno u svojoj mudrosti ili je vremenom toliko upilo slika, priča i sudbina i postalo mudro kao stena, postojano i neosetljivo za sitne, kratkožive ljudske pokušaje i greške. Svako mesto na zemlji je takvo. Zemlja je stvorena da živi sa ljudima i mora da ih trpi i da im bude sklona ili nesklona. Njena je mudrost skrivena za ljude. Ljudi su postali promenljivi i prevrtljvi. Mnogo je mudrosti potrebno da se skupi strpljenje i da se ne osuđuje a da se prosuđuje. Mnogo je mudrosti potrebno da se ne sudi uopšteno nego pojedino i pojedinačno. Možete voleti ili nevoleti sve ljude – to je lako! I – beznačajno… Mnogo je trpljenja i strpljenja potrebno da između SVIH, prepoznate i volite (ili – nevolite) SVAKOG pojedino. Lako je zemlji. Eoni su podloga njenoj mudrosti. Tren je život ljudski i u tom trenu čovek mora da se snađe i nađe i trpi i strpi. Kako će čovek ako je njegov život tek treptaj jedan svica u dugoj noći! Kako da u tom malenom otkucaju svetla prozre noć i uvidi svetlo! Nemoguć je to posao. Ali, može se ako se blagoj a većoj mudrosti približite… Nekad to može dugo da traje, nekad ceo život… Nekad se brzo desi… Velika je mudrost poznati da malo i veliko, beskonačno i kratko vrednost svoju po tajnom zakonu sveta dobijaju. Veliku ili malu. Malu ili veliku.

Nije mi bilo hladno ali je počelo da mi biva toplo. Mrak je bio ali se tiho svetlo okružilo oko mene.

Mesto me primilo uz sebe.

Izvadio sam iz ranca Linino ćebe i kamenčić stavio pod glavu. Nije mi trebala toplota, nije mi trebalo uzglavlje. Bili su mi potrebni njeni mirisi, bio mi je potreban njen dah da sanjam.

Mesto me primilo uz sebe i zaštitilo od svega. Mogao sam da zaspim i da sanjam.

Probudilo me njeno lice. Toliko dugo ga nisam video. Mislio sam o njoj, pamtio naša mesta i naše dane, sećao se naših reči. Njeno lice, tako živo, tako poznato a drugačije, nisam video skoro dve godine. Njene su oči sjale, njena je kosa pratila mek lahor, njene ruke su obujmile moje lice i smešila se široko kao nebo i skrito kao da se budi ispod ćebeta u tajanstvu sa mnom. Pored nje se bistrila slika male kuće (na brdašcu iza kojeg se prostiralo beskrajno plavetnilo) i trava i mlado drvo… Zasenjena od jakog sunca, zvonka od dečije radosti, prilika tek prohodalog deteta, slivena sa svetlom, skladna sa svetom…

Nerazumljive, opojne reči Lininog govora iz Raja:

-Ona je naša… ona je tvoja…

Probudio sam se.

Bio sam budan i sve sam video. Video sam kako se slike sveta iz mog uma stvaraju i slažu…

Bio sam gospodar sveta i nemoćan u toj moći.

Bio sam budan i video da sam na mestu koje je Brankovo mesto. Video sam Branka i, uz njega, Stojka i Žiku. Bili su kao u nekoj sferi od svetla, oko njih još nekih dragih ljudi… Razovarali su i smejali se. Nisam ih čuo ali sam razumeo lica. Stojko je pogledao u mom pravcu, prišao do zida sfere, skoro da je pružio ruku… Okrenuo se ka svojima i rekao:

-On vidi…

***

Probudio sam se.

…I – krenuo u rat…

Sedeo sam u savršenom Beogradu i gledao ga.

Krenuo sam u rat. Pešice.

Stavio sam Linino ćebe i kamenčić u ranac, ranac na leđa i stupio na Brankov most. Sunce se izdizalo iznad Panonije i igralo svetlom po talasima Danube i Sabe i tek budilo lišće po gustim i sumračnim hrastovim šumama Gornje Mezije. Kao i svim ratnicima, valjalo mi je ići po rečnim dolinama, ravninom pored vode. Udaljavao sam se od znane nevolje i išao ka neizvesnoj budućnosti. Uvek su me pratile divlje zveri i zli ljudi. Preda mnom su išli nada i život, smrt je vrebala iza leđa, čekala svoj čas. Sa sobom sam nosio svoje pesme, oružje strašno neprijatelju i blago prijatelju. U nogama sam imao mapu svojih koraka po putevima svetskim, na praznim dlanovima sam nosio kristalno nebo da mi ne bi palo na glavu. U srcu mi je tinjao samo slab ali postojan žižak sveti da ga Bog prepozna i vodi me kroz pustinju i mrak ka mom domu, domu u kome me žena čeka i deca naša.

Prošao sam Kejom, nailazio na mesta, na tragove mojih i Lininih šetnji, video nas kako sedimo i kako se ljubimo, prošao pored Ćaletove stoličice za ribolov i Kevinog venca, prošao zadnje nedovršene mostove, polako su nestali šumovi tramvaja i automobila, asfalt se pretvorio u finu prašinu seoskih poljskih puteva, stešnjeni parkovi su postali nepregledne livade, vazduh je bio pun svežih ptičijih glasova, reka je postala življe divlja. Napuštao sam Beograd i pošao Srbijom.

Poneko stado ovaca, zbunjujuć pogled krave, udaljeni laveži pasa: upozore, opomenu, priđu i onjuše i nastave stražu.

Traktor staje:

-Kuda si se namerio, prijatelju!- ljubopitivi i sumnjičavi pogledi. –Progovori da te poznam!

Smeštaju me na seno u prikolici. Pomažem u istovaru i na kraju se osećam zdravije i odmornije.

-A! Ne, ne možeš dalje. Da ručamo, da se založimo…

Po etiketi znam pivo ali nikad nije bilo tako slatko. Svako sledeće je bilo još bolje. Ispituju me i propituju o svemu, satima istražuju moje priče, moj život. Mislim da su na kraju zaključili da nisam baš svoj i okrenuli na šale.

-Ee… Neće moći da mi spavaš u seniku! Velika je kuća a i vremena su loša, ne znam te, brate, pa da si mi na oku…

-Znači, u rat ideš… A, što, brate… Od čega bežiš…

-Ne ide da krade i otima, ne bi nosio samo ovaj rančić.

-Ma, idi… Takvi idu kamionima s pratnjom! Znaš onog Milorada, onog iz K… E, taj što mu je svastika za onog Nemca… Ma, ona što joj stric dobio na lutriji… E! Bio tamo, Preko, napunio kuću svim i svačim pa morao novu da pravi.

-Nekom rat, nekom brat!

Izjutra.

-I, baš si rešio da ideš! Pa, dobro, svako ima neku muku… Nego, evo komšija ide do Š., to ti je pravac. Ma, kakvi da ideš pešice, ne valja se tako!

***

Iako sam svoj put zamišljao kao ljudsko pešačenje kroz Srbiju i Bosnu, opet me realnost omela u mojim sanjanjima. Nisam ni korak mogao da pružim bez srpske gostoljubive pratnje. Kao u najbolje organizovanoj turističkoj turi, uvek se našlo rešenje i način da me neko, nekako, nahrani, napoji, preveze i isprati i preveze dalje. Bio sam (kao) paket u rukama srpske gostoljubivosti. Znam da nisu razmišljali tako (ili jesu!) ali su, ustvari, pratili svoj instikt, stvoren i nasleđen kroz vekove, po kome su mene, stranca i neznaca, tako držali pod kontrolom i sigurno izvodili iz svoje sredine. Znate, to u srpskoj gostoljubivosti: uvek mora žestoko da se pije. Uzdaju se u istinozbornost rakije i ispituju vas i proveravaju. Kad se ta faza završi, zaboravljaju vas ili koriste za nešto ako im valjate.

(Pravi Srbi, ono što je narod a ne pojedinci, su oduvek bili i ostali seljaci, ljudi vezani za svoju zemlju, svoj rod, svoj komšiluk, običajnu veru… Čak i pravi srpski gradovi su im takvi. Gradovi poput Beograda su im, suštinski, uvek ostali strani. Poslednja velika seoba Srba se, nažalost, odvijala u tom pravcu. U toj, prirodno stranoj sredini, su izgubili sebe i postali, ako ne izumitelji a ono svakako inkubatori nečega što je u moderno doba identifikovano kao polu-kultura. Postali su „polusvet“. Nije se to desilo samo Srbima, niti je to proisteklo iz njih. U tome i sami su žrtve globalne vampirske politike i kulture. Takozvana „građanska Srbija“ je to definisala kao „filozofiju palanke“ i orijentalnu zaraženost. Svako ko ima iole uvid u istočnu-orijentalnu kulturu i moderan zapad shvatiće da je taj „polusvet“ nastao pod uticajem zapada a ne istoka. Ruralna Srbija nije imala veze s orijentom. Urbana Srbija je spojila ispraznu masovnu „kulturu“ zapada i orijentalnu, nazvaću je tako, hedonističku histeriju. Da ona nije specifično srpska uveriće vas, recimo, sam srednji zapad Sjedinjenih Država. Isti je kao Kaluđerica ili Mali Mokri Lug. Prava Srbija, ruralna, nije toliko toponimski određena (nema mesta gde nema polu-kulture) koliko je povesno-apstraktno definisana. U njoj nema ni izvora zaraze. Prava urbana Srbija, u isto vreme, nije vlasništvo niti izraz neke kvazi-građanske opcije oličene u pro-zapadnim NVO i njihovim obožavaocima. (Oni sami su nastali iz jedne perfidno-mediokretenske struje Saveza komunista!) Prava urbana Srbija potiče od Dragstora i, nažalost, najvećim delom prestala je da postoji tokom vampirskih ’90.-tih.

Srbi su, velikim delom, postali „polusvet“ ali nisu to postali sami od sebe. Zaraženi su globalnim vampirizmom zapada (a ne istoka-orijenta) i njihova je jedina krivica što nisu ostali imuni.)

***

I, tako, hteo-ne hteo, brzo sam se našao na desnoj obali Drine. Još je samo jedan most bio da pređem Preko.

Bio je rani suton i svež vetrić je pirio uz Drinu.

-Gdje ćeš, bolan…

-U rat.

-Joj…  Što ćeš tamo… ‘Ajd’, imaš li neki pasoš, ličnu…

-Samo sam ja.

-Joj… Čekaj malo…

Ušao je u stražarsku kućicu, telefonirao… „Ma, šta ja znam… Eto ga vama pa ga ispitujte…“

Izašao je, seo, uzeo neke novine i gledao u njih.

Čekao sam. Vetrić je tiho i prijatno pirio kroz vrbe podno mosta pored reke.

Sedeli smo, stražar i ja, barabar, pušili i gledali svako na svoju stranu, svako sa svojim mislima. Gledali smo u reku, vrbe, vazduh… Mudrost zemlje je prolazila pored nas. Ako sam išta razumeo, Bog da me ubije!

***

Budu, tako, ljubavi koje obeleže neko vreme i neko mesto pa se, i kad ih zaborave, kad se njihovi likovi izmešaju i sliju sa zaboravom i prošlošću, neko vreme i neko mesto nazovu po njima. Kao po nekoj posebnoj godini kad je šljiva mnogo rodila ili udarila nezapamćena oluja ili počeo rat. Kao što se po vladarima i graditeljima nešto nazove, ili po nekim posebnim ljudima. Retko bude da neki obični ljudi, bez posebnih zasluga, ostave svoje ime da označe neko vreme ili mesto. Ako i bude takvih, oni, vremenom, kroz priču budu unapređeni u princeze i prinčeve ili neka nebeska, bajkovita bića. Ostanu kao neki putokaz, neki svetionik na nejasnim i zamršenim putevima vremena i života i služe drugima da se snađu i pronađu i ostvare svoju, daj Bože, sanjanu sudbinu.

Vremenom nestanu njihovi bližnji i njihovi prijatelji i neprijatelji, ljudi se promene i dođu druga vremena u kojima se, možda, više i ne razume ni događaj ni priča ali im ime ostane kao neko opšte mesto, ono što se samo po sebi razume i postane skraćenica za nešto što svi razumeju a bilo bi predugo i zamršeno da se opiše i objasni.

Čak i oni koji ih nisu poznavali, već su samo čuli o njima ili prihvatili priču kao neku bajku iz davnina koje su toliko daleko da pripadaju i svima i nikom, čak i oni ih pominju a ni ne misle o njima i niti se zamisle da li je to stvarno bilo i da li je, uopšte, moglo biti ili se dokona mašta ljudi granala po svetu i vremenu i izrasla u čudno lepo drvo.

Njihova sudbina je tužna. Njihov kraj je nesrećan. Njihova priča je nada za one koji se nađu u sličnim prilikama. Njihov duh se prenosi kroz vremena i ohrabri one koji, možda, posustanu ili se dvoume pred izazovima i nevoljama. Njihova tuga drugima postane nada, njihova nesreća drugima daje veru u sreću.

Dušan i Alma su bili obični tinejdžeri. Ni po čemu posebnom se nisu razlikovali od obične sarajevske raje tih godina, godina, kako se ispostavilo, labudove pesme nekadašnje Juge.

Bili su obični tinejdžeri, iz običnih porodica, obični sarajevski srednjoškolci u običnom jugoslovenskom gradu. Obično lepi, obično pametni, obično obučeni, običnih želja, običnih planova… Obično je bilo živeti u Sarajevu tih, poslednjih godina. Bilo je dosta svega i bilo je obično živeti. Sve je bilo toliko obično da je bilo dosadno. Život je, uglavnom, bio jedno dugo toplo leto u kome je poneki pljusak donosio uzbuđenja i ponekad budio želju za nečim drugačijim, nečim zapadnijim, nečim sličnijim rokenrol bajci.

Dušan i Alma su išli u istu gimnaziju, isto su im tekli školski dani, učili su iste lekcije, pričali duge istinite priče na stepeništu bioskopa, išli na iste žurke i koncerte, čitali iste knjige i gledali u iste zvezde.

Obično je bilo isto.

Onda su se pogledali.

Da li zbog lošeg vina, koje je bilo jeftino da bi ga bilo više na običnoj žurci, da li zbog mirisa od jasmina koji je tog nezaboravnog jula zgusnuo sarajevski vazduh u opojnu mesečarsku snovidelicu, da li zbog Alminog sunčanog osmeha ili Dušanovog čvrsto-nežnog zagrljaja oko njenog struka, uz ples i Loše Vino, Alma i Dušan su se pogledali i poljubili.

Ništa više nije bilo obično, ništa više nije bilo isto.

Da li se u velikoj vaseljenskoj igri ljubavi, po nekom slučaju osmišljenom u pradavnim vremenima bajki, desi da se u nekom trenutku ljubav zgusne u esenciju i slučajno nađe u lošem vinu koje popiju jedna devojka i jedan mladić i toliko se opiju, toliko im se oči ozrače i toliko zasjaju da i u vrelom, blještavom julu sijaju u sred dana kao dva i dva poludela svica koji ne trepću već neprestano obasjavaju sebe i sve oko sebe i svakom Božjem insanu probude osmeh, svestan ili nesvestan, ali, svejedno takav da

„Bude, tako, ljubavi – da vidiš i ne zavidiš!“

Tako su Alma i Dušan postali kao neke dve zvezde što sijaju i prepliću se i upliću i negde na nebu žive svoje živote i slabo su primetne ali svakom oku koje se na njih zakači sjajan osmeh izmame i suzu tihu koja dušu leči. Svi su ih zavoleli. Nikog posebno nisu zadužili, nikome nešto davali, činili… Samo su bili tu, voleli se i živeli svoj život i – prosto – tako – svima donosili besplatnu i bezrazložnu radost. Raja sarajevska je imala tu dušu da oseti i prihvati – prosto – tako, da zahvali na neočekivanom daru i uzvrati ne pitajući šta je i koliko košta. Alma i Dušan su na svoj tihi način postali super-zvezde tog Sarajeva. Svi su ih znali, a neznani bi ih prepoznali po priči i slici koju su čuli, svi su ih štitili i pazili i mazili. Bili su njihovi, bili su od njih, niko im ih nije nametnuo ni doveo…

I – tako su puno davali Sarajevu… Ništa ne bi moglo da ih plati, ništa da nadoknadi tu radost koju su davali. Samo Sarajlije su to mogle…

Niko nije znao da je Alma Muslimanka a da je Dušan Srbin. Nikoga to nije interesovalo.

A, onda… Došli su…

“Crni su im konji, crne su im potkovice.” Umnožavaju se po svetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sedim nad svojim rukopisima i pričam o jadnoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim dečacima… Na žalost, ni one druge nisam izmaštala, mrke ubice sa ljudskim licima. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osećam kako se umnožavaju i rote u svom stešnjenom svetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo, čini se, pa će zakucati na vrata. Neka,… svak se brani svojim oružjem, a još nije iskovana sablja koja može seći naše mesečine, nasmejane zore i tužne sutone Pre no što me odvedu, žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima… Eto, o tome bih da šapućem i pišem svoju bajku. Ti bi najbolje znao da ništa nisam izmislila i da se u našem svetu ne može izmišljati, a pogotovo ne dobri ljudi i sveti bojovnici…“ Možda više nikom ne treba ljubav i radost, možda su glupi i smešni jer cenu nemaju i besplatni su…

Neki su nekima činili zla. Neki su nekima spremali zla.

Alma i Dušan nisu.

Voleli su se, donosili su radost i ljudi su im uzvraćali… KAKO SU NADVLADALI ONI ZLI!?

Možda su ljudi mešavina zla i dobra. Možda su ljudi slabi i povodljivi i možda je zlo lukavo…

Ja sam Musliman, ja sam Hrišćanin. Ponosan sam što sam čovek i u Boga verujem.

Alma je postala Bošnjakinja, Dušan je postao Srbin.

Alma je volela Dušana i Dušan je voleo Almu. Alma i Dušan su ostali Alma i Dušan.

Voleli su se i ljubili kao i ranije, kao pre…

Rastrzani su kao i Sarajevo što je rastrzano. Vukle su ih i razdvajale bezumne sile.

Ništa im nisu mogli. Alma je volela Dušana i Dušan je voleo Almu.

Sarajevska raja se podelila. Gledali su se preko nišana i ogledali se na noževima. Poznavali su se i na licima im se ogledalo tuđe zlo. Nikad zlo nije strašnije nego na poznatom licu.

Ipak, dobrota i ljudskost najjače zasjaju u tmini zla. Svi oni nekadašnji jarani, koji su se sada u ruševinama rodnog grada gledali kroz puške i noževe, su našli deo svoje duše i dogovorili se i reč rekli da se Alma i Dušan propuste, da prođu ničiju zemlju i idu kud ih sreća vodi. Dugo i teško je trajao dogovor ali se našao, raja ga je dogovorila bez vođa i komandanata, ugovorena je vera i dan i sat: Alma i Dušan su slobodni… Da žive za sve njih…

Rano je i lepo jutro. Sunce se tek pojavljuje a mesec još svetli, piri sveži jutarnji vetar i raznosi, svima jednako, opojni miris jasmina. Alma i Dušan se izvlače iz ruševina i nesigurno kreću preko ničije zemlje, kroz ulice i preko igrališta svoje nekadašnje gimnazije. Svaki korak poznaju, svaki ćošak je deo njihovog života. U svojim zaklonima, u svojim busijama, njihova ih raja gleda i ćuti. Snajperisti ih gledaju kroz nišane i vide im lica. Osmehuju se: još je živ onaj sjaj, ona radost koju sa sobom nose. Iako znaju dogovor, kreću se brzo i pognuto. Još je nekoliko koraka do žice, do prolaza u život. Dušan se probija i za ruku drži ustreptalu, uplašenu Almu – ali joj je na licu njen osmeh kojim ga prati i snaži. Srca im biju nadom. Sto hiljada otkucaja na dan, sto hiljada otkucaja u trenu…

Jasmin prestaje da miriše.

U trenu… Pucanj… I Dušan pada… Pucanj… I Alma pada…

Pogođen u kičmu, nepokretan, Dušan se okreće i pruža ruku Almi. Bili su na dva koraka od prolaza kroz žicu, ulaska u budući život. Alma je na dva koraka iza njega i kroz svoju krv puže do njega, uhvati ga za ruku i, kao milion puta do tada, spusti glavu na njegovo rame i priča jezikom tek stvorenog Raja. On pušta suze i moli je da mu oprosti što nije uspeo da je spasi.

-Spasio si me, mili moj! Nikad nisam bila ovako srećna! Niko nam više ništa ne može!

Do sutona su ostali živi. Ponekad se Alma nameštala na njegovom ramenu, ponekad je on nežnim zagrljajem čvrsto grlio uz sebe. Sunce je sijalo nad njima. Pričali su kakav dom će da prave i kakva imena će davati deci. Malo su se sporečkali ali su, na kraju, sve uklopili.

Mesec ih je zatekao mirne i upokojene.

Dva dana su trajali dogovori da se prekine paljba i tela uberu sa asfalta.

Sahranili su ih na posebnim grobljima… Džaba im bilo!

Alma i Dušan su uveliko hodali po svojim rajskim poljima i tražili mesto za svoj dom i svoju decu.

Ja sam Srbin. Ja sam Bošnjak. Ja sam pucao, ja sam ubio Almu i Dušana. Dve olovne tačke na njihovu priču. Treći hitac je ubio mene. Vrisnula je od bola sarajevka raja i mene, neznaca u njihovom vihoru rata i zla, poslala u crnilo. Nikad se neće saznati ko sam, ni ja to ne znam u ovom crnilu u kome se ni ime ne vidi. ŠTA SU ONI IMALI DA SE VOLE KAD SMO SE SVI MRZELI! Nisam to mogao da podnesem…

Ja sam Bošnjak. Ja sam Srbin. Bio sam mrtav pre no što su ispalili metak u moje telo, otišao sam u crnilo bez imena. Ja sam prah.

Džaba su se trudili oko Alminog i Dušanovog tela.

Božja Ruka ih je podigla sa zemlje i posadila u beskrajna rajska polja. Na zemlji je ostalo njihovo ime i priča “o onim vremenima kada su se Alma i Dušan voleli”…

***

Šuma.

To ogromno, ćutljivo stvorenje. Okean zemlje… Vaseljena: sveživot. Od najsitnijih, nevidljivih i nejasnih stvorenja, koja, Bog bi jedino znao zašto, postoje i žive tek jedan dan ili deo dana do onih velikih koja pamte vremena pre Turaka i pre malih i velikih slovenskih, plemenskih država i ratnika. (Nerazumljiva je odluka hiperborejske istorije da plemena i države počinju da pamte i uvažavaju od neke prve značajne bitke ili rata. Kao da pre toga svi ti ljudi nisu ni postojali, kao da im tek ubijanje i stradanje daje pravo na postojanje i pamćenje u opštem haosu civilizacijske nesreće i nedela.)

Šuma, to ogromno, ćutljivo stvorenje, priča priču o usklađenom životu tolikih različitih životnih vrsta a u lavirintima konfuznog razuma ta priča se čuje i odjekuje kao krik i vapaj istorije zlodela.

Balkanci, kada im neko pomene rat, odmah pomisle na šumu. U prirodna vremena u šumu odlaze tek da nešto uzmu, pečurke ili drva, a tek u vreme izgubljeno, vreme gubilišta, počinji da žive u šumi. Tada se tamo kriju i šunjaju upirući svu svoju snagu i razum u igru lukavago ništenja života.

Nekoliko kokoški slobodno luta i čeprka po bogatom tlu ispod opalog, trulog lišća. Iz jedne zemunice, pripremljene za sakrivanje od granatiranja, se čuje živahno groktanje svinja oko slatkog žira. Odmah iza je baštica na zemljici ilovači, ne baš domaćinska ali puna raznog zeleniša… Idilična slika isturene izvidničke osmatračnice jedne srpske čete pred obroncima Majevice. Na suprotnoj strani, u magličastoj daljini se vide slični, „turski“ zakloni i rovovi. S vremena na vreme na jednoj strani „pufne“ dimčić i onda na drugoj „grokne“ granata minobacača. (Razdaljina između izvidnica je određena tako da minobacači ne dohvataju.)

-A, izbudili se Turci! Javi im se!

Sada na drugoj strani „grokne“, što se odavde vidi samo kao  lagani poskok zemlje.

-Moramo da se javimo da ne potežu put džaba… Još smo živi!

-Kud bi išli! Ovo nam je poslednje mesto na zemlji. Tamo su Turci i Ustaše, a iza ove padine, za našim leđima su nam deca, žene… ono što je ostalo od našeg sela… Ovaj rov za odbranu možemo da menjamo samo za grobnu raku, nema drugog…

-E, dole po asfaltu se vozikaju kamionima beogradčići i sarajčići… Mi šumom – oni, kao nekad oni stari Turci, drumom i samo kupe svoj harač i desetak… Gradska je to gospoda! Samo otimaju sirotinju i još se, ovi naši i oni njihovi, sastaju po nekim tajnim vašarima, a uvek po nekim vampiruškim nevidelicama, i trguju našom bedom i pogibijom. Šta ćeš, tako nam je oduvek i zauvek!

Iz zemunice-svinjca se čuje groktanje i skičanje.

-E! Šta ću… Oću li zaklat Muju ili ću Hasu…

-Nemoj mi Muju, vidi kako je umiljat… Baš mi je to svinjče omilelo! Nećemo ga ni klat ako bude sreće. Ja bi njega čuvo da se zapati, vidi kako je krupan i crven!

***

Sela gore po noći. Kao čudna vilinska igra po obzorjima hladne noći. Oluja tutnji po danu a noću plamsaju preostale vatre. Vuci zavijaju po vedrim noćima a izjutra se iz sumaglice pojavljuju stada domaće stoke. Krave napred, ovce u gomili za njima i psi okolo. Drže se zajedno i gledaju nas mutnim nerazumevanjem. Nepomuzene krave bolno muču, ovce pljuju blatnjavu i ogađenu travu, psi se primiču da ih neko pomazi, da govor ljudski čuju, pa umaknu u šumsko mračje i cvile mutno-sjajnim očima. Stoka nas gleda, nas, s nadom da prepozna i ne vidi nas, nas ljude… i odlaze dalje. Tamo ih čekaju vampirski pozadinci i kamionima teraju u razne „Beograde“. Tamo ih kolju.

Jedan seljak ratnik ubija kravu metkom u čelo i brzo joj pušta krv. Oči su mu zasuzile i traži rakiju i pije kao vodu. Pozadinci ne daju vodu jer su svi kamioni u transportu. Psuju se ratnici i pozadinci i pucaju među sobom: slučajno ili namerno niko nije pogođen i nastavljaju da se psuju. Vode za ranjenog: što si dolazio, jebo te…

Psi su danima zasićeni i jedva da mahnu repom na dobačene otpatke. Vuk prolazi kroz stado ovaca, one sporo preživaju i vuk prolazi, ni ne osvrće se i beži dalje.

Hleb je kao kamen i ne da se jesti. Samo meso goveđe, pečeno na žaru sagorelih sela.

Rakija otapa strah na srcu i plamsa po ustima pregorelim od straha živog.

Jedno je selo ostalo na ničijoj zemlji. Jedan čovek je ostao i sam po noći sotoniše po selu. Danju se krije i gleda iz skrovišta. Ne prepoznaje koji su „naši“ a koji „njihovi“ i sam je. Decenijama je radio kod Nemaca i skupio para i pre par godina sagradio kuću u rodnom selu i ne napušta je.

U selu je nađena rakija i, bez ikakvog dogovora, Ustaše i Četnici su uspostavili „zaštićenu zonu“ i ne diraju se i odnose rakiju na položaje. Kad se napiju, onda se granatiraju. Ustaše imaju tri tenka a mi samo jedan i jedan sanduk granata pa im retko odgovaramo, čisto da ne misle da smo nešto ljuti. Jedna je utrošena u sadejstvu s Ustašama za rušenje kuće onog jadnika u selu, bila je jedina srušena: „Idi s Bogom, jebala te kuća! Život na leđa, pa – kud te sreća vodi!“

(S jednog ratišta:

„Blizu smo bili i videli se i čuli. Pa, mi, tako, njima Tuđmana, oni nama Miloševića. Mi njima papu, oni nama patrijarha. Mi njima Tajči…

Kad su počeli da nas rokaju!… Ceo dan nisu stali i glavu nismo mogli da dignemo!)

Rano je jutro. Senke se tek pomaljaju iz mraka. Rani je jesenji mraz i sedimo oko vatre i žvaćemo tvrdo meso. Iz drveća, nama iz leđa se pomaljaju ljudske prilike. Jedva ih primetimo i prigrlimo puške i gledamo i čekamo. Progovore i nekoliko minuta se razgovaramo a oni produže prema ustaškoj strani.

-Koji su ovi…

-Zna li ih neko…

Nema vojnih oznaka na liniji.

-Jebali mater svoju, ono su bile ustaše!

-A, što se dereš, kako ću ih poznati kad su isti i po govoru i po liku kao i mi!

-Ajd, ne seri! Vrati se tamo među svoje pozadince, s vaše su strane došli. Ako ginem, sebi ću i  materi svojoj ginut, nećete mi vi plakat…

-Ajd, marš otalen!

…A, ne bi sata, granatirali su baš ono naše mesto… Jedna baš u ognjište pade!

Iza ogromne, stoletne bukve sam se sakrio i sklupčao kao u materinskoj utrobi. Seva, pišti, grmi, nebo se ne vidi i zemlja pršti i zasipa k’o o sudnjem danu. Gura se nešto u moje naručje. Ogroman šarplaninac pokušava da se sakrije, drhti, trese se, kao čovek stenje… No, sve prolazi pa i to se smiri. Izmaknu se šarac, pogleda malo okolo i navali da me laje, pogano…

***

Kiša pada i telo natapa mrazom. Mrazna je Manjača, skoro će zima. Zahvalno se sećam magacionera, bez više ikog svog starca u našoj bazi: „Čizme, junače… Čizme! To će ti najbolje život čuvati… Maži, maži, nabavio sam dosta imalina! Jebo pušku, slaba je od nje vajda… Nego čizmu čuvaj i ona će tebe!“- i osećam da mi od suvih nogu struji toplota i širi se kroz telo.

Pada kiša i gasi sela. Noć je sasvim mračna, ne vidi se ništa, samo se drveće povija od vetra i šušti svoje stoletne priče i samo taj zvuk se vidi. Kiša pada i natapa zemlju. Između mene i blata su samo godine i godine opalog lišća i postelju mi spremaju i uzglavlje meko. Nema žene da mi grudi pruži i uspava mirno. (Nigde žena nije prisutnija nego u ratu. Potrebna i željena. I kad se smrt oko šunja ili kidiše, ona je u pameti.) Suvo lišće dugo-dugo ne upija vlagu, samo se rosi od kiše. Samo se od sebe telo zatopli. Kada gledam i kada oči zatvorim, od oba isti svet vidim i samo mi je sve više toplo i glad ne osećam i ništa me ne žulja i ne grebe. Mirno je i toplo, kiša se oseća kao milovanje. Osmehujem se u sebi i pijem kišu s uniforme, sisam kapi nebeske. Umirujem se spokojno i večna nežna ljubavnica mi se kao smrt primiče i sprema da povede. Linino lice mi ispunjava oči. Srećan sam i pružam joj ruke, da je zagrlim i govorim joj da je sve u redu i da… Ne shvatam zašto se mršti i zašto viče kad je ne čujem. Zašto me vuče kad mi je tako lepo. Zašto je ljuta i s čime se bori. Zašto reži i besno kidiše. Oči joj strašno sjaje i lice se menja i usne koje su me toliko ljubile otvaraju očnjake i kandžama me otima moja vučica i od njenog zova, urlika vučjeg mesec se pojavi i mrak razgoni i nebesa se pojave, kristalna od zvezda. Mraz i svetlo se prosipaju i toplote nestaje i počinjem da drhtim, da me noževi ledeni bodu i iz tela zaspalog krv lipti, bude me rane tople krvi i san nestaje.

„Nećeš mi ga uzeti, moj je!“

Budim se u poslednjoj svetlosti noći. Kiša je prestala i nebo se otvorilo i prosulo zvezde kistalne i zasjale su mi u očima.

Mesec je pun nad Manjačom i zov vučice se čuje s neke visoravni.

Moje odelo se sledilo, nos i uši ne osećam, pristima ne mogu da mičem a srce bije i oči sjaje. Mesec bdije i zorin zadnji zov počiva na horizontu gde ga prvi zraci sunca umiruju. Vatru su razgoreli drugovi ratni i čudom me gledaju.

-Gde si tolko leda nakupio, živ bio!

-Skidaj to i grej se!

-Ih, što zavija vučica! Sigurno ima mlade!

Tako sam prve zrake sunca i poslednje ustaške granate dočekao go na Manjači.

Ubrzo su na obe strane počeli da šetaju beli UN-džipovi i – rat je završen…

I, sad: gde li smo bili, šta li smo radili…

Taman je bilo da se krene kad su Ustaše roknule još jednu granatu, pozdravnu, valjda, do sledećeg rata.

-Joj! Zeko i Rus ostaše! Neće valjda…

-Ne daj, Bože! Zar sad, na kraju…

Rukama smo kopali zemlju koja ih je zakopala od zadnje granate. Najgori je to bio čas od svega. Tajac pod zemljom i samo ujednačena, usklađena lupa srca nad zemljom. Najgori je čas.

Tek ti, kad im lica otkopasmo, Zeko zapeva: „Mala moja od Bosanske Krupe…“ A, što si me, bona, zla ne videla, ostavila… Maro moja, oči moje…

-E, vala, kad me ove bede oslobodiste, sad da umrem – ne bi mi žao bilo kol’ko mi je s tom njegovom „Marom“ dosadio… Te „Mara“ ovo, te je „Mara“ ovaka… Ko da druge žene na svetu nema! A – ima ih! IHA! –Bogu hvala!– govori Rus dok sa sebe otresa pokrov od zemlje.

***

Cuko zvani Zver i macan zvani Ciko su bili poslednja i odlučna odbrana i prva radost u bazi kod Ugljevika. Prvi se pojavio cuko – Zver. Bio je mršav kao da je tek tih dana pobegao iz Jasenovca, sav šugav, jadan, bedan, iskrivljen, samo je drhtao i jedva su mu se oči videle. Našla ga je četa koja se vraćala iz proboja Koridora i sama obnevidela od borbe, straha, krvi i ubijanja. Bez snage da se raduje sopstvenom životu i da se makar i seća ubijanja i smrti, svojih i tuđih, sišli su s kamiona da pišaju i našli cuku koji je trošio zadnje truni svog života na đubrištu pored puta. Žal za dušom napaćenom: podigli su ga i doneli u bazu. Nekoliko dana nije ni jeo ni pio i tek ga je uporni magacioner prvo na krpu i cuclu vodom pa mlekom zadojio i cuko se posle desetak dana, još slab ali na nogama, pojavio na jutarnjem postrojavanju, pozdravljen ovacijama okorelih diverzanata. Cuko se oporavio i nikad nije nešto porastao i ojačao ali je štitio i čuvao celu bazu najsposobnijih ratnika svojim trapavim trčanjem i smešnim lavežom. Možda ga se ni miševi nisu plašili ali je, na svoj način, obnavljao snagu i davao nadu svoj toj sili ratnika. Po tome je i zaslužio ime Zver… moćni zaštitnik udarnog diverzantskog bataljona vojske, neprosnoveni čuvar Baze pored koga ni senka nije mogla da proleti.

Ipak, jednog dana u Zverovoj stražarskoj kućici se našao jedan mali prcvoljak od mačeta, jedna neprepoznatljiva hrpa šugavih dlaka s dva bleda oka u njima. Magacioner ga je našao i kad je pružio ruku prema njemu, Zver je zarežala na ruku hraniteljsku i surovo upozorila… Nije bilo zajebancije!

Kako je dovela ili prihvatila jedna duša Zverska, pseća, jedno tužno i jadno, tek sviklo na hranu, mače i uzela ga u zaštitu… na to se može odgovoriti tek čudima sveta! Da li je to neslovesno stvorenje moglo da se seti svog života i u drugom prepozna muku i posveti se njemu! To su čuda sveta i života pored kojih prolazimo i ne prepoznajemo njihovu veličinu!

Kako god da se to odigralo u stvarnosti neprepoznatljivoj, desilo se, i macan je postao novi, od srca prihvaćeni, ratnik u bazi. Prošlo je neko vreme dok se od te hrpe šugavih dlaka raspoznalo jedno pravo mače i prvi put objavilo svoje ime na večeri na sred trpezarije. „Ciikk…“ jedva da se čulo na podu među vojničkim čizmama ali je predstavljanje dočekano tako radosnim i glasnim smehom da je Zver, na trenutak, zabrinuta i, uvek na oprezu, ozbiljno upozorila režanjem i, za svaki slučaj, glasnim lavežom…

Od tada su dva čuvara, dva zaštitnika, uvek bila zajedno i, ako nisu nešto jeli, dremali bi negde u krugu baze kao… Pa, -kao dve zagrljene životinje.

Da su bili lepi i očuvani kao… Kao nekakvi tigrovi ili kobre… Bili bi medijske zvezde i ratne maskote. No, nisu bili nešto fotogenični… Mada su nama bili najlepši i najdraži! I – mi njima!

Dok se pobednička legija trijumfalno vraćala kroz bjeljinski slavoluk, neka pijana budala je automobilom zgazila Zver (van puta) i Ciko je danima cikao po bazi. Neprestano nas je to cikanje podsećalo na ratni polet i trijumf kraja rata, toliko da je u tom nekom slavljeničkom pijanstvu Niko rekao Rusu: „Bolje da si ti poginuo nego cuko-Zver!“

Neće Hiperborejci nikako moći razumeti ovu reč!

Ja znam da su Rus i Niko najveći prijatelji i posleratni kumovi.

Skinuo sam se i prvi put se, kao u nekim snovima, na javi osetio golim među ljudima. Skinuo sam uniformu i obukao civilku: bio sam go i tako otišao u Srbiju i Beograd.

***

(Sigurno će se naći ljudi koji će, s pravom, reći da moje reči o ratu nisu primerene jer nisam govorio o patnjama i stradanjima, o zločinima i herojstvima. Nije rat od dosekti, anegdota i fantazije!…

Svako vreme i mesto ponekad donosi ljude pobolelog razuma koji čine neljudstva. I mirna vremena a kamo li ratna! Nema sumnje i nema pravdanja! Ipak, obični, normalni ljudi, posle rata najradije pričaju o nekim neobičnim, čudnim, pa, čak, i smešnim događajima. Ružno i zlo teže da zaborave i izbrišu. Ratnik je čovek koji na sebe prihvata najcrnji greh, greh ubistva, u ime onog koga brani ili s kojim se bori. Ratnik je najcrnji grešnik i najveći podvižnik. Teško je to i pojmiti i izmiriti. Ljudi obolelog, palog uma i ljudskosti, oni koji počine bezumna, vanljudska nedela… Ne znam… Samo Bog im može suditi! Ima ih i u miru kao i u ratu. No, u ratu im zemaljsku dozvolu daju Najveći Zločinci pa ih bude više a neki se slave i kao heroji. U miru, neki Najveći Zločinci se bave ekonomijom ili štite „ljudska prava“. Ništavna je moja moć da presuđujem, još gora bi bila moja namera da nekim opštim, trenutno „popularnim“ aršinom merim ljudska dela i duše… „Nije mi toliko žao ljudskih tela i leđa… Jer, ma koliko ih batinao i mučio, opet će to biti ista ona tela i leđa… No mi je žao judske duše!“ – parafrziram Tolstoja…

„Na žalost, ni one druge nisam izmaštala, mrke ubice sa ljudskim licima. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osećam kako se umnožavaju i rote u svom stešnjenom svetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo, čini se, pa će zakucati na vrata. Neka,… svak se brani svojim oružjem, a još nije iskovana sablja koja može seći naše mesečine, nasmejane zore i tužne sutone…” Možda više nikom ne treba ljubav i radost, možda su glupi i smešni jer cenu nemaju i besplatni su… – parafraziram Branka i on mi je najveća uzdanica jer nije govorio o tako privlačnom hororu i užasu. U svim svojim (ratnim) pričama je tražio ljudskost i nadu…

Ustaše, Balije, Džihadisti, Četnici, Partizani… U svima se trudim da pronađem ljudskost i odvojim one zlomobolne… jer ne znaju šta rade. Siguran sam da prepoznajem Najveće Zločince jer su se oni, u to vreme, nalazili u Dejtonu i pili viski i crtali mape i prali ruke i… znali šta rade!)

***

Išao sam Preko. Sad se vraćam Preko.

Vraćam se u Srbiju. Na Pavlovića mostu, gle čuda, susrećem zemljaka koji me ispratio u preko Drine. Švercuje nešto dok se talasi izbeglica iz Krajine valjaju ka Srbiji i razbijaju o Miloševićev zid od sankcija.

-E, brate, živo zdravo! Kad pre nazad… Imaš li nešto da pravimo pazar… Ajd da te povezem!

Ovaj put odlazim svojim putem. Prvi put sam napuštao Srbiju. Sada napuštam Srpsku. Prvi put mi nije bilo žao. Sada jeste. Žao mi je i što napuštam Srpsku i što se vraćam u Srbiju.

Osećam da sam go i sramim se. Priključim se reci Savi i hodam s njom. Krijem se od ljudi po vrbacima. Dani su prijatni, noći su bistre i hladne.

Go sam.

Nosim samo svoj ranac s Lininim ćebetom i kamenčićem.

Reka me umiruje, vetar mi bistri misli.

Otišao sam kao ratnik, vraćam se kao hodočasnik.

Na putu se priključujem mnogim hodočasnicima koji su milenijumima prolazili putem samospoznavanja i u hodu delimo svoju tugu i pomirljivo razočarenje. “Kako god da se okreneš i kuda god da ideš, dupe ti je uvek pozadi!” – kaže jedan. Velika je to istina i njegov put nije bio uzaludan: nešto je naučio! Većina hodočasnika se slaže da je na početku puta nada a na kraju tuga. Između su saznanja. Sva su ona korisna. Korisna, ali… Nekako su isprazna. U hrpi tih saznanja, prepunih sadržaja, osetiš da nešto nedostaje: kao jelo bez soli! Sveznanje sa sobom nosi tugu i nemoć.

Samospoznaja je nemoguća. Naprosto, po svojoj definiciji nestaje u apsurdu. Da bi upoznao sam sebe, moraš da se pogledaš u lice. Kada bi to i uspeo, lice koje vidiš bi postalo Ti. Pređašnje Ja bi nestalo. (Apsolutno, usamljeno Ja može da vidi samo Vaseljensko Svetlo.) Bilo kakvo saznanje Ja mora da ima Ti. Tek u ogledalu Ti, u ogledalu Bližnjeg, možemo da vidimo Sebe.

No, na hodočašću samospoznaje je važan Put. Put je beskrajan i nema kraj. Hodati i hodati Putem. Time ispunjavaš i sebe i vaseljenu. (Alfa i Omega su apsolutno nedostupni čoveku. Čovek može biti samo na Putu, učestvovati u Volji Bogočoveka.)

Hodati i hodati… I – imati Svoje Ti!

***

Stigao sam u grad koji su zvali Beograd.

Odmah sam primetio da je grad vrlo prljav i da se ljudi po njemu kreću bez mnogo smisla i suviše pričaju i viču. Niko nikog nije ni video ni čuo. Varvari su stigli. Ljudi su se samo sudarali po Braunovom zakonu (koji i nije zakon jer, otprilike, kaže da zakona i nema).

Sećao sam se Grada sa savršenom arhitekturom, savršenim ulicama i zgradama i kristalno čistog neba nad njim.

Da bih nešto razumeo od svega toga, potražio sam Tišinu i pošao prema Narodnom Muzeju. Stigao sam do vrata, onako kako je opisano u Vodiču za Beograđane  i tip na vratima mi se smejao. “Ti mora da si Potpuni Stranac: Narodni Muzej ne postoji!” Onda se uhvatio za onu slušalicu u uvu i slušajući počeo da me gleda. “Razuem.” –  rekao je i ponovo mi se obratio.

-No, izgleda da možemo da vam pomognemo. Doći će pratnja po vas. Otpratiće vas do Kuće cveća.

Verovatno postoji razlog zbog koga su tu malu, prizemnu i oronulu kuću nazvali Kuća cveća ali se to po njoj nije moglo zaključiti. Nekako zgurena, s malim, tamnim prozorima, većim delom zatrpana kesama i raznim otpadom. Tek po poluosušenom bršljanu na fasadi i nekolicini svelih biljčica u dvorištu se moglo naslutiti da je tu, nekad, možda, bilo i boljih vremena. Kroz skučen ulaz i ispucala vrata su me uveli u neočekivano mračan hodnik. Po podu od dasaka punih rupa i kroz memljiv vazduh su me uveli u sobu u kojoj se nalazio samo jedan zgrčen starac u invalidskim kolicima s infuzijama u cevčicama svud po njegovom telu. Iza njega je bio prozor dovoljno veliki da propusti toliko svetlosti da se u njoj starac teško razaznaje.

Uspravio sam se sa svih svojih 194 cm i preko 120 kila i činilo se da više nema mesta u sobi. Glava mi je dodirivala plafon. Starac je malo izmakao kolica. Video sam da ima bistre i neuhvatljive oči. Mada su na tom skvrčenom telu oči sjale čvrstom voljom, nekako nije bilo moguće uhvatiti im pogled.

-Faraonska bolest… – rekao sam kružno prstom pokazujući na njegovo telo.

-Što si go… – slično pokaza na mene.

-A, neko je najzad primetio… U ovolikom gradu! Zar niko više ne vidi svojim očima!

-Savo, jesi se izludovao… Je li prošla ta izgubljenost i nerazumni bes… Jesi li se našao i malo smirio… Potreban si nam. Potreban si i Nama i Lini!

Gadni žmarci mi prostrujaše kad je izrekao Linino ime. Kako je moguće da iz tog smrdljivog otvora na licu čujem Linino ime. Nešto me nagonilo da tu kreaturu iskidam na pola.

-Vidiš da sam go i znaš mi ime. To je suviše.

-Savo, ajde više ne balavi! Mnogo smo uložili u tebe, mnogo te trpeli i čekali i vreme je da se središ, prihvatiš stvarnost i pokažeš zahvalnost. Vreme je da radiš svoj posao.

-Moram da kažem da sam vrlo zbunjen. Ko ste to “vi” i šta ste i kada i kako to “uložili u mene” i da još ja nešto treba da radim za “vas”, a ja vas i ne znam i ne znam za bilo kakve veze među nama niti neke dogovore. Znam za moje roditelje, rodbinu, učitelje, prijatelje, u koje vi zasigurno ne spadate, sve te ljude koji su na ovaj ili onaj način učestvovali u mom životu i tebe i nekih “vas” se nikako i ni na koji način ne sećam. Čini mi se, već u startu, da je ovaj razgovor toliko apsurdan da više i nije potreban.

-Mi smo… JA sam, Savo! (podviknu) sve to. Roditelj, prijatelj… JA sam ti sve!

U tih par sekundi poznati zmarci prokipeše u kičmi. Zato odlučih da ne propratim sve te besmislene reči, da prećutim i u tišini potražim jasnoću misli.

-Roditeljima smo te dali da te odgajaju, učitelji su te učili onome što smo im rekli, prijatelji su bili uz tebe po našim instrukcijama… Mi smo SVE! Mi smo… JA sam UDBA! – gospodar svega i TVOJ gospodar! JA odlučujem o svemu, ja odlučujem o životu i smrti… Tvom životu i tvojoj smrti… – počeo je da se žesti pa sam ga prekinuo i dopustio da se smiri.

-A, sad razumem alegoriju. “Vi”, neki… Doduše, bez opravdanja i smisla, sebi, iz nekog razloga, pripisujete ulogu i funkciju čitavog ljudskog društva. Možda je neki deo vaš posao, neki deo tog društva, ja i dalje nemam pojma ko ste to “vi”, mada si pomenuo Udbu koja radi to što radi, ali je daleko preterano da i “vi” budete SVE i o SVEMU odlučujete. Niko i nikad to nije mogao. Ljudska zajednica, makar i onaj njen najmalobrojniji deo, porodica, je suviše kompleksna i neproračunljiva da bi iko, osim samog Boga, mogao to da čini, s namerom ili bez namere, s planom ili bez plana. To je toliko jasno pa ti kažem da više ne nastavljaš tu temu jer je bez smisla i mogućih odgovora. Čak i Bog je ljudima dao slobodu i ne kontroliše ljudsku volju. Moguće je, nekad, da se umeša u Istoriju Čovečanstva… Ali, niko ne može ni troje ljudi, najmanju porodicu, da kontroliše a kamo li milijarde ljudi! Poznato ti je, valjda, da ne postoji ni rešenje za gravitaciju sa tri tela, a gravitacija je prosta činjenica u odnosu na toliko komplikovanu čovekovu strukturu… Ma, jednu ćeliju ljudsku ne možete da predvidite i kontrolišete! Život je to! Ni jedna matematička struktura ne može ni da ga opiše, ni jedan kibernetski, ni jedan determinisan sistem ne može ni da nasluti čudo života. E, ako pokušaš da život svedeš na dve nepoznate, dve ključne činjenice, život i smrt, dobićeš neko, beskrajno, do besmisla usitnjeno rešenje i mislićeš da poseduješ neku moć kontrole. Pa, svaka budala može da me ubije, bar teoretski. Isto tako, bez obzira na svoje individualne karakteristike, svaki ljudski par može da prenese dar života i novo rođenje. Pa, Udbašu, zar ste toliko morali da se trudite i stvarate silne nauke i organizacije da možete da radite nešto što svaka prosta budala može. Onda ste, i pored sve pameti i nauke, – imbecilne budale! Život je mnogo više, neuporedivo više, od samog rođenja i smrti. A, ako tome dodam i tajanstvo Vaseljene-Sveživota… Jadni udbašu! Ni bubašvabu ne možeš da ubiješ ako ti nije dato! Tačnije, možeš da je smrviš, ali ni bubašvabin život ne možeš da kontrolišeš a kamo li moj – ljudski!

-Dečko, zamara me tvoja sholastika i nemam volje da se s tobom raspravljam oko toga. Možda nisi primetio da je tvoj život kontrolisan i ne znaš kako je kontrolisan. Još od prvih koraka, od zabavišta si kontrolisan i Mi te vodimo. Ne tako što ću da kontrolišem svaki tvoj dan, svaki tvoj san. Kontrolišem ključne tačke tvog života: porodične prilike, školu, posao, glad tvoju kontrolišem i to je dovoljno! Vazduh i voda nam, doduše, još izmiču, ali hranu već potpuno kontrolišemo a time i tvoju glad i time i tvoj život. Jeste, kad umreš, ne mogu više da te kontrolišem, ali dok si živ i gladan, tvoj život je moj i ja ga kontrolišem. Pričam ti o prostim, svakodnevnim stvarima, ne o teoriji i filozofiji. Siđi na zemlju i prihvati što ti se daje a prema tebi sam preko mere velikodušan i strpljiv. Dajem ti na tacni sve za šta se drugi krvavo bore i sve bi dali a ja tebi nudim ugodan život i porodicu s Linom…

-Ako još jednom izgovoriš njeno ime, rukama ću da te pokidam na dva dela i sva tvoja udbaška sila te neće spasiti. To, valjda, kao pravi udbaš znaš, znaš za mene i šta mogu…

Iako se trudio da se osmehne video sam da se sledio i zadrhtao. Shvatio me je ozbiljno.

-Ali, zar ne znaš da je ona naša! Ona je naš zalog za tebe!

-Ona je MOJ zalog! Ali, ti to nikako ne možeš da razumeš i neću da ti objašnjavam… Jeste, hrana i glad su vaše najmoćnije oružje! Samo, nikad nisam mogao da prepoznam u kom delu istorije ste uspeli! Svi su svesni toga da je samo stoti deo hrane koju koristi dovoljan čoveku da živi. Sve ostalo je samo zadovoljstvo! Rasparčali ste trajnu ljudsku sreću na sitne parčiće zadovoljstava i stvarate zavisnosti i udeljujete ih delić po delić i zavisnici su pokorni a ne znaju da je u njima samima neutrošivo obilje sreće. (Čak i ti nesrećni pravi narkomani ne znaju da imaju u svom telu sve potrebne narkotike.) Da, sreća može i da se jede i stvara sitost, ako već neko ne zna šta bi pametnije s tim. Prostor, sam prostor sadrži, pored svega, i – hranu!

-A vreme… Vreme smo prvo počeli da kontrolišemo. Stvorili smo Organizaciju i u nju posadili ideju i prenosimo je iz milenija u milenij. Ideja je morala da ostane u vlasništvu Nekolicine da  je bedna masa ne bi, kao i sve drugo, upropastila. Zato mora da ostane tajna iako za nju ceo svet zna: vladavina nekolicine nad svima ostalima. Tajna je toliko prosta da je niko ni ne shvata ozbiljno a naša najveća vrednost je posvećenost i lojalnost… To i očekujemo od svih koji su s nama…

-Lažeš, udbašu! Nije “vlast nekolicine” tajna. Imate je već previše. Besmrtnost je vaša tajna, vaš konačni cilj. To vam izmiče, smrt ne mari za vašu kontrolu. I sa đavolom je tražite pa čak, u svoj ludačkoj aroganciji, mislite da i samog đavola kontrolišete i koristite. Pa, čak i đavo je u nečemu bolji od vas: đavo, bar, ZNA da Bog postoji a vi ste se Boga odrekli! Smešno je, udbašu, da vi tražite nešto što i ne znate šta je. Tražite besmrtnost, tražite kontrolu vremena a i ne znate šta je vreme. Da se svaki dan saplićete o njega, a tako i jeste, ne bi znali da ga prepoznate.

-Da nastavim… Vreme smo izdelili u male paketiće, teško se trguje s nečim beskonačnim, je l’… i trampimo ga za posvećenost i lojalnost…

-Ma, daj… Ako pričamo, ozbiljno da pričamo! Najveća, ako ne i jedina stvarna vrednost koju čovek poseduje je najveći dar koji je Bog stvorio u Vaseljeni i dao čoveku, dar slobode! Sve ostalo je propadljivo i zamenjivo. Nekako ste to povezali, verovatno mislite da vam treba neka velika količina slobode, da vam je potrebno da je “nakupite” od ljudi i pa ćete steći svoju besmrtnost. Jedino što ste vi smislili, a da prethodno nije postojalo na svetu je HIJERARHIJA – vaša KULA VAVILONSKA! Hijerarhija nije postojala u ljudskoj zajednici i vi ste je stvorili i navikli ljude jer… valjda je to najbolje pakovanje za vlast nad ljudima i to su vaši “paketići vremena” i vaše ciglice od kojih pakujete novu KULU VAVILONSKU…

-Ajde mani tu “slobodu”, čitali smo o tome kod Dostojevskog i nema potrebe da se ponavljamo. Znaš da je ljudima teško od te slobode i da trče da je budzašto predaju…

-Ne, ne mislim na taj nivo slobode, to da vam se neko preda kao rob i bude poslušan. To je ona “lojalnost” koju ti pominješ a ustvari mislite na – veru! Kao kod Orvela u ’84. … nije vam važan Rob koji prihvata bič! Potreban vam je Vernik, čovek koji će Veru u Boga da vama preda… To je ta Sloboda!

-Savo, rado bi s tobom pričao o svoj toj metafizici ali mislim da je važnije da porazgovaramo o tvojoj budućnosti, o tvom životu i budućoj porodici. Možda si u pravu sa svim tim, ali imaš ti preče probleme. Vrati se i radi u Organizaciji. Niko te neće siliti, niko sapinjati… Radi šta znaš ali, Savo, radi! Znaš šta je nama najveći problem… Pesnici, Savo, Pesnici… Imamo, Savo, mi prozaista mnogo i sve su to vredni i pametni momci i devojke i, što je najvažnije, rade, ćute i ne bune se. Znaš, tako smo to uspešno uradili, napravili sistem i sistem 99% funkcioniše. Pravimo kvalitetne šrafove i od njih sklapamo mašine. Odlične mašine koje – prave nove šrafove! Nema tu napretka, nema budućnosti, šta da radimo s tolkim šrafovima!

Pesnici, nekako, provide budućnost. Nekad, čak, nisu ni mnogo pametni a svakako nisu vredni i poslušni. Nekad nisu čak ni pesnici, nego su neki seljaci ili muzičari, slikari ili, ređe, naučnici ili… bilo šta… Ali, ti Pesnici nekako, bauljajući po svojim “nebesima” proniču u budućnost i prave te “skokove” u monotonom kretanju istorije i menjaju vreme… Najčešće to i rade džabe i skapavaju u svojim jadnim životima a mi od njihovih dela zidamo svoja bogatstva i kule. Ti si Pesnik i potreban si nam. Radi šta hoćeš, radi koliko hoćeš, već si nam i, nesvesno, dao neke ideje… dobićeš sve što želiš, samo budi u Organizaciji. Zadrži svoju slobodu, veru u Boga, ali misli i na svoju… hm… porodicu!

Primakao sam se Udbašu kao da ću da mu šapćem:

-Da ti kažem nešto. To je zaista tajna i budi pažljiv! Ti Pesnici su baš ono što si rekao: “polulude lenčuge koje bauljaju po svojim nebesima”! Nemaju oni pojima. Ali, iz nekih vaseljenskih razloga  anđeli im, nekad i sam Bog, šapću tajne i genijalne misli i oni ih samo prenose. A sami… već sutradan nemaju pojma. I, još važnije, da znaš kad nekom drugom učiniš tu ponudu: Ako je prihvate, anđeli im više ništa ne govore i tada ništa ne vrede!

-Znaš da mogu samo da pritisnem digme na ovoj stolici i da više živ ne pređeš prag ove kuće. Znaš da za dve sekunde mogu da izbrišem… hm… tvoju buduću porodicu! Zar ćeš da je žrtvuješ zbog svojih smešnih i tvdoglavih ideja! Zar ćeš svoju ljubav da žrtvuješ zbog gordosti! Greh je to, strašan… znaš! Dugme mi je pod prstom…

-Ne preti mi isprazno. Sujetan sam na svoju inteligenciju, neopravdano… ali sujeta i nikad nije opravdana i, tačno, ona je uvod u greh gordosti… Uporan je i lukav i teško se borim s njim. No, kao što sam ja svestan tvog “dugmeta”, tako i ti znaš da ću ja, dok živac u tvom prstu tek zatreperi, desetinku ranije da ti otkinem ruku… A, zar bi ti svoj Faraonski život žrtvovao za moj, kratak i jeftin! Znamo da to neće biti. Smrt te suviše ima da bi život u tebi mogao nešto da učini. To je ta Faraonska bolest. Zato ste i impotentni i sterilni. Mislio sam da je to posledica vaših vampirskih infuzija, tuđe krvi na kojoj parazitirate… Skupili ste premnogo znanja i opet ne znate da paraziti ne mogu da budu na vrhu lanca ishrane. (Čak i to ste podmetnuli jadnim ljudima, jebo vas Darvin! Nema hijerarhije, postoji krug ishrane: na početku i na kraju bedni crvi izedu gordog tigra.) Nesposobni ste da prenosite dar života pa ste nesposobni i da ideje stvarate i prenosite, jer – i ideje su život. No, shvatio sam da je vaša bolest mnogo gora. Tražeći besmrtnost za svoje telo pustili ste smrt u svoj život i ona se tamo baškari i pije vas kap-po-kap, kao što i vi svojim žrtvama pijete. Ali, oni su, dok god su još ljudi, bar živi, žive bolan i težak život ali, ipak – osećaju. Vampiri više ništa ne osećaju: ni miris, ni ukus, ni seks… Jedino vama dostupno osećanje je nadmoćnost kojom paradirate pred ljudima: pravite se da ste moćni i zadovoljni i hranite se njihovom zavišću i čežnjom… Velika je moć samoobmane ljudskog mozga i dok god ste na javi, vi se zadovoljno dujete od tuđe krvi. No, najtiši a najmoćniji vas, ipak, na kraju stigne i obori. Sve možete da prebrodite, da nađete način… samo morate da spavate, kao i svi drugi. I, onda, dođe taj trenutak, nekoliko sekundi dok vas san obuzima i nestaje samoobmana-samodbrana mozga i vi se nađete pred Vašim Užasom. Svakog dana u par sekundi Vaš Užas vas otkrije i vi vidite Svoju Smrt. Normalni ljudi to vide samo jednom u zemaljskom životu. Vi to vidite desetine hiljada puta i još se beskrajno upinjete da dugo živite misleći da će jednog dana prestati.

Vidite smrt kao Užas… A ne mora smrt da bude užasna. Mora da si video ili bar čuo kako mnogi ljudi umiru sa spokojnim osmehom. Svaki čovek bira svoju smrt načinom svog života. Vi ste izabrali užas. Svaki dan pred san! Mislio sam, ranije, da je to vaša savest. Ali, ne, nemate je. Zato ste dobili užasnu smrt… Zato se i klonite sna i gamižete po svojim noćima…

-I, šta sad!? Zar ćeš svojim fantazmagoričnim konstrukcijama da negiraš Ovaj Život… Ovaj običan, svakodnevni život. Možda će to tebe da zadovolji i da se hraniš svojom samoobamnom i jednog dana, kao i svi, potoneš u tamnu prazninu nestajanja. Misliš da je taj, zemaljski život nevažan i da je samo tvoj. Kakav god da je i čiji je, Božji ili ljudski, nije besmislen i nije samo tvoj. Moraš da ga deliš, moraš da uložiš svoj običan, ljudski, zemaljski trud… Možda ti ne moraš da jedeš ali – tvoja deca moraju. Možda ti ne voliš sebe i svejedno ti je, ali tvoja porodica, bilo koja porodica, svi ljudi (a svi ljudi su, zar ne, gens una sumus, jedna porodica) moraju da žive i očekuju da i ti doprineseš, da stvoriš dom i hraniš porodicu… I ja… Mi ti to nudimo: da radiš ono što najbolje znaš i lepo i normalno živiš… Ništa ti ne tražimo, nećeš da krvlju potpisuješ neke smešne đavolske ugovore, samo ćeš da ponovo radiš u Organizaciji, što si i radio, i uštediš pare i odeš u Njujork, ili gde već hoćeš i brineš o… onima koje voliš… koji te čekaju… na ovom svetu!

Nemaš pravo, Savo! Nemaš pravo da bližnje žrtvuješ nekim ispraznim “idejama”!

I, da se razumemo… Znam da ovo nećeš da mi veruješ… Nismo mi u Organizaciji… prosto tako… Eto, da se bavimo nekim poslom i čekamo da nam prođe život. Neko mora da vodi ljude. Množe se i žive svoje pojedine živote. Neko to mora da uskladi, neko mora da organizuje taj organizam s milijardama pojedinih želja, potreba i života. Znaš da je demokratija glupost i da je najveći broj ljudi zaista nesposoban i da misli i da preživi. Igramo s ljudima tu smešnu igru “izbora” i oni su zadovoljni i misle da imaju neku moć a niko normalan ne bi gomili jedva razumnih dozvolio da zaista imaju neku moć. Pa, sve bi razjebali… Neko mora da im kaže šta da rade, neko mora da im kaže šta da misle, neko mora sve to da vodi kako se čitav taj sistem ne bi raspao i ljudi propali u divljaštvo i haos. O, da! Mnogo je zla na svetu i mnogo toga lošeg se dešava i ne može da se sve sredi tako brzo. Vekovima, milenijumima se trudimo i vodimo i, moraš da priznaš, popravlja se život malo-pomalo. Nekolicina predanih ljudi, naravno, misle i o sebi, jer – ne mogu valjda da upravljaju ljudima iz neke udžerice kao što je moja… eto, vidiš po meni da nije to samo trka za bogatstvom i moći!…, nekolicina milenijumima prenosi znanje i veštine i ulaže ga u civilizaciju. Grešimo ponekad, naravno – nismo bogovi, ali i ispravljamo i zato su nam potrebni najbolji i najvredniji… Da nam daju svoje ideje (ideje a ne krv ili te ludačke “vampirske priče”) i rad za opšte dobro!

Hijerarhija, ta piramida organizacije i odgovornosti, mada je ti negiraš a i sam znaš da nemaš pravo, je najbolji način da ljudska zajednica funkcioniše na najveće dobro…

-…I da jedan, vrh piramide, preovlada i upravlja svima!

-Da, naravno…

-Vi težite da budete bogovi a ustvari ste samo gomila parazitskih, paralizovanih starkelja koja ljude plaši vašarskim vampirskim zubima!

No, čisto da imaš temu za razmišljanje, nemam volje da ti obrazlažem… Znaš da ste hijerarhiju organizacije i vladanja vi izmislili a da je prirodno i normalno stanje ljudske zajednice funkcionalna uređenost koja se uspostavlja po potrebi posla. Ne – okoštala struktura hijerarhije nego fleksibilna planarna (polje) struktura koja se uspostavlja po potrebi. Znaš ono, kad krenemo da pravimo put, vodi nas putar, kad krenemo da pravimo vino, vodi nas vinar, kad krenemo u rat – vojskovođa, kad krenemo da sudimo – mudri i pošteni… Postavljaju se i ukidaju po aklamativnom spontanitetu… Ljudska je zajednica mreža, mreža koju sami ljudi formiraju po međusobnoj ljubavi i saosećanju…

-To su idealističke utopije…

-Jer ste ih vi takvim proglasili! Postojale su pre vas i bile realne i uspešne! Naravno, da bi se sada rasturila vaša vavilonska piramida moralo bi doći do haosa pre nego što bi se vratio normalan red…

-Pa, nećeš, valjda, opet neke Revolucije…

-Jedna jedina je Prava Revolucija bila u Vaseljeni i to je ona Gospoda Isusa Hrista… Ove moderne ste izmislili vi i vaši prosvetitelji i to su  najobičnija klanja za vašu dobrobit, da jedan preovlada! Revolucije su, više, nemoguće i nepotrebne…

-Zar zaista veruješ da ljubav i saosećanje mogu da preovladaju u, po prirodi, sebičnim i agresivnim ljudima…

-Znam, to je početak vašeg Programa: “Ljudi su sebični i zli, hajde da ih postavimo u sistem koji će to onemogućiti: Demokratija i podela vlasti!” …”a oni neka i dalje budu sebični i zli!”. Tako ste, ustvari, u zakonima okamenili zlobu i sebičnost!

-Zar nije svaka Mreža među ljudima nešto što ih sapinje i ograničava, guši slobodu… Uočili smo i mi to i postavili Naše Mreže!

-Te mreže ste vi bacili na ljude. Mreže koje se obrazuju is samih ljudi, mreže koje se formiraju po sopstvenom izboru ljubavi i samilosti ne sapinju i ograničavaju, one umnožavaju pojedine snage i moći…

-Aman… Dete, Savo… Jeste, kontrolišemo vas kroz mreže i vodimo u koliko-toliko uređen svet. Ograničen si, Savo, svojim vezama prema bližnjima i preko njih ću da te uvedem u pristojan i normalan život ili da te slomim! Urazumi se, za svoje dobro i dobro… hm… svoje porodice!

-Lažeš, Udbašu! Jesam li bio u vašoj Organizaciji, jesam li skoro sve radio kako ste mi rekli…

Onda su mi uzeli Linu.

Onda su mi ubili roditelje.

Onda su pokušali da oduzmu nevinost (bezgrešnost) LinaSavine ljubavi.

Onda su mi ubijali braću i sestre.

Onda su mi pokazali kako to čine.

Onda su pokušali da me uteraju u ludilo.

Onda su očekivali da im se poklonim i priklonim.

Onda su pokušali da me pokore strahom, glađu, bedom…

I ti sad očekuješ da ti verujem! Da za par meseci lagodnog života uništim sav ostali svoj i život moje porodice! Laž je jedino što može da se dobije od vas, jer je laž vaša suština! Laž dajete za slobodu. Meni je moja sloboda potrebna da bih mogao da volim Linu i ne dam je…

Ne miči taj prst i reci svojim psima da mi ne prilaze jer nikad neće saznati kako su umrli. Ja se borim za život, Linin i moj, i nisam dovoljno Bogobojazan i neću biti milosrdan. Više se nećemo videti, Udbašu! Mislio sam da te ubijem, ali neću biti milosrdan: neka te smrt lagano ispije…

Nećeš razumeti, ali setićeš se: Lina je MOJ ZALOG!

***

Umorno i razočarano Udbin Mag sedi u sutonu i lupka prstima po naslonu stolice. Malo se namršti, uzdahne i – pritiska dugme:

-Pustite pse!

Srkne vampirsku infuziju i srećno…

***

Treba da razmislim šta ću i kud ću dalje.

Preda mnom je bila još jedna obična beogradska noć. Svetla su sjala i prolazili su automobili i užurbana, nepoznata lica.

Polako je svitalo. Klinci su se polupijano teturali sa provoda i odlazili svojim domovima. Čistači su čistili i odnosili đubre. Ptice su se okupljale u krošnjama drveća i živo pravile dogovore za novi dan. Nazimljene prodavačice su otvarale radnje i od dostavljača preuzimale mleko, jogurt i hleb. Burek je mirisao iz pekara. Retki radnici su pogureno žurili, svako na svoju stranu. Buka je ponovo ispunjavala usamljene praznine grada.

Primakao sam se bašti restorana Moskva i seo na jednu žardinjeru. Cveće je bilo sprženo sušom i mrazom, razni otpad se gnezdio u pustoj zemlji. Kasina je još uvek držala zaklon na suncu koje se spokojno uzdizalo ka nebu.

Bio sam go, samo sa svojim rancem i Lininim ćebetom i kamenčićem unutra. Nisam imao para i nisam seo na stolicu, pored stola i moguće jutarnje kafe. Onda sam odlučio da ipak to uradim. Kasnije ću da razmišljam šta ću dalje. Isti oni, stari nepoznati likovi piju kafu sa kockom šećera i čašom vode.

Terazijska ulica je oprana i zatvorena za saobraćaj. Kao da će neka parada.

Vinčanski ribari i vajari tragaju za svojim ulovom. Kroz gusto šiblje se probijaju Skordisci i Singi i dive se divnom sastanku dve reke. Romejci u svojim legijama održavaju red i više ne vide lepe reke i hrastove koji okružuju tvrđavu. Blagi despot-vitez zmajevog reda utiskuje prve godine želja za gradom u srpska sećanja. Horde nepoznatih orijentalnih zvukova preplavljuju i šire se livade po hrastovim braništima. Hrastovi se vraćaju iz Šumadije i nerado obitavaju po moćnoj tvrđavi i samoniklim ulicama među sve bučnijim kućama pod kojim nestaju livade. Kaldrme dočakuju Solunske Heroje i prečanske doseljenike. Nova klasa, bezbožna kasta, preplavljuje kraljevske monumentalne zgrade i počinje sa Dedinja da motri na svoje podanike. Stižu domaćice i majstori, heroji socijalističkog rada, i šire se po udaljenim ledinama i pustarama. Kao nekim čudom niče Novi. Buka počinje da se širi kroz Stari i ulice postaju sve komplikovaniji lavirinti želja, nada i planova. U moru mirno srećnih, sitih i jednoumno pokornih počinju da izbijaju grupice buntovnika bez razloga, žestotkih momaka i Beograđanke postaju sve lepše, bude se… Nevidljivi geto dragstorovske kulture se kao novi, nedocrtani cvet uzdiže i Beograd polako postaje najnovija i najsvežija evropska metropola…

Moji mladi, lepi i srećni roditelji guraju dečija kolica a ja već mogu da hodam i počinjem da bojim nove domove i probijam nove ulice i na kraju dugog, lepog, toplog sutona vidim lepo, voljeno lice koje me drži za ruku i…

Horde beživotnih, vanumnih, vampirskih stvorova, izmilelih iz svojih mračnih i smrdljivih podzemlja se razlivaju kao krvava, crna pena na blatnjavoj bujici globalističke dušegupke… Urliču i uništavaju…

Još uvek ne shvatam da je parada završena, da je ovo nova stvarnost koja guta i bljuje Beograd!

Moje staro, nepoznato društvo ustaje od stolova i nedopijene kafe i prosute vode i šećera i brzo beži.

Mitingaši.

Bacaju svoje poklike i vitlaju svojim parolama. U idiotskoj euforiji gaze i razbijaju sve ispred sebe.

Svi su vampiri, čak i moje društvo na kafi.

Beograd je zauzet, vampiri su prosuli svoj izbljuvak i zaraza je postala opšta.

Stotine hiljada nadire ka meni i bežim. Iz druge ulice nadire nova kolona, iz suprotnog pravca nove stotine hiljada mi zatvara put.

Bežim u Balkan. Znam mu sve hodnike i tajne prolaze.

Prolazim pored jedne sobe i čujem glas Nekog Kize. Ispred prozora stoji sa Slobom, pored njih se delimično vide kolica Udbinog Maga. Stoje i smeju se gledajući gomile koje se sudaraju i obaraju, pljuju i padaju, dižu se i psuju…

-Kako da ih ne voliš kad su tako glupi!- kaže Kiza Slobi i smeju se grohotom… – Idem sad na svoje radno mesto.- izgovara Kiza i sa Trga kod Kneza se uskoro čuje:“Svi, svi…!“

Bežim kroz podzemni prolaz (ispod terazijskog Podzemnog) i provlačim se kroz Kasinine lavirinte. Čujem Slobu kako viče:“Volim i ja vas!“

Kroz napušten, đubrem zatrpan Dragstor bežim…

Kroz vrljike, trnje, blato, mrak, maglu, jaruge, pored vampira i zlih pasa bežim kroz Srbiju…

Go sam, izranjavan, užasnut i zgađen. Bežim od ljudi, priklanjam se i krijem među šumskim zverinjem. Ne znam gde sam. Samo ponekad noću vidim zvezde.

Sam sam i svi me gone. Ponekad sa dna neke zemunice čujem kako govore. „Moramo da uhvatimo i ubijemo tog Stvora.“ „Ko ga zna šta je to. Neki Stvor, kao čovek je a nije.“ „Ne može da živi među ljudima.“ „Vodite računa, lukav je i snažan…“

Krijem se po grobljima, među spomenicima i mrtvima. Ljudi me se boje i love me sa psima. Oni me izdaleka osećaju i pomamno laju. Uvaljam se u blato i stočje đubre da me ne osete. Kad me negde primete, žene drhte i plaču i sklanjaju decu, kuće zatvaraju i prozore pokrivaju. Babe bacaju čini. Jedna me videla, ili je tako mislila, i tresla se i kupala u histeričnoj peni. Svuda su bile stražarske vatre i ljudi su se okupljali i svoje najveće blago, decu, čuvali u trostrukim krugovima.

Nikoga nisam ubio ni dotakao a priča je išla ispred mene puna krvi, užasa i leševa.

Gledao sam ih ponekad izdaleka i nisam prepoznavao ljude. Na licima im je bilo samo mleveno meso vampirskih izbljuvaka, krvavih očiju i iskeženih očnjaka. Počinjali su da liče na svoje pse. Video sam da pokorno trče na pozive svojih novih gospodara i radosno šene i čežnjivo skiče da im dobace kost posla i mrvicu dolara.

Noću su vrištali (pokušavajući da pevaju) i ljubili usrane gaće folkerskih starleta.

Ujutru su čitali najnovije izveštaje tabloida:

SAVA SAVANOVIĆ SE VRATIO!

Više nisam video ljude.

Ljudi su meni videli TO, to nešto što je drugačije i plaši ih.

Ja sam za njih bio vampir.

***

„I, kažeš, dete, da je ta atomska bomba i ta radio… radio…cia… ima da nam napravi po tri oka i da imamo rep… A, je l’ ćemo svi da budemo takvi?

Pa, dobro, onda nije problem!“

***

Nekako sam stigao negde daleko, u srpske planine daleko čak i od tabloidskog cunamija i naplavina priča o vampirima. Neko selo je bilo nedaleko, s malo ljudi, uglavnom staraca i starica i nekih mlađih koji su po ceo dan morali da se zabavljaju po siromašnim njivicama i pretarelim voćnjacima. Noć bi pala rano i skromne večere su rano završavale i svetla trnula da se ušpara para i obnovi snaga.

Neka vodenica je bila davno napuštena i ruševna ali je potok pod njom živahno grgoljio i pevao svoju pradavnu uspavanku. Jedino se ponekad raspravljao sa starim vitlom na kome je postojano počivao prastari vodenični kamen u čijim su porama još preostale hlebne  trunčice nekadašnje sloge i spokoja. Zvezde su bile bistre i veće i jasnije nego igde. Sitno zverinje je brižljivo obilazilo i žurilo da se u još jednom danu nahrani i u svojoj jazbinici se utopli među poznata, nežna krzna, makar bile i bodlje, i mirise.

Uronio sam u potok i bio sam potpuno okupan. Čist, spolja i iznutra.

Disao sam vazduh i pio vodu. Ležao sam na zemlji rodnoj i ona mi je snagu davala.

Zvezde su mi izbistrile oči, šuma me zadojila i utoplila, zemlja se složila s mojim koracima. Vetar mi je očistio misli, vatra mi je oprala dlanove.

Linino ćebe i kamenčić su mi bili sve.

Sve je bilo u redu.

***

Svog čukundedu, Savu Savanovića, sam primetio posle nekoliko nedelja.

Obično bi, pred suton, seo na ivicu šume, grickao neku travku i dugo i prozorljivo me posmatrao. Ptice i zverčice nisu obraćale pažnju na njega. Prošle bi po svom poslu, poneka ptica bi sletela na njega i prhnula na najmanji pokret. Nije se krio i nije prilazio.

Nije imao ništa važno da mi kaže i samo je pazio na mene.

Sada sam noću mogao da spavam potpuno mirno i da dane provodim otkrivajući jezik sveta prirode. Naučio sam mnoge reči i pomalo da govorim. Govor mi je,najčešće, kao kod malog deteta, bio trapav i smešan. Priroda se smejala ali je bila strpljiva i predana učiteljica. Radovao sam se uspesima i sve češće sam mogao ponovo da se obradujem i srcem nasmejem.

Bože, kad sam poslednji put bio radostan! Kada sam se poslednji put nasmejao od sreće i zbog sreće! Kada sam se poslednji put spokojno smešio! Kada sam poslednji put bio miran kada me san tiho grlio i prenosio na svoja svetla polja! Kada me poslednji put budio osmeh jutra!

Nedostaje mi Lina…

Potpuno sam se umirio. Poslednja štroka mračnih godina se isprala sa mog tela i iz mog srca.

Ponovo sam mogao da živim sa životom.

***

Pronašli su me.

Nisam se iznenadio ni zabrinuo. Produžio sam da živim.

Noću me čuvao čukundeda Sava Savanović. Ništa nije moglo da promakne njegovoj pažnji i ništa nije moglo da savlada njegovu snagu.

Ja Sava Savanović sam pazio danju. Ništa nije moglo da mi promakne i ništa nije moglo da me savlada.

Jednog praskozorja, još je samo jedna zvezda sijala na obzorju. Bez svog doba i vremena, slavuj je počeo pesmu. Čuo sam ga.

Pogledao sam i video.

Stigla je limuzina i u otvorenim vratima sam video priliku od koje mi se pričinila Marija Ternokof.

Tren pre trena moje srce je zakucalo i otvorilo sebi vrata. Moja se duša vratila jer ju je videla pre mene.

Tren kada je Lina izašla iz limuzine, ona lepa i nesigurna devojčica, ona prelepa i puna nade studentkinja, ona snažna žena moćna kao boginja, moja žena, moje umirenje sa vaseljenom.

Išla mi je u susret kao i uvek za sve naše godine, s toplim vetrom u kosi i radosnim sjajem u očima, rukama koje hrle da me zagrle i utople se u zimi na mojim grudima, da kroz zagrljaj osetim pod majcom topli znoj na majci i njenim grudima, da me osmeh obasja i usne ispiju poslednju gorčinu i upijem njinu snagu i spokoj.

Hodala mi je u susret i suknja ju je sapinjala i štikle su se preplitale s travom i kamenovima. Samo je u mene gledala i ja sam video samo nju.

Spojili smo se.

Zagrlila me i moje telo se predalo. Drhtala je na nogama i bedra su joj treperila. Ovila mi se oko srca i ono se utopilo kao u izvor žive vode. Držao sam je i bila je sva moja, bila je… Moja žena, moja Lina… Čist i go stojim pred njom!

Pogledala me i video sam sjaj raja i progovorila je jezikom tek stvorenog sveta:

-Imaš kćer! – rekla je… I zarila je očnjake u žilu kucavicu.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

KRADLJIVICA MRVICA I TUROBNI TUMAN

KRADLJIVICA MRVICA I TUROBNI TUMAN

 

Tuman je plovio nebeskim svodom već desetak epoha. Kružio je krugovima po zemljinom šaru, nagledao svega, ponegde i prolio kišu i smočio neku njivu. Smučilo mu se od ljudi i bezdomne muke. Vrteo se po spirali, oblikom ljudskom mozgu sličan a niko ga poznavao nije. Oblaku je kratko vreme, životu svičan nije a pamet ljudska tek je prazna orahova ljuska što po moru tmurnom šuplje pljuska. Ko bi oblak upamtio kad i lica ljudska u sećanju tamne. Pramte gromove i munje, bljesku se zadive, a oblaka je mnogo, tma i tušta, menjaju se svakog dana, oblici su svakojaki, neki na nešto i liče. Ali, u njima nema priče, ništa da se pamti dok se pati i skita.

Nije stao niti je nestao. Ni ime dobio nije, samo tuman tmuran ostao je.

Ko bi znao kako, u pustinji bio je nekako. Čađavi dim iz aviona palog učini mu se sličan. Video je čoveka tužnog kako iz srca peva i ka nebu uzdiže se kao čudan san. Egziperi priča o Malom Princu.

Kako lisica poruku mu slala kako da je pripitomi. Da je dugo čeka, da reč mu bude meka. Trpljvo da stoji dok iz šume prigušeno svetlo očiju iz tame svetli iz daleka. Senka straha kad nestane, možda tad mu priđe, posveti mu dodir, repom mahne, nežnom dlakom ruku mu pomazi. Možda neće uvek u mrak šume da se vrati. Medobojna dlaka možda postane mu slatka.

Tuman je plovio pa se i zamorio. Predugog života da skrati stalaktite u senovitoj pećini počeo da prati.

Senica.

Mala, živa ptica počela je na prag pećine da slati. Poruke bez reda o svemu što po šarenom ptičijem svetu se događa i zveči.

Tuman je znao trik. Setio se lisice. Sam je bio Mali Princ. Mrvice slatke, tačkice po pokislom blatu, puštao je da zaboravljene ćute. Senica, mala uplašena ptica, ostavljala je od kandžica slike po mekom, toplom tlu… Skakutala slatko i poneki odzviždani redak.

Tuman imao je vremena puno. Kradljivica mala mrvice je krala, mahnula bi repom i u trenu bežala ka obzorju dalekom.

Trag radosti prosu se pred pećinom tmurnom. Skupljao je mrvice i pravio zrna da obraduje pticu. Od radosti žive skupilo se dosta, mogli su da dele beskrajnu lepotu sveta. Tmurnog straha nesta…Ljubavi prosta, od semnice prosa.

„Šta su sve epohe lutanja po svetu bile…? Ništa nije kao drhtaj srca male ptice kad je na dlan moj sletela kad je htela.“

Tuman pljusnu dlan o dlan.

Od senice-ptice ostala je samo skica.

 

DEVOJKA U SREBRNIM CIPELAMA

MLADA DEVOJKA U SREBRNIM CIPELAMA stoji na trotoaru na bus-stajalištu. Vitki listovi nogu izlaze iz cipela i preko kolena plove uz butine koje nestaju u mraku suknje, (ozbiljne, geometrijske) i tu priča počinje.

Kao rečna hrid stoji dok se oko nje razbijaju gradska vreva, uzvici, zbrka, šarene reklame… Neki negoduju ali ona naprosto stoji izvan i ništa je se ne dotiče. Vreli je mrak tek legao na ulice ali oko nje se širi rečna svežina. Srebrna senka sa telefona miluje njeno lice i cakli se o oči i osmeh. Nema je tu.

Ja sam dovoljno star da vreme više za mene nema značenje. Zato je gledam dok se ona smeši srebrnom ekranu. Uživam i potajno zavidim ekranu.

Svu tu buku u jednom trenu prekrije njen smeh, radostan zvuk iz grudi zazvoni i i nezaboravno se izvije prema nebu. Pratim njen pogled i vidim na noćnom nebu srebrni oblak i munju koja zasvetli u njemu.

Shvatam: zavideo sam nekom čoveku a ona je vodila ljubav sa oblakom.

Hteo sam da je ponovo gledam ali je nestala.

Prihvatiću kao jedino razumno objašnjenje da ju je odneo bus.

 

ZVIŽDUK

ZVIŽDUK U OSAMI

 

Mrak je.

Svetla se probijaju u tmini i trepere na tihom noćnom vetru kao lišće prolećno. Voda pljusne o suv, topao beton i nestaje pod zemlju.

Prve, krupne kapi noćne kiše padaju, probijaju tkaninu košulje i upijaju se u staru, hrapavu kožu. Gutam tiho gutljaje vode bez želje i volje, lagano se uspravljam i primetim senku koja se nadvija nad mene. Iza leđa i bez zzvukova.

Nahrupe ledena sećanja, duhovi prošlosti koje nisam živeo i ne poznajem ih. Moj je ovo grad i gospodarim njime mrakom. Čija ludost vodi senke nepozvane da ih namučim i zgazim. Obezljudeo sam i poludeo, ljudske me sklonosti ne preče da se služim nasiljem i naseljenike svoje blizine pretvaram u beživotne, smrdljive barice. Tako su jadni a ova senka se usudila da dotakne moje rame…

…Glupa li je, luda li je… Kao i ja…

Naoružana je. Naouružana je, kao i ja, jedino moćnijom od straha, ljubavlju koja se seća.

Nije starica ali već se pogurila pod teretom nebilih vremena. Oči su joj bistre kao kada sam ih zavoleo u jednom drugom gradu u jednom drugom vremenu. Jedine svetle u mraku, same svoju svetlost šire među svim senkama koje su samo odbljesci drugih svetala. Grudi su joj otežale i nabrale se ali su lepe, lepe od ljubavi i nabubre se bradavice krvi i imaju onu lepu boju ljiljana u dolu. Nema sumnje- lepa je.

Lepa je u gradu koji tiraniše atraktivna i napasna, mašinska mladost. Sve te kese kojima se pune izobličene jagode mladosti. Svetla, svetla… Mirisi, mirisi…Klonovi koji se proizvode u frankenšatjnovoj korporaciji, predivni smrdvi zombiji ponosni na podaništvo večnoj mladosti… A ona drhti u noćnoj košulji, sva leprša na vetru koji zviždi kroz kosti. Ustala je jer nije mogla da zaspi od vrućice koja ju je gušila pod posteljinom. Ustala je i drhtavo se prošetala do česmice pod grmom ljubičastih ruža. Dodirnula je mlaz vode i umila grudi i bradavice su se naježile kao ljiljani u dolu pokriveni prvim snegom ovog proleća.

Kada nam se pojave neočekivana sećanja i misli nezvane, kao ove noći… Nije to volja nepostojećeg boga slučaja nego su dodirivanja kvantnih parova, razdvojenih i nepostojećih u beskraju.

Ja sam pio vodu.

Ona je pila vodu.

Kolike je sile upregla vaseljena da nas spoji!

A trebalo je, onog dana, da joj kažem „Ostani!“ I… sve bi bilo u redu! Ona bi me omrzla i meni bi se smučile njene igre i, kao krišom, bi se ogovarali i deca bi mislila da se samo pravimo a da se, ustvari, volimo i-ne da se samo krijemo od strašne utvare samoće.

Kako se divno mreškala voda oko njenog tela. Vijugala je kroz vodu, dugim dugim nogama razbacivala divne kapljice bisera pod kasnim suncem kasnog jula. Nežna bagremova zelena se vrtložila oko zadnjice i milovala oko vrele i nabubrele usne. Poneki mlaz bi se uvukao u sočnu tminu i ja sam osećao, trgnuo se od žmaraca. Pošla je iz vode na suvo, uhvatio sam je za ruku i ispod obe mišice je podigao. Nehotice sam dlanovima pritisnuo polutke i nabubrele bradavice. Gurale su se da provale kroz nasisnjak, bokorile kao ljiljani u dolu. Zujao je jul od zrikavaca i uznemirenih misli u mojoj glavi. Mirisale su joj usne na poljubac i našla se opasno blizu uz moje usne i sve je odjednom utihlo. I glasovi, i zrikavci su zanemeli pred burom koja se spremala.

Ničeg nije bilo.

Samo grmljavina koja je zamirala na granici povlaženih planina i sunca koje se sušilo.

S oštrih ivica kamenih krhotina kapi su isparavale put neba. Tek poneki odsjaj rascepljenog srebra. Kap krvi se polila po prstu posečenom.

Dodirnula je rosu na ruži, prejako je stisnula i krv je posisala. Stavila je prst na usnu i krv se upila u usnu i pomodrela je kao kraljevski ljuljan u dolu. Toliko je slatka bila! Iskrica u noći…

Izvukla se iz mojih ruku i rekla što joj je prvo palo na pamet: „Kupaći ti se uvukao u dupe…“ a na nešto drugo je mislila…

Dug put je bio pred nama.

I ratnik, i pesnik… i lepotica, koji se smeju zombijevskom prahu, krhotinama od duša koje žive „jer vi to zaslužujete“-poukama marketinškog smrda.

A samo je mahnula rukom i vratna žila mlade devojke joj se našla pod očnjacima.

Pljunula je: silikon joj se zaglavio među zubima. Gladna, potražila me očima i našla gde pored kamene gradske česme zarivam očnjake u breskvom namirisanu preponu mlade devojke na prvom noćnom izlasku. Ustvari je smrdela na ustajalo pivo. Kuda će oni po putu nasred nigdine!

Jadni zombiji! Bebe požive tek par godina po rođenju i onda ih umrtve! Tek tako, da bi mogli da im prodaju reklamno đubre za mrtvake. Ubrizgaju im hormone sreće i zatim ih puštaju da se uvijaju i grče. Daju im tekućine za obeznanjivanje i programiraju kako bi tumarali bez cilja i truni radosti…

Radujte se! Radujte se po beskonačnoj programskoj petlji…

Kad bih isisao mrtvilo ih njihovih tela, oči bi im sinule poslednju varnicu, trun sećanja na sreću pre no što su ih kao bebe umrtvili „jer to zaslužuju“ i postali bi slobodni, da zaplove beskrajnom vaseljenom. Treptaj oka, refleksno trzanje očnog kapka, jedina kap života koju nisu uspeli da im otruju…

Gospodari robova.

Slab sam za njih. Moja starica, moja devojčica, ona ima silu jaču. Ja ne.

Ja sam slab i uplašeno se skrivam. Evo, skupila se gomila mladih zombija i udara me i šutira i kad im se učini da sam mrtav, pljuje me i zapišava jer im se učinilo da je prljavi starkelja uhvatio dupe njihove drugarice. Tako vide. Ja sam ispio prljavu krv iz međunožne prepone. Pljuju me, psuju me, prosipaju moju krv po trotoaru po kome teče voda iz česme…

Moja starica, moja devojčica ubija gospodarske zverke!

Moćna je i sažaljivo gleda moje izubijano telo u prašini i vodi, u blatu… Ali, potreban sam joj. Potrebna joj je ljubav.

Ona je ljiljan u dolu i srna i golubica.

Slavuj u ružičnjaku zaplesa frazu i fijuknu kao bičem za kraj.

Tišina je bila kiša.

Uzdahnu duboko i u grlu zahrupi.

Zvučalo je smešno. Samo joj se ugrči kraj usana ispod proniklih nausnica. Setila se mene a nije smela da se nasmeje da hrip ne postane kašalj. Možda čak i krik.

Videla me je jednom po danu i nekako me prepoznala. Oćutala je pogled jer se zastidela: bio sam tako ružan. I ružan. Brižljivo je rasprostrla skute preko nežne mladosti i uljudno zaćutala. Škripnula je zubima i ugrizla unutrašnju stranu obraza. Ta se rana teško zatvara. Krv joj je punila usta, ona ju je gutala i brzo nestala. Krv je bila gorka od ukvarenih desni.

Moja devojčica… Uvek je bila tako uviđavna i pristojna.

Nestala je u gužvi između glasnih i napasnih zombija.

Ja sam u to vreme bio mlad i neobuzdan i tužan. Jeo sam mlade devojke. Nisam, kao kasnije, samo krv im pio. Jeo sam ih, sirove i čvste, od kose do zglobova noge i krive nožne prste. Oči nisam. Toliko je lepote bilo u njima, žive lepote… Povijeno žito, od dva tela ugaženo, pod mesecom krvavim i bledim i u rosu ranu klasje obliveno. Opet zrna se lepotom otvore.

Kad je frankenštajnska korporacija načinila ih lepim iluzijama neonskih svetala, ljubav je nestala. Bile su prazne školjke koje bi se brzo usmrdele ako čim se upotrebe. Krv sam pio više iz navike, iz glupe potrebe za jedenjem… Ali, ukusi su nestali! Svet se pretvorio u bljeskove svetala i zujanje u praznim srcima a zombiji su zombali.

Sva kiša se pretvorila u jednu kap.Padala je kroz noć i ludo je lupala u pod. I, opet se pela i ponovo padala i ponovo je lupila. Tada je postala otkucaj srca a ja sam, ustvari, bio umoran i star i samo sam ponekad krv pio. Iz lenje navike.

Ona ništa nije znala. Grudi su joj pro-virile i ljudi su je gledali čudno. Vodila je razgovore po pravilima i udala se i povinovala. Ljiljan u dolu se okružio pustom i divljim zverovima.

Krv je počela da pije slučajno. (Priča o tome je zapetljano duga i konfuzna.) Bio sam prisutan i između dima dve cigarete progledao kako se u sušnoj pusti ponovo pomalja cvet i rumenilom obliva. Požuda pljuvačke mi je potekla i imao sam je.

-Ali, ja sam precvetala i moje je ženstvo presahlo. Dupe mi visi i sise mirišu na dinju.

…Kako je lepa bila! Moja devojčica, moj ljiljan procvetali….

Hodam ulicama predgrađa i moji koraci su vetar koji miluje bele plahte što lupkaju na vetru.

Zaboravila je da pokupi veš sa žice u gradini među ružama i kapi iznenadne kiše pljušte i zasive njinu sumračnu belinu u ovoj noći. Tražimo se kao slepi.

Dodirujemo se prstima i usnama i nalazimo u žeđi.

Zombiji bacaju prazne i zamalo prazne konzerve piva i one meko padaju na plahte i bešumno kliznu na tlo pored ruža… Ružno žuto, kao od prosutog semena muškog…Ona bi…

Izlazi na ulicu u kao avet beloj spavaćici s izbledelim roze cvetovima i viče sve one naučene reči kojima bi da bude pristojno stroga…

Zombiji se smeju, posebno mi je drag zvonak smeh jedne male lepotice, divljakuše, zečice…

-Ipak, stani… Nije u redu…- kaže i zadržava jednog krupnog kretena.

Moja starica je zbog toga zaista kivna. Ima, i ako zna da me beskrajno ima, svoju dozu ljubomore. Lomi, kao grančice, prstima, glatke, duge, krhke vratove.

Grad je njihov ali je predgrađe naše.

Dok se obesna mladež zabavlja i grohotom svinje ismeva jadnu staricu u paučinastoj noćnici i ona drhti, ne od zime nego od nemoćnog besa, iz obližnjeg parkića izlazi sluzavi stari pijanac i smešno razmahuje i udara se rukom o nabildanog mladića. Ovaj se iznenadi ali pogleda kreaturu i počinje da je bije. Manirom čopora pridužuje mu se još nekolicina uvežbanih, depiliranih i dezodornisanih udarača i kreatura se slinavo prostire po trotoaru i grči se od bolova koji se prostiru nekoliko minuta posle udaraca. Devojčica-zečica prilazi i zvonkim glasom viče i vitkim rukama (iznenađujuće snažnim) sklanja udarače. Jedna druga, koja je i ribicu namirisala jer se seksu nadala, prvom te noći, je kivna i kevće na staricu u noćnici. Ova je ništa ne razume, ali ruka zakačena za njenu, nekad bujnu a sada slamno uvelu, kosu mlatara njenom glavom. Krpena lutka.

Bljesne krvavi sjaj u očima i otkine joj ruku. Krv pljušti po svilenoj haljičici i boje se mešaju.

Čovek bez senke ustane i u nekoliko poteza slomi tri mlada, mesnata vrata. Čučne i pije krv koja lipti. Poput vuka u toru zaskače jadne ovce i samo jetre im izede. Zečicu stigne i obori je. Preponsku arteriju zagrize i krv ga guši dok se ona u orgazmu uvija i stenje slatko.

Zombiji odlaze i dugo se još čuju njihovi razdragani povici i zvonak smeh. I najzad zamru.

Odjednom smo sami i gledamo se na desetak koraka i samo nam oći sjaju i okružuje nas šum davno neizgovorenih reči. Uvele su već i nemaju značenja koje su imale u davnom, bujnom letu. Njeno telo treperi od damara, svi oni dodiri koji su neshvaćeno propali na asfaltu puste sad kao  ružine latice se prosipaju po njoj. Dva uzdaha u isti mah. Oba su optužbe, optužbe bez ljutnje i s odavno prihvaćenom prošlošću.

Vetar jače razvije plahte u ružičnjaku. Ružne mrlje, tragovi semena muškog..

Sutra, sutra će se pobrinuti za to. Nežno i besmisleno pretražuje bore plahe. Ispravlja ih i počinje da plače. Suze se same liju i još mrlja se stvara na plahti.

Sutra, sutra će se sve svršiti.

Srna u granama ljiljana u dolu. Lizne ranu i bol zaceli.

Noć još uvek traje. Iako sam se dobro napio krvi, gmazovski gramz kopa kao pacov po utrobnom životu i tera me da UŽIVAM-„JER SAM TO ZASLUŽIO“. (Mloga zombijevska krv u meni krkljiče i menja me nevoljno.) Kao avet krvavih očiju u svojoj staroj busiji se krijem među đubrem i međ trnjem i motrim na pice. Mlade pice zategnutih dupeta opojno se šire između mirisa breskvi, užeglog mesa i kiselog piva. Kvare svoje crvene usne i picin kečap im se razliva niz biserne zube i razliva među sočne usne. Moram da vam priznam da me ta scena erotski pali i samo stenjem u svom skrovitom brlogu: kakve bi krvopije to bile… ali su mrtve!

Nehajnom uzbujalošću uzmu par zalogaja, one sočne, pico-kečapske, i ostatke bacaju… One najslađe, rubne, hrskave, malo pregorele i samo tragove ostavljaju pico-kečapske i pljuvačke svoje slatke. Veoma profinjeno, svetsko-mondenski, odbacuju ostatke u najnoviju korpu za od-patke. Sačekam da odvrckaju svoja dupenceta na golim, sjajnim nogama i zaskočim ih. (Mnoge sam bitke vodio sa sebima sličnim i uspeo da sačuvam ovo mesto samo za sebe: najbolje je! Gospodar li sam ja ovog noćnog grada!)

Uguravam otpatke u sebe i zadovoljno podrugnem.

Tada je osetim i smrzne mi se duša.

Moja srna, moja lastavica, moj ljiljan u dolu je umorna od života i podiže se na talasu vetra iz divljih davnina i plovi, ne dotiče se tla… Grudi su joj pune i jagode niču oko njenih stopa. Stopala koja sam držao i milovao, otimao ih od anđela zavidnih, umorna su od krivih puteva i bolne kamene reklame rizle ljudskih srca. Usnice rujne ljube zadnje slatko vetra morskog. Slana je od soli žive i slatka od srca svoga koje miri ritam spori…

(O, radujte se zombi-gospodari sveta. Nema više krvopije da vam smeta!)

Jutarnja se rosa oko koraka tihog topi… Uzjahala je na kobili vetra i širi se ka šini gvozdenog konja koji zviždi u noći. Ka maglini Denebole zvezde uspinje se njena zvezdana prašina… Svu beskrajnost sve-mira ledenog ljubav njena topli.

I korakom je zadnjim pokazala na mene, kukavicu zadnju…

Moćni konj kroz noć svetlom svojim lomi okove od mraka. Gle, na putu njemu, nemoćna i slaba, prilika je bela u noćnici od pahulja snenih procvetalih na plahom zefiru predgrađa od stakla. I sećanja. Gle, železo se lomi i pepelom se stvori, tek čađ je na postelji od vetra.

Gledam ponekad na ljiljane u dolu. Gradina njena to je bila.

Ruža jedna usred procvetala, krv je njena od ljubavi početka.

 

ZVEZDANA

TRIDESET ŠESTICA DO ZVEZDANE

 

Tih sam godina još bio mlad i neobuzdan.

Bruje trole i zuji neon.

Ona ima haljinu kao iz šezdesetih: široka suknja otkriva kolena a torzo je prekriven uz telo i samo se osrednje sise izmiču. On ima sličnu odeću: odelo buntovnika i belu košulju s vlatima sasušenih travčica. Kreću se kao po koreografiji: Ona ga prati i hvata za rukav. On se grubo cimne i njena ruka padne. Kaže… odmahne rukom kao da tera insekta, okrene se i odlazi u noć. Ona pruži par koraka ali kao da naiđe na nevidljivi zid i ne može dalje, vrati se i sedne na oronulu klupu i plače. Zvukovi grada nestaju po praznim ulicama.

-Zašto? Boli, kida me…

Ja sam pijan, ubljuvan a čini mi se i usran. Ležim, oduzet između nekoliko drveta i parčića livade. Hoću da joj kažem nešto lepo i napinjem se i mumlam.

Izgleda kao duh dok se još trese od bola i plača i prilazi mi na tom mestu između jave i med’ snom. Podiže skute haljine i skida gaćice i čučne nada mnom. Lepšu pičku nisam video. I miriše na breskvicu.

Piššša…

Nije videla da imam lep šešir. Flicovan.

LINA KIŠA

Nedeljama već ne pada kiša. Letos, isto tako, a još je bila i nesnosna vrućina. Sada je sredina decembra i meni je temperatura, od 0 do 10, sasvim prijatna. Ipak, jako mi nedostaje kiša.
Ona mirna, ponekad snažnija, koja se čuje na olucima i ponekad se strese sa grana. Lišća više ni nema.
Nekad sam voleo da gledam zvezde. Sada bi bila prava prilika, hladno je i vedro, nema meseca. Nekad sam voleo da gledam oblake. Sada, uopšte, retko pogledam u nebo.
Ne maštam i ne nadam se. Svoju sam maštu pretvorio u idealističku filozofiju, prilično temeljno je postavio i samo se nadam da će je nekad-neko čitati. Druge nade sam prebacio u neki drugi svet, s onu stranu smrti. Kad tamo pređem, nadaću se da ću naći Linu. Posle svih onih divnih devojaka, samo mi je ona preostala. E! „samo“!… Lina je moja idealna žena, pomalo složena od svih onih za kojima sam čeznuo, u koje sam se zaljubljivao, koje sam ostavljao… i – Lina je lik iz mog romana. Nisam, u početku, mnogo mislio o njoj niti planirao da ima značajnije mesto u toj priči. Nekako tiho i neočekivano se nametnula, postala glavni stub a ja sam se zaljubio u nju. Sedeo bih u svojoj sobi, krio se u polumraku od vrućine i trudio se da namamim san u postelju i preživim još jedan na putu ka svom pravom domu. Lina me svog obuzela, okružila, činila boljim i hrabrijim. Danima sam se borio da je još malo zadržim uz sebe, da dišem njen dah i ogledam se u njenim očima. No, priča je tražila da ona otputuje i ja sam samo mogao da puštam tople suze dok mi se srce širi po celoj vaseljeni.
Kažu da je Pigmalion, ustvari, na kraju rekao: „Ne zaljubljuj se u svoj model!“Složio sam se s njim jer sam ponekad, zaljubljen, modelirao neke devojke u neke modele i teško prolazio kroz razočarenja. No, Lina nema svoj model u stvarnosti, ona je nastala sama od sebe. Prolazeći kroz mnoge (nejasne) metafore polako sam zaključio da mogu da je potražim tek ako se nađem u onom (svom) idealnom svetu.
U nekim danima sam šetao po beogradskim svetlima i senkama i gledao, tražio njeno lice. Mnogo sam lica video i nijednom njeno. Bilo je mnogo sličnih, ali, naravno, nje nije bilo. Da je vidim, znao bih odmah, toliko sam svestan njenog izgleda, pokreta, glasa. Ona je živa i negde je na svetu. To znam kao što znam da ću je videti u našem raju. (Jer, izgleda da je raj zaista stvoren samo za dvoje.)

Noć.

Troma, blatnjava, teško joj se lik razabire.

Kiša.

Mirna, nestalna, nesigurna u sebe. Predivno mekana i setna. Kao devojka na početku svog uzrastanja: još nesigurna u sebe a mreška se kao more pred buru od navale slatkih sokova probuđene žene. Od toga uznemirena čezne za mirnim zagrljajem, povratku u mirne dane koji su nestali pred bujicom očvrslih sisa, neukrotive zadnjice, paperjastih dlačica i kose zanesene na vetru novembarske hladne kiše. Imao sam jednu takvu u najlepšim danima kada još nije znala treba li da se ljuti ili plače, kada je još uvek volela sebe više nego bilo koga drugog, kada joj se razum bespomoćno povlačio pred plimom osećanja. Imala je kosu boje šume kada iz kraljevskih nijansi pozne jeseni prelazi i jednobojnost zimskih snova zamrzlih poljana i pucketanju vatre usred usamljene kolibe, bez straha, sva utopljena u ljubav.

Zaljubljivao sam se premnogo u svojim mladim danima i nisam birao. One su birale mene. Ipak, najviše sam voleo pametne i ponosne devojke. Najčešće se ispostavljalo da je ponos zaštitni sloj preko ranjivosti. Pamet nije vredelo kriti niti je silom pokazivati. Bila je tu, u očima i na licu i bojila ih u lepotu koja ima svoje eto, zato! Što su bile pametnije, to su više ćutale. Eh…

Ali nestale su gustim kišama svakakvih godina koje su se valjale preko mene i na kraju me, beznadežno izgubljenog, uvaljale u jad i bedu poraženog života i nerazumnu čežnju da se vratim svom jedinom domu. A, koga ću tamo sresti… Moju Linu iz romana ili neku od svih tih koje me se više ni ne sećaju. Kako ću, onda, Bože, u Raj! Nije Raj stvoren samo za dvoje: mora ih biti najmanje dvoje. Sam tamo – ne može. Lina je samo moja misao a ja, svim tim predivnim devojkama, nisam više ni misao.

Ima ih desetak i neko vreme sam još imao uvid u njihove živote i misli a onda su nestale i nadam se da više nikad neće da me vide. Ljut sam jer me izjeda ponos i detinjasta krivica što su dopustile da tako propadnem. Ja, koji sam bio odvratno samoživo i samougroženo biće.

A, eto, neke su me bar neko vreme i bar mislim volele. A ja sam stalno bio nezadovoljan jer mi je nedostajalo ono jedno rano jutro kada ću da ustanem i da odem zauvek. Sada mi je jedino zadovoljstvo da dočekam zoru, prve šuštave zrake svetlosti i zaronim se u mrak sopstvenih zatvorenih očiju.

Beznadno sam i neobjašnjivo usamljen na svom besmislenom putu, sve više i bukvalno živim u svom svetu i sve teže se služim razumom kako bih opstao među ljudima koje ne podnosim i u svetu koji obožavam.

A, eto, ni traga neće biti imenu mome među ljudima ni na svetu.

Ja zaista s naporom i sve teže uopšte postojim među ljudima. Sve teže uopšte shvatam šta se to dešava i zašto. Ostajem na svetu jer ne znam kako da napustim igranku a da ne načinim neprijatnost. Ispostaviće se da niko neće ni da primeti da sam nestao posrćući u nekom mraku po nekom bespuću iako sam mislio da mi je pod nogama bar nekakva staza.

Sam i uplašen.

Hoće li zašuštati moje breze i dozvati zoru da je vidim da me pomiluje i da se osmehnem u zabludi kako je svetlost i meni večna. Živeo sam svoj san a on čak nije ni bio lep. Bio je mučan i konfuzan. Nisam mogao da pobegnem iz njega. Imam 55 godina a od života možda imam 5-6.

Čekam da dođe kiša. Na weather sajtu vidim da će to biti prekosutra. Na jazz sajtu iz Sijetla slušam džez. (Ovaj za vreme je takođe iz Sijetla.) Mislim da bi mi se u vreme kad sam bio mlad dopala cela ta stvar sa internetom. Mogao bih da pišem i priče i pisma i da slušam džez. Sada slušam džez i pišem priče i romane. Pisma, čak i ova e-majlovska, niko ne piše i niko ne čita. Ipak, nekad bih, uz oktobarske kiše, bio srećan. Sada nisam.

Sada uopšte nisam srećan. Ponekad sam zadovoljan onim što pišem. Pišem tako da se što više vratim u stvarno daleku prošlost, da pišem kao što su Drevni Pesnici nekad pevali. Time sam se, naravno, isključio iz ovog sveta a u tom Drevnom, naravno, ne mogu da budem. Ovde mi se i ne živi, tamo ne mogu…

Tako… Samo čekam kišu…

Kada pada, lepše se i lakše osećam. Ne znam zašto. Verovatno zato što obožavam vodu. Ali je se i plašim. Plaše me mutne i duboke vode. Plaši me ta neka snaga, prevremenska snaga. Volim da je gledam, satima… Jedan od najlepših doživljaja iz poslednje godime u mom gradu je kada sam pod nežnom kišom sedeo na obali, umivao se vodom iz reke… Bila je noć i svetla grada su se rasprskavala u hiljade i hiljade duga i iskrica. Bilo mi je mirno, bilo mi je lepo,bio sam gospodar sveta.

Mučan je taj osećaj kada si gospodar sveta…

Sada sam na početku svoje osme životne potrage. Nadam se da će biti i poslednja, jer je ova faza nestajanja. Među ljudima sam u velikoj meri već i nestao. Svet me još drži tek toliko da nisam siguran jesam li živ ili sam već umro. Užasava me ta mogućnost da sam već umro a da to još nisam shvatio i prihvatio. Da živim u svetu koji je plod moje svesti i da gubim užasno vreme između paklenih ljudi i rajskog sveta…

Eh, koliko je sve predvidivo.

Bila je kiša u Gradu koji je pojeo moju mladost.

Od trenutka kada sam stigao, do trenutka kada sam, trećeg dana, otišao. Za svo to vreme sam bio oblivan jasnim a apstraktnim osećajem sreće i prilivom energije u moje biće. Energije koja je tu, na ulicama Grada ostala u vremenu od pre 32 godine, osetila me i vratila se u svoje biće. Nisam mislio ni o čemu konkretnom, nisam se sećao ničeg određenog, ali sam bio tu u oblaku onoga što sam bio i naprosto sam se transformirao, telo mi je u značajnoj meri promenjeno, lice je odrazilo lik koji je već davno nestao i nimalo mi nije sličan.

Bio sam tada prilično glup i konsekventno arogantan i konstantno nesrećan. Ali, neki ljudi su me voleli a da ja to nisam ni znao. Bio sam suviše opterećen sobom da bi obraćao pažnju na okolinu. No, sav takav, ozbiljno manjkav i osujećen, bio sam prilično popularan. Verovatno zbog te energije koju sam nosio a koju sam sam video kao sutonski sumračnu.

Vremenom, trudio sam se i prilično uspevao da menjam svoj karakter i loše osobine. Postao sam pošten i empatičan, potrudio se da više ni nehotice ne povređujem ljude. Ljudi, čak i meni bliske osobe me zaboravljaju i ignorišu.

Postao sam empatičan i više nisam simpatičan.

Četiri su promene između mene sada i mene u tom vremenu u tom Gradu. Više ne ličim na sebe ni fizički ni karakterno. Uglavnom ni sam sebe ne prepoznajem, ponekad do granice zaprepašćenja.

Grad i kiša su me vratili i – i u sasvim običnom ogledalu sam video sebe i prepoznao se i, gle, bio mi je simpatičan taj lik.

Ne, ne bih menjao ovo što sam postao posle mnogo truda i uklopio ga u sliku prilično dobre osobe. Poslednjih godina sam povremeno pomišljao da na neki način ponovo postanem ono što sam bio i, mada se nagrada čini primamljiva – da me vole- s gadljivošću odbijam taj sebični i isprazan lik. O, jaka je potreba da te ljudi prihvataju i, mada ih mučiš, vole na neki način. No, ja sam se okrenuo na drugu stranu ogledala i svoj lik prilagođavam uslovima „svog“ idealnog sveta. On, stvarno, ne postoji i nalazi se u nekoj hipotetičkoj budućnosti i u imaginarnim dimenzijama i ja se, bez ikakve garancije i uz mnogo sumnje, okrećem na tu stranu i žestoko patim ovde i sada…

Ponekad mi se čini da jednostavo i neminovno – propadam.

Išao sam da potražim posao i sobicu u kojoj bih, posle svih bezdomnih godina, postavio okvir grobnice u kojoj bih nestao…

…Samo da pada duga, tiha kiša dok prolazim na posao i s posla ulicom koja je bila pod kaldrmom pre tridesetak godina, da ne srećem nikoga koga bi trebalo pozdraviti i da nemam bilo šta bilo kome da kažem i da tuđe reči prolaze pored mog besmislenog osmeha.

S daleke periferije, koja nekada nije bila ni blizu Grada, dugo sam putovao do centra. Padala je jaka i obilna kiša, autobus je nosio mnoge znakove propadanja. Kiša je oblivala zamagljena stakla. Kroz njih, jedva sam raspoznavao ulice i mesta kojima sam se nekada kretao. Povremeno sam gubio orjentaciju, nešto zbog novih delova u slici Grada, nešto zbog drugačije trase kretanja. Onda bi se obradovao kada bi naišla ona poznata mesta. Fleševi sećanja. Dok smo stigli, kiša je prešla u strpljivo sipljivo natapanje. Hteo sam da vidim jednu od Lininih avatarijanki. Telefon je kazao da je zauzeta. Hoću li je uopšte ikada više videti. Prošao sam pešice kroz Bulevar i stigao do Zgrade. Mnogi likovi koji ulaze i izlaze, pričaju ispred. Kafana koja više nije to.

Čekam poznati broj dok se kiša prlja po čađavom asfaltu. Pogledam uvis i gledam u visoke prozore.

Kiša mi pada na lice i u oči.

Nekoliko letnjih dana se prošunjalo u početak proleća. Jednog dana su došli oblaci, nesigurno se vrteli, nestajali… Konačno su pustili kišu, zastali… Jednog jutra me probudilo sunce sa brega iznad sela. U ovo doba godine rano ujutro sija pravo u moj krevet. Bilo je u jednoj rupi od oblaka, sijalo pola sata a zatim je počela kiša. Padala je i prestajala. Kada je pala noć, padala je dugo i obilno, razbijala se i slivala niz moj plastični krov i limene oluke. Nisam stigao da je slušam. Nešto sam drugo radio ili sam bio zauzet glupostima. Crna magija ekrana i zvukova iz aparata me odvojila od drevne uspavanosti uz kišu.

Padala je i sutradan. Podložio sam vatru. Kiša i vatra nisu uspele da me odvoje od crne magije. Tek povremeno sam hvatao tišinu i zvuk kiše i vatre. Pre dvadeset hiljada godina su bile moje omiljeno vreme u mojoj pećini. Onda je crna magija zauzela svet i uvukla se u moju sadašnju pećinu. Prisećam se one da „pesnik u osami gradi svoju grobnicu u svetu koji je zao i nepodnošljiv“. (Zanimljivo, meni pećina simboliše i magičnu osamu i magičnu utešnost ženske seksualnosti. Konsekventno, došao sam do pesme u kojoj je Ona i moja ljubavnica i moja smrt i moj nov život. Kao nekakav povratak u matericu.) Srećom da nisam pesnik. Nekad me to obuzima. Skoro da ne uspevam da pišem normalno-ispraznu prozu. Bez svesne namere rečenice počinju da me uvlače u ritam, poetsku slikovnost. Ljudi to teško mogu da čitaju. Oni su u drugom svetu i tamo moje rečenice imaju ili neko glupo značenje ili su samo zamršen lavirint s povremenim razumljivim bljeskovima.

Izgleda da u mom svetu nema mnogo ljudi.

Samo svetlo i toplota vatre i muzika kiše.

Svetlo i voda. Dva elementa , dva Božja ispisnika. Nije ih Bog stvorio, oni su Božja emanacija, izraz Božje ličnosti i postojanja. Muzika je počela sa vremenom. Bila je i plač novorođenčeta i radost početka. Bila je vatra stvaranja sveta. Svemir je progovorio i u toj kolevci su začeta čuda. Puls vode i igra svetla. Otkuda je voda: da li je ceo svemir ili je samo izliv Božanske Ljubavi u Raj.

Svetlo i voda tvore dugu: pečat Zaveta.

Nekad davno, bio sam na vrhu planine usred Sredozemlja. Gledao sam mali izvor vode na vrhu planine na ostrvu u sred slane vode. Bio je sladak i tiho mirio niz padine ka moru. Sipila je tiha, topla kiša i mešala se sa večnim pulsom mora. Na stotine duga se prelamalo nad morem i pod nebom. Eto beskonačnosti: duga koja počinje od nikud i završava nigde. Boje, sve boje od početka sveta a mi, ljudi, ih, sada, vidimo samo nekolicinu. I opet su lepe. Muzika duge, spektar. Da mi je dat dar muzike, pokušao bih da čujem dugu i opišem je ljudima. Otuda je umetnost: potreba da se deli lepota.

Duga, gusta postojana kiša. Sručila se tokom dana i nastavila u noć. Odvaja me od nje muzika ali se usklađuju. Tužan sam, onako kako je Dante to opisivao, ali sam i opet uplašen, kakav je strah od života. Pre dve-tri godine u maloj sobici pokrivenoj limom, okruživala me i padala je i dobovala taj ritam cela tri dana. Pisao sam i ćutao, ćutao i pisao. Bio sam i uplašen od života i u potrazi za nekim putem, putem koji bi primio moje korake da stanem, solitude standing. Prošla su tri dana i kiša je prestala a ja sam najzad izašao iz sobe. Bukvalno sam tek tad otvorio vrata i zakoračio u spoljni svet. Moja soba i ostatak sveta. Nisam prepoznavao svet, potpuno sam gubio osećaj za prepoznavanje. Čudan je to osećaj, verovatno je neka vrsta ludila. S naporom sam se držao za ivicu stvarnosti i ne sunovratim se u potpuno neupoznatljivo. Zašto li se uopšte trudim da ne poludim: jurodivim… i to je neko rešenje, zar ne…

Kiše, kiše… Kiše.

Kiša, treći dan. Povremeno se presipa, povremeno se samo drži tu u vazduhu, u neizvesnosti. Hladno je i tmurno… Dan i noć se slivaju i razlikuju se samo po satu.

Zašto nisam srećan. Da li ovo nije moja kiša. Lina je daleko i preti da će postati samo romantično-tugaljiva prazna priča. Tamo negde daleko gde ja nikad nisam bio, ono tamo pored čega sam prošao ne primetivši taj sokak koji izlazi na vrh brda, pored niske i široke kuće od stakla i betona, jedne brezove mladice koja šu(š)ti od bezgranične i tihe sreće mladosti koja je izbegla svim iskušenjima i svim strahovima i meša se sa zagrcnutom radošću deteta koje se ne vidi ali toliko ispunjava dvorišnu livadu pod njenim brižnim i spokojno moćnim pogledom. Nisam video taj putak i on je ostao pokriven gustim zaboravom… Od prašine davno izgubljenih mirisa kiše… I ruža otežalih od kapi… Pognutih cvetova…

Mora da ovo nije moja kiša.

Skoro da je nisam ni čuo ni video. Došla je po kasnoj noći i tiho se uvukla u moj dom pa i u moju postelju. Tiha i mirna, topla, kao da je tu na svom sopstvenom mestu i tek tada sve bude baš onako kako treba. Prepoznao sam je po dubokom i spokojnom snu bez snova. Bila je tu i tek me lep miris jutra učinio svesnim iako je već otišla a ja sam opet ostao sam. Moja kiša.

Moja kiša o kojoj maštam u patetičnoj praznini premorenog života. Samo to mi je ostalo: besmislena nada u prozaičnom filmu… Da će iz presanjane prošlosti doći u zamišljenu budućnost i da ću ja tada shvatiti da je sve moralo baš tako da bude i da su sve greške i muke i problemi bili samo koraci ka meni nepoznatom a neminovnom cilju i epilogu…

„Epilog“, završna, natkriljujuća „Reč“… Ona koja može da da smisao svemu što se naizgled besmisleno odvijalo oko mene i obavijalo me maglovitim strahovima i bezvoljnim nadama.

…To je ta moja kiša, moja žena s kojom bih mogao da uđem u Raj i počnem da dišem posle duge smrti…

Najgore je što ja, sam i bez sebe, lažno mislim da će to, nekako, bez mog truda, da se desi samo od sebe i da sam ja to, nekako, već zaslužio u svojoj prošlosti. A, u stvari, ništa nisam uradio osim što sam maštao o sebi i životu, spavao utopljen u sopstvenoj laži i strahu od života i hranio se (i tovio) kolačićima talenata… Bili su lažni i ja sam ih sebično pojeo umesto da ih umnožim i podelim.

Bar sam i, makar i sada, shvatio i priznao sebi. A ima li to svrhe kad u mom životu više nema života i samo se nadam da će me smrt osloboditi i da ću se ja, najzad, naći na svojoj visoravni „među belim Čarninim cvećem“…

O, Bože, ovako patetičan nisam bio ni u najgorim danima svoje neodraslosti… O, da… tada sam bio ciničan i arogantan! (Izokrenuo sam ciklične crte karaktera svoje ličnosti!) Bojim se toga, bojim se sopstvene „Mlakosti“ (…“jer niti si vruć, niti si hladan i – ispljunuću te iz ustiju svojih“…) i bojim se da mi oproštaja nema jer sam onih „koji znaju!“

Ili… možda mogu svoje izmaštane nade da uzdignem u nadrealnost: „Jer hiljadu puta padoh i hiljadu i jedan put se podigoh i u Boga pogledah!“

Duga, topla, noćna letnja kiša…

Satima obliva mi srce i otapa led i žegu… Lišće šušti, noćni zvuci životinja i ljudi…

Najzad je došla.

Dugo se pripremala, nagoveštavala, danima se prmicala… I, onda, iznenada!

Bio sam okružen mukama i problemima, najviše svojom neodlučnošću, ustajalom depesijom… Ono, kad mi svet promiče kroz prste, sve oko mene se raspada a ja tonem u bezdani, bezlični ponor… Osećao sam je izdaleka, čuo njene pripremne zvuke… Poslednjih godina mi je donosila olakšanje i mir.

Sada, kad je stigla, bio sam u košmarnom polusnu, s pucajućom glavoboljom, bolestan i beznadan… Probudila me i glava je postala pusirajući otkucaj bola.

Posle godina, bar pet-šest, opet je bila samo bol od koje molim oproštaj smrti.

Neće me smrt. Samo ćuti na svom mestu i ravnodušno ispod skuta krije tajne koje bi da otkrijem.

Bio sam mučki bolestan i takav sam je dočekao. A, šteta! Bila je jako lepa noćna kiša. Krupna, tekla je sočnim potocima i povremeno se stišavala, kao u nezadživom a tihom orgazmu. Ujutru je stala i tek povremeno odisala tople i vlažne sokove plodnosti.

Šteta!

Samo njeni mirisi i dodiri su mi ostali.

Hoću, to mi je samo želja, da napravim kulise svoje mladosti u beogradskom idealnom arhitektonskom pejzažu. Soba sa toplotom koja povremeno zadrhti na ivici čiste hladnoće, soba koja je negde drugde, negde gde nije. Izgrađena, graditeljski proračunata pećina, sa vrednostima koje su sakrivene u proporcijama umirenog srca na talonu davno zaboravljene tuge.

Tugu i kišu sam odavno zavoleo. Jedna iz druge su proizilazile, stapale se i ponovo dobijale zamah usklađenog pulsa. I u najranijem detinjstvu i već ubuđaloj, prezreloj starosti.

Semiotička pećina se menjala. No, tek je u bujnosti mladosti postala snažno, opojno zagušljivo isparenje erosa. U starosti se ispunila kristalnom zimom, s jednim toplim izvorom…

… planinom sa zamrznutim iskrama snega i meseca…

… i ženom od koje je toplota, ženom koja loži vatru…

Kako da potražim i zadržim tu kristalnu zimu, kako da zadržim toplotu žene…

Kako da potražim sebe bez sebe…

Došla je i pljusnula je iznenada, niotkuda, neočekivana, gladna, zagrcnuta od uzdaha iz dubine karlice. Prosula se po zrelom voću, svim bojama porađajuće jeseni i nestala bez i jednog dodira…

…Ali, sećam je se…

Jesu li mi samo sećanja preostala iz ovog sveta, u ovom svetu. Nekadašnja radost je nakupila plesnivu gorčinu i ne mogu da oteram taj ukus iz usta.

Ceo mi je život to jedno Jutro.

Ipak, bila je ona slatka. Svežina junske kiše zakomešana mirisima probujale poljane. Ljubila se kao da uzima lekovitu dozu. Tragovi gustog gorko slatkog sirupa. Skida se, osmehne u svojoj neoružanoj molitvi na putu u karamel mrak svog života i svog sna.

Poljana mog života. U kasni mrak silazim niz livadu i odlazim ka svetlima malog grada. Prohladni mrak mi je u praznim džepovima širokog mantila. Čeznem i ne uspevam da plačem kao kiša. Koliko su čak i te kapi uopšte zainteresovane za mene. Kada su izašle iz mog sveta, ušle su u svoj i počele život kakav im priliči i pripada. Pomalo me golicaju i ja mislim da više nemaju pojma o meni. Odlazim i odlazim…

Moja sobica, moja grobnica. Malo toplote. Ali, nekako je puna i zadovoljna. Prosto zato što može da se sanjivo ljubi. Njene pune meke usne. Ona se ne ljubi, ona se pije.

Pamtim, kad sam bio mlad, padala je leti topla kiša. Izašao bih napola go i topla kiša bi me umivala i milovala. Nije mi bila hladna, nije me golicala. Nije bila nešto strano na mojoj koži. Bila je kao i ja, bila je moja i ja sam bio njen. Zajedno, bili smo savršeno biće koje ne umire. Plovila je kroz vodu plavu i zelenu, svetlela bagremovom bojom zlata, dugih nogu, dugih ruku, talasima oko zadnjice primala poljupce sunca i plovila na zapad. Zatim bi se okrenula i plovila prema meni. Vlati zrelog žita su pravile ram oko slike njenog lica i pitala me „Kuda si se uputio?“.

Nisam znao da idem ka bagremnjaku isečenih stabala na koje je dugo i dugo padala i nekada lepa livada se pretvorila u kaljugu oko potamnelih, iskrzanih panjeva. Pokušao sam da dođem do nje, da stignem, a padao sam i lomio se i šiljci su me boli u rebra i mekana, slaba mesta.

Nikad nije trebalo da odem. Čekao sam svoj crveni džip na terazijama da me poveze i da čekam sunce. Da budem jahač oluje i stignem do kraja.

Ovo ovde je kraj. Taj kraj.

Niska kuća na proplanku, od betona i stakla, jedna crvena ruža i dečiji glasovi, prikriveni i tako, tako bliski. Lina, moja ljubav. Daleka i neobična zemlja u kojoj leti leti topla kiša.

Možeš li da, u mraku, punom vode, bolno snažnih olujnih mlazeva, iskidanih munjama, pronađeš moju ruku i povedeš me dalje od bujuce, mutno guste u blatu košmarnih delova tela, moju ruku da povedeš…

Moja devojka, moja žena a ne postoji…

Leti, kiša, plače kao reka. Mogu li suze njene da otkupe sve moje grehe i greške.

Ja sam dečak iz vode i imam trag pod levom miškom.

Može li Lina, zaista, da sve mi uzme i povede me bez ičega na sebi, da budem izvor i potok koji se sliva po livadi i bezbrojnim stakaocima vode oslikava nebo i sunčani zrak. Potok koji luta po toploj crvenoj zemlji i izmeša se s njom i – nestane u njenim nedrima kao topla letnja kiša, kao svekad…

Dugo, dugo natapa zemlju, natapa skorelu kožu, nada se novoj svežini, davnoj, davnoj, zaboravljenoj i sačuvanoj gladi. Sačuvanoj da se napije i zagrcne kao od poslednjeg, odavno dužnog poljupca. Smrt kao ispunjenje obećanja i neutrošiva slatkoća njenog poljupca. Dugo, dugo i duboko diše, grudi ispunjene poznatim mirisom pustinjskog jasmina. Pustinjski suton, želja procvala i nabujala od vira želje, da se napije kiše, da bude moja smrt koja će me prevesti putem kroz kamenite planine na obzorju.

Jednom smo se ljubili i jedan je poljubac nedostao. No, mislili smo da to nije tako važno jer su svi poljupci još čekali u redu dugog toplog leta. Skladište sećanja je još bilo prazno i činilo se da je nemoguće da se ikada ispuni. Kad, gle, nema više mesta od raznih nepoznatih i nepotrebnih stvari iz prošlosti, a onaj jedan poljubac nije među njima. Zaboravila me i naša poslednja igranka je nestala među flašama nedopijenih gutljaja, zagaslim cigarama, rasejanim iverima od karmina… Kad zaboli ranica na usni od soli poljupca, njene slatke guste pljuvačke u kutu, tesne i vlažne usnice.

Gotova je naša žurka, svi su otišli i nas dvoje lutamo među senkama jutra koje se penju na krovove mokre od noćašnje kiše, gorke od gorke suvomrazice nad toliko lepim bojama jeseni nad našim predgrađem. Tu gde se igraju naša nerođena deca i čudom se kriju od nerazuma pred roditeljima koji odlaze u maglu i mrak.

Naše je predgrađe potopljeno, potopljeno hiljadugodišnjom kišom koja nije stala jer je bilo zapisano da će poslednja kap pasti na naš poslednji poljubac. Onaj koji bi nas zauvek spojio i od koga bi se naša deca rodila.

A, gle, ona je našla drugu decu a ja sam našao drugi dug suton i umirem dugo. Tugujem, nadam se, čekam njen poljubac posle koga me više neće biti…

A, ona, ona će se začuditi, popraviti karmin, sećanje na mene će biti u velu zaboravljenog sna. A, ona, ona će se stresti od prvog mraza te godine i ogrnuti se i pokušavati da se seti šta je to zaboravila. „Mora da nije važno…“ – reći će i zvati decu da se bude i samo jedan tren će proleteti sena u uglu oka i tiho, tiho zaviriće (se) suza.

Moja poslednja kap života.

Tiha, mila, predata… Zakucava u moj krov nežne kapi milosrđa. Moj strah od sveta se utapa i polako tonem u beskraj. Čekam presudu, čekam udarac… a svet je, gle, sasvim nezaiteresovan za mene i moje male strahove. Jer, gle, odrastam od njih i krila su mi preslaba da se otrgnem od toplog paperja gnezda u ljubavi. Ostajem u svom svetu u kome samo njeno toplo međunožje pulsira za mene i moju malu muškost. Nemam snage da se proderem i razbucam mreže. Ipak, uživa tiho od mene jer sam veliki i sav sam u njoj. Zagrcne se između dva uzdaha, proguta pljuvačku strasti i da mi suv i veran poljubac… moja žena, moja opomena da je svet hladan i bezobziran…

Moja vrata u raj, moj vodič kroz vrleti pakla: da prođem netaknut i stignem do sunčanih visoravni sa belim Čarninim cvećem među koje ćemo posaditi svoju kuću i koja će postati dom za nerođenu decu.

Našu decu.

Nikad nisam razmislio, nikad nisam  mislio taj sledeći korak:

Da li u u tom beskonačnom, bezvremenom svetu mogu da se rađaju deca. Da li susret dva potpuno priljubljena, između sebe prožeta tela, mogu li da ispune rajsku formulu

1+1=1

1+1=2,3 muškarčića i devojčice…

Može li, zaista, radost biti beskonačna bez dece?

Otputovao sam putem kamenitim, po njemu se kiša pretvorila u potoke i toplo se razlivala. Putovao sam u vis i vis nikad nije postao najviši. Uvek je postojalo još koraka i sa svakim koakom nada je rasla i ja sam postajao sve veći, moje je srce bilo sve snažnije i strahovi su ostajali u kaljuzi dna.

Moja žena, moja Lina…

Mogu li, smem li da pevam dok se ona bori sa mrežama sveta, mučnim i zlim. Hoće li joj moja pesma biti zov koji prati, po kome pronalazi put…

…Ili sam ja na pogrešnom mestu, u magiji opakih sirena gde lažna lepota zavodi u mrak ponora, među sive senke neutešnih duša!

Tiha, mirna… Raskošna.

Spustila je pune usne na mene i pitala šta me boli. Bez reči.

Sjala je u tami iskricama davnih svetova, svaka iskrica je bila priča, bila je uteha, davno zaboravljeno sunce pod kojim je hodala malim koracima, koracima igre sporog ritma, igre pod njenim nabubrelim sisama. Pribila se uz mene tako da mi je srce bilo između njenih sisa i ispunila prazninu u grudima.

Više nije bolelo.

Kako može, iznad svake mudrosti, da me leči i uči. Da me uči kako boli i kako bol nestaje od dodira njenih sisa. Kako je stud preplašena ptica i pobegne od pokreta, od trepke zalepljene suzom, kapljicom kiše… I, nema boli ni zime. Nema gladi, nad usnom kaplja znoja, među sisama slana kap okeana i – mir! Mir dok spava, dupetom se mrdne i talasi dugo dugo mreškaju se u dubini.

Iznenada nekoliko kapi je sletelo na mene. Jedna na usnu. Žedan u pustinji, bez vode, bez tvojih kapi da me drže u životu… Da si ranije pala, da si došla dok sam rastao i bio veliki kao planina, slobodan i moćan, da si bila samo ta jedna kap u pustinji, koliko bih te voleo! A, volim te i danas.

Nekad hladna i oštra, izrežeš svoje mesto na grudima i prstom čačkaš da rana opet opet zaboli  a opet te volim, čisto i mirno, toliko poletno kada moja planina leti iznad mene dok rastem i sve sam veći, ja, planina slobodna i moćna…

Da si ranije pala, da si nežno sletela na usnu, olizao bih te i dugo dugo gledao u daleke planine. Da si došla ranije, da li bih te voleo kao sada, da li bi tvoje kapi probudile seme utihlo i poraslo bi drvo veliko i ponosno, svojom veličinom usamljeno u šumi gde je neki vuk i potok njuši i tragove tvoje u prošlosti nebiloj traži.

Bujna, jaka, probuđena, zagrcnuta od sopstvenih mlazova, spustila se na mene i ispunila svaki deo prostora kao da se upravo vratila svom davno napuštenom domu. Nehajno je, kao uz blagi samouvereni osmeh, sklonila svaku stranu česticu, nešto što je došlo na njeno mesto i mada je mislilo da će se tu udomiti za stalno, jednim pokretom ruke-talasa obrisala svoj pesak večnosti, svoju obalu koju je stvorila u vekovima pre no što sam i znao da postoji, pre no što sam mogao da poželim da baš na tom mestu legnemo jedno pored drugog i prstima se stisnemo, rukama ovijemo, nogama prepletemo… Ona je priroda, ja sam biće stvoreno u njoj i za nju. Tu obalu s peskom i bujnom travom koja se povija napred i nazad… Njena kosa, umorna i ispunjena sećanjima, ponovo se budi, oteravši san jednom trepkom, nehajnim pokretom oka sve dovodi u red i opet je to ona peščana obala gde su njene i moje stope ostavljene da sačekaju svoja stopala i gledaju zalazak sunca i moćnu oluju na samom početku. Spojili smo se, ona-oluja i ja-obala, spojili na horizontu i postali jedno nebo-more, uskomešano, pobujalo, potpuno…

Obuhvatila me, stisla svojim nogama, svojim talasima me pritisla i pitala: „A, gde bi sad! Kuda ćeš više kada si sav moj, samo deo mene, u meni utopljen i sa mnom utopljen!“ U toplotu njenu, toplotu izvora ružičastog, nežnog mirisa Linas-cveta. Cvetova hiljadu latica. „Otvaraj ih i otkidaj, kapi sa njih osisaj i vrati se da ponovo zaroniš, da se pre-porodiš i vidiš što nikad nisi. Oh, uvek je bila tu, trebalo je samo da skineš sve sa sebe, kožu prestarelu i nemoćnu, da se okupaš i utopliš…“

„Tvoja je ovo pučina i vir u kome ćeš kružiti i vrteti se dok ti se razum ne otrgne i ostavi mi tvoje biće, golo i utihlo, slabo i mirno, dok se poslednje kapi ne saspu u mene…“

„Tvoju kišu.“

Dugo dugo pada jaka, obilna kiša. Sačekala me jutros čim sam otvorio oči i zakoračio ka svojoj sobi-pećini. Umirujući zvuk kapi na olucima, na krovu… po svemu što sam sam napravio ovih godina u pokušajima da živim…

Našao sam se u kiši i oblila me, nežno i potpuno, sasvim me rastopila i ljubav mi se razlila po telu.

Nežno i potpuno.

Nikad nisam tako i toliko voleo, nikad nisam bio toliko ispunjen ljubavlju. Sasvim me natopila moja Linakiša. I, par dana ranije kada je duvao lep jesenji vetar i kada sam jedva disao u srcu vetra.

Ovih dana osećam toliko ljubavi prema tebi da me to plaši. Navikao sam, kroz život, da se moj lep dan uvek pretvori u hladno i mrsko nevreme koje se sruči na mene mesecima i ponovo me vrati u blato. Negde u mraku mog tamnog sutona se pojave demoni i kopaju mi po utrobi.

Nikad nisam maštao o tebi. Bila si mi jako zgodna devojčica koju bi čika ulovio, premesio kroz ruke i vratio u vodu da još pliva. (O, tvoje noge i dupe… uvek se zagrcnem od gladi da zagrizem, još uvek maštam o njima iako sam ih, eto, često držao i milovao… Mislio sam da ću se zasititi, ali mi je glad samo još porasla.) Ali, nekako si mi uvek delovala hladno i nezainteresovano. Iako sam ispod mirne, ravne površine slutio dubine u kojima se komešaju jake struje, možda i virovi, nikad se nisam odlučio…

Kad, eto, zaljubio sam se i, na kraju, zavoleo te neočekivano jako.

I, nežno.

Slušam neku muziku koja je u mojim mladim danima mogla da me ponese i učini zamišljenim i snažnim. Da, tada sam plovio od luke do luke, od žene do žene i, prosto i stalno, odlazio negde dalje u svoj tužni i opojni svet u kome nije bilo, ustvari, ničeg.

Evo, sada i grmi. Dubok i zastrašujući zvuk koji me presekao i podsetio koliko si mi i bola donela. Dodirivao sam dno ludila i grčio se kao crv u svetu koji mi je odjednom bio mračan i nepoznat. O, da, imaš moć da me zgaziš. Ne zato što bi ti to mogla ili htela. Ja sam ti to dao.

Možda sam ja samo još uvek zaneseni i nesposobni dečko koji luta po svom svetu u kome nema nikog i ničeg, a ti zrela žena koja zna šta hoće i može to. Možda se ja zanosim a tebi je lepo da se baškariš u mom srcu i sažaljevaš me.

Možda.

Bio sam u ponoru ludila i, mada ti kažeš da je to samo moja glava, neću da se vratim tamo.

Odlučio sam da se borim za tebe imajući samo „najjadnije“ od svih oružja. Samo ljubav, golu i čistu. Sa tim smešnim oružjem sam ušao u svet gde sevaju čelik i kamen, sve one čvrste i opipljive stvari koje imaju jaki i beskompromisni borci arene stvarnog života. tu sam ja samo smešan i možda, bar, simpatičan.

Kako ću od ljubavi da stvorim dom i spremim hranu!

Uz ljubav imam samo još nejasnu slutnju o budućnosti u kojoj na jednom proplanku stoji kuća od stakla i betona i vidim tebe i čujem…

I, osećam u rukama tvoje najbolje na svetu dupe i na grudima tvoje najbolje na svetu sise i poljubac kojim bi me poslala u raj da te čekam i kažem ti: „Vidiš, pričao sam ti da može!“

Da bih uspeo da te odvedem u taj svoj raj, moram da živim na ovoj tvojoj zemlji.

…I, pobedim sve i osvojim te svu.

Dugo dugo je nema. Zima je i smrzla se i postale su pahulje od njene kose. Sitne, oštre… sipe na tvrdi sneg i budu prašina preko tvrde kore.

Koračam uz brdo i stope probijaju koru i duboko tonu u paperjastu hladnost. Izgubljen sam na ledenoj livadi i pogledom se držim za rasplamsanost na vrhu, među neprovidnim senkama drveća i plamenova. Znam da je među njenim nogama žar i topli pepeo.

Rukom razgrće žar i uglenje i ka nebu lete iskre. Poleti i pepeo i vrele kapljice snega. Ona je kiša koja leti, pada na nebo. Vrela je i na njenoj ruci je znak vatre. Dodirne mi prsa i zapale se dlake i miriše. Srce mi bije.

Na nebu sam i čekam kišu sa zemlje. U senkama plamenova je dom.

NEVER AGO

NEVER AGO

 

Živeo sam u New Havenu. Tačnije: na periferiji oko Maurey Okruga, u blizini stare zgrade koja je kasnije adaptirana u Okružni sud. Nekad je to bio zatvor. Nekad je bara Zelene reke bila naše Zeleno jezero. Nekad je u blizini Morej parka bilo naše lokalno bejzbol/basket igralište. Nekad je tu bio naš bioskop Ag. Nekad je tu bila Picerija i Rikov kafe.

Tog leta sam završio prvu godinu gimnazije.

Bila je 1977. i život je tek počinjao.

Prašina.

U Hejvenu inače nema previše prašine. Ipak, tog leta je bilo. Pojavila se i počela povremeno da kovitla praznim ulicama Hejvena u jutru posle noći u kojoj je neka snažna ekplozija u Morejevoj šumi izbudila utihlo stanovništvo i satima vezala poglede za uzbudljivu igru svetala u tihim senkama zelenšume. Pred jutro svetla su se umirila, počinjao je novi radni dan. Ljudi su morali na svoje poslove a prava eksplozija se desila u suton sledećeg dana, kada se završio radni dan.

Bio je 13. Jull i taj datum se utisnuo u moj život.

Sam događaj sam dočekao u uobičajenom ambijentu kasnih noćnih sati: nas nekolicina prijatelja smo sedeli na stepenicama ispred bioskopa Ag i vodili beskrajne priče bez smisla i reda. Jedina stalna priča u tom neredu je bila kako se u Hejvenu nikad ništa ne dešava. Doduše, ovaj put je bilo nešto življe: pravili su se planovi i analize za početak sezone letnjih basket turnira. Tada se desila eksplozija. Posle par minuta bljesnula su svetla u Hevenskim prozorima i nemalo nas iznenadila: ko bi pomislio da Hejven ima toliko prozora i kuća. Zatim su ljudi nagrnuli na ulicu: ko bi pomislio da u Hejvenu ima toliko ljudi. Zatim su žagor, galama, uzvici… ispunili tišinu Hejvenske Morej ulice. (No, Hejven je imao previše tišine i zvuci su se uskoro utopili u nju.)

Prava eksplozija priča i galame se desila u suton. Ljudi su prikupili dovoljne količine saznanja, glasina, nagađanja, izmišljotina, svega što je moglo da bude predmet razmene reči, uzvika, rasprave, šapata… Najglasniji šapat se ticao glasine da je u Morejevu zelenšumu pao „leteći (tanjir), vanzemaljski svemirski brod“.

Ja sam smrknuto i nadureno sedeo na svom mestu na stepeništu ispred Aga. Navikao sam da u opštoj tišini pred poznatim društvom vodim glavnu reč. Sada su svi samo prolazili oko mene, pričali, povremeno me sumnjičavo pogledali i obilazili. Pad svemirskog broda je porušio moje priče i – zar je to mali razlog da prezirem taj smešni „leteći tanjir“!

Tada je iz dubine kadra, u izmaglici nepodešenog fokusa, prema meni prilazilo najlepše stvorenje na svetu i u vidljivom svemiru. Prelepa devojka dugih nogu koje su širile talas neverice (malene bure) dok se kretala prema meni samouvereno vođena svetlom svojih tamnih očiju. Pogledala me i ja sam sasvim pretrnuo, skupio se u maleno zrno podno srca. Pogledala me i blago rastvorila najsočniju višnju svojih usana kao da će nešto reći. Pogledala me, sela na stepenište pored mene, posela najlepši otisak srca na kamenu i šapnula na uvo svoje drugarice iz društva s kojim je došla. Pogledala me još jednom, iskosa, upozoravajuće strogo i više me nije gledala.

Ja sam se ukočio, ohladneo, stegao u kamenu gromadu sreće i zaljubljenosti. Hladan svemir, ispunjen bljeskovima svih boja.

Zvala se Irena Ago.

Tako mi je rekla drugarica iz razreda.

Bilo ih je i te noći ali su primećeni tek pod svetlom vrelog letnjeg sunca. Maleni, brzi i razigrani kovitlaci prašine u povremenim i neočekivanim tvisterima. Nikad nisu uznemiravali, čak ni blago ljutim zrncima u očima, onima od kojih tiho i meko poteku suzice i pogled sine. Uvek iznenađujući, uvek udaljeni, tek spiralna igra u uglu vida. Postali su neobjašnjiva i nepostojana pojava u životu. Neko je rekao da su to serafimi, najviši u anđeoskoj hijerarhiji. Ja sam tada sumnjao u to.

Mnogo godina kasnije – nestali su. Niko ih nije čak ni zapamtio. Postali su samo nejasno sećanje na nešto lepo, lepo i nepoznato, niti korisno niti štetno, samo i prosto – lepo. Sećanje na nešto što je lepo ali ja se više ne sećam šta je to.

Prošlo je leto. Irenina drugarica je ponekad pričala sa mnom o njoj, srećna što ima povod da bude pored mene. (Pomalo je bila zaljubljena, kao mnoge,ali uz nesvesnu nenadu. Ja sam bio nedostupan, pobednik mnogih turnira i budući kralj maturske večeri. Ustvari, poput mnogih takvih, i ja sam u nekom dubokom delu svog bića bio nesrećan i neshvaćen.) Saznao sam da je tih dana došla kod neke porodice, nekih rođaka, pošto je ostala sama na svetu, da je poreklom iz neke turske Anadolije, da pomalo čudno izgovara glas „R“ i… voli poeziju i jagode… Nije imala mnogo šta da mi kaže jer je Irena sva u nekoj misteriji…

Misterija eksplozije u zelenšumi je razrešena. Kako su objasnili vojni i drugi stručnjaci, neki meteorološki balon ili naprava neka je pala zbog kvara i nema šta naročito da se vidi i sazna. Naravno, mnogi lokalni „stručnjaci“ i radoznalci su iznosili druge teorije, nalazili razne neobične predmete i otpale delove, ali je sve to vremenom utihlo i Hejven se vratio u svoj ustajali mir i dosadu. Ostali su samo ti čudni tvisteri i njihovi neobični plesovi.

Leto je produžilo svoj ustaljeni tok koji se uglavnom završavao u barskoj memli Morej reke.

Završilo je leto i ja sam nastavio da menjam devojke. Svakih par meseci neka nova je zauzimala mesto u mom srcu i mislima. Nisam ih lagao i varao. U svaku sam bio bar malo zaljubljen. Ali, uvek bi se pojavila neka nova, neka koja je opet i iznova bila nešto novo i željeno. Ja sam nekako osećao da imam neku obavezu prema svima njima.

Irena je uplovila u luku mog srca, trijumfalno moćno… Ali, izmaglica vremena ju je okružila i dan za danom, postala je nevidljiva. Došla je jesen i tvisteri, koji su me uvek podsećali na nju, su nestali a ja sam nastavio da gacam po plitkom mulju hejvenskog života.

Osim basketa, koji je bio glavni sastojak mog života, počeli smo da se navikavamo na piće i duvan. Plitke i nevažne priče su uz piće postale snažniji lepak mog društva i držale nas zajedno i čvrsto u hejvenskom glibu.

Irena je bila negde u svom svemiru.

Irena je dolazila Turskom ulicom praćena drugaricama i nekolikim tvisterima koji su se poigravali njihovim lakim letnjim haljinicama i kikama uvijene, guste i teške kose. Irena je imala osrednju dužinu kose, tamnosmeđe, kao i njene oči, uspravnu i ponositu figuru i hod… Ili već nešto, nešto što je celoj njenoj figuri davalo… Pa, ja ne znam kako da drugačije to nazovem… osim – aristokratski plemenitim stavom. Nisam u pitanju samo ja, video sam to u ponašanju svih koji su bili u njenoj blizini: morali ste da budete zadivljeni i… poklonjeni! Nije se ona „pravila važna“ niti je bila blizu arogancije ili nadmenosti. Upravo je bila otvorena i srdačna sa svima, prihvatala i ponašanje i govor okruženja. Ni na tren nisam ugledao nipodaštavanje ili ignorisanje… Bila je jednostavna i vedra… Izuzev… Izuzev ako bi neko nešto rečima ili ponašanjem lanuo! Sam bi sebe trenutak pre Irene postideo i ujeo dok bi u njenim očima sinula tamna munja, bljesak nepogode, teški, mračni oblaci na horizontu kipućeg okeana…

Strašna Ira, boginja bure!

Naravno, sve sam to doznao vremenom. U tom trenutku sam bio zauzet basketom.

Kada sam je video, kada sam je prepoznao onim delom srca koji se prošlog leta okamenio svim bojama svemira, kada sam osetio njen pogled na sebi… Potpuno sam se promenio, video svet, video igrače, loptu, tablu i mrežicu nekim drugim vidom. Video sam sve pokrete i mogućnosti nekoliko sekundi ranije i kretao se igralištem kao po prostoru bez vremena, video svoje noge i ruke kako već ubacuju u koš dok još stojim i ćutim. Saigrači su zaprepašćeno gledali neku nepoznatu osobu iz drugog vremena i prostora.

Bio sam u Ireninom svemiru.

Video sam da me vidi. Video sam da su joj se usne ispunile krvlju iznenađenja i pažnje. Video sam da su nepomične, da su izgovorile „Moj si!“

Ustvari, ispostaviće se da je to delo moje zablude. Ipak, moja zabluda je donela pun pogodak.

„Irena je pitala za tebe.“ – šapnula mi je drugarica kada se događaj završio i kada smo se razilazili.

Bio je 13. Jull 1978.

Još uvek u gravitaciji Ireninog svemira i moje mašte, te večeri sam je jednostavno zagrlio i poljubio. Nije se trgla, nije me ni pogledala.

Uvukla se dublje pod moju mišicu.

Irena je postala moja devojka. Ja sam i inače, već od prvog susreta, bio van običnog sveta, bio sam u njenom, u Ireninom svemiru. Sada sam postao kralj tog svemira. Kraljica mi je dozvolila. Moj um se beskonačno raširio, pokreti su mi postali samosigurni, kičma uspravna, glava u visini, pogled je sinuo… Možda previše neobično: ljudi su me pitali šta mi je to s očima! To je zbog serafimskih tvistera!

Tada je bio običaj predstaviti svoju devojku javnosti, pokazati se s njom. Uobičajeno vreme i mesto je bila plesna igranka letnje večeri na terenu basket igrališta. Tada je bio običaj da se devojka jako zagrli oko ramena, ona momka oko pasa, toliko jako i blisko da se otežano hodalo. Trebalo ju je što snažnije i češće ljubiti. Sve to sam već znao i iskusno činio. Irena je znala da čini stvari koje nije ni jedna druga devojka na svetu. Počeo je ples The Night In  White Satin. Zagrlio sam je, zagrlila me je, stisnuti, spojeni u okeanskom talasu toplog zadovoljstva, zaplovili smo među zvezde i nestali u beskrajnom prostranstvu svih boja. (Proverio sam: ni jedna devojka nije umela da učini tako nešto.)

-Zašto svi toliko zure u nas? Neprijatno mi je, hajdemo odavde.

Otišli smo sa igranke dok su svi ljudi, iako nepostojeći, i dalje zurili u nas. Otišli smo u mrak, u noćnu senku ispod vrbe, na prostu klupicu, u nestvoreno svetlo svojih tela, prepuno ljubičastih (to je boja poljupca) svitaca u pogledima i bistroj vodi poljubaca. Ljubili smo se i nikad više nismo ni prestali.

Usne su joj bile pune purpurne boje krvi okeana a ja sam bio tek putnik u zoru pustinje, žedan i željan, sasvim ispunjen. Jer, okean ne utažuje žeđ. Još više podjaruje vatru i želja plamsa. Drugačiji je nektar sa Ireninih usana, dugačiji je izvor njen, izvor bistre, slatke vode usred beskrajne slane okeanske pustinje.

Koliko se ja sećam, a savršeno se sećam, mi smo se neprestano ljubili. (Treba razumeti: neprestano – to znači – bez prestanka, bez kraja i početka.) Bila je ta noć belog satena i nije prestala.

Jutro je bilo sumračno, neke pepeljave boje, koja se raširila svuda.

Dolazila je sa svetlom u svojim tamnim očima i nekako je bila kao mašta u beloj letnjoj haljini. Oko nje, pristojno udaljeni, su bili samo serafimi sa svojim finim i nenametljivim plesom. (Mada, primetio sam da poneki ne odoli i dodirne joj kosu. Pramen kose zaleprša… zapljusne, i uz stidljivi osmeh se sakrije.)

Hteli smo da nešto popijemo u rano jutro na terasi našeg omiljenog Rikovog kafea. Kafe je bio omiljen jer je bio jedino koliko-toliko pristojno mesto među nekolikim hejvenskim bircuzima za lokalne seljake i radnike. Kroz sumračno, pepeljavo hejvensko jutro se probio zrak bele boje sunca, seo pored mene i poljubio me.

Gazda Rik, inače smrknut i nedruželjubiv vlasnik, se posle dužeg vremena pojavio. (Inače, imao je svoje konobare i nikad on sam nije služio.) Irena je taman bila spremna da se obrecne zbog tolikog čekanja kada se lično Rik pojavio noseći elegantne čaše raznobojnog pića. Zlatna, ljubičasta i, na vrhu, trun mrlje bagrem-zelene i trun belog šlaga su bile boje, nepomućeno izmešane u srebrnom staklu koktela. Nikad nisam video tako nešto u Hejvenu. Nikad nisam video da je Rik toliko bio uslužan pa se čak i nasmejao u jednom trenutku. Uglavnom je meni i društvu, kad bi se zavalili u stolice dugih, toplih letnjih opijanja, osorno prilazio i govorio lokalne pošalice. Ireni je ova situacija izgledala savršeno – normalna.

Primakla se stolicom uz mene i potpuno predato me držala za ruku i ponekad ljubila. Nije obratila pažnju ni na šta i ni na koga u okolini. Kada je jedan moj lokalni, stariji poznanik prišao i počeo nešto da mi govori uz pozdrav, namrštila se, na horizontu su se pojavili tamni oblaci bure i sevnula je samo jedna munja. Irena je bila blago ljuta. Čovek, ko zna zašto, se izvinio.

Tog dana, ili nekog drugog, sasvim je svejedno, posle koktela u Rikovom kafeu, poveo sam je… Gde da je povedem u prozaičan i šupalj Hejven…?

-Povedi me negde gde voliš da odeš, kad si sam i tužan. Hoću da vidim tvoja mesta, samo tvoja…

Nije da sam imao neka svoja mesta, ili makar samo jedno, u Hejvenu. Bio je suviše obično nezanimljiv i pružao samo neprijatna iznenađenja. Ovaj put sam se naprosto osetio kao potpuni vlasnik Hejvena. I dalje nisam bio ponosan ali – sve to je bilo moje!

Irena je bila kraljica i njen momak je morao da bude kralj.

Poveo sam je na proplanak na početku Morej zelenšume.

Na neki čudan način sva mesta u hejvenskoj okolini su me iznenađivala. Kad god sam bio sa Irenom, ta mesta bi se promenila, postajala lepša i zanimljivija. Tada… kao nikad pre i nikad više.

Ležali smo na livadi. Položila je glavu u moje krilo, gledala mene i nebo iznad mene. Niko me nikada nije tako gledao: potpuno predata, gledala me s toliko topline i obožavanja da mi je bilo neprijatno. U isto vreme, osećao sam se moćno i ispunjeno.

Pred očima mi je bilo njeno lice i ogledalo njenih jednovremeno tamnih i bistrih očiju. Njene grudi kako se podižu i spuštaju, sa snovidelicom bledih dlačica na sunčanoj koži, senkom između sisa i nekoliko usnulih, slatkih kapi znoja. Gledala me i slušala netremice kao da guta moje reči i traži, moli za još. Nikada nisam pričao kao tada s njom. Reči su dolazile i dolazile iz nekih nepoznatih daljina, okruživale nas i milovale je bez dodira. Tiho je disala, ponekad bi sasvim prestala i kao da je prela… Prela Arijadninu nit za kojom sam izlazio iz mračnog lavirinta.

Oko njenog tela su nicale male šumske jagode. Pojavljivali su se mali beli cvetovi, neviniji od njene lake haljine, sasvim priljubljeni uz paperijaste dlačice, nestvarni i prozirni. Kao kapi, pojavljivali su se plodovi, male crvene kapice koje se propinju ka toploti sunca i pare se neponovljivim mirisom i ukusom večnog leta.

Ubrala je jednu jagodu i stavila mi je na usnu. Posisao sam sok, upio ga usnama…

Poželeo sam da dodirnem njene grudi i pružio ruku. Nije mi dozvolila:

-Nemoj… – rekla je tiho i uhvatila za ruku, poljubila prste… Daću ti mnogo više od svog tela. Daću ti celi svet.

Svet je stao u tri dana večnog leta.

Otišla je svojoj kući, tamo negde, daleko, gde žive samo zvezde.

Osunčane hejvenske ulice i prljavi hejvenski pogledi: zavist i odricanje. Već sam teško, s naporom hodao među tim ljudima i zgradama. Dva različita svemira su se mešala i grebla. U jednom je posrtalo moje nevoljno telo, u drugom je leteo moj duh. Trenutni mir je bio zatišje.

Irena i ja smo već sagradili navike koje su bile kulise svakodnevice u kojoj smo igrali svoje uloge. Ja bih stigao biciklom do mesta sastanka, naše prosto obasjane klupice. U 19:37 njena jednostavno ponosna prilika se pojavljivala na stazi među treperavim belim bagremovima silazeći sigurnim korakom. Kao da plovi. Razigrani tvisteri su plesali okolo na pristojnoj udaljenosti. Najčešće je bila u pratnji neke drugarice koja bi mi samo mahnula izdalje i otišla. Serafimi-tvisteri bi nestali i nas dvoje bi se našli, sami i ozareni.

-Pričaj mi. – rekla bi i položila glavu na rame.

Pričao sam bajke i pesme. Nepoznate priče i slike bi dolazile iz dalekog, skrivenog kraljevstva i ja sam ih prenosio Ireni. Ni jedna od tih reči nije bila moja ili bilo čija. Bile su pridošlice iz Ireninog svemira. Ovde nisu poznavale nikoga osim Irene, bile su plahe i nežne i kad bi je videle, pohrlile bi ka njoj i grlile je i milovale. Ja ih nisam  znao ni poznavao, čak nisam mogao ni da ih zapamtim. Ostale su mi u sećanju samo kao blagi dodiri i ponekad bi se vratile kada bih spazio tvistere-serafime.

Nisam imao ime za te reči.

Otišli bi na igranku da budemo viđeni i odigrali svoj ples. Sve više sam na leđima osećao grebanje i ubode zavidnih pogleda. Brzo smo odlazili i bežali u toplo noćno svetlo svoje klupice. Tu smo se, naravno, ljubili… Šta bi drugo?!

Jedne od tih večeri se otvorilo nebo.

Sklonile su se sve zvezde i tama noćnog neba je nestala. Pojavile su se neke drugačije, svetlije i krupnije zvezde. Među njima, kao magla ili prašina, obrisi pregorelih galaksija. Nisam disao, orgazam uzdaha mi je preplavio unutrašnjost grudi.

Pogledao sam u Irenu da vidim da li i ona to vidi. U očima su joj bile suze. Krupne, sjajne, bistre… Na tami njenih očiju, blistale su svim bojama. Dve su se mazile na licu, jedna je pila na usni.

-Dajem ti sve ovo. – rekla je. –Sve je u redu! Zadrži sve to u sebi, tebi pripada!

Ljubio sam je.

Irenin poljubac nije bio mek i vlažan dodir usana. Ljubila se kao da tako diše, da grabi udahe i izdahe iz dubina dubokog zdenca bistre vode. Ponekad bi to bio okeanski talas, uskomešana sila, slana i slatka, i razbila bi se, i rasprsle bi se kapi i dugo letele i svetlucale nad plimom trudno punog meseca. Ponekad bi to bio brz i uzbuđen lahor tvistera koji bi proleteo…

…i vratio se… još jednom i…

Zaboravio sam na bicikl i dugo, dugo hodao putem do kuće. Nisam imao para, nisam imao automobil, farmerke su mi bile izbledele i dronjave. Imao sam put pod nogama, imao sam nebo i mesec nad sobom, imao sam Irenine poljupce na usnama i cigaretu kao društvo (uz Irenu nisam pušio).

Imao sam ceo svemir u grudima.

Bila je ponoć.

Dvoglava ala se obrela na raskršču kojim je trebalo da prođem. Dva lokalca, dva seljaka su se drala i pišala po putu. Smrdeli su na rakiju i same sebe.

-O, švalerčino…!

-Dobra ti je ona mala…

Pognuo sam glavu i pokušao ćutke da prođem.

Plašio sam se.

Te večeri je bila neka lokalna proslava. Neki praznik sa maškaradom. Hejvenovci su se maskirali u neobična bića i razne prikaze. Sva ta bića i prikaze su bile pijane i ružne. Pošteno govoreći, meni se uvek činilo da su jedino tada Hejvenovci bili u prirodnom stanju a svo ostalo vreme su bili maskirani.

Mrzeo sam taj praznik.

Irena je bila princeza a meni je spremila, jer ja ničim nisam bio maskiran, samo prinčevsku krunu koja je bila premala i smešno mi stajala kao prilepak na glavi. Nimalo nisam bio raspoložen ali sam zbog Irene dao sve od sebe da izgledam srećno i poletno i da budem kao i svi…

U nekom trenutku proslave našli smo se izdvojeno.

Dotakla me, prstima mi je mrsila kosu i kad sam pošao da je poljubim video sam njen pogled.

Nikad neću da ga zaboravim. Bio je tužan i prazan. Kao kod ledene kraljice, sav sam se pretvorio u led, stakleno proziran i napeto škripav.

Prilazila nam je dvoglava ala, mahala svojim raznim udovima i kracima i ispuštala otrovan i smradan dah rakijski…

-A, švalerčino…?

-Dobra ti je ta mala…

Izazov je bio očigledan.

Ja sam se plašio.

U Ireninim očima se podigla bura. Sevnule su munje na dalekom horizontu njenih očiju a usne su joj potamnele.

Ja sam bio preneražen. Ništa nisam rekao, ništa nisam uradio. Led se slomio u srču.

Dvoglava ala je otišla smešno se gegajući u potrazi za novom zabavom,

Princ je bio poražen u sukobu s alom i nikad nije postao kralj. U kraljevstvu kraj mora gde more sne svoje sni nikad više dom sreći tu ne bi… Pljusnuo je jedan talas i od prinčevske krune napravio mrljavu pljunku.

Dok sam odlazio, video sam njeno sjajno lice kako u masi telesa luta pogledom i traži mene. Ja sam bio na usamljenom i mračnom putu.

U jutro, još pre sunca, tvisteri-serafimi su se uzburkali, okupili, okružili Irenu, podigli je i odneli…

… Iza sedam gora i sedam mora…

***

Video sam je još jednom. Pričali smo o nevažnim stvarima.

Vremenom, moj put me odneo daleko. Sada živim u domu za beskućnike u Sijetlu. Iako sam namćorasta i mučna starkelja, negovateljice me pristojno pomažu jer, eto, ponekad znam da pričam priče.

Često znam da pobegnem na obalu (u invalidskim kolicima) i puštam da mi vetar s okeana donosi prašinu hladne i slane zvezdane vode.

U grudima još uvek čuvam Irenin poklon. Čak ni život nije mogao da mi ga oduzme.

Ja sam kraljevski bogat čovek.