MOLITVA

 

 

Dan me pozva i,gle,breze u novo lišće odevene

od kiše noćne čiste pod suncem se raduju

i osmehnuh se:gle,seme radosti pade na moje srce

al’ teško radost raste na umornom srcu.

Gle,seme radosti pade na moje srce

a moj se osmeh odmah ugasi

mnoge su senke i vetrovi za mali plamen.

Jer,poznaju moje oči svetlost i bistre boje

poznaje topli prolećni vetar telo moje

poznaje uvo zvuk pehara punog tajni.

Al’ um se moj priziva jučerašnjice i vidi sutrašnjicu

moja se volja plaši izazova ljudskih

između juče i sutra moje se danas uklješti

i moje je srce samo u planini

a telo ga vuče u maglu močvara niskih.

Koliko skupo ljudi plaćaju mulj i smrad

i koliko preziru blaga večnosti

u sleposti se svojoj svetlosti odriču.

Na što će meni ovi dani trošni da u rđav ih vezujem lanac

koji mi sapinje noge i oči muti

te niti hodam niti gledam.

Teško je breme,Bože,što ga na mene stavljaš

i snaga što mi je daješ posrće.

Klikće soko Vere i poziva me u visine

Nada leđa mojja i kolena ispravlja

ali je Ljubavi mojoj zima.

Idem tamo gde zvezdu daleku vidim

ali Te molim,Bože,da srce moje ne postane tako malo

da u njega ni trun radosti ne bi mogao da stane.

Veliki je Tvoj put i um moj tek trun prašine

s tog puta razume.No,kratkoća moga uma sumnju ne buni moju

i Vera je moja neiscrpna i žilava je nada moja.

Čvrsto je moje telo od Vere

i jake su žile od Nade

ali zašto moje srce ne kuca Ljubav.

Tek je žižak jedan u njemu

koji od studa i vetra čuvam.

Duh SveSveti je tu i ni tmina ni mulj

Ga ne mogu zakloniti

a On prolazi i obilazi me.

Odbačen i umoran od ljudi i dana neplodnih

ostaću trun nevidljive prašine

koju tamo-amo slučaj raznosi.

A odbačeno dete hoće li muž snažan biti

hoće li mu snaga dostatna biti da druge podigne

i sebi mir nađe.

Da dušu svoju nađem obuću sam mnogu poderao

i zlo na sebe primio da ga ništim i promenim

i znam da zla snažnijeg od duše moje nema

jer je na njoj znak Božji i jer sam ratnik Božji.

Ne htedoh da se sklonim i od sveta ruke operem

i tako darove očekujem.I ruke mi ogrubeše

i noge mi se iskriviše.I,gle,drugi rekoše:

Naše su ruke i noge lepe i čiste a onaj je okaljan!

Svakog se greha dohvatih a ni jedan mi dušu ne dotače

i psovka mi je na jeziku bila al’ mi srce ne ogadi.

Žižak me onaj u veri držaše da ga Bog vidi

i da ga Duh SveSveti raspali.

Jer,gde god se moje telo u blato i krv zagrozilo

srce mi je tek za Svetlo jedno otvoreno ostalo.

I pogledah vrata otvorena i videh da Svetlo ne dolazi.

Zar se Duhu SveSvetom na mene rugobnog zgadi

i žižak onaj u usamljenosti hoće li utrnuti.

Jer,vidim da dani moji kraćaju i snaga ljudska

premala je sve namere Tvoje zgodi

i hoću li u pustinji pasti da me živog

lešinari izedu jer slab bejah da bitke tvoje vodim

i prezren budem a da ništa u veri ne beše teško.

Jer,rekoh,Bog nam je svet dao da ga uživamo

kao delo njegovo i da ga od zla čistimo

i snage ne nedostajaše no se znojem i krvlju svojom napajah

i mišice moje ne stadoše

i jačah od vere

i kada bi telo slabilo.

I prođe Duh SveSveti i na otvorena vrata se ne osvrnu.

I mač-Krst moj klonu i videh sebe gde rugoban i prljav

glave pognute i očiju ugaslih,ruku nemoćnih i kolena drhtavih

stojim sam među kamenovima nemim a probuđeno lišće i travke

i radost ljudska behu u daljini i niko me ne pozva.

Glasa da molim nemam no me nada ka glasovima povede i svetlu.

Gde stupih tu glasovi utihnuše i svetlo zgasnu.

Osvrtah se ima li gde ruke da me pridrži ali zalud.

Dane sam u bitkama proveo i bližnji me ne poznaju.

Odrekoh se roditelja,prijatelja,žene i deteta

jer je Bog i Sin i Duh SveSveti jedan

i od očiju ljudskih neviđen dušu na kušnju dadoh

i učini mi se da pobeđujem.

A ljudi me obilaze izdalje gledaju i gade se i šapću

i pogledah se:i,gle,mač-Krst moj s desnicom srastao

i ne mogu ga ostaviti a smrt za leđima ćuti i ne zove.

No digoh glavu i pogledah svet i videh da je mnogo još gada

i neću se od njega u strahu sklanjati no ću ga ništiti

i Bog me ostavi a ja Boga ne ostavih

i podigoh mač-Krst svoj i pođoh u svet bez ljubavi.

 

 


 

 

 

 

Ovde

sakriven od sveta

tražim note prošlosti,prošlosti koje nisu moje,čiji sam samo

odjek

Mrak je oko mog

svetla

koje trne bez nade.

Nema mirisa iza nje.Soba ćuti.

Slična prošlosti koju nisam živeo,slična budućnosti koju nisam snio

ni kap mi nije ostavila svoje slatkoće,gorčina moja tu je da je

uvek pijem.

Šta kazuje jelen na nogama krhkim

vuk u snegu što samo svoje stope nađe

bele ptice nad okeanom modrim

znaju li pesmu moju o tebi,draga,

željan vatre kada ovde drhtim.

Koraci

krug su oko mene.Usred kruga gde je bila gušća je praznina,

deo sobe gde je usamljenost veća već svoj život živi.

Daleko je praskozorje,već mu slutim lik,ili noć me vara

mesečevom senkom.Igra li se sa mnom davno zgasla vatra

nenadane nade,senke plamenova više peku.Obrisi planine na

munjama dalekim,bljesak bistri od nebeskih voda.Odlazi li

grmljavina ili tek se sprema

da ugasi kasno

žedno

leto

 

 


 

 

 

 

Tu,

gde točilo se blago pomirenih misli

i u oljuštenom šašnju noćnim svetlom

u tajnu se obuklo zlato

vatra nova za nemire stare

al’ u domu više nema srca

slavujevim noćnim suncem što se opijalo

po mesecu mahovina popanula

nema zova

zalud cvčci julsku pesmu zvone

nemâ crkva iznad vode bistre stoji.

Bela trešnja novu višnju seni

leto zadnje odavno je prošlo

sad i jesen mi je oduzeta

pa ne vidim rujno i crveno

samo sivo dom moj skriva.

Dogoreva cigareta,

gorko novu palim,dve mi međ’ prstima gore

tek je jedna sveća što je čekam

stihom moćnim da Boga dozovem

ne bi li se na mene sažalio

da me na put uzme.

Slama pregorelih zvezda

među blatom i međ’ trnjem

u očima suznim ogleda se

grehovi su moji molitvama mojim teški

preteža mi kukavičluk

mlado srce što bi gutljaj još od žive vode

al’ će sagoreti.

 

 


 

 

 

 

Gle, utihnu svitac

nema vode da mu vatru piri

živa voda vatrom se zaliva

nedostojna jesen tek okrajke svira

hleba

što do juče nadom i toplinom simfonija beše

sada beo bol tek kleca iz vilinskog kola

kratak bljesak u magli i tami

svetiljka što gasne pored nabujale reke.

Usamljena noć preživa mi dane

biće skita po aleji nepoznatog grada

u sutonu,u mirisu lipe

ljuštura puna dima prožive mi leta

makova i toplih talasa žita

pod mesecom,u klasju povijenom

ni početak niti kraj

no sredina tuge

niti jedno slovo nisam

tek slučajan zvuk

u kamenu

znakove što tražim oko zemunice svoje

u snovima što mi beše zamak-grad

sve je samo bledi trag

ruka žene ispod sise da utiša strah

rajsko voće što ga ukiselih

na steni usred mora gde sam bio kralj

pesak kroz prste mokre mi promače.

Zašto samom sebi pevam zvono koje prazno zveči

jer o drugom nemam kako,nemam čime

bez ljubavi nema rime.

 

 


 

 

 

 

Najjači sporo hodaju

pognute glave

i bledi su

a u očima sjaj

za posrnule strašan.

I niti trube niti bubanj oko njih

pesma je pesma koraka

kroz vrleti i blato vodi put

ruka snažna posustalu steže.

Milost ih je oružala

patnja neprobojni štit

molitvena vojska

s gore obasjane

čuva svet.

 

 


 

 

 

 

Na prestolu mora

vidim bistro sve do dna

opraštam vatri

u zvuk tišinu ulivam.

I moja rana presahnu.

Tako sam sitan

a Bog me vidi

i moj tihi ponos

što postojim.

A voda,gle,moje dane broji

i protiču,i mreška se lenjo vreme

i,gle,eno dana kada me nema

i sve ostaje…

Sve da mogao sam da grlim

tolika je želja

što anđeli je ljudima zavide.

 

 


 

 

 

 

Dani, kako su male ruke moje

i kako malo mogu njima da ponesem.

Kad srce oteža gde je odmor

crkva duši i blag govor.

Očima ne verujem i uvo je moje prazno

dlanovima sve je nedolično

i ništa ih ne može oprati

ničega na svetu da mi radost vrati.

Misli su me umorile i dela ogrubela

što pomislim – prah je

tek radosti trun dušu beskrajnu ispuni

zadivljenom dah je od slobode.

Misli ljudska,crno pod noktima,

šta sve reči tvoje prazne, ništa od ničega,

ako znam da poznam mesta draga

jer umiju mi lice i srce se prozrači.

Ja ću potok biti planinski

bistar i od trave bojen

i zemlja će me popiti i sunce

imenu mome nigde uvir biti neće.

Ko će znati ime moje da dozove

dok topola jedna tek nad

saditelja svog poraste.

Kad za sebe više ne znam

kao kad rođenjem sećanje izgubih

nemajući ništa sve mi beše dom.

Zemljo! – vazduh, vodu, Sunce Istinito

pusti me da vidim pre nego što ti se vratim.

Jutro moje ima li u sledu svanuće

ili noć je sve bez lika.

 

 


 

 

 

 

Misli moje propinju se k’o na visoravni konji

belo cveće što stvorih ga za Čarnu

ponosnu i nestvarnu.

Šta govorim

čim’ to blede seni ja zazivam

mlada duša, ispisnica sveta

može još da leti

netrošna je ljubav njena

suza će je okrepiti jedna.

O, što slova moja umoriše mene

jedna tačka

mirijade od njih jača

.

 

 


 

 

 

 

Sve na zimu ovde liči

orasi i staro vino.

Grožđe buđa,hleb je truo,šaš ne šušti

kako jesen bude u oktobru

(o,mesecu smirenja!)

vrele jullske vatre kada se u tebi obru

obzorjem kad buknu crveno i rujno,

bledi mesec traga mlečnim putem,

snova mojih stvarnost,noć mog bila…

…tek san sam sna ušuškan u sen

šum lišća svelog

na brezama zime zaborava

kada vatra tromo pucketa jesenje suve grane

dim što duva kroz odžak od džaranja žara

da žega bude oktobarska tiha kiša

il’ u šumi iskričavi sneg

stopa trag.

 

 


 

 

 

 

Kad u buri pijan

more htedoh da obuzdam

kada kao ženu jahao sam talas

i talas me uzeo

i zanos me obuzeo sa ženom-plimom.

Žena je plima mora,

mesec što se sjajem puni sa dalekih zvezda

ne od sunca

što za tren ih žegom zgasne

te glasnike iz prošlosti svetle.

 

 


 

 

 

 

Nekad sam bio ovde

nekad sam bio moćan

nekad sam bio ja.

Bio sam u noći

noć je bila moja moć.

Mogao sam da se uspravim

raširim ruke, uzdignem čelo.

Ceo svet je bio mrtav

ja sam živeo

u muzici moći.

Govorila je da sam ja

ja

govorila o onom što sam bio

da se vratim gde sam bio

oslobodim se moći i nađem mir.

Jedne noći

putevi su se otvarali

sve je počinjalo,podavalo se

svime sam gospodario

bez straha bez želja

sav od volje.

A ona

je bila moja, verovala

podata, voljena, zadivljena

tiha, snažna, predana.

A ja

okrenuo sam leđa putevima

ostao

survao u ponor.

Ostavio sam je i ostao sam.

A ponor

je zjapio.

Dušom sam se čupao od tmine

u borbi našao što beše na početku svega.

„Ko sam ja.“ – rekla je i postala

ona koja je

svetlo i znak

početak i stvaranje.

Bio sam u ničemu koje je sve

video opsenu sveta

sve znao i bio ništa

ali pobednik tmine

uveren u znak.

I bio sam bez snage

bio sam samo oruđe svetla

nisam bio ja.

Bespomoćan u sveznanju

bespomoćan u moći da budem sve

osim ja

potražio sam smrt

i video je

čuo svog vuka

video svoj kraj

shvatio da je sa mnom od početka

verna družbenica

i razumeo je

da je ne tražim

da ne tražim senke

da gledam pravo u sunce

i videću sve kad zatvorim oči

i otvorim srce.

Mislio sam to je sve – otvoriš srce

ali nije

mislio sam to je sve – otvoriš srce

i budeš istrajan

ali nije

mislio sam to je sve – otvoriš srce

i budeš istrajan

i bez želja

ali nije

mislio sam to je sve – otvoriš srce

i budeš istrajan i bez želja

i slobodan letom orla iznad sveta.

Letom orla i okom sokola

da uvidim radost sveta.

Kako divna beše radost

i divnije još više

da se patnja promeni kroz borbu

borbom ovog sveta da zadobijem drugi.

Ali nije.

Bila je potrebna još jedna

 


 

 

 

 

Da sam negde u planini

da sam vuk

sam i gladan

grizao bih sneg

grizao bih srce svoje

tragove bih svoje zatirao kad ih nađem

na šumu bih kidisao

kandže zarivao u smrznutu koru

grebao

dok mi šape ne prokrvare

krvav trag bih za sobom ostavljao

tragove bih svoje jeo

krvlju svojom bih se davio

grcao

suze bih svoje pio

slivale bi se do očnjaka

kap po kap

mesec po mesec

i režao bih na mesec

i odjedao parče po parče dok ne bi nestao

kopao bih sneg dok do trave ne dođem

travu bih raskopao dok čarna

i vlažna zemlja ne otkrije korenje

drveća

debelo kao ljudska ruka

i odgrizao bih korenje

i bila bi jama duboka

mrsna

topla na dnu

i tu bih legao i cvileo

cvileo podvijena repa

a mesec bi bio nada mnom i okolo polje svetlo

po kome

ništa ne može da prođe da ga oči moje ne upiju

i hitrim muklim korakom bez glasa ubiju

samo grudi moje reže na gladan stomak

i gladan stomak zjapi na moje grudi

da proguta sa sve srcem

i srce mi je u grlu

i urlik bi ispuzio

da se zver sledi na domak slobode

i ukoči

od mog straha

jer se i ja zveri bojim

ali bih joj utrobu rastrgao dok me ne rastrgne moja

kamen zapišavam

sneg nevin ružim

zlatom ga prskam

moj je to trag i trag za vukove druge

da se boje da me obilaze

jer niti jedan mi nije vuk

niti vučici na zov trčim

jer je porod moj moćan

i slobodu traži i više ga neće biti

jer je ta sloboda besnilo,mahnitost od nemoći da

se toliko lepote podnese

šume

skačem preko jaruga gde se vuci drugi na trbusima svojim vuku

trčim dok me pena obliva belja od snega

zvezde me prate hladne

i opet bih trčao da istu noć se planini svojoj vratim

i valjam se niz padinu dok mi se krzno ledi

sjajno žuto pod mesecom

i repom bih mahao i skičao kao štene sito

na reku silazim

i krotko bih gledao talase male

kako srebrno zbore i grgolje

i satima bih gledao

ritam zvuk

dok se ne napijem

zagledan u vuka

i jedan drugačiji talas bi naišao

od snega opalog

od grane slomljene

i reka bi počela da igra

i ja bih s rekom igrao

(ni jednom ne stajući na sve četri noge)

kako bi to radosna igra bila.

 

 


 

 

 

 

Dani su moji već odavno izbrojani

jeseni i zime zamaglile, smrzle dušu

k’o odocnela, zaboravljena lasta

što pod strehom sama smrt čeka.

Sećanje na leto tek je bajka,priča

bistri, brzi let po strunama sunca

još je teža opomena,

spomen bol što jača.

Let slobode mamio me gore

i sve više, tamo gde sve manje beše lastavica

samo male, crne tačke razigrane

iznad lica prostog sveta.

Gnezdo nemam niti ga potražih

šta je gnezdo pred visinom i slobodom,

gore gde me nebo mami, sunce sjajno

i po noći u snovima leteo sam stalno.

Al’ je zemlja teška

uvek vuče dole

svoje pravo traži

od čoveka.

Izmeđ’ sveta i nebesa

ostah na sredini

ne stigoh do gore

zaborav me čeka dole.

Gorko proklinjao sam slobodu

to bogatstvo sveta i čoveka

u rite siromaha što me obuče i stavi

u obruče samoće i smlavi.

Al’ su dani moji izbrojani

toplo sunce leta peče uspomenom

studen,zima čeka nepromenom.

Ništa nemam da izgubim što već nisam izgubio

ničega u meni da se nečem nadam.

Smrzla mi se krila

noć je kad ne lete laste

al’ u mojoj duši

malo srce procvrkuta živo.

Telo mi je teško i umorno

sila zemlje strahom steže

al’ se srce seća radosti početka

rođeno je ovde da se nebu vrati.

Nije data mi sloboda al’ ni oduzeta,

slobodan sam samo da se oslobodim.

Podižem se teško, mrve mi se sitne kosti

napada me stud i kiša suvoj strehi da se vratim

(video li ko je suze lastavice)

ali već sa krila padaju i prah i svila.

Rastače se telo moje ali ne od boli

nema više čime da me steže zemlja

iznad najvišega visa nestade i noći

svetlo i toplota rođenoga doma.

Iznad sveta pogledah na zemlju

ozari se srce u ljubavi čistoj

oslobođen svega sve zavoleh silno

što mi muka beše sve je tako milo.

Svaka čestica se moja izmeša sa svetom

polja draga i potoci bistri,

putevi i šume, vetrovi i more…

gle! nad njime leti moje drago jato.

 

 


 

 

 

 

Pri kraju puteva

bogat svim što nemam

videh je gde sedi, tiha i jaka,

ključarica oblaka, gospodarica nogu

s izvorom među njima,

usred šume mrak što biser lije.

Na grudi me uze, misli mi pije:

šta još imaš da ti uzmem

praznih ruku bogatstvo šta ti manji,

koji teret da ti skinem što te preči da poletiš

između vremena mnogih što ih čezneš.

Šta još sapinje ti srce,

kičmu slabi vetri što je strahom viju.

U ništini svega slobodni da plamenovi

dlanovima zaigraju,

vatra ruku s vodom tela da se pomiluju.

U meni već ništa nema

sem dana u kojima živeo nisam

još mi pijavica-nada snagu oduzima,

da zaplovim ne daju mi reke,

vrhovi planina što nad svetom bdiju

let mi krote,

lišće svelo šušti ‘mesto srca tiho bije.

Da me nema seme moje sreće klijalo bi brzo,

s time ti da živiš,dane moje da porodiš

dok kroz noć slabo svetlo oči moje traži.

(Lini)

 

 


 

 

 

 

Iz visina do kojih put on jedini znade

Orlov let na vrhu stene odmorište nađe.

U dnu stene zrcalo zelenim mirom viri,

Odbljescima neba plavetni se potok širi.

 

Uznemirena vrba pod vetrom tiho šušti.

Kosa talasasta, plava do vode se spusti.

Obluci se sjajni svetlom igraju u oku,

Malo vode u ruci suzom plati potoku.

 

Sva dolina k’o da spava,oblaci i trava

Ne miču se. Tada orla kliktaj šumom celom

Sumračje osvetli njeno kao svetlom strelom.

 

Nad izvorom nade-reke nema zaborava!

Što god ruke njene dodirnuše, bez radosti

Ako beše, suze Kraljičine sad oseti.

 

Nage duge noge staze prate hladne reke,

Kose padaju niz leđe k’o svilene mreže,

Kapi vode iz nje kaplju na guzove meke,

Grudi su joj tople al’ se bradavice ježe.

 

Koraci niz reku teku, sva je igra živa,

Od talasa vrelo vitko telo svo sanjari,

Gde je reka dublja k’o ribica u njoj pliva,

Sva je reka ima, ona rekom gospodari.

 

Kraljica je šume, reke, ime joj je Lina.

Usred gospodarstva njena, stvori mnogi gde su,

Niti čovek niti ljudi poznali je nisu.

 

Sunce toplog dana, zvezdanoga neba luna

Sjanu kosu, oči boje reke ili šume

Uvek vide svetlom boljeg sveta što razume.

 

Jer, lepota se ne vidi okom prostog sveta!

Samo srce ko još čuva rajskoga deteta

Slavi može da se nada, što još retko bude,

Kad duša i telo o svom jednom biću sude.

 

Darom sa nebesa, belim okićena vencem,

Žena i Kraljica, što sa prvim beše suncem

I vodama, kad sve jednim disalo je skladom,

I pre druge što nas smrtnim pokorila jadom.

 

Stvarna na ovome svetu, onim drugim živi.

Presuđuje jednim, da putuje duša s mirom,

Bez straha i muke, nežnim prohladnim dodirom.

 

Ljubav joj je ime, plašt je okružuje sivi.

Pred ljude je došla prvom okupana rosom

I pre druge što nam dođe sa samrtnom kosom.

 

Al’,ljudima je pogled tašt, od tog svetlo gine.

Sude i dobrom i lepom sa zluradim smehom,

Nema zla na svetu dok ga ljudi ne učine.

O! ludoga sveta gde se ljubav smatra grehom.

 

Zato ona sama svojom šumom-rekom luta.

Ispod stene večne, s koje ovaj svet je vidan,

Postojana izvire joj snaga ispod skuta.

U taštini sveta uvek svane novi dan.

 

Jer, skupe su suze njene što nad svetom lije.

Breme tuđe nosi, ne plače za sebe sama,

Rane sveta nju zabole kad se desi tama.

 

Neprizvana ćuti al’ u bolu sama nije.

Sve to živo i sve dobro za koje se brine,

Damar srca njenog sveto učini da sine.

 

Svetlost blaga ali moćna, kao orla kliktaj

Od kog telo zatreperi i probudi srca sjaj…

Prozrače se oči, pa se vidi stvarno biće

K’o kad posle noćne kiše belo sunce sviće.

 

Bol je roda ženskog, bol je roda muškog!

Od dva bola dodirom se jedan melem pravi

Kad se reka tihe strasti od talasa plavi

Bistrom vodom da ugasi vatru srca teškog.

 

Iz stene je reka, od reke se poji šuma.

Tu je zamak jedan, zidan kamenom je belim,

Usamljenost postojano oboji ga sivim.

 

I tu vukovi su sivi… Jedan zamak čuva…

Uzalud je vučja pesma, od meseca samog

Kada poziv dođe, nema odaziva spremnog.

 

Davno svi ga napustiše, tu gromadu sjaja

Iz prošlosti moćne gorde snage i vrline.

Spas od sveta ukletoga, bola i očaja

Zamak beše građen od spokoja i istine.

 

Zamak slave, grb od srca stajaše nad njime,

Ljubav ih je ogrejala do samoga kraja.

I tu srca ostariše sve do svoje zime

Nikad zlo međ’ njima niti sumnja tu potraja.

 

Al’ se jesen siva kao usamljenost javi,

Postojano useli se među kamenove žive,

Promena se odbi od njhove čvrstine.

 

Vek za vekom samo jedan čuvar osta’

Riznice da gradi, uspomena beše dosta,

Blago nebrojeno, jeka ćutnje tugom mlavi.

 

Zaklet beše, ne od drugog već od svoje volje,

Da sačuva sve vrline i što može bolje,

Ne čoveka niti ženu ili koje biće

Već od kvara svetskog u prozoru odsjaj sveće

 

Da bi putnik stari, što za domom svojim ište,

Cvet što traži, prag kameni i toplo ognjište,

Usred noći kišne i uz huku vetra tamnog

Trag video pravi do svog ishodišta davnog.

 

Od plamena sveće da se boje crne zveri,

Svo zlo podmukličko što se kloni svetog boja.

Samo srce čisto može da otvori dveri.

 

Al’, već davno nestade i voska i loja.

Nemajući čime, krvlju svojom punio je

Zdelu iz koje je sveća pila svetlo svoje.

 

Bića večna, kao duša što je, zamor broje

Kao sekund ili čas. Milenije im kroje

Damari iz duše. Tren dok smrtno vreme traje

Duša troši moć eona što ih zvezde sjaje.

 

Tako, nekad, vasiona odjekuje krikom

Bića, što za druge neprimetno bude delo,

Samo ona srca sama kad zajedno čine srce celo,

Osete i vole… Bog nas sazda svojim likom!

 

Večnost studena je ispit strašan telu prahnom,

Na granici sveta duša sebe opet rađa,

Dvojstvo ovo što se kida sa poslednjim dahom,

 

Slabost volje kada telo u očaju pada,

Molba tiha, tužbalica umornoga srca,

Bistra suza odgovor je koji toplo kuca.

 

Prosto duši! Kad se prašta, valja opraštati!

Obećani spokoj, ako svetu dug svoj vrati,

Taj zov leti, luta, traži obronke planina,

Ljubavlju je uvek spremna da ga čuje Lina.

 

Pesma njena pesma je slavuja. Usred mraka

Putniku je svetlo, odbrana od straha.

Jagnje belo tamom luta samo u oluji

Svetlo mesečevo i krv vučja u njem struji.

 

S visoravni, krova sveta, kobila je čuje.

Odazva se brzo, kopita joj vetrom bruje.

Odazva se i pokori, glavu mirno spusti.

 

Miluje je Lina, grivu gustu mrse prsti.

Butine stisnuše joj sapi, ruke oko pleća,

Grudi priljubi uz leđa, spojiše se snažno.

 

Osvit beše beli, praskozorje toplo diše.

Usred šume zamak sivi, sunce senke briše.

Još je jutro jedno, godinama vuku ista,

Ne vidi on više kako ta lepota blista.

 

Ćute kamenovi sivi, vuk sve sluti, čeka…

Nevoljna ga kletva tera da se sveta kloni.

Nada sada, nova vera sluti da je kraj tog veka.

Mora da se bori… ali čezne da se slomi.

 

Kobila i žena, volja u lepoti tela!

Vlažna njuška, dlan je hladan,ona gladna,vrela!

Propinju se noge, izviju se leđa cela…

 

Odmah ispod sapi probija se svetlost bela,

Igraju joj bedra, predaje se cela,

Novi život znači pojiti se sa tog vrela!

Kamen sivi jošte svom čvrstinom sebe tlači,

Odbija i svetlo, boreći se protiv mraka,

Da bi sebe sačuvao, ne sme preko praga,

Ali,sada-nada! Spolja novo svetlo zrači.

 

Veran tom što prođe u nadi ostao je sam.

Sada ona dođe i sa njome odsudni dan.

Ona za kom čezne uzeće mu sve i dati.

Ona što mu život uzme, život sad mu vrati.

 

Prope se na noge, munja iz kopita bljesnu

A iz ruku grom… Što za večnost beše zdano

Puče i zbi se k’o u kratkom, za tren snu.

 

Bez glasa se uspravi i spremi da se bori…

Pomilova ruka, dveri mira mu otvori.

Umesto urlika tek zamumla kao štene malo.

 

Dodirnu mu srce, iz njeg boli sve odnese,

Tiho telo sebe zgasi, duša se uznese.

Na grudi ga svoje privi, drhtaj zadnji smiri,

Još je samo oko živo, zadnju suzu viri.

 

Uze ga u sebe, večna nežna ljubavnica,

Kao beskraj hladna, toplotom ga za put spremi.

Obgrli ga i zanese, domu ga odnese.

Život novi sa njom živi, svetlu novom stremi.

 

Prepletene ruke, to vuk sivi više nije,

Vučić svetli na izvoru se bistrom mije.

Stena, izvor, šuma, s ve to tajnu svoju krije.

 

Slobodan je sasvim, ne plaši se njenog zova.

Lina srce novo čuva, Vita Nova…

 

 


 

 

 

 

1.Ničeg za mene nema u meni,

ničeg što peva,ničeg što svetli,

ničeg što miriše,ničeg da dodirne.

2.Ništa u meni ne boli,

ništa u meni ne raduje,

ništa u meni ne strahuje,

ništa u meni ne očekuje.

3.Vatra ne plamti,

voda ne teče,

vazduh ne struji,

zemlja ne stoji.

4.Ničeg za mene nema oko mene,

što se čuje,što se vidi,

što miriše,što dodiruje,

samo ponor svetao.

5.Kažem:JA.

6.Ja jesam a svet je odjek

mog jastva;i samo je svetlost

oko mene i sve je u njoj

a još je nemo,gluvo,bez-lično…

7.Čujem:TI.

8.Ja sam sam naspram svega,

sve me čuje,sve me vidi,

sve me miriše i dodiruje

i ja sam u-samljen.

9.Rođenje je bol i bol je rođenje,

ljubav je uništenje bola

a patnja je tragač za ljubavlju.

10.Sve je postalo

a ništa nije počelo;

jedno je jednom

i sve se vraća.

11.Bog je ljubav i

ljubav je bog.

12.Sve jeste

i ništa jeste,

jeste-i-nije;niti-jeste-niti-nije.

13.Jer,sve je promena i promena je sve;

ničeg nema za-sebe i ničeg po-sebi,

jer sve je jedno i jedno je sve

a promenljivost ga čini mogućim.

14.Svet se zove:MI.

15.Što je svet za mene,nije za nas;

usamljeni vuk samo stope svoje nalazi,

čopor samo stope svoje nalazi,

odbačeni za stopama tragaju.

 

16.Od usamljenosti se beži,

čežnjom se traga,

začuđen nad svetom,

čovek s njim se stapa.

17.Sve je u pokretu,nikad sebi isto;

no za-sebe je tek praznina,

oznaka-neoznačena,zapis-nezapisan,

broj-neizbrojen,reč-nerečena.

18.A svest

označi,

zapiše,

izbroji,

kaže.

19.I zato je svet opisan.

20.A svest je stvorena.

21.Ishodište svega je Bog,

stecište svega je Bog,

od Boga počinje kretanje,

u Bogu ishodi kretanje.

22.Jedno bitije je

slika Boga;

a bitije je

kako svest jeste.

23.Tako je bitije

pod-jednako Bogu,

po tome je bitije

moguće.

24.Samo svoja slika-ikona je

bitije čoveka od rođenja,

deo sveta kad postane

i do večnosti samo-slična traje.

25.Ali,tek kao deo svih bitija,

tek jedan broj u zbiru,

a potpon zbir je nula

(što je slika beskonačnosti),

ishodište i izvorište.

26.Nema slobodnog bitija

a sloboda je obitavanje

u ponoru

i iščeznuće.

27.Uvek je bitije

među mnogima moguće,

s-rođeno s njima,oganičeno bude,

određeno njima o-živi se.

 

28.Bitije je čvor u mreži

i veze su među njima.

29.Kidati veze (za-rad slobode same)

ka ponoru vodi,bitije gde nije.

30.U-skladiti veze (u zbir nula),

spokoj se postiže,u večnosti smiraj.

31.Bitije je sebi neslobodno,

spolja ograđena je sloboda.

Bitije nije tu-i-tada,

bitije je tek moguće.

32.Jer,ništa sebi jednako nije

i ništa nije „pre“ što je prošlo

i ništa nije „sada“ što traje

i ništa nije „posle“ što će biti.

33.Sve je samo moguće

i prošlo je i traje i biće,

ništa nije bilo i ne biva i neće biti

u isti mah i to nije u vremenu.

34.Sve je samo moguće

u promeni,u kretanju.

35.Jer,što je moguće

to je delatno,

što je delatno

to je moguće.

36.A bitije je delatno U svetu.

37.Kažemo li:MOGUĆE,

kažemo da nije počelo,

ne traje i ne završava;

samo je promena u svetu.

38.I:samo jedan svet je moguć.

39.Ništa nije osim sveta

koji se vidi,koji se čuje,

koji se miriše,koji se dodiruje.

40.Svet se kaže:MI.

41.Zakon (svetu) nije zadat

i zakon se ne saznaje i ne otkriva.

42.Svet se (i) razumeva,

ali to je samo odraz

svesti u ogledalu.

43.Zakon se uspostavlja

i uspostavlja se razumom

a to je u vremenu.

44.A u vremenu delatno

se (samo) vidi kao razum.

45.Bitije je u čvoru,

veze među njima (su) žive.

46.Menjaju se,nikad sebi iste,

ali samo takve postoje

i nikakve drugačije

i samo ludaci nalaze druge.

47.Jer:svet se kaže:MI.

48.Može biti drugačiji

ali taj nije u isto vreme

jer to nije u vremenu

i ne postoji.

49.Jer,samo je čovek

Bogu pod-jednako bitije

i samo je čovek zakonodavac

svom svetu.

50.A čovek se (ne) može podobiti Bogu

jer je čovek samo kada je MI

i tako može dom duši stvoriti

a nikada sam,jer niko sam nije čovek.

51.I,nema tajni u čoveku

i samo ih glupaci traže

jer je čovek ono što jeste

i ništa nije sakriveno.

52.Tek je iskra bitija (što Bog je stvori) s(a)vršena.

52.Od iskre u svetu živom plamen

duše treba da se (s)tvori.

53.Čovek je sebi tek početak,

tek moguća bud(uć)nost.

54.Samo tako čovek može sebi pristupiti:

da gradi a ne da traži;

ne otkriva,nego da od duše

dom svoj (pre)tvori.

55.Otkrivati sebe je put

56.Graditi (od) sebe je put

57.I znati:

nisam JA

nego MI.

58.A razum određuje zakone

ali to ne znači da je njegova istina.

59.Razum je zakonodavac

jer svet za čoveka nije ništa

po-sebi i za-sebe,

tek je oznaka neoznačena.

 

 

 

60.Razum u-viđa moguće,

čini dostupnim dostupno,

primenljivim primenljivo,

svrsishodnim korisno.

61.Time istinu ne saznaje

ali nema druge istine

jer je istina nedostupna

i od nje koristi nema.

62.A svest poima istinu

ali je ne ozakonjuje.

63.Svet je moguć

i mnogo svetova je

moguće.

64.Ali je jedan

SADA

moguć.

65.Svet se kaže:MI.

66.Čovek postoji

da bi jedan svet bio

moguć,

jedan između mnogih.

67.Svet je čovek i

čovek je svet.

68.Mudri kažu:

Život je patnja,

znanje je patnja.

69.I,kroz znanje

se traži pravi život

a taj je u srcu.

70.A srce je

kako nam je duša

u svetu delatna.

Srce je kako nas drugi vide.

71.Mudri kažu:

pravi život je

s one strane;

na svetu (ovom)

se (sada) neće naći.

72.A šta je ona strana,

je li smrt granica.

73.Ili je u znanju granica skrivena,

ili može granicu (neko) otkriti.

74.A granice nema za čoveka

(koji je sada).

75.Ko je pređe – nije,

ako nije – neće je preći.

76.A granice nema

jer je uvek tu i tamo

kao vetar i kao vetar

pokreće ono što postavi

77.A jedro je otvoreno srce,

otvoreno po pre-danju stvorene iskre,

što za prvu svetlost tek je zamka

kao što je jedro vetru.

78.Jer:u srcu je znanje prapočetka,

jer:u srcu je granica,

jer:u srcu je jedro.

79.A lažni mudraci kažu

da (pisani) zakoni znače

oznake za put.

80.Put je otvoreno srce

a ni dva čoveka nemaju isti korak.

81.Nego su zakoni (pisani)

za marvu ograda i bič.

82.A pravi je život ispravan.

83.Ispravan je korak

koji prati ritam srca

koje kuca svetlost prapočetka.

84.Ispravnost je znak.

85.Iz stene ističe reka i poji šumu.

86.U čoveku je stena,reka i šuma.

87.Stena je znak,

reka je način,

šuma je razlog.

88.Stena je pečat Boga,

reka je (Božji) zakon,

šuma je čoveku zadatak.

89.Kao reka je čovek delatan,

kao šuma je plodan.

90.Ali je bitije

sastavljeno iz dva dela;

ali je bitije

razdvojeno na dva dela.

91.Jedan je muški.

92.Jedan je ženski.

93.Jedan je oznaka stvorenosti,

jedan je oznaka stvaralačkog,

jedan je uslov postojanja,

jedan je razlog postojanja.

 

 

94.Čovek daje imena:

imenom se otkriva stvoreno

jer sve već postoji.

95.Ne može se dobiti

što se već nema,

ne može se dati

što se već nema.

96.Imenom se stvori i uništi:

što nije imenovano – u budućem je,

što je imenovano – u prošlom je.

97.Sve za korak iza života čovek živi

iz trošećeg izmičući;

otuda se za životom traga

ka životu idući,a ne ka smrti.

98.A život će se dostići kada

(kao na početku) izbor svaki

ka ispravnom vodi,

ne između dobra i zla.

99.Kada se krug zatvori

i svet kaže MI.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements