(Ljubav, kao reč i pojam koji ovde upotrebljavam, se ne odnosi, kako se to uobičajeno podrazumeva u savremenom svetu, na ljubav muškarca i žene, „eros“, nego na sveopštu, svesvetsku Ljubav – Agape. S druge strane, od drevnih vremena do danas, u ljudsku psihu i umetnost je utisnuta ambivalentna dvojnost „eros-tanatos“ (ljubav-smrt) i ona je na neki način neizbežna.)

Savršena književna forma o čovekovom životu je forma zapisa na nadgrobnom spomeniku: 1)godina rođenja; 2)godina smrti; 3)po(t)pis ožalošćenih. U ovom konceptu nema ničeg suvišnog. Postoji čudo rođenja i postoji tajna smrti. Jedino ovozemaljsko životno je po(t)pis ožalošćenih. To je ono što je čovek stekao-stvorio između stavki 1) i 2), to je njegova budućnost na ovom svetu.

Ja sam rođen 1967. u Pirotu. Uglavnom sam živeo kao sav normalan svet.

Poeziju sam čitao ili zato što sam morao ili zato što mi je život činila snošljivijim. Poeziju sam počeo da ŽIVIM nenamerno, nesvesno… U trenucima kada su mi životne prilike bile nesnošljive i kada mi je razumna svest bila uspavana, životodavni Duh mi je donosio emocije. Pošto sam već bio navikao da pišem i nisam znao šta bih drugo s tim darovima, zapisivao sam ih. Nekad je to bilo lako kao u nekom zanosu, euforiji. Drugi put je bilo teško, frustrijrajuće… ne moći da nađeš reči koje mogu da pretvore emocije u reči… Tek kasnije sam shvatio da sam pisao pesme.

Pesnik je samo oruđe Duha. Neki su pesnici dobro oruđe, neki nisu, Ja sam, nažalost, od ovih poslednjih. Tek ponešto sam, nadam se, uspeo od svog obilja da prenesem na papir, da složim u neku knjigicu.

Jednom prilikom sam svom starom školskom drugu rekao da ću da napišem knjigu i da ćemo da da napravimo književno veče i da se napijemo i najedemo… „Dobro, rekao je. A što moraš da pišeš knjigu!“

Mislim da to krucijalno pitanje odnosa paksisa i poetisa: „…što mora da se piše knjiga…“ „piše“ ako već ne znamo da pevamo… a pevanje je, ustvari, pravi ambijent za poeziju.

Zašto čovek MORA da peva-piše poeziju!?

Siguran sam da isto pitanje može da se formuliše i kao:

Zašto čovek MORA da voli!?

U nizu ljudskih emocija, kao i u nizu ljudskih delatnosti, ljubav i poezija zauzimaju sasvim posebno mesto.

Svaki čovek mora da je voleo, voli ili će voleti… bilo šta, bilo koga, bilo kad… onda je i pevao… a pevanje nije uvek od radosti… To je ta suštastvena poezija!

Ali… „Od ljubavi se ne živi!“ -to će vam reći svaki razuman čovek. I, sasvim se slažem… Iako je svako voleo, voli ili će voleti (i tako bio pesnik) – to je bilo sporadično, povremeno ili privremeno. Svo ostalo vreme smo morali da jedemo i pijemo, već da ne spominjem da neprestano moramo da dišemo. Zaista, pokušavam da nađem argumente kojima bih dokazao da je ljubav-poezija u istoj meri neophodna i neizbežna, ali, iskreno, ne uspevam. Isto tako, iskreno, svakom mora biti jasno da bi svet bez ljubavi-poezije propao za par stotina godina. No, par stotina godina bismo jeli i pili i na kraju prestali da budemo ljudska bića, što je, valjda, bolje nego da u par sedmica ili dana skapamo bez hrane i pića i ostanemo ljudska bića. Hoću da kažem da u svakodnevnom životu poezija ima malo šanse u poređenju sa materijalnim svetom. I, ne samo to… Sećam se jednog uzgrednog dijaloga: „Taj nije baš u redu – mnogo čita knjige!“ „More, ne samo što čita. On, bre, i piše pesme!“ „E, znači, skroz skrenuo…“

Dakle, osim uzaludnosti, svakodnevni život poeziji pripisuje i određenu nenormalnost.

Zaista, odvajkada je poznato „pesničko ludilo“. Ali, ono je bilo duboko poštovano kao „zanos“ i na isti način kao i kod religijskih proroka. Poštovani su kao ljudi koji se u određenom trenutku odvajaju od sveta ljudi i primiču božanskom i prenose nebeske poruke. „Zato je pesnik od svih drugih ljudi smatran najbližim božanstvu… pesnik je nešto lako, krilato i sveto – tumač božanstva.“ – kako kaže Dučić.

Kasnije su pesnici shvatani kao „zaneseni“ i neprilagođeni „normalnom“ svetu.

„Za mene je slučaj pesnika ovom društvu, koje mu ne dozvoljava da živi, slučaj čoveka koji ide u osamu da izvaja sopstvenu grobnicu.“ (Malarme)

Dakle, pesnik je čovek razapet između neba i zemlje, na sredini u kojoj zjapi užasna i prazna – USAMLJENOST, „horror vaccui“ od koga se i sama Priroda užasava.

„Mi znamo da kad pevamo, mi i na nebu ostajemo verni zemlji, a ostajući verni zemlji, mi volimo nebo: gde je, ako ne na nebu, naša stara zemlja? Sada znamo da su duša i telo jedno, kao što znamo da su zemlja i nebo jedno; ali sada znamo da je zemlja naše duše i nebo našeg tela – samo stvaralaštvo…“ -govori Andrej Beli.

„Ko voli – tih je! Samo prazna posuda zveči!“- kaže Šekspir.

„Ako jezike čovečje i anđelske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči.“ (Apostol Pavle, 1. Kor.; 13,1)

„Zašto samom sebi pevam, ZVONO KOJE PRAZNO ZVEČI, jer o drugom nemam kako, nemam čime, bez ljubavi nema rime.“

Praznina je smrt i smrt je praznina.

Jedino Ljubavlju ako se praznina usamljenosti ispuni postaje posuda koja daje pun i ispravan zvuk – zvuk pesme.

Rastače se telo moje ali ne od boli

nema više čime da me steže zemlja

iznad najvišega visa nestade i noći

(čekaju me)   svetlo i toplota rođenoga doma.

Iznad sveta pogledah na zemlju

ozari se srce u ljubavi čistoj

oslobođen svega sve zavoleh silno

što mi muka beše sve je tako milo.

Na ovom mestu moram da objasnim jedinu posvetu i jedino ime koje se pominje u „Pevanjima“. Lina je moje mitsko biće: „Ljubav joj je ime, plašt je okružuje sivi. Pred ljude je došla prvom okupana rosom i pre druge što nam dođe sa samrtnom kosom.“ (Ova druga je uobičajena predstava smrti koja telo pretvara u prah) Lina dušu odvaja od tela i prenosi je u svet večnosti.

Raspet između neba i zemlje, samo pravi Pesnik iz praha dolazi do Svetlosti. Ja tome samo težim.

Pomenusmo da bez hrane i pića nema života a da bi bez poezije i moglo da se živi na ovom svetu mada kažu da je „hrana za dušu“.

Pesnici žive u svet(l)u večnosti gde bez poezije ne može da se živi. Zato mora da se peva-piše…

Advertisements