Prolog

Featured

(Ljubav, kao reč i pojam koji ovde upotrebljavam, se ne odnosi, kako se to uobičajeno podrazumeva u savremenom svetu, na ljubav muškarca i žene, „eros“, nego na sveopštu, svesvetsku Ljubav – Agape. S druge strane, od drevnih vremena do danas, u ljudsku psihu i umetnost je utisnuta ambivalentna dvojnost „eros-tanatos“ (ljubav-smrt) i ona je na neki način neizbežna.)

Savršena književna forma o čovekovom životu je forma zapisa na nadgrobnom spomeniku: 1)godina rođenja; 2)godina smrti; 3)po(t)pis ožalošćenih. U ovom konceptu nema ničeg suvišnog. Postoji čudo rođenja i postoji tajna smrti. Jedino ovozemaljsko životno je po(t)pis ožalošćenih. To je ono što je čovek stekao-stvorio između stavki 1) i 2), to je njegova budućnost na ovom svetu.

Ja sam rođen 1967. u Pirotu. Uglavnom sam živeo kao sav normalan svet.

Poeziju sam čitao ili zato što sam morao ili zato što mi je život činila snošljivijim. Poeziju sam počeo da ŽIVIM nenamerno, nesvesno… U trenucima kada su mi životne prilike bile nesnošljive i kada mi je razumna svest bila uspavana, životodavni Duh mi je donosio emocije. Pošto sam već bio navikao da pišem i nisam znao šta bih drugo s tim darovima, zapisivao sam ih. Nekad je to bilo lako kao u nekom zanosu, euforiji. Drugi put je bilo teško, frustrijrajuće… ne moći da nađeš reči koje mogu da pretvore emocije u reči… Tek kasnije sam shvatio da sam pisao pesme.

Pesnik je samo oruđe Duha. Neki su pesnici dobro oruđe, neki nisu, Ja sam, nažalost, od ovih poslednjih. Tek ponešto sam, nadam se, uspeo od svog obilja da prenesem na papir, da složim u neku knjigicu.

Jednom prilikom sam svom starom školskom drugu rekao da ću da napišem knjigu i da ćemo da da napravimo književno veče i da se napijemo i najedemo… „Dobro, rekao je. A što moraš da pišeš knjigu!“

Mislim da to krucijalno pitanje odnosa paksisa i poetisa: „…što mora da se piše knjiga…“ „piše“ ako već ne znamo da pevamo… a pevanje je, ustvari, pravi ambijent za poeziju.

Zašto čovek MORA da peva-piše poeziju!?

Siguran sam da isto pitanje može da se formuliše i kao:

Zašto čovek MORA da voli!?

U nizu ljudskih emocija, kao i u nizu ljudskih delatnosti, ljubav i poezija zauzimaju sasvim posebno mesto.

Svaki čovek mora da je voleo, voli ili će voleti… bilo šta, bilo koga, bilo kad… onda je i pevao… a pevanje nije uvek od radosti… To je ta suštastvena poezija!

Ali… „Od ljubavi se ne živi!“ -to će vam reći svaki razuman čovek. I, sasvim se slažem… Iako je svako voleo, voli ili će voleti (i tako bio pesnik) – to je bilo sporadično, povremeno ili privremeno. Svo ostalo vreme smo morali da jedemo i pijemo, već da ne spominjem da neprestano moramo da dišemo. Zaista, pokušavam da nađem argumente kojima bih dokazao da je ljubav-poezija u istoj meri neophodna i neizbežna, ali, iskreno, ne uspevam. Isto tako, iskreno, svakom mora biti jasno da bi svet bez ljubavi-poezije propao za par stotina godina. No, par stotina godina bismo jeli i pili i na kraju prestali da budemo ljudska bića, što je, valjda, bolje nego da u par sedmica ili dana skapamo bez hrane i pića i ostanemo ljudska bića. Hoću da kažem da u svakodnevnom životu poezija ima malo šanse u poređenju sa materijalnim svetom. I, ne samo to… Sećam se jednog uzgrednog dijaloga: „Taj nije baš u redu – mnogo čita knjige!“ „More, ne samo što čita. On, bre, i piše pesme!“ „E, znači, skroz skrenuo…“

Dakle, osim uzaludnosti, svakodnevni život poeziji pripisuje i određenu nenormalnost.

Zaista, odvajkada je poznato „pesničko ludilo“. Ali, ono je bilo duboko poštovano kao „zanos“ i na isti način kao i kod religijskih proroka. Poštovani su kao ljudi koji se u određenom trenutku odvajaju od sveta ljudi i primiču božanskom i prenose nebeske poruke. „Zato je pesnik od svih drugih ljudi smatran najbližim božanstvu… pesnik je nešto lako, krilato i sveto – tumač božanstva.“ – kako kaže Dučić.

Kasnije su pesnici shvatani kao „zaneseni“ i neprilagođeni „normalnom“ svetu.

„Za mene je slučaj pesnika ovom društvu, koje mu ne dozvoljava da živi, slučaj čoveka koji ide u osamu da izvaja sopstvenu grobnicu.“ (Malarme)

Dakle, pesnik je čovek razapet između neba i zemlje, na sredini u kojoj zjapi užasna i prazna – USAMLJENOST, „horror vaccui“ od koga se i sama Priroda užasava.

„Mi znamo da kad pevamo, mi i na nebu ostajemo verni zemlji, a ostajući verni zemlji, mi volimo nebo: gde je, ako ne na nebu, naša stara zemlja? Sada znamo da su duša i telo jedno, kao što znamo da su zemlja i nebo jedno; ali sada znamo da je zemlja naše duše i nebo našeg tela – samo stvaralaštvo…“ -govori Andrej Beli.

„Ko voli – tih je! Samo prazna posuda zveči!“- kaže Šekspir.

„Ako jezike čovečje i anđelske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči.“ (Apostol Pavle, 1. Kor.; 13,1)

„Zašto samom sebi pevam, ZVONO KOJE PRAZNO ZVEČI, jer o drugom nemam kako, nemam čime, bez ljubavi nema rime.“

Praznina je smrt i smrt je praznina.

Jedino Ljubavlju ako se praznina usamljenosti ispuni postaje posuda koja daje pun i ispravan zvuk – zvuk pesme.

Rastače se telo moje ali ne od boli

nema više čime da me steže zemlja

iznad najvišega visa nestade i noći

(čekaju me)   svetlo i toplota rođenoga doma.

Iznad sveta pogledah na zemlju

ozari se srce u ljubavi čistoj

oslobođen svega sve zavoleh silno

što mi muka beše sve je tako milo.

Na ovom mestu moram da objasnim jedinu posvetu i jedino ime koje se pominje u „Pevanjima“. Lina je moje mitsko biće: „Ljubav joj je ime, plašt je okružuje sivi. Pred ljude je došla prvom okupana rosom i pre druge što nam dođe sa samrtnom kosom.“ (Ova druga je uobičajena predstava smrti koja telo pretvara u prah) Lina dušu odvaja od tela i prenosi je u svet večnosti.

Raspet između neba i zemlje, samo pravi Pesnik iz praha dolazi do Svetlosti. Ja tome samo težim.

Pomenusmo da bez hrane i pića nema života a da bi bez poezije i moglo da se živi na ovom svetu mada kažu da je „hrana za dušu“.

Pesnici žive u svet(l)u večnosti gde bez poezije ne može da se živi. Zato mora da se peva-piše…

Advertisements

KRADLJIVICA MRVICA I TUROBNI TUMAN

KRADLJIVICA MRVICA I TUROBNI TUMAN

 

Tuman je plovio nebeskim svodom već desetak epoha. Kružio je krugovima po zemljinom šaru, nagledao svega, ponegde i prolio kišu i smočio neku njivu. Smučilo mu se od ljudi i bezdomne muke. Vrteo se po spirali, oblikom ljudskom mozgu sličan a niko ga poznavao nije. Oblaku je kratko vreme, životu svičan nije a pamet ljudska tek je prazna orahova ljuska što po moru tmurnom šuplje pljuska. Ko bi oblak upamtio kad i lica ljudska u sećanju tamne. Pramte gromove i munje, bljesku se zadive, a oblaka je mnogo, tma i tušta, menjaju se svakog dana, oblici su svakojaki, neki na nešto i liče. Ali, u njima nema priče, ništa da se pamti dok se pati i skita.

Nije stao niti je nestao. Ni ime dobio nije, samo tuman tmuran ostao je.

Ko bi znao kako, u pustinji bio je nekako. Čađavi dim iz aviona palog učini mu se sličan. Video je čoveka tužnog kako iz srca peva i ka nebu uzdiže se kao čudan san. Egziperi priča o Malom Princu.

Kako lisica poruku mu slala kako da je pripitomi. Da je dugo čeka, da reč mu bude meka. Trpljvo da stoji dok iz šume prigušeno svetlo očiju iz tame svetli iz daleka. Senka straha kad nestane, možda tad mu priđe, posveti mu dodir, repom mahne, nežnom dlakom ruku mu pomazi. Možda neće uvek u mrak šume da se vrati. Medobojna dlaka možda postane mu slatka.

Tuman je plovio pa se i zamorio. Predugog života da skrati stalaktite u senovitoj pećini počeo da prati.

Senica.

Mala, živa ptica počela je na prag pećine da slati. Poruke bez reda o svemu što po šarenom ptičijem svetu se događa i zveči.

Tuman je znao trik. Setio se lisice. Sam je bio Mali Princ. Mrvice slatke, tačkice po pokislom blatu, puštao je da zaboravljene ćute. Senica, mala uplašena ptica, ostavljala je od kandžica slike po mekom, toplom tlu… Skakutala slatko i poneki odzviždani redak.

Tuman imao je vremena puno. Kradljivica mala mrvice je krala, mahnula bi repom i u trenu bežala ka obzorju dalekom.

Trag radosti prosu se pred pećinom tmurnom. Skupljao je mrvice i pravio zrna da obraduje pticu. Od radosti žive skupilo se dosta, mogli su da dele beskrajnu lepotu sveta. Tmurnog straha nesta…Ljubavi prosta, od semnice prosa.

„Šta su sve epohe lutanja po svetu bile…? Ništa nije kao drhtaj srca male ptice kad je na dlan moj sletela kad je htela.“

Tuman pljusnu dlan o dlan.

Od senice-ptice ostala je samo skica.

 

DEVOJKA U SREBRNIM CIPELAMA

MLADA DEVOJKA U SREBRNIM CIPELAMA stoji na trotoaru na bus-stajalištu. Vitki listovi nogu izlaze iz cipela i preko kolena plove uz butine koje nestaju u mraku suknje, (ozbiljne, geometrijske) i tu priča počinje.

Kao rečna hrid stoji dok se oko nje razbijaju gradska vreva, uzvici, zbrka, šarene reklame… Neki negoduju ali ona naprosto stoji izvan i ništa je se ne dotiče. Vreli je mrak tek legao na ulice ali oko nje se širi rečna svežina. Srebrna senka sa telefona miluje njeno lice i cakli se o oči i osmeh. Nema je tu.

Ja sam dovoljno star da vreme više za mene nema značenje. Zato je gledam dok se ona smeši srebrnom ekranu. Uživam i potajno zavidim ekranu.

Svu tu buku u jednom trenu prekrije njen smeh, radostan zvuk iz grudi zazvoni i  nezaboravno se izvije prema nebu. Pratim njen pogled i vidim na noćnom nebu srebrni oblak i munju koja zasvetli u njemu.

Shvatam: zavideo sam nekom čoveku a ona je vodila ljubav sa oblakom.

Hteo sam da je ponovo gledam ali je nestala.

Prihvatiću kao jedino razumno objašnjenje da ju je odneo bus.

 

DEVOJKA U SREBRNIM CIPELAMA

MLADA DEVOJKA U SREBRNIM CIPELAMA stoji na trotoaru na bus-stajalištu. Vitki listovi nogu izlaze iz cipela i preko kolena plove uz butine koje nestaju u mraku suknje, (ozbiljne, geometrijske) i tu priča počinje.

Kao rečna hrid stoji dok se oko nje razbijaju gradska vreva, uzvici, zbrka, šarene reklame… Neki negoduju ali ona naprosto stoji izvan i ništa je se ne dotiče. Vreli je mrak tek legao na ulice ali oko nje se širi rečna svežina. Srebrna senka sa telefona miluje njeno lice i cakli se o oči i osmeh. Nema je tu.

Ja sam dovoljno star da vreme više za mene nema značenje. Zato je gledam dok se ona smeši srebrnom ekranu. Uživam i potajno zavidim ekranu.

Svu tu buku u jednom trenu prekrije njen smeh, radostan zvuk iz grudi zazvoni i i nezaboravno se izvije prema nebu. Pratim njen pogled i vidim na noćnom nebu srebrni oblak i munju koja zasvetli u njemu.

Shvatam: zavideo sam nekom čoveku a ona je vodila ljubav sa oblakom.

Hteo sam da je ponovo gledam ali je nestala.

Prihvatiću kao jedino razumno objašnjenje da ju je odneo bus.

 

ZVIŽDUK

ZVIŽDUK U OSAMI

 

Mrak je.

Svetla se probijaju u tmini i trepere na tihom noćnom vetru kao lišće prolećno. Voda pljusne o suv, topao beton i nestaje pod zemlju.

Prve, krupne kapi noćne kiše padaju, probijaju tkaninu košulje i upijaju se u staru, hrapavu kožu. Gutam tiho gutljaje vode bez želje i volje, lagano se uspravljam i primetim senku koja se nadvija nad mene. Iza leđa i bez zzvukova.

Nahrupe ledena sećanja, duhovi prošlosti koje nisam živeo i ne poznajem ih. Moj je ovo grad i gospodarim njime mrakom. Čija ludost vodi senke nepozvane da ih namučim i zgazim. Obezljudeo sam i poludeo, ljudske me sklonosti ne preče da se služim nasiljem i naseljenike svoje blizine pretvaram u beživotne, smrdljive barice. Tako su jadni a ova senka se usudila da dotakne moje rame…

…Glupa li je, luda li je… Kao i ja…

Naoružana je. Naouružana je, kao i ja, jedino moćnijom od straha, ljubavlju koja se seća.

Nije starica ali već se pogurila pod teretom nebilih vremena. Oči su joj bistre kao kada sam ih zavoleo u jednom drugom gradu u jednom drugom vremenu. Jedine svetle u mraku, same svoju svetlost šire među svim senkama koje su samo odbljesci drugih svetala. Grudi su joj otežale i nabrale se ali su lepe, lepe od ljubavi i nabubre se bradavice krvi i imaju onu lepu boju ljiljana u dolu. Nema sumnje- lepa je.

Lepa je u gradu koji tiraniše atraktivna i napasna, mašinska mladost. Sve te kese kojima se pune izobličene jagode mladosti. Svetla, svetla… Mirisi, mirisi…Klonovi koji se proizvode u frankenšatjnovoj korporaciji, predivni smrdvi zombiji ponosni na podaništvo večnoj mladosti… A ona drhti u noćnoj košulji, sva leprša na vetru koji zviždi kroz kosti. Ustala je jer nije mogla da zaspi od vrućice koja ju je gušila pod posteljinom. Ustala je i drhtavo se prošetala do česmice pod grmom ljubičastih ruža. Dodirnula je mlaz vode i umila grudi i bradavice su se naježile kao ljiljani u dolu pokriveni prvim snegom ovog proleća.

Kada nam se pojave neočekivana sećanja i misli nezvane, kao ove noći… Nije to volja nepostojećeg boga slučaja nego su dodirivanja kvantnih parova, razdvojenih i nepostojećih u beskraju.

Ja sam pio vodu.

Ona je pila vodu.

Kolike je sile upregla vaseljena da nas spoji!

A trebalo je, onog dana, da joj kažem „Ostani!“ I… sve bi bilo u redu! Ona bi me omrzla i meni bi se smučile njene igre i, kao krišom, bi se ogovarali i deca bi mislila da se samo pravimo a da se, ustvari, volimo i-ne da se samo krijemo od strašne utvare samoće.

Kako se divno mreškala voda oko njenog tela. Vijugala je kroz vodu, dugim dugim nogama razbacivala divne kapljice bisera pod kasnim suncem kasnog jula. Nežna bagremova zelena se vrtložila oko zadnjice i milovala oko vrele i nabubrele usne. Poneki mlaz bi se uvukao u sočnu tminu i ja sam osećao, trgnuo se od žmaraca. Pošla je iz vode na suvo, uhvatio sam je za ruku i ispod obe mišice je podigao. Nehotice sam dlanovima pritisnuo polutke i nabubrele bradavice. Gurale su se da provale kroz nasisnjak, bokorile kao ljiljani u dolu. Zujao je jul od zrikavaca i uznemirenih misli u mojoj glavi. Mirisale su joj usne na poljubac i našla se opasno blizu uz moje usne i sve je odjednom utihlo. I glasovi, i zrikavci su zanemeli pred burom koja se spremala.

Ničeg nije bilo.

Samo grmljavina koja je zamirala na granici povlaženih planina i sunca koje se sušilo.

S oštrih ivica kamenih krhotina kapi su isparavale put neba. Tek poneki odsjaj rascepljenog srebra. Kap krvi se polila po prstu posečenom.

Dodirnula je rosu na ruži, prejako je stisnula i krv je posisala. Stavila je prst na usnu i krv se upila u usnu i pomodrela je kao kraljevski ljuljan u dolu. Toliko je slatka bila! Iskrica u noći…

Izvukla se iz mojih ruku i rekla što joj je prvo palo na pamet: „Kupaći ti se uvukao u dupe…“ a na nešto drugo je mislila…

Dug put je bio pred nama.

I ratnik, i pesnik… i lepotica, koji se smeju zombijevskom prahu, krhotinama od duša koje žive „jer vi to zaslužujete“-poukama marketinškog smrda.

A samo je mahnula rukom i vratna žila mlade devojke joj se našla pod očnjacima.

Pljunula je: silikon joj se zaglavio među zubima. Gladna, potražila me očima i našla gde pored kamene gradske česme zarivam očnjake u breskvom namirisanu preponu mlade devojke na prvom noćnom izlasku. Ustvari je smrdela na ustajalo pivo. Kuda će oni po putu nasred nigdine!

Jadni zombiji! Bebe požive tek par godina po rođenju i onda ih umrtve! Tek tako, da bi mogli da im prodaju reklamno đubre za mrtvake. Ubrizgaju im hormone sreće i zatim ih puštaju da se uvijaju i grče. Daju im tekućine za obeznanjivanje i programiraju kako bi tumarali bez cilja i truni radosti…

Radujte se! Radujte se po beskonačnoj programskoj petlji…

Kad bih isisao mrtvilo ih njihovih tela, oči bi im sinule poslednju varnicu, trun sećanja na sreću pre no što su ih kao bebe umrtvili „jer to zaslužuju“ i postali bi slobodni, da zaplove beskrajnom vaseljenom. Treptaj oka, refleksno trzanje očnog kapka, jedina kap života koju nisu uspeli da im otruju…

Gospodari robova.

Slab sam za njih. Moja starica, moja devojčica, ona ima silu jaču. Ja ne.

Ja sam slab i uplašeno se skrivam. Evo, skupila se gomila mladih zombija i udara me i šutira i kad im se učini da sam mrtav, pljuje me i zapišava jer im se učinilo da je prljavi starkelja uhvatio dupe njihove drugarice. Tako vide. Ja sam ispio prljavu krv iz međunožne prepone. Pljuju me, psuju me, prosipaju moju krv po trotoaru po kome teče voda iz česme…

Moja starica, moja devojčica ubija gospodarske zverke!

Moćna je i sažaljivo gleda moje izubijano telo u prašini i vodi, u blatu… Ali, potreban sam joj. Potrebna joj je ljubav.

Ona je ljiljan u dolu i srna i golubica.

Slavuj u ružičnjaku zaplesa frazu i fijuknu kao bičem za kraj.

Tišina je bila kiša.

Uzdahnu duboko i u grlu zahrupi.

Zvučalo je smešno. Samo joj se ugrči kraj usana ispod proniklih nausnica. Setila se mene a nije smela da se nasmeje da hrip ne postane kašalj. Možda čak i krik.

Videla me je jednom po danu i nekako me prepoznala. Oćutala je pogled jer se zastidela: bio sam tako ružan. I ružan. Brižljivo je rasprostrla skute preko nežne mladosti i uljudno zaćutala. Škripnula je zubima i ugrizla unutrašnju stranu obraza. Ta se rana teško zatvara. Krv joj je punila usta, ona ju je gutala i brzo nestala. Krv je bila gorka od ukvarenih desni.

Moja devojčica… Uvek je bila tako uviđavna i pristojna.

Nestala je u gužvi između glasnih i napasnih zombija.

Ja sam u to vreme bio mlad i neobuzdan i tužan. Jeo sam mlade devojke. Nisam, kao kasnije, samo krv im pio. Jeo sam ih, sirove i čvste, od kose do zglobova noge i krive nožne prste. Oči nisam. Toliko je lepote bilo u njima, žive lepote… Povijeno žito, od dva tela ugaženo, pod mesecom krvavim i bledim i u rosu ranu klasje obliveno. Opet zrna se lepotom otvore.

Kad je frankenštajnska korporacija načinila ih lepim iluzijama neonskih svetala, ljubav je nestala. Bile su prazne školjke koje bi se brzo usmrdele ako čim se upotrebe. Krv sam pio više iz navike, iz glupe potrebe za jedenjem… Ali, ukusi su nestali! Svet se pretvorio u bljeskove svetala i zujanje u praznim srcima a zombiji su zombali.

Sva kiša se pretvorila u jednu kap.Padala je kroz noć i ludo je lupala u pod. I, opet se pela i ponovo padala i ponovo je lupila. Tada je postala otkucaj srca a ja sam, ustvari, bio umoran i star i samo sam ponekad krv pio. Iz lenje navike.

Ona ništa nije znala. Grudi su joj pro-virile i ljudi su je gledali čudno. Vodila je razgovore po pravilima i udala se i povinovala. Ljiljan u dolu se okružio pustom i divljim zverovima.

Krv je počela da pije slučajno. (Priča o tome je zapetljano duga i konfuzna.) Bio sam prisutan i između dima dve cigarete progledao kako se u sušnoj pusti ponovo pomalja cvet i rumenilom obliva. Požuda pljuvačke mi je potekla i imao sam je.

-Ali, ja sam precvetala i moje je ženstvo presahlo. Dupe mi visi i sise mirišu na dinju.

…Kako je lepa bila! Moja devojčica, moj ljiljan procvetali….

Hodam ulicama predgrađa i moji koraci su vetar koji miluje bele plahte što lupkaju na vetru.

Zaboravila je da pokupi veš sa žice u gradini među ružama i kapi iznenadne kiše pljušte i zasive njinu sumračnu belinu u ovoj noći. Tražimo se kao slepi.

Dodirujemo se prstima i usnama i nalazimo u žeđi.

Zombiji bacaju prazne i zamalo prazne konzerve piva i one meko padaju na plahte i bešumno kliznu na tlo pored ruža… Ružno žuto, kao od prosutog semena muškog…Ona bi…

Izlazi na ulicu u kao avet beloj spavaćici s izbledelim roze cvetovima i viče sve one naučene reči kojima bi da bude pristojno stroga…

Zombiji se smeju, posebno mi je drag zvonak smeh jedne male lepotice, divljakuše, zečice…

-Ipak, stani… Nije u redu…- kaže i zadržava jednog krupnog kretena.

Moja starica je zbog toga zaista kivna. Ima, i ako zna da me beskrajno ima, svoju dozu ljubomore. Lomi, kao grančice, prstima, glatke, duge, krhke vratove.

Grad je njihov ali je predgrađe naše.

Dok se obesna mladež zabavlja i grohotom svinje ismeva jadnu staricu u paučinastoj noćnici i ona drhti, ne od zime nego od nemoćnog besa, iz obližnjeg parkića izlazi sluzavi stari pijanac i smešno razmahuje i udara se rukom o nabildanog mladića. Ovaj se iznenadi ali pogleda kreaturu i počinje da je bije. Manirom čopora pridužuje mu se još nekolicina uvežbanih, depiliranih i dezodornisanih udarača i kreatura se slinavo prostire po trotoaru i grči se od bolova koji se prostiru nekoliko minuta posle udaraca. Devojčica-zečica prilazi i zvonkim glasom viče i vitkim rukama (iznenađujuće snažnim) sklanja udarače. Jedna druga, koja je i ribicu namirisala jer se seksu nadala, prvom te noći, je kivna i kevće na staricu u noćnici. Ova je ništa ne razume, ali ruka zakačena za njenu, nekad bujnu a sada slamno uvelu, kosu mlatara njenom glavom. Krpena lutka.

Bljesne krvavi sjaj u očima i otkine joj ruku. Krv pljušti po svilenoj haljičici i boje se mešaju.

Čovek bez senke ustane i u nekoliko poteza slomi tri mlada, mesnata vrata. Čučne i pije krv koja lipti. Poput vuka u toru zaskače jadne ovce i samo jetre im izede. Zečicu stigne i obori je. Preponsku arteriju zagrize i krv ga guši dok se ona u orgazmu uvija i stenje slatko.

Zombiji odlaze i dugo se još čuju njihovi razdragani povici i zvonak smeh. I najzad zamru.

Odjednom smo sami i gledamo se na desetak koraka i samo nam oći sjaju i okružuje nas šum davno neizgovorenih reči. Uvele su već i nemaju značenja koje su imale u davnom, bujnom letu. Njeno telo treperi od damara, svi oni dodiri koji su neshvaćeno propali na asfaltu puste sad kao  ružine latice se prosipaju po njoj. Dva uzdaha u isti mah. Oba su optužbe, optužbe bez ljutnje i s odavno prihvaćenom prošlošću.

Vetar jače razvije plahte u ružičnjaku. Ružne mrlje, tragovi semena muškog..

Sutra, sutra će se pobrinuti za to. Nežno i besmisleno pretražuje bore plahe. Ispravlja ih i počinje da plače. Suze se same liju i još mrlja se stvara na plahti.

Sutra, sutra će se sve svršiti.

Srna u granama ljiljana u dolu. Lizne ranu i bol zaceli.

Noć još uvek traje. Iako sam se dobro napio krvi, gmazovski gramz kopa kao pacov po utrobnom životu i tera me da UŽIVAM-„JER SAM TO ZASLUŽIO“. (Mloga zombijevska krv u meni krkljiče i menja me nevoljno.) Kao avet krvavih očiju u svojoj staroj busiji se krijem među đubrem i međ trnjem i motrim na pice. Mlade pice zategnutih dupeta opojno se šire između mirisa breskvi, užeglog mesa i kiselog piva. Kvare svoje crvene usne i picin kečap im se razliva niz biserne zube i razliva među sočne usne. Moram da vam priznam da me ta scena erotski pali i samo stenjem u svom skrovitom brlogu: kakve bi krvopije to bile… ali su mrtve!

Nehajnom uzbujalošću uzmu par zalogaja, one sočne, pico-kečapske, i ostatke bacaju… One najslađe, rubne, hrskave, malo pregorele i samo tragove ostavljaju pico-kečapske i pljuvačke svoje slatke. Veoma profinjeno, svetsko-mondenski, odbacuju ostatke u najnoviju korpu za od-patke. Sačekam da odvrckaju svoja dupenceta na golim, sjajnim nogama i zaskočim ih. (Mnoge sam bitke vodio sa sebima sličnim i uspeo da sačuvam ovo mesto samo za sebe: najbolje je! Gospodar li sam ja ovog noćnog grada!)

Uguravam otpatke u sebe i zadovoljno podrugnem.

Tada je osetim i smrzne mi se duša.

Moja srna, moja lastavica, moj ljiljan u dolu je umorna od života i podiže se na talasu vetra iz divljih davnina i plovi, ne dotiče se tla… Grudi su joj pune i jagode niču oko njenih stopa. Stopala koja sam držao i milovao, otimao ih od anđela zavidnih, umorna su od krivih puteva i bolne kamene reklame rizle ljudskih srca. Usnice rujne ljube zadnje slatko vetra morskog. Slana je od soli žive i slatka od srca svoga koje miri ritam spori…

(O, radujte se zombi-gospodari sveta. Nema više krvopije da vam smeta!)

Jutarnja se rosa oko koraka tihog topi… Uzjahala je na kobili vetra i širi se ka šini gvozdenog konja koji zviždi u noći. Ka maglini Denebole zvezde uspinje se njena zvezdana prašina… Svu beskrajnost sve-mira ledenog ljubav njena topli.

I korakom je zadnjim pokazala na mene, kukavicu zadnju…

Moćni konj kroz noć svetlom svojim lomi okove od mraka. Gle, na putu njemu, nemoćna i slaba, prilika je bela u noćnici od pahulja snenih procvetalih na plahom zefiru predgrađa od stakla. I sećanja. Gle, železo se lomi i pepelom se stvori, tek čađ je na postelji od vetra.

Gledam ponekad na ljiljane u dolu. Gradina njena to je bila.

Ruža jedna usred procvetala, krv je njena od ljubavi početka.

 

ZVEZDANA

TRIDESET ŠESTICA DO ZVEZDANE

 

Tih sam godina još bio mlad i neobuzdan.

Bruje trole i zuji neon.

Ona ima haljinu kao iz šezdesetih: široka suknja otkriva kolena a torzo je prekriven uz telo i samo se osrednje sise izmiču. On ima sličnu odeću: odelo buntovnika i belu košulju s vlatima sasušenih travčica. Kreću se kao po koreografiji: Ona ga prati i hvata za rukav. On se grubo cimne i njena ruka padne. Kaže… odmahne rukom kao da tera insekta, okrene se i odlazi u noć. Ona pruži par koraka ali kao da naiđe na nevidljivi zid i ne može dalje, vrati se i sedne na oronulu klupu i plače. Zvukovi grada nestaju po praznim ulicama.

-Zašto? Boli, kida me…

Ja sam pijan, ubljuvan a čini mi se i usran. Ležim, oduzet između nekoliko drveta i parčića livade. Hoću da joj kažem nešto lepo i napinjem se i mumlam.

Izgleda kao duh dok se još trese od bola i plača i prilazi mi na tom mestu između jave i med’ snom. Podiže skute haljine i skida gaćice i čučne nada mnom. Lepšu pičku nisam video. I miriše na breskvicu.

Piššša…

Nije videla da imam lep šešir. Flicovan.

DREVNO PESNIŠTVO

DREVNO PESNIŠTVO

Ljudi nekad nisu govorili. Pevali su.

Ljudski govor je bio melodičan, bio je muzika, bio je pesma.

Ovo što sam napisao nije ni metafora, ni patetična improvizacija. To je istorijska istina, iščezla iz kolektivnog pamćenja, nestala iz prestrašenih ljudskih srca i razvaljenog uma.

Ljudi su bili snažniji, bili su pametniji, …najvažnije – bili su mnogo bliskiji, mnogo jače povezani u svom umu i svojim srcima.

Takvom ljudskom rodu govor, kao razmenjivanje reči, nije ni bio mnogo potreban. Ljudi su se razumeli…Naprosto i jednostavno – razumeli…Ipak, bilo je lepše i govoriti a ljudski govor je praktično bio pesma, melodija koja je prenosila reči i poruku.

Reči tog govora nisu bile okamenjene forme, same sebi iste. Ista reč, zavisno od melodije koja ju je nosila, mogla je da ima različita značenja. Rečenice koje bi mi danas, izgovorene ili napisane, doživljavali kao jednu tačno određenu informaciju, nekad su bile žive u svojoj promeni, zavisno od čoveka i njegovog raspoloženja, od prilika i onog kome su bile upućene. (Mada i danas govor može da ima ovakve osobine, ipak se radi samo o jadnim ostacima nekadašnjeg govora ljudskog roda. Jedini primer u današnjici, a i on je već sasvim napušten, je majčinsko pevanje bebi. Beba još uvek ne razume reči i rečenice ali nepogrešivo razume ono što mu majka peva. )

Onda se desila katastrofa.

Ta katastrofa je kroz legende i mitove poznata svim narodima, svuda gde žive ljudi. Uglavnom se govori o potopima, ognjenim pošastima…ali, jesu li se desili ili ne – to je nebitno. Mnogo gora katastrofa se desila u samim ljudima. Verovatno i nije bila iznenadna, nagla…možda su je pratile i fizičke katastrofe… ali ona najgora se desila u samim ljudima.

Desilo se zlo.

Među neposredno i blisko povezanim ljudima se, najverovatnije, umetnula laž. Možda je u početku bila mala i nevina, možda je odmah bila pogubna …svejedno se umetnula u skladnu melodiju razumevanja, pokvarila tanano tkanje vremena i osećanja, šara na šaru se više nije uklapala, pojavilo se očvrslo nepromenljivo mesto na kome se melodija lomila, šara kvarila…i mesto je počelo da se kvari u nepromeni, da bude iskvareno i zlo.

Tako se pokvario i govor. Reči su postale iste u nepromeni, rečenice su bile samo proste informacije bez emocije i ljudi su se sve teže razumeli. Ljudi su se razdelili, govori su se podelili i počelo je vreme propasti.

Muzika, po samoj svojoj strukturi, ne može da laže. Govor može. Odeljen od muzike, postao je slab za iskušenja zla.

Ljudi nisu odmah zaboravili svoj drevni govor. Čuvali su ga u sećanju, ličnom i zajedničkom. Tako je nastalo Drevno Pesništvo.

Stvorili su pravila Pesništva koja su obezbeđivala da ono zadrži osobine drevnog govora. Reči u Pesništvu, način na koji su se one slagale u skladne stihove je morao da oslikava suštinu drevnog govora. Pesništvo je, prenošeno od čoveka do čoveka, od ljudi do ljudi, usmeno i uz promene koje je nalagalo vreme i prilike, povezivalo ljude u jednu opštu zajednicu.

Govor je bivao sve važniji. Trebalo je krpiti pokidane neposredne veze i premošćavati prostornu udaljenost. Sve slabije sećanje-pamćenje je nametnulo potrebu da se premoste i vremenske udaljenosti. Trebalo je kroz vreme slati poruke. (Zbog toga su stvorena slova i pisanje. )

Govor ljudi je sve manje bio ukras sveta. Postajao je sve više samo praktična forma, okamenjen oblik suprotstavljen prirodi, koja je kao i sama suština sveta, razigrana u bogatstvu svojih pravilia, neprekidan izvor i tok jedinstvenih i neponovljivih promena. Pesništvo je stvoreno da bi se održalo sećanje na drevni govor koji je bio i lepota i vera…a u moru nevolja koje su počele da nasrću na ljude, iznad svega je bilo potrebno i kao lek…

…za dušu i srce… (Jer, duša je naše suštastveno biće, srce je središte našeg uma!)

Pesništvo je imalo svoja stroga pravila. Ništica od mog znanja me sprečava da ih iznesem ali svakako su vrlo slična pravilima koje poznajemo iz sačuvanih pesama iz starine, bile one indijske, nordijske, slovenske, persijske, helenske…Ta pravila nisu bila zabran i bič nekog hira… čitava era ljudskog roda iz vremena pre katastrofe i propasti je bila utisnuta u njih i obezbeđivala da lepota i lekovitost govora opstane među ljudima.

Pravila su bila stroga i kompleksna.

Pesnici su bili glasnici božanskog duha i bili izdignuti iznad svake ljudske vlasti.

Pesma nije samo slaganje reči u misao ili sliku koju razumemo. Pravila ritma (a reč “ritam” (sanskrtsko „RTA“) se odnosi na božansku nit-zakon života), pravila metafore… omogućavaju da nam se nadsvesno (nesvesno, metafizički…) u samo srce utisnu prave poruke koji nosi pesma. Golo razumevanje pesme, razumsko shvatanje… je samo vrh ledenog brega bogatstva i nadahnuća koje je u dubinama ljudskog bića. Kao što nam muzika, koja ima veoma strogo definisana pravila (koja hteli-ne hteli moraju da poštuju i stvaraoci fekalnih pojava nalik na muziku) donosi osećanja i mimo čula sluha i bez razumske analize utiskuje neka saznanja…ona PRAVA saznanja koja nisu tek zbir logičnih činjenica, nego suštastvena saznanja… tako je funkcionisalo i Drevno Pesništvo i tako bi trebalo da funkcioniše i današnje pesništvo.

Drevno Pesništvo nije zapisivalo reči pesama. Takvo ludilo nije moglo ni da padne na pamet. Ljudski glas i muzika instrumenta su jedini mogli da nose i izraze pesmu. (Naravno da su ljudi posedovali znanje pisanja. Slova u ljudskoj istoriji uvek prethode brojevima, a po mnogim građevinama sačuvanim iz duboke antike (i još mnogo ranije) znamo da su ljudi itekako znali s brojevima. No, slova su imala druge primene i verujem da nisu bila ni naročito cenjena…Širenje slova kao vrste pismenosti je istorijski vezano za jednu ne naročito poštovanu ljudsku delatnost – trgovinu-birokratiju… ali, to je druga priča…)

Drevni pesnici su, što je opštepoznato, bili izuzetno poštovani u ljudskim zajednicama. Na neki način su bili izdignuti iznad i zajednice i vladara i zakona. Tačnije, bili su vrednovani kao prenosioci božanskog nadahnuća. Pesnici su saopštavali božanske istine, mogli da unište ili uzdignu bilo koga iako im nije pripadao ni trun svetovne vlasti ni materijalnog bogatstva. Pesnik bez Pesme nije bio niko. Sa Pesmom je bio Božji glasnik.

Naravno da su se Pesnici razlikovali i bili različito cenjeni. Njihovo vrednovanje je bilo neka vrsta opšte aklamacije i dugo je ostalo nedodirnuto ljudskim lukavstvima i zločinjenjima. Neki su bili dobri, neki su bili loši…

…a vreme propadanja se nastavljalo…

Propadanje je proces i teško je reći od kog trenutka nastaje nepopravljiva šteta. Ipak, u našem vremenu i našoj civilizaciji vreme renesanse i humanizma i, naročito, prosvetiteljstva (a moram da napomenem da se ovde reč “humanizam” ne odnosi na “čovekoljublje” već na idejno preokretanje od “božanskog” na “ljudsko” a prosvetiteljstvo nije „prosvetljenje“ već „u-prosečenje“) nosi pečat krucijalnih promena. Renesansno osvrtanje na antičke vrednosti se izmešalo s ljudskom gordošću humanizma, a gordost je primaran i generišući greh, umetnost i nauka su se okrenuli od božanskih vrednosti i na tron postavili čovekove.

Krhak je čovek oslonac za čitav svet.

Renesansa je generisala poletno i bogato umetničko stvaralaštvo. Vremenom… ono se degenerisalo!

Veliko Drevno Pesništvo je počelo polako da tone pod navalom gorih, manjih i skučenijih pesama. Pesnici su se odrekli moći Pesništva kao suditelja u i nad ljudskom zajednicom i prepustili carevanje vladarskim silama.

Ritam (božanski tok života), metafora (kao veza, spona između ljudskog govora i božanske suštine) i TEMA su osnovne odlike PESME!

Moderna civilizacija je, u skladu sa svojom idejom ekstremne individualizacije, TEMU otklonila od opšteljudske vrednosti i usitnila je do neprepoznatljivosti. TEMA nije isto što i suština PESME ali je svakako njoj najbliža. Usitnjavanje i obeznačavanje TEME je ogolilo ritam i metaforu i učinilo ih maltene praznom formom.

Takve, bilo ih je lako odbaciti.

Zaboravljena je suština ritma kao muzičke osnove koja nosi neke svoje poruke. Zaboravljena su značenja metafora, koja imaju svoj dubok nadsvestan (metafizički) koren i one su postale tek manje ili više uspešne slike.

Tako… nastalo je moderno pesništvo “slobodnog stiha”.

U početku je to možda izgledalo kao oslobađanje duha od ograničenja tela. I, zaista, nastala su mnoga velika pesnička dela moderne! No, nažalost, vremenom se to pretvorilo u besciljno lutanje beslovesnih duhova.

U međuvremenu stvorena je mašina, besprimerna sprava u istoriji čovečanstva. U povesti sveta sve, svaki čovek i svaka travka, su jedinstveni i neponovljivi. Svet je neprestano samo sebi sličan u opštem skladu. Štamparska mašina je počela da proizvodi identične objekte.

Tako je nastala knjiga kakvu danas poznajemo, prvi produkt “masovne proizvodnje”.

Na toj osnovi mašina Prosvetiteljstva je umnožila svoju ideju “demokratske sreće” za sve i, u isto vreme, dovela do apsurda individualizaciju ljudske zajednice. Uz pomoć mentalne anomalije darvinizma individue su se priklonile “zakonu jačeg” i – nastao je pogubni haos “mamonizma”. (Mamonizam je oblik kapitalizma u kojem proizvodnja i trgovina nisu jedini sadržaj. Mamonizam okupira i svest i dušu čoveka i čini ga – potrošačem.!)

U takvom ambijentu štampari su počeli da diktiraju pesnicima šta će i kako će pisati.

Tako su nastali Autori.

Drevni Pesnici su bili svesni da su samo oruđe kroz koje se materijalizuje nadahnuće: jedino u tom smislu su bili važni… Masovna proizvodnja je zahtevala da proizvod ima prepoznatljivu etiketu: Autora.

Pesnici su se u velikoj meri okrenuli nižem i, nekad, ne baš cenjenom obliku književne umetnosti – prozi.

Proza je prozaična!

Tužno je kad čovek shvati koliko truda i suvišnih reči mora da se unese u priču ili roman u odnosu na koncentrovaniju i snažniju pesmu. Pesma je sama esencija misli, ideje, poruke. Proza je veoma razblažena forma i… mnogo pitkija.

Velika dela književnosti su stvorena u vreme ekspanzije romana i priča. Kao kakvi svetionici nad mračnim i haotičnim XX vekom su pružali utočište čovekoljubivoj i duhovno plemenitoj misli. Kao primer i opomena su bili dostupni široko razbacanim i usamljenim umetničkim dušama.

Kad – gle! Nasuprot svim očekivanjima i namerama, zlo se sve više širi svetom, ljudi su bespomoćniji i usamljeniji, sve umetnosti, pa i književnost, sve jadnije i besmislenije!

Nisu ljudi sasvim propali i nije Drevno Pesništvo nestalo bez traga. Postoje kao što i nada poslednja nestaje. Postoje i ukazuju se i kroz prozu i kroz slobodan stih. Postoje i kod sasvim “nepoznatih autora”, onih koji u neobjašnjivim nemirima bukvalno “moraju” da pevaju o nečemu što možda nikom drugom nije važno. No, sve to je zatrpano mamonističkim đubretom…

No, sve to nađe svoj put do nekog srca, ako je sakovano od Drevnog Zlata.

Pre no što prođem kroz istoriju, pravu istoriju ljudskog roda, koju ću po razlici istinitosti nazivati Povest, moraću da objasnim kako vidim neke pojmove koji su kroz vreme i, naročito zbog uticaja tzv. “naučne metode” (razvijene i uspostavljne u XIX veku), krajnje devastirani i u svesti “modernog čoveka” iskrivljeni do neprepoznatljivosti.

  1. Zemlja je ravna

Ljudima se iskrivilo viđenje pa je vide krivo-okruglom.

  1. Zemlja je živa

To bi trebalo da je jasno samo po sebi, kao što nam je jasno kad vidimo čoveka, životinju, biljku… i – svesni smo toga. Svest o tome kod ljudi je u redu, ali je put ka racionalnom i opšteprihvaćenom razumevanju zakrčen “činjenicama i definicijama” … pa, recimo, viruse smatramo “živim” a samu Zemlju – “trećim kamenom od Sunca”.

(Već na ovom mestu počinjem da se saplićem o “definicije” i moram da pravim opširne digresije koje smetaju pripovedanju. No, obzirom da je tema važna i da je usklađivanje pojmova osnova za dalje razumevanje, moram da budem kofuzan i dosadan.

U nikad do kraja prihvaćenoj i “objavljenoj” definiciji “života” nauka se oslonila na “nenaučno” samopodrazumevanje i “život” shvatila kao nešto što: 1. fizički postoji (zauzima neki deo prostora); 2. vremenski je ograničeno (ima “početak” i “kraj” – što su  “samopodrazumevajuće” granice između “živog” i “neživog” “sveta”); 3. uspostavlja neku vrstu komunikacije sa svetskom okolinom (razmenjuje i “izmenjuje” materiju); 4. uspostavlja “blisku” komunikaciju sa svojom vrstom (vremenski i prostorno povezano razmenjuje materije i proizvodi nov, sličan, ali ne i identičan oblik “života”) tj. – razmnožava se… 5. (za razliku od prethodno navedene “komunikacije” koja je očigledno dokaziva) uspostavlja aktivnu komunikaciju s nesrodnim vrstama (menja ih ili biva promenjena) itd. , itd. , itd. , … i sve to za nešto što će i mentalno ograničeno biće u trenutku registrovati kao živo-neživo biće.

Primetićemo da je ključna reč u sagledavanju definicije, odnosno shvatanja Života – KOMUNIKACIJA. (Pre svega, ova latinska reč ima rodni koren u communic… što znači da bi na srpskom glasila “zajedničarenje” ili “opštenje” i, zaista, odgovara suštini pojma koji označava: nešto što je vezano za zajednicu, tiče se nekog kretanja, izmene, promene… u njenim okvirima. Reči “zajedničarenje” i “opštenje” su u upotrebi u srpskom, ali su se odomaćile u nekim drugim kontekstima i zato ne mogu da budu naš formalni supstituent. No, veoma blisko opisuju način na koji ovde primenjujemo reč “komunikacija”. ) Rekao bih da pojam komunikacije ovako shvaćen i vezan u kontekstu razmatranja uz Život, daje osnovno određenje za shvatanje i tumačenje Života. Dakle, osnova Života je da KOMUNICIRA, tj. tvori zajednicu i označava je u njenoj promeni. U tom smislu, ako razmatramo “živost” Zemlje-Sveta, treba da se zapitamo: KOMUNICIRAMO LI SA ZEMLJOM… Rekao bih da je elementarno očigledno da sa Zemljom komuniciramo… na mnogo različitih načina… i to nije sporno. No, pitanje komunikacije obavezno u sebi sadrži i podpitanje VOLJE, tj. : postoji li volja za komunikacijom! Pitanje važi i za ljude i za Zemlju-Svet. Volja podrazumeva i postojanje UNUTRAŠNJE SLOBODE. Dakle, zapitao bih se IMA LI ZEMLJA SVOJU SLOBODU i VOLJU da komunicira s nama. To isto pitanje bih postavio i ljudskom rodu. Koliko je naša komunikacija slobodna i voljna – ili je samo kauzalno zadata.

Izbegao bih opšte razmatranje ovog pitanja i za potrebe teme ovog rada bih ga sveo na teren etike: Koliko je komunikacija ljudskog roda sa Zemljom-Svetom u okvirima pozitivnog odnosa!

Rekao bih da je očigleno da već iz samog shvatanja Zemlje-Sveta kao neživog bića, kao “trećeg kamena od sunca”, pokazuje našu neetičku, nemoralnu nameru. Implkacije ovakvog stava su brojne i, u konačnom, u odnosu na jedno toliko kompleksno i moćno biće, pogubne po sam ljudski rod.

Ukratko: i da Zemlja nje živa, bilo bi dobro da je smatramo živom!

Za astronomsku planetu Zemlju radije koristim izraz Svet, podrazumevajući da je to mesto na kome živimo i da nam je Sve(t). (Takođe i da je Sveto, da je Sve-to…) Nema nikakvih dokaza da Zemlja nije Sve(t) i Sve-to. Navodni izlasci čovekovi na prag našeg Doma, u svemir, nisu promenili ništa u ovakvom viđenju, a ne verujem niti da će ikad…

Doduše, jedino u drevnim mitovima i religijma Svet se vidi kao (božansko) biće. Od objave monoteističkih religija ovakva vizija prestaje jer se nikako ne uklapa u takav koncept. Ipak, sklon sam da i na ovom mestu koristim suštinu mita bez preispitivanja istinitosti i realnosti: zdravije je i za ljudsku psihu i za praktičan život. Ako Zemlju-Svet smatramo živim bićem, više ćemo je poštovati a samim tim i sebe i svoj život.

Osim što joj je odreknuta životnost, u određenom trenutku Zemlja-Svet je potisnuta na periferiju univerzalnog sveta. Naučno uspostavljanje solaro-centričnosti, umesto geo-centričnosti, zaista nije donelo ništa. Univerzalno gledano, astronomsko-matematički, oba sistema su podjednako netačna. (U svemiru u kome se sve kreće i gde je sunčev sistem neprimetna čestica, bilo kakav centar može jedino biti, ako bi ta teorija bila tačna, u početnoj tačci tzv. „Velikog Praska“. ) Sistemi referencije ništa ne menjaju u izračunavanjima. Drevni narodi su u najmanju ruku podjednako dobro izračunavali astronomska kretanja a čini se da su bolje razumevali njihovu suštinu. Kopernik, ili ko je već to uradio, je samo pomerio tačku gledanja. Sve je ostalo isto i u stvarnosti i u izračunavanjima. Promenila se samo naša svest o tome da više nismo u centru sveta. Pomereni smo na neprirodnu i depresivnu periferiju.

Sama nauka je, kada se dublje unela u svoj predmet, u okviru kvantne mehanike, uočila da je sam postupak merenja nešto što unosi promene u svet. Usudiću se da kažem ono što se naslućuje, ono što je nekad bilo podrazumevajuće: SAMA LJUDSKA SVEST UNOSI (ZAKONOMERNE!) PROMENE U SVET. Toliko o tome… zasad…

Možemo da se složimo da način na koji vidimo i shvatamo Svet zavisi od naših sopstvenih definicija, koje su uslovljene nekim preliminarnim dogovorima i(li) namerama a da o samoj suštini nemamo jasnu sliku. Ljudski razum, pogotovo njegov naučni izraz, nema mogućnost da shvati suštinu Sveta. Za to je “zadužena” ljudska svest. Na svoj apstraktan način svest shvata i nečinjenično nam omogućavan uvid u suštinu Sveta i život u njemu. Svest o Svetu je spontana (po nekim svojim unutrašnjim zakonitostima) i univerzalno-kolektivna. No, svest je i promenljiva… Neki naši „dogovori, namere i definicije“ vremenom mogu, ako ne baš i da promene svest, ali mogu da unesu neku nezdravu konfuziju.

Smatram očiglednim da viđenje Sveta kao „trećeg kamena od sunca“ donosi velike probleme u život čovečanstva. Zato predlažem da, bar u okviru ove teme, prihvatimo Zemlju-Svet definisanu kao živo biće na kome i sa kojim živimo.

  1. Voda je krv Sveta

I, voda je živa i najdivnije biće na ovom svetu.

Ako je shvatimo kao jednu od slučajnih tekovina nekog spontanog i mehaničkog sistema, ako je shvatimo na naučno-činjeničan način, vidimo je kao jednu od najednostavnijih pojava. Ako sagledamo njenu ulogu u funkcionisanju Sveta, uvidećemo nenu jedinstvenost i nezamenjivost. Pravi je krvotok Sveta.

Ako je dugo i besmisleno posmatramo, malo-pomalo, postaćemo svesni njene kompleksnosti… postaćemo svesni da je voda – ČUDO.

U onom smislu u kome čudo razumemo kao nesvakidašnji, izuzetan i neobjašnjiv fenomen u sklopu uobičajenih događaja, u tom smislu je voda – ČUDO.

Po svemu sudeći, voda je najstarija pojava-biće na Svetu. Njena je umnost, otuda, nama nedostupna. Dostupna nam je njena blagodatnost, u kojoj utoljavanje žeđi nije najveća.

  1. Raj je mesto na Zemlji-Svetu

Raj je mitološko, istorijsko i duhovno mesto koje je Bog stvorio za čoveka da ga uživa, da ga čuva i gospodari.

Raj je jedinstvo Sveta i ljudskog roda, jedinstvo među ljudima i duhovni sadržaj ljudskog bića. Postojao je na Svetu i zatvoren je za ljudsko viđenje.

Verovatno još postoji.

Kod ljudi je vremenom stvoren stereotip o Raju kao “zemlji dembeliji” u kojoj se ništa ne radi a dostupna su svaka uživanja. No, zamišljati Raj kao mesto za zadovoljavanje strasti je pre bliže paklu nego Raju. Raj bi trebalo da je mesto slično bilo kojem na Svetu, jer – Svet je stvoren kao Raj… posle su ga ljudi upropastili… Raj je bio mesto i da drvo posadiš i o životinji da brineš i sa ženom da se svadiš i miriš i da decu podižete… Drvo je raslo na ponos saditelja i životinja i čovek su se pomagali i žena i čovek su se voleli (a ljubav sadrži sva osećanja, pa i tugu i nerazumnost i ljudi su se i sporili, ali ljubav to nije kvarilo) i deca su se rađala i bila i briga i radost… Samo zla nije bilo… Veze između ljudskih bića su bile žive i svetle i tu nije bilo mesta da se zlo umnoži.

A zlo se umetnulo u prvu pokidanu vezu zbog prekršenog zaveta…

Tema ovog razmišljanja je, ustvari, ovaj odeljak… Raj… kao mesto i kao stanje duha… i kako su ga ljudi izgubili i mogu li da se vrate…

Naravno, mnogi ljudi i mnoge religije su o tome mnogo značajnije govorili… I, sam Hrist, objavljeni Bogočovek, nam je doneo Reč… i naravno da ja sam ne mogu ništa novo da dodam i otkrijem… S druge strane, čežnja mog bića, kao i svakog drugog, za istinom i potragom, ono što osećam u samom središtu Srca, mi daje i pravo i obavezu da u svetu u propadanju, potražim stazu i odgovor… i podelim je s ljudima… nemam iluziju da moje reči mogu da promene svekoliku istoriju… čak me slabost mojih reči obara i umanjuje… Ali, ipak… potreba i nada, uverenost da se prava Povest Vremena Ljudi ne gradi na “velikim” rečima i događajima, no na trudu i volji običnog čoveka, malim, nevažnim detaljima života koji odlučuju, u svom svetskom zbiru, na način i proces koji ne shvatamo i ne možemo da shvatimo, uverenost da jedan mali osmeh ili mala suza znače mnogo više nego sve silne i nepotrebne reči koje mislim i pišem s namerom da pronađem i put i srodna srca, moj mali i beznačajni trud me goni da nastavljam…

Nekad davno sam počeo da pišem Pismo i pošaljem ga na adresu Raja u nadi da će ga neko dobiti i pročitati. To je moja namera.

Čak i ne očekujem odgovor.

Naravno da me zainteresuje pitanje i da li je, osim što je istoriografsko i duhovno, Raj još uvek i geografsko mesto. Koliko sam ja upućen, poslednji veliki poduhvat za pronalaženje tog mesta je preduzeo Aleksandar Veliki. Opšte uverenje, koje je vremenom nastalo i pobudilo i druge i drugačije potrage, je da je Aleksandar Veliki tražio moć za sebe. Moguće, …mada nejasno slutim da je verovatno imao drugi motiv i nameru. U svakom slučaju, ideja da Raj, ili bilo šta od mogućih sakralnih artefakata, treba doseći radi sticanja bilo kakve moći je besmislena i okreće vas na stranu suprotnu od Raja. Mislim da je izlišno bilo kakvo kretanje u potrazi, čak i u trivijalno geografskoj potrazi… Nisam siguran… verovatno je da treba uposliti i korake nogu… ali je sasvim sigurno da je u potrazi za Rajem neophodno pratiti korake srca… Odavno mi se učinilo da nekako treba uskladiti korake otkucaja Srca sa koracima kojima hodamo po licu Sveta i da, na taj način, iscrtavamo lik svog bića na tom Svetu i u njegovoj Povesti.

  1. Čovek je biće

Čovek od rođenja ima jedno, jedinstveno i BEZVREMENO biće.

Ono što želim da kažem, a da dugo ne raspravljam o tome, je da svaki čovek od rođenja i među ljudima ima svoj jedinstven i nepromenjiv lik. Verovatno je to onaj lik koji naslućujemo u očima čoveka, ono što PREPOZNAJEMO bez obzira na godine i promene fizičkog tela. Taj lik je naša živa ikona, ono pravo biće, jedno, jedinstveno i bezvremeno… Telo je samo naša vremensko-prostorna predstava na zemaljskom svetu… I propadljivo je… Ovo naše bezvremeno biće, naš lik-ikona, je nepropadljivo, ono čini “energijsku” osnovu naše materijalnosti… ali je i ono tek nosilac duše… Svojim životom, svojim delima i mislima, brinemo o duši i njenom mestu u večnosti.

  1. Čovek je slobodno biće

Sloboda o kojoj ovde želim da pričam je sloboda volje, sloboda izbora… Zanemariću teme univerzalnosti, apsolutnosti, izlaska iz konteksta gole podređenosti kauzalnostima sveta… U svom životu, u svom kretanju čovek nailazi na raskršća i nepoznate puteve. Tada treba da odlučuje, odgovara na pitanja koja se međusobno isključuju. Koliko je u tom postupku čovek stvarno slobodan, nezavisan od već zadatih zakona (sveta, zajednice…) … Rekao bih da i nije toliko važno koliko je čovek ograničen prema spolja… Bitno pitanje je koliko je slobodan iznutra: da li u sopstvenom biću ima ugrađena ograničenja, inkorporirane kauzalitete koji bi ga unapred definisali u odlučivanju… Odgovor bi bio: ČOVEKU JE SLOBODA DATA (od Boga u činu kreacije). Pri tom, sloboda nije data kao neki sadržaj, neki kontekst koji bi odredio specifikaciju mogućnosti… Mislim da je ta sloboda čista forma volje, volje nenarušene bilo čim spolja, čak ni od samog Boga… (Što ne znači da je Bogu nepoznata potencija i usmerenost te volje…) Takva sloboda je tek bezoblična forma u koju čovek unosi sadržaj… samim svojim životom, samim svojim kretanjem, samim svojim mislima i odgovorima… Unošenjem sadržaja, čovek sebi počinje da gradi veze, veze sa svetom i drugim ljudima, veze koje mu nužno ograničavaju slobodu u apsolutnom smislu… Ukratko: ČOVEK JE SLOBODAN DA SE OSLOBODI! Unošenjem sadržaja, svojim delima i odlukama, čovek ograničava i gubi svoju apsolutnu slobodu i počinje da gradi sadržajnu slobodu u svetu i među ljudima. (Važno je, kada sagledavamo slobodu u njenom sjaju, da shvatimo kako se tada PROŠLOST pojavljuje kao taman ponor u kome sloboda nema nikakve moći. Prošlost je oblast u kojoj više nikakva čovekova aktivnost nema uticaja. Usmerenost slobodne volje prema budućnosti gradi nedodirljivu prošlost. To je opomena koja je stalno prisutna i treba da nam služi u donošenju odluka na raskršćima i pred nepoznatim putevima. )

I – čovek je jedino slobodno biće na svetu.

  1. Svet se kaže: MI

Jedan čovek nije ništa. Čovek je čovek samo među ljudima.

Individualna svest svoje moći zadobija i ostvaruje tek u opštem i kompleksnom sistemu veza sa drugim individualnostima i tvori jednu zajedničku svest koja je KREATIVNA I ZAKONODAVNA za Svet kao po-stvarenu mogućnost… Hoću da kažem da pred ljudima postoje mnogi mogući svetovi ali da ljudi, KAO ZAJEDNICA, OSTVARUJU  JEDAN I SAMO JEDAN SVET… čijoj zadatosti i kauzalitetu tada pripadaju i podležu. (Da ne bi bilo zabune: ostvareni svet nije nepromenljiv i večan. (Samo promena je večna!…) Dakle, ne postoji tiranija ostvarenog sveta. Svet je i dalje podložan slobodnoj volji!)

Ukratko: Svet je stvoren i stvoren je da ga čovek gradi, čuva i uživa…

7a. Među ljudima postoje VEZE

Ne bih o prirodi tih VEZA. To razmatranje prevazilazi mogućnosti ljudskog razuma. Kako ih ja vidim, mogao bih da ih opišem kao “energijske”, “meta-svesne”, “apstraktne”… Jedino bih voleo da se složimo oko toga da nesumnjivo postoje, da su žive i delatne i da su prirođene svakom čoveku i celom ljudskom rodu… Uglavnom ih vidimo i doživljavamo kao emocionalne reakcije između bliskih osoba (roditelja i dece, ljubavnika, …), često prisustvujemo čak i njihovom ispoljavanju u materijalnom svetu (razne “neobjašnjive“, paranormalne, …), postoje i kao razne manifestacije i prema svetu i između nesrodnih živih (ili “neživih”) vrsta… U svetu u kome živimo uglavnom su nedohvatne i nepristupačne slobodnoj volji, tj. pojavljuju se kao spontane ili nekontrolisane i u izuzetnim situacijama. Mislim da je to posledica gubitka vere među ljudima, … gubitka vere u svakom smislu ovog iskaza. Takođe, želim da prihvatimo da nisu nikad bile, nisu niti je moguće da budu pod kontrolom razuma! To i nije posao za razum. Razum treba da nam služi da rešimo pitanje ishrane, da se ne povredimo, da napravimo dobar krevet… VEZE su veze svesti, ali ne i nužno svesne veze… Kao što dišemo i srce nam kuca a ne razmšljamo o tome, tako nam i ove veze omogućavaju život i ispunjavaju ga…

Pretekao bih se u izlaganju i odmah rekao da su ove veze VEZE LJUBAVI! (Ne želim da kažem da se veze uvek ispoljavaju u onom stereotipno prihvaćenom ugodno-pozitivnom ispoljavanju ljubavi. I sama ova ljubav je kompleksno osećanje, često uključuje i neugodne odluke i osećanja… Ova sveopšta ljubav (Ljubav, Agape) je još kompleksnija… A po čemu bi se onda razlikovala od bilo koje univerzalne i metaetičke veze! Po čemu je Agape, onda, pozitivna i poželjnija od bilo koje veze iznad razuma i izvan moralnosti!… Po tome što niti sadrži niti dozvoljava – zlo! (Često moramo da činimo stvari koje u datom trenutku nekom nisu prijatne… vadimo trn iz nečije ruke i njega to zaboli, zabranimo detetu da  pruža ruku na vrelu peć i ono plače, šaljemo sina u rat, ostavljamo devojku… I – sve to… A, kako ćemo znati da razlikujemo bolna-dobra dela od – zla!… Po SRCU!

Po SRCU.

  1. Srce je središte ljudske umnosti

Pošto je naše telo jedan deo nas i pošto materijalistički nastrojen svet boluje od težnje ka definicijama i označavanjima, moraćemo da lociramo našu umnost i lociraćemo je u Srce, koje je, između ostalog, i ono naše anatomsko, materijalno srce. Običnom razumu ćemo da ostavimo nesiguran i zbunjen mozak. On i onako odlučuje o uglavnom o jednostavnijim pitanjima pred koje nas stavljaju svet i život. Ona zaista važna i životodavna pitanja kontroliše Srce. (Nadam se da dobar sagovornik neće da se prikloni stereotipu jeftinih romana i pojam i funkciju Srca shvati kao trivijalno povođenje za emocijama. Ni najmanja namera mi nije da idem u tom pravcu. Emocija ima raznih, ali je većina produkt trenutka i (samo)obmane. Preskočiću one emocije koje su kratkotrajne i nepostojane, govoriću o onim pravim, o Emocijama… Kako ih razlikujem: po trajanju! One koje traju su Emocije, one koje su nestale u vremenu su emocije. Vrlo su slične i teško ih je razlikovati u datom trenutku. One prave ne podležu vremenu i ostaju. One varljive vremenom nestanu i kada nestanu to ih označi kao – obmanu. )

No, nisu ni samo Emocije stvar Srca, čak su manje važan deo. Srce je središte same umnosti, one umnosti koja nam omogućava da postojimo u prostoru-i-vremenu, da živimo među ljudima  u Vezama, da razlikujemo dobro i zlo…

To je Srce i baš me briga što nauka ima problem s tim.

I t d. …

Razjašnjenje ovih pojmova, razjašnjenje načina na koji ih ja shvatam i koristim u izlaganju ove teme mi je bilo neophodno kako bih izbegao nerazumevanja. Očigledno je da se shvatanje ovih pojmova donekle razlikuje od standardnih, opšteprihvaćenih. No, u isto vreme, niti su to moji “izumi”, niti nešto novo u kontekstu (i tekstu) ljudskog razumevanja i komunikacije. U ovom, datom smislu su već i korišćeni i prihvaćeni. Ne bih ni ja znao za njih da nisu… Samo, ili su zaboravljeni, ili preobučeni u druga značenja, u druge namere… Ja samo pokušavam da sagovornika privolim da ih, makar uslovno, prihvati i sasluša šta želim da kažem… Razjašnjavanje ovih pojmova nije cilj sam za sebe,… Cilj je – razumevanje sa sagovornikom u priči koja sledi…

No, pre toga moram da napravim ram za sliku koju želim da pri-kažem.

Bez pomoći i obmane naših čula Zemlja-Svet najviše liči na Okean. Svet koji je poluproziran, nebesko-plav-siv, mekan-fluidan i u isto vreme sasvim čvrst… neprekidno uskomešan, u pokretu… Planine i okean su od istog “materijala” ali su planine- planine i okean je -okean. Sav “neživi” i živi stvor izgleda isto tako i isto. Sve je u istoj boji i njenim nijansama, sve je slično na dodir. Ipak, pri pogledu na bilo šta, sve što postoji se jasno razlikuje, razlikuje pomoću nekog unutrašnjeg osećaja-osećanja. Taj osećaj-osećanje  je “glavna stvar”. Slika Sveta koji opisujem se ne bi mnogo razlikovala od onog uobičajenog, svakodnevnog: samo nema boja, jer je sve u jednoj boji i njenim nijansama… samo je na dodir sve podjednako fleksibilno-mekano- čvrsto… i, uobičajeno se razlikuju sve pojavne forme u svojoj jedinstvenosti i individualnosti, samo što je to neopisivo. Taj osećaj-osećanje koje prati viđenje ovog sveta i po kome ga stvarno doživljavamo, osećaj-osećanje koje “izvire” iz samog našeg bića, to je suštinska razlika između uobičajene slike Sveta koju vidimo i razumevamo svim čulima i Ove Slike. Neopisivo je, ali je najbliže opisano kao jedinstven osećaj-osećanje sveopšteg prožimanja i zajedništva i “nepodnošljive lakoće” rastuće ekstaze. Za opisivanje je opet najpogodniji osećaj-osećanje koji bi imali u vodi: okruženi i skoro bestežinski, u slobodnom kretanju i disanju… podržani a nesputani… Biću slobodan da kažem i da liči na neprekidan orgazam…

To je Svet…

Uobičajeno, vreme prikazujemo samo matematički. Uglavnom u našim znanjima i razumevanjima ga shvatamo kao liniju, pravu ili krivu. Istočna filozofija vreme shvata i prikazuje kao kružnicu-spiralu, zapadna kao pravu liniju. (Obe predstave, zapravo, potiču iz osećanja nemoći pred nezaustavljivim protokom vremena. Pri tom, istočna varijanta se opredelila za neurotično ponavljanje uz utehu ponovnog vraćanja, a zapadna za naizgled optimističku, a ustvari fatalističku, sliku neprekidnog i beskonačnog kretanja unapred. )

No, vreme nije jednodimenzionalna linija. Vreme je, za trenutak uzmimo to kao školski model, – polje. Vreme je dvodimenzionalna predstava: T=f(t) , gde je t oznaka za uobičajeno, jednodimenzionalno vreme. Dakle, vreme je neka funkcijska kriva zavisna od t. (Ustvari, potpun model bi trebalo obrazložiti kao T=f(x, y, z, t) ali tu ulazimo u višedimenzionalan prostor u kome je ljudski razum nemoćan a to ne bi bilo korisno za ovu priču. )

Konsekvence prihvatanja ovog modela su da vreme ne protiče konstantno istom brzinom, da su moguće i “prečice” i “vraćanja” i “skokovi” i “ukrštanja”… Običan, “zdravorazumski” život nas uči da mi, ljudi, zaista ovako i živimo u vremenu: u našem iskustvu ” 5 minuta” ne traju uvek jednako, imamo osećanja “već viđenog”, dešavaju se spontana i namerna “predviđanja”… Stvar je u tome da smo prihvatili kao nepobitnu činjenicu da naše trodimenzinalno, materijalno telo nije opremljeno ni neki čulom ni organom za vreme. Ustvari, samo smo ga zanemarili i ne dozvoljavamo mu da radi svoj posao. Naše bezvremeno biće, ono o kome smo malo ranije govorili, je sasvim opremljeno za komunikaciju s vremenskom dimenzijom. (Verovatno je zato i – bezvremeno. )

Dakle – MOŽEMO DA SE KREĆEMO KROZ VREME… ne samo da pasivno trpimo njegovo kretanje kroz nas.

(No, da odmah izbegnemo besmislene stereotipe… Ne radi se o bilo kakvom šetanju pojedinaca kroz prošlost i budućnost, o individualnom obitavanju jednog tela u raznim vremenskim svetovima. Pre svega, setimo se da se svet kaže MI, da je Svet produkt zajedničke ljudske svesti i da je MEĐU MOGUĆIM SVETOVIMA SAMO JEDAN SVET MOGUĆ SADA I OVDE. U takvim uslovima, pojedinac ne može da se “otrgne” iz zajedničkog sveta i vremena. Zatim, kao što se fizičko, trodimenzionalno telo kreće kroz adekvatan prostor, tako kroz vreme može da se kreće “vremensko biće” čovekovo. Takvo, ono ne deli iskustvo sa svojim “prostornim…” Dakle, čovek i kada se kreće kroz vreme, to čini na neki izmenjen način. )

To bi bilo o Vremenu.

Ja ću da pričam o Ljudima u takvom Svetu i Vremenu.

To nisu izmišljeni Ljudi, Svet i Vreme. To je SUŠTINA Ljudskog Roda.

Počeću od vremena izgona iz Raja. (Ljudi iz vremena Raja su suštinski drugačiji od nas, od NAS kojima i ja pripadam. Zato i mogu da svedočim samo o Ljudskom Rodu kome, kao i svi mi, makar samo po poreklu, pripadam. )

Osnovna ideja istorije kojoj nas uče i po kojoj nas obrazuju-oblikuju je da živimo u evolucionom svetu koji je u stalnom progresu i menja se po modelu civilizacija i kultura u neprekidnom prožimanju i sukobu i dijalektičkom prevladavanju. Ta slika je u osnovi lažna.

Lažna je, pre svega, jer se bavi sekundarnom, posledičnom slikom suštinskih Povesnih dešavanja. Nisu bitke, carstva, kulture, razni “izumi”… ono što oblikuje ljudsku svest… već ljudska svest oblikuje Svet u kome živimo. Promene ljudske svesti, a one potiču od promena ljudskog Srca i Duše, uzrokuju pojavu i nestanak civilizacija i kultura…

(Koristim izraz “Povest” da bi jasno naznačio razliku od uobičajene “istorije”… Osim toga, “Povest” je mnogo bliža “Priči” koju želim da ispričam. )

Lažna je, jer nas posmatra kroz evolucionu sliku u kojoj kroz borbu i sukobe ljudski rod stalno napreduje. Ustvari, od izgona iz Raja Ljudski Rod je u stalnom opadanju: fizički, mentalno, moralno…

MI, LJUDI, NE TREBA DA SE PREPUŠTAMO “BLAGODETIMA” SVETA I CIVILIZACIJE KOJI NAS NOSE KROZ ISTORIJU. MI TREBA DA SE SPAŠAVAMO… KAKO BISMO UOPŠTE OSTALI – LJUDI!

Iz nekih čudnih i zlonamernih razloga poslednjih stotinak godina čovečanstvo je pritisnuto jednom nesuvislom, neutemeljenom i ni izdaleka dokazanom naučnom teorijom, Darvinovom teorijom evolucije. Doduše, ni sam Darvin je nije smatrao pouzdanom i dokazanom. No, iz svojih sebično-praktičnih razloga, nauka je ostavila po strani samu teoriju da čami na nekoj polici i čeka da bude zaboravljena, ali je iz sve snage podržala i razvila samu ideju evolucionizma: promena i razvoj sveta kroz kontinualan spontanitet, definisan slučajno uspostavljenim unutrašnjim kauzalitetom, u kome se kroz sukob i prožimanje stvaraju novi kvaliteti. (Da se podsetimo: “kreacionistička teorija” svet opisuje kao stvoren, od Višeg Bića, zadat u svoj kompleksnosti i unutrašnjoj raznolikosti, u okviru kojih se dešavaju promene… ) Ovakva ideja nije potrebna čovečanstvu. Potrebna je nauci i naučnicima iz prizemne i sebične potrebe da sebe predstave iznad svake razumne mere kao neophodan i nezamenjiv faktor opstanka i razvoja čovečanstva. Tako je nauka, čija parcijalna istorija predstavlja neverovatan zbir grešaka i pogrešno-pogubnih odluka, postala nešto slično zemaljskoj obogotvorenoj instituciji koja preuzima i drži ključeve života i smrti. (Neformalno, nauka je čak za neki aksiom svog postojanja i delovanja “grešku” (eksperiment)  postavila kao generator sopstvenog delovanja!) Nauka u ovom pogledu ne predstavlja izuzetak u mnogim istorijskim pokušajima cehovskog uzurpiranja svetske vlasti. Problem s naukom je što je u tome skoro uspela i zauzela mesto koje joj ne pripada i sa koga nanosi ogromne štete čovečanstvu. Nauka, kao jedna od ljudskih delatnosti, jeste potrebna i može da bude korisna ako se upotrebljava na pravi način. No, u moderno doba se trgovačkom cehu, koji je za svoje milenijumsko nastojanje da se postavi na mesto apsolutnog vladara sveta, nauka učinila jako dobrim oruđem za sprovođenje svoje vlasti i tako je nastala simbioza potencijalno najopasnija za opstanak ljudskog roda. (U kapitalistički mehanizam, kapitalizam koji je bio, jednostavno, opis rada trgovačkog ceha,  je utisnut “duh nauke” koji je zamišljen kao zamena za religioznost i stvorena varijanta deux in machine, frankenšajnski fenomen užasno pogubnih tendencija. Goli, divlji materijalizam nauke i vanmoralna strukturalna trgovačka tendencija su svoje delovanje neprimereno proširili i na oblasti ljudske duhovnosti i do krajnosti je ponizili i unizili. Tako je kapitalizam postao – MAMONIZAM.

To je, otprilike, kraj modernog doba čovečanstva. Jedna od početnih stanica u ovom kretanju je bilo, planirano ili spontano nastalo, učvršćenje ideje da se ljudi kroz takvu istoriju kreću putem progresa, da postaju sve bolji i sposobniji i moćniji. Na naše istorijske i genetske pretke se gleda samo kao na neke nerazvijenije, primitivnije, nesposobnije ljude… unazad kroz istoriju sve do nivoa poluživotinjskih humanoida… Da se razumemo: čak i iz pozicije nauke ne postoji nikakav dokaz ni za evolucione promene živog sveta, ni posebno ljudske vrste. Zna se da su evolucione promene moguće samo u smislu varijacija u okviru vrste… (Promena boje perja, oblika kljuna, dlake, načina komunikacije… Slavuj može da promeni svoju pesmu! Od dinosaurusa nikad ne može da postane slavuj!) Ne postoje ni direktni ni posredni dokazi o genetskoj mutaciji jedne vrste u neku drugu. (Danas je tako moderna genetika, još jedan od pogrešnih puteva kojim ide nauka… potencijalno opasnijim i od hemije i nuklearnog razvoja, koji su duboko uzdrmali opstanak čovečanstva… A, genom je samo “uputsvo za upotrebu aparata” koji nam je poznat kao “živo biće”…) Genom nije ni definicija života, ni njegov generator… Pokušajem da promenom teksta u “uputstvu za upotrebu” izmenimo način funkcionisanja “aparata” ne možemo doći do rezultata… Eventualno možemo da se dovedemo u situaciju da napravimo ozbiljne štete. ) Nauka stidljivo i polako priznaje da ne postoje nikakvi čovekovi evolucioni preci… postoje slične i neslične, srodne i nesrodne vrste ljudi koji su se, na neki način, pojavljivale tokom istorije sveta… postoji potreba nauke da razne “humanoidne” pojave nekako i na silu uklopi u svoj željeni model. (A, zaista, ovakve pojave, ako su i postojale, samo su pokazatelj mere do koje ljudski rod može da se  degeneriše. Nisu to nikakvi “preci”… to su slike moguće budučnosti koju su ti “primerci” i doživeli.)

Jedini “model” čoveka je onaj kome mi, ljudi, pripadamo i koji je u nekom dobu stvoren, dakle, takav počeo i takav nastavio. No, na našu žalost, čovek se tokom trajanja Povesti od izgona iz Raja samo kvario i slabio. Naši istorodni preci su bili snažniji, pametniji, bolji…

O vremenu rajskog života malo možemo da čak i naslućujemo. Ne zato što nam nedostaju podaci ili merodavna sećanja. Ljudi koji su živeli u rajsko vreme su, jednostavno, bili bitno drugačiji jer – nije bilo smrti! Samo ta različitost je dovoljna da nikako ne možemo da VIDIMO Raj. Moglo bi da se desi da nam Raj bude postavljen pred oči i nos u punom svom sjaju i da ga ne prepoznamo… Kao što od svih boja koje je Bog stvorio možemo da vidimo svega njih oko 5%, a za ostale smo zbog osobina oka kojim gledamo – slepi… tako je i naš mogući UVID (Vid umni, vid Srca…) u ovo – nemoguć!

Izneveren Zavet, zloupotrebljena sloboda volje, je doveo do izgona iz Raja i postavljanja smrti u život. (Pošto je u ljudski život, život domaćina i gospodara, postavljena smrtnost, postavljena je i u sav život sveta. ) Jasno je da je ovako drastična promena morala da izmeni i samo biće čovekovo. Dakle, Ljudski Rod je bio izmenjen.

Ali, još uvek je zadržao mnoge svoje osobenosti. Najvažnija među njima je da su ljudi među sobom još uvek imali očuvane i žive VEZE.

Bili su snažniji, pametniji, pouzdaniji, hrabriji, samilosniji, dugovečniji … Bili su Jedan Rod! U odnosu na moderne ljude, jadne i slabe, bili su Rod Kraljeva u Povesti Ljudskog Roda.

(Ilustracije radi, pomenućemo piramide…

Ove impozantne građevine, rasute po ćitavom svetu, jedinstvene i dan-danas graditeljski nedostižne, pobuđuju pažnju i mnoge nedoumice. Osnovna je: Kako su sagrađene! U arhitektonsku ideju ovih građevina su ugrađena znanja do kojih je, zaboravan, tup i arogantan, moderan čovek tek došao ili još uvek nije i ne razume ih. Već je neobičnost da je u toj riznici znanja i zapitanosti modernom čoveku najzanimljivije pitanje “Kako su ih (fizički) gradili!” No, da zadovoljimo i tu slaboumnu znatiželju… Odgovor je detinje precizan i jednostavan. Gradili su ih – rukama!

Po modernim standardima, potrebno je dvadeset i više ljudi da podigne kameni blok ugrađen u piramide. Po standardima Kraljevskog Roda dovoljno ih je bilo 3-4.

Jednostavne računice će objasniti da je za takav standard snage bilo dovoljno da je čovekova visina oko 3 metra i masa oko 200 kilograma. Osim toga, iz mnogih primera iz svakodnevnog života, znamo da prosečan čovek može da u izuzetnim situacijama svoju prosečnu snagu višestruko uveća. (Stvar je u nekim hormonima ili sličnom… produktima normalnog ljudskog organizma…) Iz istorije, legendi i mitova (kolektivnih sećanja ljudskog roda), svuda gde žive ljudi na svetu, postoje priče o divovima, “nadljudima”, legendarnim Kraljevima… To su priče o ljudima Kraljevskog Roda dok su se još, makar i kao zaostale naplavine iz Drevnih vremena, kretali među već oslabelim i prilično degenerisanim istorijskim čovečanstvom.

Eto, takvi ljudi su tako gradili i piramide i nema potrebe da izmišljamo vanzemaljce i slična čuda… Mada, meni je još uvek čudno da se moderan čovek više interesuje za neka priprosta pitanja, nego za one mnogo umnije odgovore koji su sadržani u arhitektonskoj ideji i piramida i sličnih građevina… Valjda su takve sposobnosti modernog čoveka…)

Dugovečnost Roda Kraljeva je takođe nešto što pobuđuje pažnju modernih ljudi.

Još uvek bliski rajskim vremenima, Ljudi su još dugo u svojim telima zadržali sećanje na bezvremeno trajanje i ne-smrnost. Snažniji i vitalniji, mada već neraskidivo vezani za smrtnost tela, za naše predstave su živeli vrlo dugo… Hiljade, možda destine hiljada godina… Legende i mitovi raznih ljudskih zajednica širom sveta govore o tome, bez sumnje i čuđenja.

U vezi sa tim bih govorio o odnosu duha i tela. (Ova podela “duh-telo” je ponešto nametnuta i više odgovara nekom uslovno prihvaćenom modelu nego što precizno utvrđuje istinu. Duh i telo su nesumnjivo različiti entiteti, ali je takođe nesumnjivo i da su međusobno povezani, prožeti, interaktivni… Dakle, smatraćemo da predstavljaju izvesno jedinstvo čovekovog bića, ali ćemo ih iz praktičnih razloga često tumačiti odvojeno. )

Ne bih dovodio u sumnju da duh mora da ima prioritet nad telom. Duh je čovekova veza sa božanskim, telo nas povezuje sa Zemljom-Svetom. Ne bih govorio ni o gospodarenju duha nad telom jer nas to odmah dovodi u sumnjičavost prema telu, shvatanju po kome je telo nosilac slepih nagona i izvor nepodopština, te nas, nadalje, uvodi u sukobljavanje duha i tela. Nisam sklon da telo shvatam kao unapred zadat i nepopravljivo zlonameran entitet. Telo je naša neopodna veza sa Svetom u kome živimo, koji uživamo i o kome treba da brinemo. Da nema tih veza, Svet čoveku ne bi bio potreban i to bi bila neka sasvim treća priča. Moramo da dišemo, moramo da pijemo i jedemo, … moramo da stupamo u neku interaktivnu vezu sa Svetom kako bismo uopšte bili neko jedinstvo. Ta veza sa materijalnim svetom može da bude katastrofalno pogubna ako princip tela nadvlada i zagospodari čovekovim duhom, kao što se desilo modernom čoveku.

Rod Kraljeva je imao tu ravnotežu duha i tela u kojoj je duh imao vodeću reč. Snažan duh je držao telo u dugovečnoj vitalnosti i životnosti. Osnaživanje tela u toj ravnoteži je vodilo u postupno slabljenje, degradaciju i gubljenje vitalnosti… Nije ni samo stvar u dugovečnosti merenoj godinama… Kvalitet tih godina je mnogo bitniji…

Duh je roditelj, telo je dete… Duh treba da brine o telu i vodi ga…

Znamo da ni ljudski duh nije savršeno dobar i nepogrešiv… Njegove su greške mnogo gore od onih koje učini telo… Ta konstrukcija duh-telo je moćna ali nestabilna… Svet je u neprestanoj promeni i duh-telo je izložen promenama na koje mora da odgovori, da ih rešava, da se sam menja… pod stalnim prioritetom da ostane u poželjnoj ravnoteži… To je strašno teško!

Svet se kaže MI, svet je u svakom trenutku posledica delovanja svih ljudi i svi ljudi su izloženi tom delovanju. To je, očigledno, vrlo komplikovan i zahtevan sistem.

Rod Kraljeva je dugo zadržao i očuvao jake, žive i svetle veze među svima. Takav, unutrašnje očuvan “sistem”, je Svet činio mnogo lakšim za zivljenje. Lakše je bilo očuvati svoju unutrašnju ravnotežu duha i tela.

Moglo se živeti dugo, vredno i blagorodno.

  1. I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći:

Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu;

  1. Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi;

jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš.

(*1. Moj 16, 17)

I, zaista… Čovek je umro pošto je prekršio zavet s Bogom… Nije fizički umro, nije u taj dan umrlo njegovo telo, nego je umrla njegova ljudska sa-vršenost. (Do-vršenost, potpunost ljudskog bića kako ga je Bog stvorio…) Nije Čovek bio telesno besmrtan ni u vreme Raja. (Materija je uvek podložna svetskoj meni i promeni. ) Samo, u to vreme smrt je bila povratak Domu Očevom. U savršenost Božje tvorevine Čoveka se umetnula greška slobodne volje – greh.

Prvi vaseljenski greh je bio greh palog anđela, greh gordosti…

Prvi greh u Raju je bio greh prekršenosti zaveta…

Prvi greh u vreme posle izgona iz Raja je bila – laž. (Kainovo bratoubistvo, koje je opisano u Bibliji, je drugi događaj i druga tema. U osnovi, i tom grehu prethodi greh ljudske gordost…)

U prvo vreme posle izgona iz Raja, ljudi su zadržali mnogo od svojih moći… I snagu i životnu vitalnost i umnost i dugovečnost sećanja i o-sećanja. Najvažnije, zadržali su VEZE među sobom. Ljudi su još bili Jedan Rod.

Veze među ljudima, veze svesti, veze Srca su još bile žive i blagorodne. Živeli su, pa moglo bi se reći, kao i mi danas. Radili su i gradili, umarali od rada i stvarali… Rađali su decu i deca su bila i radost i briga… I vraćali se Domu i bilo je tuge zbog rastanka ali i uverenosti da će se ponovo srest… Sigurno su se i svađali i sporili… Ali nije to bilo od zla i za zlo… One Veze, veze Ljubavi, su bile među ljudima i držale ih u snazi i skladu.

Sklad je bilo osnovno tkanje u vremenu i prostoru i na njemu su ljudi mogli da dodaju svoje šare i svoje slike i pevaju i slikaju i tako stvaraju sliku Sveta koji su gradili i kojim su gospodarili.

Čovek je voleo ženu i žena je volela čoveka. Osećali su mene sveta i osećali su kako drugi ljudi u Rodu žive i osećaju. A bilo je i da se raspravljaju, da je potrebno u-skladiti misli gde treba kuću graditi i koje drvo zasaditi i koje je grožđe za vino bolje… Ali, u tome zle namere nije bilo!

(Teško je današnjem čoveku, koji devet desetina svojih misli i svog truda troši na smišljanje i nanošenje zla i nevolja drugim ljudima i da zamisli šta bi uopšte radio kada ne bi tako svoje vreme trošio… Ali, tako danas jeste među ljudima i zamislite kako bi dobili još devet desetina svog vremena na svetu. I u tome je jedna od mogućnosti za dugovečnost. Samo da se toga odreknemo, da sami sebi skinemo s vrata tu obavezu i muku da drugim ljudima smišljamo i činimo zlice i zla, samo po tom osnovu bi nam životi bili deset puta vredniji i trajniji. )

Veze među ljudima su bile žive i postojane… U tom skladnom jedinstvu je ljudima praktično bilo nemoguće da drugima smišljaju i zla čine… Što drugom činiš, samom sebi činiš i ko bi u zdravoj pameti sebi zla nanosio.

U tom skladu je bilo lako i uobičajeno osećati i druge ljude razumeti. U pogledu, u pokretu, u otkucaju srca bi čoveka video i osetio njegovu radost ili muku koja ga pritiska…

Ljudi su uvek bili razdvojeni po prostoru, udaljeni, oku i uvu nedostupni… Ili, po vremenu razdvojeni: nisu rođeni u isto vreme, razdvojeni po reci koja je tekla, po drvetu koje raslo i plodove donosilo, po životinji koju su lovili ili s njom u polju radili… Ljudi koji su već otišli pa se o njima samo po drugim ljudima znalo… Kako sin je na oca snažan i kćer lepotu materinu nosi… Razlikovali su se ljudi, i sebi samima su bili različiti po dobima svog života. Sve ono što ih je po svetu razlikovalo, po svetu ih je i povezivalo. Sam svet je u svom ritmu kucao i prenosio ljudske misli, sećanja i osećanja i tako ih vezivao u živu i jasnu sliku i pesmu. Ako je ko vinograd sadio i od grožđa vino načinio, a ja sam svratio i vino probao i kroz njega osetio sumrazicu orezivanja i vrelo sunce zrenja i ceđenje soka kad ga žene gaze i suton u kome se dogovaralo s pinterom kakvo bure da se načini i bilje koje je žena stavila u tajnosti da vino bolje i zdravije bude i zadovoljno se u sebi smešila što njen čovek i ne zna a u vinu ponosno uživa… A ja sam vino probao i sa njima pevao i posle svuda o njemu pričao… I razlike su nas naše bogatile i svet je lepši bio… Ili o hlebu da pričam, koji na zemlju jesenju miriše, gde za sinom i volom otac plugom zemlju prevće i seme što umire i kao divne vlati se u proleće zeleno vraća i žito u julu kako ga vetar miluje i pod mesecom ga momak i devojka telima svojim poviju a jutrom ga sunce podigne pod pogledima sramežljivim i drsko srećnim, pa se svi okupe i znojem žito u vrši okvase i kada u jutro topli hleb zamiriše i oko trpeze srca domaća okupi i s komšijama deli…

A, samo o vinu hlebu neku reč rekoh i već potraja a kolika li je priča da se o svim čudima ovog sveta makar pomene… A sve to, čitavu tu ogromnu knjižnicu, u trenu jednom čovek može da sazna kada oseti – Ljubav.

Ljubav je bila među ljudima i ljudi su u skladu živeli među sobom i sa svetom.

Šta je u tom svetu, svetu koji nije bio rajski savršen, ali je bio usklađen i bez oživljenog zla… Šta se umetnulo u skladnu šaru sveta i vremena i napravilo pukotinu među ljudima i u njoj počelo da se kvari i gadi i zlo koti…

Među ljudima koji su živeli u skladu sveta i sa živim i svetlim vezama među sobom, među ljudima koji su se razumeli umom srca, nije bilo neophodne potrebe za GOVOROM. Ipak, ljudi su govorili. Govorili su jer je tako bilo – lepše! Lepše je bilo i za ljude i svet je bio lepši…

(“Lepota će spasiti svet!” – govorio je Pisac. Ova jednostavna i tajanstvena rečenica, toliko svakom jasna a, opet, skoro neuhvatljiva, može da nas povede na dugo i inspirativno putovanje. Estetičko pitanje, pitanje otkuda nam osećaj i osećanje za lepo, nešto što je svakom po sebi jasno a u razumu teško objašnjivo, može da nas povede na jedno od onih putovanja gde sam cilj putovanja nije ni približno bitan kao samo putovanje. Kako znamo da je nešto lepo… kako možemo da se MI, ljudi, razumemo u vezi s tim… Predugo je i preteško da ja sada budem vodič ili učesnik u tom putovanju. Mnogi su govorili i mnogo je govoreno o tome kako ljudi svi zajedno i svako za sebe znaju da prepoznaju lepotu, a da za to nemamo niti merilo ni uputstvo… No, sigurno je da će se najveći broj složiti da je lepota iz ljudske duše i za ljudsku dušu. Sigurno će se složiti i da je osećaj za lepotu urođen čoveku, da ga (za-datog) ima od svog postanka ali i da taj osećaj mora da se gradi i neguje… slično kao što nam je sloboda data ali i moramo da je čuvamo i gradimo. Ja bih kratko samo rekao da je lepota stvar Umnosti Srca… kao što su Svet (prostor) i vreme i sloboda… jedan od načina kako svet jeste i kako ga razumemo – Srcem, Umom… koji je iznad i pre (svakodnevnog) razuma. )

(Čak i u čisto egzaktnim, činjeničnim naukama kao što su fizika i matematika postoji pojam “lepog rešenja, elegantne formule”… Nekad se po lepoti nekog izraza zna ili bar naslućuje da je – ISTINIT!)

Ljudski je govor jedno od čuda ovog sveta.

Kada sam govorio o tome kako Svet jeste, govorio sam o bojama i oblicima, o kretanju i promenama, različitosti u okviru stvorenog jedinstva… Namerno sam zaboravio da govorim o zvukovima…

A, svet je jedna slika, jedna pesma…

Svet u njegovim pojedinostima vidimo očima i vidimo ušima… Čujemo sliku i vidimo zvuk… Videti i čuti je isto! (Pravi muzičari znaju da note imaju boje i pravi slikari znaju da boje mogu da se čuju. )

Ljudski govor je nekad bio – pesma! Ljudi nekad nisu govorili – pevali su!

Govor je bio pevanje i ista reč nije uvek bila ista. Zavisno od načina  na koji je izgovorena-otpevana, dobijala je drugačija značenja. Izgovoriti “Dobro jutro!” nekad je značilo: “Cele noći nisam trenuo zbog jedne buve!” Nekad je značilo: “Cele noći smo vodili ljubav i gle kako sam radosna!” … I dašnji govor ljudi je zadržao ove osobine, mada u iskvarenom i prilično propalom obliku. Još uvek, recimo, osobe koje su bliske mogu da pred mnogo drugih ljudi razgovaraju i savršeno se razumeju a da niko oko njih ništa ne shvati, iako razbere sve reči… Beba koja još ne govori, savršeno razume uspavanku svoje majke… Naravno, govor uvek zavisi i od kontesta u kome se nađe, zavisi i od mimike i pokreta, i od onih nemerljivih i nevidljivih promena u sjaju očiju koje nesvesno  razumemo… Naravno, sve su to pratioci govora, neophodni ali ipak samo pratioci. Pesma je reč i muzika, otpevana reč je pravi govor.

Reč kao činjenica i informacija je – prah!

Pesma-muzika može da nam saopšti osećanja i kada ona nisu formalno-činjenično iznesena. Muzika je sama po sebi jasna, iako razum to ne može da – razume.

Ljudi su pevali, ljudi su govorili sa skladom!

(U mitskim pričama ovaj govor se naziva i “Ptičiji govor”. )

A, opet u takav govor se umetnula pukotina…

Gledao sam i slušao te ljude kako žive. Gledao i slušao i pitao se kako se desilo da se u tom skladu otvori pukotina ukvarenja.

Ne znam… Ljudi su još živeli u skladu i bez zla među sobom. Sećanje na rajsko vreme je još bilo živo i čak i sama deca su još uvek znala kako se, kojim putem stiže do mesta Raj… Ne znam, ali učinilo mi se da je jednom jedno dete upitalo nešto o Raju, nešto o tome zašto više ne živimo tamo… I, čini mi se da je odgovor bio nejasan i da su se oči u stidu odvratile i sakrile… Prvi put se desilo da reč i pogled nisu bili u skladu. Prvi put se desilo da dete ne razume roditelje.

Prvi put se desila – laž!

Muzika ne može da laže. Govor može.

Prvi put se desilo da se laž, mada “nevina” i, činilo se, “opravdana”, umetnula u skladan ljudski govor i prvi put se ljudi nisu razumeli.

Nit kvara se umetnula u lepu sliku sveta.

Namera prve laži nije bila zla, ali u tu, makar i sitnu, pukotinu se umetnulo zlo i dugo i strpljivo čekalo da pokrene vreme pometnje.

Podelili su se govor i muzika.

Ne sasvim. Uvek će govor imati neku svoju melodioznost i uvek će muzici biti potrebne i reči. No, nestalo je njihovo organsko jedinstvo i postali su usamljeni u svojoj razdvojenosti. Govor je bio sve potrebniji za komunikaciju među ljudima i neposredne, samorazumljive Veze između ljudi i sa svetom su slabile. Sve manje su ljudi gledali i slušali Umom Srca i sve manje su razumeli i svet i sebe. Sve više su morali da koriste reči kako bi nešto objasnili i kako bi se razumeli, dogovor napravili… Jer, Govor-Pesma je bio moćan. Sam govor, usamljen, odvojen… ima mnogo slabosti.

Živimo u tehnološko vreme u kome mašine treba da nadomeste naše slabosti i premoste naša ograničenja. U isto vreme, mašine dalje slabe naše sposobnosti i upadamo u krug propadanja gde nas svaki naredni korak vodi ka provaliji, svaki postupak je unapred pogrešan… Umesto da popravljamo sami sebe, da nadvladavamo sopstvena ograničenja, mi se oslanjamo na neprirodna rešenja i još više se gubimo u propadanju… Koncept “mašine” je pogrešan, sama ideja o mašini je početak pogubnog puta…

O “mašini” će, naravno, biti još govora, ali zašto je pominjem na ovom mestu…

Moderan čovek je (iz glupe gordosti) prihvatio koncept “primitivnih predaka”, manje sposobnih i umnih, i spontanog i stalnog “napretka” kojim se nadvisuju nedostaci i ograničenja iz te prošlosti. “Najbolji” argument za to je da smo danas sposobni da pravimo mašine i upravljamo njima. No, upravljanje mašinama je upravo nešto što nema veze s inteligencijom. Upravljanje mašinama zahteva, čak i diktira, samo sposobnost podražavanja, imitacije viđenog postupka i bez-razumevajuće ponavljanje koje zahteva sasvim nizak nivo inteligencije. (Primer je dresiranje životinja. Životinje mogu da budu dresirane na ovaj način, ali se to odnosi na njihove “gluplje” i, pre svega, na vrste koje imaju manjak potreba za slobodom. )  Pravljenje mašina je, naravno, složen proces ali i besmislen kada se ima u vidu cilj i krajnji rezultat.

Osim što nešto radi umesto nas, osnovna odlika mašine je da nas udaljava, fizički i umno, od predmeta naše kreacije. Takvo udaljavanje je veoma štetno… I za ljude i za predmet.

Ljudima iz Drevnih vremena je, pre svega, mentalno bila strana ideja odvajanja od dela kreacije. Predmet rada, predmet koji je pravljen, je morao da bude i fizički i umno povezan sa stvaraocem. Tako je nosio, sadržao pečat stvaraoca… To je način prirode, to je način na koji svet postoji i funkcioniše: povezanost, označenost… Tako predmet postaje i ostaje deo sveta, deo ljudskog sveta… Sve dok između stvaraoca i predmeta postoji neposredna veza, direktna i-ili preko alata, pravljenje-stvaranje je u granicama ljudskog-umnog sveta i prilagođeno-upodobljeno i svetu i čoveku.

Tako je dobro.

Svako udaljavanje, svaka pokidana veza, svaki procep koji nastane u svetu je mesto mogućeg izvora kvarljivosti, nevolje, zla…

Ljudi iz Drevnih vremena nisu morali da razmišljaju o ovome na ovakav način. Jednostavno, njihova mentalna struktura, način na koji su mislili i radili, su im omogućavali da njihova dela budu ispravna i upodobljena svetu i ljudi i svet su ostajali u skladu volje i slobode.

Ljudi su radili… Sejali su žito i negovali vinograd, pravili bure i sekiru i motiku, sadili su drvo i sekli ga za ogrev i za građu kuće, lovili su životinju i hranili vola i vo je hranio njih, decu su rađali i čuvali i pričali im priče i deca su njihove priče prenosila dalje i živeli su roditelji kroz priče, pevali su i igrali kada bi došlo vreme odmora i deljenja stečenog i stvorenog… Bilo je vreme za muku i za poneku nevolju i bilo je vreme za radost i za odmor… Svega je bilo dosta – i da se zaplačeš i da se nasmeješ…

Svega je bilo dosta i svega je bilo dovoljno i – nikad ga nije nestalo…

Samo… otvorila su se usta pohlepe! Usta zjapeće, nezasite praznine…

U moderno vreme zli ljudi su počeli da šire strah govoreći da je ljudi mnogo i da neće biti hrane i vode za sve. A, ljudi je danas, neka budu svih 10 milijardi… staviš li ih jedno do drugog po četvoro u metar kvadratni, tako da mogu da se i nakašlju i počešaju, stali bi svi na jedno polje od 2500 kilometara kvadratnih (50×50 kilometara). Da im, za svakog, daš po 10 jutara zemlje (a računa se da je jedno jutro dovoljno čoveku za godinu dana da proizvede) , trebalo bi 2. 000. 000 kilometara kvadratnih a planeta Zemlja ima bar 200. 000. 000 upotrebljive zemlje… samo 1% nam je dovoljan!

Koga ne mrzi, a svi znaju da računaju, može da računa ovakve i slične podatke… Nije problem ni zemlja ni voda ni broj ljudi… Problem je zjapeći ponor pohlepe… a ona nije od ljudi!

Ljudi su radili.

Ljudi su radili, svojim rukama, svojom voljom, svojim razumom, svojim umom…

Raditi, stvoriti nešto svojim rukama po zamisli iz svoje pameti, je verovatno jedno od najvrednijih zadovoljstava koje čovek može da ima u svom životu na ovom svetu. Odgajiti biljku iz malenog, neprepoznatljivog semena do plodonosnog stabla koje od sunca uzima snagu i deli je ljudima.

Često ovde pominjem, kada govorim o ljudima iz drevnih vremena, da su radili sve, odnosno – skoro sve, kao i mi danas… Da su, doduše, bili u svemu bolji i sposobniji od nas ali da, ako sve razmotrimo i uopštimo, da su formalno živeli, radili, osećali… kao i mi ali! U TOME NIKAD NIJE BILO ZLA! Kako to, uopšte, može da bude…

Mada bi to trebalo da bude jasno samo po sebi… (Uopšten uzev, veoma je značajno pitanje da li i kako ljudski um shvata neposredno, kako su mu neke stvari jasne same po sebi, mada ni sam to razumski ne definiše i čak mu, uglavnom, nije moguće da to saznanje (po-znanje) razjasni i objasni… (Dakle, ne govorim ovde  o saznanju, moći spoznaje uopšte, već o onom neposrednom, direktnom, a pri tom ne mislim ni na apriornu spoznaju. ) Čini mi se, na osnovu moje slabašne upućenosti, ali ipak relativne široke obaveštenosti, da o tome ima malo govora u filozofiji, logici, lingvistici, semiotici… Kao da je to već samo po sebi jasno, da spada u onaj matematički pojam “trivijalnosti”. Naravno, odmah se postavlja pitanje mehanizma takve spoznaje, je li ona apriorno zadata ili je empirijska… I verovatno je odgovor, kako to obično biva, negde na sredini: da na osnovu sadržajne strukure bića i stečenog iskustva u okviru sistema u kome egzistira, čovek u određenom trenutku svog postojanja ima izgrađen sistem, neku vrstu algoritma po kome funkcioniše njegov razum, način razmišljanja. . Itd. ) No, da pokušam da to objasnim na nekom jednostavnom primeru.

Neka se na nekoj livadi, sa travom, cvećem, kamenčićima i prašinom, vetrom nađu ljudi različiti i po svom interesovnju i iskustvu i etici. Hoće li oni videti istu livadu… Naravno da neće. Neki gradski, na prirodu nesvikli čovek će videti površinu, nejasnu i možda neprijatnu ili opasnu. Neki ljubitelj prirode će videti divnu livadu punu boja i mirisa. Neki travar će uočiti mnoge lekovite i korisne biljke. Neki šaman će videti mnoge “duhove” i govoriti s njima. Jasno je da se oni nikako neće složiti u svojim opisima i doživljajima. No, isto tako je sigurno da će u međusobnim razgovorima moći da se slože, da će govoriti o istoj livadi, da će im asocijacija na livadu biti zajednička i po sebi jasna. Hoću da kažem da i u različitim strukturama mišljenja, sa sasvim različitim viđenjem i, pa… recimo, svrsishodnom usmerenošću mišljenja postoji jedna opšta, pa… recimo “ideja” livade. Neka se na livadi nađe i čovek koji je, recimo, lopov. Kad pogleda livadu, doći će do zaključka da tu nema ničeg vrednog krađe i, neka mi bude dozvoljena malo veća sloboda u promišljanju ovog problema, lopov neće moći s onim ljudima da se uopšte složi koja je to livada i ona sama će nestati iz njegovog mišljenja i sećanja. Ono što lopova izdvaja od onih drugih ljudi je da je svojim “poslom”, svojim načinom razmišljanja on izdvojen i izopšten iz zajednice. Na nekom drugom mestu, u nekoj juvelirnici, recimo, lopov će sa nekim drugim lopovima moći da razmeni mnogo reči o tome, dok bi, recimo, šaman i ljubitelj prirode  ostali van te priče.

Hoću da kažem da je sasvim osnovano pretpostaviti zajednicu u kojoj nema zlih misli i dela, naprosto je nemoguće misliti i činiti zlo ako je već uspostavljena određena struktura mišljenja i delanja na osnovu toga. (Jer, složićemo se da svakom delu a naročito etički određenom mora da prethodi misao. )

Sasvim je sigurno da je čovek (i svet) stvoren bez zla. Sasvim je sigurno da takvom čoveku u takvom svetu nije bilo potrebno “poznanje dobra i zla”. Sasvim je sigurno da je u metafizičkom kosmosu već i nezavisno od čoveka, nastalo zlo. Ali, ono je bilo odvojeno od čoveka. Čovek ga je na sebe primio od svoje slobode i prekršenim zavetom prema Bogu se našao u tom dualističkom sistemu dobro-zlo. Čak i u tom grehu-grešci čovekovoj, Bog je unapred svet opremio da čovek može da se pokaje i spasi. Grehom je čovek pao, ali i u tom padu je milošću Božjom bio zaštićen: mogao je da prepoznaje dobro i zlo.

Velika je mudrost u poznanju dobra i zla. Gotovo čitava ljudska istorija se ustvari vrti oko tog poznavanja. U rajsko vreme to poznavanje jednostavno nije bilo potrebno. Nije bilo zla i nije niti potrebno niti moguće bilo poznavati ga.

Postoji u vasceloj ljudskoj mudrosti ta greška u rezonovanju da je svet već zadat u tom dualitetu, dobro-zlo i da je moć suđenja koju je čovek ubrao sa drveta poznanja dobra i zla i slobodnog izbora između njih, među njima… Da, štaviše, nema dobra bez zla! U ovom svetu u kome živimo to je tačno. U svetu Raja to nije tačno. (Dualizmi koje vidimo u sveukupnom postojanju sveta dan-noć, duhovno- materijalno, ljubav-mržnja, toplo-hladno, glad-sitost… nas navode na pomisao da i ovaj dualitet dobro-zlo nužno mora da postoji. Ovde i sada – da. U vreme Raja – ne. Noć nema nikakvu sopstvenu zlost, noć je sasvim u redu. Mržnja ne mora da postoji. Duhovno-materijalno je samo način na koji razlikujemo neke pojavnosti sveta a u Raju je njihovo jedinstvo bilo jasno i očigledno. Glad i hladnoća, kao i sve druge telesne potrebe i problemi, su nam pridruženi u grehu… Život-smrt je takođe dualizam koji nam je pridružen u grehu posle pada iz rajskog vremena…

Štaviše, greh i pad su nam doneli propadljivost i smrt. Ljubav je sveopšta i večna… dualitet Ljubavi nije mržnja, mržnja je samo jedna od kvarljivih bolesti koje su nam pridružene. Suprotnost Ljubavi je smrt. Ona smrt koja nam je pripala posle izgona iz Raja. (Čak i ona ima deo blagorodnosti, jer – kako bi bilo večno živeti u ovakvom svetu… To bi zacelo bio beskonačni pakao. Zato nismo smeli da ostanemo u Raju i okusimo i sa drveta besmrtnosti. Čak i smrt nam omogućava da pobegnemo iz sveta zla i, ako smo to zaslužili, vratimo se Domu Očevom… I u vreme Raja, dugovečno i blagorodno, ono što bi odgovaralo današnjem pojmu smrti, je prosto bilo nestajanje sa ovog sveta i vraćanje Domu. Među ljudima, to je prosto bio rastanak, tužan jer su rastanci uvek tužni, ali i radost u nadi da će se ponovo videti tamo, na boljem mestu, u pravom Domu. )

Poznanje dobra i zla je velika mudrost (koja nam u Raju nije nikako bila potrebna) i ljudi i čovečanstvo se čitavu svoju istoriju bave otkrivanjem te mudrosti. No, biće da je ona i prevelika i teško ili nemoguće shvatljiva čoveku… Teško se čovek u tome snalazi i istorija traje u pokušajima stvaranja sistema dobrog za život i pronalaženjima odgovora kako da moja sloboda, ostvarivanje moje želje,… ne ugrozi tuđu slobodu, tuđu želju (… a čak i taj dualitet moje-tuđe je čovek stekao grehom)… Velika je to mudrost, možda definitivno jasna tek u metafizičo-kosmičkom, kao i vreme i prostor!

Velika je to mudrost!…

A, možda nam, stvarno, nije potrebna

U svetu Ljubavi, kada bismo se samo našli ponovo u njemu, vratili… u tu osnovnu gradivnu supstancu-silu ta mudrost bi nam bila jasna sama po sebi i – ne bi bila možda ni potrebna!

Gledao sam te ljude u prvim vremenima posle izgona iz Raja… Kako rade, kako se umaraju, kako se vesele i odmaraju, kako pevaju, kako se vole i kako se spore, kako porodice jednim dahom dišu i kako vasceli svet živi u jednom ritmu, u jednom otkucaju srca. Njihova zajednička povezanost, njihova veza sa svetom je za mene tek pojam, misao o kojoj mislim… Tu, među njima je neki od mojih prvih predaka, neki koren, stablo iz kojih su mnoge grane i grančice i, na kraju, posle stotine hiljada godina, ja kao jedan listić koji će poživeti jedan svoj dan na svetlu sveta i, otkinut dahom vetra, a vetar je sloboda, pasti na zemlju i svoj prah pridružiti prahu zemnom. Gledam sve te ljude i osećam njihovo znanje, njihovu mudrost, njihov ritam života koji ih vezuje za svet s kojim dele mudrost vaseljensku. Ona je u njima, sa svakim dahom dele duh sveta, oni ne moraju ni da misle o tome. Svako dete poseduje više te mudrosti nego bilo koja današnja biblioteka, makar bila to i ona Aleksandrijska, ona koja je bila kopča između ljudi zlatnog doba i današnjeg, gvozdeno-papirnog, ona koju su ljudi srušili, spalili i ostavili nas u pomrčini nekog sveta koji odjednom više nismo poznavali i počeli da bauljamo po njemu kao nedostojni gosti u domu koji je bio naš.

Kako, onda, mogu ja da prosuđujem o njima! Kako bih ja mogao, kao prosečno pametan stanovnik istog prostora, a sasvim drugačijeg sveta, išta da mislim i govorim o njima!

Posedujem tek mrvicu njihovog srca usklađenog sa suštinom, sa vaseljenskom mudrošću sveta. Nešto što su oni živeli u svakom dahu, ja o tome mogu da samo intuitivno slutim i uz mnogo napora i grešaka ponešto mislim.

Ja bih pred svojim pretkom iz tih vremena bio tek kao gomilica blata pored himalajskih vrhova.

No, hteo-ne hteo, kao prosečan stanovnik današnjeg sveta, imam mnogo veće znanje od svog pretka, mnogo više znanja o nečemu što on nije ni slutio, mnogo više znanja o – zlu!

Zaista, nije li čovekova istorija od vremena Raja do danas samo istorija sve većeg znanja i poznavanja – zla. Da li smo, posle izgona iz Raja, upućeni na put upoznavanja zla, onog koje je počelo kao “mala, nevešta” greška, greh koji je počinjen u neznanju ali kao neoprostiv greh protiv slobode u Duhu SveSvetom…

Kao prosečan stanovnik današnjeg sveta i, time, u odnosu na sve te ljude, “ekspert” za sve vidove kroz koje nam se zlo ukazuje i koti, se trudim da vidim šta se to desilo, šta je sledeće što su, nesvesno, nevešto, ljudi uradili i zakoračili dalje po putu ka sopstvenoj propasti. (Svašta se može pripisivati svakom biću i svakom čoveku, kroz nauku i ideologije, svakakve pretpostavke, ali nijedna ne bi mogla da govori o svesnom, namernom samouništavanju… Jedino bi moglo da se govori o osobama koje su u bolesti i u toj bolesti pokušavaju da same sebe kazne. No, kazna je, ako je polusvesno samokažnjavanje, usmerena na pouku i pokušaj popravljanja greške, što bi značilo da je – korak ka dobrom, boljem).

Gledao sam, tražio tragove greha koji su počinili.

Greh ima svoje univerzalno značenje u misli ili delu koje su protivne svetskom zakonu, prvorodnom načelu po kome je svet stvoren, – Ljubavi. Grehu, kao delu, kazano je, uvek prethodi – misao. Greh u misli je roditelj učinjenom grehu. S time današnji čovek živi i mora toga biti svestan. Zakoni-zabrane su orijentiri po kojima usklađujemo svoje življenje u zajednici i potrebni su nam u neprestanim izazovima pred koje nas stavlja svet i život a za koje je naš razum preslab da ih uvek savlada i pri najboljim namerama. Zato nam zakoni-zabrane stalno moraju biti “pred očima”. Ali, oni nisu Suština. Suština je u Srcu, vezama koje Ono tvori između ljudi i sveta.

No, ne vidim na slici  Drevnih Vremena mogućnost da je grehu koji su počinili mogla da prethodi svesna misao.

Zlo se koti na prazninama u pokidanim vezama između ljudi. Nije sposobno da se samo razmnožava i dela, prenosi se kroz ljude i između ljudi. (A, đavo, prvi kosmički greh, je lukav, lukavost je jedno od njegovih prvih imena. Gordost je prvo, drugo je laž. Laž je poricanje, zatrpavanje (jer je nikad ne može za-ista po-ništiti) istine. Đavo je nosilac zla, ali ga po svetu može širiti samo kroz ljude. )

Ne vidim među tim ljudima u Prvim Vremenima, mada su već otpali od Raja i počeli da poznaju dobro i zlo, počeli da se kvare, ne vidim da se zlo još “odomaćilo” i postalo stalni pratilac čovekov. Ne vidim da su hteli, štaviše, da su uopšte mogli da misle – zlo.

Šta je moglo da se tako lukavo uvuče u još uvek snažna, moćna i dobra ljudska bića.

Posle laži…

Laž je pojedinačna. Može da se o-svesti u pojedincu, nikad ne nastaje kao sveopšte, zajedničko… Širi se, obuhvata, naseljava među ljude i može da postane opšta, ali – nastaje kao pojedino delo-misao.

U širokom spektru načina na koje se zlo manifestuje u i kroz svet, a koji su svakodnevni u našim današnjim životima, jedno mi je najmisterioznije: STRAH.

Strah nam je skoro stalni životni saputnik. Čak i onda kada ga nema, kada smo najzaštićeniji, i u njegovom potpunom odsustvu je, ipak, u nama, makar i samo kao predstava da smo se zaštitili od nečega čega se bojimo. Od najjednostavnijih strahova, onih običnih, straha od bolesti, straha od nepogoda, straha od opasnih životinja, strahova u ljubavnim vezama, strahova od povreda i pogibija, strahova koji potiču od briga – neizvesnosti u kojima se neko (ili nešto) nama blizak nalazi… do strahova kompleksnih, nejasnih, od nepoznatih sila, od smrti i puta kojim ona može da nas povede, do strahova imaginarnih, bespredmetnih, koji su najgori i najteži jer potiču od “bolesti duše”… Strah je skoro uvek predstava o sukobljenosti s Nepoznatim, Neizvesnim… Javlja se na “milion” načina, u “milion” oblika,… Ne verujem da iko, i najpametniji i najstudiozniji, može da obuhvati i obrazloži i objasni sve oblike i manifestacije straha… toliko je mnoštvo slika i prilika u kojima se pojavljuje.

Toliko smo navikli na strah, toliko je stalno u nama i uz nas, da ga smatramo ne samo neizbežnim već i prirodnim i “neophodnim”. Svi, i bogati i siromašni, pametni i glupi, kukavice i hrabri, svi znaju za strah i s njim se nekako bore i – nekako žive.

Kako je uopšte moguće živeti tako…

Složićemo se, uslovno, da je u osnovi straha sukob (realni ili pretpostavljeni) s Nepoznatim. Mada, odmah bi moglo da se primeti da bi, po tome, oni koji više znaju- poznaju više sveta i mogućnosti tog sveta, trebalo da se manje boje. Takođe bi oni hrabriji, oni koji su spremniji za sukob, trebalo da se manje boje. No, upravo se oni sa najviše znanja i najviše hrabrosti najčešće boje, najčešće nalaze u mislima sa strahom! Neki budalasti ili nesvesni su sasvim opušteni (nesvesni izazova) u situacijama koje su opasne, – opasne po znanju i spremnosti onih pametnijih i hrabrijih. Moguće je i ignorisanje straha!… To bi, nekako, značilo prihvatanje straha… Ili – uverenost u nemoć straha pred nečim što imamo kao odbranu, nečim što može da nas apsolutno sačuva!…

Svakako da je strah, kao i bol, naša imanentna osobina koja je – nephodna. Strah nas, kao i bol, kao neke predstraže, opominju i čuvaju od većih nevolja. Manja neprijatnost umesto veće nevolje.

Strah i bol su deo našeg poznanja dobra i zla.

Ljudi u Prvim Vremenima posle izgona iz Raja, ljudi iz tih Drevnih vremena su mnogo, verovatno sve što je moguće i potrebno ljudima, znali o svetu. Malo je bilo, ili možda nimalo, nečega što nisu znali, nečega što je bilo za njih opasno u tom svetu. Jer, setimo se, Svet je stvoren pre Čoveka ali je stvoren ZA Čoveka. Za Čoveka da ga uživa, čuva i njime gospodari kao pravi domaćin. U Vreme Raja čovek nije mogao da bude ugrožen od sveta, bilo čega iz sveta, na svetu. (Osim greha. ) Straha nije bilo. U Prvim Vremenima, greh je učinjen i počelo je vreme kvara. Ali, još je to, u najvećoj meri, bio svet blagonaklon i ne-opasan. Još su ljudi posedovali velike moći i znanja. Nije moglo biti straha.

Ali, već je smrt postala deo Čovekovog života! Čovek se promenio u svojoj osnovi, temelju koji ga je držao pre Greha. Smrt je postala negacija. U samoj prirodi Čovekovog postojanja, smrt je postala suprotnost Ljubavi.

KO JE U LJUBAVI, NE BOJI SE, NEMA STRAHA!

Kada je došao, kada je postao stalni pratilac čovekov,… deo čoveka!

Progoni me jedna misao: da pojavu straha potražim u kasnijim vremenima, Vremenu rasejanja i propasti. . Ipak, Strah je deo čoveka, poznat svim ljudima kako god ih, realno ili nekim uslovnim podelama, delili i klasifikovali. Strah poznajemo kao univerzalnu osobinu svih ljudi u svim vremenima…

Kako se uselio u biće Čovekovo… Šta je prvo Čoveka uplašilo…

Sam Izgon iz Raja… Mora da je bio strašan… Susret sa svetom koji više nije bio tako blagonaklon…

STRAH JE GREH.

O tome su mnogi govorili, mnogo bolje nego što bih ja mogao…

Kada se čovek ne boji…

Kad je zaštićen!

Koja je to mogućnost, kada je čovek u svojoj apsolutnoj sredini koja je savršena…

Ona u kojoj je stvoren: LJUBAV.

Jer, izgleda da je Ljubav ona transsupstanca, Bogotvorena tvar, ne samo princip, već sam gradivni materijal od koga je Svet Stvoren! (Kako nešto što smatramo Osećanjem, Principom, Idejom par exelans… Kako može biti Supstanca (Transsupstanca), Tvar (Ono što je stvoreno ex nihilo), Materija… No, čak i faktografska fizika shvata da su Materija i Energija isto, da je Materija tek specijalno stanje Energije. U tom slučaju, recimo da je Ljubav – Energija. No, kako je to što je Energija-Materija može da ima Etičko Određenje! Teško razumljivo u kontekstu razmišljanja u dualitetima, onako kako mi danas razmišljamo. Teško ali ne i nerazumljivo, nemoguće. Dakle, ja ću reći da smatram da je osnovna gradivna materija od koje je Bog stvorio Svet (za Čoveka) – Ljubav. Smatram, misaono prevodim svoje intuitivno znanje i tu misao smatram nečim što je apsolutno izvan razumsko-činjenične moći ljudi. Pri tom, u promišljanju, neću da upadnem ni u misticizam ni u panteizam. Ipak, i pored svih ovih pokušaja da aksiomatski predstavim ideju-misao da je Ljubav Božja tvar od koje je stvorio Svet, moram da priznam da postoji ozbiljan nedostatak u ovom promišljanju: Ako je sve tako i ako i ne pomišljamo da Ljubavi oduzmemo osnovno, suštinsko određenje, Etičko, kako je ne bi sveli na ogoljeni materijalizam, kako, onda, Ljubav deluje na ljude, kako ih može, za razliku od bilo koje druge supstance koja je izvan etičkih kvalifikativa, kako ih može navesti, naterati,… u stanje činjenja dobra, nečinjenja zla… Kako čovek URONJEN u Ljubav reaguje na Nju…

Ne znam.

Ali… ZNAM DA JE TO MOGUĆE!

Čovek, URONJEN u Ljubav je u potpunom carstvu Dobra. Pri tom, njegova sloboda nije ograničena. Uvek može da čini bilo šta po svojoj slobodnoj volji a da ništa ne učini zlo.

Posle greha upućeni smo na put kojim, preko poznanja dobra i zla, treba da putujemo ka Bogopoznanju Dobra i usavršavanjem se vratimo u rajsko vreme Savršenosti… kad će i naša sloboda biti savršena…

STRAH JE GREH PROTIV LJUBAVI.

U LJUBAVI NEMA NI STRAHA NI MISLI O STRAHU. LJUBAV PO-NIŠTAVA STRAH.

Nemam odgovore! Što više mislim o ovoj temi, sve se više zaplićem i ne mogu, čak ni nadmeno, arogantno, sa autoritetom “Autora” u vremenu “Književnosti” da ponudim i nametnem neke svoje misli kao potpune odgovore. Jedino mogu da svom apstraktnom “Čitaocu” prepustim mogućnost da slobodno zaplovi okeanom intuicije i – razume!

To “razumevanje” je jedna od kopči, nečinjeničnih i dubokih, veza koje mogu da nas drže u svetu – kada ti ništa nije jasno a sve razumeš!

Ili – obrnuto: ništa ne razumeš a sve ti je jasno!

Ako je Agape, Ljubav, ona Svesvetska, Božja Ljubav u kojoj čovek učestvuje ali je ona za njega transcendentna, zadata, onda je ljubav koju sam čovek “stvara”, ljubav prema bližnjem, ona je potpuno u “vlasti” čovekovoj i njegov najvažniji “zadatak” u životu na ovom svetu. (Podsetimo se: Dve najveće Božje Zapovesti su:

  1. Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim i svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom.
  2. Ljubi bližnjega svojega kao samog sebe. )

Ova druga ljubav je “manja” u kosmičkim razmerama ali je podobna Velikoj Ljubavi i trebalo bi da je ista, suštinski jednaka, kao što je kap vode jednaka okeanu, premala da se uporedi po veličini ali su i jedno i drugo – voda. (Možda se od svih tih naših “kapi” okean i puni…)

O ljubavi prema bližnjem, o tome kako volimo sami sebe i kako tome upodobljujemo ljubav prema bližnjem… govorilo se i govoriće se… ali je to prevelika tema za ovaj mali rad. Rekao bih samo da ova Zapovest time što izjednačava ljubav prema samom sebi, a nikad ne sme ni da se pomisli da je to samoljublje (jer bi to bio greh), s ljubavlju prema bližnjem, na taj način nam ukazuje na suštinsku prirodu veza među ljudima, između svih ljudi. Jer, čovek je sam sebi najveća tajna, najbliža i najdostupnija a opet toliko nepristupačna i nedokučiva. Kako onda, uopšte, možemo da volimo sebe ako se i ne poznajemo, jedino su nam razumski poznate samo one osnovne, možda ne ni tako bitne činjenice: ime, izgled, jednostavne potrebe… Kako onda da volim svoje srce, svoju ruku, celog sebe… Čak i ne mislim o njima i celom svom telu. Moje srce kuca samo od sebe i ja o tome i ne mislim. Moja ruka radi ono što mi je potrebno i to se, praktično, dešava samo od sebe. No, ako me zabole, ako mi se (bolom) obrate, ja ću, kao i svaki čovek, svu svoju pažnju, svo svoje biće da im posvetim. Tako bi trebalo da bude i u svetu ljudskom i životima ljudskim. Okruženi smo jedni drugima i povezani, neraskidivo, jedni s drugima i ako su te veze ljubavi u normalnom, uravnoteženom stanju, onda je to – to: uronjeni smo u ljubav i sve je u redu. Hoću li napasti svoju ruku, hoću li je povrediti: Neću – jer će mene boleti! Ako je bližnji povezan sa mnom i ako ja to znam hoću li ga povrediti, hoću li mu zlo činiti: Neću, jer će mene boleti!!

Nekad, u Drevna Vremena, među ljudima je tako i bilo. Živeli su i živeli su u ljubavi i to je toliko bilo uravnoteženo, toliko prirodno, normalno, da ni reč za ljubav nisu imali da je nazovu.

(Iskaz o sopstvu, svesti o (samo)postojanju je: Ja JESAM! – i to mi je sasvim jasno, razumljivo po sebi i ne mogu da ikako drugačije odredim to postojanje. MI JESMO i to je isto to: POSTOJANJE. Nema i ne može biti drugog načina, druge reči, da se se o tome kaže. Ljubav je bila “ONO ŠTO JESTE” i nije bilo reči ni imena. (Imenovanje označava posebnosti i postavlja ih u prošlost, koja je – muzej, skladište nepromenjivog. )

Pitanje koje ću da postavim je: KAKO JE LJUBAV DOBILA IME!

Kako je ljubav imenovana, kako je dobila reč i pojam koji je imenuju, koji je određuju među svim drugim i, izgovorena i mišljena, izgrađuje ideju, samorazumljivu ideju koja, uz sve druge ideje, gradi naš samorazumljiv svet.

Ljubav je u našoj svest veoma kompleksan pojam, pojam koji obuhvata niz osećanja i osećaja i dela koji čine naš život. Ljubav prožima sav naš život, sve načine mišljenja i delanja, odnosa sa svetom i životom. Ljubav – prijateljska, rođačka, roditeljska, … Ljubav između žene i muškarca!

Ljubav između žene i muškarca – ljubavnička ljubav!

Ljubav roditeljska je najjača, najčvršća, ljubav prijateljska je najodanija, ljubav rođačka je najlakša… Itd… A jedino muškarac i žena koji se vole nose ime po ljubavi: LJUBAVNICI! (Koji NOSE LJUBAV!)

Otkuda je toj najtežoj, najnepostojanijoj, najzahtevnijoj, najopasnijoj ljubavi data čast da nosi ime ljubavi…

(Posledica je renesanse (u najširem smislu shvaćene, ne samo one “zapadne” jer postoji i u drugim kulturama i drugim vremenima) i, naročito – vremenima “vladavine” književnost, da se pojam ljubavi posebno vezao za ovu “pojavnu vrstu” ljubavi i to u tolikoj meri da su se tako, kao navika  -“druga priroda ljudska”, naprosto pojmovno izjednačilile. Nisam saglasan s tim ali je nemoguće izbeći opojnu veličinu takve vrste ljubavi, toliko zbunjujuću i uzbuđujuću da ponekad prelazi u bolesna stanja duše.

U vremenima kad je kvalitet književnosti toliko opao da je, već, sumnjivo da li je još uvek umetnost, ova vrsta ljubavi je nadalje degradirana na pojmovno jednačenje sa telesnom ljubavi, seksom. Seks je, naravno, vrlo važan, ali suštinski i mnogo manje nego ljubav i idiotizam je izjednačavati ih. )

Osnovno načelo ljubavi je nesebičnost, davanje. Ljubav između muškarca i žene je toliko zahtevna, toliko egocentrična, toliko telesna…

(Dodir je, čini mi se, najsuptilnije i najistinitije ljudsko čulo. Vid i sluh su vrlo nesigurna čula, podložna prevari i manipulaciji, miris i ukus su nekako, pa – nejasno-nepostojana čula. Dodir nam izgleda najjednostavnije, najmanje je predmet ili tema umetnosti. Praktično je najpouzdaniji, u izvesnoj meri može da kompenzuje druga čula, nemoguće ga je izmanipulisati-prevariti. U isto vreme je najmisteriozniji…

I – najtelesniji…

(Dodir je potpuno vezan za telesnost… I kada se daje i kada se prima… Sada sam se setio da, recimo, čovek koji izgubi deo tela još uvek može da ga oseća… U tom smislu može da se misli i o tome kako je dodir vezan i za naše suštinsko, bezvremeno biće… Može, ali bih, pre, govorio i o moći dodira da bude bez-predmetan, dakle – ne nužno vezan za “nadražaje” sveta-okruženja… Ha, eto, sada sam u jednoj misli premostio paradoks da je dodir u isto vreme i potpuno vezan za telesnost (materiju) ali i za nematerijalnu energiju! Kažem vam, dodir je veoma misteriozno (u najboljem smislu te reči) čulo! Dodam li tome naučnu činjenicu da, recimo, bebe koje niko ne dodiruje trpe teške posledice, čak dotle da umru bez vidljivog razloga, onda mogu da kažem da je dodir – misteriozno čudo!)

I – najtelesniji…

Čežnja ljubavnika za bliskošću i dodirom je epski snažna, praktično neizreciva.

Seks je način najbliži na koji telo može da se približi čisto duhovnim osećanjima, duhovnim sferama.

… I BIĆE DVOJE JEDNO TELO. (I Moj. , 24. )

Po snazi osećaja orgazam je, za telo, najbliži osećaju koji telo ima kada se čovekovo biće, čovekova duša odvaja od njega. Tolika je ta moć!

(I – budi mi dozvoljeno da kažem: Hvala, Bogu, da je tako! Jer, da nije, žene, najlepši oblik u svetu tela, ne bi ni marile za (mnogo inferiornije) muškarce!)

I BIĆE DVOJE JEDNO TELO.

Matematički rečeno 1+1=1!

Misterija stvaranja života je kosmička misterija koja čoveku nikad neće biti dokučiva. Ni naučno, ni duhovno, ni umno… U misteriji stvaranja života muškarac učestvuje tek nekoliko trenutaka. Žena u sebi nosi tu misteriju, proživljava je dubinom svog bića za koje su i prateće telesne muke tek minimalna plata.

Učestvujući u misteriji stvaranja života muškarac i žena su najbliže božanskom, onoliko koliko mogu biti telesna bića. Od rođenja, kada novi život dođe na svet, žena i muškarac su na najznačajnijem zadatku koji postoji na ovom svetu: stvaranju čoveka.

Telesno sjedinjenje žene i muškarca nije greh, nikad i nigde nije označeno kao greh.

Stvaranje čoveka od bebe je najvažnija i najteža i najkomplikovanija ljudska delatnost. Bogu hvala što je učinio da je to najjednostavnija, najprirodnija, najdostupnija, najvoljenija ljudska delatnost. Dostupna svakom, bez obzira na bilo koje osobine.

Dar svih darova!

Samo je na čoveku da taj dar iskoristi.

Sve nauke, sve veštine, sve duhovnosti su mali darovi u odnosu na ovu mogućnost.

Da bi bila moguća… Mora biti u ljubavi!

Da, naravno, mogu se čovek i žena spojiti i bez ljubavi, mogu i decu odgajti bez ljubavi. U očima sveta, raz-ličnog sveta, može to da izgleda sasvim kako treba. Ali – samo tako izgleda…

Možda nikad za svog života nećemo upoznati sebe, možda ćemo beslovesno proživeti svoj dar života po nekim pravilima koje nam nameće trenutna istorija ljudskog društva. No, svesno ili nesvesno, na neki način ćemo znati da u stvari i nismo živeli ako nismo živeli u ljubavi!

Život bez ljubavi je tek forma, tek greh sujete ili nemarnosti pomoću kojih se trudimo da se prilagodimo drugim ljudima a zaboravimo da se upodobimo Bogu.

Ljubav se javlja na mnogo načina, premnogo i da se shvati, a lakše je izbrojati zrnca peska u okeanu, i – svi ti načini su nam dostupni, laki da se prihvate i prožive na ovom svetu i omoguće nam da se priklonimo Ljubavi Božjoj i nastanimo u bezvremenom Carstvu Božjem.

Ljubav između muškarca i žene možda nije najača, na ovom svetu, jača je materinska, roditeljska ljubav. Ali, po svojoj snazi, po čudesnoj moći za let iznad vrhunaca i dubinom vrtloga okeanskog, možda i kratka u vremenu, možda opasna, da nas slomi ili uznese, bolna do urušavanja u bolest duše… Ipak, to je osećanje na kojem nam anđeli zavide!

… TO nije (još) prava ljubav!

TO je iskušenje koje se postavlja pred nas i, ako ga prebrodimo, uspemo da savladamo brzake i virove, onda nas uvodi u mir i dubinu velike i moćne reke koja će da nas vodi i uvek drži iznad površine do uvira u more bezvremene ljubavi.

Uranjanje u okean Ljubavi je moguće i na druge načine. Neki su teži, neki lakši, ali je ovaj najuzbudljiviji.

Koliko je našim Očevima i Majkama u Drevna Vremena bilo lakše da se vole! Već su živeli u okeanu Ljubavi i bio im je dovoljno da se pogledaju (oči, to zračeće ogledalo duše) i dodirnu (dodir – ta misteriozna veza tela i sveta) i prepoznaju svoju drugu polovinu Potpunosti i zauvek spoje u Dvojedno!

(Ako na ovom svetu i postoji neki dualitet, to nije dualitet suprotnosti, to su dve polovine jednog “rabuša” koji se uklapa u jednu ISTINOSNU celinu!)

Bez obzira na sve degeneracije, devijacije, zlo-namerna tumačenja modernih vremena… Priroda Ljubavi je takva da jedino žena i muškarac mogu da BUDU JEDNO TELO. Jedino tako dve polovine mogu da budu jedno. JEDNO koje je izvor novog kvaliteta, jedno koje stvara I NOSI nov život i NOV ŽIVOT, VITA NOVA…

Kada su za-jedno, kada su dvo-jedno, žena i muškarac otvaraju nove moći i nove osobine, otvaraju nove puteve…

Tu nije kraj: od njih, svakog pojedino, zavisi kako će putovati dalje.

Ljubav između žene i muškarca nije cilj, ona je način na koji se putuje. Jedan od najlepših i najzdravijih načina.

Na Putu Čovekovom je mnogo prepreka, nikad put nije miran i bezbedan.

Jedna od najopasnijih prepreka su strasti.

Strasti su, kao i strah, ogromna tema i nemoguće ju je objašnjavati u jednom dahu, na jednom mestu. Pojavljuju se na mnogo načina, u mnogo prilika, teško ih je uopšte definisati. Ovde, sada moram da ih pomenem jer je jedna od najgorih strast seksualna.

Strast, najkraće, može da se opiše kao način na koji nešto, stvar, osobina, osećaj… ovladava čovekom. Vlast nečega iz okruženja nad unutrašnjom voljom, slobodom, razumom čovekovim. To je bolest.

U stvari – ne postoji predmet strasti. Ovde, ne postoji objekat nad kojim čovek ima svojstvo subjekta. U strasti, čovek je predmet, on je objekat nekog (ne-prirodnog) subjekta!

Kao i svaka bolest, može da potiče i od nečeg beznačajnog, nečeg što nam i inače treba, čak nam je i korisno ili neophodno. Kada nas obuzme, poništi slobodu i upravlja voljom, tada postaje bolest.

Strast nije samo bolest duše, ona može da ugrozi ili poništi sam suštastven dar čovekov, dar slobode.

Sam život može da postane strast-bolest!

Kako je ljubav između žene i muškarca najeksplozivnija i potreba za dodirom-seksom najburnija, tako strast seksualna može da bude najpogubnija,najbezumnija. Carstva su padala zbog toga, mnogi životi ljudski su uništeni.

Kažem, velika je to tema, ali bih sada hteo da je pogledam na nešto drugačiji način.

Strasti su postale bolest civilizovanog društva, jedna opšta bolest ljudske zajednice. Strast seksualna je postala samopodrazumevajući element, sastavni deo društva… Postala je hronična bolest koja se ne da lečiti, ali ni to nije poslednja i najveća nevolja. Postala je “poželjan i prihvatljiv” način života u “modernoj kulturi”. Ne samo što je niko ne leči, već se bolest neprekidno podjaruje i ljuti.

Mnogo je uzroka koji su doveli do “afirmacije i eksploatacije” ljubavi između muškarca i žene; telesne ljubavi, tog najintimnijeg i najbrižnije čuvanog momenta, najdubljeg (u dobrom smislu) trenutka ljubavnika; strasti telesne, koja je njima potrebna i prava so u gozbi za dvoje; strasti koja je ponekad bolest, ali ne i u tom trenutku i na taj način; strasti koja je različitim načinima, umesto da bude Jedno koje čuvaju i gaje Dvoje, postala javna i opšta tema ljudske civilizacije, postala mesožderka ljudskih osećanja i bića; na kraju vešto i veštački konstruisana “potrošačka” potreba, obavezna i poželjna “roba”.

Mnogo je uzroka i mnogo mehanizama upotrebljeno da se to učini, ali meni je najodvratnija i najmrskija uloga književnosti, koja je, gle čuda, postala umetnost umesto Umetnosti Pesništva, postala, na kraju krajeva, jedna od sluškinja Trgovcima, toj pošasti nad domom čovečanstva, i počinila mnoge štete, ali je ovo jedna od najvećih.

Od kako je Pesništvo postalo književnost, najobožavaniji cinični ukras za robu koju proizvodi, knjigu, najčešća je tema ljubavne strasti. Ona je najuzbudljivija i najbolje se prodaje. O ljubavi je teško pisati, toliko je kompleksna i tajanstvena. Zato uzmimo ono što je mnogo lakše opisati, ljubavnu strast. Tako, polako, ljudi su počeli da zaboravljaju šta je ljubav, ljudi su počeli da ljubavnu strast izjednačuju s ljubavlju, ljudi ljubavnu strast smatraju ljubavlju.

Samo je još korak odatle bilo da se seks poistoveti s ljubavlju.

Na kraju je bezumlje postalo kompletno kada su u to uključene seksualne bizarnosti, seksualna izopačenja, sve su to proglasili ljubavlju!

O, književnici! Iz prvog kruga pakla dospeli ste u osmi! Još je crnje što ste vi od onih “koji znaju šta rade!” i ne znam, ne znam može li vam biti oprošteno!

(Morao sam da skiciram ovu digresiju jer je moja tema Ljubav, a ljudi, naprosto, više ne znaju o čemu to pričam ili misle na pojave koje ne samo što nisu Ljubav, ne samo što nisu ni ljubav, već su suprotnosti (strast, bolest, smrt ljudskosti…). )

Seks, telesno sjedinjenje muškarca i žene, nije (označen kao) greh. Strast u ljubavi je potrebna. Seksualna strast je bolest. Ako se ne smatra bolešću i ako se ne leči već se, takva, gaji i uzdiže, postaje blud i – greh! (Koliko je današnja civilizacija bolesna i ljudskost opustošena vidi se i po tome da čak ni pisci i sastavljači Biblije, tumači i crkveni oci, inače ljudi koji su provideli kroz daleka vremena budućnosti, nisu mogli da pretpostave današnja vremena. Jeste, postojale su Sodoma i Gomora i razna ljudska izopačenja su se javljala u razna vremena i za to se oduvek znalo. No, ovaj greh strasti je opisan, najčešće samo rečju “blud” a meni se ona čini preslaba, “prenevina” da opiše pošast današnjeg sveta. “Blud” uglavnom služi da opiše individualan greh, ponekad da opiše masovniju “zarazu”. Ali, ne može da opiše današnje stanje u kome taj greh čak i nije greh nego se smatra “vrlinom” savremene civilizacije.

S druge strane, Ljubav i prava ljubav se uglavnom shvataju kao slabost, naivna i patetična glupost.

Koliko je našim očevima i majkama u drevna vremena bilo lakše da se vole! Bilo je dovoljno da se pogledaju i dodirnu i tako se prepoznaju. Tada su mogli da postanu jedno od dvoje i pođu na svoj put ljubavi, ka svom domu…

Mislim da je poslednja stvar koju će Čovek shvatiti i razumeti o svetu i sebi: POGLED.

Kako vidimo “nešto” u očima drugih, kako osećamo pogled drugih…

Nema vidljivih, činjeničnih mera koje možemo da uočimo, izmerimo i razumemo. No, svaki čovek nekako “zna” da oseti, zna da “pročita” nečiji pogled, nečije oči. (Kako samo sijaju oči zaljubljene osobe!) Mi fizički, telesno osećamo nešto što ne smatramo ni materijalnim, ni energijskim fenomenom, čak ga ne smatramo ni osećanjem ni osećajem. “Pogled” je u našoj svesti tek pojam, prosto reč koja opisuje neki proces… A možemo da ga fizički registrujemo! (I slepi ljudi mogu da osete nečiji pogled!) Veliki deo komunikacije među ljudima se odvija očima, pogledom, najsuptilnije misli se tako prenose…

To “staklasto telo”, jedini deo čovekov koji izgleda isto kroz ceo život, jedini deo u kome krv dolazi u neposrednu vezu sa svetlošću sveta, jedini deo koji Vidi, jedini deo koji razume kao razum: vidim-razumem!, jedini deo u kome se vidi kada je iskra života utrnula, ugasila se sveća i nastao je mrak!

Ponekad se pitam: Ne gledamo li očima i u drugom pravcu, ne vidimo li i unutra, u-sebe, kao što vidimo spoljni svet… Kad ovo kažem ne mislim na neku vrstu intospekcije, ne mislim na misaoni proces samo-analize! Mislim, bukvalno, da, na neki način, očima, možda, gledamo svoju integralnu unutrašnjost, sopstveno biće, ono bezvremeno, suštinsko biće! Mislim da bi oči, tako shvaćene, mogle da budu neko naše ogledalo, neka prizma kroz koju se prelamaju i susreću naša VIĐENJA spoljašnjeg i unutašnjeg, sveta i bića!

Možda su oči čvorno mesto, mesto susreta pojavnosti sveta i čovekovog bića. Mesto na kome se slivaju dve osnovne subjektivnosti postojanja: JA i MI. (Jer: SVET SE KAŽE: MI!)

Ako bismo prihvatili ovu pretpostavku, da postoji slivanje JA i MI, da postoji mešanje subjektiviteta (aktivne moći) čoveka i sveta, čvorno mesto u kome se susreću dve (uslovno) nezavisno-apsolutne prirode postojanja i da čovek ima samom Kreacijom urođen (za-dat) organ koji mu daje moć, omogućava sposobnost neposrednog U-VIDA u stvarnost, suštinsku određenost (za-datost) oba subjektiviteta, onda možemo malo jasnije da tumačimo čovekovu sposobnost saznavanja, znanja uopšte, a posebno Neposrednog Znanja. (Moram ponovo da pomenem, radi jasnoće, da kada govorim o “srcu”, kada govorim o “očima”… o čovekovim organima uopšte, tada ne mislim na čisto anatomsko-fizičke organe. Usvajajući uslovnu podelu (čisto zbog razumevanja, “modularno-funkcijsku” predstavu a čovek je, bez sumnje, jedinstvena celina) čoveka na materijalno-telesno i suštinsko-supstancijalno biće, “srce” je I ono anatomsko I ono suštinsko… Ona mogu da se modelski predstave odvojeno, ali su zaista jedinstvena celina! No, sasvim je jasno da mora da postoji dominacija onog suštinskog, otprilike kao što se odnose i forma i suština. )

Za-istinu, na osnovu toga, možemo da objasnimo kako čovek može, ima moć, da neposredno saznaje svet. Dakle, ne samo činjenično-naučno (što je niži oblik saznavanja), razumski-misaono, već neposredno-suštinski! (Nikako, ama nikako, se ovo ne sme shvatiti kao empirijska moć saznanja! Ona je materijalno-telesno definisana i analizira se razumski-misaono. Možda se u nekom delu empirijsko i Neposredno saznanje preklapaju, ali empirijsko nema mogućnost (apstraktne spoznaje) da saznaje apstraktne pojmove, suštinske pojavnosti! Takođe, Um, umnost Srca, za sadržaj svoga saznanja ima univerzalne, svesvetske (Božje…!) pojavnosti-(kategorije). )

Osim toga, može da nam bude jasnije na koji način čovek svojom (voljom) (slobodom svesti) ima aktivnu-zakonomernu moć da “konstruiše” pojavni svet, tj. da za sebe konkretizuje od Boga stvoren svet (koji je Isto ali Apsoluto-Postojeće). Naravno, čovek u tome učestvuje samo kao deo čovečanstva, JA se kreativno konstituiše samo kroz MI.

Često se (nekome) kaže: Shvatićeš kad vidiš, Kazaće ti se samo, Kad se desi biće ti jasno… I, zaista, nikome ne možete, ma koliko se trudili, ma koliko činjeničnih opisa nudili, nikome ne možete da objasnite šta je to ljubav – dok se ne zaljubi! A, onda mu je savršeno jasna ta toliko kompleksna i tajanstvena pojava o kojoj do juče nije imao ni najmanjeg pojma. U sebi je u-video nešto što je za-data spoljnost. Da, ljubav postoji u svetu i onda postoji i u nama: nauči se! spoljni i unutrašnji svet se sliju i stvore znanje!

O poljupcu možete govoriti i napisati tomove činjenica i nikada nikom ništa neće biti jasno dok se ne poljubi s nekim. Susret Dvoje u Svetu.

Da baš u vas gleda neko, udaljen toliko da je tek slabo primetna ljudska prilika, osetićete, možda ćete osetiti i prirodu tog pogleda.

Da baš na vas misli neko, osetićete i ako je predaleko i ako ne znate gde je. Ali, znaćete to!

…U Drevnim vremenima to je – bilo lako! Ljudi su još imali žive Veze između sebe i bili u skladu sa Svetom.

Laž ne može da poništi Istinu. Može da je sakrije, zatrpa sopstvenim đubretom, ali će i tako Istina i dalje biti nedodirnuta Istina.

Istina o Ljudima se milenijumima zatrpava lažima i grehom, ali i dalje postoji. Ogromno je đubre greha preko Istine i teško će biti, možda i nemoguće, ponovo otkriti Istinu. No, ona je tu i, i pored svog đubreta, može da se u-vidi. Mnogi je i vide, ali će se ponovo otkriti tek kada SVI ljudi u-vide.

Toliko bi bilo lako, način da se otkrije Istina je toliko lak, lakši od većine poslova i napora koje činimo tokom života!

Ali…

Gledao sam, nekad sam poznavao takve ljude, nekad sam saznavao o njima… Gledao sam ljude koji u sebi nose Istinu i žive tako da, ma šta činili po svojoj prirodi, po svom srcu, ne čine ništa zlo, ne mogu da učine zlo… Nisu nikakvi “nadljudi”, nisu heroji ni mudraci, ni znalci, čak ne moraju da budu ni religiozno učeni … Čak imam utisak da je pravilo da su sasvim jednostavni ljudi, ni po čemu se ne razlikuju od drugih, ne žive drugačije… (Ako je neko od njih i pametan, to mu je tek sekundarna osobenost i ne ni toliko važna. ) A, opet, zla u njima nema!

Znam da postoje i vi sigurno nekog takvog poznajete. Poznajete i znate da jeste,a kako znate – ne znate.

Najbolje ih opisuje – “NIŠČI DUHOM”.

Ima ih na svetu i, mada ih je malo u množini svih drugih, uveravaju me da je moguće! Moguće da opet živimo u svetu bez zla!

(“Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko!” (Mat. , 5,4;Isa. 57,15; Luka 6,20) ( Novi Zavet, u prevodu Vuka Karadžića). Iz nekih razloga ovde se navodi “siromašni duhom” umesto “nišči duhom”. Reč “nišči” mnogo bolje opisuje pojam na koji se odnosi (a ja o tome prosuđujem intuitivno, po osećaju za jezik). “Siromašni” je za pojam koji imam u-vidu mnogo siromašnija reč i, po tome, manje precizna. “Nišči” opisuje i skrušenost i pokornost i jednostavnost i blagost… Uopšte, sve ono što, u stvari, oblikuje i opisuje te ljude bez zlonosivosti. Naravno, to nije jedina osobina potrebna za ulazak u Carstvo Nebesko niti su svi “siromašni duhom” takvi ljudi. Ipak, to je prva i, meni se čini, najvažnija osobina, a sigurno je osobina po kojoj se najbolje prepoznaju i najbolje opisuju takvi ljudi… O, svakako, oni su i ljudi slobodni i hrabri i uporni i dobronosni…! Ali ih ne obuzima gordost zbog toga! Nisu to neke mlake budale!

Oni su NIŠČI DUHOM!

“Ako mi se valja hvaliti, svojom ću se slabošću hvaliti. ” (2 Kor. 11,30)

“… jer kad sam slab, onda sam silan. ” (2 Kor. 12, 10) – govori Apostol.

Ko je slab a ko je jak…

Paradoks koji koristi Apostol da nam ukaže na razliku između sveta u kome živimo i sveta Ljubavi  je sasvim jasan: Što (iskvaren) svet vidi kao slabost, to je u Ljubavi snaga!

Jer, iskvaren svet će se (zavišću, koja je pritajena mržnja) diviti silnicima, onima “koji pobeđuju”, silnicima, vlastodršcima, bogatašima… Po u-vidu Ljubavi dobar čovek, čovek u-miren, čovek skroman, onaj koji ni ne zna da je dobar i miran, nišči duhom čovek je onaj koji ima stvarnu vlast i silu na svetu. Jer, sila onih privh je u vremenu i za vreme. Sila onih drugih je bezvremena i u oba sveta.

Snažan muškarac, čak i onaj najgori, čak i kada je napastan, zadrhtaće, mora mu se duša skrušiti pred slabom ženom koja zaplače.

Beba jedna, nemoćna i da hoda i da govori, može zaustaviti silu vojske na putu!

Plač je jači od besa, suza je jača od straha, smeh je jači od gneva, san je jači od nesmirenja, mašta je jača od jave, pero je jače od mača, ćutanje je jače od buke, srce je jače od mozga, Ljubav je jača od zla…!

Pogledajte bebu: kad se rodi, nema slabijeg bića na svetu!

NEMA MOĆNIJEG BIĆA NA SVETU!

Po kriterijumima životinjskog „sveta“ beba, mladunac ljudske vrste, je zaista vanredno nemoćno biće. Nije sposobno da se samo hrani, kreće, jedva da je razumljivo i roditeljima i svojoj sopstvenoj vrsti. Dok se njegovi životinjski vršnjaci već kreću, aktivno hrane, zauzimaju svoje funkcionalno mesto u zajednici svoje vrste, nagonski (po stvoriteljski definisanim pravilima) ispunjavaju i svoje potrebe i svoje „dužnosti“, ljudska beba je još u autonomno nesposobno biće. (Štaviše, što je mladunac u „nižoj“ životnoj vrsti – to je ranije osposobljen za preživljavanje i život, to je ranije „spreman“ da se uključi u potpunu odraslost… Ovde koristim pojam „niže životne-životinjske vrste“ naprosto zbog stereotipno prihvaćene hijerarhije u pogledu shvatanja celokupne biološke (životne, životinjske) strukture sveta. Takav „pogled“ je, naravno, veštački i pogrešan i, sačuvaj Bože, evolucionistički bezuman! Život je stvoren i organizovan po svojim vrstama i pogrešno je i zlo-namerno posmatrati ga kao bilo kakav evolucionistički lanac ili hijerahiju. Sve „vrste“ nisu uslovno-spontano uspostavljene „zakonima prirode“ već su autonomno stvorene i strukturalno ugrađene u opšti, stvoriteljski osmišljen poredak životne egzistencije u Svetu. Po tome su sve jednake i funkcionalno nepromenljive. Evolucionistička dinamika je moguća jedino u nekom malom delu promenljivosti, koji suštinski i funkcionalno ne menja vrstu. (Dakle, ptica može promeniti oblik kljuna i boju perja… Slavuj može promeniti pesmu… Od dinosaurusa ne može da postane slavuj!) Jedina „hijerarhija“ koju vidim u „živom svetu“ je „nivo slobode“ koja je zadata „vrsti“ u okviru opšteg svetskog stvoriteljskog poretka. Naime, što je vrsti potpunije definisan, zadat, izvestan životni „algoritam“ – način i tok egzistencije – to joj je manji stepen-nivo slobode. Te i takve vrste su prirodno opremljenije za život i opstanak. Što je zadatost, potpunost algoritma manja, vrsta ima veći stepen slobode i ima kompleksniji zadatak da definiše svoju egzistenciju.) Naravno, složenost ljudske vrste i suštinska različitost od „carstva životinja“, najviše po specifično neograničenoj slobodi, samosvesti koja je „ograničena“ samo religioznom svešću o postojanju Apsolutnog. U živom svetu, svetu života, jedino čovek ima samosvest i svest o Apsolutnom Biću, Bogu, te – konačno i najvažnije, svest o mogućnosti da uspostavlja komunikaciju s tim bićem, izvestan interaktivan odnos (u nekoj meri „slivanje“ s tom Apsolutnom svešću) što postavlja potenciju za neograničeno (!?) kreativno uzdizanje ka, recimo tako, posebnoj dimenziji egzistencije!!!

Beba je, dakle, nemoćna, nesamostalna… SLABA…

…SLOBODNA!

BEBA IMA POTENCIJU ZA NEOGRANIČEN RAZVOJ!

Kako je takvo biće, takvo slabo i nesamostalno biće, najsposobnije i najmoćnije biće na svetu! I najsposobniji odrasli pojedinci ljudskog roda nisu ni blizu sposobnostima bebe!

Pogledajmo rezultate koje postiže beba u nekoliko početnih godina.

Jedva može samo da mrda…

U godinu dana ovladava motorikom kompleksnog organizma kakav je ljudski i postaje superiorno biće sposobno za najkomplikovanije „operacije“. Relativna snaga bebe je višestruko veća od najsnažnijih i najuvežbanijih odraslih pojedinaca. Brzina kojom se uvežbava je daleko veća nego što odrasli mogu i da požele.

Imunost, sposobnost bebinog organizma da se samostalno brani od „napada“ spoljneg sveta u kojem se tek našla, je pravo biološko čudo.

Godinama koristi samo neartikulisane govorne zvuke i praktično u tek nekoliko meseci počinje da se služi govorom, jezikom, najsavršenijim razumskim sredstvom za komunikaciju.

To potpuno nesamostalno, nemoćno biće u nekoliko godina uviđa i počinje da aktivno učestvuje u verovatno najsloženijem procesu na svetu – emotivnoj socijalizaciji! …Izgrađuje svoj karakter u okviru i skladu s hiljadugodišnjim iskustvom čitavog čovečanstva!

ITD…

U roku od 5-6 godina beba, biće koje, podsetimo se, dolazi na ovaj svet iz jednog sasvim drugačijeg sveta, tople, sigurne, mračne, pune hrane, tečnosti majčine materice… na vazduh, svetlo, opasnost… I –sa sobom nosi – Ljubav! Zaista, roditelji tek posle nekog vremena počinju da se prilagođavaju bebi i osećaju tu ljubav. To osećanje, zatim, prenose i na širu okolini. Tek samo ljudi u potpunom ponoru bezdušja mogu da nasrnu na majušnu, slabu bebu. Čak i beslovesne životinje su bar uzdržane pred bebom ako ne i – empatički naklonjene…

Kažem vam: položite bebu pred ubilačku armiju vojske u pohodu i – armija će stati!

Ne postoji na svetu sila veća od majčinske ljubavi! Živela je sa svojom bebom, učestvovala u najvećoj vaseljenskoj misteriji i čudu – rađanju života i stvoreni život se našao pred njom i još jedan talas iz Okeana Ljubavi se izlio na svet ovaj, svet pun greha i opačine…

Da nema beba odavno bi se ugušili i nestali u kužnim isparenjima ljudske grešnosti!

To je, mislim, najveća moć tako moćnog bića kao što je beba!

Čak i ogrezlo zli ljudi vole (bar!) svoje bebe!!!

Svaka novorođena beba je mali talas, naplavina iz Drevnog Okeana Ljubavi. Bez obzira na sve, možda i na svoje prenatalno stečene nedostatke, beba nesumnjivo nosi deo te primarne primordijalne transupstance od koje je utemeljen Svet, Ljubavi. Sam proces formiranja bebe, razvoja i rasta u procesu trudnoće je, već, i deo ovog sveta, sveta kojeg, uslovno rečeno, materijalizuje zajednička svest ljudi, ljudi koji spontano udružuju svoje slobodne svesti u konačnu rezultantu (oblikuju ga!) – SVET KOJI SE KAŽE MI! Beba je već i deo tog sveta, kao što je, u isto vreme, i emanacija Večnog Sveta (Božjeg, stvorenog, vanvremenog, vaseljenskog…)… Beba je u procesu vrhunske tajne preobražaja iz SveSveta u naš svet… Gotovo bih mogao da kažem da Tada i Tako, beba nije u prostoru… Negde je u „međuprostoru“ – u samoj Misli…

Na kraju krajeva, ovde to i nije najbitnije. Najbitnije je da beba sa sobom donosi na Svet Ljubav i kao najveću tajnu je izliva na svet i među ljude. Tada je najmoćnija!

No, zahvaljujući svojim ogromnim darovima koje je „ponela“ iz SveSveta, neverovatnim moćima, vrlo brzo se uklapa u Svet i postaje deo njega. Bebine moći s vremenom postaju sve manje i beba sve više usvaja duh ovog našeg sveta, sa svim dobrim i svim lošim.

Znamo da deca mogu da budu i loša i zla, lukava… Nikad nisu samo „nevinašca“… Ali, to nije ono što su sobom donela, to je ono što su stekla, usvojila…

„… ko je dakle najveći u carstvu nebeskome? *Mar, 9, 33; Luka 9, 46.

  1. I dozva Isus dijete i postavi ga među njih,
  2. I reče im: zaista vam kažem,

*ako se ne povratite i ne budete

kao djeca, nećete ući u carstvo

nebesko.                      *Mat, 19, 14.

  1. Gledajte da ne prezrete

jednoga od malijeh ovijeh; jer vam

kažem da *anđeli njihovi na ne-

besima jednako gledaju lice oca

mojega nebeskoga.“           (Mat, 18. …)

Kada treba da napredujemo, da se usavršavamo (neprekidno i stalno)… Kuda, zapravo, idemo…

Ka rađanju i rođenju svome!

Tada smo najslabiji i najsilniji i tada smo izvan dohvata zla!

No, u Raju se niko nije rodio!

Ipak, u svetu ljudskom, Izgnanici iz Raja su prvo rodili decu…

… Kaina i Avelja…

Nadalje… u Genezi, u Postanju, Adam i Eva više nisu u našoj Povesti. (Da, rodili su i Sita i Sitovo (i Kainovo) potomstvo gradi Povest sve do Noja i potopa. Tada su svi obrisani i počinje nova Povest koja vrlo brzo, na žalost, postaje ova naša „istorija“.

Gde su nestali Adam i Eva… Gde su nestala dva jedina ljudska bića koja su živela u Raju…

DA LI JE RAJ STVOREN SAMO ZA DVOJE!

Stvoreni (nisu rođeni) u Raju, savršenoj sredini za ljude, od istog „materijala“, od iste one Transuspstance, Božje Ljubavi, živeli su u svetu koji još nije imao svoje juče, još nije imao zlo, živeli su na čistom, nedodirnutom izvoru vremena, disali su i hranili se čistom ljubavlju, imali su nezaprljanu slobodu… Imali su jedno drugo!

Nikad nisu bili deca, nisu bili bebe… Bili su sami svoja deca, *anđeli koji gledaju lice Boga, bili su prva karika između Boga i vaseljene… usudio bih se da kažem: unosili su ljudsko stvaranje u vaseljenu. Manji su bili od Anđela su bili veći!

Dvoje su bili Jedno uz Boga.

Dvoje su bili Jedno uz Boga.

Svet je bio njihov.

Bože, neiscrpna je Ljubav Tvoja, nepropadljiva su i bezvremena Dela Tvoja!

Hoću da vidim Adama i Evu kako hodaju po svom svetu, kako ga čuvaju i grade, kako gledaju izlazak i zalazak sunca, daju imena životinjama i biljkama i kako po noći pale vatru, svoj odbljesak sunca, imenuju zvezde i čisti i mirni se zagrle i zaspe kao Jedno Biće koje je Isto i po javi i po snu.

Da li su se voleli…

Da, greh je već bio na njima, ali – bili su ljudska bića koja su mogla da razgovaraju sa Bogom – licem u lice! To znači da su njihove ljudske moći bile ogromne, verovatno čak i nerazumljive a kamo li zamislive njihovom potomstvu. Ne mogu ni da pokušam da ih opišem i nabrajam. Bili su Božja deca i živeli su u Raju, mestu i sredini Božjeg savršenstva stvorenog za savršena ljudska bića. Onda su bili prognani u svet nesavršen, pokvaren grehom i bili su bebe u tom svetu. Da, smrt je pridružena životu ali mora da su zadržali najveći deo svojih osobina, rajskog nasleđa, i mora da su još uvek bili bića sa, u odnosu na potomstvo, velikim rajskim-ljudskim moćima. Radili su u muci i znoju i živeli u svetu koji više nije blagonaklon, živeli su kao i svi mi danas.

U 5. Glavi Postanja se govori o Evinom i Adamovom potomstvu. (Očigledno je da se tu govori o, kako ja to ovde nazivam: vremenu pometnje i rasejanja ljudskog.) Da, od svog tog roda ljudskog preostao je, posle Potopa, samo Noje i njegov (po)rod i može se smatrati da mi, danas, nemamo veze sa svim tim ljudima, potomcima Adama i Eve, tim rodom ljudskim koji je, na kraju, bio toliko isvaren i grešan da je morao biti potpuno uništen, obrisan sa lica sveta. (Zar su i od nas, današnjih, bili gori!? … jer, eto, mi još uvek nekako postojimo… Ili je Bog imao mnogo strože kriterijume!)

Ja bih, ipak, malo drugačije hteo da pogledam. (Jer, priče iz Biblije, a nisu jedine, ima ih među narodima širom sveta, su i doslovne i, u isto vreme, simboličke. Nije ih Bog pisao, no ih je nadahnuo a ljudi su pisali.)

Govori se o tom vremenu u tom vremenu o Enohu, ocu Matusalovom (Metuzalem), koji je deda Noju, govori da je „23. Tako poživje Enoh svega trista i šezdeset i pet godina; 24. I živeći jednako po volji Božjoj, NESTADE GA, jer ga uze Bog. (I Moj. 5…)

Ja, ovde, vidim da je u to vreme još bilo rajske milosti Božje i da je još bilo ljudi ljudi sa rajskim moćima i koji nisu bili u vlasti zemaljske smrti, no da bi o svom vremenu sa sveta ovog nestali i bili vraćeni Domu Očevom. Vidim da je u njima još bilo tog „materijala“, te moći da mogu ponovo da se obru, vrate Raju i žive u njemu…

… Kao što verujem da je kroz Povest i istoriju bilo takvih ljudi i da ih i danas ima i da će ih biti na svetu ovom pokvarenom…

Jer, inače…

Sve bi bilo besmisleno!

Ljudi koji, svetitelji, bogougodni, dobronosni, koji za sve nas, grešne, opale, otpale, nose i čuvaju nadu da se možemo spasti, da još u ljudima ima tog „rajskog materijala“ po kome možemo da se prikučimo i s Rajem saživimo. (Jer, da se razumemo… Da nas, po nekom čudu, sada, Bog, nekako, vrati, sve, u Raj… Najveći broj nas ni tren ne bi mogao tamo da poživi. Prosto da kažem, toliko smo se oblikovali po senci i tmini, toliko smo se u blato i mulj uvaljali da ne bi tren jedan mogli da poživimo u Svetlu Rajskom i Čistoti. Jeste, u svakom od nas je Žižak Duha i Pečat Božji je na nama, svako od nas može da, životom i delom svojim, Žižak raspali i Pečat sine i biće naše bezvremeno osvetli i učini dostojnim… Ali, koliko nas vere ima da po njoj služi i zasluži!

… Malo

„6. A kad se ljudi počeše mno-

žiti na zemlji, i kćeri im

se narodiše.

  1. Videći sinovi Božji kćeri

čovječije kako su lijepe uzima-

še ih za žene koje htješe.

  1. A Gospod reče: neće se duh

moj do vijeka preti s ljudima,

jer su tijelo; neka im još sto

i dvadeset godina.

  1. A bijaše tada divova na ze-

mlji; a i poslije, kad se sinovi

Božji sastajahu sa kćerima čo-

vječijim,  pa im one rađahu sino-

ve; to bijahu silni ljudi, od sta-

rine na glasu. „ (I Moj…)

Verujem da su to bili ljudi koji su sačuvali svoje rajske moći. Manje ih je bilo.

No, većina sveta se pomela, rasejala i počelo je vreme propasti.

Neki su se sačuvali i održali. O njima hoću da govorim.

O Adamu i Evi, dok je u njima još bilo Raja.

Hoću da vidim Adama i Evu kako hodaju po svom svetu, kako ga čuvaju i grade, kako gledaju izlazak i zalazak sunca, daju imena životinjama i biljkama i kako po noći pale vatru, svoj odbljesak sunca, imenuju zvezde i čisti i mirni se zagrle i zaspe kao Jedno Biće koje je Isto i po javi i po snu.

Kako li je bilo hodati po svetu koji još nije imao prošlost i u kome je sadašnjost bila puna čuda a budućnost tek još jedno neiscrpno danas. Svet je bio jedinstven biser u beskonačnom prostranstvu vaseljene, Adam i Eva su bili čuvari i gospodari Sveta.

Vaseljena je bila njihov Dom, čitav kosmos je bio samo ukras i njihovom domu.

Kako li je bilo piti bistru vodu s nepomućenog izvora, disati zajedno sa svetom, gledati vatre nebeske i preslikavati ih u svom svetu, oblikovati zemlju po svojoj čistoj i slobodnoj volji. Mora da su gledali, slušali, mirisali i dodirivali Svet koji Jeste, još nepromenjenu tvorevinu Božje Ljubavi. Mora da su kušali Samu Ljubav.

Gradili su vaseljenu, oblikovali je po sebi i za sebe. Jedno Drugog su gradili. Drugi je bio Isto Ja, Dvoje je bilo Jedno.

Tada mora da je bilo lepše biti čovek nego Bog!

Jednom me zakačio od-dah anđeoskih krila i u trenutku sam video odbljesak Sveta koji Jeste. Samo slučajan (jer zaslužio nisam, ni dodirnulo me nije prečisto anđeosko krilo) dodir tog Sveta mi je otvorio oči da u duhu svome uvidim Slavu Duha…

Tren mi je pokazao Trun Sveta i video sam da svo ljudsko znanje i trud nije ni trun truni te Veličanstvenosti. A, opet, koliko sam bio veliki jer sam učestvovao u tome!

… A Adam i Eva su živeli u Tom Svetu i gradili ga! …

Koliko je veliki bio Čovek: Adam i Eva!

Dva dela Jednog spojena po različitosti koja dinamizuje, pokreće i delatnim i promenljivim (oživljenim!) čini Jedno…

(Govori se u mitovima svetskim da su, pre samih sebe, Adam i Eva stvoreni kao jedno biće. Nikad ne bih pomislio da su bili jedno telo. Bili su, od stvaranja, dva tela a Jedno, Ljubavlju sjedinjeno biće, kao što bi čitav Svet morao biti sjedinjen u Ljubavi. Greh nas je razdvojio i smrt nas je izložila propadljivosti i kvarljivosti.

Govori se i Evinoj prethodnici, Lilit. Verovatno je mit hteo da upozori na gubnost strasti, ali, svejedno, ne vidim stvarno mesto za Lilit u Svetu.

Govori se i o prvobitnom Adamu, Adamu Kadmonu (ili: Manu, u Vedama). Mislim da taj mit i funkciju najbolje ilustruje jedan od njegovih epiteta: „Kosmički“… Ja, recimo, razlikujem „vaseljenu“ i „kosmos“, iako su to, uobičajeno, sinonimi. „Kosmos“ je „ispražnjena vaseljena“, ono što vidimo. Vaseljena je ono što Vidimo, ispunjena Duhom. (Uostalom, takav nomizam je uobičajen za mitološki jezik.) Adam Kadmon je forma bez ljudskog sadržaja. Ni Kadmon ni Lilit nemaju veze s Ljudskim Rodom, osim simboličke, posredne…)

„23. I Gospod Bog izgna ga iz

vrta Edemskoga da radi zemlju,

od koje bi uzet;“ (I Moj…)

I poče povest roda ljudskoga.

Uz svest da je rod ljudski već postao podložan i smrti i kvarljivosti svog bića, ne bih sumnjao u superiornost njihovih telesnih i duhovnih moći. (Verovatno je to doba ono Zlatno doba koje je kao mit došlo i do Platona. Na koji način… kroz neke spise, generacijama prenošene priče, nesvesnim uvidom kroz neko otkrovenje… Rekao bih da je sasvim izvesno da kroz ljudsku, zajedničku, mitsku svest delimo iskustva različitih generacija. Neka vrsta duhovnog putovanja kroz vreme! Kako se to odvija i kojim terminima ćemo je nazivati i objašnjavati, ovde nije tako bitno… Ono što mi, danas, vidimo kao misteriozan proces je ljudima koji su živeli u komunikaciji, razumevanju sa svojim svetom, bilo prirodno stanje svesti. Ovde bih, u relaciji sa današnjim razumevanjem ove teme, takvu svest (način na koji stupamo u komunikativne i interagujuće relacije-odnose sa okolinom-svetom i drugim ljudima) nazvao Mitska svest. (Dakle, miska svest nije posledica nekog „neznanja“, maštom kompenzovane praznine u znanju ili duhovnoj sposobnosti. Upravo je suprotno: mi, danas, ne razumemo šta to sadrži mitska svest i koje su poruke o kojima nam priča! Ono što nama, danas, najviše nedostaje je neposredan uvid u svet, neposredno opštenje sa svetom. Odvojili smo se od sveta i ostali usamljena, tužna bića, s malo uma i mnogo straha!)

Adam i Eva, naši praroditelji, su se poput dece našli u svetu koji je bio nov i ne sasvim prijateljski. Trebalo je da počnu da uče i da svet grade i čuvaju. Zasigurno su znali (i mnogo bolje od nas) i šta je biljka i šta je životinja divlja i životinja što nam je od početka pridružena. No, trebalo je naučiti i kako se biljka sadi i kako se o njoj brine. Trebalo je naučiti kako se sa životinjom udružiti i kako poslove zajedno svršavati. Trebalo je vodu i vatru privoleti da se u domu  nastane.Trebalo je naučiti kako se grožđe cedi i kako se u vino pretvara. Trebalo je prepoznati biljku hleborodnu i tajnu hleba kojom porodicu okuplja i dom stvara. Rekao bih da je mnogo teže naučiti i znati kako se dom stvara nego savladati tajnu vina i tajnu hleba. Čovek je još znao kako da biljku sasluša i sa životinjom dogovor pravi. Drugačiji su ti jezici od ljudskog, ali još su ljudima razumljivi bili. Zadati su bili svetu od početka, a čovek je još živeo SA svetom. (Danas, jedva da živi U svetu.) Dom je bio nešto novo, dom je bio mnogo teži zadatak. (Jer, i životinje se okupe kao porodica oko poroda svog, ali dom ne stvore!) No, brzo se shvatilo da je i dom podložan istom zakonu zadatom za celi i sav svet: zakonu zajedničkom, jedinstvu koje povezuje, različitosti koja se uklapa u složen organizam, moćniji od svakog pojedinog, a koji čuva svakoga pojedinog da bude što mu je u Stvaranju Bog namenio: jedinstveno i neponovljivo biće. I, gle, porodica se okupi u dom i domovi se okupiše u zajednice. I, videše ljudi da je tako dobro.

A čovek pogleda ženu i žena pogleda čoveka i poznaše se i videše se zajedno i život im beše lepši.

I postaše žena i čovek jedno. I godinama, jedan drugog gradeše i postaše jedno i novo, jedinstveno u svetu i vremenu. Ko bi poželeo deo drugi, koji mu se po duši ne uklapa.

Svakom svoje beše najpristalije i najdraže, pa zašto bi tuđe hteo što mu ne bi bilo bolje. Ne beše među ljudima zavisti niti pomisli da se tuđe otima.

A, svaki čovek ugradi svoju misao i trud i znoj u svoj dom i dom beše po tome jedinstven na svetu i svakom čoveku svoj dom beše najmiliji. Makar kakvi bili domovi drugi, sa svojom dušom se najbolje diše.

I, domovi se okupiše i držahu se blizu i složiše se. Po razlici se svojoj složiše i postaše jedno celo. Jer, nađe vinar da za vino mešina mu treba (a zatim i bure da je potrebito). Nađe se čovek vešt da kože pripravi ili da od drveta dobrog prepozna bure. Ali, ogladneše i od zemlje hranu potražiše. A, zemlja bolje rađaše kada se uzore. Nađe se čovek da šaru gvožđa u kamenu providi i sa vatrom kamen u plug pretvori. Kad žito uzraste, vešto oko i ruka srp iskovaše i žito blagorodno sabraše i reče se čoveku tajna hleba. I, vino i hleb kušaše i videše da je dobro. I razveseliše se i pesmu započeše. Ali, vide čovek da i u drvetu pesme se slažu, u koži i na struni dlake i pesmom pesmi se pridruži i velje veselje među ljudima se produži. O tome priče nastaše, a što u priču ne mogaše da stane, bojama se oslika. Tako i oni što tada među njima ne behu videše i čuše i jednako se radovahu. Plata svakom beše dobro bližnjeg.

I videše ljudi da je tako dobro.

A, nevolje počeše da zalaze među ljude. Jako telo ljudsko snažno beše u ta vremena, ali ne i toliko da rani i bolesti može da odoli. Ali, nađoše se ljudi da s biljem priču vode i meso i kosti po skladu njinom znaju i nevolju po veštini svojoj reše. I pitaše ih ljudi: kako vi o tome znate. Bog-Otac pouči nas, rekoše. Tako ostade da bolesnik lekaru nije dužan, no da je od Boga zdravlje, pa je Bogu i plata.

Selo, kako ga mi znamo, kao potpuna i skoro potpuno samodovoljna celina, je nesumnjivo bila zajednica u koju su se ljudi udruživali. Zajednica jednakih, koja se udružuje po funkcionalnoj među-zavisnosti. Ni danas selo nema iole izraženu bilo koju vrstu hijerarhije, hijerarhije koja je po pravilu osnov uzurpacije čovekove slobode.

… „skoči Kajin na brata svojega, i ubi ga.“

Prvo ubistvo na zemlji, na svetu. Kako je Kain mogao da pomisli, kako je mogao da zamisli ubistvo, da zamisli nečiji nestanak sa sveta, kad za njega nije mogao znati. Sasvim je jasno da je ubistvo proisteklo iz zavisti, a zavist je plod sujete. Sujeta izrasta u gordost, taj prvobitni kosmički greh. No, to je motiv… Kakav je plan, kakav je „predumišljaj“ kad u misaonoj strukturi Kainovoj nije mogla da postoji ideja, presedan ubistva, po kojoj bi se upravljao. Rekao bih da u Tom svetu, tek izašlom iz Raja, u kome smrt nije ni postojala, nije bilo moguće ni misliti o smrti. (Čak i životinje, ako su se lovile međusobno, nisu to radile po emocijama. Upravljao ih je nagon, a nagon je bio glad. Ili, i čovek kad ubija životinju – opet je to zbog hrane. No, Kain zasigurno nije imao nameru da se hrani Aveljom!) Ili su pripovedači izostavili neki deo cele priče, ili se tu prvi put na svetu pojavila bolest! I, to bolest duše!

(U stvari, sasvim je izvesno da je duša morala da oboli prva da bi se potencija bolesti mogla da prenese i na telo. No, čak i današnja medicina zna da najveći broj bolesti (osim onih trivijalnih: povreda, trovanja i sl.) potiče od duševnih disfunkcija.)

Bolest duše uvek potiče od greha, svesnog ili nesvesnog. (U ovom slučaju, na ovom mestu, sasvim je jasno da je greh – greška u funkcionisanju prirodnog algoritma funkcionisanja ljudske prirode. Takva greška dovodi do pogrešnog-krivog rada i, zatim, do izvesne štete… (Ni ne pomišljam da funkcionisanje bilo koje prirode, naročito ljudske, duše, pokušavam da prikažem kao deterministički automat. Jednostavno, samo pokušavam da uprošćeno  (i netačno) prosečnom savremenom čoveku opišem…)

Prvo ubistvo na svetu je posledica „prastarog greha“ – gordosti. Posledica posledice je – pojava bolesti na svetu, među ljudima.

Odmah za njom se pojavila i najstrašnija i najopštija bolest čovečanstva: strah!

(Da ponovimo: strah je, kao i bol, neophodan čoveku da preživljava na svetu. Oni su neko upozorenje, najava da se na vreme pobrinemo i prebrinemo umesto da dočekamo mnogo goru nevolju. No, sasvim je mala granica između normalne, prirodne brige i „bolesnog straha“ koji može da obuzme i, praktično, naruši (uništi) celo ljudsko biće.)

Strah je poput manije obuzeo celo čovečanstvo.

Naravno, nije došlo do toga odjednom, eksplozivno i revolucionarno. Išlo je to postupno i – lukavo!

Vekovima, milenijumima je čovečanstvo još uvek, manje-više, normalno i – dobro. Verovatno nisu ni primećivali da se nešto značajno menja.

Kain je bio ratar, Avelj je bio stočar.

Čak i savremena istorija poznaje i tumači ovaj prvobitni, globalni sukob. Obično se stočari opisuju kao napadači i začetnici buduće, zlokobne, kaste-klase ratnika.

U Bibliji – to je Kain, ratar.

Nema sela, nemoguće je ratarstvo, bez stoke. Stočarstvo je, u izvesnoj meri, moguće bez ratarstva, ali zahteva neprekidno kretanje. (U prvi mah se može pomisliti da je tako nemoguće stvoriti dom i da je nepostojanje doma, možda, generator drugih nevolja. Ja, ovde, ne bih dao preveliku prednost stacionarnoj, utemeljenoj kući, pred šatorom ili bilo kakvoj „prenosivoj kući“. Obe pružaju mogućnosti da se stvori dom, jer je dom od ljudi, porodice, duše…)

Nikad se ne bih priklonio osnovnoj „altki“ savremene istoriografije, ekonomističkim „naočarama“ kroz koje gleda na svet. Ekonomizam, koji glad i prehranu vidi kao osnovni pokretač celokupne istrorije, u tome svakako preteruje ako već i u osnovi ne greši. Taj faktor možda ima uticaja, ali tek parcijalno i u detaljima. Doduše, sasvim bi bili u pravu, jer ljude u davnoj prošlosti vide kao priglupe, poluživotinjske, gole i bose, neprestano gladne i zle. To je njihov, darvinistički, pogled. (Osim toga, kao istoričare su zaposlili poklonike zle, a idoloklastički obožavane, „ratničke kaste“, koji svo pokretanje istorije vide kao njihovo vođstvo i zaslugu! Možda su u pravu kad su u pitanju moderno-naučna, „istorijska“ vremena. Pa, eto im takva istorija, neka žive u njoj. Drevna, Povesna, „preistorijska“  vremena su nešto sasvim drugo. Ja verujem u Božje Stvaranje i Drevna vremena i Rod ljudski vidim kao superiorne (umno, duhovno, telesno…) ljude koji su „tek“ izašli iz Raja i počeli da grade svet kao domaćini, za sebe i svoje potomstvo. Jeste, opali su, iskvarili se, verovatno i najvećim delom nestali u Vreme Svetske pošasti, degenerisali i obezličili sve do lika modernog čoveka. Ali, bili su moćniji i bolji i ja tražim mesta i načine gde su grešili i tražim put za povratak u rajska vremena. To su, u osnovi, duhovna vremena i ja ih tražim kroz poruke mitova i povesnih priča. Oni nisu pisani, okamenjeni u laži „pisma“, već žive kao govor koji se mitskom svešću prenosi kroz vreme, čak i do mene, iako sam i sam u okovima moderne nesvesti. Ali, ja sam, kao i mnogi ljudi, što su u različitim dobima vremena, videli mnogo bolje i mnogo jasnije OD MENE, ipak VIDEO ovo o čemu pričam.

Ništa ne znate o gladi! Vaša glad je GLAD POHLEPE. To je glad tipa: „Neću da jedem jaja, hoću da mi ih češate!“ Glad ljudska postoji na svetu, vi ste je tamo, gde ne živite vi i vaša deca, postavili da mori ljude. Ljudi Drevnih vremena su glad dnevnu mogli da utole jednim listom, travkom slatkom. (Čak i vaša „nauka“ može da vas uputi da je, energetski mereno, to sasvim dovoljno da čovek uzme od sveta ako s njim deli energiju!)

Takvim ljudima pripisivati da bi razarali nečiji dom, ubijali žene i decu, zbog jednog lista, jedne travke, a bilo ih je mnogo više i mnogo su slađe bile, tako da bi dušu svoju slali u pakao…! Vi biste to i uradili: litar krvi (tuđe!) bi dali za kap nafte (tuđe!), sve to samo da bi zlo uvećali, a duše su vaše već u paklu, pa – why not!?

Pravi ljudi ne bi to uradili.

Ipak, i drevni rod ljudski se našao u ubijanju i ratu.

Nije bila Glad. Bio je Grad.

Postanak Grada je velika, nepirodna, misterija. U vascelom živom svetu nema svoju adekvatnu paradigmu. (Osim kod nekih vrsta insekata koji grade nastambe slične gradu: zajedničkom, izdvojenom od sveta, prostoru koji dele radi prehrane i zaštite.)

Sasvim je sigurno da Grad nije nastao od Sela. Selo i grad se suštinski razlikuju i nije moguća neka generička evolucija po kojoj bi, usavršavanjem i uzrastanjem, selo postalo grad. Selo je prirodna, funkcionalno  uređena,ekološki samoodrživa, gotovo samodovoljna sredina po načelu ljudi u jednoj horizontalnoj ravni podele-deljenja poslova-obaveza i koristi. Grad se uspostavlja po institucionalnoj hijerarhiji mase ljudi koji nisu povezani nekim unutrašnjim principom već su oklopljeni formalnom strukturom proizvoljnih (!) zakona i pravila.

Grad je, pre svega, izdvojenost od okoline i sveta. (Tako, nije čudno da proizvodi izdvojene, osamljene pojedince.)

Kada govorim o „izdvojenosti“ grada, pre svega mislim na to da su kroz istoriju gradovi nastajali oko neke  kule-tvrđave. Kule-tvrđave su, to je najinteresantnije kod ovog fenomena, nastajale kao zaštita od nečeg iz okoline. To „nešto“ je uvek bio – strah! Imamo uvid u to kada i kako se strah uselio među ljude. No, paradoksalno je da su ljudi grada u stvari strah nosili sa sobom i unosili ga i zatvarali u grad… Ljudi u gradu su bili usamljeni i uplašeni… U svoj toj gužvi mase ljudi i pri najboljoj mogućoj zaštiti tvrđave! To je veoma frustrirajuće. Takođe, ljudi u gradu su se odricali osnovne ljudske delatnosti u vezi sa svetom i okolinom: proizvodnje hrane. (Zaista, grad proizvodi sve i svašta, samo ne hranu.) U tom smislu, grad počinje da zavisi od sela. Vremenom, grad sve više podjarmljuje selo i naprosto počinje da parazitira. Doduše, ova karakteristika generalno proističe iz hijerarhijske strukture grada, posebno „vrha piramide“ – vladanja trgovačke i ratničke kaste a mnogo manje od autentične suštine grada. No, grad i njegovi „vladari“ su vremenom srasli u neki homo-strukturalni „organizam“, itd…

No, vratimo se malo na početak.

U drevnim vremenima su postojale monumentalne kamene građevine. (Verovatno i drvene, ili od nekog drugog drugog materijala, ali je njih pojelo vreme.) Nama, danas, izmiče smisao i namena tih građevina. Piramide i slični oblici, megalitske strukture, enormni kipovi… Arheologija nije razjasnila ni kako ni zašto su građene. (Zato je, po starom, dobrom naučnom obrascu, smislila univerzalno ime koje pokriva svako neznanje, naprosto je supstituent za „nemamo pojma!“ (što je u nauci zabranjena reč!) Kao što medicina svaku bolest koju ne razume nazove RAK, tako arheologija svaki nerazumljiv objekat ljudskog stvaranja okiti „epitetom“ HRAM (neke religije, verovanja…) Sasvim je jasno da sve te građevine, kako god da su građene i u koju svrhu, NISU gradovi. NEMAJU nikakvu zaštitnu svrhu (što je osnovna karakteristika grada). Gradovi, koji su nama poznati i jasni, pripadaju kasnijim vremenima, čak mnogo kasnijim! Dakle, gradovi nisu logični naslednici ni piramida ni megalitskih struktura-građevina. (Takođe, a to je shvatila čak i naučna arheologija i antropologija, ti objekti tek retko imaju religijsko-sakralnu namenu…)

Zašto je, dakle, u nekom trenutku ljudima palo na pamet da grade kule-tvrđave oko kojih su se formirali gradovi!? Nama, danas, je to sasvim jasno. No, kako su ljudi koji nisu imali nikakav paradigmatski ekvivalent u prirodi i svetu, došli do te ideje?! Zaštita, odbrana… u modernoj matrici razmišljnja to je sasvim jasno. No, u Drevnim Vremenima – to je sasvim misteriozan proces i pojam. Čega bi se ljudi u tim vremenima toliko bojali. Pa, tek su „otkrili“ ubistvo. Rat, kao masovan i organizovan sistem ubijanja, im nikako nije mogao biti ni poznat ni pojmovno-idejno kodifikovan u matrici razmišljanja. Hrane je bilo dovoljno i selo je obezbeđivalo i opstanak i zaštitu od tada poznatih opasnosti (vremenske nepogode) i „štetočina“ (što su, eventualno, mogle biti samo životinje). Ljudi je bilo malo, svet je bio veliki i lakše je bilo uzorati njivu i gajti kokošku nego potegnuti velike pripreme i ekstremno težak i opasan posao otimanja istih od drugog čoveka, drugog sela… Ni strah ni glad nisu mogli da podstaknu pojavu ideje o građenju grada! U to sam sasvim siguran, kao što sam siguran i u to da ljudi u drevna vremena nisu bili goli i neprestano gladni majmuni.

No, gradovi su počeli da se grade!

Nemam predstavu zašto je do toga došlo! Grad mi nikako na delo ljudsko ne liči!

Zašto su ljudi počeli da se dele i grade hijerarhiju između sebe!?

(Nema nikakvih dokaza da je hijerarhizam među ljudima prirodna, potrebna a, daleko bilo, savršenija struktura organizovanja. Naravno, sasvim je jasno da se u svim zajedničkim ljudskim poslovima spontano uspostavlja neko vođstvo. Neki kovač će poučavati i voditi svoje šegrte u svom poslu. Graditelj puteva će okupiti svoje pomoćnike i trasirati put. A, onaj koga svi po poštenju i mudrosti znaju, presudiće u sporovima kad se ljudi toliko pometu u pameti svojoj pa nikako da im se oči i misli izbistre i isti svet isto vide. Otac porodice će reći koji sin će spremiti volove i koji će spremiti seme. Ali, neće se majci porodice mešati u ručak i brigu o domu i deci, i sinovi će se njegovi i kćeri ženiti i udavati po srcu svome. Reklo bi se da će svako voditi svoj posao (a ne same ljude) u kome se odlikuje i u kome mu je prvenstvo priznato. Neće kovač putara voditi putem niti će majka porodice plug kovati. Ne bi ni pomislili ljudi da tako poslove vode no bi se smejali kao u kakvoj komediji ako bi im ko o tome vešto pripovedao. Ljudi su različiti i po svojim se sposobnostima istaknu i sve se to slaže po prirodi da je na dobro svima. Zašto bi, onda, među ljude došla ludost da, recimo, vešt govornik i komedijaš, ljudima naređuje i kovača i stolara uči njihovim zanatima i majku kako da decu svoju voli!

Dakle, funkcionalno vođenje poslova u zajednici jednakih a ne hijerarhija institucija u kojima se kao cigle slažu ljudi i tu, uzidane i malterom stegnute ostaju i ne pomeraju se. Nije zajednica ljudi okoštala, nepromenljiva, mrtva građevina, no je živo drvo koje raste, menja se i koren je koren a list je list iako se neprestano nove žilice javljaju i listovi su novi ali uvek koren zemljom se doji i list svetlo sveta pretvara u snagu i plodovi se stvore lepi i na korist svima.

Razlikuju se ljudi ali su pred Bogom jednaki svi i zašto bi ljudi drugog kralja i cara sebi stvarali kad, na svetu i među ljudima, umnijeg i pravednijeg nema.)

Veliko je zlo nastalo među ljudima i ljudsku je zajednicu prezidalo u Kulu Vavilonsku.

Tada je počela istorija propasti roda ljudskog.

  1. A bijaše na celoj zemlji

jedan jezik i jednake riječi.

  1. Pa rekoše među sobom: hajde

da pravimo ploče i da ih u va-

tri pečemo. I bijahu im opeke

mjesto kamena i smola zemljana

mjesto kreča.

  1. Poslije rekoše: hajde da sa-

zidamo grad i kulu, u kojoj će vrh

biti do neba, da stečemo sebi

ime, da se ne bismo rasijali po

zemlji.

  1. Tako ih Gospod rasu odande

po svoj zemlji, te ne sazidaše

grada.

  1. Zato se prozva Vavilon, jer

ondje pomete Gospod jezik cije-

le zemlje, i odande ih rasu

Gospod po svoj zemlji.

(I Moj…)

Jedan jezik… gordost ljudska… grad… rasejanje…

… Propast…

Ovo su ključne reči!

Jedan jezik, govor zajednički svim ljudima… Možda poslednji dar koji je preostao iz rajskih vremena ljudskog roda: Ptičiji govor, govor koji je bio pesma, govor koji su svi razumeli, govor koji je bio zvučni izraz još živih Veza među svim ljudima, Veza koje su postojale kao vazduh što postoji i ljudi dišu zajedno sa svetom i među sobom a možda ni ne misle o tome. Veze koje su ljudi gradili, veze okružene u Ljubavi i veze ljubavi, i svaki pojedinac, jedinstven u vremenu i prostoru svetskom, je bio deo sveta koji se kaže MI. Veze tako postojane i jasne, možda toliko da ime za Ljubav još nije ni postojalo i govor nije ni bio potreban. A, ipak, ljudi su govorili. Govorili jer je tako bilo lepše, lepše u svakom danu za svakog čoveka u svetu. O tom govoru bih da pričam.

Ljudi su tada bili silni. Ali, opet su bili slabi i sila njihova ih oslabi i opet se nađoše u vlasti gordosti.

Grad složiše i grad im jezik razgradi!

A, kula je gordost i grad je izdvajanje iz sveta i hijerarhija nejednakih ljudi. Pomete se jezik i govor i ljudi se razleteše kao pleva po svetu. Preostala od žita što im hleb svetski davaše, ljudi i narodi postaše pleva slaba i nekorisna.

Kratak je razum ljudski. Odrekoše se uma srca i pomisliše da će im grad ime održati a grad im jezik zajednički razgradi i veze među ljudima pokida i ljudi ostaše sami i uplašeni u beslovesnoj masi gradskoj, bespomoćne truni pleve u vihoru sveta koji napustiše. Jedna, zajednička Povest Sveta postade istorija mnogih imena naroda i posle rasejanja poče propast ljudska i istorija ratova.

Nisu gradovi postali kao zaštita od rata no su se ratovi iz gradova okotili.

Nije Grad sklanjanje i zaštita od Rata nego iz Grada pohode počinje Rat.

Zato mislim da je grad ne-ljudska zamisao.

Kada govorim o govoru ne mislim samo na golu jezičku strukturu iskazanu kroz zvuk. Pravi govor ljudski sadrži i mimiku, tonalitet, ritmiku-melodiju i izraze lica i onaj promenljivi, skoro nesvestan, sjaj u očima i posrednu kodifikaciju jezičkih izraza kroz prošlo-stečeno iskustvo sagovornika pa i motivaciju, nameru (očekivana, željena budućnost)… Govor koji je integrisana struktura svega što čini komunikaciju među ljudima: komunikacija-opštenje-zajedničarenje. Takođe, ne mislim o govoru samo kao o načinu koji funkcioniše trenutno, u sadašnjosti. Govor objedinjuje i prošlost i budućnost ljudsku. Komunikacija ljudi u zajednici se ne odvija samo u jedinstvenom prostoru već i u jedinstvenom vremenu. Govor je univerzalna kategorija egzistencije ljudske zajednice. Pri tom je živ u promeni, nikad nije samo mehanički zbir pravila i zakona. Govor je najneposredniji način-izraz postojanja ljudske zajednice.

Zato, pometenost jezika ne vidim samo kao „greške u prevodu“. Pometenost jezika vidim kao suštinska nerazumevanja (sve do sukoba) rasejanih naroda. Svetska ljudska zajednica se razlomila na delove koji se više nisu razumeli, svaki deo je počeo da gradi svoju zajednicu. Ove zajednice su se vremenom toliko razrodile da su, postupno, postajale usamljena ostrva u svetskom okeanu, tek slabo i nejasno povezana, toliko da su, u konačnom, počele da se sukobljavaju. To su bili ratovi.

Ratovi su proistekli iz ideje hijerarhije, grada- kule Vavilonske.

Kada sam govorio o Ptičijem jeziku, zajedničkom govoru, kada sam govorio o tome da je Drevni govor bio pesma, da su ljudi pevali govor, mislio sam na Harmoniju, svetsku harmoniju ljudske zajednice, na sveopštu povezanost ljudi u svetu koji se kazivao MI. Harmonija je Muzika, istinom omeđena, najsavršenija ljudska delatnost. Pesništvo je jedino preostalo što nas povezuje s Drevnim Vremenima

Jezici se pometoše, ljudi se razdvojiše i počeše da grade svoje posebne svetove. Ljudi su promenili Svet (i više ga nije bilo!) i svetovi počeše da menjaju ljude. Ljudi oslabiše, jer se Veze među njima pokidaše i na mesto Veza se useli praznina i u prazninama se nepromenom stvori ponor i kvar. Pokvariše se mesta i u njih se useli zlo, među ljude se useli zlo i zlo poče da se širi i osvaja. Kroz ljude se zlo širi i koti iako je seme zla drugi lukavo posejao.

Nisu svi ljudi učestvovali u gradnji Kule Vavilonske. Nisu svi ljudi odjednom propali i nisu svi ljudi u kojima je svetlo Drevnih Vremena zauvek nestali. (Ima ih i dandanas.)

Manje ih je bilo i premalo da svetove povrate u Svet. Zato rekoše:

„Evo, ljudi napustiše Svet i malo nas ostade u Svetu. Sila množine njihove će nas svladati. Nestaće nas sa Sveta i doći će drugi i zaborav će grehom svet pokriti i zavladaće tmina i niko više Svetlo Sveta videti neće. Ali, Bog nam dade Svet da uživamo u njemu i gospodarimo, kao domaćini ga gradimo i čuvamo. A, zar će  domaćin tek olako Svet ostaviti i kuda bismo išli i kako živeli ako Sve propadne. Nema drugog Doma za nas i gde će se ljudi vratiti ako Dom naš propadne. Useli se zlo među ljude i, gle, za vreme će nadvladati. No, nikada neće nad svima zavladati i uvek će se srca čista rađati i u njima žižak Živi. A otkuda će Svetlo raspaliti ako ga više na Svetu nema. Eto, bezumni Kulu počeše da grade i Kula ne beše put ka Svetlu no ga zaseni. I, Svetlo još postoji ali ga ljudi više ne vide. Zato, hajde da Baklju nepropadljivu upalimo da znak bude onima koji kroz tminu dođu da Svetlo potraže. Baklja trajati mora dok se vreme ne dovrši i zora nikne iznad Kule Srušene. Baklja, zato, od propadljivog zemaljskog ne sme biti, no od Duha da se napaja. Ali, razumeti znak mora svaki čovek. Zato, neka Baklja Govorom Drevnim svetli!“

Tada i tako postade Drevno Pesništvo.

Izbrišite iz glave darvinističku priču o primitivnim ljudima i prosvetiteljsku sliku dobrog divljaka. One su stvorene iz zle namere i namere zla, za račun „nekolicine ljudi“. Drevni Ljudi su bili bolji od nas u svakom ljudskom pogledu. (Čak i po tehnološko-civilizacijskom progresu, a mi smatramo da su mašine i ljudski, pisani zakoni naša prednost, naš dokaz racionalnog progresa, čak i po tome, ustvari, dokazujemo da svoje sposobnosti moramo da kompenzujemo supstituentima, kao što su mehaničke zamene za nestali organ ili sposobnost… Jesu li ikada bar i približno efikasne kao prirodne! Nikako! I ne samo to, već i dalje slabe naše sposobnosti i u tome je najveća opasnost od njih. Izgubili smo neke sposobnosti usled bolesti-greha a onda nismo potražili lek za uzrok nego smo sanirali posledice i bolest učinili hroničnom (sve-vremenom). Ljudi su kao pojedinci bili mnogo sposobniji, a kao zajednica su toliko bili moćniji da slobodno možemo da kažemo da su bili sasvim drugi Svet, mnogo bolji od naših svetova. Ljudi su načinili grešku na nekoj povesno-svetskoj razmeđi i nastavili pogrešnim putem na kome su sve stanice bile pogrešne. Umesto da se pokaju i vrate na pravi put, uporno su sav svoj trud i sve muke ulagali u popravke i u uzaludnosti i nesreći im protiče istorija.

… A, toliko je jednostavan povratak!

Tačno je da u Drevna vremena ljudi mnogo toga nisu znali. Nisu znali jer im takvo znanje nije bilo ni potrebno. Mnogo manje su znali o – zlu!

Moglo je biti nevolja i nesreća i potrebe da se trud i muka potroše, ali među ljudima zla nije bilo. Onog zla koje nas je s protokom vremena sve više okruživalo i obuzimalo pa više ništa ni ne možemo da učinimo osim da biramo između zla velikog i zla malog, zla za sebe i zla za druge… A, nikad ne možeš drugom zlo učiniti a da ga i sebi ne učiniš. Jer, i kad se zlo nađe među ljudima, znali su još ljudi za to: zlo se na svakoga prenosi, pre ili kasnije ili – za večnost. Ljudi su to znali i osećali i klonili se toga. Veze među ljudima, Umne Veze Srca, su bile žive i život su među ljudima držale i samo po sebi je čoveku bilo jasno da ne može drugome zla nanositi. Jer, sam čovek na svetu ne može da postoji. Zamislimo li ljudsko biće da je stvoreno u transuspstanci sveta, oko njega ne bi bilo sveta kako ga ljudi vide. Bilo bi u svetlu i praznini, čula ne bi mogla ni za šta da se vežu. Kada je čoveku stvorena žena i ženi je čovek stvoren, Njih Dvoje da bi bili Jedno, svet je bio njihov Raj i Raj je stvoren za Dvoje i Dvoje grade Raj.

To je jedno.

Drugo je Čovek i Ljudi. I – oni grade sliku Sveta. Od Ljubavi je Svet stvoren i to je Božja Materija. A Čovek je po Liku Božjem stvoren i u njegovom je Umu Srca moć da se s Ljudima veže i da tada Svet po sebi vide, svetu stvorenom da sliku svoju sagrade. (Zamislite polje vremena, vektorsko, kompleksno. Svaki je čovek, njegova slobodna volja je pojedini vektor: prost zbir vektora formira rezultantni vektor, a pošto se, iz raznih razloga, pojedini vektori neprestano menjaju (u trenu koji je sama granica iščezavanja vremena) i sam rezultantni vektor se po nekoj funkciji neprekidno menja i to je Svetsko vreme. U tom ramu svest ljudskog Bića (kao potpuno slaganje svih Ljudi) formira sliku Sveta (od Božje materije). Samo svi zajedno, po svesti svoga bezvremenog bića; ne neki ili posebni ili iz toga može se čovek otrgnuti, jer ga tada ne bi bilo u svetu.) Kad je Čovek Ja, onda je Mi ogledalo u kome se ogleda. (Sam je čovek sebi nesaznatljiv.)

Sloboda je najveći dar čoveku i čovek je potpuno slobodan Bogu i svetu. Među ljudima nije. Čovek je slobodan da se oslobodi. (To je odluka i volja.) Neki deo slobode čovek daje ljudima da bi živeo među ljudima u svetu. Jer, sloboda je jedino što čovek zaista poseduje i s njom može da „trguje“. U svetu, čovek može da razmeni deo slobode da bi mogao da deli ljubav. Svet je od ljubavi i čovek živi u tom svetu ali ljubav može da uživa samo ako je deli sa svojom upodobljenom polovinom, koja je žena čoveku i čovek ženi, koja ga može učiniti potpunim i pokretnim-promenljivim-delatnim. (Jer, što nije promenljivo, ono u svetu nestaje!)

Nisu suprotnosti zamajac delatnosti. (Šta više, suprotnosti (negatorske, dijalektičke) na svetu ne postoje. Postoje različitosti koje se upodobljuju ili se ne upodobljuju. Dakle:ako je „A“ ne postoji „ne-A“. Ne postoji ni A=A. Postoji A->A (a „teži“ a). (Jer, čak i 2+2=4 nije već je 2+2->4). Svet se neprekidno i u bezvremenskom trenu menja.) Zamajac delatnog su upodobljene polovine.

Ljubav je jedino okruženje (kontekst) u kome čovek zaista može da bude delatan-keativan. Svet je sazdan od Ljubavi. Može (čovek, ljudska zajednica…) od nje da se razveže i postane u nekom drugom okruženju, od umne bolesti ljudske razvrgnutom i potom svesno prihvaćenom i tako to u svetu ljudskom postane neki drugi „kontekst“. (Kontekst: kontekstualno građenje matrice svesti, razmišljanja… Koje ljudi zajednički stvore i prihvate, te im ono postane „zakon“.) Nasuprot jedinog vaseljenskog zakona, zakona Ljubavi, uspostavljanje ovakvih, „novih“ zakona od ljudskih dela čini monstruozne, deformisane kreacije. Ljubav stvara Lepotu. Etičko definiše Estetsko, ponekad čak toliko da se čini da su sinonimske.

Estetsko je Harmonično.

Muzika.

Dok god je muzika bila osnova ljudskog govora, ljudi su se razumeli.

Ljudi, uvezani između sebe i sa svetom u skladnom i dinamičnom-harmoničnom tkanju trajanja, a svaki čovek za sebe jedinstven i neponovljiv i po sebi slobodan (u volji i odluci)… (Do ekstaze fascinira taj fenomen da je svako živo biće jedinstveno, neponovljivo jedinstveno u trajanju vaseljene. Svaki čovek, svaki list, svako oko zverinje, svaka pahulja, a to je voda, najstarije i najdivnije biće sveta, je jedinstvena i neponovljiva! Ma koliko svi slični, po jednom modelu stvoreni, makar u jednom detalju se razlikuju od svih ostalih i onda se slažu u jedno skladno i prelepo tkanje trajanja. Sloboda stvaranja, kreacije se utka u lepotu sklada i trajanja, a sve se to dešava u i sa primarnom transsupstacom od koje je stvoren svet – Ljubavi! (Koja nije etički neutralna materija već je elementarno dobronosna.)

Kako se, onda, u toj savršenoj strukturi pojavi zlo!?

Zlo je kosmički uneseno u svet i greška slobodne volje čovekove je postala greh i greh je porodio bolesti uma i svesti i ljudi su došli u vlast greha i prihvatili ga da se dalje kroz njih koti i širi svetom.

No, još su ljudi bili jedan svet po zakonu Ljubavi.

A, onda se ujediniše po zakonu greha gordosti i sagradiše kulu hijerarhije i grad rata. I, pometoše im se jezici i raseliše se po svetu i razdvojiše se. Tada poče Propast Ljudska!

Usamljena ostrva ljudska postaše mali svetovi i u njima svaki za sebe, na različite načine, počeše da slabe i propadaju. Neki propadoše po telu svome, neki po srcu svome, neki po umu, neki po razumu… Neki duše izgubiše!

Ljudi su po evoluciji propadali svaki za sebe i na svoj način! Otuda smo se po evoluciji razdvojili i postali različiti… slabi i deformisani, ponekad do neljudske monstruoznosti. (Što je posledični zakon kreacije izvan konteksta Ljubavi!)

A, svet beše ravan i ljudi hodahu slobodno u ljubavi i govor jedan beše među njima.

Ceo svet je pevao.

Slabe su uši da same prime svaku pesmu i vide kako se se svako u svet u sklad slaže i jednim dahom diše. No, kad celo biće se kao u okean harmonije zaroni i uskladi pesmu svoju s pesmom sveta… Šta je tada za čoveka nemoguće!

U očima tad su slike, dodirima blagim damari se plave, miriše nam prošlost, sve u jednom svetlu, nema mraka da nam mesta draga krije, ljudi bliski mirisima pesmu živu što protkaju i svo nebo budućnosti bistre, što ne može sam, oni pričom osvoje mu dan: sve na jednom polju kad se život prostre, gde početak je i poslednji dan.

…Tako pesma sasluša se…

(Divna je misao Andreja Belog u kojoj iz plesa govornog organa, koji pleše slike sveta, vezuje ih sa svetom ideja i pretvara u simboličan zvuk, zvuk koji je simboličan pojam ideje i gde glasovi poretkom-skladom generišu reč opisujući generičku strukturu pojave-pojma na koju se odnosi. Iz sveta ideja (duhovnog) materija oblikuje simbole unutrašnje svesti i prenosi ih u svet i među ljude. Reč je, ovde, most između svetova, Sveta kako ga je Bog stvorio i sveta kako ga čovek vidi i oblikuje. Nisu reči slučajno nastali zvukovi, no neposredno izviru iz Sveta i projavljuju se između ljudi u svetu. („Slovo“ je populizmom „pismenosti“ postalo pojam za znak kojim se obeležava govorni zvuk. U moru devijacija koje je moderna „pismenost“ unela u govor, ova mi je naročito odbojna. „Slovo“ je, pre svega „reč“ a, u isto vreme, je i „priča“. „Slovo“ je i „slovesnost“, u osnovi je „prirodnog razbora-svesnosti“, pa čak i bitisanja-postojanja (prim: „slovi za…“) „Slovo“ je divna reč koja opisuje svoj pojam u njegovoj kompleksnosti i konstruktivnosti i skoro potpuno supstituiše reč „logos“ koja u grčkom nosi isto takvo pojmovno bogatstvo. Osim toga „slovo“ je i reč koja u našem jeziku nosi pojam za REČ, onu REČ iz „U početku bi REČ…“ :U početku bi slovo  i slovo bi u Boga i Bog bi slovo. Slovo bi u početku u Boga. Sve je kroz Njega postalo i bez Njega ništa nije postalo što je postalo. U Njemu bi život, i život bi videlo ljudima.

(…Ili: U početku bi ljubav  i ljubav bi u Boga i Bog bi ljubav. Ljubav bi u početku u Boga. Sve je kroz Njega postalo i bez Njega ništa nije postalo što je postalo. U Njemu bi život, i život bi videlo ljudima.)

„Reč“ je lepa reč u svom domenu, ali je suviše skučena za pojmovno bogatstvo koje nosi „Slovo“. Navodim ovaj slučaj kao paradigmatičan primer za užasno osiromašenje koje je „pismenost“ i „književnost“ unela u govor ljudi pa, iz toga, i u ljudsku zajednicu. Ipak, zanimljivo je koliko govor može, malltene i bez ljudi, da sačuva sebe, neka svoja svojstva. Reč „Slovo“, koja ne samo da je zanemarena već joj je pridruženo drugo značenje i funkcija, ipak, ispod naslaga vremena i istorijskog đubreta, čuva svoju samosvojnost, svoju istinu. Ta moć Istine da i uprkos ljudi i mraka vremena sačuva svoje svetlo, mi daje nadu da ovaj svet nije zauvek propao i da će se uvek naći ljudi,nadam se, dovoljno moćni da svetu ponovo otkriju Svetlo.)

Muzika je najsavršenija ljudska delatnost. Muzika je i sav svet i muzika je od početka Sveta. (Zna Svet da peva i bez čoveka, ali je, ipak, stvoren radi čoveka i za čoveka.) Dan danas je razumljiva svim ljudima, ma gde bili, ma koliko se udaljili i u prostoru i u vremenu, pa i u srcu. Ima svoja pravila, utkana u samo svoje biće. Svašta možete da joj radite, na bezbrojne načine menjate… Uvek će ljudi prepoznati i reći: „Da, ovo je muzika… Možda mi se ne sviđa ali znam da jeste…A ovo nije!“ U sebi, neraskidivo ima ISTINOSNOST! Uvek će svi i svako prepoznati da li peva tuga, da li peva radost, ponesenost, spokoj,… Možda se neće sve svakom dopasti, ali niko neće muzikom moći da laže. Može biti glup, odvratan, smešan, lascivan… ne može da slaže!

Reč može, slika može hiljadu puta…

Dok se držao uz muziku, dok je bio Pesništvo, govor je bio prava Umetnost. Kada je postao književnost, pisanje kao mehaničko pomagalo za izgubljenu sposobnost pevanja, vremenom je evoluirao u senku umetnosti i konačno oslabio do modernog, kloniranog, nakaradnog „best-selera“…

Znate li da su u davna vremena ljudi verovali u izrečenu reč kao u samu Istinu. (Dan danas, ljudi izvan moderne civilizacije, misle na taj način:“Istina je… Jer,reče čovek!“) Iskustvo njihovog bića je bilo takvo: Reč je bila Istina. Jer, reč je govorena uz muziku, morala je da bude muzika, morala je da bude Pevanje. Kao ni Muzika ni Pesništvo nije moglo da laže. Pokušaj laganja bi se izvrgao u očiglednu komediju, kao muzika izvan ritma, kao muzika izvan harmonije. Reči bi zaškripale, zadrhtale, kljoknule i to bi bilo tako očigledno i ljudi bi rekli: Ružno je i – nije pesništvo, no je običan govor i tada (možda) nije istinit.

(Estetsko kao mera Istinosnog (Etičkog?)… „Lepota (koja) će spasiti svet!“ – Nikad ne bih posumnjao u Pisca. Znam da je u ljudima estetski kriterijum nekako zadat, da postoji taj osećaj: „Ovo je lepo, mora da je dobro, mora da je istinito!“ …(O, znaju to čak i naučnici koji su iz svoje delatnosti šutnuli i estetiku i etiku kao sasvim nepotrebne…) Ipak, meni nedostaje sposobnost da proniknem taj mehanizam po kome neku suštinu estetika može da oboji u „lažno“ ili „istinito“ pa da se to vidi izdaleka i bez sumnje. Pa, to i nekako… Ali, kako preći onaj sledeći korak koji kaže: lažno=loše, istinito=dobro! Da li su relacije lepo=istinito=dobro, ružno=lažno=loše univerzalne ili su relativizovane kroz toliko kompleksan sistem „poznavanja dobra i zla“… Eh, koliko je lakše bilo živeti u svetu bez zla…)

U Drevna vremena ljudi su pevali i zemlja im beše ravna. Živeli su sa svetom i svet beše istinit.

Ja, trenutno, nemam bolji pojam od pojma „mitološka svest“ koji bi objasnio to mistično (tajinsko!) jedinstvo čoveka i sveta u Drevnim vremenima. Mada „mitološka svest“ u svom poimanju uobičajeno podrazumeva neki niži oblik svesti, najčešće hendikepirane malim obimom znanja-poznavanja, ona podrazumeva i neposrednu, prožimajuću vezu čoveka i sveta. Zato ću i ostati pri tom terminu jer sam ubeđen u superiornost neposrednog saznavanja, u-vida!, nad racionalnim-činjeničnim saznavanjem. Naročito zbog U-vida, jer podrazumeva u-življavanje, za razliku od onog drugog koji uživa u ulozi neutralno-nepristrasnog posmatrača. (Čak je i naučna fizika shvatila da posmatrač nikad nije sasvim izolovan od fenomena koji posmatra i da samim svojim postojanjem-svešću utiče na prividno izolovan proces.)

Mi, moderno-naučno-otuđeni ljudi, imamo problem s razumevanjem mitova jer ih – ne razumemo. Mitovi su, po pravilu, kodirane priče a mi smo odavno izgubili ključeve kodova. Razumemo ih isto onoliko koliko i nepismen čovek razume pisani tekst.

Ljudi su nekad čitali svet, a mi smo se odvojili i izdvojili od sveta i nemamo pojma kakve su to „krivuljice i začkoljice“ kojima je tekst sveta postavljen pred nas a kamo li da išta razumemo i tumačimo.

A, taj tekst je postavljen pred nas i svaki tren se saplićemo o njega i smeta nam da gradimo svoje nepostojane i pogrešne slike jer smo zaboravili znakove i ne umemo da čitamo i samo kao svaki takav majmun cepamo i uništavamo TU Knjigu.

Naučili smo da posmatramo sa strane a da ne učestvujemo u neprekidnoj igri sveta, da prikupljamo činjenice kao zrna a ne umemo da umesimo pogaču, da merimo i merimo nešto što je živo i promenljivo i da se ljutimo što nam mere nikad nisu tačne.

U Drevna vremena čovek je video biljku a ne činjenicu, igrao je sa njom, čitao slova od opalog lišća i vetra u knjizi koja se svakim danom menjala i novu priču pričala, mera za biće je u sopstvenom duhu imala etalon.

Ta je neposredna veza sa svetom bila jako važna za govor. Reklo bi se da su se reči vezivale za pojam i pojavu po nekom generičkom principu: trebalo je da reč s-liči, oponaša… U tome bi slaganje reči u rečenicu slikalo i zatim muzički harmonizovalo potpun doživljaj govornika i prenosilo ga na slušaoca. To je, uostalom, namena umetnosti: da prenese duh! Slika, zvuk… u harmoniji…!

Da Svet nije prazna materijalna ljuštura, nadam se da nikom ne treba dokazivati. Ispunjen je, tačnije – sagrađen je!, Duhom Stvoritelja. Drevni ljudi su toga bili jasno svesni. (Ne sami po sebi, svojom zaslugom. Jednostavno, živeli su u tom duhu, način razmišljanja je bio podoban Duhu.) Kako se taj Duh utisne i oblikuje kroz čoveka i putem umetnosti (slike, zvuka i harmonije) prenese i reoblikuje-oduhovi u drugim ljudima, bilo bi predmet analize i moglo bi da nam otkrije mnoge važne stvari o umetnosti i moći ljudske kreativnosti. (Formalno gledano, kretativnost ex-nihilo, izvesna objektivizacija duhovnog, čoveku je moguća samo kroz umetnost. Drugi tipovi kreativnosti su tek sekundarne delatnosti. Potrebne, ali – izvedene!) Da bi čovek-stvaraoc mogao da prenese čoveku-primaocu svoje o-duhovljenje i da ga on kroz svoje biće pre-duhovi u isti realitet, potrebno je da obojica budu u istom Duhu (kontekstu, „ključu“, matrici, kodu…). Potrebno je da i način prenošenja bude efikasan (u smislu da – ne izvitoperi, razobliči, na bilo koji način realitet-poruku izmeni tako da „izađe“ iz Duha i postane nerazumljiva). Dakle, i način prenošenja, (medijum, matrica…) mora da bude u Duhu. „Jezik“ kojim se prenosi „poruka“ mora da bude u „istom Duhu“ kao i stvaraoc i primaoc (namerno koristim ove oblike reči da bi ih, iz trenutnih potreba, različio od uobičajenih)… (Recimo: siguran sam da će se manje razumeti ljudi koji govore istim jezikom, a u različnim su „duhovima“, nego ljudi koji međusobno ne dele isti govorni jezik a dele isti Duh. Beba, zar ne, savršeno razume majčin govor i dok još nije ovladala istim, a ljudi „sa strane“ neće razumeti ništa… Ljudi koji su posebno povezani mogu da se razumeju i u tišini…)

Beslovesnom čoveku ne vredi sloviti!

Drevni ljudi u Drevna vremena su bili u Slovu i bili su slovesni. Razumeli su se i u tišini i bez govora.

Ali, kao što je svet dat i zadat i, nesumnjivo, postoji, a opet mora da se, na bilo koji način, oglašava, peva… Tako, ljudi su govorili jer je – tako bilo lepše!

Govor je bio još jedan ukras svetu, a svet je morao biti sve lepši da bi bio razumljiviji!

(Jeste li ikad videli ili doživeli kako životinje reaguju na ljudski govor. Bile nezainteresovane ili agresivne prema čoveku… U trenutku će reagovati na govor, zastati… U svoj pometnji ovog sveta, razdruženih i sukobljenih i među sobom i sa svetom, ljudi i životinja, s utehom se pri-nađujem da je to zato jer se životinje bolje sećaju vremena rajskih i stražarski iščekuju isceliteljske zvuke rajskog govora. No, još uvek ih nema i bes i strah i dalje upravljaju nama…)

Harmonija odjekuje među svim rečima i zvucima, traži sklad u Duhu. Ne možemo da odgovorimo, jer smo – zaboravili!

Zaborav je greh, strašan kao i svi drugi.

Možete da zaboravite gde ste sakrili zlato, možete da zaboravite nečije ime, možete da zaboravite kad je bila neka bitka… Ne smete da zaboravite one koje ste voleli, ne smete da zaboravite kako se voli, ne smete da zaboravite učinjeno zlo.

Zaborav je slabost tela, posustalost pred bujicom vremena koja odnosi sve što nije krepko utemeljeno. To su listovi opali ali će se novi prolistati uz obnovu vremena. A vreme se obnavlja iz neiscrpne snage Duha.

Kad govorim o zaboravu ne mislim samo na činjenice ili slike koje su zabeležene u ljudskom razumu. (I, naravno, kao i uvek, razum vidim kao niži oblik poimanja (povezivanja) sa svetom i ljudima.) Pamćenje vidim kao živo učešće ljudskog bića u Duhu (kontekstu, okruženju…). Dakle, ne kao neko neutralno ponavljanje apstraktnih slika (činjenica, asocijacija…) već kao živo obnavljanje obrazaca iz prošlosti u celom ljudskom biću. Ako je ljudsko biće bezvremeno, dakle – neosetljivo na propadanje u trajanju, onda ni prošlost neće biti okamnjena, očvrsla i nepromenljiva ideja. Kroz njega bi ideja prošlog morala da nastavi da živi, tj. menja se kroz komunikaciju sa svetom i ljudima. U tom smislu prošlost ne postoji kao okamenjena činjenica, već je, naprosto živa i promenljiva, različita u danas od juče. Da bi u tome održala istinosnost, potrebno je i dovoljno da se drži u Duhu u kome je i preliminarno nastala. (Dakle, ovim ne mislim na golo izvrtanje činjenica, promenu tumačenja i slično… Mislim na živo održavanje suštine, Duha. Ako kroz neki proces dolazi do formalnog menjanja objektivnog (postvarenog) ponašanja, (tj. manefistacionog izraza aktivnosti) to ne negira suštinu, ideju iz koje potiče. Štaviše, objektivizacija ideje mora biti promenljiva. Ukoliko bi bila nepromenljiva, to bi značilo da je nestala iz stvarnog života: prosto, golo ponavljanje obrazaca ne održava ideju, već je gura u propadanje. Objektivizacija (manifestacija) ideje mora biti promenljva, odnosno mora se pokoravati ritmu Duha, načinima promene koji su već sadržani u suštini živog sveta. Jer, život ima svoj stvaranjem ugrađen, imanentan ritam, koji održava suštinu u trajanju. Reklo bi se, ovako, da je takav proces prilično komplikovan. Bio bi kada bi nam razum bio voditelj kroz svet i život. No, uz ostale kategorije, Um Srca, stvoren po (i – u) istim zakonima i obrascima kao i Svet, stvoren u Duhu, može lako da nas uskladi sa Svetom i Životom. Stvoritelj nas je stavio u isti Duh i postojimo, pulsiramo po istom zakonu.

Rekao bih da je taj zakon ritam promene, bar kako ga mi ljudi doživljavamo, a u svakom slučaju smo usklađeni sa Svetom. Drugim rečima: u Harmoniji smo.

Prosto: pevamo istu pesmu sa svetom.

Odnosno: trebalo bi da pevamo istu pesmu sa svetom.

(Zna se, čak i u naučnoj misli, da oblikovanje i rast svega što postoji i živi (a izgleda da, na različite načine, sve živi), da muzika nastaje i živi, prati iste harmonske obrasce, koji se mogu i jasno i prosto izraziti i matematičkim vrednostima. Biljka koja raste prati iste harmonske obrasce kao i skladan muzički akord! To je dokazano i to je van svake sumnje. Ne postoji nikakav razlog da se i duševni procesi ne povinuju istim obrascima, da nisu i sami u istim zakonima. Ne postoji nikakav razlog da celokupna Etika, za Estetiku je već samo po sebi jasno, ne počiva na istom temelju. (Jasno je da se moralni zakoni i moralni obrasci među ljudima menjaju i po vremenu i po prostoru. No, oni su ipak samo izvedenica iz Etike, Božjeg Zakona, u nama. Jasno je da su promenljivi, ponekad čak do relativne suprotstavljenosti. No, rekao bih da je to moguće (i dozvoljeno) dok god postoji Sklad, Harmonija s Etikom.)

Kako da to prepoznamo, kako da znamo da živimo u Skladu sa Svetom i Životom, u Skladu s Etikom, u Skladu s Božjim Zakonom. Rekao bih da i nije toliko važno da to determinišemo i racionalizujemo. Imamo svoje biće, svoj osećaj u umu srca, svoj stvoreni način da to u-vidimo i po sebi prepoznamo. No, takođe smo svesni i da su naša bića ispala iz Sklada i da se, čak, povinujemo nekim trenutnim, drugačije postavljenim „skladovima“… A, opet, ako smo bar svesni svoje po-grešnosti, znači da još postoji onaj pravi nači, pravi Sklad. (Svaka Istina, a to je ono što je Bog stvorio,  svaka Božja istina je neuništiva i bezgranična. Laž samo može da je pokrije, sakrije od ljudi. No, kao što smo u slobodi pali-zgrešili, tako slobodno možemo i da se ispravimo.) Rekao bih i da ne postoji mogućnost da činjeničnim poznavanjem neke teme i takvim, mehaničkim pokušajima, išta možemo da učinimo. Samo možemo još da se zaglibljujemo, a… Istina je, u stvari, tako laka i jednostavna. (A u slučaju Božjih Tema i Istina naša, ljudska, racionalna  misao je sasvim nemoćna! Možemo da ih spoznamo samo Umom, odnosno da se uskladimo s njima.)

U Drevna vremena ljudi su već živeli u skladu sa svetom i životom. Poznavali su muziku i muzika je bila u govoru.

Govor je imao svoj ritam i bio je u skladu sa svetom.

Svet je pevao i ljudi su pevali u svetu, ljudska pesma je bila u opštoj Harmoniji.

Čovek je voleo ženu i žena je volela čoveka i svakim danom pesma je bila drugačija a opet se čula samo jedna ista pesma ljubavi.

Čovek i žena su se sporili i život je donosio muke i brige i nekad su ćutali a – gle! opet planine odzvanjahu pesmom ljubavi i u ritmu talasa reke život tečeše, sve do mora otploviše reči pesme ljubavi.

A, čovek po moru lutaše i pesma mu po talasima stizaše i vide da nije sam i zapeva pesmu na pučini i pesma po mesecu odjeknu i u galebova kliktaj se utisnu i planina nad domom ih ponovi i zašušta šuma i okruži se dom u pesmu i vatra postade veselija i žena se osmehnu, pod srcem život oseti.

Da sam Pesnik, da umem da Pevam… U ovoliko bih reči uskladio svu mudrost koju sam pokušao da prenesem, saopštim kroz mnogo, mnogo reči, u kojima sam, glumeći filozofa, misli svoje otkrivao. (A, filozof biti, niko ne može da mi zabrani i niko ne može da mi odobri. Nema tapije i nema diplome za filozofa: svako ko misli, može to za sebe da kaže. Na sreću, nema mnogo ljudi koji misle (iako imaju pravo na to) pa se malo za filozofijom jagmi i malȋnȃ će ti je odreći, kao što ti ni šaku peska ne bi otimali. Čudno je to kako se filozofima uopšte kroz istoriju malo časti ukazivalo. Priznavali bi im mudrost ali bi čast ukazivali tiranima i aristokratama. Mada, to je bilo u istoriji u vremena kada su se ljudi već odrekli istine i ona im je više problema donosila nego što su koristi mogli da očekuju. (Po sebi sudeći, po životu svom kratkom i praznom. Zaboravili su bili da je život čovekov na ovom svetu tek početak a da se život dalji negde drugde produžuje.) Ipak, onamo gde su se filozofi držali „žive istine“, tamo gde su misli razumne u dugine boje umne odevale, tamo gde su još videli biljku kao biće, kao biće koje misli o meni kao i ja o njoj, gde sam mogao tragove životinjske da pratim po stopama neutisnutim, po mirisu što se vidi okom a ne nosem,  gde sam mogao da čitam knjigu lišća opalog, tamo gde su filozofi još živeli sa svetom a ne samo posmatrali, tamo su još dugo kroz istoriju imali počast zajednice (šamani, vrači,… Hindusi, vedski i budistički… zapad je, posle Platona, zapao u materijalizam, ovladao svetom i – izgubio dušu!) („A, na što će ti da i čitav svet zadobiješ ako dušu izgubiš!“)

Elem, bila kakva bila, filozofiji mnogo reči treba da istinu osvoji, a, gle, Pesnik se tek osmehne i istina mu u naručje trči!

Eh, da sam Pesnik…

Ali, ne mogu biti samo jer sam to poželeo ili reči slažem u male, vešte kule. Nije Istina mala, naivna šiparica što za jednim bljeskom lažnim se zaleti.

Srce moram misli da očistim, mijem uho prvom vodom sveta, vetrove da u očima smirim, zemlje miris jezikom promešam, dlanovima plamenovi vatre da mi zaigraju, nebo da  dodirnu, čežnjom drevnom Duh pozovem… Možda bi se smilovao da da govorom ljubavi jednom da govorim. Tada bi se Ona, Istinom je zovu od Početka, meni priklonila, cjelov jedan dala da u večnosti ga nosim.

Pečat njen bi tad na meni bio i ljudi bi istine reči tad poznali, neba svedok bi ih posvetlio, možda bi mi rekli: „Evo, Pesnika nam dođe!“

A, ja, od svega, samo čežnju imam…

Filozof sȃm od sebe mogu sad da budem. Da Pesnik bude moje ime, mora nebo da me pomiluje i ljudima Pesma u srcu da se nađe.

Tada Pesma neće biti moja, no će biti ljudska i ime moje bledom trepkom zvezda zauvek će stati.

Neće biti Pesnik, no će biti Pesma.

Flozof po senkom misli, Pesma sama pod Suncem peva.

Nauka o tome nema pojma.

Znali su Drevni Pesnici da je mala zasluga njihova kad pesmu otpevaju. Slično kao kada harfa melodiju odsvira, a to nije bila ona, no su je prsti dodirivali i milovali. A, ni prsti nisu svirali, čak je i znanje-veština pokreta koju su savladali tek trud potreban da se melodija-pesma oblikuje (racionališe, objektivizuje…). Nije ni znanje-razum tela ljudskog, kojim se neko besmisleno, neusklađeno prsto-kretanje pretvara u slovesan, skladan izraz, ono što je stvorilo pesmu. Iz uma srca je Duh svoje postojanje javio. (Jer, um je u stvaranju usklađen sa Duhom.) Nije harfa svirala i svi bi joj se smejali kada bi rekla: „Gle kako sam ja ovo otpevala!“ Svakako da je i ona bila potrebna, kao i prsti i veština i znanje da se njome upravlja, ali je tek pesnik znao pesmu! A, pesnik je, jer je slovesno biće, znao da je pesmu sa nebeskog svoda, iz neiscrpne riznice Duha, uzeo i umeo da je drugim ljudima prenese i predstavi. Ljudima, koji su u istom Duhu kao i on sam, istom harmonijom po-stvareni… Inače, ne bi niko nikog razumeo. Jer, Pesnik je samo posrednik i Slušaoci su potrebi Pesmi koliko i sam Pesnik.

A, svi su i sami u Pesmi.

Da bi pesma bila Pesma, svi, i harfa i pesnik i slušaoci, svi su morali već da budu U Pesmi i tek tada bi mogli da stvore Pesmu i da ona oživi i postane novi deo sveta živog, da ga ulepša i promenom obogati!

U Drevna vremena ljudi su to znali.

Danas, slušaoci misle da su oni neslovesne kutije u koje „mudri“ „Autor“ trpa svoje „sadržaje“…

To je samo dim na vetru, pa čak i taj dim ima neku vrednost, a književnost (koja je samo senka dima, supstituent za Umetnost Pesništva, trapava materijalna šklopocija uz pomoć koje pokušavamo da se krećemo po svetu Umetnosti a samo padamo i još više padamo jer šklopocija sve više postaje deo nas i, čak, upravlja nama) – književnost je samo senka dima.

I, još gore, čak i ona dela Pesništva koja su do nas, nekako i iskrivljeno, koja su došla do nas kroz istoriju ljudske civilizacije, čak i njih jedva razumemo i to od njih razumemo tek površinski nanos reči i mislimo da je „Odisej oslepeo Kiklopa“ i da je to sve što je Homer hteo da nam kaže i da je „Gilgameš vodio ljubav s nekom boginjom“ i, mada nam je zanimljiva mašta tih starih pesnika, mislimo kako su bili glupi i verovali u divove i boginje… a ustvari ni deo njihovih metafora ne razumemo… i, ništa, stvarno ništa ne razumemo!

Eh… metafora!

Jedna od „pesničkih figura“… Po čemu bi ona bila značajnija, nešto posebno među ostalima!

Po definiciji je „prenošenje, figura u kojoj reč, mesto svoga prvobitnog značenja, dobiva drugo, zbog toga što je pesnik u svom duhu uporedio dva predmeta…“ (Naravno, metafora, kao ni ostale pesničke figure nisu postale da bi slušaocu, naviklom na prost govor, otežavale slušanje (čitaocu otežavale čitanje), niti je neki trik kojim pesnik čitaoca zavodi, mađioničarski obmanjuje kako bi ostavio lažni utisak. Ne, ove su figure tu upravo da bi olakšale i uputile čitaoca na pravi put. Jer, reči su samo reči dok se njihovo značenje ne „promeni“, uvede u (melodiozni, ritmički) sklad (približi muzičkom!) i na neki način oživi.)

Reči su na svoj način ne-žive, po svojim rudimentarnim značenjima tek su kamenovi, cigle. Tek kad se slože i uklope, kad postanu skladna zgrada, dobijaju svoj smisao. Naravno, s njima se to čini i kroz svakodnevni govor.

Po čemu se, onda, pesnički govor razlikuje, šta ga to čini posebnim…

Pesnik posreduje između neba i zemlje, između božanskog i ljudskog! Pesnik uzima iz božanskog (govora, ideja…) i prenosi ga u ljudski (govor, pojam…)… Pesnik mora da pre-vodi jer se govori Sveta i sveta razlikuju. (Rekao bih da se, najviše, razlikuju po lepoti: ideja je mnogo lepša od pojma koji o njoj imaju ljudi!) Jedan savršen govor treba prevesti u jedan mnogo siromašniji, nezgrapniji. Metaforom se govor obogaćuje, opisno nas pri-vodi pravom značenju, objašnjava sliku i melodiju ideje. (Slika i zvuk su primarne, neposredne stvarnosti, govor je izvedenica… zato mu je potrebna metafora.)

Naravno, ovim samo opisujem mehanizam-proces. Realitet događaja se ogleda u Umu Srca, Duhu…

Nismo mi, ljudi, ni tabula rasa ni razumska mašina u koju se upisuju neki sadržaji. Samim stvaranjem, udahom Božjeg Duha smo primili vaseljensku mudrost u svoje biće, u nas je uneta harmonija i ritam života po kojima sve se rađa i raste. Taj zlatni presek je način kojim Božju PraTvar (transupstancu, metamateriju) pre-vodimo u svoj, ljudski svet. Ljubav je PraTvar i Ljubav je Osećanje. Jedino Ona objedinjuje i Duh i materiju! Um Srca Ljudskog kuca živi ritam, harmonijom zlatnog preseka prevodi vanvremene i savršene ideje u svet ljudski, svet (koji je bio) Rajski.

To je Umetnost.

Umetnost je ljudska potreba da se deli lepota. Delo je čovek koji u-vidi lepotu i prenosi je, deli je sa ljudima.

Jedino stvarno ljudsko stvaranje. (Sve ostalo su samo posle-izvedenice.)

Nema tu razum nikakvog udela ni posla.

Grehom smo pali i nastavili da opadamo. Ljudi se menjaju i menjaju svoj svet. Nije im ispalo na dobro otkako su spoznali „znanje dobra i zla“.

Život im je izgubio ritam, ono otkucavanje koje se sadrži u sanskrtskom pojmu „rt(a)“.

Ritam (harmonska osnova) na koju bi trebalo da se oslanja pevanje Pesme nije samo način koji ulepšava, ornament koji zavodi… Tačnije – jeste, ali u jednoj drugoj, višoj ravni. (Hoću da kažem da melodija (koja povezuje ritam u sklad) ne može da bude bilo koja. Ritam i sklad moraju da budu u vezi i s metaforom, osnovnim gradivnim elementom stiha, na jednoj strani i Temom Pesme.) Ritam bi trebalo da bude u skladu s ritmom Srca, da svojim otkucajem izazove treperenje (puls) samog bića čovekovog (onog vanvremenog). Ritam bi trebalo da sam nosi svoju poruku, onako kako muzika „priča“ svoje osećanje, nesvesno i neracionalno…

U svetu koji je u neprekidnom i neprestanom kretanju, gde svaka posebna čestica vibrira (pulsira, igra…) i gde se sve čestice usklađuju (rezoniraju) u međusobnim prožimanjima i promenama (te na taj način stvaraju ili razgrađuju „zajednice“ – oblike, strukture, kvalitete…), ritam tih promena-kretanja je od fundamentalne važnosti. Od njega zavisi, uopšte, mogućnost postojanja. Od njega zavisi smisao (svrsishodnost, održivost…) postojanja. U isto vreme postojanje jeste baš taj proces.

No, to je poznato čak i naučnoj fizici.

Fizici nije poznato kako je to sve počelo i kako se održava. Najmanje joj je poznato kako se to održava (ponavlja, obnavlja…) u umnom (smislenom, svrsishodnom…) sistemu. Fizika u svojoj početnoj (pred)postavci ima degenerisanu, fantomsku aksiomu „sile“… Nečeg što je izmislila kako bi izbegla pojam Boga! Iz glupo-sebično-gorde potrebe da „izbegne“ Boga, sama sebe je zaplela u beskonačno vrzino kolo pokušaja i problema da, pre svega, shvati početak i smisao onoga što proučava a da, zatim, pokuša da ga tumači i primenjuje.

No, to je problem fizike i način da fizičari-naučnici zarađuju svoje „plate“ baveći se, beskonačno i nesmisleno, greškama i popravljanjem „greškine greške grešaka“. Problem ljudi, čovečanstva, koji proističe iz toga, je mnogo ozbiljniji! Fizika (i ostale nauke) su se (samo)ustoličile na tronu „čovekoboga“ i postale zakonodavac koji ima jedinstveno pravo tumačenja i vođenja sveta.

Poveli su nas u ponor propasti.

Iz ljudske slike sveta su izbrisali umnost-smisao i etičnost. Prepustili su nas  ne-kreativnom spontanitetu slepih i bezumnih sila…

A: U početku bi ljubav i ljubav bi u Boga i Bog bi ljubav!

I stvori Bog… i vide da je dobro!

U Stvaranju, Bog je postavio ljubav kao praosnovu Sveta. (A, ljubav nije neutralna, nije bezlična sila-materija! Ljubav je sila i iz svog postojanja kreira svet u svom njegovom postojanju i etičkom i estetičkom.)

Dakle, svo ono kretanje, svo vibriranje, sve promene… u svojoj osnovi, osnovi postojanja, imaju DOBRO kao osnovu postojanja i opstojanja SVETA (I ČOVEKA). Ritam za svoje osnovno pravilo ima DOBRO.

U Umetnosti, struktura ritma nam se ukazuje kao „pravilo zlatnog preseka“.

Možemo to da ne znamo, možemo to, čak, i da negiramo… Svejedno, kada pokušamo da pevamo, slikamo… bićemo u tom pravilu-ritmu! Naše Biće tako funkcioniše…

… dok ga i(li) ako ga (sami) ne razorimo!

Grehom.

Bog je čoveku dao slobodu, najmoćniju silu vaseljene. Toliko moćnu da može da naruži čak i Svet koji je stvorio Bog. Toliko moćnu da može da stvara nove (ljudske) svetove.

Umetnost, umetničko delo je ono što stvara nove svetove!

Umetnost je jedina oblast prave ljudske kreativnosti a njena autohtonost, nezavisnost (čak i od Samog Boga!, iako je Njemu poznata) potiče od ljudske slobode, unutrašnje, neporemećene volje… No, samo u bezvremenom početnom trenutku. Već prvim pulsom u svesti i svetu, umetnost dolazi u dodir, sukob, interakciju sa svetom. Već tada umetnost postaje deo sveta i prestaje da bude autonomno delo pojedinog čoveka. Naravno, ne odvaja se u potpunosti od čoveka. Kao kreator, čovek je i dalje u (Umnoj?) povezanosti sa umetničkim delom, uglavnom je i presudni faktor kreacije, ali nije više ni jedini ni nezavisan u slobodi od vascelog ljudskog sveta. Ipak, onaj bezvremeni trenutak početka je presudan. Tada čovek odlučuje hoće li se „obratiti“ Svetom (svetskom) Duhu ili će nadahnuće (inspiraciju) potražiti u nekoj drugoj kon-tekstualnoj ravni. Otpadanjem-ispadanjem iz (od Boga stvorenog) Sveta ljudi su počeli da grade (iz slobode, ali u grehu!) svoje male svetove, neke drugačije kon-tekst(ov)e. Oni su, da se tako izrazim, legitimne strukture koje ostvaruju svoje „pravo na život“ ali su produkti jednog ograničenog uma, sasvim beznačajnog uz Um Božji, beskonačan i večan. Otuda je bezvremeni trenutak slobode čovekove da izabere, ključan za vrednost dela koje će, manje ili više uspešno, da stvara. Ako iz tog početnog trenutka zakorači na pogrešan put, sve veštine koračanja neće moći da poprave smisao puta kojim se oblikuje umetničko delo.

Pesnici su, nekad, živeli u Svetu. (I danas neka Pesma pronađe put do Sveta, do Duha. Ipak, istorijskim udaljavanjem od Sveta i kreiranjem sopstvenih, minornih kon-tekst(ov)a, stvaranjem đubreta preko Istine, ljudi su se predaleko odmakli i sve im je teže, naročito kroz paklenu kapiju književnosti, da dođu do Umetnosti.)

(Da se razumemo: kada ovo govorim ne mislim da ljudi treba da stvaraju samo bogobojazna, religiozna dela. Izbor je sasvim slobodan, kao i sve što je u ljudskoj volji. Tema dela može biti bilo šta. NO, da bi tema bila Tema, mora da ima univerzalno značenje za ljude. Želim da kažem: Briga je nekog što ja patim zbog neke žene! Temu moram da učinim jednako važnom za sve.)

Jedna je bitna stvar u razlikovanju  Božjeg Sveta i svetova ljudskih. Svet je stvoren i Ljubav je u osnovi njegovog stvaranja i postojanja. To je struktura, to je matrica i svako nadgrađivanje, stvaranje… da bi, uopšte, moglo da se o-stvari mora da poštuje tu zadatu zakonitost. Iz svoje slobodne volje ljudi mogu da „izgrade“, pretpostave neke druge zakonitosti, neke drugačije matrice. No, budući da su različite od one jedino stvarne i pre vremena i za večnost one nikad ne mogu da objektivizuju neku drugu stvarnost. Ili, što je još gore, objektivizuju stvarnosti koje su, naprosto ružne ili loše… Naprosto obrazuju monstruozna, izopačena dela! (Da, mogu ljudi da učine neki napor i između sebe proglase takva dela za lepo i poželjno! No, monstrumi se, naprosto sami od sebe raspadaju i prelaze u bezlično i bezoblično ništavilo… (dok ovo pišem neprekidno mi se nameće primer kubista, čak umetničke moderne uopšte…!) Takođe, sasvim je jasno da i dela koja se u osnovi nalaze u Duhu, u skladu sa Svetom, neće biti sama po sebi i sui generis lepa i dobra, uspešna. Ni pravi Pesnici nisu uvek i podjednako uspešni! Ipak, njihova dela u najgorem slučaju mogu da budu – dosadna! Dela iz malih, veštačkih svetova mogu da budu – zla!

Ja ne mogu da objasnim (bespogovorno i nedvojbeno) kako Umetnost učestvuje u izgradnji ljudskog sveta i života, ali mogu da potvrdim da je ona presudna  za čovečanstvo. Ne samo u formi naivne predstave o „oplemenjivanju duše, karaktera i morala“. Ne. Ova ljudska kreativnost je bazična za sve što, u nastavku, ekonomski, naučno, politički… ljudi stvaraju. Nema nikakve egzistencijalne prednosti takozvanih materijalističkih, pragmatskih, praktičnih… ljudskih usmerenja i delatnosti u odnosu na duhovne! „Reci to gladnom čoveku i takvom mu pročitaj pesmu umesto hleba.“ Da, čovek koji ima hleb neće biti nikad gladan! No, bez umetnosti taj čovek ne bi ni postojao. Bukvalno – ne bi ga bilo u egzistenciji sveta! Kad stvorimo svet i ljudsko bivstvovanje i njemu, onda možemo da budemo i gladni i žedni i da rešavamo druge nevolje, ali, zaista, prvo moramo da postojimo! (I, da: životinje postoje i bivstvuju i bez umetnosti! Za biljke nisam siguran.)

Čovek – ne.

Voleo bih da sa čitaocem usvojimo ovu tvrdnju bar kao trenutnu, prihvaćenu pretpostavku u okviru onoga što još želim da kažem.

Čini mi se da su Pesnici i Proroci uzeli svoje učešće u ljudskoj povesti na početku istorije. Dakle, posle propasti vavilonske kule i na početku rasejanja ljudskog roda.

Pre toga, u vreme rajsko i pararajsko nisu ni bili potrebni. Jer, govor je bio Pesma, svi ljudi Pesnici!

Naravno da su i orali i gradili i mučili se i – sve što ljudi inače rade… Ali su u svom biću bili Pesnici.

Odnosno mogli su da posegnu u oblasti Duha Božjeg i prenesu ideje-elemente u svoj, ljudski život.

Kada je počelo rasejanje i istorija čovečanstva, sve manje je bilo ljudi koji su bili Pesničkih moći. Tako su se, tada, odvojili imenom.

(Pesnici i Proroci se malo razlikuju, zato ih neću stalno pominjati.)

Kula je vavilonska uzrasla na semenu drveta poznanja dobra i zla.

Jer, iza pojedenog ploda ostadoše semenke i iz njih izrastoše drveta nova, ali na njima ne beše Božjeg blagoslova.

Jer, iz greha kušanog izađoše semenke i iznikoše biljke koje nisu od čistog, rajskog Božjeg stvaranja nego na njima beše nečistota greha ljudskog.

A, drvo poznanja dobra i zla beše namenjeno za ljude ako ili kada grehom otpadnu od Raja da mogu u svetu u kome se pomešaše dobro i zlo, jer u Raju ne beše zla, mogu da ga poznaju i odvrate se i po putevima dobrim se vrate u rajsko dobro.

Ali, znanje ne beše za jednog čoveka no je bilo da svi ljudi zajednički treba da ga znaju.

A svet beše jedan za sve i zajednički i ljudi živeše među sobom i sa svetom. Tada je bilo dobro.

Zajedničko znanje je prozvano zakon. A, zakon vredi ako je za sve i zajednički.

Ali, zlo na svetu se ne umiri i čekaše da se puklotine među ljudima otvore i da se u toj praznini koti.

A, ljudi još behu snažni i duhom i telom. Ali, nisu bili u savršenstvu i šara ćilima svetskog poče tu i tamo da se kvari i sklad među ljudima sve više poče da drhti i ljudi počeše da se boje.

Strah se useli među ljude.

Tada sagradiše kulu vavilonsku i gradove počeše da grade kako bi se od sveta ogradili.

I, gle, učini im se da od znanja postaju kao bogovi. Prastari greh gordosti zaseni svetlo Istinito i ljudi počeše da lutaju bez vida umnoga.

Razdeli se govor i razdeliše se ljudi i poče vreme propasti.

Svet beše zajednički i jedan. Ali se ljudi razdeliše i po govoru i po svetu u lutanju se razdeliše i jedan zajednički svet se izdeli na ostrva. Na svakom i po sebi, već mnogo slabiji i u duhu i u telu, ostrva ljudska počeše da se kvare i vreme poče da briše zajednićka sećanja i znanja i ljudi zaboraviše da su bili jedno i zajedno.

Ljudi zaboraviše ljude i svako po sebi poče da se kvari. Propadali su na razne načine i različiti su im bili putevi i sudbine. Neki propadoše već toliko da jedva da su bili ljudi, neki se koliko-toliko održaše.

Nestadoše ljudi iz sećanja i počeše da su narodi, ili kako god da nazovemo ta izdvojena ostrva ljudska.

Ljudi se useliše u gradove.

Rekoh već jednom da je nastanak i opstojanje grada u ljudskoj svesti (pojmovno-idejnoj, mentalnoj matrici) za mene najveća ljudska misterija u svetu ljudskom. Toliko mi deluje nelogično i izopačeno da posumnjam da je čisto ljudska ideja. Mnogo je zla grad porodio. Jedino sam uspeo da ga povežem sa strahom. Grad je posledica straha i grad uzrokuje strahove. Grad je, čini mi se, konačna, sveokružujuća ideja izdvajanja ljudi od sveta. Možda čak dotle da svaki čovek postane ostrvo sam za sebe. Haotična košnica mnogobrojnih ljudi nikako ne čini da oni zaista budu usklađeni među sobom.

Sve su usamljeniji i sve uplašeniji.

A, Svet se kaže MI!

(Da se razumemo: niti selo vidim kao mali grad, niti grad vidim kao veliko i (bolje?) organizovano selo. Grad i selo se suštinski razlikuju. Selo je deo celine sveta i zajednica ravnopravno i funkcionalno povezanih ljudi. Grad je hijerarhijska struktura institucija među kojima plutaju ljudi.)

Hijerarhiju mogu da razumem samo u okviru posebnih, svrsishodnih, vremenski definisanih, aktivnosti ljudske zajednice. Prirodno i razumno, hijerarhija može da bude samo povremena organizaciona struktura. (U prirodi hijerarhija ne postoji! Predstava o pčelama ili mravima kao hijerarhijski organizovanim društvima je samo iskrivljena projekcija ljudskih mentalnih vežbi. Svaki razuman biolog zna da ove zajednice nemaju hijerarhijsku već horizontalno-funkcionalnu organizaciju. Predstava matice legla kao „kraljice“ ne odgovara stvarnosti već isključivo mentalno iskrivljenim ljudskim projekcijama. Takođe, taj biolog zna da čopori životinja (iako ljudske zajednice povremeno već liče na to) takođe nisu uporedivi sa ljudskim društvenim strukturama. U svakom slučaju, hijerarhija kao permanentna struktura ljudske organizovanosti nije ni prirodno-normalna niti se kroz istoriju pokazala kao korisna „alatka“. (Štaviše, neprekidan je izvor disfunkcionalnosti i nevolja!)

Izuzev u slučaju ratničko-vojničkih aktivnosti.

Rat, borba jedne grupe ljudi protiv druge, s namerom da se otima, zlostavlja, porobljuje…! je vrhunac ljudskog propadanja i konačni kraj! I za pobeđene i za pobednike!!!

Dakle, radi se o dobu u kome je, na samom početku istorije, čovečanstvo osmislilo svoj kraj.

Propast je već došla i neprestano se širi.

Zlo je bolest koja se širi kroz ljude i među ljudima.

Istorija se pretežno shvata kao niz ratova, sukoba i posledica volje i planova, uspešnih i neuspešnih, nekih pojedinaca (kraljeva, careva… i sličnih ljudskih vođa). Uz to se posmatra i kroz prizmu ekonomsko-tehnološkog „napretka“.

(Ustvari, ovo je sažetak zapadno-evropske istorijske „misli“. Meni je delimično poznata istorija drugih svetskih regiona, naroda… I, opet, kroz tu istu „zapadno-evropsku“ prizmu, uvid te specifične misli. Uvid, viđenje istorije na osnovu neke drugačije misli, misli drugačijih kultura, naroda, mi je, uglavnom poznato kroz mitske priče i pesme. (Ove su, opet, stigle do mene kroz redakciju i tumačenje pomenute „škole istorije“. Ta „škola“ je, naravno, izraz mentalne strukture uma te grupacije ljudi i „naroda“. Ja u nju apsolutno ne verujem. Naravno i nažalost, meni (kao ni vaskolikom svetu) nisu dostupne (kroz neka logično-sistematična nasleđa) viđenja-misli neke druge mentalno-kulturološke matrice.

… Osim u tragovima, kroz mitološko-religiozne pri-povesti, religiozno-umetnička dela i ostvarenja ili spontano očuvane navike i običaje ljudi. Nažalost, i ova vrsta slobodnog i nezavisnog nasleđa je dekonsrtuisana i zaprljana kroz prizmu tumačenja te mentalne strukture. Ja sam pripadam, po obrazovanju i socijalizaciji, takvoj matrici mišljenja. Kako, onda, uopšte mogu da slobodno mislim a da ne produkujem samo još jednu istu varijaciju iste vrste mišljenja?! Moram da potražim i pretražim primarno ljudsko biće, ono jednako i jedinstveno za sav ljudski svet. Moram da ga pogledam uvidom slobodne i nezavisne misli, nezagađene i nezaprljane iskustvom skučenog i neveštog ljudskog razuma. Morao bih, dakle, da ga pogledam i vidim Božjim uvidom!… To je, naravno, meni i svakom čoveku – nemoguće!

Da li sam na zaludnom i besmislenom putu? Da li su moje (ili mnogo umnijih ljudi) namere i moj trud u nastojanju da pronađem istiniti put do istine, po svojoj suštini, po svom postanku – nemoguća! Da li je moguće saznanje uopšte!

Jeste.

U jedinstvenom trenutku ljudske povesti, Bog nam je to rekao i omogućio:

DVE NAJVEĆE ZAPOVESTI:

  1. LJUBI GOSPODA BOGA SVIM SRCEM SVOJIM I SVOM DUŠOM SVOJOM, SVIM UMOM SVOJIM I SVOM SNAGOM SVOJOM.
  2. LJUBI BLIŽNJEGA SVOJEGA KAO SAMOGA SEBE.

Ako odavde počne ljudska misao, može, posle mnogo truda, doći do istine.

Dug je to put.

Beskonačan.

Pođite, ljudi.

Beskonačno nam je vreme dato.

(Ja sȃm sam ništica i među ljudima prostim, trun i u svetu ljudskom. Prljave misli i prepun greha. Šta bih u Svetu Božjem. Ništa ja ne mogu ni da kažem ni otkrijem…

Tako sam sitan, a Bog me vidi i tada i zato sam ponosan što postojim.

Nišči, nišči… da sam nišči i da se u ljubavi krštenjem okupam… Ništa mi ne bi trebala sva ova slova da doprinosim ih ljudskoj zemaljskoj nesreći. Voleti Boga i voleti bar jedno biće ljudsko i doprineo bih dobra svetu i svim ljudima.

A ja, sam sam i izgubljen u svetu… Moram bar ovako da se ubeležim u svet…

Moram bar da pišem mrlje ove po praznini KAD NE UMEM DA PEVAM.)

Eto, znam najveću svetsku mudrost i šta me preči da raspravljam o svim mudrostima proisteklim.

Znam najveću mudrost u svom razumu.

NE ZNAM JE U SRCU!

A, u srcu je mudrost ljudskog bića.

Kažu: istorija je zapisana da je kralj A sakupio svoje ljude i ratovao sa kraljem B i onda je bilo… itd…

A, šta ako je kovač kovao kraljevu sablju i ljuti znoj je kanuo u žilu gvožđa i so je oslabila gvožđe i gvožđe je puklo i sablja polomljena je bitku odlučila. A, šta ako je neverna žena drhtavicu posejala u ruku kraljevu i ona klonu i bitka se odluči.

Ko može da svevidi ko je u ratu i bitki presudan bio? Onaj o kome istorija govori ili oni neprimetni ljudi. Niko to ne može. Takva je istorija obično postposledično nagađanje i vračanje mozgova priprostih. Nema u takvoj istoriji ni ljudi ni pameti ljudske.

Kažu: nauka i napredak su učinile ljudski život lakšim i boljim.

A, šta je, među potrebama ljudskim, osnovno i svima jednako.

Da 1. Dišemo 2. Vodu pijemo 3. Jedemo… itd, itsl..

Da li je vazduh danas bolji nego nekada? Da li je voda danas bolja? Da li je hrana danas bolja?

„Napredak i nauka“ su ih učinili otrovnima!

(O, da! Lenjost je napredovala, jer su nam stvari dostupnije. Ali, od lenjosti i otrova se razboljevamo i život nam je teži i gori. Hoćemo li odustati od nauke? Nećemo, ali nauku treba vratiti životu, ne da smrti služi.)

Zaštitili smo se od divljih zveri, ali se zato ljudi bližnjih bojimo.

(Divlje zveri nikad ni nisu iole ozbiljnije ugrozile ljudske nastanbe.)

Pretpostavke na kojima se zasniva učenje istorije su očigledno netačne i lažne.

Ljudsko razumsko saznanje se uglavnom vrti oko izvođenja racionalnih, sistematičnih zaključaka iz nepoznatih pretpostavki.

Ljudi ne znaju šta je vreme, šta je prostor.

Ljudi ne znaju šta je život.

Ljudi ne znaju šta je ljubav.

A, čak i svako dete ZNA šta je vreme i šta je prostor i šta je ljubav.

Ipak, od ogrizaka i mrvica ploda drveta poznanja dobra i zla gotôvé ogromne i komplikovane sisteme saznavanja činjenica. Uglavnom se zadovolje time da objasne   „pa, to je nekako nastalo i posle se nekako nastavilo i mi znamo sve više činjenica i jednog dana ćemo ih znati još više i bićemo sve dalje…“ Oko toga se, kasnije, spore, nadmeću i ratuju.

A, ne znaju od kuda je i zašto je rat.

Eto, i ja, naravno, ne znam od kuda je i šta je rat.

Znam da je neprirodna i praktično besmislena ljudska aktivnost. Izvor mu vidim u ne-ljudskom, kosmičkom zlu i grehu koji je poremetio ljudski sklad u i sa Svetom.

Ne znam ni otkuda je i zašto grad. Znam da je u vezi sa ratom.

Osvrnuo bih se, u vezi sa hijerarhijom, na klasno struktuiranje ljudskih zajednica. Ljudi se u mnogo čemu i po svemu razlikuju. Različite su nam fizičke, psihičke, razumske, imunske, moralne, voljne, estetičke…  odlike i sposobnosti! Rekao bih da su u najvećem delu sve te osobine podložne trenutno usvojenim referencijama zajednice u kojima se egzistira. (Recimo: esteski kriterijumi ljudske lepote… Vrlo su različiti u raznim vremenima i  raznim zajednicama u kojima se usvajaju i primenjuju. (Neka lepotica iz srednjeg evropskog veka bi u moderno vreme bila izvrgnuta ruglu, dok bi današnje manekenke bile prezrene u nekom nedavnom dobu. Etiopljanka bi budila sažaljenje među Inuitima, Bušmanka bi u Evropi bila u nekom azilu za hendikepirane… Iste bismo razlike uočili u tretiranju mentalnih i moralnih kvaliteta među raznim narodima i vremenima. Zaista bi bilo teško, praktično nemoguće usvojiti univerzalne kriterijume. Ipak, ne bih odustao od toga. Čini mi se da bi, doduše retki, primeri mogli da naiđu na univerzalnu saglasnost. Želim da kažem da postoji univerzalna osnova koja može da se apstrahuje iz svih različitih kriterijuma vremenom nastalih u partitativnim ljudskim zajednicama-društvima. (Da, propadali smo spontano i različito!) Naravno, nemam nameru da dalje komparativno istražujem ovu temu, ali sam siguran da je ona vremenom nastala, da nije bila zadata u početku. No, ona je prirodna. Nije prirodno da ona bude osnov hijerarhijskih podela i rangiranja. Pogotovo nije prirodno da to bude osnov dalje primene hijerarhije na druge društvene podele. (Recimo: da starleta koja dobro vrti dupetom dobije reč u oceni umetničkih vrednosti u književnosti. Recimo da retardirani (ili – asosijalni… a praktično su svi takvi!) sin bogataša upravlja životima miliona ljudi.) Razlike među individuama, čak i kada budu rangirane, ne mogu biti osnov hijerarhijskog pozicioniranja u zajednici. Uopšte ne mogu biti osnov posebnog nagrađivanja! To je univerzalna laž utisnuta u istoriju ljudskih društava. I, ekstremno u tome, da se kategorizacija i hijerarhizacija proglase naslednim pravom u društvu. Može ćerka lepotu materinu da nasledi i pamet i sin može da sliči ocu po snazi i hrabrosti. Mogu dom u kome su se rodili da naslede… Ne mogu da na sebe prime beleg društvene klase-kaste!

Naravno, ljudska društva su kompleksna i komplikovana i teško je definisati i primeniti neke univerzalne i apsolutno pravedne kriterijume. Ipak, još je teže i još gore primeniti siteme okoštalih hijerarhijski-kastinski uređenih društava. (Rekao bih, na prvi mah, da, na primer, spartansko društvo u osnovi svoje dinamike nosi ideju „cikličnog restruktuiranja hijerarhije“, tj. neprestane promene individua u izgrađenom, nepromenljivom sistemu funkcionalnih pozicija. (Dakle, sin heroja ne mora biti heroj, niti će sinu lekara obavezno dodeliti funkciju lečenja.)

… Konsekventno, čini se da se istorija generiše iz sukoba prioriteta u društvima, prioriteta zajednice i prioriteta individue…

Zanimljivo, društva koja su se opredeljivala za prioritet zajednice, društva koja su smatrala da opšta dobrobit mora da prethodi pojedinačnoj, da pojedinačna korist mora da proishodi iz opšte, su, po pravilu, završavala u nekoj vrsti diktature. Društva koja su smatrala da zbir pojedinačnih dobrobiti treba da se u zbiru pokaže kao opšte dobro, takva društva su završavala u nekoj vrsti anarhičnosti. U oba slučaja, rezultat nije zadovoljavajuć i svrsishodan. Rekao bih da problem, uopšte uzev, ne proishodi iz uspešnosti definisanja i primene jednog ili drugog modela. Ja ga vidim u ideji da je uopšte neophodna ili potrebna hijerarhijska struktura društva. Ta ideja, ta struktura potiče od „kule vavilonske“, ideje grada, tog skupa ljudi koji se prilagođava jednoj unapred zadatoj institucionalnoj matrici-mreži. Mislim da je ideja horizontalno-funkcionalne (i temporalne!) podele poslova-obaveza mnogo ispravnija. To je ideja sela, zajednice ljudi koja je u neposrednoj vezi sa svetom i interno pod-jednaka pred apsolutom Boga. Funkcionalna i strukturna dinamika ovakve-promenljive matrice bi mogla da omogući neprestano i svrsishodno prilagođavanje problemima i rešenjima.

Naravno, teško je i zamisliti praktično funkcionisanje ovakve zajednice! Ne postoje osnovni strukturalni elementi čije bi determinisanje omogućilo bilo kakvu sliku-matricu po kojoj bi se orijentisali!

…Osim Zakona Božjih, zakona po kojima funkcioniše Svet stvoren iz Ljubavi…

Da… svi se u tome slažu – to bio bio idealan svet! Svet koji ne postoji i ne može da postoji! Jer, pretpostavlja da svi ljudi poštuju Dva najveća Zakona i da su svi ljudi dobri! A, nisu! Je l’… To svi znamo!

Čak i da jesu, ili da svi odluče da budu dobri, a skoro svi sebe same smatraju dobrim. I, kada čine zlo, pravdaju se tuđim zlom, da su morali da se brane od njega!

Osim…

Osim onih najboljih u ljudskom rodu! Samo oni za sebe kažu da su zli, grešni, nedostojni… i u sebi se jedu i trude da budu bolji…

Čak i dobri ljudi se nađu pred jabukom i svi je žele… Jer je jedna i jedina a njih je mnogo i- dođe do razdora!

Naravno, sve je ovo poznato i racionalna filozofija prosvetiteljstva je došla do zaključka da su svi ljudi, ili bar najveći broj, zli i da treba složiti sistem koji će da ih kontroliše i praktično natera da žive u koliko-toliko funkcionalnoj zajednici. (Postoji i ona pretpostavka da su primitivni ljudi, divljaci, mada nerazvijeni i glupi, živeli „prirodno“ i da su u osnovi bili dobri. Složio bih se da „prirodno življenje“ nosi sa sobom racionalnu, spontanu pozitivnost. Jer, zašto bi normalno ljudsko biće činilo štetu svom prirodnom okruženju i svojoj ljudskoj zajednici ako jasno uviđa da time i sebi isto zlo čini. No, pretpostavka ove pretpostavke je da su ljudi progresivnom evolucijom od poluhumanoidnih polubića postali razvijenija i svesnija (i opakija!) civilizovana bića. Moja je pretpostavka da su ona superiornija ljudska bića u umnom skladu sa svetom (Božjim!) vremenom postala racionalna oruđa greha i zla, odnosno da su devoluirala do fizički i etički neraspoznatljivih individua. Dakle, nije „stvar“ u procesu nego u samoj suštini ljudskog bića. Ne postoji ni savršen ni makar dovoljno dobar sistem koji može da se primeni na ljudsku zajednicu ako čoveka vidimo i sagledavamo pogrešno. Štaviše, ne postoji ni način kojim bismo mogli da popravimo pojedince i učinimo ih „dobrim materijalom za izgradnju društva“.

Moramo da se vratimo na početak.

Ljudi nisu „prirodno“ zli. Čak nisu po sebi ni nosioci dualiteta dobro-zlo. Ljudi su po svom (stvorenom!) biću dobri i isključivo dobri.

Postoji samo jedan princip-zakon s kojim treba da žive u skladu: Ljubav!

Jer, Svet je stvoren od Ljubavi. Ljudi su stvoreni iz Ljubavi.

(Nije mi ni namera niti sam sposoban da praktično obrazložim kako bi trebalo da živimo. To je nemoguće. Samo ću pomenuti cilj:

Treba da se vratimo u vreme pre ugriza ploda sa drveta poznanja dobra i zla!

KAKO?

Nemam pojma!

Ali, znam da je lako, lakše od svega…

A, plod tog malog truda je nesmrtnost…)

Ljudske razlike među ljudima kao osnov diferencijacije ljudske zajednice i uspostavljanja hijerarhijske strukture… LAŽ!

Ljudi su jednaki! Ljudi su pred Bogom pod-jednaki!

Različite su njihove funkcije u okviru zajednice ali su sve su jednake po vrednosti-važnosti.

Živeće različito… Živeće tako – po razlici svog bića. Svi zajedno, u umnom skladu, činiće Svet (koji se kaže MI).

(Imam utisak da ljudi, iako su po svim svojim kvalitetima značajno opali u odnosu na svoje (rajske) pretke, još uvek imaju moć da se vrate, ponovo uspostave, zajednice osnovane na (jedino) dobru. Čak i grupe ljudi (nepovezanih prethodno i međusobno na bilo koji način) spontano uspostavljaju zajednice koje, bar u početku, zaista dobro funkcionišu. Tokom svoje interne istorije počinju da se „kvare“ po obrascima tipičnim za svaku ljudsku istoriju. Moglo bi da se zaključi da je to, naprosto, – sudbina ljudskog roda. No, primetio bih da je u pitanju primena istih (civilizacijskih) zakona-pravila koji, ustvari, dovode do istih rezultata. Uvek me, recimo, kopkalo istorijsko pitanje raseljavanja zajednice engleskih ljudi iz vremena „osvajanja“.

Na indijansku teritoriju budućih USA se uglavnom iselio „krem“ puritanizma, religiozne zajednice sa formalno čvrstim moralnim principima i unutrašnjim zakonima. Na teritoriju budućeg kontinenta Australije su u najvećem broju iseljeni najgori robijaši, kriminalci, ljudi van zakona… Amerika je bila divna zemlja, prepuna svakog prirodnog bogatstava. Australija je bila surova zemlja. Amerika je postala moderni generator svakog poznatog svetskog zla i nasilja. Australija je postala prilično tiha i mirna zemlja uglavnom tolerantnih ljudi. Naravno, pogrešno je izvoditi determinističke zaključke iz uopštenih premisa (svi, svako, sve…), ali ovi primeri su vredni pažnje…) (Takođe treba primetiti da su starosedeoci obeju teritorija bile zajednice suštinski povezane sa svetom prirodne duhovnosti i miroljubive u najvećoj meri.)

Iz vremena rasejanja ljudske zajednice su izašle kao prilično izolovana plutajuća ostrva u svetskom okeanu. (Čak mi se čini da je na sličan nastala i geografska slika današnjeg sveta…) Izdvojeni, udaljeni od zajedničkog sveta, polako i postupno su počeli da formiraju posebne kontekste u Tekstu Sveta. („Tekst“ je stvoren od Božjeg Slova.) „Konteksti“ su ljudske tvorevine i svi su izvesna opala i manje ili više izvitoperena verzija. Čak, rekao bih, da se i sve te „verzije“ suštinski razlikuju od „Teksta“. U tome i po tome, svi su podjednako neistini. No, tako su nastali narodi.

Mitske priče i predanja najčešće vide nastanak narodȃ kao konglomeracije ljudi povezane jedinstvenim početnim čvorom „zajedničkog pretka“. Takođe, treba primetiti da se „čvor“ formira u vezi sa nekim značajnim događajem koji je, na neki način, „revolucionaran“ (i, najčešće, katastrofičan ili nasilan). Ako ja dobro razumem ovu temu, politeizam starih naroda se generiše iz „obožavanja predaka“. (Mnogo mi se manje verovatnim čini da je naivno obožavanje nerazumljivih (prirodnih i apstraktnih) sila osnova politeizma.) (Može izgledati čudno da uporedo govorim o politeizmu i postanku narodȃ. Ja, doduše, ne tvrdim da postoji direktna veza između ove dve apstrakcije ali mi se čini opravdanim da ih potražim u vremenu-fazi rasejanja ljudskog roda, vremenu podvajanja i propadanja. Prvo, čini mi se logički jasnim da su narodi nastali kao sekundarna tvorevina. (Vremenom su prolazili i kroz procese deljenja i udruživanja, ali to je već druga istorija. Takođe, čini mi se da je trivijalno jasno da narodi, kao konglomeracije pojedinaca ne mogu svoju jedinstvenost i specifičnost da izvode iz zajedničke biološke osnove. Ta činjenica je elementarno matematički pokaziva. Pošto svaki pojedinac nastaje kao jedinstven i neponovljiv rezultat biološkog udruživanja muškarca i žene, broj predaka se izražava kao 2n , gde je „n“ broj prethodnih biološko-reproduktivnih generacija, a pretpostavićemo da se prosečna smena generacija odigrava u, recimo, 25 godina, pri čemu varijacija proseka od 20 do 40 ne unosi preveliku razliku u rezultatu. Već za razdoblje od 1000 godina, kada je n=40, sledi 240=…preko 1100×109 (milijardi)! Proizilazi cifra broja predaka koja je izvan svake razumne pretpostavke. Naravno, na rast ljudske populacije utiče i niz drugih faktora, ali ova teorema je matematički trivijalno jasna. No, uvodeći bilo koje korekcione faktore, jasno je da je broj toliko veliki da svi ljudi na svetu mora da su nekoj biološkoj vezi. Nema nikakve mogućnosti da narodi izvode svoje nezavisno poreklo od posebnih, različtih predaka. Jednostavno „gens una summus!“) Drugo, evidentno je da je religioznost osobina imanentna i ljudskom biću (pojedinačno) i Ljudskom Biću. O Ljudima o kojima govorim, Drevnim ljudima, kojima je neposredno bilo jasno da je Svet Jedan i da je Božja tvar, o njima pretpostaviti da su mogli da imaju ideju-pojam o unutrašnjoj razdeljenosti i Sveta i Boga, to je sasvim bezumno! Dakle, i politeizam mora biti sekundarna pojava. Rekao bih da su obe pojave posledica promenjene, razjedinjene svesti. No, najčešća poveznica između konglomeracije pojedinaca koji pretenduju na specifčno i jedinstveno pripadanje nekom narodu je : 1) jedinstven govorni jezik ; 2) religiozno-konfesionalna jedinstvenost (iz koje, uglavnom, potiče kompleks kulturološke jedinstvenosti) …

…Itd!

Tj. definisanost nekog naroda se očigledno zasniva na nekim (promenljivim i relativnim!) kriterijumima koji ne mogu biti realna i postojana osnova za egzistencijalističko-suštinsku  samobitnost. (Samobitnost se, dakako, zasniva na nekom istoriografskom kompleksu kriterijuma koji su toliko brojni i relativni da uopšte ne mogu biti osnova za bilo koju ozbiljnu i neporecivu definiciju. Odnosno, nemoguće je filozofski, logički i istrorijski… definisati „narod“ kao realitet. No, nije ga moguće ni poreći kad postoji zajednička VOLJA konglomeracije pojedinaca! U tom smislu, „narod“ jeste realitet! I – „narod“ jeste istorijski realitet. Ali, u kontekstu viđenja Sveta kao Božjeg Teksta gde se ljudski konteksti pojavljuju kao posledica rasejanja i propadanja ljudske zajednice – egzistencija narodȃ je neprirodna i (još jedna) greška, pogrešnost ljudske istorije! (Na sličan način vidim i religioznu (konfesionalnu!!!) razjedinjenost i parcijalizaciju ljudske zajednice! Pri tom: NEMA NAJBOLJE, NITI BOLJIH, NITI GORIH KONFESIJA (koje su izvesni parcijalni konteksti, definisane matrice koje pretenduju da su ljudski odgovor, tumačenje elementarne realnosti čovečije VERE U BOGA). Naravno, i u isto vreme mi ni ne pada na pamet da sve konfesije kvalitativno izjednačim, da ih u bilo kom kontekstu smatram jednakim. Takav pokušaj bi bio i elementarno logički pogrešan. Jer, nije dozvoljivo da se interno porede apstrakcije koje se izvode iz različitih referentnih sistema. U slučaju religioznosti, jedini moguć referentni sistem je BOG. Ljudski-međuljudski sistem referencije je nešto suštinski drugačije i, naravno, pogrešan je na ovom mestu. Ukratko: PRED BOGOM SU SVI JEDNAKI! Međusobno se svi razlikuju I različito valorizuju!  Kako ih, onda, razlikovati? PO PLODOVIMA KOJE DONOSE! „… JER SE PO RODU DRVO POZNAJE.“

A, SVET SE KAŽE MI!

No, kako god videli nastanke naroda i politeizma, meni se opet čini nerazumljivim kako udruživanje ljudi u narode može da izazove potrebu za ratom… (U sebi samoj razjedinjena svest može da objasni ovu duševnu bolest čovečanstva. Kain je zasigurno oboleo od ove bolesti. No, ako je on oboleo učinivši nešto što ni sam nije razumeo i dalje je u mraku put kojim je stigao Lameh, potomak njegov, do reči: „Ubiću čovjeka za ranu svoju i mladića za masnicu svoju. Kad će se Kain osvetiti sedam puta, Lameh će sedamdeset i sedam puta.“ (1 Moj. 4. 23-24, 1 Moj 4.15.) Meni ovo zvuči kao prvi ratni poklič u Bibliji.(Jedan drugi Kainov potomak, Enoh, je sagradio grad.)

Neposredno posle toga, Adam i Eva su rodili sina, Sita.

Akademska istorija, po pravilu, ulazak-pojavu nekog naroda u svetskoj istoriji vidi kao njegovo učešće u nekom ratu ili bitki. (Odnosno – onda kada se uključio u svetsku proizvodnju i širenje zla.)

Bolest sam definisao kao pojedinačno ili zajedničko otpadanje od opšteg svetskog sklada, izvesnu disfunkciju parcijalne egzistencije u odnosu na jednu i jedinu (stvorenu!) svetsku funkciju – opisanu kao Ljubav. (Naravno da i materijske bolesti postoje kao posledica duševnih (izuzimajući trivijalne fizičko-fiziološke povrede). Naravno: ljudsko biće – njegova duša, je jedini realan onto-generički „sastojak“ Vaseljene…) Disfunkcija bića ljudskog, duše, je posledica greha. Greh se širi kroz pokidane (neegzistentne) svetske, sveljudske Veze. Konglomeracija izdvojenih pojedinaca, egzistentnih u grehu, u narode (recimo… a moguće su i druge sistemske tvorevine) rezultira jednom složenom voljom, voljom koja je u ovom slučaju-nevolja.

Dakle: NE POSTOJI (LJUBAVLJU) OPRAVDAN RAT.

(Vaspitan sam u duhu ovog sveta i teško mi je da shvatim i prihvatim da i ljudi koji se brane, koji žrtvuju sebe zarad drugih, spadaju u ratnike greha. Teško mi je, nepojmljivo, da one heroje koji su svoju krv i kosti podneli na žrtvenik očuvanja života, da ih svrstam uz zlocerene ubice, u isti „koš“…

  1. A ja vam kažem da se ne

Branite oda zla, nego ako te ko

Udari po desnome tvome obrazu,

Obrni mu i drugi.

(Beseda na gori, Mt. 5,39)

Verujem da je ova Reč Gospoda našeg, Isusa Hrista, najteže shvatljiva, da će biti poslednje što će rod ljudski razumeti u svojoj istoriji… Jer, posle toga, živećemo u Carstvu Božjem!

Ono što bih ja pitao, a odgovora memam, je:

„Ako dete (moje) neko udari po desnom obrazu,

Šta mi je činiti!“

U Svetu Božjem, u svetu drevnom, ovo pitanje je bez realnog osnova. Nemoguće je da se nešto takvo desi! U svetu palih ljudi, u svetu ovom ovo je moguće.

ŠTA MI JE ČINITI? (Svakako bih se žrtvovao, na sebe udarac primio ili greh neki učinio da dete odbranim i zaštitim… Ali, to nije odgovor.)

Odgovora nema.

Lako je Reč razumom razumeti, lako je i prihvatiti Reč, po pouci ovoj postupiti, lakše je nego se boriti protiv zla… Ali, kako da je umom svojim prihvatimo, kako da nam Srce zakuca u njenom ritmu!

Uvek sam se pitao: MOŽE LI UOPŠTE JEDAN ČOVEK, SAM DA SE SPASI! Kako, ako se i svi ostali, baš svi!, ne spase!

Jer, jasno je da i ova Reč, uz sve ostale iz Besede, jeste jednostavna pouka i lako ispunjiva, mnogo lakše nego pratiti navike s kojima živimo, uz borbu i greh, ali – jedino ako svi (!) postupamo uz te Pouke Ljubavi.

Ali, ništa teže za ljude!

Kako, onda, pojedini čovek, sam, može da se spasi!

Težeg pitanja za čovečanstvo nema!

Težeg pitanja za čovečanstvo nema!

Kako voleti, ako si sam!

Mudrost ova, mudrost bezuslovnog nečinjenja zla, je Božja mudrost i teško je dostupna i najboljim među ljudima. Da li je ikada bila, da li je bila i među ljudima, Drevnim Ljudima o kojima govorim.

Ja sam video da je ova misao bila među ljudima, makar i u nesavršenom obliku, da je bila, da je preostala među Drevnim Pesnicima, u Drevnom Pesništvu i da je nekako sačuvana i da postoji i u ovom svetu. Jer, da nije, već nas ne bi bilo i Vaseljena bi bila samo prazan Kosmos.

„Evo, ljudi napustiše Svet i malo nas ostade u Svetu. Sila množine njihove će nas svladati. Nestaće nas sa Sveta i doći će drugi i zaborav će grehom svet pokriti i zavladaće tmina i niko više Svetlo Sveta videti neće. Ali, Bog nam dade Svet da uživamo u njemu i gospodarimo, kao domaćini ga gradimo i čuvamo. A, zar će  domaćin tek olako Svet ostaviti i kuda bismo išli i kako živeli ako Sve propadne. Nema drugog Doma za nas i gde će se ljudi vratiti ako Dom naš propadne. Useli se zlo među ljude i, gle, za vreme će nadvladati. No, nikada neće nad svima zavladati i uvek će se srca čista rađati i u njima žižak Živi. A otkuda će Svetlo raspaliti ako ga više na Svetu nema. Eto, bezumni Kulu počeše da grade i Kula ne beše put ka Svetlu no ga zaseni. I, Svetlo još postoji ali ga ljudi više ne vide. Zato, hajde da Baklju nepropadljivu upalimo da znak bude onima koji kroz tminu dođu da Svetlo potraže. Baklja trajati mora dok se vreme ne dovrši i zora nikne iznad Kule Srušene. Baklja, zato, od propadljivog zemaljskog ne sme biti, no od Duha da se napaja. Ali, razumeti znak mora svaki čovek. Zato, neka Baklja Govorom Drevnim svetli!“

Tada i tako postade Drevno Pesništvo.

Teško mi je, makar sam sȃm uveren u Reč, da ratnike-heroje, one koji su u odbranu života i istine ustali, svrstam u grešnike. Ipak – jesu! Prihvatili su na sebe greh, svesno… ali su, verujem, savesno poneli najteži greh žrtvujući se za veću vrednost, za samu ljubav…

(Verovatno ovo kažem da bih načinio ustupak „znanju dobra i zla“, da bih logičko-razumski opravdao ono što umom Srca, Umom, osećam kao pogrešnost. Ostaću pri tome uz savesnost ljudi koji su izgovorili prvu laž, onu koja je pokrenula sve ostale nevolje.)

(Savest… Najčudnija ljudska osobina… Kao neki sudija, svest nekog drugog, obitava u duši našoj i sudi nad našim mislima i delima. Već i duša je čudo, čudnost koje smo svesni. Savesti smo svesni kao „dela“ duše, kao svoje neuhvatljive unutrašnjosti ali dela sebe samih nad kojim nemamo nikakvu svesnu-razumsku vlast. Ipak, u isto vreme, je prihvatamo kao neprikosnovenog, neupitnog, nesumnjivog sudiju. Presude prihvatamo i kada bismo da iznesemo još neku primedbu, drugačije protumačimo i opravdamo svoje delo. Blag je sudija, ali neumoljiv, ne odstupa ni trun od presude. Ako tvrdoglavo i neopravdano branimo, sukobićemo se s kaznom koja može da uništi sȃmo naše biće. Ako prihvatimo i okajemo, kazna će ostati kao blaga, neprimetna ali i večna opomena.

Kada ovako govorim o savesti, svestan sam da govorim o nekoj vrsti „Božjeg glasa“ u nama. Ipak, jesam li u pravu… Nisu li ljudi sposobni da utišaju taj „glas“, da ga zanemare i zaborave… Nisu li ljudi sposobni da izmene taj „glas“ i presudu u sebi preokrenu, sebi prilagode ili, nekad, donesu lažnu, nepravednu kaznu koja ih bez krivice krivi i bezrazložno muči, teško muči… Dakle, ako zaista možemo da, nekako, utičemo na presudu, nije li ona onda naša, nije li lažan „glas“ Boga…! Zaista, nije li prečesto savest prilagođena našoj empirijski prilagođenoj etički-kulturološkoj matrici u kojoj smo obrazovani. Nema li previše ljudi bez savesti, ljudi koji nemaju u sebi nikakvog nezavisnog sudiju, već sude samo sami sebi i presuđuju samo po „ja učinih i ja vidim da je dobro“.

Zaista, bilo bi dobro da je savest „Božji glas“ ali za-istinu nisam siguran…)

Eh, eto… Makar i sam sebi i drugim ljudima nevažan u ovoj nevažnoj priči koju pišem, opet doprinosim svetskom đubrištu laži i prekrivam Istinu… Praktično, opet, bez ikakve odgovornosti, ušuškan u prijatnu sobu i sopstvenu skromnost, bez ikakve prinudnosti, započinjem spiralu propasti čovečanstva! Bože, ima li nam spasa!)

(Moram da napomenem da Drevno Pesništvo ne smatram savršenim u smislu savršenstva Raja. Smatram ga boljim od svega što se kasnije stvorilo i u Povesti i u istoriji ljudskog roda. Time, činim još jedan greh: zaklanjam se iza senke drveta poznanja dobra i zla, sklanjam se u senku „malog“ greha jer – „tako svi čine“. Uopšte, „znanje“ dobra i zla nije nikakvo Znanje. Ono je samo lutanje po lavirintu u kome se ponekad (i – slučajno!) nađemo blizu Istine. A, Istina se jedino može prepoznati Umom (Srca). Razum je iz „znanja“ izgradio male (i – različite!) sisteme moralnosti. No, s druge strane, na osnovu tih sistema bauljamo po svetu koji se pomračio i nadamo se da ćemo se opet naći na Svetlu Istine. Istinu ne možemo spoznati po osnovi „znanja“, ali se u svom grešnom slepilu ipak moramo kretati i ne možemo ga se odreći, uz svest o njegovoj slabosti, sve dok se, jednom, ne nađemo na Svetlu. Tada ćemo, u tren, sve Znati…)

Bilo kakva hijerharizacija ljudi u zajednici je neprirodna, disfunkcionalna i, u konačnom, štetna.

Rat je izraz kolektivne bolesti.

Obe su, uz ostale vrste nevolja, izraz disfunkcije egzistencije u odnosu na zadatu (stvorenu) funkciju Duha.

Iz hijerharizacije zajednice potiče klasna i(li) kastinska podela, izvesna nametnuta struktura u ljudskim društvima.

Ako je izvesna podela u društvu nastala na osnovu nekih trenutnih, pozitivnih kriterijuma, čak i u slučaju da je realna i svrsishodna, vremenom se na nju primenjuju drugi, nerelevantni, kriterijumi i ona postaje okoštali, remetilački element u životu zajednice. (Ako je neki kralj, recimo, učinio vredno delo za zajednicu, sleduje mu neka vrsta nagrade, povlastice… Njegov sin, po osnovu rođenja, nasleđuje oca… Sasvim je u redu da sin nasleđuje oca. No, to je jedna vrsta kriterijuma. Druga, na osnovu hrabrosti ili mudrosti, po sili prirode se ne prenosi na sina. Dakle, pogrešna je!) Ipak, ova vrsta društvene disfunkcije je najstalnija i najpogubnija u ljudskoj istoriji. Ljudska istorija je pokušala da raznim pratećim rešenjima ublaži negativne efekte ovakve konstrukcije, sve do prosvetiteljskog „rešenja“ koje podrazumeva demokratične izbore. No, ova vrsta periodične dekonstrukcije hijerarhije je otvorila druge ponore grešaka i nevolja.

(Hijerharizacija je nekakva, stvorena ljudska „potreba“. Pogrešna! Čak i u konkretnim ljudskim poslovima vrlo je teško objektivno proceniti parcijalne, pojedinačne važnosti doprinosa uspešnosti nekog posla. Najjednostavnije bi bilo reći da su u kompleksu nekog zajedničkog posla svi podjednako važni, bez obzira na „objektivno vrednovanje“ pojedinačnih doprinosa. Teorijski nimalo ne cenim primer „primera“ u objašnjavanju neke misli, ali… Eto, i oni su nekad korisni…

Primer: Neko preduzeće je odlučilo da pokrene proizvodnju nove „linije“ cipela. Sve su uradili kako valja. Direktori su razgovarali, doneli odluke, obezbedili sredstva i uputstva. Dizajneri su dizajnirali, tehnolozi izabrali materijale, reklameri su reklamirali sa manekenkama, radnici proizveli… I sve je bilo po redu i kako treba. No, došlo se do najnevažnijih, najprostijih- pakera. Bili su nečim nezadovoljni i iz osvete su cipele pakovali po različitim brojevima, bojama i tako neupotrebljive poslali u svet. Naravno, ceo posao, cela kampanja je propala i milijarde novca su izgubljene.

Nije se moglo hodati u tim cipelama.

Analize i odgovori na ovaj primer i ovo pitanje su mnogobrojni i kompleksni. Niti jedan nije tačan. (Čak ni taj „da je hijerarhija pogrešna i štetna“!) Ipak, primer je dobra osnova za promišljanje…)

NEMA DOBROG REŠENJA ZA DRUŠTVO U OKVIRU HIJERARHIJSKE STRUKTURE.

Hijerarhijske strukture su svrsishodne jedino u konkretnim, objektivnim i vremenski ograničenim procesima. Najefikasnije su u institucijama koje se bave primenom sile.

Hijerarhija se pokazala mnogo snažnijom od svih društvenih fenomena, procesa, restauracija… Poput stoglave aždaje se uvek pomoli u moru čak i najboljih namera! Suštinski, nema naročite razlike između najdemokratskijih i najtiranskijih režima. Pre ili kasnije počinju da proždiru život i slobodu!

Grad, hijerarhija… Đavolska su to dela još od Kule Vavilonske!

(Da još jednom ponovimo: ne verujem da je „divljačka glad“ „primitivnih“ ljudi ikada bila generator sveopštih sukoba. Glad je postala ljudski problem kada se pojavila pohlepa, glad straha. Drevni ljudi u vreme kada je svet bio prilično nenastanjen nisu mogli da budu stalno gladni. S naporom, ali efikasno, su naučili sve što im je bilo potrebno za biološke i fizičke potrebe. (U moderno vreme najviše ratuju civilizovani, razvijeni narodi!)

Kainova bolest je nastala iz greha gordosti. I, iz neznanja: Nije znao šta čini, nije, u svetu kakav je bio u to vreme, imao ni kakav primer, paradigmu po kojoj bi se samoodredio. Prvo osećanje posle tog čina, posle susreta s Bogom, je bilo – STRAH. (Strah je osećanje, pojava koja nije mogla da postoji u rajsko vreme.) Disfunkcija, poremećenost duše, bića čovekovog, je generator svih sledećih bolesti. Kainova bolest je bolest rata, bolest ratnika. (Mora da je bilo jezivo strašno jedini na svetu „imati strah“, bojati se „da se skitam i potucam po zemlji, pa će me ubiti ko me udesi“.) Ratnici se boje da drugi njima ne urade ono što oni nameravaju. Boje se celog sveta i sklanjaju se, kriju u gradove.

Izopšteni su iz sveta.

(„Izopšten“ – onaj koji je izdvojen iz „opštosti“ zajednice. Zanimljivo je da kod većine plemena (ljudskih zajednica) u drevno vreme, izdvajanje, izbacivanje iz zajednice predstavlja najgoru, najtežu kaznu. Smrtna kazna je blaža kazna, milosrdna zamena za izopštenost. Zanimljivo je, a s tim će se većina složiti, da je u moderno vreme „izopštenost“ naprosto „opšta pojava“, „kazna“ koja se (i bez krivice) primenjuje na skoro celu civilizaciju.) (Gradovi su skupovi usamljenih ljudi.)

Strah je deo njihovog bića.

Osveta je njihov odgovor.

Kroz strukturu hijerarhije društva se uspinju iznad zajednice ljudi i počinju da se svete.

Sloboda…

  1. Najveći od svih darova koje je Bog podario čoveku. Jedinstveni, neprocenjivi dar u prebogatoj vaseljeni! (Mislim da ga ni anđeli nemaju!) (Shvatam ga, pre svega, kao apsolutnu nezavisnost volje i odluke, umnog ili razumskog procesa kojim se ostvaruje volja i odluka. (Fizička sloboda, u svim njenim oblicima, je sasvim sekundarna i, na ovom mestu, nebitna za ovu povest.)
  2. Najbeznačajnija „stvar“ koju čovek poseduje. Lako razmenjiva čak i za sitnice kao što je „večera“. (U moderno vreme veoma su cenjeni ljudi koji je uopšte nemaju. Razvijena je čitava „industrija“ bižuterije koja se nudi pod etiketom „ljudskih prava i sloboda“:)

Zaista, u Božjoj Vaseljeni gde sve, do najsitnije čestice, postoji i menja se po Volji Boga, Sloboda Čovekova je jedini deo koji je u potpunosti samo čovekov i u koji ne može niko i ništa da se umeša. Sloboda je Božja osobina podarena samo čoveku. Božanska vrednost i moć!

Imaju je svi ljudi.

Čim nešto imaju svi ljudi, odmah je, među ljudima, podcenjeno i obesmišljeno. (Recimo, kao i dar stvaranja života.) Jer, recimo, – večeru nemaju svi i već je više cenjeno i vrednovano.

S druge strane, zlo, zle sile znaju pravu vrednost slobode i svu svoju moć i trud usmeravaju na pokušaje da je čoveku oduzmu. Jer, sve je moguće oteti, ukrasti, oduzeti čoveku, sve do samog života… Samo Slobodu niko i ništa ne može oduzeti bez svesne i namerne čovekove slobodne volje da je preda!

Slobodan čovek može sve. Čovek bez slobode je obična ljuštura, prazan materijalni objekat. (Naravno, nije sloboda jedini sadržaj u čovekovom biću, ali je po svojoj vrednosti najznačajniji.)

„Svet se kaže – MI“ i čovekove individualne vrednosti i osobine uvek postaju realne jedino u tom, zajedničkom, svetu…

Svet u kome su Veze među ljudima žive i postojane, koji nadograđuju biće čovekovo a ne sapinju ga. Jedinstven je čovek i slobodan a Veze s ljudima ga ojačavaju i oplemenjuju.

Zapadna logička misao, naviknuta da dela u isključivim opozicijama, ne može ni da racionalizuje ovu opciju, pa –izgleda- ni da egzistira u njoj: kako, čovek, uvezan tolikim koncima i lancima, a sam i slobodan, pa postaje još slobodniji, njegova sloboda dobija nov, bogatiji i moćniji sadržaj i snagu…

…Jeste li videli i osetili kolo, igru grupe ljudi, uvezanih pravilima i voljom da zajedno pokažu i iskažu Jedno, koje ne čine kao zbir pojedinaca, nego jedinstvo u duhu, težnju da nadvladaju i nadvise sva ograničenja koja su nadređena i nadmoćna svakom pojedino i svima posebno. A, kada ih igra ponese, kada igra postane jedan od igrača, kada svet zavibrira ritmom igre, kad se korak složi, sklad uznese, jednom ukrasi se voljom, kada noge složne trenom tupnu, od dva skoka polet jedan  jata ptica zrak zavetri, vatru srca kad raspiri, među svim tim ozarenim ljudima kako ćete neslobodnog naći!

Jer, sloboda nije moja volja da činim šta bilo besmisleno, slobodna je moja volja da u sklad se unese, sam da bolji budem, ljudima i svetu sebe boljeg doprinesem.

Sloboda je izraz volje, ali sloboda nije prazna volja. Sloboda je moć da u svoje biće unosim usklađene moći, da po putu večnom u Ljubavi uzrastam do najboljeg što mogu.

Slobodan sam da se oslobodim!

Slobodan sam da (ne) budem gladan, slobodan sam da (ne) jedem, slobodan sam od hladnoće, slobodan sam da se branim, slobodan sam i da trpim, slobodno da ljubim, slobodno da ženu svoju trpim, slobodno u vaseljeni večnoj slike prapočetka da na zemlji slikam, slobodan sam da po zemlji skitam, koracima svojim od puteva dušom pevam. Slobodan sam od vazduha ali slobodno ga dišem. Slobodno po vodi plovim ali mogu da je pijem, vodom sveta svoju činim.

Ovako definisana… sloboda može biti bilo šta! Ovako shvaćena, sloboda je to: potpuni opseg volje koja je zaronjena u Ljubav. (Opoziciono i isključivo mišljenje je dobro za praktičan svet i život. No, o njega se prilično saplićemo u apstraktnom, metafizičkom svetu! Razum nema „fina podešavanja“ i intuitivnu širinu Uma. Teško je razumeti kako nešto može biti i „i-i“, „ili-ili“, „ni-ni“. Um lako plovi među ovim opozicijama, oslanjajući se na kormilo Srca. (Uopšte uzev: pojam-relacija „A“ – „neA“ je veoma rogobatna i u najmanju ruku – sumnjiva. Jer, nepouzdano je i „A=A“ i „A=B, B=C, → A=C“…Dakle, treba: „A“ teži „A’“, „A“ je slično „A’“… Nema takve „stvari“ u Vaseljeni koja je jednaka samoj sebi! Dakle: „A=A’“.)

Sve mi je slobodno! Ako li se u Ljubavi porobim!

No, kako onda da shvatimo kad je čovek slobodan, kako da ga prepoznamo?

Veoma je teško u racionalnom mišljenju prepoznati i definisati očigledne stvari, ideje, pojmove, apstrakcije… No, razum ima svoja ograničenja i s njima moramo da se pomirimo, prihvatimo ih i prepustimo pitanja i odgovore Umu, gde su neposredno jasna! (Ne bih kategorije Uma „prepustio“ ni „aksiomima“ ni „intuiciji“. One su veoma slične, ali ne sadrže etičku komponentu. Etika (sasvim u povezanosti sa Estetikom) je neophodna mišljenju! Ne samo u smislu „moralne određenosti“, već, naprosto, kao „duša racionalnosti“! Takozvano „naučno“ i „logičko“ mišljenje je potpuno ispraznilo Vaseljenu i napravilo od nje mehanički kosmos i to nas vodi u potpuni ponor, vakuum ne-bića… u krajnjem – nacerenom zlu. (Ne treba se nauke i logike odreći. Korisne su za materijalno-mehanički deo Sveta. Ali, sasvim su nepodesne za Znanje Sveta. A tu – jedino Pesništvo suvereno i istinito i hoda i plovi! (Eto, primera radi, nikad razum ne može da razume i prihvati kako po nečem potpuno „mekom“, fluidnom, transparentnom… takvom da se kroz njega lako prolazi, uranja, plovi… a u isto vreme je sasvim čvrsto, nerazrušivo… pa po njemu hodamo, od njega gradimo!… Umu Pesništva je to sasvim jednostavno. U tome živimo, to je naš Svet!)

SLOBODNOG ČOVEKA (U)VIDIMO!

U Svetu, u Životu, ovo je sasvim jasno! U svetu i životu, kojima pripada i ovaj tekst, ovo može da bude samo početna pretpostavka. Razmišljajući o mislima kojima bih mogao da obrazložim ovo viđenje čoveka, video sam da bi mi bio potreban opširan i negativan (šta sve čovek „nije“ da bi bio slobodan) opis. Posebno me brine nužnost da bi trebalo da se što više udaljim od parcijalnih ljudskih konteksta i mišljenja. Ovo naročito jer živim u vremenu i prostoru skučene, rigidne i sasvim neslobodne civilizacije. Naravno, ova civilizacija se formalno odrekla i ropstva i diktature i ekploatacije i zabranjivanja mišljenja i govora… Kad, gle, nikad ljudi nisu bili usamljeniji, uplašeniji i ropskiji nego sada i ovde! Ne mislim ni da je lakše živeti pod bičem i lancima, zatvorenog tela i misli negde okolo i u drugo vreme. Mislim da je ova civilizacija, u odnosu na druge prostore i vremena, perfidnija i lukavija! Mislim da je zarila kandže dublje u suštinu slobode i da nas je realno oslabila nudeći iluzije slobodnog društva i udobnosti. Mislim da bih se lakše snašao pod bičem i u lancima ali bih se borio, jasnije video zlo i laž. Ovi su lanci mekši i savitljiviji, ove su niti srasle sa mojim životom, laž je u svemu što se ulaguje mojoj lenjosti i povlađuje strastima. Telo se predaje narkotičkim flidima a duša mi se sapliće i zapliće i tiho pišti od tuge. Nema Ljubavi!

Ova civilizacija se odrekla Ljubavi i udavila se u strastima!

Radije bih mukom se hranio i grančicama suvim od studa branio, samo da oživim… Ali, ili sam već mrtav ili ne vidim gde i kako da umaknem! U mesta gde nema ljudi, u pustinju koja nije pusta od trave i vode no je pusta od ljudi koji su zlom zaraženi. (O, vi, „realisti“ koji mi kažete da pustinjaštvo nije zabranjeno i da neću izdržati patnje tela…! Ne! Par meseci mi treba da naviknem telo! Ali, nema više pustinje! Pustinjaštvo niste zabranili ali ste pustinje uništili, zatrovali!… Znam, gde god da krenem, na vas ću naići, „slučajno i dobronamerno“! Niti su vaše tiha paučina i dušu mi sapinju! Kaznom ste se najtežom i najgorom naoružali, izopštenjem! Čovek sam da je bira… Zar!?)

Sloboda je živeti među ljudima u Ljubavi!

Deo svoje lične, apsolutne slobode čovek mora da preda zajednici. Kada je preda, jači i bolji postaje. Tada za srećom može da pođe. Kada ženu svoju pozna i kada polovinu sebe podari jer će samo tako ceo postati. Tada će slobodno u Raj ući!

(Jezivo lice ove civilizacije najočitije vidim u izrazu žene, majke koja je prinuđena da se opredeli između „karijere“ i deteta. (Majčinsku ljubav vidim kao najjaču silu u ljudima i među ljudima. Zbog specifičnije i neposrednije veze sa životom deteta, majke su mnogo bliže nego očevi.) I, tu najjaču silu, najveću sreću i ljubav, žena je spremna da podnese kako bi bila robinja korporacije. (Šta je drugo „karijera“ nego golo robovanje korporaciji. (Jer, ako ima neki posao… to je posao i time ispunjava deo obaveze prema društvu i materijalnom životu…) No, „karijera“ je nešto drugo. „Karijera“ traži samu slobodu, samu dušu… Posao je posao, i ljudi ga obavljaju, daju deo slobode za nešto materije…! Za „karijeru“ u korporaciji morate da date ne samo svoju fizičku i umnu snagu… Morate da date srž svoje slobode. To je „najveći izum“ mračnog XX veka i njemu su podložni i muškarci. Zašto onda govorim samo o ženama… Jer, žene imaju taj neprocenjiv dar materinstva! Očinstvo je, takođe, dar, ali, uslovno rečeno, manji nego materinstvo i muškarci ga u toj meri nisu ni svesni! Zato je ženska žrtva mnogo veća, bolno ogromna. I, nesamerljivo bogata majka ga daje, svojevoljno i namerno, za bedu da bude sluškinja korporacije. (Jer, korporacije su daleko nadmašile i „posao“ i „firmu“ i „instituciju“… Svi su svesni da su korporacije, na svoj mortalski način, žive!…) Lakše je bilo ženama kojima su ratnici otimali decu za janičare, jer su se borile, tugovale, patile, negde u dubini i nadale da će detetu biti dobro… Lakše, jer na toj nesreći nije bio pečat sopstvenog pristanka. Te žene su silovane na najgori način. Danas se žene odlučuju za kurvarstvo. Danas su prinudili žene ili da uopšte ne postanu majke ili da se odreknu, i to – s voljom!, zajedničkog života sa detetom, ljubavi koja je živa i raste! A, sve to – zašto?! Za licemerne mrvice društvenog statusa i nešto bižuterije iz magacina zla… Ne zameram ja ženama, one su u istoj nevolji kao i svi, već proklinjem takvu civilizaciju!)

Eto, to je primer „civilizacije zla“ i pokušaj da vidljivom učinim distinkciju između „prirodnih“ nesloboda i perfidno zle neslobode ove civilizacije.

U propasti ove civilizacije se (zasad) ne vide ruševine kuća i zgrada, ali su dom i porodica u ruševinama. Ne vide se leševi, ali se vide mrtvaci i veoma su popularni kao vampiri i zombiji.

Sloboda je živeti među ljudima u Ljubavi!

Deo svoje lične, apsolutne slobode čovek mora da preda zajednici. Kada je preda, jači i bolji postaje. Tada za srećom može da pođe. Kada ženu svoju pozna i kada polovinu sebe podari jer će samo tako ceo postati. Tada će slobodno u Raj ući!

Kako su ljudi došli do toga da svoju najveću vrednost, svoje najveće bogatstvo, svojevoljno i budzašto predaju za đubre i ništavilo!…

Kainova bolest je zatrovala jedan deo čovečanstva. Postali su ratnici. Bez jasnog i prirodnog povoda su počeli da napadaju i zlostavljaju ljude koji nisu bili u toj bolesti. Kad se greh ubistva uselio u ljude, kad su se svesvetske Veze pokidale i Ljubav prestala da bude Okean u kome su ljudi živeli, zlo je počelo da se širi.

Zamislite zajednicu ljudi koja živi svoj drevni život. Rade naporno, svet i zemlja im višestruko uzvraćaju i svega potrebnog imaju. Ponekad se spore, ponekad se namuče i umore. Ponekad im priroda i okolina štetu učine. Ipak, potrebe su im prirodne i nikad nisu veće od mogućnosti. Nevolja nikad nije nepodnošljiva. Ljubav među njima zaceli sve rane i uvek svane novi dan. Govore i pevaju. Pesma utoli glad i ublaži bol.

Bolest Kainova napada neko drugo ostrvo ljudi i bića njihova su progonjena nekom silom. Bića njihova drhte od straha i u njima praznine nestale ljubavi počinju da zjape i ponor pohlepe gladuje i traži šta-bilo da se utoli. Imaju sve što ima i ona druga zajednica, možda čak i više. I da nemaju, dalo bi im se. No, ljubavi i sreće nemaju a toga je gladna duša. Hoće da ih otmu.

Ljudi s izbezumljenim licima i pocrnelim očima napadaju i zlo čine.

Normalni ljudi mora da su zaprepašćeni. Nikad tako nešto nisu ni videli ni čuli. U njihovom umu nema primera po kome bi se učili i shvatili. (Šta je Avelj mogao da misli, šta da čini kada ga je Kain napao i ubio! Obojica nisu ništa razumeli, bili su svedoci nečeg nepojamnog. Šta su Adam i Eva mogli da misle, kako da razumeju da je iz tela jednog sina nestao život a da je u telu drugog, u očima njegovim nešto nepoznato, bez-umno! Ništa nisu mogli da razumeju.) Kainiti su napali, Aveljiti su mogli samo da se parališu umom i telom.

Telesna smrt je dovedena na svet. (Setimo se da su Adam i Eva već umrli po grehu. To je bila smrt njihovog stvorenog bića, savršenog bića. Telesna smrt je tek usledila.)

Napadnuti ljudi su, verovatno, reagovali samo na bol, instinktivno i nenaučeno. Uzvratili nisu.

(Slično su, recimo, reagovale domorodačke zajednice Amerike i Australije na Špance i Engleze i ostale „civilizovane“ pridošlice. To što smo mi naknadno obavešteni da su oni bili „primitivni“ i „neuki“ je obična laž. Imali su sve što je potrebno ljudskoj zajednici: i hranu i pesmu! Nisu imali pohlepu zla koja je Engleze i Špance činila „superiornima“. Ovakvi primeri u mom „civilizovanom“ obrazovanju su me uvek zbunjivali. Nisam mogao da shvatim kako ti jadni ljudi nisu uspevali da se brane, da se svete!… „Zaista, mislio sam, baš su primitivni!“ Nailazio sam i na mitske priče o sličnim događajima na samom evropskom kontinentu: kako ratnici-pljačkaši napadaju mirnije, naprednije, umetničkije… zajednice a one, jednostavno, ne pružaju nikakav otpor.

Zaista – „primitivno“!)

Kako naprednije i bolje ljudske zajednice stradaju i propadaju od gorih, od zla obolelih i bezumnih ljudi?

Ima primera u ljudskoj istoriji, možda sumnjivog predanja i nesavršenog primera, ali ih ima… Gandijevski otpor Englezima u Indiji nam je najsvežiji, poznat, uspešan… No, domet mu je bio kratak i, na kraju, poništen. Englezi su otišli, ali je u Indiji, među Indijcima, problem ostao i zlo se nastavilo.

Primera ima ali Ljubavi nema.

Nema je među ljudima i zlo je lukavije, mnogo mudrije u znanju dobra i zla i pobeđuje i u svetu vlada.

Jedina nada ljudima je Ljubav. Ali, Ljubav je „slaba“ i niko ne veruje u njenu moć. Oni koji veruju, koji žive u njoj, su malobrojni, toliko malobrojni da su, ustvari – usamljeni i slabo je njihovo svetlo u teškoj pomrčini, tek uzdah probude i tugu jer su nemoćni da je prenesu na bližnje. Ako ih i bude dvoje-troje u zajednici, pogledaće na grozu svetske nesreće i pognuće glavu… Šta mogu? Sȃm Isus je Reč doneo i sȃmu smrt pobedio, a ljudi, gle, još u zlu žive i pogibaju! Šta da urade slabi ljudi. Da ustraju u trudu i sami se SEBIČNO spašavaju… Ali, nema Carstva na svetu ako SVI nisu u Ljubavi. Zar ćemo čekati i u Carstvo pojedinačno ići i, na kraju, Svet ostaviti u zlu da pakao postane! A, Svet je od Ljubavi stvoren i za čoveka i Svet se kaže MI!

Nema odgovora u znanju dobra i zla. Odgovor je ostao u Raju, među ljudima drevnim, pre greha i pre semena opalog iz kušanog ploda drveta znanja dobra i zla.

Jer, zlo se neprekidno širi među ljudima.

Jer, kada su bezumni Kainovi ratnici zlo činili, preživeše neki ljudi i na njih se zalepi seme bolesti i sami postaše Kainovi ratnici. Naučiše se zlu i postaviše zlo iznad sebe i drugi put se odbraniše i behu tada zadovoljni. Ratnike-branitelje u pohvalne pesme postaviše i nastradale opevaše i ratnici se popeše na gordu kulu i od svojih se ljudi ukloniše i pogordiše! Uz sebe uzeše pesnike da im pesme i ode pevaju. Jer, telo se hranom siti a duša pesmom ljubavi. Hrana telo brzo zasiti a duši ljubav (kroz pesme opevana) stalno treba. Ali, ovakva ljubav je lažna a duša je stvorena da neprestano u Ljubavi živi. Gordost i bolest kainova otvoriše usta pohlepe. Uzvisiše se na kuli i sa kule se pesma gorda pronese i nad ljude spusti. Pade kao kiša blatna i ljudi u njoj počeše da se dave!

Udaviše se u blatu i, gle, mrtvi oživeše mrtvilom.

Drevni ljudi nestadoše sa Sveta i Svet postade ne-svet!

Od samog greha-zločina, rata, mnogo je gora svest o tome da je rat neophodan i da može biti dobar. Ova svest se uvek svodi na to da je dobro ako mi ubijamo a da je loše ako nas ubijaju. (Jasno je da ova „logika“ ne može biti ni ispravna ni svrsishodna. Pre ili kasnije mač ove logike se vraća ili uzvraća.) Ta svest se vremenom proširila predstavom da „dobre“ ratove i ratnike treba hvaliti i duboko se uvukla i u umetnost.

Od groznice kainove, pohlepe nezasite, drhtali su ratnici. S kule gordosti gledali su u mrtvilo ljudi i prezreše ih. Pesme pohvalne uzeše umesto ljubavi. Odeliše se od sveta u gradove. Sasvim ubuđaše duše njihove, u patnji svojoj počeše da se svete nad ljudima slabim.

Podeliše se ljudi na gospodare i robove! Ta je podela postala osnov ovog sveta. Zajednička svim narodima, zajednička svim religioznim konfesijama. Počeše ljudi da obožavaju ratnike! Oni koji su u jednom trenutku štitili ljude postaše „večni“ tlačitelji. E, to je trenutak kada je drevni svet nestao i kada je počela istorija neprekidne propasti čovečanstva!

Ratnici su se obavezali da neće napadati i nasrtati na svoje ljude a ljudi su, za uzvrat, davali svoju slobodu, prestali da budu ljudi i postali robovi, postali stoka beslovesna…

Beslovesna, bez-slovesna, bez Slova,  bez Reči Božje!

(Moram da napomenem da ovde najmanje mislim na silom porobljene ljude, one kojima je silom oduzeta sloboda tela. Oni su, uglavnom, ostali ljudi. Ljudi koji preteško žive, čije su muke nezamislive… Ali, ostala im je ona unutrašnja sloboda, zadržali su volju da budu ljudi! No, veliki broj ljudi je počeo da daje svoju slobodu svojevoljno, iz slobode su predavali svoju slobodu. Teško mi je da današnjem čoveku uopšte predstavim taj lom duše koji je morao da se desi u ljudima da bi to moglo da se desi. Današnji ljudi žive u tom i takvom stanju, njima je to „normalno“ i još su „srećni“ kad „uspeju“ da sebe prodaju! Ustvari, to je smrtni greh! Jer, posle njega nema povratka, nema mogućnosti ni za pokajanje!)

Opusteo je Svet, svet je ostao bez ljudi!

(Uvek sam se čudio nad pričom o Sodomi i Gomori. Ljudi su se iskvarili, potpuno udavili u grehu… Uništeni su! Sodoma i Gomora su danas svuda, ceo svet je sodomizovan! Ne mogu ni da zamislim šta još, koje još grehe mogu da učine pa da budu uništeni kao čir, kao kancer…! Da, preostalo je još ljudi, još ima slovesnih ljudi, možda zbog njih i ostali žive… No, NE!… Pomislim da Bog više na svetu ni ne vidi ljude! Nisu li izgubili ljudsku suštinu i postali stoka beslovesna…

Možda Bog više ne vidi ljude jer ih ni nema! Možda je Bog Ljubav Stvoriteljsku povukao iz sveta i sveta više ni nema!)

Ipak, deca se još uvek rađaju, još uvek se Ljubav Stvoriteljska izliva na Svet!

Ipak, očigledno mi je da najveći broj ljudi na svetu živi prosto radeći, ispunjavajući svoje potrebe i u srcu ne smišlja zla i ne povodi se za zlom. Normalno i po prirodi svojoj. No, svi ti ljudi u svom biću imaju pitanja i nevolje koje, kad se postave i dese, a nisu u okviru matrice (pred)postavljenog sklada (mira) reaguju ne-slovesno, ne-voljno, rekao bih – u nesvesnoj zabuni, nekom trenutno haotičnom stanju bića… (Jer ne znam što činim, jer ne činim ono što hoću, nego na što mrzim ono činim. (Apostol, Rim. 7, 15) Ne bih prihvatio da se na ljude odmah stavi žig greha! (Pokajanje i oproštenje su sastavni deo matrice sklada u kojima pravo čovekovo biće egzistira. One, zaista, brišu „grešku“.) No, kada „greška“ postane nova, drugačija matrica u kojoj biće nastavi da stalno živi, „greška“ postaje živi (neprestani) greh! Čovek gubi svoju ljudskost. Gospodari-ratnici namerno ili nenamerno u ljudima pobuđuju tu zbunjenost, za-bunjenost (buna, bunilo…) jer je to stanje-kontekst u kome ostvaruju potrebu svoje ne-ljudske pohlepe, nezasitosti bića, gospodarenja…!

Gospodari nisu ljudi, robovi predaju svoju ljudskost…!

No, sloboda još uvek vredi, još uvek je najveća vrednost u Vaseljeni.

Istorija, čak i prosto istoriografski posmatrana i tumačena, i ne u okviru Duha, gde se vidi samo kao potpuno iščašena, ljudska istorija u svojoj hronologiji ima povremena i nelogična „iskakanja“ čak i izvan svog pretpostavljenog-autologičnog reda. Nekada se neki deo ljudskog roda , neki narod, neka klasa, neočekivano i iznenađujuće, na neki način izdvoji, posebno odluči u uobičajenom toku istorije, svoje i svetske. Nekad je to (i uglavnom je) neki silovit i nasilan uspon i prodor ratnika (Huni ili Mongoli, recimo, u evropskoj istoriji) ili je prodor novih pronalazaka (uglavnom tehničkih, kao u Evropi u XIX veku). (Naravno, „iznenadnost“ je posledica lokalne izolovanosti i neupućenosti u celinu, što je osnovna slabost evrocentrične istoriografije. Recimo, Mongoli su vekovma rasli pre no što su pod Džingis-kanom dostigli vrhunac i iznenadili Evropljane. Industrijska revolucija i doba velikih pronalazaka u Evropi je očigledni vrh naučnih napora Kineza, Arapa, starih alhemičara… Kada se njihovo znanje iznenada izlilo na plodno tlo novootkrivenog kapitalizma evropske buržoazije i bogatstvo „novih“ kontinenata. (I sami kontinenti su iznenadili samo Evropljane!)) Osnovna mesta evrocentrične istoriografije su „da je neki sposoban vladar nešto pametno isplanirao i spretno uradio“ i da je „genijalni naučnik nešto otkrio“. U stvarnosti, realnoj i sveljudskoj, to tako ne biva. U slučaju Mongola i Huna, inspirativnost nekih žena je počela odnosno završila neki proces. Velika otkrića nisu neočekivana koncentracija inteligencije već dominacija „mamonističkog“ (novčano-pohlepnog) duha koji je ovladao zapadno-evropskim bićem ljudskim. Hoću da kažem da su neke neprimetne, naoko nevažne sitnice, kamenčići spoticanja, okidači-detonatori već nakupljenog eksploziva ili da opšta (sveljudska) duhovna stanja čine ambijent u kome je nešto moguće ili je neostvarivo. (Naravno, sva ljudska dela i ustrojstvo celog sveta su samo rezultanta sveljudskog „vektorskog“ slaganja, sumiranja sila. Izdvajati neke ili nečije posebnosti je pogrešno, pogotovo iz pozicije ideologije o stalnom i neprekidnom (kauzalnom!) progresu, usponu civilizacije.

Otpavši iz SveSvetskog Duha Ljubavi, reka čovečanstva je postala samo haotično kretanje, bez smisla i cilja, ka mračnom ponoru samouništenja.

U Povesti Ljudskog Roda postoje iskakanja i ispadanja. Počevši od Prvog greha, pada i  posle kainozne bolesti, i gradnje Kule i Grada vavilonskih, početka rasejanja i uspostavljanja okvirne hijerarhije  i ratovanja kao „prirodnih“ osnova egzistiranja ljudi u zlu… tj. početka ljudske istorije (propasti!), permanentnog obitavanja u okruženju Bolesti, Straha, Rata, Gladi i Smrti (apokalipsi). Sve su ovo osobenosti stečene u grehu i sa grehom, bez osnove u (stvorenom) biću čovekovom. Neke od njih su toliko bezumne, protivprirodne za sam ljudski duh, da mi više izgledaju izvan-ljudske nego iskvareno-ljudske. Jedna među tim osobenostima je posebo istaknuta u modernom dobu čovečanstva. Na prvi pogled – izgleda skoro ljudski. Na drugi pogled, kad se uzme u obzir njena jeziva rasprostranjenost i duboka ukorenjenost u ljudima, deluje zastrašujuće bez-ljudski.

Jedini demon koga Isus Hrist imenuje u Jevanđeljima je mamona.

Ne možete Bogu služiti i mamoni.

Demon novca.

Ne verujem da su ikada u povesti i istoriji čovečanstva trgovci uživali čast i poštovanje. Za razliku od pesnika, zemljodelaca, veštih majstora… pa čak i ratnika, trgovački posao je preziran. Kao neki lešinari, grobari, đubretari, osobe koje su iza drugih sakupljale odbačeno, propalo, nepotrebno, suvišno i prljavo, trgovački posao je prihvatan jer je bio koristan ali nikada nije bio poštovan. (U svim pričama i predanjima, trgovci su obeleženi kao osobe čiji rad ćete prihvatiti ali nećete sa zadovoljstvom sesti s njima i uživati u razgovornoj priči. Njihov posao je toliko ostao omražen u zajednicama da su maltene jedini posebno označeni i, na neki način i zabranjeni, u raznim religioznim konfesionim propisima. Kao i prostitutke, dželati, poreznici… smatrani su nečistima…

Danas su, eto, gospodari sveta.

Nejasno je kako je novac došao među ljude. U redu, stoji ta priča o potrebi efikasne razmene dobara i deluje prilično logično. S druge strane, novac se pojavljuje i kao oznaka gospodara. Gospodari su ga stvarali i na njega svoj lik stavljali. Novac je bio i materijalna zaloga rada i bogatstva ali i izraz zajedničke volje, dogovora među ljudima da to-i-to  predstavlja mernu jedinicu. Zlato i srebro su prihvaćeni i kao „plemeniti“ metal zbog svojih fizičkih osobina (trajnosti i sjajnosti) i kao relativna retkost. No, da se razumemo, njihova „skupocena retkost“ nije sasvim nužna pretpostavka za „opšti ekvivalent“. Jedina osnovana pretpostavka na kojoj se drži čitava koncepcija je opšta, zajednička saglasnost, slobodna volja ljudi da prihvate taj uslov. To daje vrednost srebru i zlatu. (Inače bi i srebro i zlato bili doduše materijali prijatnog i trajnog sjaja ali bez neke naročite praktične upotrebne vrednosti. Ni njihova relativna retkost nije od presudne važnosti. Mnoge ljudske zajednice na svetu su se koristile nekim drugim etalonima, školjkicama, kamenčićima… I, ne vidi se neka posebna potreba da „opšti etalon“ bude retko i teško dostupan. Ukoliko su ljudi saglasni u dogovoru da to-i-to bude etalon razmene, sasvim je svejedno koji je to materijal, makar bila i obična zemljana prašina. (Ja predam višak svog žita za šaku prašine i šaku prašine dam za prase: operacija završena. No, neko će da skupi gomile zemlje i da „kupi“ svo žito i sve prasiće pa će da nanese štetu celoj zajednici. Dakle, ovde se pojavljuje nepoštenje, zla namera, zlo delo… To nije predviđeno ni poželjno u ljudskoj zajednici! Ono što nije dobro, trebalo bi da bude sprečeno i uklonjeno iz zajednice kao i bilo koja prirodna ili neprirodna nevolja. No, u ovom slučaju, problem-nevolja se ozakonjuje, odnosno prvi put se u istoriji čovečanstva nešto što je nepoželjno stavlja u okvire zakona… A zakon je opšta volja zajednice, dogovor oko koga se svi slažu. Naravno, zakoni se donose da se spreči neka negativnost. Zloupotreba „opšteg etalona“ se zabranjuje.

(Da se podsetimo: nije etalon sam po sebi bio problem. Problem je bio nepoštenje. Dakle, kao i kod ostalih zapovesti (ne ubij, ne kradi, ne laži…), zabrana se odnosi na neku ljudsku osobinu-postupak koja je štetna za ljudsku zajednicu. Na izvestan način negativnost se, makar i negativno, legalizuje – priznaje joj se postojanje. Podsetimo se: u rajsko vreme nije bilo zakona-zabrana (osim: „ne jedite ploda sa drveta poznanja dobra i zla!“). Nije bilo ničeg da se zabranjuje jer – nije ni mišljeno ni činjeno ništa protiv ljudske zajednice. Ljudi su bili bez zla. Grehom-padom, ljudi počinju da čine zla. Počev od Božjih Zapovesti, pa nadalje, zakoni postaju deo egzistencije ljudske zajednice. U samom početku povesti ljudske, u drevna vremena, malo je bilo zakona. Nisu bili potrebni. Sa sve većim širenjem zla i znanja, zakoni postaju jedini i neophodni kontekst egzistencije ljudske zajednice. Ljudi su nekad živeli u ljubavi. Posle su počeli da žive u zakonu.

Zakon je zamenio Ljubav.)

Podsetimo se: (u mom tumačenju) Ljubav je sama osnovna Božja (pra)tvar, realna materija od koje je stvorena Vaseljena i Rajski Čovek. (Dakle, nije samo osećanje, apstrakcija koja opisuje neko stanje…) Kao Božja PraTvar suštinski je drugačija od materije. Ima svoju Etiku i apsolutno je Dobro. Božje je delo, emanacija Božjeg Duha i suština je i osnova Sveta. Čulni svet, svet dostupan ljudskim čulima, se oblikuje zajedničkom nadsvešću svih ljudi. (Svet se kaže MI!) U Božjem Svetu, Govoru-Tekstu kojim je opisan, ljudi mogu (iz svoje slobode) da oforme svoje pod-tekstove, kontekste u kojima realizuju svoje zajedništvo. Posle greha-pada, ljudi to i čine, ali su ti konteksti osnovani na „znanju dobra i zla“, nesavršeni su i, realno, po-grešni…

Zakon Ljubavi postoji u vremenu Raja. To je Sklad u Duhu, među ljudima i sa Svetom. Taj Zakon je bez zabrana i kazni, to je naprosto način na koji se ljudi među sobom i sa svetom usklađuju u postojanju i „vibraciji“… To je jedini prirodno-normalan zakon, način egzistencije u Dobru.

Božji Zakoni su pravila po kojima se ljudi upravljaju u povesti „dobra-zla“ posle pada i početka ljudske propasti. Zakoni koje ljudi sami propisuju početkom svoje istorije se, doduše, osnivaju na Zakonima, ali su sve nesavršeniji i po-grešniji.

Propast ljudska počinje i nastavlja se kroz istoriju od kule vavilonske-grada i rasejanja i degradacije ljudskih izdvojenih grupa-naroda (rasa, kultura… i parcijalnih religioznih zajednica (konfesija).

Grad nastaje iz straha i dalje (se) razmnožava i širi strah kroz hijerharizaciju ljudske zajednice i ratovanja.  Postojanje klasa-kasta je kontinuiran izvor nepravde i zla među ljudima. Uspostavljanje gospodarske i robovske klase je početni i krajnji izvor permanentnog zlo-činjenja u istoriji čovečanstva.

Selo je jedini prirodan-normalan način organizovanja-konstitucije ljudske zajednice. (Konkretno je povezano sa svetom, ne postoje (institucionalne) hijerarhije.)

Selo, ljudi u okviru seoske zajednice, (materijalno) živi od svog ličnog rada. To je jedini prirodan-normalan način.

(Da bih bio jasan, kad kažem „selo“ ne mislim na neki, bilo koji, istorijski oblik-model sela. Mislim na način organizovanja: ljudi u porodičnim celinima se grupišu po zahtevu svojih potreba i mogućnosti ispunjavanja u skladu sa svetom.)

Selo, u okviru svoje egzisencijalne matrice, nikad ne bi „izmislilo“ novac. Novac u selu ni za šta nije potreban.

Selo, u okviru svoje egzistencijalne matrice, je skoro „savršeno“. Može vrlo efikasno da zadovolji svoje potrebe a da ne nanosi štetu ni svetu-prirodi ni drugim zajednicama. (Ako ima viška, dobrodošao je. Ako ima manjka, rešivo je.) Maksimalno je usklađeno sa prirodom-svetom.

Selo je iz prirodnog sveta „došlo u probleme“ osnivanjem gradova, širenjem ne-kulture gradova… („Kult“… kultura… je reč koja je u svom pojmovnom značenju vezana za zemlju-prirodu, tj. svet… i ljudsku brigu-gospodarenje nad svetom (domaćinsko!) … selo se našlo okruženo gradovima!

Prvo je bilo napadnuto, ratom i strahom ugroženo!

Zatim je i u selo prodrla hijerarhija.

Zatim pohlepa! (Gomilanje neprirodnih potreba, nepotrebnih potreba…)

Sve je to ne-kultura stvorena u gradu!

(Kad kažem „kultura“, naravno da uopšte ne mislim na „razvijenost i podržavanje običaja dobrog ponašanja u zajednici“. Ova mehanicistička i isprazna  „umetnost“ podražavanja društveno prihvatljivih pravila ponašanja je samo izraz krajnje dekadencije duha. Ona, zaista, nema nikakve veze sa bilo čim duhovnim. Takođe, tek pomalo sam sklon da kulturu dovodim u vezu sa bilo kojim institucijama, umetničkim ili filozofsko-naučnim. One, bilo da ih shvatamo kao formalno organizovane kolektivne esnafe ili zajednički „duhovni“ napor udruživanja ljudi oko neke „ideje“, odnosno ideologije, su samo senke duhovnosti. Kultura mora da bude način, kompleksan izraz zajednice ljudi prema Svetu, Svetu Ideja (u najboljem smislu Filozofovog učenja o „ideji“), pojmovno transformisanje Ideje (Božjeg Sveta) u objektivan realitet ljudskog sveta. Naravno da, pre svega mislim na umetničku ili misaono-filozofsku transformaciju kojiom se objektivizuje metafizička apstrakcija. Ali, i svaka „životna“ objektivizacija (majstorsko-tehnička, zemljodelska, inženjerska…) spada u kompleks kulture. Ljudi u gradu ili selu imaju podjednake uslove i mogućnosti da vrše ovakav proces. No, grad nosi svoja psihološka obeležja, koja se „utiskuju“ u delo, izraz ovakvog procesa, i suštinski kvare, razjedaju „materiju“ dela, kvare strukturnu matricu, etiku dela i ono postaje ne-delo. Otuda je ovo ne-kultura grada i duhovna izopačenost. Dakle, ljudi individualno mogu podjednako da stvaraju kulturu i u okviru grada i u okviru sela. (To je druga tema…) Ali, kao izraz kolektivne svesti i objektivizacije, grad stvara ne-kulturu, selo stvara kulturu.)

Kroz istoriju selo je, na svaki zamisliv način, eksploatisano od grada. Vrlo grubo i mimo svake etike, selo je – silovano!

Ne-kultura grada je ne-kultura gospodara… I – robova! (Iz hijerharizacije, iz osnove straha i kainoizne bolesti izranjaju (kao devijacije duha-duše) i gospodari i robovi. Oni su simbiotska zajednica. Njihova nevolja i njihova odgovornost za poredak zla koji uspostavljaju je zajednička!) (Selo nema tu kategoriju. Selo je zajednica u slobodi jednakih pojedinaca koji su funkcionalno raz-vrstani.) Najočitiji element ovog procesa-kategorije je obična fizička pri-sila, osnovni alat kainoznih ratnika. U suštini ovakvog poretka je dominacija materije nad duhom. (Nadam se da nemam čitaoca-sagovornika koji će u činjenici da je „grupa ljudi koja je ratom savladala drugu grupu ljudi“ tom činjenicom dokazala bilo kakvu ljudsku prednost. Dokazala je, dozvolimo li tu apstrakciju, prednost zla, ne-kulture. Istorijski uspostavljena (i opšte-prihvaćena!) superiornost ratničkih grupa (naroda) je jedna od najcrnjih, najdemonskijih, najgorih „dostignuća“ tzv… civilizacije! (Reč i pojam „civilizacija“ u modernom dobu istorije je poprimila apsolutno pozitivno značenje. Ona ga nema ni kao reč! Kao reč samo i, doduše, tačno opisuje objektivnu, pri-silnu dominaciju grada. Pojmovno opisuje čitav kompleks ne-kulture, kainoznih devijacija ljudskog duha-duše. Dakle, činjenica da dominira, gospodari ne znači da je to i – dobro.

Civilizacija je ne-kultura!

U takvom poretku bilo je logično, „prirodno“, da naj-neprirodnije, otpale od Ljubavi i Dobra, zlo-namerne, demonske „sile-pojave“, kao što je i novac-mamonizam, zagospodare čovečanstvom.

Trgovci se u istoriji pro-javljuju na neki način kao „mamonistička sekta“. Zaista, ako se ozbiljnije pro-analizira struktura i fenomenološka uloga „trgovizma“ u društvu, otkrivaju se bitne karakteristike „paramističarske (interesne!) organizacije“.

Pogledajmo, pre svega, skicu kapitalizma, izvesnog društvenog fenomena, koji je u modernoj istoriji postao (i) pojmovna metafora neke apstraktne sile. „Sile“ po svojoj prirodi različite od antropogenetskog modela, „sile“ nekih drugačijih osobina ali sa imanentnom etikom, sa svojom „voljom i slobodom“. Volja kapitalizma je, doduše, ne-volja, ima svoja interna pravila i nad-ljudske osobenosti. Etika kapitalizma je etika surovosti i, mada, kao takva, nemoralna, ali je – „etika“. Ljudima se, u stvari, ukazuje kao neka nad-prirodna sila. (Nije „natprirodna“ ali je van i iznad ljudske prirodnosti.) Nije dobra ni poželjna, kao neki uragan ili vatrena pošast, ali postoji i po pravilu prirodnih zakona je neizbežna i nezaustavljiva. (Ustvari ima i odlike ničeanskog „nad-čoveka“, nad-prirodne sile, slepo amoralne ali dosledne.) To je fenomenološka slika kapitalizma. Realno-objektivno, razlika kapitalizma u odnosu na druge načine privređivanja i raspodele materijalnih bogatstava je sadržana u maksimizaciji i privatizaciji produkata rada prirode i zajednice. (Ako je u Drevnom Selu čovek stvorio višak vina ili hleba, čovek ga je podelio sa ljudima. U kapitalizmu čovek uzima viškove vina i hleba od ljudi i sakuplja ih u samo-samo-svom magacinu. U prvom slučaju, viškovi služe jačanju zajednice. U drugom kapitalista je parazit na telu zajednice.)

Definicija „klasične trgovine“ se tiče organizovane grupe ljudi koji obavljaju posao razmene materijalnih dobara između zajednicȃ ljudi. U okviru konstruktivne matrice čovečanstva koju su činile sela, ravnopravno udružene porodice ljudi okupljene po principu zajedničke volje i interesa, trgovci i trgovina nisu bili mnogo potrebni. Sela su, po pravilu i u skladu s prirodom, uglavnom i najvećim delom, materijalno bila samodovoljna. Materijalna proizvodnja je bila usklađena s potrebama i potrebe su bile usklađene s proizvodnjom. Viškovi su bili retkost (i raspodeljivani su interno), manjkovi su bili još ređi. (Treba primetiti da i „višak i manjak“ nisu toliko zavisni od rada, tj. proizvodnje, koliko od „potrebe“. Potrebe su, pak, veoma promenljive i relativne. Njihova veličina se često ili prečesto određuje psihološki. Realno-fizičke potrebe u konačnom zbiru su manji deo ukupne potrebe. Raznovrsnost i veličina potreba mnogo više zavisi od psiho-emocionalnog stava. Materijalne potrebe su više posledica „hoće mi se…“-stava nego egzistencijalnih nužnosti.) Naravno da u takvoj situaciji trgovina nije ni bila naročito važna niti trgovački posao cenjen i potreban. Prezir prema trgovini počinje iz takvog okruženja i vremena i evidentan je u svim posebnim grupama-kulturama.

Prevladavanje gradova na mapi čovečanstva menja situaciju.

Grad je kula gordosti, strah, izdvojenost od sveta i usamljenost među ljudima, hijerarhijsko-klasna struktura, rat, ne-kultura…

Trgovci su se pojavili u gradu kao potrebna zamena ratnicima. Pojednostavimo: ratnici su već i gospodari, uz sve ostale grehove u njih se uselila i lenjost. Da se ne bi stalno maltretirali izlaskom na sela, ovlastili su trgovce. To je selu verovatno izgledalo kao bolja varijanta. Ne bi bilo bola i pogibije a za svoju hranu su dobijali razne stvari od kojih su neke bile i korisne. (U gradovima se razvilo zanatstvo. Zanatstvo zaista jeste pozitivan deo grada. Pošto su sela bila premala „tržišta“, zanatlija u gradu, jednom centru, je snabdevao veliki broj sela. U selima ljudi, uz sve drugo, sami proizvode i alate. No, kako je za ovakve poslove potrebna i naročita veština, zanatlije su u gradovima mogli da se sasvim posvete i ljudi su dobijali dobre alate. U ovaj koristan proces se, nažalost, uskoro utisnula jedna tipično gradska karakteristika – pohlepa. Neprirodne, nepotrebne potrebe su počele da se ugrađuju i u selo. Nepraktični, nekorisni zanatlijski proizvodi su postali nepotreba potreba i pohlepa je širom otvorila svoja nezajažljiva usta. (Pohlepnost je, kao i kainizam, bolest duše.) Trgovci zamenjuju ratnike i ta promena, kao i mnoge kasnije u istoriji, u početku izgleda bolje, stvara utisak napretka. Uskoro će se pokazati da je cena mnogo veća i posledice mnogo gore.

Kada se i kako desilo da veliki broj ljudi zaboravi da radi. Lenjost izgleda kao jedan od najbeginijih grehova. Pre se smatra ličnom slabošću koja nema mnogo veze s drugim ljudima i životnom zajednicom. No, na stranu prosta činjenica da posao koji ne obavi lenčuga mora da obavi vrednica i da ukupno blagostanje zajednice opada zbog lenjosti… Lenjost je navika koja nas lišava mnogih životnih zadovoljstava. Normalna lenjost, ako je i ne smatramo psihičkom bolešću, svakako je katalizator, inkubator mnogih drugih bolesti koje priziva. Fizičko zadovoljstvo koje donosi rad je veće od zadovoljstva nerada. Rad je zaštitnik tela, rad je najmoćniji pro-socijalni mehanizam, rad nas povezuje sa svetom, prirodom i zajednicom. Rad nam omogućava da bližnje-voljene darujemo-iskazujemo ljubav… Odmor tela je divan osećaj jedino ako smo radili… Svi znaju koliko je slađi hleb i vino koliko više prija ako su usledili posle rada… Itd…

Ipak, od vremena nastanka gospodara rad je izgubio svoju privlačnost i ugled. Naročito fizički rad. Pa… i umni rad se rado izbegava… (No, moram da primetim da ljudi koji su na bilo koji način stekli „pravo“ da ne rade (penzija i sl.) po pravilu i s mnogo volje počinju da rade. Socijalizovani rad (zaposlenje) koji im je bio muka i teret zamenjuju, vrlo poletno, svojim ličnim radom. Gospodarenje je vremenom kod ljudi stvorilo odbojnost prema radu. Ta osobina je vremenom postala opšte-ljudski prezriv odnos prema radu i lišila nas mnogih zadovoljstava. Osim toga, u modernom svetu ne postoji skoro nikakva logična povezanost između rada i blagostanja. (U strukturi „plate“ rad je najmanja stavka. Prilagođenost, lojalnost, socijalna lukavost… su mnogo važnije…) Ako je čovek nekada morao na bilo koji način morao da bude porobljen da bi bio rob, danas se ropstvo implicitno podrazumeva!

(Ko god ne veruje u ovu napomenu o radu kao „izvoru zadovoljstava“ verovatno ne poznaje nikog od seljaka „starijih vremena“… Ti i takvi ljudi bi se naprosto psihički (pa i fizički)  razboljevali ukoliko ne bi mogli da rade! Lenstvovanje je njima kazna!)

S jedne strane pohlepa, s druge lenjost… su moćne „mengele“ koje su u nekom vremenu stegle čoveka-pojedinca i navele ga da „proda“ svoju slobodu i „uživa“ u ropstvu.

(„Uživanje“… Jedna od takvih, sličnih slabosti svojstvenih čoveku… Rekao bih da je prirođena i urođena… Tipična je i za životinje pa, na neki način, i biljke. Jedna od veza sa svetom, način na koji se vezujemo za svet i prirodu. Nemoguće ju je oglasiti za greh. No, s druge strane, stoji u izvorištu mnogih (svih?) strasti. Dakle, zaključićemo da neke ljudske osobine-navike ne moraju biti po-grešne, grešne a da se ipak učestalo javljaju kao po-grešne strasti. No, prirodne osobine postaju strasti kada objekat želje-potrebe na neki način zagospodari bićem čovekovim.

(Važno je da napomenem, za svaki slučaj, da ljudske slabosti ne smatram ni neprirodnim ni bliskim grehu. Ne smatram ih izvorom zla dok su granicama prirodne normalnosti. Eventualno insistiranje na „gajenju“ isključivo „korisnih“ ljudskih osobina pre može da nas odvede u područje greha nego „savršene ljudske zajednice“. Pod strastima podrazumevamo bilo koju neprirodno preteranu posvećenost nečemu (bilo da je stvar ili proces) i to se odnosi i na pozitivne i na negativne (pojave, procese). Takođe, čovek koji bi praktikovao isključivo korisne i pozitivne postupke bi se poistovetio sa mašinom. Slabosti, u prirodnoj meri,  nam obezbeđuju ljudskost.)

Ljudi su postepeno i permanentno počeli da napuštaju drevni svet. Osim što su to činili i fizičkim telom, izlazili su i iz Duha u materiju. Iz zajedničkog Sveta u parcijalne, podvojene svetove, iz Drevnog MI u narode i religijske zajednice-konfesije, iz sela u gradove, iz Ljubavi u zakone, iz slobode u ropstvo… Napuštanje Duha je oslabilo i personalne osobine. Ljudi su postali slabiji, gluplji. Lažne vrednosti su poput đubreta okružile ljude i odvojile ih od Istine. Takvi, postali su lak plen socijalnim predatorima. Osim ratnika-gospodara, koji su, ipak, definisani sopstvenim socijalnim kontekstom-matricom svoje egzistencije, zaista i intelektualno inferiorniji. Nedostatak socijalne „lukavosti“ je učinio njihovu epohu ipak… nekako – „podnošljivijom“. Prostoća njihovog gospodarenja silom je većini ljudi-robova ipak omogućilo suštinsko održavanje slobode. No, prikrivena plaštom prezrenja, nova klasa gospodara se pomaljala na pozornici istorije.

Trgovci, po prirodi svog posla, po kontekstu matrice u kojoj egzistiraju, su ovladali osobinom svog posebnog gospodara, toliko značajnom da je njegov nadimak, njegovo posebno, socijalno ime – lukavi. (Lukavost se, u skladu s istorijskom mimikričnošću njegove egzistencije, minimizuje u hijerahiji zla i smatra ne nekom posebno lošom osobinom, čak se i blagonaklono prihvata. No, čini se da su njeni dometi, još od pragreha, zaprepašćujuće zlokobni… Toliko da ugrožavaju same temelje sveta!)

Laž i mimikrija!

U samom Raju, savršenim ljudskim bićima, Adamu i Evi, su doneli zlo.

Šta očekivati od oslabelih, manje vrednih potomaka, kakvi su ljudi postali kroz svoju istoriju greha…

(Nadam se da ne moram da napominjem da pod „trgovcima“ najmanje podrazumevam ljude koji za svojom tezgom rade svoj posao. „Trgovci“ su ona „nevidljiva“ grupa ljudi koja u nekoj svojoj „kuli“ kuje zaveru protiv ljudi i sveta i koja neposredno saslužije sa đavolom-mamonom.) Možda izgleda da nepotrebno unosim neke „mističarske“ elemente u ovo, bar po nameri, razumno promišljanje. No, čak i u kategorijama racionalne, materijalističke, naučne „diskurzije“ moramo da prihvatimo realnu egzistenciju takvih elemenata… pa čak i ako ih prihvatimo samo metaforički. Osim toga, kaže se da je najveća đavolova podvala- uverenje da đavo ne postoji…!

Možda trgovci u samom početku svoje istorije nisu bili ovakvi kakvim ih prikazujem. Možda… Ali, sigurno je da su definitivno postali takvi.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

LINA KIŠA

Nedeljama već ne pada kiša. Letos, isto tako, a još je bila i nesnosna vrućina. Sada je sredina decembra i meni je temperatura, od 0 do 10, sasvim prijatna. Ipak, jako mi nedostaje kiša.
Ona mirna, ponekad snažnija, koja se čuje na olucima i ponekad se strese sa grana. Lišća više ni nema.
Nekad sam voleo da gledam zvezde. Sada bi bila prava prilika, hladno je i vedro, nema meseca. Nekad sam voleo da gledam oblake. Sada, uopšte, retko pogledam u nebo.
Ne maštam i ne nadam se. Svoju sam maštu pretvorio u idealističku filozofiju, prilično temeljno je postavio i samo se nadam da će je nekad-neko čitati. Druge nade sam prebacio u neki drugi svet, s onu stranu smrti. Kad tamo pređem, nadaću se da ću naći Linu. Posle svih onih divnih devojaka, samo mi je ona preostala. E! „samo“!… Lina je moja idealna žena, pomalo složena od svih onih za kojima sam čeznuo, u koje sam se zaljubljivao, koje sam ostavljao… i – Lina je lik iz mog romana. Nisam, u početku, mnogo mislio o njoj niti planirao da ima značajnije mesto u toj priči. Nekako tiho i neočekivano se nametnula, postala glavni stub a ja sam se zaljubio u nju. Sedeo bih u svojoj sobi, krio se u polumraku od vrućine i trudio se da namamim san u postelju i preživim još jedan na putu ka svom pravom domu. Lina me svog obuzela, okružila, činila boljim i hrabrijim. Danima sam se borio da je još malo zadržim uz sebe, da dišem njen dah i ogledam se u njenim očima. No, priča je tražila da ona otputuje i ja sam samo mogao da puštam tople suze dok mi se srce širi po celoj vaseljeni.
Kažu da je Pigmalion, ustvari, na kraju rekao: „Ne zaljubljuj se u svoj model!“Složio sam se s njim jer sam ponekad, zaljubljen, modelirao neke devojke u neke modele i teško prolazio kroz razočarenja. No, Lina nema svoj model u stvarnosti, ona je nastala sama od sebe. Prolazeći kroz mnoge (nejasne) metafore polako sam zaključio da mogu da je potražim tek ako se nađem u onom (svom) idealnom svetu.
U nekim danima sam šetao po beogradskim svetlima i senkama i gledao, tražio njeno lice. Mnogo sam lica video i nijednom njeno. Bilo je mnogo sličnih, ali, naravno, nje nije bilo. Da je vidim, znao bih odmah, toliko sam svestan njenog izgleda, pokreta, glasa. Ona je živa i negde je na svetu. To znam kao što znam da ću je videti u našem raju. (Jer, izgleda da je raj zaista stvoren samo za dvoje.)

Noć.

Troma, blatnjava, teško joj se lik razabire.

Kiša.

Mirna, nestalna, nesigurna u sebe. Predivno mekana i setna. Kao devojka na početku svog uzrastanja: još nesigurna u sebe a mreška se kao more pred buru od navale slatkih sokova probuđene žene. Od toga uznemirena čezne za mirnim zagrljajem, povratku u mirne dane koji su nestali pred bujicom očvrslih sisa, neukrotive zadnjice, paperjastih dlačica i kose zanesene na vetru novembarske hladne kiše. Imao sam jednu takvu u najlepšim danima kada još nije znala treba li da se ljuti ili plače, kada je još uvek volela sebe više nego bilo koga drugog, kada joj se razum bespomoćno povlačio pred plimom osećanja. Imala je kosu boje šume kada iz kraljevskih nijansi pozne jeseni prelazi i jednobojnost zimskih snova zamrzlih poljana i pucketanju vatre usred usamljene kolibe, bez straha, sva utopljena u ljubav.

Zaljubljivao sam se premnogo u svojim mladim danima i nisam birao. One su birale mene. Ipak, najviše sam voleo pametne i ponosne devojke. Najčešće se ispostavljalo da je ponos zaštitni sloj preko ranjivosti. Pamet nije vredelo kriti niti je silom pokazivati. Bila je tu, u očima i na licu i bojila ih u lepotu koja ima svoje eto, zato! Što su bile pametnije, to su više ćutale. Eh…

Ali nestale su gustim kišama svakakvih godina koje su se valjale preko mene i na kraju me, beznadežno izgubljenog, uvaljale u jad i bedu poraženog života i nerazumnu čežnju da se vratim svom jedinom domu. A, koga ću tamo sresti… Moju Linu iz romana ili neku od svih tih koje me se više ni ne sećaju. Kako ću, onda, Bože, u Raj! Nije Raj stvoren samo za dvoje: mora ih biti najmanje dvoje. Sam tamo – ne može. Lina je samo moja misao a ja, svim tim predivnim devojkama, nisam više ni misao.

Ima ih desetak i neko vreme sam još imao uvid u njihove živote i misli a onda su nestale i nadam se da više nikad neće da me vide. Ljut sam jer me izjeda ponos i detinjasta krivica što su dopustile da tako propadnem. Ja, koji sam bio odvratno samoživo i samougroženo biće.

A, eto, neke su me bar neko vreme i bar mislim volele. A ja sam stalno bio nezadovoljan jer mi je nedostajalo ono jedno rano jutro kada ću da ustanem i da odem zauvek. Sada mi je jedino zadovoljstvo da dočekam zoru, prve šuštave zrake svetlosti i zaronim se u mrak sopstvenih zatvorenih očiju.

Beznadno sam i neobjašnjivo usamljen na svom besmislenom putu, sve više i bukvalno živim u svom svetu i sve teže se služim razumom kako bih opstao među ljudima koje ne podnosim i u svetu koji obožavam.

A, eto, ni traga neće biti imenu mome među ljudima ni na svetu.

Ja zaista s naporom i sve teže uopšte postojim među ljudima. Sve teže uopšte shvatam šta se to dešava i zašto. Ostajem na svetu jer ne znam kako da napustim igranku a da ne načinim neprijatnost. Ispostaviće se da niko neće ni da primeti da sam nestao posrćući u nekom mraku po nekom bespuću iako sam mislio da mi je pod nogama bar nekakva staza.

Sam i uplašen.

Hoće li zašuštati moje breze i dozvati zoru da je vidim da me pomiluje i da se osmehnem u zabludi kako je svetlost i meni večna. Živeo sam svoj san a on čak nije ni bio lep. Bio je mučan i konfuzan. Nisam mogao da pobegnem iz njega. Imam 55 godina a od života možda imam 5-6.

Čekam da dođe kiša. Na weather sajtu vidim da će to biti prekosutra. Na jazz sajtu iz Sijetla slušam džez. (Ovaj za vreme je takođe iz Sijetla.) Mislim da bi mi se u vreme kad sam bio mlad dopala cela ta stvar sa internetom. Mogao bih da pišem i priče i pisma i da slušam džez. Sada slušam džez i pišem priče i romane. Pisma, čak i ova e-majlovska, niko ne piše i niko ne čita. Ipak, nekad bih, uz oktobarske kiše, bio srećan. Sada nisam.

Sada uopšte nisam srećan. Ponekad sam zadovoljan onim što pišem. Pišem tako da se što više vratim u stvarno daleku prošlost, da pišem kao što su Drevni Pesnici nekad pevali. Time sam se, naravno, isključio iz ovog sveta a u tom Drevnom, naravno, ne mogu da budem. Ovde mi se i ne živi, tamo ne mogu…

Tako… Samo čekam kišu…

Kada pada, lepše se i lakše osećam. Ne znam zašto. Verovatno zato što obožavam vodu. Ali je se i plašim. Plaše me mutne i duboke vode. Plaši me ta neka snaga, prevremenska snaga. Volim da je gledam, satima… Jedan od najlepših doživljaja iz poslednje godime u mom gradu je kada sam pod nežnom kišom sedeo na obali, umivao se vodom iz reke… Bila je noć i svetla grada su se rasprskavala u hiljade i hiljade duga i iskrica. Bilo mi je mirno, bilo mi je lepo,bio sam gospodar sveta.

Mučan je taj osećaj kada si gospodar sveta…

Sada sam na početku svoje osme životne potrage. Nadam se da će biti i poslednja, jer je ova faza nestajanja. Među ljudima sam u velikoj meri već i nestao. Svet me još drži tek toliko da nisam siguran jesam li živ ili sam već umro. Užasava me ta mogućnost da sam već umro a da to još nisam shvatio i prihvatio. Da živim u svetu koji je plod moje svesti i da gubim užasno vreme između paklenih ljudi i rajskog sveta…

Eh, koliko je sve predvidivo.

Bila je kiša u Gradu koji je pojeo moju mladost.

Od trenutka kada sam stigao, do trenutka kada sam, trećeg dana, otišao. Za svo to vreme sam bio oblivan jasnim a apstraktnim osećajem sreće i prilivom energije u moje biće. Energije koja je tu, na ulicama Grada ostala u vremenu od pre 32 godine, osetila me i vratila se u svoje biće. Nisam mislio ni o čemu konkretnom, nisam se sećao ničeg određenog, ali sam bio tu u oblaku onoga što sam bio i naprosto sam se transformirao, telo mi je u značajnoj meri promenjeno, lice je odrazilo lik koji je već davno nestao i nimalo mi nije sličan.

Bio sam tada prilično glup i konsekventno arogantan i konstantno nesrećan. Ali, neki ljudi su me voleli a da ja to nisam ni znao. Bio sam suviše opterećen sobom da bi obraćao pažnju na okolinu. No, sav takav, ozbiljno manjkav i osujećen, bio sam prilično popularan. Verovatno zbog te energije koju sam nosio a koju sam sam video kao sutonski sumračnu.

Vremenom, trudio sam se i prilično uspevao da menjam svoj karakter i loše osobine. Postao sam pošten i empatičan, potrudio se da više ni nehotice ne povređujem ljude. Ljudi, čak i meni bliske osobe me zaboravljaju i ignorišu.

Postao sam empatičan i više nisam simpatičan.

Četiri su promene između mene sada i mene u tom vremenu u tom Gradu. Više ne ličim na sebe ni fizički ni karakterno. Uglavnom ni sam sebe ne prepoznajem, ponekad do granice zaprepašćenja.

Grad i kiša su me vratili i – i u sasvim običnom ogledalu sam video sebe i prepoznao se i, gle, bio mi je simpatičan taj lik.

Ne, ne bih menjao ovo što sam postao posle mnogo truda i uklopio ga u sliku prilično dobre osobe. Poslednjih godina sam povremeno pomišljao da na neki način ponovo postanem ono što sam bio i, mada se nagrada čini primamljiva – da me vole- s gadljivošću odbijam taj sebični i isprazan lik. O, jaka je potreba da te ljudi prihvataju i, mada ih mučiš, vole na neki način. No, ja sam se okrenuo na drugu stranu ogledala i svoj lik prilagođavam uslovima „svog“ idealnog sveta. On, stvarno, ne postoji i nalazi se u nekoj hipotetičkoj budućnosti i u imaginarnim dimenzijama i ja se, bez ikakve garancije i uz mnogo sumnje, okrećem na tu stranu i žestoko patim ovde i sada…

Ponekad mi se čini da jednostavo i neminovno – propadam.

Išao sam da potražim posao i sobicu u kojoj bih, posle svih bezdomnih godina, postavio okvir grobnice u kojoj bih nestao…

…Samo da pada duga, tiha kiša dok prolazim na posao i s posla ulicom koja je bila pod kaldrmom pre tridesetak godina, da ne srećem nikoga koga bi trebalo pozdraviti i da nemam bilo šta bilo kome da kažem i da tuđe reči prolaze pored mog besmislenog osmeha.

S daleke periferije, koja nekada nije bila ni blizu Grada, dugo sam putovao do centra. Padala je jaka i obilna kiša, autobus je nosio mnoge znakove propadanja. Kiša je oblivala zamagljena stakla. Kroz njih, jedva sam raspoznavao ulice i mesta kojima sam se nekada kretao. Povremeno sam gubio orjentaciju, nešto zbog novih delova u slici Grada, nešto zbog drugačije trase kretanja. Onda bi se obradovao kada bi naišla ona poznata mesta. Fleševi sećanja. Dok smo stigli, kiša je prešla u strpljivo sipljivo natapanje. Hteo sam da vidim jednu od Lininih avatarijanki. Telefon je kazao da je zauzeta. Hoću li je uopšte ikada više videti. Prošao sam pešice kroz Bulevar i stigao do Zgrade. Mnogi likovi koji ulaze i izlaze, pričaju ispred. Kafana koja više nije to.

Čekam poznati broj dok se kiša prlja po čađavom asfaltu. Pogledam uvis i gledam u visoke prozore.

Kiša mi pada na lice i u oči.

Nekoliko letnjih dana se prošunjalo u početak proleća. Jednog dana su došli oblaci, nesigurno se vrteli, nestajali… Konačno su pustili kišu, zastali… Jednog jutra me probudilo sunce sa brega iznad sela. U ovo doba godine rano ujutro sija pravo u moj krevet. Bilo je u jednoj rupi od oblaka, sijalo pola sata a zatim je počela kiša. Padala je i prestajala. Kada je pala noć, padala je dugo i obilno, razbijala se i slivala niz moj plastični krov i limene oluke. Nisam stigao da je slušam. Nešto sam drugo radio ili sam bio zauzet glupostima. Crna magija ekrana i zvukova iz aparata me odvojila od drevne uspavanosti uz kišu.

Padala je i sutradan. Podložio sam vatru. Kiša i vatra nisu uspele da me odvoje od crne magije. Tek povremeno sam hvatao tišinu i zvuk kiše i vatre. Pre dvadeset hiljada godina su bile moje omiljeno vreme u mojoj pećini. Onda je crna magija zauzela svet i uvukla se u moju sadašnju pećinu. Prisećam se one da „pesnik u osami gradi svoju grobnicu u svetu koji je zao i nepodnošljiv“. (Zanimljivo, meni pećina simboliše i magičnu osamu i magičnu utešnost ženske seksualnosti. Konsekventno, došao sam do pesme u kojoj je Ona i moja ljubavnica i moja smrt i moj nov život. Kao nekakav povratak u matericu.) Srećom da nisam pesnik. Nekad me to obuzima. Skoro da ne uspevam da pišem normalno-ispraznu prozu. Bez svesne namere rečenice počinju da me uvlače u ritam, poetsku slikovnost. Ljudi to teško mogu da čitaju. Oni su u drugom svetu i tamo moje rečenice imaju ili neko glupo značenje ili su samo zamršen lavirint s povremenim razumljivim bljeskovima.

Izgleda da u mom svetu nema mnogo ljudi.

Samo svetlo i toplota vatre i muzika kiše.

Svetlo i voda. Dva elementa , dva Božja ispisnika. Nije ih Bog stvorio, oni su Božja emanacija, izraz Božje ličnosti i postojanja. Muzika je počela sa vremenom. Bila je i plač novorođenčeta i radost početka. Bila je vatra stvaranja sveta. Svemir je progovorio i u toj kolevci su začeta čuda. Puls vode i igra svetla. Otkuda je voda: da li je ceo svemir ili je samo izliv Božanske Ljubavi u Raj.

Svetlo i voda tvore dugu: pečat Zaveta.

Nekad davno, bio sam na vrhu planine usred Sredozemlja. Gledao sam mali izvor vode na vrhu planine na ostrvu u sred slane vode. Bio je sladak i tiho mirio niz padine ka moru. Sipila je tiha, topla kiša i mešala se sa večnim pulsom mora. Na stotine duga se prelamalo nad morem i pod nebom. Eto beskonačnosti: duga koja počinje od nikud i završava nigde. Boje, sve boje od početka sveta a mi, ljudi, ih, sada, vidimo samo nekolicinu. I opet su lepe. Muzika duge, spektar. Da mi je dat dar muzike, pokušao bih da čujem dugu i opišem je ljudima. Otuda je umetnost: potreba da se deli lepota.

Duga, gusta postojana kiša. Sručila se tokom dana i nastavila u noć. Odvaja me od nje muzika ali se usklađuju. Tužan sam, onako kako je Dante to opisivao, ali sam i opet uplašen, kakav je strah od života. Pre dve-tri godine u maloj sobici pokrivenoj limom, okruživala me i padala je i dobovala taj ritam cela tri dana. Pisao sam i ćutao, ćutao i pisao. Bio sam i uplašen od života i u potrazi za nekim putem, putem koji bi primio moje korake da stanem, solitude standing. Prošla su tri dana i kiša je prestala a ja sam najzad izašao iz sobe. Bukvalno sam tek tad otvorio vrata i zakoračio u spoljni svet. Moja soba i ostatak sveta. Nisam prepoznavao svet, potpuno sam gubio osećaj za prepoznavanje. Čudan je to osećaj, verovatno je neka vrsta ludila. S naporom sam se držao za ivicu stvarnosti i ne sunovratim se u potpuno neupoznatljivo. Zašto li se uopšte trudim da ne poludim: jurodivim… i to je neko rešenje, zar ne…

Kiše, kiše… Kiše.

Kiša, treći dan. Povremeno se presipa, povremeno se samo drži tu u vazduhu, u neizvesnosti. Hladno je i tmurno… Dan i noć se slivaju i razlikuju se samo po satu.

Zašto nisam srećan. Da li ovo nije moja kiša. Lina je daleko i preti da će postati samo romantično-tugaljiva prazna priča. Tamo negde daleko gde ja nikad nisam bio, ono tamo pored čega sam prošao ne primetivši taj sokak koji izlazi na vrh brda, pored niske i široke kuće od stakla i betona, jedne brezove mladice koja šu(š)ti od bezgranične i tihe sreće mladosti koja je izbegla svim iskušenjima i svim strahovima i meša se sa zagrcnutom radošću deteta koje se ne vidi ali toliko ispunjava dvorišnu livadu pod njenim brižnim i spokojno moćnim pogledom. Nisam video taj putak i on je ostao pokriven gustim zaboravom… Od prašine davno izgubljenih mirisa kiše… I ruža otežalih od kapi… Pognutih cvetova…

Mora da ovo nije moja kiša.

Skoro da je nisam ni čuo ni video. Došla je po kasnoj noći i tiho se uvukla u moj dom pa i u moju postelju. Tiha i mirna, topla, kao da je tu na svom sopstvenom mestu i tek tada sve bude baš onako kako treba. Prepoznao sam je po dubokom i spokojnom snu bez snova. Bila je tu i tek me lep miris jutra učinio svesnim iako je već otišla a ja sam opet ostao sam. Moja kiša.

Moja kiša o kojoj maštam u patetičnoj praznini premorenog života. Samo to mi je ostalo: besmislena nada u prozaičnom filmu… Da će iz presanjane prošlosti doći u zamišljenu budućnost i da ću ja tada shvatiti da je sve moralo baš tako da bude i da su sve greške i muke i problemi bili samo koraci ka meni nepoznatom a neminovnom cilju i epilogu…

„Epilog“, završna, natkriljujuća „Reč“… Ona koja može da da smisao svemu što se naizgled besmisleno odvijalo oko mene i obavijalo me maglovitim strahovima i bezvoljnim nadama.

…To je ta moja kiša, moja žena s kojom bih mogao da uđem u Raj i počnem da dišem posle duge smrti…

Najgore je što ja, sam i bez sebe, lažno mislim da će to, nekako, bez mog truda, da se desi samo od sebe i da sam ja to, nekako, već zaslužio u svojoj prošlosti. A, u stvari, ništa nisam uradio osim što sam maštao o sebi i životu, spavao utopljen u sopstvenoj laži i strahu od života i hranio se (i tovio) kolačićima talenata… Bili su lažni i ja sam ih sebično pojeo umesto da ih umnožim i podelim.

Bar sam i, makar i sada, shvatio i priznao sebi. A ima li to svrhe kad u mom životu više nema života i samo se nadam da će me smrt osloboditi i da ću se ja, najzad, naći na svojoj visoravni „među belim Čarninim cvećem“…

O, Bože, ovako patetičan nisam bio ni u najgorim danima svoje neodraslosti… O, da… tada sam bio ciničan i arogantan! (Izokrenuo sam ciklične crte karaktera svoje ličnosti!) Bojim se toga, bojim se sopstvene „Mlakosti“ (…“jer niti si vruć, niti si hladan i – ispljunuću te iz ustiju svojih“…) i bojim se da mi oproštaja nema jer sam onih „koji znaju!“

Ili… možda mogu svoje izmaštane nade da uzdignem u nadrealnost: „Jer hiljadu puta padoh i hiljadu i jedan put se podigoh i u Boga pogledah!“

Duga, topla, noćna letnja kiša…

Satima obliva mi srce i otapa led i žegu… Lišće šušti, noćni zvuci životinja i ljudi…

Najzad je došla.

Dugo se pripremala, nagoveštavala, danima se prmicala… I, onda, iznenada!

Bio sam okružen mukama i problemima, najviše svojom neodlučnošću, ustajalom depesijom… Ono, kad mi svet promiče kroz prste, sve oko mene se raspada a ja tonem u bezdani, bezlični ponor… Osećao sam je izdaleka, čuo njene pripremne zvuke… Poslednjih godina mi je donosila olakšanje i mir.

Sada, kad je stigla, bio sam u košmarnom polusnu, s pucajućom glavoboljom, bolestan i beznadan… Probudila me i glava je postala pusirajući otkucaj bola.

Posle godina, bar pet-šest, opet je bila samo bol od koje molim oproštaj smrti.

Neće me smrt. Samo ćuti na svom mestu i ravnodušno ispod skuta krije tajne koje bi da otkrijem.

Bio sam mučki bolestan i takav sam je dočekao. A, šteta! Bila je jako lepa noćna kiša. Krupna, tekla je sočnim potocima i povremeno se stišavala, kao u nezadživom a tihom orgazmu. Ujutru je stala i tek povremeno odisala tople i vlažne sokove plodnosti.

Šteta!

Samo njeni mirisi i dodiri su mi ostali.

Hoću, to mi je samo želja, da napravim kulise svoje mladosti u beogradskom idealnom arhitektonskom pejzažu. Soba sa toplotom koja povremeno zadrhti na ivici čiste hladnoće, soba koja je negde drugde, negde gde nije. Izgrađena, graditeljski proračunata pećina, sa vrednostima koje su sakrivene u proporcijama umirenog srca na talonu davno zaboravljene tuge.

Tugu i kišu sam odavno zavoleo. Jedna iz druge su proizilazile, stapale se i ponovo dobijale zamah usklađenog pulsa. I u najranijem detinjstvu i već ubuđaloj, prezreloj starosti.

Semiotička pećina se menjala. No, tek je u bujnosti mladosti postala snažno, opojno zagušljivo isparenje erosa. U starosti se ispunila kristalnom zimom, s jednim toplim izvorom…

… planinom sa zamrznutim iskrama snega i meseca…

… i ženom od koje je toplota, ženom koja loži vatru…

Kako da potražim i zadržim tu kristalnu zimu, kako da zadržim toplotu žene…

Kako da potražim sebe bez sebe…

Došla je i pljusnula je iznenada, niotkuda, neočekivana, gladna, zagrcnuta od uzdaha iz dubine karlice. Prosula se po zrelom voću, svim bojama porađajuće jeseni i nestala bez i jednog dodira…

…Ali, sećam je se…

Jesu li mi samo sećanja preostala iz ovog sveta, u ovom svetu. Nekadašnja radost je nakupila plesnivu gorčinu i ne mogu da oteram taj ukus iz usta.

Ceo mi je život to jedno Jutro.

Ipak, bila je ona slatka. Svežina junske kiše zakomešana mirisima probujale poljane. Ljubila se kao da uzima lekovitu dozu. Tragovi gustog gorko slatkog sirupa. Skida se, osmehne u svojoj neoružanoj molitvi na putu u karamel mrak svog života i svog sna.

Poljana mog života. U kasni mrak silazim niz livadu i odlazim ka svetlima malog grada. Prohladni mrak mi je u praznim džepovima širokog mantila. Čeznem i ne uspevam da plačem kao kiša. Koliko su čak i te kapi uopšte zainteresovane za mene. Kada su izašle iz mog sveta, ušle su u svoj i počele život kakav im priliči i pripada. Pomalo me golicaju i ja mislim da više nemaju pojma o meni. Odlazim i odlazim…

Moja sobica, moja grobnica. Malo toplote. Ali, nekako je puna i zadovoljna. Prosto zato što može da se sanjivo ljubi. Njene pune meke usne. Ona se ne ljubi, ona se pije.

Pamtim, kad sam bio mlad, padala je leti topla kiša. Izašao bih napola go i topla kiša bi me umivala i milovala. Nije mi bila hladna, nije me golicala. Nije bila nešto strano na mojoj koži. Bila je kao i ja, bila je moja i ja sam bio njen. Zajedno, bili smo savršeno biće koje ne umire. Plovila je kroz vodu plavu i zelenu, svetlela bagremovom bojom zlata, dugih nogu, dugih ruku, talasima oko zadnjice primala poljupce sunca i plovila na zapad. Zatim bi se okrenula i plovila prema meni. Vlati zrelog žita su pravile ram oko slike njenog lica i pitala me „Kuda si se uputio?“.

Nisam znao da idem ka bagremnjaku isečenih stabala na koje je dugo i dugo padala i nekada lepa livada se pretvorila u kaljugu oko potamnelih, iskrzanih panjeva. Pokušao sam da dođem do nje, da stignem, a padao sam i lomio se i šiljci su me boli u rebra i mekana, slaba mesta.

Nikad nije trebalo da odem. Čekao sam svoj crveni džip na terazijama da me poveze i da čekam sunce. Da budem jahač oluje i stignem do kraja.

Ovo ovde je kraj. Taj kraj.

Niska kuća na proplanku, od betona i stakla, jedna crvena ruža i dečiji glasovi, prikriveni i tako, tako bliski. Lina, moja ljubav. Daleka i neobična zemlja u kojoj leti leti topla kiša.

Možeš li da, u mraku, punom vode, bolno snažnih olujnih mlazeva, iskidanih munjama, pronađeš moju ruku i povedeš me dalje od bujuce, mutno guste u blatu košmarnih delova tela, moju ruku da povedeš…

Moja devojka, moja žena a ne postoji…

Leti, kiša, plače kao reka. Mogu li suze njene da otkupe sve moje grehe i greške.

Ja sam dečak iz vode i imam trag pod levom miškom.

Može li Lina, zaista, da sve mi uzme i povede me bez ičega na sebi, da budem izvor i potok koji se sliva po livadi i bezbrojnim stakaocima vode oslikava nebo i sunčani zrak. Potok koji luta po toploj crvenoj zemlji i izmeša se s njom i – nestane u njenim nedrima kao topla letnja kiša, kao svekad…

Dugo, dugo natapa zemlju, natapa skorelu kožu, nada se novoj svežini, davnoj, davnoj, zaboravljenoj i sačuvanoj gladi. Sačuvanoj da se napije i zagrcne kao od poslednjeg, odavno dužnog poljupca. Smrt kao ispunjenje obećanja i neutrošiva slatkoća njenog poljupca. Dugo, dugo i duboko diše, grudi ispunjene poznatim mirisom pustinjskog jasmina. Pustinjski suton, želja procvala i nabujala od vira želje, da se napije kiše, da bude moja smrt koja će me prevesti putem kroz kamenite planine na obzorju.

Jednom smo se ljubili i jedan je poljubac nedostao. No, mislili smo da to nije tako važno jer su svi poljupci još čekali u redu dugog toplog leta. Skladište sećanja je još bilo prazno i činilo se da je nemoguće da se ikada ispuni. Kad, gle, nema više mesta od raznih nepoznatih i nepotrebnih stvari iz prošlosti, a onaj jedan poljubac nije među njima. Zaboravila me i naša poslednja igranka je nestala među flašama nedopijenih gutljaja, zagaslim cigarama, rasejanim iverima od karmina… Kad zaboli ranica na usni od soli poljupca, njene slatke guste pljuvačke u kutu, tesne i vlažne usnice.

Gotova je naša žurka, svi su otišli i nas dvoje lutamo među senkama jutra koje se penju na krovove mokre od noćašnje kiše, gorke od gorke suvomrazice nad toliko lepim bojama jeseni nad našim predgrađem. Tu gde se igraju naša nerođena deca i čudom se kriju od nerazuma pred roditeljima koji odlaze u maglu i mrak.

Naše je predgrađe potopljeno, potopljeno hiljadugodišnjom kišom koja nije stala jer je bilo zapisano da će poslednja kap pasti na naš poslednji poljubac. Onaj koji bi nas zauvek spojio i od koga bi se naša deca rodila.

A, gle, ona je našla drugu decu a ja sam našao drugi dug suton i umirem dugo. Tugujem, nadam se, čekam njen poljubac posle koga me više neće biti…

A, ona, ona će se začuditi, popraviti karmin, sećanje na mene će biti u velu zaboravljenog sna. A, ona, ona će se stresti od prvog mraza te godine i ogrnuti se i pokušavati da se seti šta je to zaboravila. „Mora da nije važno…“ – reći će i zvati decu da se bude i samo jedan tren će proleteti sena u uglu oka i tiho, tiho zaviriće (se) suza.

Moja poslednja kap života.

Tiha, mila, predata… Zakucava u moj krov nežne kapi milosrđa. Moj strah od sveta se utapa i polako tonem u beskraj. Čekam presudu, čekam udarac… a svet je, gle, sasvim nezaiteresovan za mene i moje male strahove. Jer, gle, odrastam od njih i krila su mi preslaba da se otrgnem od toplog paperja gnezda u ljubavi. Ostajem u svom svetu u kome samo njeno toplo međunožje pulsira za mene i moju malu muškost. Nemam snage da se proderem i razbucam mreže. Ipak, uživa tiho od mene jer sam veliki i sav sam u njoj. Zagrcne se između dva uzdaha, proguta pljuvačku strasti i da mi suv i veran poljubac… moja žena, moja opomena da je svet hladan i bezobziran…

Moja vrata u raj, moj vodič kroz vrleti pakla: da prođem netaknut i stignem do sunčanih visoravni sa belim Čarninim cvećem među koje ćemo posaditi svoju kuću i koja će postati dom za nerođenu decu.

Našu decu.

Nikad nisam razmislio, nikad nisam  mislio taj sledeći korak:

Da li u u tom beskonačnom, bezvremenom svetu mogu da se rađaju deca. Da li susret dva potpuno priljubljena, između sebe prožeta tela, mogu li da ispune rajsku formulu

1+1=1

1+1=2,3 muškarčića i devojčice…

Može li, zaista, radost biti beskonačna bez dece?

Otputovao sam putem kamenitim, po njemu se kiša pretvorila u potoke i toplo se razlivala. Putovao sam u vis i vis nikad nije postao najviši. Uvek je postojalo još koraka i sa svakim koakom nada je rasla i ja sam postajao sve veći, moje je srce bilo sve snažnije i strahovi su ostajali u kaljuzi dna.

Moja žena, moja Lina…

Mogu li, smem li da pevam dok se ona bori sa mrežama sveta, mučnim i zlim. Hoće li joj moja pesma biti zov koji prati, po kome pronalazi put…

…Ili sam ja na pogrešnom mestu, u magiji opakih sirena gde lažna lepota zavodi u mrak ponora, među sive senke neutešnih duša!

Tiha, mirna… Raskošna.

Spustila je pune usne na mene i pitala šta me boli. Bez reči.

Sjala je u tami iskricama davnih svetova, svaka iskrica je bila priča, bila je uteha, davno zaboravljeno sunce pod kojim je hodala malim koracima, koracima igre sporog ritma, igre pod njenim nabubrelim sisama. Pribila se uz mene tako da mi je srce bilo između njenih sisa i ispunila prazninu u grudima.

Više nije bolelo.

Kako može, iznad svake mudrosti, da me leči i uči. Da me uči kako boli i kako bol nestaje od dodira njenih sisa. Kako je stud preplašena ptica i pobegne od pokreta, od trepke zalepljene suzom, kapljicom kiše… I, nema boli ni zime. Nema gladi, nad usnom kaplja znoja, među sisama slana kap okeana i – mir! Mir dok spava, dupetom se mrdne i talasi dugo dugo mreškaju se u dubini.

Iznenada nekoliko kapi je sletelo na mene. Jedna na usnu. Žedan u pustinji, bez vode, bez tvojih kapi da me drže u životu… Da si ranije pala, da si došla dok sam rastao i bio veliki kao planina, slobodan i moćan, da si bila samo ta jedna kap u pustinji, koliko bih te voleo! A, volim te i danas.

Nekad hladna i oštra, izrežeš svoje mesto na grudima i prstom čačkaš da rana opet opet zaboli  a opet te volim, čisto i mirno, toliko poletno kada moja planina leti iznad mene dok rastem i sve sam veći, ja, planina slobodna i moćna…

Da si ranije pala, da si nežno sletela na usnu, olizao bih te i dugo dugo gledao u daleke planine. Da si došla ranije, da li bih te voleo kao sada, da li bi tvoje kapi probudile seme utihlo i poraslo bi drvo veliko i ponosno, svojom veličinom usamljeno u šumi gde je neki vuk i potok njuši i tragove tvoje u prošlosti nebiloj traži.

Bujna, jaka, probuđena, zagrcnuta od sopstvenih mlazova, spustila se na mene i ispunila svaki deo prostora kao da se upravo vratila svom davno napuštenom domu. Nehajno je, kao uz blagi samouvereni osmeh, sklonila svaku stranu česticu, nešto što je došlo na njeno mesto i mada je mislilo da će se tu udomiti za stalno, jednim pokretom ruke-talasa obrisala svoj pesak večnosti, svoju obalu koju je stvorila u vekovima pre no što sam i znao da postoji, pre no što sam mogao da poželim da baš na tom mestu legnemo jedno pored drugog i prstima se stisnemo, rukama ovijemo, nogama prepletemo… Ona je priroda, ja sam biće stvoreno u njoj i za nju. Tu obalu s peskom i bujnom travom koja se povija napred i nazad… Njena kosa, umorna i ispunjena sećanjima, ponovo se budi, oteravši san jednom trepkom, nehajnim pokretom oka sve dovodi u red i opet je to ona peščana obala gde su njene i moje stope ostavljene da sačekaju svoja stopala i gledaju zalazak sunca i moćnu oluju na samom početku. Spojili smo se, ona-oluja i ja-obala, spojili na horizontu i postali jedno nebo-more, uskomešano, pobujalo, potpuno…

Obuhvatila me, stisla svojim nogama, svojim talasima me pritisla i pitala: „A, gde bi sad! Kuda ćeš više kada si sav moj, samo deo mene, u meni utopljen i sa mnom utopljen!“ U toplotu njenu, toplotu izvora ružičastog, nežnog mirisa Linas-cveta. Cvetova hiljadu latica. „Otvaraj ih i otkidaj, kapi sa njih osisaj i vrati se da ponovo zaroniš, da se pre-porodiš i vidiš što nikad nisi. Oh, uvek je bila tu, trebalo je samo da skineš sve sa sebe, kožu prestarelu i nemoćnu, da se okupaš i utopliš…“

„Tvoja je ovo pučina i vir u kome ćeš kružiti i vrteti se dok ti se razum ne otrgne i ostavi mi tvoje biće, golo i utihlo, slabo i mirno, dok se poslednje kapi ne saspu u mene…“

„Tvoju kišu.“

Dugo dugo pada jaka, obilna kiša. Sačekala me jutros čim sam otvorio oči i zakoračio ka svojoj sobi-pećini. Umirujući zvuk kapi na olucima, na krovu… po svemu što sam sam napravio ovih godina u pokušajima da živim…

Našao sam se u kiši i oblila me, nežno i potpuno, sasvim me rastopila i ljubav mi se razlila po telu.

Nežno i potpuno.

Nikad nisam tako i toliko voleo, nikad nisam bio toliko ispunjen ljubavlju. Sasvim me natopila moja Linakiša. I, par dana ranije kada je duvao lep jesenji vetar i kada sam jedva disao u srcu vetra.

Ovih dana osećam toliko ljubavi prema tebi da me to plaši. Navikao sam, kroz život, da se moj lep dan uvek pretvori u hladno i mrsko nevreme koje se sruči na mene mesecima i ponovo me vrati u blato. Negde u mraku mog tamnog sutona se pojave demoni i kopaju mi po utrobi.

Nikad nisam maštao o tebi. Bila si mi jako zgodna devojčica koju bi čika ulovio, premesio kroz ruke i vratio u vodu da još pliva. (O, tvoje noge i dupe… uvek se zagrcnem od gladi da zagrizem, još uvek maštam o njima iako sam ih, eto, često držao i milovao… Mislio sam da ću se zasititi, ali mi je glad samo još porasla.) Ali, nekako si mi uvek delovala hladno i nezainteresovano. Iako sam ispod mirne, ravne površine slutio dubine u kojima se komešaju jake struje, možda i virovi, nikad se nisam odlučio…

Kad, eto, zaljubio sam se i, na kraju, zavoleo te neočekivano jako.

I, nežno.

Slušam neku muziku koja je u mojim mladim danima mogla da me ponese i učini zamišljenim i snažnim. Da, tada sam plovio od luke do luke, od žene do žene i, prosto i stalno, odlazio negde dalje u svoj tužni i opojni svet u kome nije bilo, ustvari, ničeg.

Evo, sada i grmi. Dubok i zastrašujući zvuk koji me presekao i podsetio koliko si mi i bola donela. Dodirivao sam dno ludila i grčio se kao crv u svetu koji mi je odjednom bio mračan i nepoznat. O, da, imaš moć da me zgaziš. Ne zato što bi ti to mogla ili htela. Ja sam ti to dao.

Možda sam ja samo još uvek zaneseni i nesposobni dečko koji luta po svom svetu u kome nema nikog i ničeg, a ti zrela žena koja zna šta hoće i može to. Možda se ja zanosim a tebi je lepo da se baškariš u mom srcu i sažaljevaš me.

Možda.

Bio sam u ponoru ludila i, mada ti kažeš da je to samo moja glava, neću da se vratim tamo.

Odlučio sam da se borim za tebe imajući samo „najjadnije“ od svih oružja. Samo ljubav, golu i čistu. Sa tim smešnim oružjem sam ušao u svet gde sevaju čelik i kamen, sve one čvrste i opipljive stvari koje imaju jaki i beskompromisni borci arene stvarnog života. tu sam ja samo smešan i možda, bar, simpatičan.

Kako ću od ljubavi da stvorim dom i spremim hranu!

Uz ljubav imam samo još nejasnu slutnju o budućnosti u kojoj na jednom proplanku stoji kuća od stakla i betona i vidim tebe i čujem…

I, osećam u rukama tvoje najbolje na svetu dupe i na grudima tvoje najbolje na svetu sise i poljubac kojim bi me poslala u raj da te čekam i kažem ti: „Vidiš, pričao sam ti da može!“

Da bih uspeo da te odvedem u taj svoj raj, moram da živim na ovoj tvojoj zemlji.

…I, pobedim sve i osvojim te svu.

NEVER AGO

NEVER AGO

 

Živeo sam u New Havenu. Tačnije: na periferiji oko Maurey Okruga, u blizini stare zgrade koja je kasnije adaptirana u Okružni sud. Nekad je to bio zatvor. Nekad je bara Zelene reke bila naše Zeleno jezero. Nekad je u blizini Morej parka bilo naše lokalno bejzbol/basket igralište. Nekad je tu bio naš bioskop Ag. Nekad je tu bila Picerija i Rikov kafe.

Tog leta sam završio prvu godinu gimnazije.

Bila je 1977. i život je tek počinjao.

Prašina.

U Hejvenu inače nema previše prašine. Ipak, tog leta je bilo. Pojavila se i počela povremeno da kovitla praznim ulicama Hejvena u jutru posle noći u kojoj je neka snažna ekplozija u Morejevoj šumi izbudila utihlo stanovništvo i satima vezala poglede za uzbudljivu igru svetala u tihim senkama zelenšume. Pred jutro svetla su se umirila, počinjao je novi radni dan. Ljudi su morali na svoje poslove a prava eksplozija se desila u suton sledećeg dana, kada se završio radni dan.

Bio je 13. Jull i taj datum se utisnuo u moj život.

Sam događaj sam dočekao u uobičajenom ambijentu kasnih noćnih sati: nas nekolicina prijatelja smo sedeli na stepenicama ispred bioskopa Ag i vodili beskrajne priče bez smisla i reda. Jedina stalna priča u tom neredu je bila kako se u Hejvenu nikad ništa ne dešava. Doduše, ovaj put je bilo nešto življe: pravili su se planovi i analize za početak sezone letnjih basket turnira. Tada se desila eksplozija. Posle par minuta bljesnula su svetla u Hevenskim prozorima i nemalo nas iznenadila: ko bi pomislio da Hejven ima toliko prozora i kuća. Zatim su ljudi nagrnuli na ulicu: ko bi pomislio da u Hejvenu ima toliko ljudi. Zatim su žagor, galama, uzvici… ispunili tišinu Hejvenske Morej ulice. (No, Hejven je imao previše tišine i zvuci su se uskoro utopili u nju.)

Prava eksplozija priča i galame se desila u suton. Ljudi su prikupili dovoljne količine saznanja, glasina, nagađanja, izmišljotina, svega što je moglo da bude predmet razmene reči, uzvika, rasprave, šapata… Najglasniji šapat se ticao glasine da je u Morejevu zelenšumu pao „leteći (tanjir), vanzemaljski svemirski brod“.

Ja sam smrknuto i nadureno sedeo na svom mestu na stepeništu ispred Aga. Navikao sam da u opštoj tišini pred poznatim društvom vodim glavnu reč. Sada su svi samo prolazili oko mene, pričali, povremeno me sumnjičavo pogledali i obilazili. Pad svemirskog broda je porušio moje priče i – zar je to mali razlog da prezirem taj smešni „leteći tanjir“!

Tada je iz dubine kadra, u izmaglici nepodešenog fokusa, prema meni prilazilo najlepše stvorenje na svetu i u vidljivom svemiru. Prelepa devojka dugih nogu koje su širile talas neverice (malene bure) dok se kretala prema meni samouvereno vođena svetlom svojih tamnih očiju. Pogledala me i ja sam sasvim pretrnuo, skupio se u maleno zrno podno srca. Pogledala me i blago rastvorila najsočniju višnju svojih usana kao da će nešto reći. Pogledala me, sela na stepenište pored mene, posela najlepši otisak srca na kamenu i šapnula na uvo svoje drugarice iz društva s kojim je došla. Pogledala me još jednom, iskosa, upozoravajuće strogo i više me nije gledala.

Ja sam se ukočio, ohladneo, stegao u kamenu gromadu sreće i zaljubljenosti. Hladan svemir, ispunjen bljeskovima svih boja.

Zvala se Irena Ago.

Tako mi je rekla drugarica iz razreda.

Bilo ih je i te noći ali su primećeni tek pod svetlom vrelog letnjeg sunca. Maleni, brzi i razigrani kovitlaci prašine u povremenim i neočekivanim tvisterima. Nikad nisu uznemiravali, čak ni blago ljutim zrncima u očima, onima od kojih tiho i meko poteku suzice i pogled sine. Uvek iznenađujući, uvek udaljeni, tek spiralna igra u uglu vida. Postali su neobjašnjiva i nepostojana pojava u životu. Neko je rekao da su to serafimi, najviši u anđeoskoj hijerarhiji. Ja sam tada sumnjao u to.

Mnogo godina kasnije – nestali su. Niko ih nije čak ni zapamtio. Postali su samo nejasno sećanje na nešto lepo, lepo i nepoznato, niti korisno niti štetno, samo i prosto – lepo. Sećanje na nešto što je lepo ali ja se više ne sećam šta je to.

Prošlo je leto. Irenina drugarica je ponekad pričala sa mnom o njoj, srećna što ima povod da bude pored mene. (Pomalo je bila zaljubljena, kao mnoge,ali uz nesvesnu nenadu. Ja sam bio nedostupan, pobednik mnogih turnira i budući kralj maturske večeri. Ustvari, poput mnogih takvih, i ja sam u nekom dubokom delu svog bića bio nesrećan i neshvaćen.) Saznao sam da je tih dana došla kod neke porodice, nekih rođaka, pošto je ostala sama na svetu, da je poreklom iz neke turske Anadolije, da pomalo čudno izgovara glas „R“ i… voli poeziju i jagode… Nije imala mnogo šta da mi kaže jer je Irena sva u nekoj misteriji…

Misterija eksplozije u zelenšumi je razrešena. Kako su objasnili vojni i drugi stručnjaci, neki meteorološki balon ili naprava neka je pala zbog kvara i nema šta naročito da se vidi i sazna. Naravno, mnogi lokalni „stručnjaci“ i radoznalci su iznosili druge teorije, nalazili razne neobične predmete i otpale delove, ali je sve to vremenom utihlo i Hejven se vratio u svoj ustajali mir i dosadu. Ostali su samo ti čudni tvisteri i njihovi neobični plesovi.

Leto je produžilo svoj ustaljeni tok koji se uglavnom završavao u barskoj memli Morej reke.

Završilo je leto i ja sam nastavio da menjam devojke. Svakih par meseci neka nova je zauzimala mesto u mom srcu i mislima. Nisam ih lagao i varao. U svaku sam bio bar malo zaljubljen. Ali, uvek bi se pojavila neka nova, neka koja je opet i iznova bila nešto novo i željeno. Ja sam nekako osećao da imam neku obavezu prema svima njima.

Irena je uplovila u luku mog srca, trijumfalno moćno… Ali, izmaglica vremena ju je okružila i dan za danom, postala je nevidljiva. Došla je jesen i tvisteri, koji su me uvek podsećali na nju, su nestali a ja sam nastavio da gacam po plitkom mulju hejvenskog života.

Osim basketa, koji je bio glavni sastojak mog života, počeli smo da se navikavamo na piće i duvan. Plitke i nevažne priče su uz piće postale snažniji lepak mog društva i držale nas zajedno i čvrsto u hejvenskom glibu.

Irena je bila negde u svom svemiru.

Irena je dolazila Turskom ulicom praćena drugaricama i nekolikim tvisterima koji su se poigravali njihovim lakim letnjim haljinicama i kikama uvijene, guste i teške kose. Irena je imala osrednju dužinu kose, tamnosmeđe, kao i njene oči, uspravnu i ponositu figuru i hod… Ili već nešto, nešto što je celoj njenoj figuri davalo… Pa, ja ne znam kako da drugačije to nazovem… osim – aristokratski plemenitim stavom. Nisam u pitanju samo ja, video sam to u ponašanju svih koji su bili u njenoj blizini: morali ste da budete zadivljeni i… poklonjeni! Nije se ona „pravila važna“ niti je bila blizu arogancije ili nadmenosti. Upravo je bila otvorena i srdačna sa svima, prihvatala i ponašanje i govor okruženja. Ni na tren nisam ugledao nipodaštavanje ili ignorisanje… Bila je jednostavna i vedra… Izuzev… Izuzev ako bi neko nešto rečima ili ponašanjem lanuo! Sam bi sebe trenutak pre Irene postideo i ujeo dok bi u njenim očima sinula tamna munja, bljesak nepogode, teški, mračni oblaci na horizontu kipućeg okeana…

Strašna Ira, boginja bure!

Naravno, sve sam to doznao vremenom. U tom trenutku sam bio zauzet basketom.

Kada sam je video, kada sam je prepoznao onim delom srca koji se prošlog leta okamenio svim bojama svemira, kada sam osetio njen pogled na sebi… Potpuno sam se promenio, video svet, video igrače, loptu, tablu i mrežicu nekim drugim vidom. Video sam sve pokrete i mogućnosti nekoliko sekundi ranije i kretao se igralištem kao po prostoru bez vremena, video svoje noge i ruke kako već ubacuju u koš dok još stojim i ćutim. Saigrači su zaprepašćeno gledali neku nepoznatu osobu iz drugog vremena i prostora.

Bio sam u Ireninom svemiru.

Video sam da me vidi. Video sam da su joj se usne ispunile krvlju iznenađenja i pažnje. Video sam da su nepomične, da su izgovorile „Moj si!“

Ustvari, ispostaviće se da je to delo moje zablude. Ipak, moja zabluda je donela pun pogodak.

„Irena je pitala za tebe.“ – šapnula mi je drugarica kada se događaj završio i kada smo se razilazili.

Bio je 13. Jull 1978.

Još uvek u gravitaciji Ireninog svemira i moje mašte, te večeri sam je jednostavno zagrlio i poljubio. Nije se trgla, nije me ni pogledala.

Uvukla se dublje pod moju mišicu.

Irena je postala moja devojka. Ja sam i inače, već od prvog susreta, bio van običnog sveta, bio sam u njenom, u Ireninom svemiru. Sada sam postao kralj tog svemira. Kraljica mi je dozvolila. Moj um se beskonačno raširio, pokreti su mi postali samosigurni, kičma uspravna, glava u visini, pogled je sinuo… Možda previše neobično: ljudi su me pitali šta mi je to s očima! To je zbog serafimskih tvistera!

Tada je bio običaj predstaviti svoju devojku javnosti, pokazati se s njom. Uobičajeno vreme i mesto je bila plesna igranka letnje večeri na terenu basket igrališta. Tada je bio običaj da se devojka jako zagrli oko ramena, ona momka oko pasa, toliko jako i blisko da se otežano hodalo. Trebalo ju je što snažnije i češće ljubiti. Sve to sam već znao i iskusno činio. Irena je znala da čini stvari koje nije ni jedna druga devojka na svetu. Počeo je ples The Night In  White Satin. Zagrlio sam je, zagrlila me je, stisnuti, spojeni u okeanskom talasu toplog zadovoljstva, zaplovili smo među zvezde i nestali u beskrajnom prostranstvu svih boja. (Proverio sam: ni jedna devojka nije umela da učini tako nešto.)

-Zašto svi toliko zure u nas? Neprijatno mi je, hajdemo odavde.

Otišli smo sa igranke dok su svi ljudi, iako nepostojeći, i dalje zurili u nas. Otišli smo u mrak, u noćnu senku ispod vrbe, na prostu klupicu, u nestvoreno svetlo svojih tela, prepuno ljubičastih (to je boja poljupca) svitaca u pogledima i bistroj vodi poljubaca. Ljubili smo se i nikad više nismo ni prestali.

Usne su joj bile pune purpurne boje krvi okeana a ja sam bio tek putnik u zoru pustinje, žedan i željan, sasvim ispunjen. Jer, okean ne utažuje žeđ. Još više podjaruje vatru i želja plamsa. Drugačiji je nektar sa Ireninih usana, dugačiji je izvor njen, izvor bistre, slatke vode usred beskrajne slane okeanske pustinje.

Koliko se ja sećam, a savršeno se sećam, mi smo se neprestano ljubili. (Treba razumeti: neprestano – to znači – bez prestanka, bez kraja i početka.) Bila je ta noć belog satena i nije prestala.

Jutro je bilo sumračno, neke pepeljave boje, koja se raširila svuda.

Dolazila je sa svetlom u svojim tamnim očima i nekako je bila kao mašta u beloj letnjoj haljini. Oko nje, pristojno udaljeni, su bili samo serafimi sa svojim finim i nenametljivim plesom. (Mada, primetio sam da poneki ne odoli i dodirne joj kosu. Pramen kose zaleprša… zapljusne, i uz stidljivi osmeh se sakrije.)

Hteli smo da nešto popijemo u rano jutro na terasi našeg omiljenog Rikovog kafea. Kafe je bio omiljen jer je bio jedino koliko-toliko pristojno mesto među nekolikim hejvenskim bircuzima za lokalne seljake i radnike. Kroz sumračno, pepeljavo hejvensko jutro se probio zrak bele boje sunca, seo pored mene i poljubio me.

Gazda Rik, inače smrknut i nedruželjubiv vlasnik, se posle dužeg vremena pojavio. (Inače, imao je svoje konobare i nikad on sam nije služio.) Irena je taman bila spremna da se obrecne zbog tolikog čekanja kada se lično Rik pojavio noseći elegantne čaše raznobojnog pića. Zlatna, ljubičasta i, na vrhu, trun mrlje bagrem-zelene i trun belog šlaga su bile boje, nepomućeno izmešane u srebrnom staklu koktela. Nikad nisam video tako nešto u Hejvenu. Nikad nisam video da je Rik toliko bio uslužan pa se čak i nasmejao u jednom trenutku. Uglavnom je meni i društvu, kad bi se zavalili u stolice dugih, toplih letnjih opijanja, osorno prilazio i govorio lokalne pošalice. Ireni je ova situacija izgledala savršeno – normalna.

Primakla se stolicom uz mene i potpuno predato me držala za ruku i ponekad ljubila. Nije obratila pažnju ni na šta i ni na koga u okolini. Kada je jedan moj lokalni, stariji poznanik prišao i počeo nešto da mi govori uz pozdrav, namrštila se, na horizontu su se pojavili tamni oblaci bure i sevnula je samo jedna munja. Irena je bila blago ljuta. Čovek, ko zna zašto, se izvinio.

Tog dana, ili nekog drugog, sasvim je svejedno, posle koktela u Rikovom kafeu, poveo sam je… Gde da je povedem u prozaičan i šupalj Hejven…?

-Povedi me negde gde voliš da odeš, kad si sam i tužan. Hoću da vidim tvoja mesta, samo tvoja…

Nije da sam imao neka svoja mesta, ili makar samo jedno, u Hejvenu. Bio je suviše obično nezanimljiv i pružao samo neprijatna iznenađenja. Ovaj put sam se naprosto osetio kao potpuni vlasnik Hejvena. I dalje nisam bio ponosan ali – sve to je bilo moje!

Irena je bila kraljica i njen momak je morao da bude kralj.

Poveo sam je na proplanak na početku Morej zelenšume.

Na neki čudan način sva mesta u hejvenskoj okolini su me iznenađivala. Kad god sam bio sa Irenom, ta mesta bi se promenila, postajala lepša i zanimljivija. Tada… kao nikad pre i nikad više.

Ležali smo na livadi. Položila je glavu u moje krilo, gledala mene i nebo iznad mene. Niko me nikada nije tako gledao: potpuno predata, gledala me s toliko topline i obožavanja da mi je bilo neprijatno. U isto vreme, osećao sam se moćno i ispunjeno.

Pred očima mi je bilo njeno lice i ogledalo njenih jednovremeno tamnih i bistrih očiju. Njene grudi kako se podižu i spuštaju, sa snovidelicom bledih dlačica na sunčanoj koži, senkom između sisa i nekoliko usnulih, slatkih kapi znoja. Gledala me i slušala netremice kao da guta moje reči i traži, moli za još. Nikada nisam pričao kao tada s njom. Reči su dolazile i dolazile iz nekih nepoznatih daljina, okruživale nas i milovale je bez dodira. Tiho je disala, ponekad bi sasvim prestala i kao da je prela… Prela Arijadninu nit za kojom sam izlazio iz mračnog lavirinta.

Oko njenog tela su nicale male šumske jagode. Pojavljivali su se mali beli cvetovi, neviniji od njene lake haljine, sasvim priljubljeni uz paperijaste dlačice, nestvarni i prozirni. Kao kapi, pojavljivali su se plodovi, male crvene kapice koje se propinju ka toploti sunca i pare se neponovljivim mirisom i ukusom večnog leta.

Ubrala je jednu jagodu i stavila mi je na usnu. Posisao sam sok, upio ga usnama…

Poželeo sam da dodirnem njene grudi i pružio ruku. Nije mi dozvolila:

-Nemoj… – rekla je tiho i uhvatila za ruku, poljubila prste… Daću ti mnogo više od svog tela. Daću ti celi svet.

Svet je stao u tri dana večnog leta.

Otišla je svojoj kući, tamo negde, daleko, gde žive samo zvezde.

Osunčane hejvenske ulice i prljavi hejvenski pogledi: zavist i odricanje. Već sam teško, s naporom hodao među tim ljudima i zgradama. Dva različita svemira su se mešala i grebla. U jednom je posrtalo moje nevoljno telo, u drugom je leteo moj duh. Trenutni mir je bio zatišje.

Irena i ja smo već sagradili navike koje su bile kulise svakodnevice u kojoj smo igrali svoje uloge. Ja bih stigao biciklom do mesta sastanka, naše prosto obasjane klupice. U 19:37 njena jednostavno ponosna prilika se pojavljivala na stazi među treperavim belim bagremovima silazeći sigurnim korakom. Kao da plovi. Razigrani tvisteri su plesali okolo na pristojnoj udaljenosti. Najčešće je bila u pratnji neke drugarice koja bi mi samo mahnula izdalje i otišla. Serafimi-tvisteri bi nestali i nas dvoje bi se našli, sami i ozareni.

-Pričaj mi. – rekla bi i položila glavu na rame.

Pričao sam bajke i pesme. Nepoznate priče i slike bi dolazile iz dalekog, skrivenog kraljevstva i ja sam ih prenosio Ireni. Ni jedna od tih reči nije bila moja ili bilo čija. Bile su pridošlice iz Ireninog svemira. Ovde nisu poznavale nikoga osim Irene, bile su plahe i nežne i kad bi je videle, pohrlile bi ka njoj i grlile je i milovale. Ja ih nisam  znao ni poznavao, čak nisam mogao ni da ih zapamtim. Ostale su mi u sećanju samo kao blagi dodiri i ponekad bi se vratile kada bih spazio tvistere-serafime.

Nisam imao ime za te reči.

Otišli bi na igranku da budemo viđeni i odigrali svoj ples. Sve više sam na leđima osećao grebanje i ubode zavidnih pogleda. Brzo smo odlazili i bežali u toplo noćno svetlo svoje klupice. Tu smo se, naravno, ljubili… Šta bi drugo?!

Jedne od tih večeri se otvorilo nebo.

Sklonile su se sve zvezde i tama noćnog neba je nestala. Pojavile su se neke drugačije, svetlije i krupnije zvezde. Među njima, kao magla ili prašina, obrisi pregorelih galaksija. Nisam disao, orgazam uzdaha mi je preplavio unutrašnjost grudi.

Pogledao sam u Irenu da vidim da li i ona to vidi. U očima su joj bile suze. Krupne, sjajne, bistre… Na tami njenih očiju, blistale su svim bojama. Dve su se mazile na licu, jedna je pila na usni.

-Dajem ti sve ovo. – rekla je. –Sve je u redu! Zadrži sve to u sebi, tebi pripada!

Ljubio sam je.

Irenin poljubac nije bio mek i vlažan dodir usana. Ljubila se kao da tako diše, da grabi udahe i izdahe iz dubina dubokog zdenca bistre vode. Ponekad bi to bio okeanski talas, uskomešana sila, slana i slatka, i razbila bi se, i rasprsle bi se kapi i dugo letele i svetlucale nad plimom trudno punog meseca. Ponekad bi to bio brz i uzbuđen lahor tvistera koji bi proleteo…

…i vratio se… još jednom i…

Zaboravio sam na bicikl i dugo, dugo hodao putem do kuće. Nisam imao para, nisam imao automobil, farmerke su mi bile izbledele i dronjave. Imao sam put pod nogama, imao sam nebo i mesec nad sobom, imao sam Irenine poljupce na usnama i cigaretu kao društvo (uz Irenu nisam pušio).

Imao sam ceo svemir u grudima.

Bila je ponoć.

Dvoglava ala se obrela na raskršču kojim je trebalo da prođem. Dva lokalca, dva seljaka su se drala i pišala po putu. Smrdeli su na rakiju i same sebe.

-O, švalerčino…!

-Dobra ti je ona mala…

Pognuo sam glavu i pokušao ćutke da prođem.

Plašio sam se.

Te večeri je bila neka lokalna proslava. Neki praznik sa maškaradom. Hejvenovci su se maskirali u neobična bića i razne prikaze. Sva ta bića i prikaze su bile pijane i ružne. Pošteno govoreći, meni se uvek činilo da su jedino tada Hejvenovci bili u prirodnom stanju a svo ostalo vreme su bili maskirani.

Mrzeo sam taj praznik.

Irena je bila princeza a meni je spremila, jer ja ničim nisam bio maskiran, samo prinčevsku krunu koja je bila premala i smešno mi stajala kao prilepak na glavi. Nimalo nisam bio raspoložen ali sam zbog Irene dao sve od sebe da izgledam srećno i poletno i da budem kao i svi…

U nekom trenutku proslave našli smo se izdvojeno.

Dotakla me, prstima mi je mrsila kosu i kad sam pošao da je poljubim video sam njen pogled.

Nikad neću da ga zaboravim. Bio je tužan i prazan. Kao kod ledene kraljice, sav sam se pretvorio u led, stakleno proziran i napeto škripav.

Prilazila nam je dvoglava ala, mahala svojim raznim udovima i kracima i ispuštala otrovan i smradan dah rakijski…

-A, švalerčino…?

-Dobra ti je ta mala…

Izazov je bio očigledan.

Ja sam se plašio.

U Ireninim očima se podigla bura. Sevnule su munje na dalekom horizontu njenih očiju a usne su joj potamnele.

Ja sam bio preneražen. Ništa nisam rekao, ništa nisam uradio. Led se slomio u srču.

Dvoglava ala je otišla smešno se gegajući u potrazi za novom zabavom,

Princ je bio poražen u sukobu s alom i nikad nije postao kralj. U kraljevstvu kraj mora gde more sne svoje sni nikad više dom sreći tu ne bi… Pljusnuo je jedan talas i od prinčevske krune napravio mrljavu pljunku.

Dok sam odlazio, video sam njeno sjajno lice kako u masi telesa luta pogledom i traži mene. Ja sam bio na usamljenom i mračnom putu.

U jutro, još pre sunca, tvisteri-serafimi su se uzburkali, okupili, okružili Irenu, podigli je i odneli…

… Iza sedam gora i sedam mora…

***

Video sam je još jednom. Pričali smo o nevažnim stvarima.

Vremenom, moj put me odneo daleko. Sada živim u domu za beskućnike u Sijetlu. Iako sam namćorasta i mučna starkelja, negovateljice me pristojno pomažu jer, eto, ponekad znam da pričam priče.

Često znam da pobegnem na obalu (u invalidskim kolicima) i puštam da mi vetar s okeana donosi prašinu hladne i slane zvezdane vode.

U grudima još uvek čuvam Irenin poklon. Čak ni život nije mogao da mi ga oduzme.

Ja sam kraljevski bogat čovek.

 

 

Priče mrtvog čoveka

PRIČE MRTVOG ČOVEKA

Od pre nekog vremena psi su počeli strašno da me napadaju. Gde god bio, u bilo koje vreme, ako bih naišao na nekog psa, makar i bezazlenog i sitnog, ostrvio bi se na mene i režao, lajao, besneo zakrvavljenim očima i zapenjenom gubicom. Bilo je da pre mene ili pored mene bude neki čovek, ali bi pas samo na mene nasrtao… I to preterano zlobno… Pripisao sam to nekom gadnom mirisu koji se nekako uselio u mene… Živeo sam prilično usamljeno i ne tako neuredno… Provodio sam najveći deo dana u svojoj zemljanoj sobici, slabo osvetljenoj, ali provetravanoj i održavanoj u solidnom redu na koji sam navikao toliko da sam i zatvorenih očiju mogao da se nađem i snađem. Već duže vreme se pripremam da okrečim i potpuno prečistim. Ipak, pomalo me mrzi a više me sprečava osećaj da imam sasvim dovoljno, previše vremena za takve i slične poslove. Ipak sam ja star čovek i uglavnom mi je dovoljno da pustim neku sebi dragu muziku, prisećam se i osećam prijatno iako ne i smireno i spokojno. Neprekidno imam utisak da sam nešto zaboravio da uradim, ne preterano važno, ali ipak važno… Nešto kao – da sam zaboravio da isključim šporet ili da se sretnem s nekim… No, šporet je hladan i niko me ne zove da proveri… Samo osećaj zaboravljenosti ostaje…

Već dugo sam bez posla i sa vrlo malo druženja, kontakta s ljudima. Razmišljao sam o tome imam li ja prijatelja. Razočarao sam se. Onda sam razmišljao o tome da li sam ja nekome prijatelj. Bio sam očajan!…

Ipak, tu je internet…

Godinama sam odbijao da imam bilo kakve veze s tom neprirodnom pošasti… tom neživom mrežom za žive duše… Onda su me neki prijatelji ubedili da je to jedini način da živim na ovom svetu, među ljudima… Svi su tu! Džaba živiš ako nisi na internetu… Ako otvoriš blog i njemu predaš svoje priče… ceo svet je tu!

Zaista… setio sam se i pročitao zabelešeke na otkucanim hartijama svoje prve zbirke priča iz pradavnih godina kada je internet bio tek nejasna ideja u SF literaturi. Moja je zamisao (i želja) bila da moje priče budu listovi na svetskom vetru i tako pronalaze čitaoce koje će (do)dirnuti i koji će (do)dati sebe i priče će živeti svoj život i jednog dana postati velika Priča… u kojoj ću ja biti zaboravljen… To je internet! I tako sam se ja privoleo da se priključim mreži…

U to vreme kada su i pisaće mašine… „kucaće mašine“ kako sam ih ja zvao i mislio kako je njihovo kucanje nešto kao i kucanje srca… bile neko „čudo“, moje su priče pobuđivale neku pažnju, povremeno sam imao svojih „pet minuta slave“ i imao sam utisak da sam postao pisac i da ljudi to kapiraju… Bilo je nekog semena u tome…

Kompjuter i internet su mi značajno olakšali posao. Nije više bilo mučnih prepravljanja i gomila bačenih papira… Virtuelno slovo je lako nestajalo i lako nastajalo. Doduše, pomalo mi je nedostajalo kucanje, onaj zvuk koji je označavao da neko tu piše i da, time, ima neku moć… Život…

No, u to vreme žurke, muzika i „devojčice“ su mi bile važnije… Mnogo važnije i – bilo ih je dosta… Moje žurke su bile česte i poznate… Toliko poznate da sam i sam na svojim žurkama bio – nepoznat… Devojčice (a to je bio moj naziv za sve seksualno aktivne žene, bez obzira na godine) bi prespavale, ostavljale trag vetra u kosi i nestajale negde po svetu po kom su, valjda, plovile i letele i moje priče. Neke su se i zaljubljivale i povremeno vraćale i obećavale da će jednog dana zauvek ostati uz mene.

Srećom, to me prošlo. Jednog dana sam se zaljubio u moju Linu i sve ostale su postale nevažne i ostao sam potpuno njen zauvek. Ona je moja Ljubav…

Od tada pišem samo njoj.

Na kompjuteru. A, moje srce kuca…

Jednog julskog sutona me dodirnulo prečisto krilo Premudrosti i ja sam video svu lepotu i sjaj sveta Duha… Video sam koliko su moje ranije priče bile prazne… bez ljubavi…Hteo sam… morao sam da ljudima napišem nove priče, priče u kojima bih im ukazao na svet Duha…

Imao sam internet i bilo je lako da svoje priče pošaljem u svet i među ljude…

Od pre nekog vremena Lina, moja Lina je postala drugačija… Ponekad plače, ponekad pati zbog mene… Vodi ljubav sa mnom i kaže da me voli… Ja je toliko želim, toliko želim da se stopim s njom… da se njeno biće stopi s mojim i da tek tako, na taj način postanemo jedno i odemo u naš raj… Ipak, kao da prolazim kroz nju, kao da sam povetarac na njenim sisama, u njenim očima, među njenim nogama… Gledam je ponekad kad me ne vidi i vidim se u njenim mislima, vidim svoj odbljesak u njenim suzama… Ali, kao da me nema…

Vidim svoje priče na internetu. Vidim da ih ljudi čitaju u Kanadi, celoj Evropi, u jednom plemenu u Etiopiji koje više i ne jede… samo diše, pije vodu i gleda u sunce kao ogledalo pravog sveta…

Psi me plaše ali mi za pravo samo muve smetaju da uživam u svetu i životu. Otkuda ih je toliko! Nekad sam bio vešt da ih hvatam i ubijam. Sada razmahujem rukom po praznini i slušam njihovo pakosno „zzzz…“ Jednom je Lina morala da otera muhu koja je lizala moje oko. Bila je tako zanosna u kombinezonu i sa magičnom senkom među predivnim nogama. Meni se digla muškost, ali sam morao da zaspim.

Uopšte, ljudi tako malo pažnje obraćaju na mene. Svratim u seosku prodavnicu na pivo a svi zaćute. Kad nešto kažem, počnu da pričaju o nečem sasvim drugom.

Jednom sam otišao na razgovor za posao. Bio sam sasvim ubeđen da će to dobro da prođe. Bio sam i kvalifikovan i spreman… Tip je stigao do mene, okrenuo se i počeo da drugima priča kako su „te prijave preko interneta sasvim bez veze i kako na njima ne vidiš pravog čoveka…“ Popio sam i kafu i sok i besmisleno čekao. Razgovora nije ni bilo.

Ušao sam u autobus i prošao kroz kišu. Sela je pored mene jedna atraktivna devojka golih kolena. Kroz prozor je probijala kiša i kapi su padale između nas. Sklanjajući se od njih pribijala se uz mene i na kraju je bila toliko blizu da je njen dah ostavio film na prozoru na kome je prstom nacrtala srce, svoje ime i strelicu i neko drugo ime.

Najviše me brine… Kad zasadim biljku i poraste i razvije cvetove… nema ploda!

Trebalo bi, zaista, da okrečim i prečistim ovu sobu. Biće mi prijatnije.

Od svih priča koje sam poslao nekome, negde, e-mailom, odgovorili su mi samo na jednu, prastaru, napisanu pre trideset godina: „Priča je izvanredna, ali je konkurs odavno završen!“

Napisao sam i neka remek dela. Za jedno su mi rekli da je odlično, ali da je, izuzimajuči neke greške, to pre mnogo stotina godina napisao Dante. Za drugo da je to lažni apokrif Njegošev.

Ne znam šta da radim. Šaljem priče preko interneta i svakog jutra konkurišem za bilo kakve poslove. Bootovi odgovore da je „uspešno“. Nema ljudi.

A, da… došli su neki i počeli da ruše zidove i krov… Nose preko lica maske… Zbog prašine i smrada… Kada okrečim i prečistim, biće bolje… Mnogo bolje…

Najviše zbog muva i ovih odvratnih naduvavanja na telu…

Priča je odbačena jer ju je već napisao Edgar Alan Po… A, on je odavno mrtav…

Da li su priče uvek žive…

Video sam na Wikipediji da je Sava Savanović uhvaćen i da je njegov blog ugašen.

To je, zaista, mnogo lakše i lepše nego kopanje blata i kolca u srce…

Ipak, Lina me voli… I, šta bi čovek mogao da poželi više!

 

 

 

PUPAK SVETA

PUPAK SVETA

 

Smak sveta je došao.

I prošao.

Gradič je bio u mraku. Van svetla i prostora. Nije znao gde se nalazi, nije znao ko je ni kuda ide. Mrak je bio oko njega, mrak je bio u njemu.

Svet je nestao.

Tada je počela oluja, oluja svih sila, povratak u haos… Voda, vatra, zemlja i vazduh bez svog gospodara, pomešani bez reda i smisla… Gradič je disao vodu, vetar mu je palio kožu i kidao telo, zemlja ga je obavijala i srastala se s njim, bljeskovi vatre su mu bile oči u kojima je video iskidane parčiće svog uma. Video je kasno proleće svih boja i toplo sunce početka leta, zamkove od vekovnih hrastova, raskošan smeh prelepih žena i zveku gvožđa i moćne konje u trku… Još je treperio od navale snage i radosti kada se sablja mladog meseca sjurila s neba i rascopala mu lobanju.

Svet je nestao.

Oluja nestade ka pučini mora. Tamna voda se valjala i sve pokrila. Dve bele ženske sise, dve bujne dojke se izdigoše iz vode…

I, sve se umiri.

Plutao je u vodi, u potpunom mraku. Bilo je toplo. Bila je rupa pećine između dva tamna visa, dve stene uzdinute ka nebu, prekrivene nevino belim večnim snegom. U zemlji se otvori prolaz i kroz pukotinu se ukaza svetlo u magli teških isparenja.

Gradič poče da diše. („Majo! Majo, osvestio se! Živ je, hvala Bogu Svemogućem!)

Gradič otvori oči i u oči mu se uli sunce i topao vetar mu prostuja telom. Među cvećem i mladim lišćem, k’o u gnezdu, stajaše stamena zgrada od kamena, bela, sa zlatnim krstom u oku sunca. Radošću okupano lepo žensko lice, okvireno bujnom crnom kosom, nagnu se nad njim i pomilova ga i reče reči koje ne razabra već ponovo zaspa, utonu u lak san a s lica osmeh ne nestade.

Vremenom je ozdravio i ojačao toliko da je mogao da napusti konak manastira u kome su ga negovale sestre. Ničeg se nije sećao, ali mu sestre pokazaše viteški oklop u kome su ga našle i kome je još bila skorela krv iz rana tela i najviše od strašne rane na lobanji.

Rekle su mu kako ga je jedna od njih našla u snegu i krvi u jednoj pećini na vrhu planine, skoro mrtvog, kako mora da je on neki vitez preostao iz bitke u kojoj su nestali carstvo i vladari i koji je nekim čudom došao i nađen na tom čudnom mestu mimo svih puteva i ljudi i samo čudo mu je život sačuvalo.

Gradič se ničeg nije sećao. Ni svog života ni svog imena. Ono čega se sećao, tih belih sisa u okeanu tame,tih tamnih vrhova planinskih pod belim snegom, o tome nije mogao da govori. Nije mogao da govori ni o teškom žutom svetlu u utrobi zemlje. Sečao se ali nije znao šta je to, ni da li je bio košmar duše ili igra između života i sveta. Pitao je ko ga je spasao, ko mu je život oteo…

-Maja. Jedna žena.

Nije im sestra ali se ponekad nađe među njima a onda i nestane po nekim svojim putevima, po svom svetu i niko ne zna ni ko je ni kuda ide ni kome pripada ni čemu teži. Lepa je i tajna. Čini dobra ljudima, kad je voljna, ali nekako i plaši. Tajanstvo oko nje se širi kao neka izmaglica i oko nje se priče ispredaju, nejasne. Nekada su strašne a nekome se prepričaju sve po dobru. Ne, ne može je naći… Osim ako je to po njenoj volji.

Ojača i podiže se Gradič. Dom sagradi na dobrom mestu i nađoše drugi ljudi da je tu dobro živeti i okupiše se oko njega.

Gradič je bio novi čovek u novom svetu. Prošlosti nije imao. Od nje su mu samo dva ožiljka ostala.

Jedan je bio na lobanji. Mesečeva sablja mu je prepolovila lobanju, skliznula niz desnu stranu, odsekla deo lica i odrala kožu. Koža je srasla, ponovo se slepila uz lobanju i vezala s levom stranom. Leva strana je ostala ista, ona koju je rođenjem imao. Desna je strana bila sasvim novo lice. Drugačije boje, drugačijih ožiljaka i bora, drugačiju priču su pričale, dugačije se smejale i mrštile… A, opet – nekako su se slagale. Čudno je bilo gledati u takvo lice, jedno levo i jedno desno, razlika je bila očita. Ali, nekako nije bilo ni ružno ni neprijatno. U svetu gde je sva lepota simetrična, Gradičevo lice je uspelo da uklopi dve različnosti u sklad koji, ako nije bila baš lepota, ono je ipak plenilo i privlačilo.

Drugi je ožiljak bio nevidljiv. Negde u dnu grudi, sakriven i nem, ipak je boleo. Potmulo i tiho, kao da mu je deo srca nedostajao.

Onaj levi.

Osetiše ljudi da je plemenitog roda i, još važnije, da je plemenit čovek. Iako se ničeg nije sećao, ili nije hteo da se seća, oseti se da ume da bude predvodnik ljudi. Da svoje znanje, umeće i pravednost stavi u službu svih, da njegovo predvodništvo i gospodarenje bude nesebična služba. Tako, vremenom, grupa kuća oko Gradičevog doma postade pleme. Oplemeniše se, ne po rodu rođenja nego po rodu sloge i srca.

I, sve je, osim običnih, ljudskih nevolja i muka, bilo po redu, dobru i slozi.

Osim žene Gradičeve. Nije je bilo.

Oseti Gradič da se ljudi snebivaju i gunđaju oko toga. Dobra ili manje dobra, potrebna ili ne, žena mu je bila potrebna. Bilo je žena dobrih i za gledanje i za slušanje, okolo, u blizini i glasova o onim daljim i Gradič ih je gledao i slušao i treperilo mu je ponekad podno stomaka i bilo je dodira od kojih je zadrhtao i u glavi mu se zamutilo. Ali, ožiljak u grudima je boleo i nije bilo melema za njega. Niti jedan ženski pogled ni dodir nije mogao da ga umiri, da pomogne da zaraste niti cijeliv jedan da ga ucelovi.

Tada Gradič reče ljudima.

-Evo smo domove sagradili i živote složili da nam ništa ne nedostane i da ničega ne bude suviše. Ali, da kao marva ne lutamo okolo i da nam se duše ne zalutaju, crkvica nam jedna treba da se oko nje duše okupljaju i u slozi roje. Podignimo hram u slavu Boga. Bogu slava, nama spas. Tela nam se oko zemlje druže, slozi duša potreban je Duh.

Dobra misao malo truda traži, nikakva je muka kad sve jedna volja bude. Ne gradiše hram no kao da se jednog jutra podiže iz svetla. Crkvica je mala, belim se kamenom ozidala. Skromna veličinom, kako čovek treba da se ponosi.Po lepoti uznosita, kako duša treba da se ponosi. U oko crkve iz plemena, od roda svakog jedan kamen stiže. Rodova dvanaest sa dvanaest kamena, usred roda svoga starešina tu da sedi, oko njega čeljad velika i mala slogom povezana.

Još je jedno bilo, ne po planu ljudskom no po Božjoj volji. Svakog jutra tad od tada, pod vetrom morskim pevala je crkva i večernje vetrom sa planina. Po strunama ove pesme, nije bilo dugo, k’o izvoru zdravom, dobrom, počeše da stižu druga bratstva i plemena.

Tada Gradič reče ljudima.

-Evo, Božjom voljom sagradismo hram, da nas verom drži, da ne budemo svaki sam za sebe kam, no u jednu zgradu da složimo se pesmom Božjom, slobodom u slozi da hranimo svoje duše glad. No i hramu treba da se služi, čoveku i duši treba sveti brak. Ja ću da se venčam, crkvi predam, vijenac ovaj nosim, vama ako bilo bi na čast.

Tako je Gradič počeo da služi hramu i ljudima.

Budući da se ovako venčao, sve priče o ženi prestadoše. Služio je hramu i u hramu ljudima sudio po milosti i pravdi.

Njemu u grudima još je uvek pola srca kucalo, pola mu je bio bol. Nevidljivo ime žene koja je u planini našla umiruće telo i pronašla u njemu novi životni plam.

Ponovo je Gradič utonuo u zaborav. Zaboravio je Maju, more i pećinu i u njenom pupku toplotu i sjaj. Lakše mu je bilo da živi sam i da ljudima služi. Ipak, lutanja su mu postala navika. Sam je mislio da su ta lutanja besmislena, da samo pokušava da izbegne bolu, da ga negde zamete po putevima i zaboravi. Ustvari, tražio je Maju.

More se lomilo i milovalo o zemlju.

Grčilo se Vizantijsko carstvo pod polumesečnom sabljom i uskoro je palo. Naplavine pada su se lomile o obale evropkih zemalja. Jedan talas udari i pred Gradičev prag.

Rajmundo Valdanos udari o oštro kamenje. U jednoj ruci mu je bilo koplje, u drugoj knjiga. Slučaj, rekli bi ljudi. Povest ljudska, zamršenim putevima a ipak ciljevima promišljenim nas vodi i ostvaruje volju višu. Gradič nađe telo Rajmundovo i knjigu i koplje. Pokopa telo na bregu više mora i pobi koplje kao beleg. Koplje je nekada bilo u ruci Heraklovoj i zemlju blagotvornu pozna i ponovo pusti korenje maslinovo.

U knjizi je bilo ime Rajmundovo.

Suton blagi zanese Gradiča. Jesen se prelivala bojama i sokovima zrelim, bujna kao žena danima plodnim. Boje su se razlivale, mešale, igrale u sve novim i novim značenjima radost porađale. Raskošan ženski smeh i gusti mirisi letom prikupljene topline grožđa crvenog, obuzeše Gradiča. Luna se tek sa planine javljala nabrekla od punoće i sa suncem na zalasku mora se mešala. Njemu se u glavi misli razvejaše, samo pogled žedni zabludi se u sliku ženskih tela.

S jedne strane rujno žuto na zalazu sunce ih je milovalo, s druge strane bledo žuto lice Lune na uzlazu preli se po njima. U kaci, kao Nojeva lađa života puna, grožđe se talasa, po njem žene plove, suknje do pojasa podignute, bele duge noge tonu, crne kose raspletene raskošnim se smehom vijore nad vinom. Kao munje, tu nad vinom mladim, u sutonu bljeskaju butine, brilijantnim sjajem rojevi zvezda od očiju strasnih. Sokovi se grožđa mešaju sa ženskim. Prstima dugim stiskaju nabubrelo grožđe, sok se niz ruke sliva. Obrišu ruke, ruke miju lice, usnice slatke od grožđa crvene. U nedra zagnjure vitke prste, dlanovima oblikuju dojke, bradavice ježe, mreškaju se s vetrom lakim, smelim. Znojem pitkim kapi teku, slano slatkim, međ sisama što se viri, mesečevom rekom na izvoru, tamo gde strast se miri, gde se život začne. U tonama grožđa ovih nekoliko kapi svu vrlinu vina skupe.

U sutonu misli zamršene, bujnom Lunom potopljene, odstupiše. Svojom voljom noge Gradičevu opijenu strast dovedoše k izvoru da se stiša.

Zaćutaše žene, stišaše se pred siluetom dolutalog stranca. Jedan samo pogled Gradičevu želju vodi. Prepoznaje lice iz one košmarne noći, lice koje mu se u osvitu prvo nasmejalo, u okviru crne kose brilijantne oči iz kojih su ga iskre oživele. Bila je to Maja.

Kada ga je prepoznala, lice od dva lica s pogledom mesečarskim, osmehnu se Maja. Radosno uzviknu, zvonkog glasa svici zaiskriše svud po mraku :

-Ne bojte se, žene! Moj je ovo junak, vitez strašan al’ je meni mio. Gazite po vinu, još mu treba ženske slasti, opojnih sokova da probude se muške strasti. Meni treba nekoliko reči, čini mi se vitezu su mome neophodne da put ka domu svome opet nađe.

Šapat joj se niz usnice meke spusti, slatke vinom, sjaju mesečinom.

-Našao si me, moj viteže, ali još je dug put pred tobom. Ja ću tvoja biti, ali tek tada kada pravo vreme se navrši. Od te knjige loza kada prvo vino poda, jezero od leda kada se otopi i u pupku zemlje ukaže se svetlo. Ne traži me na zemlji, mesečevo svetlo put će k meni popločati. Pođi sada, noćnim putem svom se bratstvu vrati. Gde te sunce dočeka na bregu, tamo pored tvoga doma knjigu ovu zemlji vrati.

Uze knjigu, zatopi je u grožnju i među butinama je provuče. Semena se grožđa među listovima ugnjezdiše.

-Sad je spremna. A, ti – idi.

Nekad je jedan dan sav čovekov život. Ostalo vreme koje provede na svetu je samo jednoličan okvir za taj dan.

Gradič je služio hramu i ljudima. Živeo je u ona dva dana koja je proveo uz Maju. Iz knjige koju je vratio zemlji izniče loza, poraste i stvori divan hlad u kamenitom okruženju. Tu je najčešće sedeo, često zadremao i u snu slušao priče iz Rajmondove knjige. Govorile su o vitezu, zvao se Karventes, koji je tragao za svojom večnom ljubavlju. Bio je u mučnom svetu demona koji su ga sprečavali da dođe do nje, do svog novog, pravog života.

Jedne noći Luna napuni se, plavim morskim oboji se zrakom. Zrak se zgusnu maglom meda, lepljiv, sladak… Srebrno se svetlo na lice Gradičevo spusti, dva mu lica ljubi, jednim učini ga celim. Evo je gde ide po zrakama Lune, kroče noge vitke po kamenu, bljeskaju butine kada mesečina ih umije. Napinju se grudi njene od slatkoće zrakom mednim kada se napune, k’o da drhte po noćnoj svežini, talasaju tiho večnim mirom mora. Kosa crna uokviruje oči, u njima je mnoštvo zvezda, glasnika iz prošlosti rajske. Usne žedne izvori su žive vode, cjeliv jedan Gradiča da ucjelovi. Ruku pruža, prsti topli ugasiše Gradičevu malu sveću tu na zemlji.

Zarastoše njemu rane, u grudima celo srce poče da mu kuca. Mladom snagom sinuše mu oči. Put se otvori pred njim. Put kojim beše došao kroz tamu i oluju, Lunina je sada ravna staza. Povede ga ka planini Prokletijom što je zovu, ka Maji, ka njenom jezeru. Ledom večnim beše pokrivena, između dva vrha uznosita, sise gorde što ka noćnom lete nebu, bele kao sneg, sveže kao voda još u vreme rajsko se zaledila, od početka sveta čista opstojala.

Jedno svetlo između dva za nebesa stuba pećina je u koju prizvala ga je Maja. Otvori se pred njim toplim zovom zagrejana, usnicama vrelim drevne reči izgovara.

-Ja sam ona koja jesam, što sam bila, što ću biti. Preko mog lica je veo koji ne može da se skine. Žena, Luna mesečeva, večna. Boginja što se daje  mužu svome ako je zasluži. Moj je veo igra kojom možeš da se igraš ako umeš. Sve lepote sveta u skutu su mog vela. Njih je nebrojeno, ako ne znaš da ih skineš, zaplešćeš se, izgubićeš… Srce samo među vihorove ako ne zna da se drži, iščeznuće: morska pena na pustome žalu. Tren je jedan u kome sa mnom možeš da poživiš, tren je jedan u večnosti kojoj sliči.

-Pogledaj mi pupak. ‘Ajde, oko svoje i usnice tu stavi. Toplota zemlje izvire iz njega, tajna je života koju samo tvoja žena može ti dati…

-… ako umeš da je poznaš!

-Hajde, tu zaroni! U ljubavi nema straha…

Muž je lozu vinovu zasadio. Knjiga priča drevnih uzrasla je. Iz dubina žene vrelo toplo podiže se. Otopi se jezero od večnog leda. Čista voda kroz lavirint tajnih želja k izvoru svome stiže. Usred pobrežja lozu staru hrani.

Pod suncem nađoše Gradiča gde spava. Ispod svoje loze, u oko svog hrama na njegovo lice kapala je rosa jutarnja i sok iz raspuklih zrna grožđa.

Osmeh na njegovom licu pokvari tugu u njegovom rodu. Ko bi žalio čoveka koji se ranom zorom u smiraju svome tako smeši kao sunce kad leti nad pučinom.

Berba je završena i žene gaze grožđe iz kojih se lije vino.

U smiraj plava luna uzdiže se, Maja siplje zrake magličeste…

Čuva tajnu vina…