Kratka istorija propasti jugoistočne Srbije

 

 

                                          IMA LI OVDE SRBIJE!?

 

Geografsko-politički pojam „jugoistočne Srbije“ obuhvata oblast zapadnih strana Stare i Vlaških planina,do obronaka Suve planine i toka Južne Morave.Administrativno:opšine od Pirota do Bosilegrada i Trgovišta.Na ovom mestu obratićemo pažnju na opštine:Dimitrovgrad,Babušnica,Crna Trava,Surdulica,Vlasotince,Bosilegrad…U okviru geografsko-političkog,ove krajeve povezuje pojam – SIROMAŠTVO.

Istorijski,od srednjeg veka,ovi krajevi pripadaju Vizantijskoj carevini,odnosno njenim (uglavnom!) vazalnim oblastima Bugarske i Srbije.I u ovim vremenima ovi krajevi su po pravilu pogranični.Turskim osvajanjima postaju manje-više centralni deo evropske Turske.Stanovništvo je gotovo u potpunosti pravoslavno-hrišćansko.No, sledujući državno-političke okvire , opet pogranično-prelazno , pripada Bugarskoj i(ili) Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Privredno,ovi krajevi su pretežno stočarski i zemljoradnički-koliko je to u funkciji stočarstva.U XX veku se intenzivno razvija specifična radno-najamna orijentacija na najteže i najmanje plaćene poslove u građevinarstvu – PEČALBARSTVO.Periodično,ali ipak u stalnom padu,stočarstvo i pečalbarstvo ostaju osnovni životni izvori.Izvestan razvoj industrije posle II sv. rata je suviše skroman i kratak da bi ostavio ozbiljniji uticaj.U najnovije vreme,propast stočarstva i industrije i opadanje pečalbarstva,dovode do toga da možda 3/4 prihoda dolazi iz državnog budžeta (penzije,opštine,školstvo,zdravsvo…).

Kulturno-istorijski,kako to biva u pograničnim krajevima,stanovništvo postaje nacionalno-jezički izmešano i formira se (grubo rečeno!) kao prelazna celina između matičnih nacija,srpske i bugarske.Nejasno je , ali najčešće , definisana kao ŠOPSKA.(Bez značajnijeg kulturno-istoriskog nasleđa,za ovu etničku grupu,kohezion i identifikacion postulat je jezičko-običajna zaokruženost. Jezik ovog područja,po srpskom književno-gramatičkom standardu,pripada prizrensko-timočkom dijalektu.Ovaj preširok okvir obuhvata niz pod-dijalekata u ovim područjima.Mada su gramatički konzistentni,jezički se razlikuju skoro do otežane razumljivosti.U svakom slučaju,teško su razumljivi srpskom ili bugarskom jezičko-književnom standardu.Običaji su mešavina hrišćanske i paganske kulture,u najvećoj meri okrenuti svetkovinama prirode i kultu predaka.)

Kao planinsko područje , bez značajnijih reka , retko je naseljeno. Preovlađuje tip naselja planinskih sela s izdvojenim mahalama,kapaciteta 200 do 300 stanovnika.U novije vreme retko koje naselje bi moglo da se pohvali ovim brojem.Sela su ili prazna ili prepolovljena.Administrativni centri po pravilu imaju po nekoliko hiljada stanovnika,poreklom iz okolnih sela, i nastali su u XX veku, formirani oko centara tadašnje nove srpske državne uprave.

U sednjem veku ovi krajevi su uglavnom bili nenastanjeni.Mada su kroz ova područja vodili značajni rimsko-vizantijski (i Via militaris) i kasnije turski karavanski putevi,značajnija naselja su se nalazila jedino u dolini Nišave.U ostalim krajevima,pojedina vojna utvrđenja-kule na uzvisinama iznad puteva (Gradišta).Nestalni naseljenici su bili nomadski stočari (ovčari) koji su krstarili ovim područjem od Svrljiških planina do Soluna.Različitog etničkog porekla, ovi stočari su ostavili bogatstvo toponima,reči i običaja.Srpska država je svoje stalnije prisustvo ovde ostvarila tek u vreme cara Dušana i kneza Lazara.Značajnije naseljavanje se,po svemu sudeći,odigralo u vreme I i II seobe Srba sa Kosmeta.Turska država tek u relativno kasnom periodu svoje balkanske vladavine ovim krajevima počinje da posvećuje pažnju.

Vuk Karadžić ovim krajevima nije poklonio ni najmanje pažnje.

XIX vek,vek srpske nacionalne i kulturne revolucije,malo dotiče ove krajeve.Budući u to vreme na periferiji opadajuće turske imperije i van domašaja srpske revolucije u decenijama njenog najintenzivnijeg razvoja,ovi krajevi ostaju nedovoljno definisani.U vreme (tada) kneza Milana Obrenovića,srpska vojska oslobađa tzv. „četiri okruga“,među kojima i ovaj,pirotski.U to vreme srpska država je već u punoj zrelosti i snazi.Zaprepašćuje brzina i efikasnost kojima ona preuzima i obezbeđuje svoje funkcije i na ovom području.Praktično u nekoliko godina sve bitne državne institucije (odmah posle vojne – školska!) su uspostavljene i efikasne!Razumljivo je da je tome pogodovao prijateljski stav i elan oslobođenog stanovništva ali treba imati u vidu da se proces odvija u okruženju nasleđene zaostale turske uprave, gde stanovništvo nema civilne navike.U tom smislu,posle slobode, stanovništvo dobija i odgovarajuću osnovu za nov napredak.To je,zaista, pravi smisao nacionalne slobode.

Kultura i jezik su osnova neophodna za svaki drugi napredak naroda.Može se slobodno reći da je nova državna uprava mnogo učinila za razvoj školstva u ovim krajevima.(Neke škole (srpske!) su postojale još u vreme turske uprave.Seoske škole su,uglavnom,bile u većim domaćinskim kućama.) No,pretpostavljam da se tu pojavio i specifičan problem.Tadašnji učitelji su dovedeni iz krajeva centralne Srbije.Đaci su,razume se,bili ovdašnji. Jasno je da je bilo jezičkog nerazumevanja.

U svom nesumnjivo značajnom delu Vuk Karadžić je,razumljivo,imao i propuste.Jedan od njih,isključivost u standardizaciji književnog jezika zasnovanog na užičko-hercegovačkom dijalektu,kojim (zaista!) govori manjina srpskog nacionalnog korpusa,je proizveo velike probleme u drugim dijalektološkim područjima.Za područje jugoistočne Srbije ova isključivost je dostigla skoro šovinistički nivo.

U vreme kad se centralna Srbija oslobodila i već uveliko formirala svoju intelektualnu klasu,južna Srbija je još bila nepismena.Decenije,decenije stida i nesnalaženja zbog sopstvenog jezika su pratile južnosrbijance u susretu sa severnom braćom i,čini se,čitav vek je protekao pre no što su počeli da se usuđuju da slobodno govore svoj jezik bez straha od otvorenog ismevanja.(Dijalektološka različitost i međusobno ismevanje su stvar poznata među svim narodima i to je normalno . Međutim , nipodašatavanje „šopskog“ dijalekta je,čini mi se,preterano i nepristojno.Jezičko ismevanje je kulminiralo u dobu novih medija i od strane „beogradčića“ nisu bili pošteđeni ni Crnogorci,ni Moravci,pa ni Banaćani,ali jug i istok Srbije su „masakrirani“.Jasno je da je sram

od gluposti na strani „beogradčića“ i da je seme „pokondirene tikve“, pogotovo onih koji su na taj način ismevali svoj lični maternji jezik.Ipak,nema smisla!)

Kad je Vuk srpsku književnost „osloborio“ crkvenoslovenskog „tirana“ i narodni jezik „ustoličio“,taj „jezik svinjara i govedara“ postao je tiran drugim dijalektima „ovčara“.(Mnogo demokratskiji stav prema jeziku pokazivala je moja nepismena baba.Kada bi je upozoravali pred „stranim“ gostima da ne „orati“,ona bi pitala:“A,što!Oni li ne razbiraju srpsći!“Takav stav prema jeziku je mnogo zdraviji nego Vukov.Vuk kaže:“Ovo je jedini ispravni srpski jezik.Ostali moraju da se prilagode!“ Moja baba kaže:“Svi mi pričamo srpski i treba da se prilagodimo!“

(Primera radi:velike jezičke reforme,recimo,engleskog i ruskog jezika su provedene po primeru moje babe.)

Vuk se nije bavio kulturom i stanovništvom jugoistočne Srbije.Jovan Cvijić jeste.(Uopšte je malo radova (kultoroloških,antropoloških…) koji se bave ovim krajevima.Tek čitav vek po oslobođenju od Turske,počinju da se pojavljuju radovi na ove teme i koliko-toliko omogućavaju „pravo građanstva“ u srpskoj kulturi.Verovatno je toliko vremena potebno da neka sredina obrazuje svoju autohtonu kulturno-intelektualnu elitu.)Jovan Cvijić u svom kapitalnom delu posvećuje,doduše najmanje i donekle površno,pažnju karakteru ovog područja.Njegove opservacije nisu nimalo pohvalne za naše ljude a,što je još gore,prilično su tačne.Ukratko mogu da se svedu na paradigmu „rajinskog mentaliteta“.(Koliko god je Cvijićeva misao genijalna i njegova naklonost srpskim

„Dinarcima“ nesumnjiva,moram da primetim da se „Šopi“ gotovo uopšte nisu poturčavali,za razliku od „Dinaraca“.Tako jedna epska, „kano-klisurinska“ stamenost „Dinaraca“ značajno gubi od „rajinske snishodljvosti“ „Šopa“.)

Rajinski mentalitet južnosrbijanaca i jezičko-kulturna hendikepiranost pred institucijama nesumnjivo su uticale na uspešnost pojedinaca i sredine u okvirima države.Retki uspešni pojedinci su ili napuštali svoj kraj ili se utapali u prosečnost svog kraja.Sklon sam da u ovome vidim važan ali ne i jedini uzrok decenijskog i vekovnog zaostajanja i propadanja jugoistočne Srbije.

Posle oslobođenja 1878. i efikasnog uspostavljanja državne uprave,trebalo je očekivati dalji razvoj.Zaista,uz vekovno opstajanje stočarstva , razvijaju se i trgovina i,uskoro,zanatstvo.I pored uspostavljanja novih državnih granica,stočarski koridor „Svrljig-Solun“ nije zatvoren ni presečen.Nomadski način uzgoja opstaje još neko vreme ali trgovci već omogućavaju stočarima da se pomalo okreću stalnijim staništima.Broj stoke u ovom području , pretežno ovaca ,verovatno nadmašuje milion grla.Tipično je da je trgovina još dugo ostala okrenuta prema Solunu i Carigradu.Sedelačko stočarstvo i razvoj stalnih naselja uslovljava povećanje broja krupne stoke i potrebe za zanatskim proizvodima. Zaista,locirano na više mesta tako da bude prirodno i lako dostupno stanovništvu zanatstvo postiže visok nivo i postaje nov zamajac privređivanju.(Može da se primeti da administrativna organizacija na više manjih opština i izvesna pravna zaduženja seoskih zajednica izuzetno pogoduju ovom , planinskom i razđenom području.Kasnije „ukrupnjavanje“ opština znatno otežava život u uslovima slabo razvijene putne mreže.Uz druge nepovoljne okolnosti,relativno brzo počinje iseljavanje i gašenje mnogih razvijenih naselja.Putna mreža nikad nije adekvatno izgrađena.U pozno vreme postojanja SFRJ država pokušava da popravi situaciju i decentralizuje lokalne institucije,pre svega zdravstvene i administrativne.Ali, izgradnja ambulanti i MZ nikad nije do kraja završena i u već ispražnjenim naseljima čak i, jedino dobro razvijena, školska mreža postaje promašaj.)

Običajno pravo je vekovima,najmanje još od Dušanovog zakonika, bilo odlučujuć okvir za društveni život sela.Nigde zapisano i,po tome fleksibilno, i u uslovima slabog prisustva državne vlasti običajno pravo je činilo zdrav temelj za socijalni opstanak.Osnova običajnog prava je kolektiv-zajednica.Seoska zajednica uređuje prava pojedinca unutar sebe i pojavljuje se kao osnovna prava jedinica prema državi, bar u velikom delu regulisanih normi.Zadivljuje s koliko efikasnosti je ovakvo pravo uređivalo privredni i socijalni život sela.Moglo je u detaljima,ali bitnim detaljima,da se razlikuje kod stočarskih i zemljoradničkih (i urbanih) zajednica i da na pravi način odredi meru između sloboda i obaveza i, pre svega,omogući neometano privređivanje.(Postojanje mešovitog prava vlasništva:lično,zajedničko i opšte je izvanredno uređivalo odnos između stočarskih i zemljoradničkih potreba.Socijalna solidarnost je skoro u potpunosti sprovođena u okviru zajednice…(Prim.:“seoski koš“ za siromašne i nevoljne, sistem naturalno-najamne razmene,sistem „mobe“…) Zajednica je upravljala čak i kaznenim merama…) Tadašnje selo je obezbeđivalo čak 90% svojih privrednih i pravnih potreba.

Razumljivo je da je dolazak civilnog društva doneo promene i narušio običajni sistem.No,pitanje je koliko je i unapredio život ljudi.Država je dosta dugo bila tolerantna prema običajnom pravu jer,je reklo bi se,tadašnja vlast bila prirodno bliža svom stanovništvu.(Neka određenja običajnog prava opstaju čak i danas.)Pomenuli smo i opštinsko uređenje koje je pratilo potrebe lokalnog stanovništva u jednom periodu ali je kasnije promenjeno i postalo generator nekih negativnih tendencija.Ne dovodeći u pitanje neophodnost civilnog društva, moramo da zaključimo da nove obaveze nisu pratila i nova,unapređena prava. Recimo, nove poreske obaveze nije pratio razvoj puteva i socijalno-zdravstvene zaštite.Oblast jugoistočne Srbije je naročito postala žrtva ovakve politike. (Primer:izgradnja puteva,električne i telefonske mreže je u ovim krajevima uvek bila na teret novčane i radne obaveze meštana.To nije bio slučaj u urbanim sredinama!) Sva dobra civilizacije,koja je kontrolisala država, su ovde stizala (ako su ikad) tek na kraju krajeva.(Primer:za vreme postojanja SFRJ od 50 godina magistralni putevi su građeni tek jednom!)

Tek jedna generacija od 30 godina je delila ovo područje od oslobođenja do pošasti ratova od 1912. do 1918.Podeljena je sudbina cele Srbije i najznačajniji i najsposobniji deo stanovništva je stradao.U uslovima kada je tek počela da se formira ljudska i materijalna osnova,za ovo područje to je bio težak udarac.

Na kraju I velikog rata Srbija,posle Berlinskog kongresa,se još jednom,mada tek simbolično,proširuje na istok i to na područje dve opštine u kojima je stanovništvo pretežno bugarsko.(Teško je u ovom području, s obe strane srpsko-bugarske granice, koja se često pomerala po 20-30 km tamo-amo, govoriti o čisto bugarskom ili srpskom stanovništvu.Mnogo deklarisanih Bugara slavi slavu,što je tipično srpski,mnogo prezimena je menjano sa „-ov“ na „-ić“ i obrnuto…ima bliskih rođaka koji se izjašnjavaju različito itd…Zajedničko svim ovim ljudima su jezik i običaji i pripadnost malo naseljenom i siromašnom kraju.Rekao bih i da im je zajednička „udaljenost“ matičnih država.U zavisnosti od ratnih prilika granica je određivana po vojno-strategijskim principima (zaposedanje visokih planinskih kota) mnogo više no po etničkom principu.Rasprava o čistoj nacionalnosti po osnovu „krvi“ je jalova i nekorisna.Ovde ljudi dele jezik,veru,običaje i siromaštvo.Nacionalna pripadnost je stvar ličnog osećanja i opredeljenja.Podele su,uglavnom, stvar političara izvan ovog područja.Na nesreću po ove krajeve,u nekoliko decenija Srbija i Bugarska su ratovale tri puta.Doba mira između ratova su podeljene prvo lošim odnosima dinastija Karađorđevića i Koburga a zatim i promenljivim,mada uglavnom netrpeljivim,između komunističkih vlasti.

Stvaranje Jugoslavije je ovu oblast još više stavilo na periferiju.U mnogo većoj i mnogonacionalnijoj državi imala je još manju važnost.Stari stočarski i trgovački putevi su nestali a novi putevi su je zaobišli.Ne samo što je bila periferija,već je postala ćorsokak u državi.Pruga,nosilac razvoja moderne države nikad ovde nije prošla.Slabe putne veze sa sopstvenom državom su navodile ljude da se okrenu prirodno bližem centru za snabdevanje pa je,recimo,so koja je onda teško nabavljana a bila životno neophodna za ljude i stoku,švercovana iz Bugarske.

Stočarstvo počinje da stagnira i opada.Upravo nedostatak saobraćaja i prekinute veze na starim pravcima ka Solunu i Carigradu,okrenutost trgovine ka modernim sredstvima transporta koji ovde ne postoje,čine da stoka počinje da se uzgaja samo za sopstvene potrebe.Zanatstvo,mada solidno razvijeno u jednom dobu,postepeno gubi korak sa industrijom i takođe služi samo za lokalne potrebe. Razvoj industrije je minoran i prekinut ratom i revolucijom.

Jugoistočna Srbija postaje ćorsokak zatvoren u samog sebe.

U to vreme,između dva velika rata,počinje velika i tužna istorija PEČALBARSTVA.

Sezonski egzodus odvodi na najteže i najslabije plaćene poslove u građevini ljude u potrazi za životnim opstankom.Ciglarski, zidarski ,betonski, tesarski…poslovi skoro nikad nisu bili izvor prihoda.Jedino su mogli da obezbede jednostavan opstanak.Isprva pomalo a kasnije masovno,najsnažniji i najveštiji muškarci su napuštali sela u jeku poljoprivredne sezone i odlazili da grade tuđe kuće.U njihovim čatmarama su ostajale žene i deca da održe ono nešto stoke i male njive.(Bolje obradivo zemljište u ovim krajevima je nekada pripadalo turskim dostojnicima.Nomadskim stočarima skoro da i nije trebala zemljoradnja.Posle oslobođenja 1878. na ovaj ili onaj način to zemljište su prigrabile pojedine familije i postale osnova gazdinskih porodica kojih je,istini za volju, bilo malo a i nikada se nisu posebno izdvojile iz svog okruženja.Ostalo zemljište,po obroncima, je stvoreno krčenjem šume.Bile su to male i posne površine.Nestanak porodične zadruge,koja je bila osnovni okvir života, i prestanak običaja da imanje uglavnom nasleđuje jedan iz porodice je dovelo do uzastopnog deljenja imovine koja je tako svedena na smešno male parcele.Vremenom će se pokazati da ovakva vlasnička struktura postaje vrlo ozbiljna prepreka za razvoj poljoprivrede.)

PEČAL znači:TUGA! Od ranog proleća do kasne jeseni, „od s’vnjušku do t’vnjušku“ ,s lopatom,vanglom,mistrijom,s jednom ili dve preobuke,za minimalnu dnevnicu i maksimalan rad,pečalbari od 12 do 62 godine su zarađivali svoj ‘leb. Na volju gazdama,bez ikakve zaštite na radu,u smeštaju od jednog kreveta i često s vodom samo za umivanje,najprostijom ishranom,ponekad prevareni za isplatu,pečalbari su ugrađivali svoj znoj i muku u građevine širom Jugoslavije. Vremenom su postali poznati i traženi zidari ali su njihove sopstvene kuće ostale najbednije.Pečal se prenosio s oca na sina,dok su mogli da rade mogli su i da žive,često bi ostajali invalidi ili su, u najboljem slučaju, ličili na zemlju i malter s kojima su radili i davili svoju muku u pijanstvu.

Na neki način PEČAL je postao mentalna odlika ovih ljudi,utisnuo se u sve pore njihovog života.Sezonsko iseljavanje,pola godine van svog doma, poluprazna sela sa ženama i decom,koji su i sami radili neprimereno teške poslove motikom,srpom,kosom…neprestana „borba“ s gazdama,nagrđene ruke i leđa,pijanstvo kao svakodnevnica…Pečalba je bio jedini način na koji su mogli da „vide svet“.Školovanje je bilo samo „smetnja“ i tek je uvođenje obaveznosti spašavalo đake da ne idu u pečalbu pre 15.-te godine…osim preko raspusta. Pečalbom se nije sticala penzija niti invalidska zaštita niti je poneka „ne daj,Bože“ pogibija nadoknađena…Pečalba nije donosila uštedu niti imanje,tek je mogla kuća da se kući.

Sela su gubila…Njive su obrađivane,seljak je čuvao vola i vo je pomagao seljaka,svaka kuća je građena od zemlje na kojoj se živelo (i hranilo i odevalo) i zajedničkog truda,kmet i poljak,seoski zbor su čuvali svačije i ničije,za svaku potrebu se našao majstor pa i za lek je bio vidar,priče su bile ovčarske i pesme žetelačke…

Pečalbarske pesme ne postoje.

Dolazak moderne,civilne države je povećao obaveze i novčana davanja seljaka.Seljak je davao sina u vojsku i porez u kasu.Zauzvrat,u ovim krajevima država je dala malo.Seljak je morao da postane pečalbar da bi zaradio gotov novac i u isto vreme selo je propadalo.

Podsetimo se da su u tursko vreme (XVIII-XIX vek) ovi krajevi naseljavani! Izvesno vreme po oslobođenju i dolasku srpske države postoji napredak, opstanak i razvoj stočarstva,trgovine i zanatstva…školstva, što je veoma značajno!Formiraju se i uvećavaju naselja i stanovništvo…Ali,ratovi i maćehinski odnos države zaustavljaju razvoj i razaraju suštinu sela.Naravno,po ovome jugoistočna Srbija nije izuzetak,podelila je zajedničke nevolje.No,s druge strane, nije podjednako podelila i dobra nove civilizacije.Putevi i industrija su došli tek kao mrvice.Tragom tih mrvica pečalbari i,uskoro,čitav talas migranata odlazi u bogatije krajeve svoje države za boljim i lakšim životom.(Podsetiću da je u izgradnji infrastrukture (put,struja,telefon…) ovdašnji seljak,osim plaćanja taksi, učestvovao i radom i davanjem (prodavane su zajedničke šume,građevinski i rudno-mineralni materijali…Sve je to odlazilo i nestajalo bez traga i povratne koristi.Država je koristila svoj monopol i odnosila ugalj,kamen,drvo,glinu…Selo je postavilo svoje bandere za struju i telefon,svoj kamen i svoj rad za put…Za uzvrat u 80 godina postojanja Jugoslavije praktično je izgrađen jednom jedan magistralni put, jedna bolnica …škole su sela gradila svojim radom i materijalom.. Neka veća naselja su imala električnu struju (privatno preduzetništvo!) još tridesetih godina a elektrifikacija ovih područja je izvršena tek 20-30 godina posle.Telefonizacija je završena tek devedesetih godina i to po višestruko većim taksama.Mnogo svog rada i imovine je seljak uložio u razna preduzeća u svom i daljim krajevima.Po ekonomskim pravilima i pravdi, u trećoj velikoj preraspodeli imovine (tranzicija!) u veku, za nadoknadu je dobio vrednost kubnog metra drva.(Prva „tranzicija“ u vreme oslobođenja od Turske,druga pod komunističkom vladom,treća pod demokratijom…Uvek je „začudo!“ – gubio!)

Ruralno je uništeno a urbano minimalno stvoreno.

Migracija iz ovih krajeva počinje u Kraljevini Jugoslaviji a u vreme SFRJ postaje pravi egzodus.Iseljavanje iz jugoistočne Srbije je veće nego sa Kosmeta! U prvoj deceniji XXI veka nastaje demografska katastrofa.

Za razliku od I u II sv. ratu stanovništvo ovih krajeva učestvuje mnogo manje.Bugarska okupacija je, takođe, mnogo blaža (od nemačke,ustaške, šiptarske,mađarske…)(Još jedna bugarska okupacija i još jedno neznatno proširenje Srbije na njen račun.Posledice rata u ovim krajevima su srazmerno manje nego u nekim drugim krajevima Jugoslavije.To je slučaj i sa srpskim i sa bugarskim stanovništvom.Ipak,svakog svoja rana više boli,pa ni ovde nisu bile beznačajne.Jedna od posledica rata i Rezolucije Infombiroa i zategnute situacije između država su i srpska i bugarska stradanja.Daleko od toga da je postojao sistematski i organizovan pritisak na Bugare ali u vremenu SFRJ jeste postojao kao izvesna nacionalna dedoktrinacija.Uostalom,strateška politika komunističke SFRJ je bila (prema svima!) „prigušavanje“ nacionalnog.U suštini, ovdašnji i Srbi i Bugari su ostali siromašni i udaljeni od svojih matica.) Da se razori nije imalo mnogo šta! (U toku NATO agresije skoro da i nije bilo bombardovanja.Izveštaj jednog NATO-pilota je govorio da je, po njegovom uvidu, ovde neko već izvršio bombardovanje!Samo je,ustvari, video uobičajeno stanje.)

Ne može se reći da komunističke vlasti nisu nešto elana uložile i u ove krajeve.Izgrađene su škole,domovi kulture,nešto puteva i redovan transport, prvi put je u ovim krajevima organizovana redovna zdravstvena zaštita,nešto industrije u vidu manjih,lokalnih pogona,elektrifikacija…veliki iskorak je učinjen uvođenjem socijalnog i penzijskog osiguranja poljoprivrednika…Agrarna politika je bila loša.Razumljivo je da je u tadašnjim uslovima državi nedostajalo urbane i industrijske radne snage i da su mere kojima je uticano na iseljavanje u gradove imale smisla.Tamo je bilo lakše raditi i živeti,stambena pitanja rešavana, školovanje i budućnost dece relativno sigurni…Ali,u favorizaciji gradova se preteralo i to je u daljoj budućnosti donelo problem gradovima i uništilo sela.

Ovi su krajevi skoro potpuno ruralni,pogodni za stočarstvo i voćarstvo i tu ne treba mnogo pameti,pa čak ni ulaganja.No,nikad ništa nije učinjeno da se iole poboljšaju u odnosu još na turska vremena.Koliko mi je poznato iz mog kraja tek jedan jedini agronom je obilazio sela u poslednjih 50 godina!Veterinarska sužba je minimalna.Ne postoji ni početno razmišljanje a kamo li ikakva strategija agrarnog razvoja.

 

Pamet i putevi!

Putevi su taman toliko široki da pamet odlazi.

Školovani ljudi,kojih je ovde tako malo,su po pravilu odlazili u veće centre. Tamo su se školovali i hranili uz pomoć roditelja iz svojih sela – dok su bili živi! Sada su sela prazna i gradovi su gladni.

Posle „školaraca“ odlazili su i pečalbari.Uglavnom sezonski ali u jednom periodu, koji je bio povoljan za ove građevinare, počeli su i oni da ostaju u gradovima.U selima su ostajali manje sposobni za rad a ono što bi proizveli nisu mogli da prodaju.

Od sredine 70-tih počinje nešto bolji period za ove krajeve.Pečalbari su donekle dobro plaćeni i mogu da ulažu u domaćinstvo i mehanizaciju.Otvaraju se manji industrijski pogoni ali ipak dovoljni da jedan deo stanovništva privređuje blizu svog doma i da se deo obrazovanih vraća sa školovanja u svoj kraj.Reklo bi se da je država izvukla pouke iz nekih grešaka i preduzima neke mere za očuvanje sela.Organizuje lokalne poljoprivredne zadruge,koje su,doduše,državne ali i kooperativne sa seljacima.Ideja zadruge je jedina dobra ideja za stočarstvo i prateću poljoprivredu u ovakvim oblastima.Na kraju krajeva,u drugom obliku zadružnost u stočarstvu je postojala i u vreme nomada.Nažalost,ideja je propala u realizaciji,iz više razloga, ali to ne znači i da je loša.

Pokušaji države da poprave stanje su došli prekasno (30 godina od njenog početka) i prekasno (10 godina pre njenog kraja).Osim toga,malo je uloženo!

Ipak,uz izvesne korekcije i više pameti,nisu loša smernica za nove vlasti, ako ih to uopšte interesuje.To „interesovanje vlasti“ je ključni moment od koga zavisi opstanak ili potpuna propast jugoistočne Srbije.

Nato bombardovanje nije nanelo nikakvu štetu ali su zato smutne devedesete i tranzicija lošu situaciju pretvorile u demografsku i privrednu katastrofu!

Raniji vladari nad ovim prostorom su bili ili strani i druge vere i kulture (Turci) ili domaći i „bliski“ (Kraljevina Srbija) ili domaći i „ne-bliski“ (Kraljevina Jugoslavija) ili domaći i „strane“ ideologije (komunistička SFRJ) i,konačno,domaći, demokratski…šta god to značilo…Bilo je,dakle,i slobodnih i neslobodnih vremena. Bilo je i privrednih i kulturnih uspona i padova.“Sloboda“ i „uspon“ se ne podudaraju uvek,“domaći“ i „uspon“ nisu pravilo…Turska vlast nije bila najgora,komunisti su bili bolji od aristokratije!…Ovo su pojednostavljeni zaključci i s lokalnim legitimitetom ali odgovaraju istini!

Višestranačje,demokratija,samostalna Srbija…su i ovde očekivani s puno nade…I!…Šta reći!?

Ono malo industrije je prvo uništeno a zatim predano misterioznim vlasnicima i postalo stanište duhova.Stočarstvo je svedeno na trećinu u periodu od 20 godina.Obrada zemljišta je prepolovljena.Broj stanovnika je skoro prepolovljen a starosna struktura „obećava“ da se brzo i ta polovina prepolovi.Pečalbarstvo je zamrlo. Država ukida neke svoje institucije.Škole nestaju…

DA LI SRBIJA ODLAZI ODAVDE!

Naravno,još je prerano dati potvrdan odgovor na ovo pitanje.Verovatno 3/4 prihoda se dobija iz državnog budžeta;još,znači,računaju na nas.(Jedan lokalni grafit,koji se pojavio prilikom nedavnog izlivanja inače male rečice Lužnice izvanredno opisuje situaciju:GDE SU PARE OD POPLAVE!Znamo da poplave u normalnim okolnostima ne donose prihode.Ipak,koliko je ovo suluda situacija dokazuje činjenica da je pomenuta poplava zaista donela jednu od najvećih investicija.Ta „najveća investicija“ je bilo proširenje korita rečice u dužini od 1km. Koliko su ovi krajevi skromni u svakom pogledu pokazuje priča iz vremena velikih restrikcija struje.Nalog dispečera da se isključi cela opština je izvršen.Ali,dispečer ponovo zove:“Pa,isključite!“ „Isključeno već pola sata!“ „Je l’?Na instrumentu za potrošnju se ne vidi nikakva promena!“)

Doba tranzicije i demokratije,kao i sve nesreće dosad, jugoistočna Srbija deli sa svojom državom i tu nema šta mnogo da se doda celoj priči.(Izvestan doprinos je nova sintagma u rečniku pojmova kojom je zamenjena čuvena „Tunguzija“.Sada se kaže „Tamo,neka Babušnica…!“ – što se više puta čulo od raznih,važnih političara Srbije.)Ključno pitanje je „Kuda i šta dalje?“

Nažalost,jedno od osnovnih građanskih prava,pravo izbora,je od ovdašnjeg stanovništva načinilo – glasače.Taj resurs je ovde toliko mali da se iz Beograda skoro i ne vidi.Broj glasača iz ovdašnjih opština je manji nego u nekoj MZ ili stambenom bloku u NBg.Samim tim,toliki je i interes političkih stranaka… To što je,šire shvaćena,oblast jugoistočne Srbije po veličini jednaka Kosmetu, ali prihvata suverenitet Srbije,nije dovoljno da pobudi pažnju.Da li je potrebna neka nevolja,da li, kada su vidljivi alarmi upozorenja, treba da čekamo…U već 5-6 saziva u Skupštini Srbije nema poslanika iz ovih krajeva (nešto bolje je bilo ’90.tih.)(Sve i da ima,služili bi stranci a ne narodu.)Ovdašnjem mentalitetu je agresivnost strana.Radije se „snalaze“.Ta snalažljivost je vekovima vežbana pod raznim vlastima,kad god bi bili ugroženi.Već dvadeset godina šverc iz Bugarske je značajan izvor prihoda;sitan ali veći od nikakvih.U izvesnoj meri pečalbari su se preselili u Rusiju i Italiju.Što su kao ljudi manje „vidljivi“ iz Bgd.,to više slabe lojalističke veze s državom i jačaju na drugoj strani.

Jedno od pomalo zaboravljenih ljudskih prava je pravo samozaštite-života. Kada,u jednom trenutku,ljudi ne mogu više da podnesu bedu i nemogućnost dostojnog života,imaju pravo da potraže sreću po sopstvenoj volji…

Kako i gde!

Stočarstvo je oduvek bila osnova privrede ovih krajeva.Po onome što je Bog dao potreba za ulaganje bi bila mnogo manja nego u drugim oblastima,ali , naravno,na način koji je primeren ovdašnjim uslovima.(Ima jedna priča,kažu istinita, o tome kako je jedan seljak išao krajem puta iza magarca.Naiđe, neoprezno, neki mercedes stranih registracija i obori ih.Seljak pade u trnje a magarcu prebijene noge.Vozač mercedesa,naš ili neki stranac,pogleda magarca i,budući prosvećeni Evropljanin,upuca ga da se ne muči.U to seljak iskoči iz trnja i šepajući poče da viče:“Nije mi ništa,nije mi ništa…!A,Evropljanin mu kaže:“Što si,bre,zaostao!Ja sam mu pomogao da se ne muči!“ „More,da ja nisam bio zaostao i mene bi ti…“) Zaostalost ovih krajeva može da bude prednost u vremenu kada svet ponovo otkriva prirodnu hranu.Uz svo poštovanje Šumadincima,malina i šljivovica su ovde bolje.Voćarstvo bi,sledujući za stočarsvom,bila još jedna nada da ovde ljudi ponovo počnu da žive.

Realno gledano,mala je nada da će srpski političari obratiti pažnju na ove krajeve a još manja verovatnoća da će država Srbija investirati.U takvim okolnostima jedna tekovina Evrope,regionalno,međudržavno povezivanje pruža neku perspektivu.Sofijsko-nišavski „evro-region“ postoji već desetak godina ali samo na nivou političke dobre volje.Pravi projekti,oni koji bi obuhvatili šire područje i nadišli nivo folklornih druženja, mogu da se osmisle i realizuju.Stanovništvo je kulturno-jezički kompatabilno,Sofija je mnogo bliža nego Beograd,čak i geografija omogućava bolju transportnu komunikaciju…

U uslovima kada demografsko-privredna katastrofa preti da stvori „ničiju“ zemlju ,čini se da je to jedan (jedini?) od načina da jugoistočna Srbija ponovo dostojno živi i sačuva stabilnost.

 

Advertisements