S.C.A.R.T. 

                                                             (ZBIRKA PRIČA)

ISLAND

1.Hoću li ikada poljubiti,draga,

na Islandu vatru usana tvojih

dok kiša pada.

2.Hoću li te voleti,draga,

dok kapi miluju tvoje lice,

i vetar upliće ti kosu

i tople se na vatri usana tvojih.

3.Dok čamci odlaze

i teške sobom vuku mreže

i drugove moje smrknute i tihe,

hoću li znati da se vratim.

4.Hoću li znati,draga,

iz pletenica tvojih

da vetar dobar nađem

i njegovu pesmu zapevam na moru.

5.Hoću li naći,draga,

obrise planina u očima tvojim,

gromove i munje,

da miluju me u oluji.

6.Hoću li čuti,draga,

vulkan u grudima tvojim,

pticama belim nad okeanom,

da ime moje klikću.

7.Kad noć raspe

zvezde severne

čamac usamljeni

zna li put obale.

8.Dok trepti pesma o tebi,draga,

imenom tvojim hoću li znati

da zoru dozovem.

9.Hoću li videti,draga,

po koracima tvojim

s kamena na kamen

kako teče potok bistri.

10.Hoću li ponovo poljubiti,draga,

malo sunce na rukama tvojim

i rasplamsalu vatru iza praga

što dom u osami beše.

11.Šta kazuje vuk

i jelen na nogama krhkim

lovcu zaboravljenom

što samo tragove svoje nalazi

u snegu nenačetom.

12.Hoću li znati da te volim,draga,

kad rasplamsalom srcu kažeš:

na Islandu kiša pada.

Ovo je priča o maloj reči iz naslova.

Jednom davno,pre no što je i bila izmišljena reč „davno“ (jer nije imala na šta da se odnosi) postojala je mala reč     .U to vreme ljudi još nisu bili ovakvi kakvi su danas.Bili su srećni i zadovoljni.Ako bi padala kiša,onda bi padala kiša i nije bilo „Uh,pada kiša!“ ni „Ah,pada kiša!“.Isto je važilo i za sunce.Isto je važilo i za dolaske i za odlaske,ljubav i smrt,strah i spokoj…Sve se dešavalo kako se dešavalo i nije mamilo ni suze ni osmeh,osim ako se baš nisu dešavale suze i osmeh…Ljudi su bili…pa,nekako – ljudi…

Bilo je lako onda maloj reči     da postoji i postoji među ljudima pa i među ostalim bićima na zemlji.

Ni zemlja nije bila ovakva.Pre svega,bila je ravna i planine su se slobodno kretale i reke su tekle i uzbrdo i nizbrdo i ljudima je svaki dan bio jedan novi dan.

Bilo je lako onda maloj reči     da skita po planinama i prati potoke i ljudima donosi sreću i zadovoljstvo.

Onda su zemlju zaokruglili i uveli „red“ među ljude,reke i planine… i mala reč     je prestala da postoji.Tačnije mala reč     je bila razbivena i danas se čuje kao pauza između reči i vidi kao praznina između napisanih reči.

I ti njeni ostaci su danas lepi…

…kako li je bila lepa ona sama…

                                                SAOPŠTENJE

Sledeći događaj koji se odigrao (beleška datuma koji je u belešci je zamrljana) i koji nikako ne prolazi…

U promišljenom i do tančina izračunatom uzročno-posledičnom sledu događaja,na Gradskom trgu broj 3,između dva uzastopna sunčeva isijavanja,bez ikakvog prethodnog uzroka i nemoguće posledice,leva ruka jednog mladića i desna ruka jedne devojke su se dodirnule i zapucketao je znoj.Devojka je drugom rukom zabacila kosu i izostao je jedan otkucaj mladićevog srca.

Obzirom na moguće aplikacije i implikacije ovog događaja koji nema presedana i odigrao se van svih mogućih proračunatih alternativa,na osnovu opasnosti koju predstavlja za sve moguće budućnosti,a znajući da sam događaj ne može da se porekne,POMENUTI DOGAĐAJ IZBRISATI IZ MOGUĆE I NEMOGUĆE ISTORIJE SVETA.SHODNO TOME SATRATI DA TAJ DAN NIJE POSTOJAO NITI ĆE POSTOJATI.

Kako se ne bi pojavila praznina u vremenu,dopustiti da taj dan beskonačno postoji za devojku i mladića.

Staviti ga van službenog vremena.

Preduzeti sve mere kojima će biti onemogućeno slično dešavanje.

URED GLAVNOG MAJSTORA VREMENA

                                              P R I Č E Z A D E V O J Č I C E

                                       TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA

(Satima) (godinama) se spremao u svom (kupatilu) (samovanju).Kad je bio spreman,prosvetljen, izašao je pred svet.

Prvi mrak,svetla se pale,mesta se pune.

Savršene pantalone i cipele,majca podrhtava od napetih mišića.

Samosvestan,ironičan osmeh:vidi da ga vide.

Devojčice uzbuđeno šapuću,kriju poglede i pokazuju noge.

Pali svoj ferari i otkriva im Istinu.

                                    IGRA NA SLOVO NA SLOVO

Prosto tako sedimo ja i moja devojčica.Igramo se „na slovo-na slovo“.

Ona kaže:“Reč na „lj“:

Ja kažem:“Ti!“

Ona kaže:“Reč na „t“.

Ja kažem:“Ljubav!“

Ne znam zašto se ljuti kad uvek pogodim.

                                                RASTANAK

Tiho sipi sneg.Krupan,mek.Pada na zemlju i mrzne se.

Rska pod vučjim šapama.

Pada na borove iglice.Kad oteža,padne i grana oslobođena poleti.

Samo koliba,vatra i igra senki na licu.

Ponekad udar vetra otvori vrata i zima uđe unutra.

                                    UPUTSTVO ZA SNIMANJE

Iz visinskog rakusa stambenog bloka (obične varošice) preći na total ulice pa na srednji plan mladića koji prelazi ulicu između automobila u pokretu.Na uzvik „Hej,ti!“ načiniti trenutni rez pa bez prelaza dati srednji plan devojke na trotoaru koja se osmehuje dok joj vetar mrsi kosu i zabacuje suknju.

Devojka stoji.Kretati se kamerom prema njoj sve do krupnog plana lica. Fiksirati kadar dok u njega ne uđe mladić okrenut leđima.

Grli devojku.Njena glava je oslonjena na njegovo rame i smeši se dok joj se u oku pojavljuje suza.

Napraviti pun krug kamerom oko njih,zagrljenih i – rez.

U krupnom planu pratiti ruku mladića.Izoštriti na kap znoja.Ruka nestaje iz kadra.Kamera drži isti kadar i prati ih laganim korakom.Zatim se pojavljuju dve ruke,njena i njegova,isprepletenih prstiju.Rez.

Nebo.Rez.

Total sobe.(Neuredna,knjige,ploče,kasete,odeća,flaše…) Cela figura devojke na krevetu:sedi prekrštenih nogu,poduprla se rukama iza leđa.Mladić se ne vidi osim senke iza zavese koja odeljuje nišu od sobe.Krupan plan devojčinog lica pa srednji plan mladića koji se pojavljuje iza zavese.Prolazi između kamere i devojke.Seda na krevet pored devojke,ona se smeši,on se sprema da progovori.

U dnu kadra je stočić na kome su kafa,piće,neki papiri.

Muzika:Tom Waits:Frank’s Wild life…

Rez.

Poslednji kadar:osvetljeni voz u noći.

                                                KLUB IRHMZ

Jozef K. nije bio loš čovek.Raduckao je okolo sve i svašta za svakoga i malo para i hranio…ne znam koliko dece…Ali,brate,dosađivao je svojim pričama iz zbirke teorije zavera…Uljudno ali odlučno sam ga gurao iz stana dok on nije prekidao…“a,to ti je jedina stvar koja se nikako ne menja…države,vladari,pare… sve…samo ne i izveštaj o vodostanju…emituju te neke signale…“ pa sam ga gurnuo niz stepenice.Slomio je vrat brzo i lako,nije ni shvatio da je mrtav.

Poslao sam poruku „Bezdan-634“, a zatim neko vreme neodlučno razmišljao šta bih to prepodne…a onda,ipak:“Baja-123″…Ta je odavno s nama ali su joj nedavno zamenili sise i dupe,nove felatino usne…a strast joj je ostala ista,maštovita i neobuzdana…Svršio sam to taman na vreme da pogledam prenos iz skupštine i zadovoljno uvideo da je većina izašla na vreme da sluša najnoviji Izveštaj.Smernice „Dvor na Uni-45“ će biti sprovedene i još jedna firma će raditi za Klub.

Kasnije,na Sekciji za šišanje ovaca i dranje jaraca,nije bilo lako.Već nam nedostaje ideja.Oni majmuni od urednika i kolumnista su se opustili i propili a trebaju nam nove šok-terapije za Masu.Bio sam nervozan i otišao da serem.Tada najbolje mislim.I…rezultati su bili tu.Olizali su mi dupe i srećno kevćući otišli da konačno nešto rade.Vizija,vizija im treba!

Zato je susret s himanistima iz NVO bio zadovoljstvo.To je naša elita!

Na snimanju PrePopodnoći sam bio oštar.Leponoga voditeljka obećava ali sam po manekenki video da nam se kalup već izlizao.Kad smo bili u programu, svi su se uredno smejali mojim glupim šalama,posebno gologuza pevaljka.Najnoviji hit-pisac je bio pomalo kiseo ali srediće se to.Napisaće pevaljka nešto.

S fudbalerima je,kao i obično,bilo naporno.Toliko teško shvataju…Na polasku sam kladioničaru šapnuo „Tisa-tisabeč“.Pare!Ipak sam ja Bankar!

Da bih mirno zaspao poslao sam signal „Solnok-147“.

Siročići Jozefa K. su bili tako srećni zbog naše velikodušne pomoći. Posebno su bili oduševljeni mekim,udobnim i čvrstim cipelama.Pa…izrađene su od kože njihovog oca.

                                           KNJIGA O JOVU

Jovo je rođen i odrastao u malom mestu u Bosni.

Priroda ga je nagradila nekom mirnoćom i osrednjošću.Ničim se nije isticao,ničim se nije umanjivao.Kad je završavao školu,bio je dobar.Kad se jelo i pilo,jeo je i pio,ali se nije ni prejeo ni ostao gladan.Nije odbio zdravicu nikom, ali se i nikad nije zadržao među obesnim ili mrtvosanim društvom.Porazgovarao bi sa svakim,nekom potvrdio,nekog požalio,ali su mu reči bile od onih što se ne zadržavaju u pameti.Devojkama nije bio omiljen ali bi se našla poneka da ga oproba i brzo zaboravi.

Kad su počela smutna vremena,našao se neko vreme među voljnim i nevoljnim borcima i pre nego što se stvarno zakuvalo,prešao Drinu i obreo se u Beogradu.Snašao se u nekoj sobici na periferiji,s poljskim klozetom i česmom u dvorištu.Svaštario je po buvljacima pored nekih „zemljaka“ koje nije znao ali su se zbližili po govoru koji se u to vreme nije tako često i glasno čuo.Oni su nabavljali robu,on je prodavao,prenosio, sklanjao…Kad su neki počeli često da šapuću i dovoze kamione po noći i s neobičnim kutijama, Jovo se nekako opravdao i odmakao svoju tezgu.Desilo se da je većina onih pala a da se jedan,pametniji,uskoro vozio skupim kolima i nije više ulazio na pijacu.

Jednom je sreo Jova,slučajno na ulici,setio ga se,popričao s njim i pozvao ga da mu bude čuvar u nekom magacinu,zaposlenje i stalna plata,pa mu je pomogao i da nađe jednu pristojnu garsonjericu.

Jovo je otvarao i zatvarao kapiju i nije gledao ko i šta dolazi i odlazi.Nije ni pričao suviše a ni premalo da ljudi ne pomisle da je čudak ili nešto gore.A gazdi je sve govorio kad ga ovaj pita.Ispostavilo se da je znao sve da primeti i da oceni čoveka.

Gazdina firma je uznapredovala pa se i Jovo iz magacina premestio u zgradu u centru,dobio i odelo i kravatu i neku kancelarijicu u kojoj je malo sedeo.Više je lutao po firmi, stalno s nekim zadacima i nalozima a da niko, pa ni on sam,nije znao šta mu je posao i šta radi.

Zarađivao je dobru paricu,već se pristojno skućio pa je našao i jednu devojku, pravu Beograđanku.Doduše,za Jovov ukus je bila malo previše Beograđanka,i po odevanju i po ponašanju…ali je video da gazda smatra da mu treba baš takva i prihvatio je.Nije mu ni spremala,ni slušala ako bi joj što rekao,ni šetala s njim…išla je kad je i gde htela a Jovu nije mnogo ni pričala o tome.On se na to privikao pa mu se čak i dopalo. Nije mu mnogo smetalo ni što mu mnogo para uzima.Imalo se a njemu samom je malo trebalo.

Video je da ga i komšiluk ceni i da mu se čak i ulaguju.(Više nije bio podstanar. Od firme je dobio stan i otplaćivao kredit.)

Tako je bilo i na poslu u firmi.Gazda ga je držao na istom mestu a Jovo ne bi ni hteo više.

Nije sve to bilo za godinu-dve ni tako lako kako se pročita na jednoj strani.Bilo je i muka i većih nevolja i dana kada je izgledalo da se sve ruši.Mnogi pametan čovek bi ili odustao ili se slomio.Neki gramziv bi se zagrcnuo i zadavio.

Jova je čuvala njegova osrednja priroda.

Jovo je imao i svoju molitvu.Ako bi bio neki problem,nešto išlo naopako,nešto razočaralo i propalo…Jovo bi izgovorio:“Nema veze!“ i muka bi,bar iz duše i pameti,nestala.

Bio je zadovoljan a ako bi ga nešto i brinulo,to bi izbacio iz glave.Eto, već je prešao tridesetu a devojka nije htela da se udaje,niti je on mogao da potraži drugu. No,dolazila mu je za seks i da posedi nekoliko dana.Primetio je da je mršavija i da često poboljeva i ima čudan pogled ali je sebi objasnio da je to takva današnja moda.

Bio je zadovoljan sobom i našlo se ljudi da mu podilaze i hvale ga.Tako je počeo, ponekad, pod pritiskom godina i kapljice da češće govori „JA“ i da,mimo svog običaja, nekom čoveku kaže preku reč.

Ali,i to je bilo umereno.

Već je imao i stalne,dugogodišnje prijatelje.Bili su „zemljaci“ iz različitih krajeva, bili su iz iste firme,družili se za pićem i kartama i retko se posećivali i pomagali,pa je to bilo lako druženje i mogli su stalno da se osmehuju kad se sretnu i druže.

Zvali su se Ilija,Vilko i Sofronije.

Moglo bi se reći da je Jovu bilo dobro.Čak se malo pogordio.

No,svaki čovek ima neku manu ili neku naviku koja se,možda, i ne primećuje ali mu polako razjeda život i nekad ga tako potkopa da iznenada,pred očima i zaprepašćenjem svih,čovek samo padne i pretvori se u ruševinu i prah.

Jovo je dobro živeo i bio zadovoljan onim što je uradio i što jeste.Bio je zadovoljan i nije želeo nešto više.Nije se isticao i nije se umanjivao.Radio je što bi mu kazali i živeo kao i većina ljudi oko njega.Nije zavideo bogatijima i nije pomagao siromašnije.Nije prekidao tuđu reč,a njegova se nije nastavljala.

Ali,vremenom je stekao jednu naviku.

Ustvari,to i nije bila navika.Bilo je njegovo i samo njegovo zadovoljstvo.Nešto što je slučajno počelo jednog dana,zatim se povremeno ponavljalo i na kraju postalo nešto kao simbol i oznaka.Jovu je to bio način da sebi oda priznanje i uživa.

Počelo je tako što je jednog nedeljnog jutra,a bio je umoran od celonoćnog posla, Jovo na terasi svog stana ispio sok od jagoda.Da li zbog umora ili što je sok stvarno bio dobar,Jovu se to,kako se kaže,“za dušu zalepilo!“

Od tada je stalno kupovao taj sok i kad god bi mu prethodni dan, ili noć,teže pali, izlazio bi na terasu da ga popije u miru i prosto gleda okolinu.

Posle nekog vremena je počeo i novine da čita.Uzeo bi sok od jagoda,pio,čitao novine i pomalo gledao okolinu.

Onda je uobičajio da to obavezno radi u nedeljno jutro,bez obzira da li mu je prethodni dan-noć bio naporan,da li je umoran…Ako je u neku nedelju imao druge obaveze,izbegao bi ih.

Terasu je zastaklio da bi i za hladnih dana i u zimu mogao da obavlja svoj ritual. Verovatno zbog nekog komšije,došao mu je građevinski inspektor,ali ga je Jovo uz pomoć iz firme urazumio.No,ispalo je da mu je za vrelih dana i u leto zbog stakla bila vrućina.Zato je to uredio nekim drugim materijalom i,uopšte,terasu sredio kao mali raj.

U nedeljno jutro Jovo bi seo na terasu,pio sok od jagoda,čitao novine i gledao okolinu.

Naravno da ljudima nije odmah palo u oči šta se događa.Ljudi i inače,posebno u velikim gradovima, ne obraćaju pažnju na ljude,posebno u nedeljna jutra.No,posle nekog vremena neko je to primetio i nekom kazao pa se,neopaženo,priča raširila.Počeli su da pokazuju prstom i da se smejulje…da gledaju negde sa strane kao u sačekuši i da graknu kada se Jovo u određeno vreme pojavi na svom određenom mestu i vrši svoj ritual.

Kasnije je to malo dosadilo,pa je i zanemareno, ali nikad nije zaboravljeno.

Jovo nije bio ni svestan šta se događa.

Čak je i njegova devojka,koja je inače bila neredovan partner,to primetila. Ona je bila narkomanka i dobro je znala šta je zavisnost.Rekla mu je to jednom,ali je Jovo odmahnuo rukom i u sebi rekao:“Ma,šta ti znaš,ženska pameti!“

On nije znao da je ona narkomanka.

Priča o Jovovom običaju je došla i do ušiju njegovih prijatelja,pa su to i očima proverili.Nekoliko nedelja su dolazili da krišom gledaju i na kraju su se uverili.

Jedne večeri su sva trojica došla kod njega,otvorila piće,karte,nešto pričali bezvezno i uobičajeno dok se Jovo opusti…Onda su uz smeh i kao uzgred pitali Jova „Ma,šta ti to radiš u nedeljno jutro…“Jovo se malo zbunio i rekao da „Eto,u to vreme volim da posedim na terasi i popijem sok od jagoda i čitam novine i pomalo gledam uokolo.“ „I,baš svako nedeljno jutro…“ I,baš taj sok…“ „A,jesu li i novine iste…“ „Nisu. Kakve se nađu…a i onako niti me interesuje šta čitam niti to pamtim…“

Tako je to prošlo uz smeh i šalu,ali već u liftu,Ilija,Vilko i Sofronije se uozbiljiše i zaćutaše.Neko je čak uzdahnuo ili se usiljeno nakašljao.

U to vreme se desilo da je neka velika strana korporacija kupila firmu.Nije se mnogo toga promenilo.Promenili su odela,naziv,neke običaje i pravila, što je malo uznemirilo zaposlene,ali se sve svelo na uzgredna gunjđanja i to tiha i sakrivena. Malo ima poslova,ne može da se bira a mora da se živi.Manje-više svi su ostali na svojim poslovima i radili iste stvari,samo malo drugačije.Neki menadžeri su,doduše,otpušteni ali zbog njih se niko nije brinuo.Došao je samo jedan stranac a i on je bio naš čovek. Čak, valda,“zemljak“ mada se to ne bi reklo po govoru.S njim je došao samo asistent i jedna sekretarica ali su dugo bili gotovo neprimetni i sa svima vrlo ljubazni.Bivši gazda,onaj sa početka priče,je ostao i i dalje bio glavni direktor.Samo je on često išao kod novog.

Jovo je i dalje radio svoj posao,šta god da je to bilo,i kao i ranije lutao po firmi i često odlazio kod svog gazde.Jednom ga je gazda pitao“A,je li…kad bi mene maknuli iz firme,ili tako nešto,šta bi ti…“ Bez trena razmišljanja,Jovo je rekao:“Ja bih odmah za tobom…ili šta god bi mi rekao.Ti si me stvorio i tebe sledim.Ti možeš i da me uništiš.“

Nedeljom ujutru je pio sok od jagoda,čitao novine i uživao u svom životu.

Jednom se desilo,u toj prilici,dok je oslonjen o ogradu svoje terase,gledao uokolo da mu je na glavu pala kesa sa đubretom i nekom smrdljivom vodom.Pa…šta ćeš… dešava se to po takvim soliterima…“Nema veze!“ -pomislio je i sve je bilo u redu.

Posle početnog vremena mira u firmi je počelo da se talasa.Ljudi su počeli da zaziru jedni od drugih,da odvraćaju i kriju poglede.Dojučerašnje najbolje kolege iz kancelarija su prvo počeli da se tajno olajavaju,zatim da se otvoreno i na očigled svih pljuju i psuju.Desilo se i nekoliko tuča.Doduše,stradao je uglavnom kancelarijski materijal,ali su to ipak bili dotle nezapamćeni slučajevi.

Prvobitne nepouzdane glasine su izašle na svetlo dana:počela su otpuštanja i premeštanja.

Svako je svakom bio neprijatelj.Oni što su do juče delili poslednju kiflu za doručak,danas su držali otrovne reći u potaji i krvožedno ih zarivali u svoje bližnje. Ko kasni i ko ranije odlazi s posla.Ko se s kim švaleriše i ko je proneverio pare.Ko je složio lažan izveštaj i čija ujna ima vanbračno dete…Čitav splet ljigavih istina i mračnih tajni se spleo u zmijsko klupko laži i gamizao po firmi.

Počeli su ljudi da odlaze u kancelariju Korporacije,kao na gubilište.Neki su izlazili sa očajem i suzama,neki sa prikrivenim osmehom i lažnim rečima utehe iza kojih je palacala zloba.Neki su ulazili kao ljudi i kao ljudi nikad više nisu izašli.Jer,ceo život se gradiš kao čovek a nečovek postaneš očas posla.

Jovo je sedeo u svojoj kancelarijici i jedino bi retko otišao do gazde.

Bio je došao red i na Iliju,Vilka i Sofronija da idu kod „Korporacijskog“.

Korporacijski je s dosadom slušao njihove uspaničene i histerične priče,pomalo uživao u njihovom migoljenju i uvijanju i otišli bi kroz vrata bez povratka da neko ne prozbori:“A Jovo neka pije svoj nedeljni sok od jagoda i čita novine na terasi…“

„Stani,stani…“-Korporacijski podiže kao kobra svoju glavu i zamorene oči mu bljesnuše.

Ilija,Vilko i Sofronije se vratiše i uskoro izađoše.Nasmejani,mada su još uvek drhtali.

Pomalo začuđen,ali miran,gazda ode na hitan poziv kod Korporacijskog.

-Ko ti je taj – Jovo…

-Moj verni pratilac.

-Taj što u nedeljno jutro ispija sok od jagode i čita novine na terasi i pomalo gleda okolo.

-Čuo sam nešto o tome,ali kakve to veze ima.

-Stvorio si od njega čoveka i sve mu dao.Zato ti je veran.Da toga nema,istog časa bi ti okrenuo leđa.

-Jovo…nema šanse.To je moj čovek.

-Daj da mu oduzmem sve i videćeš da će da te pljuje i proklinje.

-E,evo,radi mu šta hoćeš,samo njega fizički ne diraj i kladimo se ti i ja u piće da će mi ostati veran.

-Kladimo se!

DVA ČOVEKA se osmehnuše i muški rukovaše.

Eto,desilo se nešto zanimljivo u uglavnom monotonim korporacijskim danima.

Istog dana Jova otpustiše.Kolima nije mogao kući jer mu ih je novi portir odvezao rekavši da pripadaju Korporaciji.Pokuša da ode do gazde ali mu sekretarica reče da sad ne može da ga primi.Nije imao para u džepu pa ode do bankomata ali mu mašina pojede karticu.U gradskom autobusu je pokušao da se švercuje,ali ga uhvatiše i izbaciše a jedan krupajlija mu oduze i ličnu kartu.

Kad je dopešačio do stana,zateče majstore kako menjaju bravu.Hteo je da uzme neke svoje stvari ali mu rekoše da sve to pripada Korporaciji.Jedino mu izbaciše sok od jagoda i jučerašnje novine i zatvoriše vrata.

Ispred vrata kuće njegove devojke mu rekoše da je uhapšena zbod droge.

Prozori njegovih prijatelja su bili zatamnjeni.

Dugo je pešačio kroz noć pokušavajući da se seti i nađe kućicu u kojoj je živeo kad je stigao.Sa svakim korakom je ponavljao:“Nema veze!“ , „Nema veze!“ , „Nema veze!“…i – nije pomagalo.Bilo mu je zima i napadoše ga psi,rastrgaše mu korporacijsko odelo.

Čoveka takvog izgleda u to doba noći niko ne bi primio ali ga ipak saslušaše. Baba stanodavka je već umrla ali,pošto videše da ju je znao,smilovaše se i pustiše da prespava.Sobica u kojoj je živeo beše sasvim ista ali je od onda u njoj stanovala samo memla i svakakve životinjice.Jovu ipak nekako beše lakše.Reče „Nema veze!“ … „samo kad sam živ i zdrav“ … i nekako mirno zaspa.

Dok se ujutru umivao na dvorišnoj česmi,pozvaše ga na doručak i Jovo se okrepi i zahvali.Htede da pođe.-Čekaj,prijatelju! – reče muškarac.-Od „hvala“ nema nikakve vajde.Nego,plati ti… -Eto,rekla sam ti da je protuva! – reče žena. -Ma,pomislio sam… jeste odrpan ali se vidi da je odelo bilo dobro pa će biti neka para… – nastavi muž. -Nego, pošto je tako,prijatelju,’ajde da ti odradiš ovo gostoprimstvo.

Jovo nije radio još otkako je otišao iz Bosne i rata.Ali,nije zaboravio rad.Zaboleše ga i ruke i noge i leđa ali njemu to nekako dođe prijatno.Zamirisa mu seno i oči se osvežiše na zelenilu.Ponovo poče da oseća svoje telo i život u njemu,sasvim drugačije nego poslednjih godina.

Muškarac beše zadovoljan i reče mu:-Mogao bi ti kod mene da radiš za stan i hranu!

Na polasku,žena ga ne pusti u kuću ali mi tutnu hranu u ruku.

Na odlasku,psi ponovo nasrnuše na njega i hrana mu ispade.No,bar im je izmakao jer se psi između sebe zagložiše oko nje.

Jovo pođe da traži pravdu.

Mora da ima pravde a ona je u sudu.

Odrpanog i prljavog čoveka,bez lične karte i ičeg drugog osim soka od jagode i prekjučerašnjih novina u džepovima,s nekom nerazumljivom i nemogućom pričom, nisu ni hteli da puste dalje od portirnice.No,desi se da prođe jedan mlad i elegantan gospodin i usput čuje šta se priča.Kad začu „sok od jagoda“,osvrnu se i zainteresova.On je bio tužilac i ubrzo uvede Jova u Palatu Pravde i sasluša ga.Pažljivo i s interesovanjem.

Onda naredi da odvedu Jova da se okupa i presvuče.Odeća i nije bila nešto, ali – to se našlo.Pošto nije imao gde da spava,smestiše ga u jednu samicu.

Pod grubim ali toplim ćebetom,umornih ali oživelih mišića Jovo brzo zaspa misleći kako,eto,ima pravde.

Ujutru ga odvedoše kod sudije.Jovo poče priču dok je sudija letimice razgledavao spise.Kad uđe mlad i elegantan tužilac,Jovu se ozari lice.Ali,tužilac stade s druge strane. Pošto iznese dokaze da je Korporacija vlasnik stana i drugih pokretnosti i nepokretnosti, dodade i optužbe za trgovinu drogom i poternicu vojske zbog dezerterstva.

Jova odvedoše u zatvor.

Nije bilo više od mesec dana a Jovu dođoše u posetu Ilija,Vilko i Sofronije.Jovo se obradova.Nisu ga napustili,samo su,eto,imali svoje muke i preča posla.

Još od vrata počeše da jadikuju i zabrinuto zbore o Jovovoj nesreći i nepravdi koja ga je snašla.

Doneli su mu sok od jagoda i novine.Terasu,rekoše,nisu mogli.Bi…ali – ne može. Tu su se malo i nasmejali a onda počeše ozbiljno da govore.

Znali su da je nepravda i strašna greška i da je sa sudovima muka jedna, ali da pravde mora da ima.Znaju oni Jova i znaju da je bio pravednik i da je vredno radio…

-…Ali,tebi je to smestio tvoj gazda…

-…Korporacija sve može…ide to malo teže…

-…ali kad shvate…Evo,mi smo bili pred ponorom,pa su shvatili i – preživeli smo…

-…Jeste te gazda pomogao i stvorio čoveka od tebe…ali,vidiš da te sad izdao…

-…i više mu ništa ne duguješ…Samo ga se odrekni i sve će da se sredi!

A Jovo im odgovori:

-Hvala vam mnogo što ste došli i sažalili me.Eto,niko osim vas ništa dobro za mene ne učini u nevolji.Od toliko ljudi koje sam znao,nema sada ni jednog čoveka… osim vas trojice…

Dok sam dobro živeo i radio,svuda su mi vrata bila otvorena i svi su me poštovali. Ja nikom zla nisam učinio i od tuđeg zla sam se uklanjao.Možda sam nekome i ja nepravdu naneo,ali nisam s namerom,možda se moralo i bez moje volje.Vredno sam radio i stekao, ali sve uz pomoć mog gazde.Ništa mi trud ne bi vredeo da nije bilo njega. Vi i neki drugi ste mi bili prijatelji,ali on me podigao i na nogama držao.Verovao sam u njega i verujem i sada.Možda me je on,kako vi kažete,izdao i nepravda i nesreća me uništila.Ali,ako sam mu verovao kad sam dobro živeo,zašto sad glavu da okrenem kad me nedobro skoro satrlo.Zar ću tako da zahvalim!

Ali,evo,još sam živ i zdrav i snage još imam.Proći će sve ovo.I sreća i nesreća prolaze.Ali,još sam čovek i to mi je jedino ostalo i toga neću da se odreknem.Jer,šta možeš ako nisi čovek makar i ceo svet imao.Proći će i ovo i ja ću kao čovek opet raditi i opet steći.

-‘Oćeš…kurac…-reče Ilija iznervirano.

-Šta ti to znači „ČOVEK!“…Bez Korporacije čovek nije ništa!-reče strogo Vilko.

-Propao si i još ćeš više propasti!-obeća Sofronije.

A Jovo im reče:

-I još jednom vam hvala i na poseti i na sažaljenju i na savetima…Možda i mislite i da ste dobri ljudi.I možda sam i ja kao i vi,ali…Ovaj sok nije sok od jagoda koji ja pijem!

…govoreše Jovo u leđa prijateljima koji su odlazili…

Gazda i Korporacijski su dobili izveštaj i dok su opušteno sedeli u restoranu i ispijali piće,gazda se zadovoljno smeškao.Korporacijski je bio malo natmuren,ali je ipak bio spokojan.

-Plati piće!-reče gazda.

-Pa,dobro,jebi ga…Bio si u pravu.Ali,to je samo zato jer je još zdrav i drži se te smešne,besmislene nade „još sam čovek!“…prazan sadržaj u praznoj formi.Čovek može da bude samo ako je – nešto…nešto što je stekao među ljudima poštujući pravila …u Korporaciji,ako ima sreće…Ako bi ga bolest napala,oduzela životne sokove i nadu…tada bi pao i odrekao te se…

-Opklada…

-Opklada!

Jovo je dobio sidu.Još odavno je dobio od svoje devojke i sada je počela da ga izjeda i uništava mu telo iznutra.Ustvari telo je samo sebe izjedalo i Jovo se pretvarao u živi leš izdvojen od svih ljudi.Jedva da je ličio na čoveka.

Ilija,Vilko i Sofronije mu dođoše u posetu.

Izdalje su ga žalili i tešili.

-Doneli bi ti i sok od jagoda,onaj tvoj pravi…- reče Ilija.

-Ali,kažu – ne dozvoljavaju pravila…- reče Vilko.

-Ali,ne daj se…još si čovek!-dodade ironično Sofronije.

-Ima nade…neki lek…

-Jest’ da je skup…Ali,šta je to za Korporaciju…

-Samo se odrekni onog tvog gazde…

A Jovo im reče jedva čujnim,slabim glasom:

-Vidite ovo telo što se raspada i to zbog onog što sam mislio da mi je sreća. Vidite ovo telo što se raspada i duša mi pati od njega.Smrt mi je jedina nada i to mi je želja veća od svih u životu.Proklinjem sve što sam imao.Proklinjem život od trenutka kada sam se rodio.Samo smrt mi je spas.

-Lek,kažete…Korporacija sve može samo ako se odreknem…Čega da se odreknem…nemam ništa…nemam ni svog gazdu…Samo sebe mogu da se odreknem, sebe kao čoveka…A ako odreknem čoveka u sebi,ko će onda da umre…Kako ću onda da ostvarim svoju najveću želju i spas.

Ilija,Vilko i Sofronije se brzo pokupiše.Usput su se između sebe žalili šta sve moraju da trpe i čine zbog drugih i sebe dovode u opasnost a tvrdoglavi čovek nema ni malo zahvalnosti.Bar će Korporacija to da ceni.

Gazda i Korporacijski su dobili izveštaj i opušteno sedeli u udobnim foteljama i ispijali piće.Gazda je bio još više nasmejan.Korporacijski je bio nešto više namršten ali su svejedno obojica bili zadovoljni.

-Plati piće!

-Pa,dobro,šta ću…E,taj besmisleni,tvrdoglavi,propali čovek me košta dva pića. I to zbog čega…ničega!A sada će da umre u mukama samo zato što ti je bio odan.I to – zbog čega…što ti je bio od koristi a za to,ustvari,nije dobio ništa…samo održavanje u životu da bi mogao da ti služi…Vidiš koliko su ljudi jeftiniji za održavanje od mašina.Mašina te, bre, košta!Pa i kad propadne,košta te uklanjanje.Ovaj će da umre o trošku države,to jest istog tog naroda koji ti služi.

-Šta da mu radim…Nisam ja Bog…

Jovo je umro.Možda mu je u trenutku kroz glavu prošla slika rodnog kraja, roditelja,nečeg prijatnog…Možda nije…

Jovo je umro,spaljen i bezimeno rasut kao pepeo na zemlju.

                                                PROROČANSTVO

Došao je čovek moćan i domaći su bili po ćoškovima.Čovek je govorio:

-Ja sam moćan i svi ćete biti moje sluge.Ja sam mlad i budućnost će biti moja.

Nije znao da je njegova mladost samo lik u ogledalu smrti.Jer, nije imao korene među ljudima i bio je slobodan i sam.Bio je na početku i lik mu je bio pored samog kraja.

-Sećajte se smrti jer je blizu.-govorila je Knjiga.

Ko je živeo više,taj je mlađi,jer je koren njegov snažniji i dublji.

Ustadoše domaći iz ćoškova i,gle,bejahu mlađi i viši od došljaka.

I došljak je bio prognan iz kuće.

-Gle!-rekoše domaći.-Srca su nam se zaledila jer smo zaboravili vatru predaka.

I,razgrnuše pepeo i nađoše žive žeravice i dodaše grane stare i suve i vatra se rasplamsa.

I prognaše došljaka.

A jedan među njima imaše oči zverinje i one se vatre uplašiše i on pomisli: -Hoće da me sagore!

-Hajde da ulijem smutnju među njih!

Nekima obeće zlata,drugima posla sestre i kćeri svoje u ložnice,treće zaplaši. Neke pridobi za sebe,neke protiv sebe.

I nigde se nije moglo pobeći.

I napadoše one druge i jedne pobiše,druge zarobiše,treće porobiše.

I zadobiše vlast i svi behu u vlasti i smutljivac im beše gospodar.

A posle nekog vremena umre smutljivac i svi skočiše na zlato i vlast njegovu. Mnogi vlast htedoše,mnogi od nje izgiboše a vatru rasturiše i vatra kuću zahvati.

Vatra bez čuvara kuću upali.

Kad krov pade,pogledaše ljudi oko sebe i zakukaše:

-Šta učinismo!

Otvoriše oči i u njima samo zgarište beše.

Ne setiše se da pogledaju u zvezdano nebo.

A dete jedno reče:

-Šta ćemo više ovde jer nas ovde nema.I korenje se naše zapali i istruli u zemlji. Nego,hajdemo u drugu zemlju.Tamo će nam biti bolje.

I dete povede ljude.

Idoše i nađoše starca sa nogama na zemlji i brada mu beše u zemlji.I starac im reče:

-Kuda ćete!Zar ne znate da se zemlja svoja ne napušta i da u njoj korenje treba pustiti.

-Ali- rekoše. -Naša je zemlja opustela i samo korov rađa.

-I na kamenu se koren može razviti. -reče starac. -Nikuda se sa svoje zemlje ne može otići jer vam je dom.I kada zao korov počne da rađa,treba je čuvati.

Idoše dalje i ženu debelu i brkatu nađoše.

-Kuda ćete. -reče žena. -Nigde nije bolje nego gde si se rodio.To mesto te voli i kada ti žalost čini.Svuda je isto kao što sve žene su iste.Samo im se lica razlikuju.

-Otpočinimo ovde. -reče dete kada stigoše između dve reke.

I pogledaše ljudi i začudiše se vrlo kako reka pored reke a na različite strane teku. Po svemu behu iste , samo im je tok različitim stranama odlazio.I zagrajaše ljudi i galama nastade velika i niko nikoga ne ču.Jedni govorahu jedno,drugi govorahu drugo a reke svejedno tekoše svaka na svoju stranu.

Dok reče jedan:

-A, da vidimo kakve su ribe u njima.

I pogledaše.

A ribe iz jedne reke bejahu žive.A ribe iz druge reke bejahu mrtve.A sve do jedne su plivale na istu stranu.

Ko dosad nije znao,neka vidi, a ko ne vidi,neće ni znati:

-Ribe uz tok reke ka svom rađanju plivaju. – govorila je Knjiga.

A dete beše naraslo i snaga njegova mu ne davaše mira,pa reče:

-Hajde da porobimo ljude na koje naiđemo.

I naiđoše i napadoše na neke ljude koji za rat nisu znali ni za oružje.Lako ih savladaše i rekoše im:

-Vi ćete za nas raditi i hleb nam davati.A mi smo vaši gospodari i štitićemo vas od koga drugog da vas ne porobi pa da njemu hleb dajete.

Ljudi reč uzeše,mada im jezik beše drugačiji.Ali,htedoše se gospodarima svojim pripodobiti i primiše jezik gospodara.Njihov jezik istrule i kada su jezik gospodara govorili, trulež im beše u rečima.Gospodari im žene uzimahu i deca se njihovim imenima nazivahu.

Tako postade narod jedan,lepši i truliji.

A neki prezreše svoje robove i vazda ih dalje od sebe držahu i jezik svoj sačuvaše i samo sa svojim ženama legahu.

-Šta se s nama učini. – govorahu. -Zar da propadnemo.I kuda bejasmo pošli.

I digoše se u svoj sili i odoše od dve reke kuda ih srce vođaše.

A oni koji ostaše između dve reke, žive i mrtve,staro ime na sebe zadržaše mada im nije bilo od davnina,jer behu izmenjeni,i govorahu:

-Mi smo oni.

A oni što odoše,prezreše na njih i rekoše:

-Mi smo najbolji od ovih ljudi i tako ćemo se zvati.

U tajnosti zasadiše drvo i rekoše:

-Neka ostane ovo drvo i kada sedam stotina prstenova sastavi,vratićemo se.

I pođoše.

Do tog vremena ljudi ribu ne jedoše.Ali,nađe se jedna žena,umilna i lukava mimo sve žene,pa reče:

-A našto su ribe stvorene.Eno,jedu se među sobom.No,da ih mi lovimo i jedemo i više ćemo života za sebe imati.

Kad to začuše,jedni se ljudi usprotiviše i rekoše:

-Niko od nas pre nas ribu ne loveše i ne jedeše.Tako je dato i ne može se menjati.

A drugi probaše,živu ribu nahvataše i pojedoše i videše da je dobro.Tu se ljudi podeliše.

A drugi mrtve ribe hvataše jer videše da je tako lakše.Tu se opet podeliše.

I ostaše:koji ribu ne jedu,koji živu ribu jedu i koji mrtvu ribu jedu.

To su ti.A četvrti već behu otišli i sebe najboljim nazivahu.

Put njihov beše dug i studen i mnogi umreše.Ali,govorahu:

-To je dobro.Mi smo najbolji i od nas najbolji ostaju.Tako ćemo još ojačati.

Ne imahu jednog vođu nego govorahu:

-Mi svi smo jednaki.Nikoga nema nad nama.Zemlja je mrtva i nebo je prazno. Naš znak je u krugu a to je čovečiji znak.

A behu mudri i snažni.I zver načiniše gvozdenu i ognjenu i ona im služaše bez uma.Siđoše pod zemlju i popeše se na nebo pa rekoše:

-Gle,nema sile veće od nas da nam sudi.Ali,dobro bi bilo da je ima,pa – načinimo sliku sile da nam sudi i da joj se klanjamo.Neka na slici bude broj, a brojeva je mnogo, pa ni jedan neće nadvladati.

Tako postaše ljudi kojima broj sudi i kome se klanjaju.I svaki od njih imaše svoj broj i svoju sliku koja im suđaše i kojoj se klanjaše.

A zver ognjena i gvozdena im služaše bez uma.

I lica im izbledeše i oči potavniše.

Slabine njihove pojaloviše i moć im beše mala.

Dok reče jedna žena:

-Gle,naši ljudi nisu muži,pa za šta će nam onda.Nego da mi svoju volju sprovedemo a naša su volja deca.Nađimo seme za nas.

U potaji žene odlaziše da nađu seme muško.A muževe nalaziše u tami da im lica ne vide i da oni njihova ne vide.

I rodiše se deca a za očeve ne znadoše.A zlo seme se nađe u mraku i deca bejahu zla.I majke svoje prokleše i poočime prezreše.I dovedoše iz naroda očeva svojih ljude da sa njima žive na javi.

Ali,poočimi njihovi i dalje sebe najboljim nazivahu i zabrinuše se i zveri ognjenoj i gvozdenoj um dadoše i ona im služaše.

Videše deca da još njihovo vreme nije došlo i da će rasti u množini broja i čekati. Posle deca porastoše i deca njihova porastoše i klanjahu se sili broja i zaboraviše da čekaju da dođe vreme njihovo.

Desi se da i žene pojaloviše i odadoše se bludu.Ne beše više očeva i majki.

A još behu u sili.

I narode mnoge pokoriše i svima brojeve stavljahu i lica im postadoše brojevi.

I zemlju izrovaše i zemlja poče da se urušava i ljude guta.

A zver poče da u ljude stavlja svoj um.Potajno se množila kroz ljude i na skoro počeše ljudi da joj služe.

A drvo ono izraste sa prstenovima od sedamsto godova.Ali,beše zaboravljeno od sadilaca svojih.Izraste ogromno i visoko i halda ni ploda ne davaše.Zato se ljudi u okolu ne osvrtahu na njega.Druga im je briga bila na pameti.

Između dve reke,što na suprotne strane tekoše,ljudi videše da je ribe žive i ribe mrtve sve manje i da će se glad naseliti među njih i pojesti ih.

Tada jedni počeše da kukaju:

-Zašto napustismo zemlju svoju,dom svoj.Kao majka nam je bila: i kada kazni, na dobro ti bude.A tuđa je zemlja ljubavnica: i kada ti ugađa za sebe sreću grabi.

A drugi rekoše:

-Ne vredi nam kukati.Kukanje nas neće nahraniti.Nego da radimo.

I počeše da rade.Jedni kopahu,drugi seme bacahu,treći kamenove slagahu, četvrti plodove šumske sakupljahu.Ali,ne beše reda u tome.Kada jedan iskopa, drugi seme baci a treći tu kamenove nabaca.Ko kamenove složi,dođe drugi da ih skloni za plodove svoje,a treći dođe pa ih zakopa.

I videše da ništa nije bolje.Počeše jedni druge napadati i kriviti i nasta graja velika i niko nikoga ne ču.

Samo jedan seđaše dane cele i godine i u drvo ono gledaše.

Dok reče jedan:

-Gle,mi se brinemo i s mukom radimo u znoju lica svoga i krvi svoga tela i trnje nam se rađa i kamen iz građevine ispada.I glava nas zaboli od dogovora naših. A, onaj, gle, po ceo dan sedi i gleda i ćuti.Od njega nam je nevolja.

I svi se složiše i pođoše da onoga pored drveta napadnu i muku svoju reše.

A kad stigoše tamo onaj im progovori:

-Gle,i to je zapisano : da mnogi će na jednog udariti.

Zastadoše i začudiše se šta im ovaj govori.

-Ovo je drvo knjiga.Na kori su ispisane mudrosti velike i za sva vremena.U granju zapletenom pisana su doba ljudska i šta se čini.Lišće o godini svojoj zapisima treperi. Kad ptica sleti,s granom ispis uskladi.Kad se životinja uz drvo nađe,ona slova nova umetne i nerazmljivo se razjasni.Kada vetar dune i lišće ispremešta,nova priča nastane. Kada kiša drvo i lišće oblije,opet pripoveda.Lišće mrtvo kada padne i ono pismena u red sastavlja.

-Treba prvo kopati zemlju pa seme baciti.Treba kamenove slagati izvan njive i tamo plodove čuvati.Treba malo govoriti.Od mnogo govora samo oluja nastane i poruši sve.

Saslušaše ljudi,zaćutaše i uradiše tako.

I bi žetva dobra.

I bi život lakši i ljudi se počeše gojiti.

A među onima što zver služaše i zemlja se razrivena rušeše i ljude gutaše, neki ljudi pod zemljom preživeše i u mraku živehu.Samo su im senke od sunca do očiju dolazile i oni od senki mudrost stvoriše.A život im dade da krotke naravi budu i mir grade.

I videše ljudi da je mudrost ova dobra.

A zver gvozdena i ognjena iznad svega ojača i um joj se poput niti paučinastih među ljudima raširi.I svi ljudi behu vezani.

A zver sa zlom namerom beše stvorena i krv zla je njenim umom tekla.I beše vlast njena potpuna nad svetom.Jedino ljudi podzemni sa mudrošću senki behu izvan vlasti zveri.A zver ih omrznu

Ali,zver beše lukava.

Pozva zver ljude da iznesu mudrost senki na sunce i da tako lakše žive.

I mnogi iz podzemlja izađoše i mudrost senki na sunce iznesoše.I, gle sunce senke izbrisa.Ali,ostadoše da žive jer im tako beše lakše.

Ali,neki ostadoše pod zemljom.

A zver gvozdena i ognjena naraste i um joj iznad svega naraste i ljudi behu vezani paučinom kroz koju um zverin tečeše i ljudi behu vezani i bez uma.

A zver im govoraše:

-Vi ste ljudi slobodni i umni i vi to zaslužujete.

A ljudi rekoše:

-Mi to zaslužujemo.

A ljudi između dve reke rekoše:

-Mi radimo i dobro živimo.I gordi smo na sebe.

I još rekoše:

-A onaj samo sedi i ćuti i knjigu s drveta čita.I zato je jadan i bedan.

A zver reče:

-Gle,sve je ispod moje vlasti a iznad mene nema ničeg.I život je moj bez kraja.

A onda joj reče jedan iz podzemlja:

-Slaba je naša mudrost senki pod suncem istinitim.Ali i senke slabe bolje vide jer nisu od mraka tvoje vlasti.A ti si besmrtna jer si od samog stvaranja mrtva.Život nemaš i ne možeš ga izgubiti jer si bez života.

A zver reče:

-Ja sam najstarija od svega na svetu i najumnija.

-Nisi.No je drvo knjige starije.I drvo je ono živo i kao život se stalno menja i mudrost živa je veća od umnost tvoje jer je ona mrtva.

I zver se razbesne.Za drvo nije znala jer je drvo bilo pre nje.Nego posla svoje ljude kod onih između dve reke,žive i mrtve.Oni stigoše i videše ljude da dobro žive.

-Kako to da vi tako dobro živite.

A oni odgovoriše gordo:

-Mi smo vredni i mudro radimo.

A ovi opet upitaše:

-A,ko vam je onaj što samo pod drvetom sedi i gleda i jadan je i bedan.

A oni odgovoriše:

-Niko.

A ovi upitaše:

-A da posečemo drvo.

A ovi odgovoriše:

-To drvo ni hlada daje ni plodova za jelo.Secite.

I oni počeše da drvo seku i sav im je trud bio uzaludan.Zato rekoše:

-Mala je sila naša za ovo drvo.Nego da mi zver dozovemo.Ona je silna.

Dođe zver i na drvo nasrnu.A čovek pod drvetom je ćutao i vide gde bela ptica dolete i slete na granu.

I nasmeja se.

A zver drvo obori.A korenje drveta je bilo do samog srca zemlje stiglo.I drvo pade i sva se zemlja prevrnu.

I drvo pade i zver gvozdenu i ognjenu je zdrobilo i mrtvo mrtvom vratilo.

I drvo pade i sva se zemlja prevrnula i ljude zatrpala.

I drvo pade i jedan koren se u vodi žive reke nađe i napoji se i ožive.

Ostalo ih je nekoliko i živeli su u jednoj kući.

Došao je došljak silan i prognali su ga.

Od granja drveta su vatru novu zapalili.

Smutljivac ih je posvađao i vatra je zapalila kuću i krov je pao.

Stajali su na zgarištu i pogledali.

U nebo.

                                                   SELO KAMENOVO

                                    (nemi film na ruskom)

Ustvari,u katastrima gubernije r.-jvske selo je označeno bledom tačkom pored koje je pisalo „Stepančikovo selo“.Nekako se i desilo da je baš to mesto s ostarele karte na zidu katastarsko-poreskog odeljenja uprave gubernije r.-jevske bilo potrgano,а bilo je tako malo da niko nije ni primetio da nešto fali i uskoro se i taj zaborav utkao u nemilosrdan,postojan hod upra dolazio ni s porezima ni s ostalim pozivima kojima bi njegovi stanovnici izražavali svoju zahvalnost što ih država čuva i brine о njima.Ljudi su,gle,živeli,а i država je živela.Čak je,nekako, bilo lakše i ljudima i državi.

Doduše,ostali su papiri koji su se ticali sela Stepančikova.Ali,dobro ušuškani ugomilama i gomilama papira po kancelarijama i ostavama uprave,zajedno s drugim selima,varošima i ljudima mirovali su i ćutali.Niko ih nije tražio,oni leba nisu tražili niti se ко saplitao о njih i tako je to bilo.

A tamo je pisalo da je to imanje dobio neki kozak Stepan,a ni ljudi ni sela tada nije bilo tu,te je on na goloj ledini počeo svoj život s mladom,lepom ženom,ali druge vere,pa mu je bilo lakše da se ukloni od ljudske zlobe i ogovaranja na mirne livade,tihe šume i među,nekako,mirno i tiho zverinje,kоjima nisu smetali,pa ni ono njima.A desilo se i da su bili vredni i umešni pa se imanje i uredilo i proširilo. Izrodili su i nešto dece,pomalo i ostareli pa im je već i zatrebala pomoć i došlo je još nešto ljudi i snaja i tako je,polako,nastalo selo.Radili su i živeli kao i sav ostali svet,mešali se s tim svetom (jer nisu bili baš daleko od drugih sela),vremenom se zaboravilo ime mlade,lepe žene, pa je i ime Stepanovo postalo maglovito za potomke.Krv im se pretopila i izbledela i ostao je samo jedan deda za koga su pričali da je Stepanov loze i koji je u vreme ove priče već bio toliko star da su ga jednostavno zvali Stari Deda.

On sam sebe nikako nije zvao.Bio je skoro sasvim slep i toliko poguren da mu je glava bila okrenuta prema zemlji.Budući slep nije imao potrebu da podiže glavu i pogled pa bi onaj ко bi stao naspram njega gledao u teme njegove šubare.Ta šubara je nekako stajala i niko nikad nije video da je pala.Tako bi Stari Deda govorio zemlji a onaj naspram njega odgovarao šubari.Šubara je bila vučja i,mada olinjala, nekako je plašila.Tako je Stari Deda svakom budio strahopoštovanje i svi su ga slušali,čak se i večno nestašna deca nisu usuđivala na neslane šale.Istini za volju,Stari Deda je retko govorio,da l’ od nemoći ili od mudrosti…a i govorio je nejasno i u zemlju pa ga je bilo teško razumeti.Slušalac bi nešto razumeo,nešto ne,pa bi nerazumljivim recima dodao svoje mišljenje i,naravno,bio iskreno oduševljen dedinom mudrošću. Tako bi svako bio zadovoljan i svaki ozbiljniji poduhvat u životu je počinjao dedinim savetom.

Dedina brvnara je bila izdvojena i poviše svih kuća i kad bi se ко video da laganim,nesigurnim korakom stupa uzbrdo,znalo se da ga nešto muči ili je važan plan u pitanju.A svako bi se, budući na nizbrdici, vraćao čilim, brzim korakom i po tome se znalo da više nema ni nedoumica ni prepreka.

Dedina brvnara nije bila jedina u selu.Tačnije,sve kuće u selu su bile brvnare.To je bilo otuda što selo Stepančikovo sa svom svojom dostupnom okolinom nije imalo ni jedan jedini kamen i po toj osobenosti je i zaslužilo da se nađe u priči.

Kamenje nikom nije ni trebalo.Peskovita zemlja je hranila mnogo trave i travom su se hranile ovce i žita i ostalog potrebnog bilja je bilo sasvim dovoljno za život.Hrastove šume je bilo toliko da niko nije ni vodio računa čija je već su svi sekli i koristili po volji i potrebi.Potreba nikad nije narasla iznad svog tog obilja i svima je bilo sasvim normalno da se tako živi.Selo je imalo nekoliko malih i nestalnih potoka i zbog toga vodenica i vodenični kamen nisu padali na pamet.Nosili bi sir,vunu i ostalo od ovaca (bilo je neštosvinja, jedan zaprežni, praznični, za čeze, bogatog Čerkasovog, konj, magarac Peđe Velikog i,naravno,neodređen broj kokošaka za koje su samo petlovi znali čije su i o tome vodili računa uz stalne borbe a jaja su nosile svuda i uzimao bi ih ko ih nađe,neodređen broj lenjih mačaka koje su vodile računa o poljskim miševima tako da ih nikad nije bilo previše da dosade a nikad ih nije ni nestalo i nešto pasa kojima je po nekom čudnom običaju svima nadenuto ime Cuko pa su se na poziv i naredbu odazivali svi ili onaj najbliži a tako su i hranjeni…bilo je i nekoliko pari volova ali će oni u priči kasnije naći mesto…),usput i pšenicu da samelju i zamene za brašno u nekoj varoši odakle bi donosili i gvozdene alatke i so za ovce i sebe i ostale potrebe u kući i oko kuće.Bilo je i šljive i ječma i jabuke i ostalog iz čega se stvori votka i druga razgovorna i za dušu lekovita kapljica.

Ma,može se mirno reći da je svega bilo dovoljno i da dete ne zaplače i da se odrasli ne zabrine.Samo,eto,kamenja nije bilo pa su retki posetioci ovo selo nazvali Kamenovo.Čak i oni sitni kamenčići su bili retki u nesigurnim i nestalnim koritima potoka a i oni su bili ili оd nekog peščara ili liskuna,meki i nepostojani…Nije bilo ali nije ni bilo potrebno.Neko vreme seljani su se mrštili na ime Kamenovo,ali su,kad ga je sav ostali svet već tako znao i da se ne bi zamarali objašnjavanjem i raspravom, vremenom i sami počeli tako nazivati.

Tako je i ime Stepančikovo ostalo zaboravljeno u nekim papirima, među svim onim nepotrebnim za svet, a ljudi su živeli kako živi sav pošten i vredan svet,

Da Kamenovo ne bude baš kao sve ostalo,da se,eto,po nečem odlikuje, jer je Bog uredio svet tako da vazda bude zanimljiv i za čuđenje, potrudila se neka snaša kojoj niko ime nije zapamtio.Odnekuda je zabasala u selo,videše da je dobra duša, ne zameriše i nađe se jedna prazna kuća da je udomi.Nađe se i hrane i druge potrebe za život i ona se ustali među domaćima.Nije nezahvalna bila,svakog se posla prihvati i razgovor joj beše lak i svetao.Nije valjalo da sama dane broji,bez nekog svog,ali videše da i nije sama došla.Stomak joj se zaokrugli,kad dođe vreme žene pomogoše i još jedno biće se zaplaka na svetu i uveća radost u Kamenovu.Krstiše ga Peđa.

Vesele dane provede Peđa s materom.Videti ih i obradovati se što na svetu,eto, tako ima lepe sreće,da se vidi i ne zavidi.Dani minuše i godine toliko da Peđa već poče da pomaže u kući i okolo a majka ode za nekom svojom starom sudbinom.Tako Peđa ostade na brigu i pomoć celom selu.Ostade u svojoj kolibi i uskoro se vide da može sam da je drži.A rastao je brzo i zdravo kao sam Bog da se strara o njemu.

Da je nešto sasvim posebno prva uvide Anjusja.

Anjusja beše udovica s mnogo dece.Lepa žena čiju snagu godine obilaze i ne dotiču je se.Muž je ostavi s dvoje dece ali se,godina za godinom, nađoše i druga.

Hitra,laka,iskričavih crnih očiju,s onim osmehom što mami a ne znaš kako mami… Žene videše da im domove ne kvari a muži se ne zavađahu i mnogi tek nabujali muškarčić otvori muške oči uz nju.Oko nje je vazda bilo mnogo dece i ona što pužu i ona što već samo šibom možeš pitomiti i njena i tuđa,koja su tu za društvom došla,pa je bilo i da zanoće,jer ih nije mogla prebrojati kao što pčele zuje, i da matere ih traže ili tek sutradan dođu po njih. Za teže poslove Anjusji ponekad trebaše pomoć.Peđa rano poraste i poraste snažan pa se često nađe da pomogne.Tako se desi i da jednom prenoći a zorom se ču naročito glasna i vesela Anjusjina pesma.

Ali,nije tada Peđa dobio nadimak Veliki.

Peđa izraste u krupnog i snažnog momka.No,nije to bilo kao iz priča da izraste iznad hrastova.Bio je krupan i snažan ali onako kako je to kod ljudi.I,bio je dobar,miran i stidljiv kao devojčica.Svakog da posluša,sve da otrpi uz osmeh,da se zasmeje i zaplače brže nego letnji topli pljusak…

Desi se jednog proleća da neki medved usamljenik poče u selu da pravi štete. Ogroman beše,pogan…ne da ovcu ili drugo živinče udavi i pojede,no ih je klao na gomile.

Lukav je bio da svaku poteru ljudsku izdaleka oseti i umakne.Ali mu se desi da za magaretom nekim,ko zna otkud,nalete.A magare beše svo u znoju i peni i mlado i bežaše ali i srčano da se kopitama brani od grdosije.Tako se medved zanese i ne vide da je naleteo na Peđu.Kažu ljudi da su videli,a možda i nisu,gde Peđa skoro da nestade pod medvedovim krznom,jer beše ma nji, da se u trenu medved nađe s nogama po vazduhu da mlatara.A Peđa stamen na zemlji stajaše i kao da se u zemlju ukopa i držaše medveda oko vrata i kažu ljudi,a to možda već i lažu,da mu je Peđa nešto u uvo pričao. I medved se umiri i Peđa ga pusti a ovaj otrča u šumu i više se ne vrati.

A magarac za Peđom dođe u selo i nahrani se i leže na prag i tako poče ta družina.Svaki posao što je za čoveka i magarca zajedno su radili i sve što u selu ljudi sami nisu mogli,Peđa i magarac bi završili.Kad što i po tri,četiri snažna muškarca ne bi mogli pomaći,Peđa bi se podmetnuo i podigao.Jedino bi uvek u zemlju do članaka utonuo.

A drugi kažu da je Peđa postao Veliki kad se kod Anjusje nađe dečak likom sličan a isto s imenom Peđa,te da bi ga razlikovali njega nazvaše Mali.

Kad Peđa malo poraste vide se da je dečko ozbiljan,stalno kao namršten,više sitan nego krupan,često s ručicama prekrštenim iza leđa šeta i,reklo bi se,nešto ozbiljno misli.Mada sitan,bio je srčan,i u dečijim bitkama i oni stariji odustaše da se s njim nadmeću.Uz odrasle ali i mimo njih deca imaju svoje organizovanje.U tom društvu Peđa Mali se pokaza i snažan i pravedan i,mada se nikad nije sam isturao,postade deci kao neki vođa,i da povuče i da presudi.Kao nevidljivo vezana uz njega se prilepi sitna,s plavim kovrdžama i plavim,krupnim očima, Iruška.Kao od sunašca parče zlata prosto je svuda sjala i pratila u stopu Peđu Malog vukući na kanapu neku bušnu šerpu koja je skakutala,prevrtala se i vodila svoj šerpeći život…

Iruška se punim imenom zvala Irina Grigorijevna Čerkasov i bila je najmlađa ćerka Grigorija Putnikoviča Čerkasova,četvrta po redu.Taj vam je Čerkasov bio posebna sorta.Bio je, doduše, iz proste porodice.Otac mu je ljubio kapljicu i bio zadovoljan da malo živi.Tako je i bilo i dok je još bio momčić ostade na domu sam i ode iz sela.Dugo ga nije bilo i vratio se nekako promenjen.Niko nije mogao da kaže šta je to bilo na njegovom licu ali – bilo je…Sagradio je novu kuću i ljudi pomogoše mada ga nisu razumeli.Na kući je izgradio još jednu.Ako je već hteo još jednu kuću, mesta je bilo za još jednu da se postavi na zemlju kako kuće i valja da stoje.Ali,ne… postavio je kuću na kuću pa su jedni hodali drugima nad glavom a i nekako je bilo visoko gledati pa još ljudima u teme.Ako bi se hteo porazgovarati s prolaznikom ovaj je morao kriviti glavu i zaklanjati rukom oči od sunca a odozgo da se savijaš i da oba vičete…i,sve tako,a nikako nije bilo prijatno.Niko od Čerkasovih nije voleo da se nalazi po gornjoj kući,već su živeli dole,na zemlji,kako je udobno i nogama i glavi.Ali su jednom u nedelji morali.Čerkasov bi ih odveo gore i to tako da svi budu na prozorima i gledaju na selo.Žena,on i kćeri,prvo jedna pa druga i sve do četvrte,Iruške,ali je ona bila mala i glava joj se nije videla na prozoru.Još su morali da se svi drugačije obuku u odeću koju je Čerkasov donosio iz varoši a baš ni za kakav posao nije valjala i nekako je sapinjala.Ni Čerkasovljeva žena,Jula,sve to nije volela.Ona nije bila rođena u selu, jednog dana ju je doveo u nečemu što selo nije videlo dotad,u čezama s konjem.Konji su se ponekad nalazili u istoriji sela ali nekako nije bilo mnogo posla za njih,a jeli su dosta,pa se i nisu odomaćili.Čeze već nikako nisu bile poznate jer nisu ni bile potrebne.Nekako su bile nezgodne da se natovare a Čerkasov ih nije ni davao ni koristio,osim kada bi jednom u mesecu išao u varoš i otuda donosio mnoge čudne stvari koje i nisu bile od neke koristi sem što su smetale po kući.Od svega što je Čerkasov dovezao čezama jedino su ljudi Julu zavoleli.Kol’ko je ovdašnji Čerkasov nekako otpadao od sela,tol’ko se tuđa Jula uz njega prilepila.I da popriča i da pomogne i da i uzajmi i pokloni…Stalno se Čerkasov s njom sporio oko tog davanja ali ni Jula nije bila mutava da trpi.Ne bi ljudi znali da Jula može biti drugačija sem dobra da je nisu gledali kad podboči ruke i očicama seva i rečima zaspe te Čerkasov strugne i sve maše rukama oko glave kao da ga stršljenovi jure.I Čerkasov je pričao s ljudima ali mu je priča nekako bila teška,sve o nekim bog-te-pita stvarima,i njegove reči nekako nisu stizale do čoveka.Kao krenu i kad se približe učini im se čovek nepoznat pa zaobiđu i odu besposlene po polju.No,živeo je i Čerkasov s ljudima.Kao kad se u točak udene neka smetnja pa točak poskakuje i trucka ali opet,eto,ide.

Srećom,Čerkasovljeve kćeri primiše materinu narav.On sam je hteo sina i sina a Jula rađaše lepe kćeri.I lepo su živele sa selom a otac im branjaše da se s momcima lažu.Najstarija,Nastasija,po računici sela već uveliko beše za udaju a gledanje niko ne može da spreči i ona gledaše,iz donje ili gornje kuće,Mićka,seoskog mangupa i lepotana.A Mićko po celi dan imaše posla da prolazi baš ispred njihove kuće.Čerkasov je branio i nije hteo da čuje da mu se kćeri u selu udaju.Jednom je,čak,doveo u svojim čezama nekog momka iz varoši.Reklo bi se da momak i nije bio loš ali Nastasija tad pokaza materinu narav pa momak nizbrdnu sve braneći glavu od nevidljivih,a opet strašnjih stršljenova.Nutom za njim iz kuće izlete i Čerkasov s Julinim stršljenovima i to se više ne ponovi mada u kući ostade za udadbu ni tamo,ni ovamo…

A,začudo,Čerkasov se s Mićkom baš najviše družio.Čezama jeste dovozio ako bi kome trebalo što po selu ali je sa sobom jedino Mićka uzimao u vožnju do varoši. Išli su tamo ko zna kakvim poslom,nekad docnili i po dva-tri dana ali makar Mićko bio dobar i njemu i još više Nasti,nije bio dobar jer je bio iz sela.

Ljudi nisu baš voleli da idu u varoši,a bilo ih je dve-tri na izbor i taman zgodne da odeš,posao završiš i vratiš se pod svoj krov i u poznatoj postelji misli svoje složiš. Varoši su im nekako smrdele,nije da smrad davi a i ne znaš šta to smrdi,ali smrdi. Smrad i nekako ali gužva i larma se nije mogla podneti.Navikli ljudi da kad se sretnu lepo se pozdrave i prozbore,ako nije zima ili neka druga hitnost.U varoši sve nešto lete i zuje ali ne kao pčele da u tome ima reda i koristi već…ama,ne da se ni opisati,samo te glava zaboli i što bi se neko bez nužde tamo mučio.

A,eto,Čerkasov i Mićko su voleli da tamo idu pa i odocne neki dan.

Ne daj,Bože,što mi majka misli;daj,Bože,što mi žena misli…kažu ljudi.Kad se ko nekud dugo bavi,majka misli da l’ se smrzao ili je gladan,da ga neko ne prebije…a žena misli da se napio i najeo pa se kocka i sa ženama zabavlja…Tako je Bog dao Čerkasovu i Mićku što im žene misle i time su se bavili i tako zabavili…Jes’ da su se trudili da ih tuku ali su se ovi u tuči dobro snalazili a drugog im nije nedostajalo. Naročito su se kartama bavili.Čerkasov je davno bio tu nauku savladao a Mićko se brzo naučio.Gubio je isprva i gunj i brašno a onda je video da tu valja lagati i podvaljivati,a njemu je podvala u krvi bila,ne po zlu nego po veselju.Sve ga je na svetu radovalo pa i kada bi nadmudrio i tako veselje proizveo.Kartanje mu je bilo igra,rakija mu nikad pamet nije mutila,a onako lep i stasit ženama je med bio…Tako,od te rabote stalno se u selo imalo šta odneti. A Mićko je zavoleo volove.

Znao je on za volove,kao i svako,nailazio na njih,bili su mu pred očima,kao i sva druga čuda ovog sveta što nas stalno susreću,ali ih ne vidimo.Prvi put ih je video kada su ga u nekoj tuči oborili u blato i balegu tik ispod njuški upegnutih volova.Stajali su u svom jarmu i preživali i slina im je padala na Mićka i tako su se gledali volovi i Mićko. Slinavi i drljavi,sa skorelom balegom na nogama,preživali su,mahali repovima i radili sve što volovi već rade.Ustade Mićko i zagleda im se u oči.U očima im beše i tuga i muka i mirno neko zadovoljstvo,valjda jer ima šta da se preživa, i snaga neka čudna, ne da opominje već je ne možeš ni sagledati,da povuče i kad se joguni i da savlada kad se čini da se ne može izvući i žal što se bič i tojaga troše a blato uhvatilo noge sve do praznih muda i praštanje,praštanje pred Bogom i ljudima praštanje što već i ne može da se živi a mora se i najviše tuga,volovska prosta tuga a ceo svet odražava. I onjuši jedan Mićka i liznu ga tražeći so.Zaplaka se Mićko i otkupi ih za cenu pet pari volova i odvede ih u selo.

Čerkasov se žestio kao na sopstveni gubitak,posebno jer Mićku pređe u naviku da otkupljuje volove i vodi ih u selo i poklanja kome bilo.(Jer,Mićko nije dobit od karata u selo donosio sebi već bi sve poklanjao.)Ljutiti Čerkasov ga tada ne bi u čeze uzimao a i volovi su bili spori za konjski hod,pa bi Mićko s njima proveo jedan prijatan dan u šetnji i razgovoru do sela.Jes’ da su volovi stalno ćutali ali Mićko nekako postade pametniji i bolji čovek.    .

Tako se volovi nađoše po selu i nemajući mnogo posla uglavnom su mirno hodali i pasli.

Da od đavoljih zanimacija mora da izađe neko zlo,pa i od tog kartanja,videće se uskoro u priči.

Skorbutin,Njižni i Volođa padoše na kartu Mićku i Čerkasovu.Došli izdaleka, tamo gde ni misao ne dohvata,sastavljeni po tuđoj volji, sami od sebe ni gledali se ne bi,ipak su nekako morali da se drže i podnose.

Za Volođu bi se nekako moglo i reći da je dobar čovek.Oniži,nabijene snage, kose i lica boje slame,stalno nasmejan i za društvo voljan,lako bi ga bilo prihvatiti,ali mu je u naravi bila neka jogunasta žica da odjednom neće ili baš to hoće da radi pa nek svet propadne.Nekad bi ta žica navela da za dobro i korist svu snagu i volju upotrebi pa makar i crkao.Drugi put ako bi ga ljudski najljubaznije molio da, eno, onaj kamen pomeri pa će poteći med i mleko,ne bi prstom hteo da makne,kol’ko god ga molio i razumu privodio.Najgore je bilo što se nikad nije znalo i nikakvog reda nije bilo na koju stranu će povući.Mogao si ubiti ili njega ili sebe ali to bi bilo to.

Za Njižnog se,pak,nikad ne bi moglo reći da je dobar čovek.Bio je,u stvari, kukavica,svega i svakoga se bojao i otuda je svakog voleo da kinji.Pošto je preduzeće koje je poslom sastavilo ovu trojicu upravo takve volelo da postavlja za narednike ljudima,Njižni se i našao na tom poslu iako nije baš imao veštine za njega.Tako je on naređivao Volođi,ovaj bi nekad slušao i radio a drugi put nikako nije hteo,pa su neprestano bili u raspravi i pravo je čudo kako su bilo kakav posao uspevali da svrše.

Skorbutin je bio mimo njih i mimo svog sveta.Bolovao je od teške bolesti,bolesti duše i,mada je jeo i hodao i pio i radio sve što i drugi,opet kao da je bio po nekom drugom svetu.Imao je,tamo negde daleko,ženu,lepu i zagonetnu, i ni on niti neko drugi nije znao vara li ga ona ili ne.Nije mogao da zamisli da živi bez nje a ustvari je neprestano živeo bez nje,makar mu i u rukama bila.Kakva je ona bila – ko bi znao a nije ni važno jer bolest Skorbutinova činjaše da muči i nju i sebe.Kad bi otišao daleko, njoj opet beše lakše a njemu je svejedno bilo teško jer od sebe nije mogao da se odvoji.E,takav se odvojio od sveta pa se i svet njega klonio.I kada bi bio u društvu veseo i razgovoran opet je nekako odbijao kao glogov vres pa ga ni koze ne mogu da brste.Da nije bio bolestan,bio bi sasvim prijatan i pametan čovek jer imaše i dobrote i škole da lepu reč kaže i učini.

E,oni su po svom preduzeću bili sastavljeni da nađu kamen kako bi negde nekakve puteve pravili.I tu pade reč Kamenovo i od šale veseli Mićko reče da se ne bi zvalo tako da nema kamenja svake vrste i veličine.

Za Čerkasova,Mićka i selo bi se priča tu i završila,kao što je ceo svet znao da u Kamenovu ni kamenčića nema,ali po šaljivoj laži pođe preduzeće i nađe kamen da ga boljeg nije bilo na svetu i to pred samim vratima sela.

Isprva to preduzeće nije izgledalo kao neka naročita stvar.Skorbutin je nešto merio,pomalo kopao i zamišljeno hodao tamo-ovamo.Volođa i Nižnji sagradiše neku kućicu,doneše nešto nameštaja i pili su čaj i svađali se.Ako je ko iz sela naišao,porazgovarao se,u sebi smejao ili čudio.Dođoše i psi da ih onjuše i po svom zaduženju malo laju,pa i njima dosadi.Poneko bi im i neku ponudu doneo,meze i kapljicu da se ljudi okrepe od svog posla,kakav god da je bio.

Onda se jedne noći uznemiriše i psi i ljudi.Neka gadna buka se čula,gadna, sasvim ne sa ovog sveta i zemlja se tresla ali se i utiša pa zaspaše do zore.

U zoru se buka nastavi još gore i zloslutnije.Uzbuniše se ljudi,nekako im čudna muka na srcu,niko ne bi ni išao sam,već da strepnju dele pođoše zajedno da vide šta se to zbiva i jesu li oni strani tamo dobro i pri pameti.Već na zadnjoj krivini svog mekog seoskog puta zastadoše kao pred nekim zidom.Ogromna mašina je urlala,gadan dim ispuštala i brdo lomila.Hteli bi ljudi i da se nađu da pomognu u tome što im ličeše na nevolju za ljude ali videše gde Volođa sedi na njoj,Nižnji trči, kruži oko njih i sav se zacrveneo i samo nešto viče a Skorbutov stoji podalje i zamišljeno gleda.

Otvoriše planinu i utrobu počeše da joj vade.Čulo se da mašina urla ali kao i da planina neku svoju muku stenje.

Tako se u selu Kamenovu kamen nađe i kamenolom otvori.Na nekoliko metara ispod meke,pitome zemlje pokaza se srce planine i poče da ispada oštar, težak kamen i da varnice baca od tvrdog gvožđa mašine koja ga je jela.

Vratiše se ljudi s te krivine bez reči,zbunjeni i nekako postiđeni.Odoše za svojim poslovima ali im misli ostadoše da blude oko onog mesta pa posao nikako da krene i ide svojim tokom kuda je lepo išao tolike godine.Idu po selu nekako bez reda,razgovarali bi ali ne znaju ni kako ni kojim rečima i sve skreću pogled kao da su nešto skrivili.A,opet,u sebi ne vide nikakvu ni nameru ni podlost da mogu da se pokaju i oproštaj izmole.Kao kad neko gadno ne-vreme dođe i ne možeš da ga svladaš ni umiriš pa čekaš da se samo umiri i ode negde na drugu stranu gde su neki drugi to možda i zaslužili.U nekoliko sledećih dana se i ponadaše da će tako biti i da se samo treba strpeti.

Ali,tamo,vidiš sve veća rupa u planini i sve gadnija mašina urla kao da ju planina nešto jedi te se zbog toga još više žesti.I,one ljude su malo znali ali ih sad ni toliko ne mogu poznati,čini se da više ni ljudske reči od njih ne možeš čuti no samo škrgut,grebanje,zavijanje…

Posle nekog vremena sve se nakako umiri.Ljudima ostade nelagoda oko srca,ali se čovek privikne pa izgleda kao da je oduvek tako bilo i da se s tim mora i nadalje.Takav je život nekako a boljeg nema pa šta ćeš više…Privikoše se,nerado su se oko one krivine nalazili,ali videše da u tom preduzeću ima nekog reda a kad ima reda,makar te i svakog dana po leđima šibali,ako ima reda – i to je od ljudi.Čak se jednog dana zabrinuše jer se mašina utiša pa im tišina dođe čudna.Al’,videše gde se Volođa i Nižnji svađaju,nešto lupaju po mašini,ona se naskoro opet začu i njima kao da laknu.

Nešto nevolje uvek može da se podnese i dok god,po snazi koju je čoveku dao Bog,može da se nosi,onda je čovek i nosi i,možda pomalo gunđa,ali više da duši da oduška nego da pokreće preduzeća koja bi ga odvela ko zna kuda i po kakvim drugim besputnim nevoljama.Ali,kada se desi da se još nešto doda,kao magarcu kad na tovar dodaš neku sitnicu a on više ni da makne neće ili počne još da se rita ili ugrize ruku hraniteljicu,pa neće više da nosi ni onaj teret koji je do tad bez roptanja podnosio,to i ne može da se predvidi a nekad ispadne što ni magarac ni čovek nisu ni pomišljali čega bi se zdravo odmah odrekli a ispadne da ne mogu, jer ih neka veća sila tera.

Desi se da se na onoj krivini zemlja odlomi i propade i puklotina preseče seoski put.Taj put je vodio u varoš i selo ga nije mnogo koristilo,osim Čerkasova i Mićka pa i njima nije bio mnogo važan.Tako minuše dani a da se ništa nije desilo. Puklotina ostade i put beše presečen.Ljudi su mislili da će ono preduzeće to i da popravi.Desi se da čovek neku štetu nanese bez namere pa je i ukloni i oprosti mu se bez mnogo buke.Put im nije mnogo trebao ali je bio njihov,pa – trebao-ne trebao -treba im.Skupiše skupštinu da ode u ono preduzeće da se stvar reši.Mada su nekoliko bili ljuti,nisu mnogo jer behu navikli reč između ljudi mnogo može da reši.Znalo se čija je krivica i kako da se reši a i dobru kapljicu poneše da reči lakše klize ako negde baš zapne.

Inače,od onomad više nisu posećivali svoje komšije.Kao kad te komšija uvredi pa se mrštiš i kloniš dok mu se pamet ne vrati da se sve lepo oprosti i da se,možebiti,još bolje živi.Jedino su deca često išla da gledaju to čudo kao živu bajku,jest’ strašnu,ali i takvim se deca uče.Bila je novost i za gledanje i kamen kao nova,za čuđenje i otkrivanje,igračka.Ali se pokaza i kao nezgodna i opasna igračka.Dotad za decu ništa nasvetu u selu ne beše opasno.Mogli su ceo svet da otkrivaju i svuda svoje igre sprovode,poneku štetu naprave,ali ništa nije zasluživalo više od opomene i blage ćuške.Bili su slobodni koliko treba,da se ne pokunje i da se ne ponesu,da su radost i da u vredne ljude izrastu.Ali,kamenje stvori i modrice i ogrebotine i suzu i zabrani im se.

Elem,skupština krenu,kako treba i dolikuje,s ozbiljnim licima, razumnim rečima i oštrom a blagom kapljicom.Stigoše,nazvaše Boga i dobar dan,sedoše na odvaljene kamenove iako su im dupeta žuljali i sačekaše jer videše da su u poslu. Volođa se zaletao s mašinom i lomio planinu,Nižnji vikao i mahao rukama oko njega,iako se videlo da ga ni ne čuje niti sluša,a Skorbutin je izdalje gledao i samo stajao.Dugo je tako bilo i već se nije moglo više dangubiti pa iskoristiše tren kad se Nižnji udalji jer su mislili da će s Volođom biti lakši razgovor.Priđoše dvojica-trojica i kapljicu ponudiše i Volođa mašinu ustavi i dobrano potegnu.Eh,ko bi u toku sveta mogao znati kako od nikakve muke,što je mogla da se reši u nekol’ko minuta i da jedna kašika bagera zaspe onu puklotinu i da se put nastavi i da život ide dalje mirno i skladno a ono se brzak stvori i voda ushuči i zamuti pa se život za život bori.Jedan tren je bio između a Volođina glava se pokrenu odrekom.Možda je bila pošla da mirno klimne ali se negde saplete u njegovoj naravi i odreče.Uto se vrati i Nižnji,a njegova se već znala da je na pakost,i ljudi počeše isprva da rukama prema zemlji pokazuju,pa ih i prema nebu podizahu i na kraju da mašu kao da vazduh seku i odlaze.

A krivina puta beše s jedne strane planinom pritisnuta a na drugoj beše mali ali dubok potok.Kamenje ga pregradi i mala voda se ustavi ali svakim danom sve veća bujaše.

U selu nasta gužva i galama a tokom noći se ljutnja smiri i tih dogovor dočeka zoru.Ni trenuli nisu i dohvatiše se posla i kako su znali i umeli i malo i veliko,nabraše i spremiše velika debla i zemlju i natrpaše i puklotinu napuniše i debla položiše da put svoj vežu i njime prolaze kao što su uvek na dobro ljudima i u slavu Bogu.

Ali,đavo zauze svoju busiju i ne puštaše kao i uvek kad se među ljudima pukotina stvori i on u njoj svoj vašar pravi.Skorbutin beše u varoš sišao da svoju zamisao otpočne,Volođi đavo ne dade mira i pred pakosnim očima Nižnjeg bagerom sruši u noći što selo po danima sagradi.

A mali potok pred ustavom sve više bujaše i danju i noću sa planine svoju snagu poče da prikuplja.

Noćno mašinsko urlanje opomenu selo i pod ranim suncem ustade i pred puklotinu dođe.Da su ono preduzeće bili ljudi lepo bi ih istukli i poslali tamo gde ih đavo čeka ali više ih nisu videli kao ljude.Čudo gadno su bili i preduzeće njihovo kao mračna utvara bez lika i mada se Nižnji beše sakrio a i Volođa zadrhta i ne pogledaše ih više.Ponovo svoju gradnju podigoše,svi do jednog i do najmenjeg pa i sunca grumen zlata,mala Iruška se u blato i među drva nađe da pomogne a kamen jedan na ručicu pade i povredi je.Nije to ni toliko strašno bilo,inače na takvu ranu ne bi ni gledali mnogo,ali ih sada sve jednako zabole i celo selo se oko nje uzmuva da pomogne i psovku i kletvu kamenjarima uputi.

Ispred gradnje kao čuvar ostade Peđa Veliki i magare s njim da noć probdu i zoru dočekaju.

Ko bi rekao!Potok onako mali,ni noge da skvasiš ili da i neku bubu na njenom putu može da prevrne a snagu postojano skuplja,ni ne vidi se odakle stiže, i što je ustava veća,veća mu i snaga bude,ne mogu tol’ku ustavu da stave da mu prirodu pokore.I već se voda skupila i zemlju raznosi i kamenje počinje da pomera.

A Peđa Veliki beše zaspao pred građevinom,tvrdo i mirno,kao duša pravedna i savest čista.A životinje drugačije svet vide i znaj u  što ljudi po pameti ne mogu znati.Probudi se magare i uspravi a još pred zoru mrak beše zaostao,pa nadade njisku i na kopita se podiže pre no što u šunjanju Volođa mašinu pokrenu da građevinu ruši.I u selu se sav stvor živi uznemiri i pre vremena petlovi zapojaše i svaki pas uši načulji i svi ko jedan,po jednom imenu sleteše do one krivine a magare kopite dizaše i na mašinu naletaše.Zgazila bi ga mašina da se ne bi ni primetilo ali zbuni ova slika Volođu.I psi dotrčaše a za njima selo,bunovno,obučeno i neobučeno.No,nije Volođa baš strašljivac bio i od zabune se povrati i krenu strašnu mašinu i magare i psi korak po korak uzmicahu.Al’ se i Peđa Veliki razbudi i ustade i pred mašinu stade.Nije ni Volođa takav dušman bio da ne zastane i poviče mu da se mane i skloni jer sila Boga ne moli a kad Peđa Veliki i dalje ostade u mestu,samo kao do članaka u zemljicu utonuo.I pokrenu mašinu što planine ruši a Peđa Veliki ruke stavi na tvrdo železo i ustavi mašinu.Svi bez glasa gledahu čudo.U zabuni pogleda po mašini Volođa i još joj snage dodade i zape mašina a Peđa Veliki se upro o nju i ne pušta.Iz mašne dim kulja crn i smradan,kao oblak taman veliki a Peđa Veliki ne pušta. Samo u zemljicu do kolena utonuo.

I  potraja to.

Ne vidi se ni da Peđi Velikom snaga nestaje ni da mašina može dalje.

Čudo pred ljudima,ni verovati da ljudi videli nisu i pripovedali.

Samo Skorbutin izdalje nešto Nižnjem reče,ovaj strašljivo do Volođe stiže i reče mu i mašinu ugasiše.

A Peđa Mali stajaše na brežuljku i gledaše u Skorbutina.Mala prilika na usamljenom brežuljku,jedva se i razaznaje na toj daljini,a Skorbutin oseti pogled i njegova mučena,hladna duša zadrhta.Ali,odbaci misao i zakloni se iza sile za koju je znao da je iza njega.

A dole potok svoju snagu sakupljaše i već beše ustavi dorastao.

Neko se vreme sve primiri.Selo beše malo oko građevine i Peđe Velikog, malo po starim poslovima,jer i u velikoj nevolji se mora živeti i jesti i piti pa se i nasmejati.Skorbutin ponovo u varoš pođe a i kad beše daleko opet kao da na leđima pogled Peđe Malog osećaše i strese se ali nastavi jer je znao da će sila velika iz daljine ga zaštiti.Ode u katastar gubernije r.-jevske i potražiše na karti selo i papire.

I dođe mašina još jedna,moćnija.

Na ljude kao da se studen neka spusti.Stadoše da zaštite građevinu svoju ali u srcima ne beše nade.I Peđa Veliki beše u zemljici do članaka ali ne bi znao gde će.Još jednom Skorbutin oseti pogled Peđe Malog i kroz misli mu bolest njegova prolazi i već ne može da se otrese i čini se da je već tada sasvim sa ovoga sveta otišao.Nižnji drhti jer je već svašta oko njega što plaši a zlica sitna, ne hrabri.Volođa bi od svega sada već digao ruke i kao da je ponovo pri svesti vidi tren od koga sve ovo ne bi bilo i pokrio bi tu bednu puklotinu…A potok raste i preko ustave se preliva.

Peđa Mali,s ručicama za leđima i u zemlju gleda i ka selu ide.Iruška se beše za tren dvoumila,zatim ručicom u zavoju pripreti ka kamenjarima i svoj sili što se prikupi,podboči se i htede da reči stršljenovske uputi na tu stranu ali odustade i pođe za Peđom Malim vukući za sobom svoju šerpicu.

Izdalje videše staru šubaru gde po putu ide.Sretoše Starog Dedu kako poguren u zemlju gleda i po njoj štapom se poštapa i lupka.Nazvaše Boga kako se i pristoji i Stari Deda njima.Zastade i s mukom podiže glavu i pogleda ih.Nasmeja se kako se dede unucima nasmeše,reče nešto,ko bi razumeo,pomilova i produži putem lagano kao da ovaj svet ima toliko vremena da jedan deda korak po korak noge pomera,krenuo negde baš kao da ceo taj svet mora baš njega da čeka a ne da se bavi svojim hitnim i prečim poslovima.A,opet,stiže Stari Deda na vreme.

Taman je potok već svoju silu preko ustave prenosio i Peđa Veliki upr’o snagu u jednu mašinu,dok dolazi i druga,ljudi nadali graju i gledaju da se brane a sila preduzeća stala da se čudi i ne sumnja u svoju moć…Stari Deda prolazi među ljude kao da ga se ništa ne tiče i ne dotiče,a ljudi se sklanjaju i misle deda niti vidi niti čuje šta se zbiva već ide svojim putem.I prođe Stari Deda među ljude i nađe se pred mašinama i silom preduzeća i,gle,strašne mašine počeše pred šubarom da se savijaju i kao da se urlik strašni i samrtni začu.Jedan Deda sam i poguren u zemlju gleda i po njoj štapom lupka a pred njim sila železa i vatre se povlači i lomi.Niko u to ne može da poveruje ali deca lepo videše kako se iz šubare kao sila vuk pojavi ogroman i na mašine nasrnu i obori ih i skloni s puta.

U to potok provali i ustavu raznese i oslobodi se i valjaše silno kamenje i mutnu zemlju.

Sve to zadade muku onom preduzeću na povratku u varoš jer beše potopilo i preprečilo puteve.Larmali su kao bezumne pčele (mada takvih među pčelama na svetu nema),puteve nekako prešli i vratili se.Teško su objašnjavali slomljene mašine pa se to pripisa kakvoj kapljici glavolomki.Nađoše papire od onog sela i videše da nije Kamenovo već Stepančikovo i nađoše jedan paragraf (a ima ih dosta) po kome tog sela i ne sme da bude i paragraf uništi selo i zalepiše ono potrgano mesto na karti…

Ali,sela tada već nije ni bilo.Ukopaše Starog Dedu pored kolibe i ispratiše s poštovanjem i veselom kapljicom i na spomen šubaru staviše.Podiže se svo selo i sa svim svojim pođe za Peđom Malim i Iruškom i njenom nemirnom šerpicom na put u planinu.Svi su stupali mirno i kroz priču.Za Čerkasovim konjem u čezama s nasmejanom Julom i ćerkama stupali su svi ljudi i sav njihov živi stvor.Jedino Nastasija ide putem i za ruku stišće Mićka a priča i smeje se…ne da se zaustaviti. Anjusja svako malo decu broji i nikako da im broj ugodi.Petlovi već znaju i sve su im koke na poziv na mestu.Pometnja jedino nastane ako neko pozove psa po imenu pa se svi skupe.Kad dođe vreme odmoru i ljudi se skupe po porodicama i komšiluku a stoka oko volova koji mirno preživaju.Iza svih motre i paze Peđa Veliki i magare.

Probalo je opet ono preduzeće da se vrati ali potok beše obrušio put pa i kad to prođu dođu do mesta gde se Stari Deda zemlji predao i šubara,mada istrulela i nestala,još mašine strašeše.Pred njom su se gasile iako su drugde radile,i ni makac.Tako je paragraf pobedio ali mesto ono je opet sa karte nestalo.

Kud se selo Kamenovo delo,ne znamo jer previsoko odoše za priču.

Jedino se Peđa Mali ponekad vidi kako s visoke stene gleda svet a pored njega Iruška stoji,samo bez šerpice jer je već devojka velika i kosa joj se zlati i na neku zvezdu liči.

                                                PUTOVANJA

Siv vojnički ranac.Po rubovima ušivena jarko-žuta traka.Bela traka u smeđoj, dugoj,neopranoj kosi.Isprane,ponegde pocepane farmerke.Čiste bele patike.Crvena majca bez natpisa.Bunovno lice i nežne ruke koje trljaju oči.

Zastaje kraj zadnje lipe u nizu.Tu je kraj aleje.Nekoliko metara dalje je čista, uređena reka i lep mali most preko nje.Okreće se.Stotinak metara unazad aleja lipa počinje na mestu gde se nalazi poslednje dvorište.Ili,prvo,ako se gleda ovako.Dvorišta nemaju ograde,osim ponekih živica.U dvorištima je različito drveće,mada su u većini četinari.Ni kuće nisu iste ali stvaraju utisak da jesu.Broj na poslednjoj kući s leve strane je 113.S desne strane je 114.

Oko dva kilometra odatle su kuće s brojevima 1 i 2.Ulica je sasvim prava i ravna i taj početak skoro da se vidi.Ili,bar,može da se zamisli.Ni ispred ni iza kuća nema ničeg. Levo i desno i na početku je ravno polje.Dovoljno daleko da ih pokrije izmaglica vazduha se vide pitomo zaobljene planine.Na kraju se nalazi reka i most preko koga prelazi put.Zatim,prav,nestaje u ravnici i opet se u daljini vide planine.

Kolima su svi odlazili na onu tamo stranu.Tamo je bio grad dovoljno blizu da uvek i za bilo šta može da se ode.I vrati.Na ovu stranu,iza mosta, je retko ko dolazio.Put je nadalje sigurno negde vodio ali je to bilo dovoljno daleko da bi bilo koga zanimalo.Između ovde i tamo praktično nije bilo ničeg.Samo dosadno ponavljanje polja,brda…Nešto dalje kamenje i pesak.Uglavnom pustinja…Pa,recimo i usamljena stabaoca drveća i zakržljala trava.

Mladić s rancem gleda niz ulicu i kuće.Gleda kao da se trudi da nešto ugleda.S naporom ali ne i napregnuto.Onda odmahne rukom i okreće se na drugu stranu.

Tamo,među kućama,se nalazio i njegov dom.Otac mu je bio bogat,majka lepotica.Braće i sestara nije imao.Imao je sve.Nešto je i studirao,ali se uglavnom bavio stvarima koja bi mu u nekom vremenu privukle pažnju.Živeo je kao i svi.

Juče je odlučio da ode.Nije imao nikakav poseban razlog.Čak mu nije bilo ni dosadno.Kroz ulicu je prošao crveni džip koji je vozio neki momak i tri devojke u bikinijima koje su vriskale na vetru i igrale…verovatno zbog neke muzike.Sve to nije ostavilo neki utisak na njega,čak je bio i zaboravio na to.Ali,u suton mu se slika vratila pred oči i odlučio je da ode.

Ustao je rano,u vreme kad sigurno niko još nije budan.Spremio se,pošao… i sada je gledao kako se iz pravca odakle dolazi reka pojavljuje sunce.S desne strane.Znači, išao je na sever.Prvi zraci dodirnu lipe i vrhove krovova.Na ulici nema nikog i svež jutarnji vazduh slobodno vršlja između drveća i kuća.

Mladić udahnu duboko i raširi ruke i sve to poče da mu se dopada.Počinje da ga ispunjava bezrazložna radost i okružuje prva jutarnja tolota.

-Čoveče…!-kaže poluglasno.Osvrne se još jednom niz ulicu ali bez posebnog interesovanja.Zainteresuje ga šum reke.Sigurno da je reka i dotad šumila,ali mu je to tek sada doprlo do svesti.Pređe tih nekoliko koraka do mosta,osloni se o ogradu i zagleda se u reku.San mu nestaje iz očiju.Zbrka misli i jedno jasno osećanje zadovoljstva i ispunjenosti.

-Čoveče.

Gledao je u vodu.Posle nekog vremena je uočio da se talasi oblikuju na gotovo istovetan način dok reka neprekidno teče.Igra oblika i svetlosti na površini reke ga je skoro hipnotisala.Pomislio je „kako li to izgleda u dubini…“ U jednom trenutku se trgao i stresao kao da se oslobađa nevidljive stege.

Pogledao je još jednom niz praznu ulicu.

Sunce se već pojavilo u punom krugu.

S nešto neodlučnosti je prešao na onu stranu mosta.

Jedno vreme je koračao kao da premišlja o svakom koraku.Zatim je produžio žustrije.Pri tom je razmahivao rukama kao da se razgibava ili uči letenju.

Posmatrana s ove strane mosta,njegova figura se udaljavala i smanjivala dok nije postala mrlja na sve tanjoj liniji puta.

Tu gde jeste bio,a bio je nasred puta,nasred ravnice,daleko od mosta,njegova figura je izgledala normalno.Nije više razmahivao rukama jer se zamorio ali mu je na licu i dalje bio izraz potpune neusredsređenosti na bilo šta.Blag,ponešto ozaren i prazan izraz lica.

Ali,svakako je gledao samo napred.Nije se osvrtao a nije ni zverao okolo.Nije ni imalo šta da se vidi osim monotone travnate ravnice.Jednom ju je pogledao i više nije bilo promena i iznenađenja.

Napred,napred je izgled planina ponešto i nagoveštavao.Planine su se ljuljale u ritmu njegovih koraka i postajale nešto jasnije.Obrisi šuma su nagoveštavali moguća iznenađenja.

Na putu mu se isprečio zec.

Izdalje ga je video kao nejasnu humku nasred sasvim ravnog puta.Onda je pomislio da se svakako radi o nekoj životinji a zatim je pomislio kako je to zec.Mislio je da je to mrtav zec jer bi pravi,živi zec pobegao.Zato je činjenicu da zec mrda ušima tumačio kao utisak.

Na desetak koraka od zeca je morao da stane.

Lepo je video da zec mrda ušima,video je da mu se miče i njuška s brkovima… Bio je to pravi,normalan zec…Ali,taj zec nije bežao.Svaki zec bi dosad već morao da pobegne,naročito ako još razmahuješ rukama i nogama i vičeš.Ovaj zec je mirno sedeo nasred puta i zato je on morao da stane.

Morao je da razmotri situaciju.

Prvo je zaključio da može i on da sedne.Bio je pomalo umoran a i sedenje je udobniji položaj za razmišljanje.Zec je i onako brži od njega i zato je svejedno da li stoji ili sedi.Zec koji se ne ponaša kao zec, svoju samouverenost crpi iz toga što je ili jači od njega ili uopšte ne zna da se plaši..Smešno je pomisliti da je zec jači…a i ako jeste – zec je biljožder i nema opasnosti…Doduše,i zec koji nije mesožder i ne plaši se,zaslužuje oprez.-Čoveče,pa zar ako se on ne plaši mene to odmah znači da ja treba da se plašim njega…Samo zato što nema osnovnu zečju osobinu… – Možda,ipak,baš zato.Zec koji nema osnovnu zečju osobinu,nije normalan zec i ta nenormalnost je ono što me plaši.-Čoveče…Ipak,da se plašim zeca!Na kraju krajeva,on me ipak ne napada.Ali,zar je opasnost samo ono što me napada…Ovaj zec trenutno kvari moju predstavu o svetu.Unosi zbrku u ustaljeni poredak na koji sam navikao.Kvari moj razumni red pa i ja postajem nenormalan…Jer,evo sedim nasred puta ispred zeca i plašim ga se!Zar je jedan neobičan zec dovoljan da poljulja moj sistem i učini me nesigurnim…Možda čak nenormalnim!Mada,još uvek normalno razmišljam.Ustvari,normalno razmišljam samo formalno.Misli protiču kroz moju glavu u formalnom redu.Ali,da li je to dovoljno da znači da sam normalan.Jasno je da su pojmovi u neredu.Da li treba da obratim pažnju na logiku razmišljanja ili ispravnost pojmova…O, zar jedan običan…neobičan zec može da se izruga sistemu!

-Čekaj,…da krenem od početka:Zec nije normalan ali on svakako nema predstavu o tome.Zečevi nemaju razum i logiku i samosvest.Znači da istinu o njemu treba da tražim van njega.Zec koji se ne plaši,nema taj osnovni nagon,a doživeo je očiglednu,bar fizičku,zrelost…Znači da ga niko ne napada.Ali,onda bi buljuci zečeva skakali naokolo jer ih niko ne napada i ne jede.(Ili je ovaj živeo u nekoj vrsti izolacije…monaške…Zec!)

Možda je ovo svet zec…kao ne svete krave…O,zar ću u svojoj nemoći tražiti odgovor u religiji!Da li ja to sada sam sebe varam time što običan problem stavljam u kontekst neobičnog pa mirno sebi kažem da je to izvan mojih moći i nastavim put obogaćen jednim neznanjem sakrivenim iza religije.To nije ispravno ali je svrhovito.

Možda ovo nije zec.Možda je vuk,lav u zečijoj koži…To bi bilo nešto novo,ali ne objašnjava zašto samo sedi na putu i ne napada me.Uostalo,to bi bio jako mali vuk,lav… Tja…nije zec…Šta je onda…Nešto što liči na zeca…Nije da nema životinja koje liče na zeca ali su isto tako male i takve bi morale da se plaše i ne bi tek sedele nasred puta. Hm…ni čovek ne bi ovako sedeo.Bah!Ipak je ovo zec i ja sam čovek i tih činjenica moram da se držim ako želim da budem normalan…mada se trenutno i ne ponašam tako.

E,ali ovaj zec je prvi počeo!

Ali,njemu nije jasno da nije normalan a meni je jasno i to je ono što je opasno za mene.Za mene je opasno da razmišljam!E,baš mi je ovo zaključak.

Što ti je čovek!

Na kraju krajeva,ovo me nervira i ja…idem.Ustaću,proći pored zeca,otići i zaboraviti ga.

Ali,to nisu dobre stvari.Prvo,što ću učiniti nešto iznerviran i nepromišljen.Drugo, što ću ustuknuti pred jednim zecom.Pa gde mi je čovečji ponos!

Šta bi uradio vuk ili neka druga zverka,Pojeo bi ga,jasno,i bio zadovoljan tako lakim ulovom.Da ga pojedem i ja.Da pojedem nenormalnog zeca pa da me posle to progoni celog života.Da ga pojedem ne raskrinkavši njegovu misteriju.Jer,možda će i drugi ljudi nailaziti na ovakve zečeve i onda koristiti moje otkriće.Gens una summus… i te stvari.Tako smo opstali kao vrsta.

A kako to da niko dosad nije naišao na ovakvog zeca.Ili,možda jeste ali ga je bilo sramota ili mu nisu verovali…Ili ga je pojeo…Da ga pojedem i ja.Da pojedem svoj problem!

Ustvari,zašto je nenormalnost ovog zeca moj problem.Neka on sam pojede svoj problem.

Čudna slika čoveka i zeca koji nasred puta sede i bave se svojim čudnim mislima. Čovek je sve više bio sklon misli da pojede zeca ali je zec u jednom trenutku,pokrenut nekim svojim unutrašnjim odlukama,napustio scenu i bez posebne žurbe odskakutao preko livade.Na čovekovom licu se prvo pojavilo iznenađenje,pa nedoumica,pa se osetio prevarenim i na kraju se osmehnuo…Pa,…kao neko ko je shvatio i u isto vreme se postideo.

Ustao je i nastavio svojim putem.

Posle izvesnog vremena je ogladneo.Seo je na put i izvadio razne oblike hrane iz ranca.Tada se setio zeca.Sada bi zec bio samo vrsta hrane koja bi mu se dopala.Da, hrana,osim nesumnjivih egzistencijalnih svojstava,ima i neke kvalitete koji je čine zanimljivom i s duhovnih aspekata.

Žvakao je mehanički,bez naročitog gurmanskog zadovoljstva i gledao put planina. Krajičkom oka je video mrava koji se pentrao na teglicu meda.Uklonio ga je udarivši mu čvrgu.Ne zna se šta se u međuvremenu dešavalo ali je uskoro ponovo video mrava na teglici.Opet mu je lupio čvrgu.Mrav se opet pojavio.Zapitao se da li je to onaj isti mrav. Nije video ni jednog drugog.Po treći put mu je lupio čvrgu,ali je pazio gde će da padne i pratio njegovo kretanje.Mrav se ponovo zaputio prema teglici.-Jeebo te,al’ je uporan.Pitam se da li bi ja da mi ovoliko veći mamlaz lupi onoliku čvrgu opet krenuo na teglicu ili bilo šta.

U tom trenutku nad glavu mu se nadvila senka.

Zgrčio se u iznenadnoj strepnji.Srce mu je zalupalo kada je krajičkom oka potražio vlasnika senke.Nije bilo opasnosti.Senka je bila obična  ljudska senka.Čak ženska senka.

Vlasnica senke je bila ponešto raščupana i prljava,ali su to bili jedini negativni utisci.Gledao ju je odozdo klečeći nad teglicom.Mrav je iskoristio priliku i,misleći da je konačno došao do sreće,upao u med.

-Cvrčak je bolji od mrava.- reče devojka.Čučnula je uglavnom ga gledajući u oči i povremeno u njegovu teglicu i ostalu hranu.Mladić se zbunjeno osmehnuo.Onda mu je, kao, nešto sinulo u glavi pa se još više nasmešio.

-Epa,slušaj,mala,prilaz ti je stvarno fenomenalno originalan.Osim toga i pametan. Mislim,iznenađujuć je a onda,kad razmisliš,vidiš da je i pametan.Znači:cvrčak a ne mrav. Znači:veselje a ne neki mukotrpan rad.Ti baš znaš da zainteresuješ muškarca.

Devojka je izgledala zbunjeno pa i pomalo uvređeno.Pokazala je prstom na teglicu meda i mravom koji se već uspokojio.-Ja zaista mislim da je cvrčak bolji od mrava.Doduše,nisam ga jela sa medom već sa senfom ali je,znaš,mesnatiji…A,ako je tebi žao tvoje hrane,neću ti ništa.Ne moraš da me zamajavaš glupim razgovorima.Ljutito je ustala i pošla.Mladić je ovaj put bio zabezeknut toliko da je iz klečećeg položaja morao da pređe u sedeći.Iz tog položaja je,više za sebe,rekao:-I odlaz ti je fenomenalan. Zatim je skočio na noge i -Hej!- pošao za njom.

S pozicije hrane se videlo kako ju je stigao i kako joj nešto priča držeći je za ruku i pokazujući prema hrani.Ona je još uvek ljutito odmahivala glavom i rukama ali se vraćala prema hrani tako da je moglo da se čuje kako kaže:-Pa,šta misliš…da je meni do nekog muvanja… -Ne…zaista…izvini.Glad je dobar razlog za upoznavanje.Možda još nikad u životu nisam bio stvarno gladan.Možda nekad,posle plivanja,ali to valjda nije ona prava glad.Izgleda da je to neki problem,ta glad.Znaš jednom sam upoznao jednog momka, dobar čovek,mada malo čudan.Sreo sam ga u jednom restoranu.Ja sam jeo kiflu i pio mleko a on je bio pokisao.Mislim,to mu se videlo u izgledu,nije bio stvarno pokisao.Ja sam mu ponudio kiflu.Rekao je da ne želi kiflu ali da bi mogao jedno pivo.Posle je ipak pojeo i kiflu.Popio je i još jedno pivo i pričao kako su ga otpustili i kako je zaista gladan ali se stidi toga.To je bilo zanimljivo:stid što si gladan.A,još je zanimljivije bilo što me stalno drpao za nogu.Na kraju je hteo da me poljubi.Rekao sam da ne mora to da radi zbog jednog piva.Rekao je da su bila dva piva.U čemu je razlika između jednog i dva piva.Drugo pivo se nije razlikovalo od prvog.Onda je rekao da bi me poljubio i bez i jednog piva.(Devojka je gledala mladića s puno zanimanja zaboravivši da proguta zalogaj u ustima zbog čega je jedna muva stalno letela oko otvorenih usta.Muva je bila u zabludi misleći da joj se ukazuje zanimljiva šansa dok je devojka hitrim trzajem glave klopnula i muvu i progutala je sa sve zalogajem.Tako to ide u životu…)-E,tu već ništa nisam shvatao.-nastavljao je mladić.Rekao je da je baš u tome stvar:u shvatanju.Ali,ja te ne shvatam,rekao sam.A pivo,kifla…upitao me.Eto ti sad – opet pivo!Onda se on iznervirao pa sam se i ja iznervirao i…

Ptica oštrog vida bi izdaleka videla kako devojka mrda vilicama zato što jede i da mladić mrda vilicama iako ne jede nego priča.Onda bi videla da je devojka prekinula. Onda bi ptica odletela a neposredni posmatrač bi uočio sledeće…

Devojka je zdravo podrignula.-Nazdravlje.-reče mladić.Nije ništa odgovorila.Pućila je usne gledajući u visoko podnevno sunce i mahala svojom širokom suknjom.Valjda se hladila.Leže na leđa,podvijenih raširenih nogu i još uvem mašući suknjom.Izgledala je kao devojčica na pragu zrelosti ali sa svim oblinama.

-E,sad bi se je-ba-la…-reče.

Mladić je kriknuo jer je trznuo ruku kojom je držao travku i rovario po nosu.

-Jeb’o te…sad imam rupu u mozgu.Pazi kako pričaš…

-E,saad-bi-see-je-ba-la…-ponovi ona i pogleda ga pravo u oči.

Mladić odbaci travku od sebe.Razgledao je okolinu i malo pocrveneo.-To mora da ti je od mrava.Ili od muve.Nisu oni dobri za probavu.

Kao da se igra,devojka se četvoronoške primicala mladiću.U osmehu joj je treperio neki vragolasti sjaj.Pogladila ga je po kosi(-Mogli bismo prvo da popričamo malo…-mrmljao je mladić.) a onda ščepala za šlic.

Sledeći događaji su se strelovito odigrali:

1.Mladić je devojku oborio na leđa.

2.Pocepao joj je bluzu.

Sledeći pokreti su bili usporeni ili statični:

1.Bujne i ponešto otežale grudi su se klatile.

2.U očima joj je caklilo radosno iznenađenje.

-Ojjj…!-uzdahnu ona.

-Ooojj…!-izdahnu ona dok je on glavu i isplaženi jezik skrivao ispod njene suknje.

Sledeća dramska pauza bi mogla da se popuni diskretnim pokretima ispod suknje mljackanjem i povremenim pljuckanjem.

Sledeća dramska pauza je ispunjena krupnim planom mladićevog lica u koje se lagano vraćala životna boja.Kad mu se život sasvim vratio u lice,to je bio zapanjen život. Ne menjajući izraz promucao je:-Ti dole…dole imaš – rupu.

Ona se,ne prekidajući vezu očiju,pridiže,kleknu pored njega i zagrli ga nežno:

-Dušo,pa naravno da imam rupu.To imaju sve žene i to tako treba da bude.-Izgledala je gotovo majčinski zabrinuto dok je on još izgledao kao kip.Zbunjen kip.

U poslednjoj dramskoj pauzi kleče tako dok poljem duva vetar.

-Ma,znam ja to.-reče mladić.-Ali ti dole imaš ogromnu crnu rupu i…zvezde… Kao svemir.Je l’ me razumeš…-nastavi uhvativši je za ramena i gledajući u oči.-I, Mlečni put i severnjaču i zornjaču…

-Imam…pa šta!-reče devojka malo se ljutnuvši.-I,severnjača i zornjača se nikad ne vide zajedno.-Sedela je nadurena i kopala prstom po zemlji.-I…I nisam tako široka…!

Mladić se zbunjeno češkao po glavi.-Zvezde…-promrmlja više kao za sebe.- Nije baš uobičajeno.I,otkud ti to…jesi li to zakačila negde ili – šta već…

Devojka se iznenad ražesti:-Šta zvezde,zvezde…nisi video zvezde,što si dosadan.Šta im fali…ili bi više voleo nešto drugo:more,plaže,džungle…I nisu zarazne. Ne boj se da će da ti se zalepe dole ili za jezik pa ćeš da svetlucaš.Takve su oduvek i… i šta im fali…

Onda poče da plače.

Mladić je zagrli nežno.-Ma,čekaj,ne ljuti se.Ne zameram ti ja ništa.Nego… nisam navikao da vidim tamo…zvezde.Iznenadio sam se.

Ona se šćućurila u njegovom naručju i kroz suze jedva čujno kaže:-Ti me više nećeš želeti.On nastavlja da je teši:Ma,neee…to jest -da…Nije važno.Nego…voleo bih da mi je to jasnije.-A,što…-trže se ona.-Zar se ne vide jasno…-Ma,ne…vide se super…Ali, ne razumem.

-Dobro.-reče ona.-Reći ću ti.Evo,šta misliš,koliko imam godina.

-Pa,20-30…(ona odmahuje glavom)…35 (isto).Epa,ne može više od 40.

-Nije,nije…Ali,obećaj da ćeš me i dalje želeti!(Mladić klima glavom potvrdno.)

-Imam 2017.I još sam vrlo mlada.Kao da imam 17… i po.I živeću još vrlo dugo pošto tebe i zaboravi potomstvo.Nisam večna ali pripadam jednoj grupi žena koje se pominju po mitovima i legendama i istoriji.Kao Izida,Aštarta,Afrodita Brunhilde, Vasilisa, Kali,… Dugovečne smo i mladolike.Zbog nečega treba da smo na svetu.Rodimo se normalno, kao sva deca.Majka prenosi osobine od kojih si neke video,a otac je obično neki dobar frajer.Za svoje vreme.Moja majka je Brunhilde a otac neki Zigmund…ili jedan drugi… Tu ima neka mala gužva,zabuna…Uglavnom,mama i tata rade one stvari i rodi se dete kao i svako drugo,samo s nekim osobinama i dugo živi i lepo izgleda…-pogleda ga ispod oka ispitivački.-Zar ne…

Mladić dobi onaj pravi izraz lica i ona se zadovoljno nasmeši.

-Uvek sam voleo nešto starije,iskusne,dobrodržeće…Samo da se za trenutak vratim dole da pogledam ponovo.

-Ojoj…ah…

Neka ptica sa neba je mogla da vidi kako se mladić uspravlja,zadiže joj suknju, prihvata se grudi da ih mesi i ljubi.Zatim,pomisao da će da ga ugura u sam svemir mu daje neku neobičnu snagu i on se zabija u nju.

Njeno lice polako dobija onaj zamagljen,nevremenski izraz i pogled koji kao da je uprt u samu njenu unutrašnjost.U trenutku se okreće iznad njega i započinje Ples Kali kako ga ona izvodi nad Šivom i vraća ga u život.Svaka ptica bi i svako živo biće pobeglo od eksplozije strasti kojom se pokretala njena karlica,grudi skakale opisujući savršene krugove…Zabacila je glavu i kriknula sladostrasno,pohotno i vekovnim iskustvom stegla svoju svemirsku kapiju kad je mladić eksplodirao u njoj i izgubo svest.

Svalila se pored njega teško dišući,položila glavu na njegovo rame i tiho iscrpljeno šaptala:

-I,eto novog velikog praska i novog svemira.

Zatim je zaspala i tiho prela.

Kad se probudio,bio je sam ležeći na širokom polju i gledao sve te zvezde čistog i moćnog neba.

Osećao se potpuno ispražnjen i prepun zadovoljstva.

-Zaboravio sam da je pitam kako se zove.

Prazne konzerve i kese su bile razbacane oko ispražnjenog ranca.Sve je bila pojela.Teglica meda je bila polizana.Našao je samo jednu celu kozervu ananasa.Ili je nije videla,ili ne voli ananas,mada je malo moguće da ona nešto ne voli da jede,ili se sažalila i ostavila je za njega.Možda me zavolela,pomislio je.Kako samo uspeva da zadrži onakvu figuru kad tako jede.

Bio je pun elana i hteo je da,još tako u noći,krene ka šumi koja se videla kao razbarušena,još tamnija noć.

Bio je opušten i hteo je još da spava.

Kako da izmiri,zadovolji dve tako jake i različite potrebe,a da se ni jedne ne odrekne…Juče je izbor bio jednostavan:birao je jedan.Sada su dva.

Učiniće.

MirNNo je.Topli vonj mokrog lišća.Toliko je vlažno.Ne znam dišem i normalno, na usta ili…nekako drugačije.Krećem se na sopstvenim nogama i mogu da dodirnem rukama svoje lice.Mogu da stavim prst u usta,mogu da stavim tri prsta u svoju usnu duplju,mogu da dodirnem zube i jezik.Ali,ne znam da li JA dišem ili cela ova šuma diše umesto mene.Ne čujem disanje ali ga osećam.Osećam i svoje telo.Znam da se krećem (kad to poželim) i znam da je oko mene šuma,u ovom potpunom mraku,ali ne uspevam da naletim ni na jedno drvo.Možda se kreće i drveće i mudro me izbegava.Možda se ne srećemo jer šuma to ne želi.Možda se ja ne krećem zato što pomeram noge,već zato što to želim.

PotpuNNi je mrak.Oči su tu ali su se skupile u svoje duplje, nemoćne i nepotrebne.Neću da verujem da sam slep jer hoću da znam da je oko mene potpuni mrak.Kad zažmurim,ne desi se ništa.

Hoću i da znam da još uvek osećam onaj vonj mokrog,mekog lišća koje gazim.To će značiti da se nisam stopio s njim,da sam nešto drugo,da nisam veliki list sa osećanjem da to nisam.

Nisam umoran.U ovoj šumi se još nisam umorio i ogladneo.Nije ni dosadno,nema onog zamora misli koje protiču i protiču a nemaju za šta da se vežu.

Seo sam da sebi dokažem da mogu da uradim nešto što želim a što nema poseban razlog.To bi bio dokaz da imam svoju volju.Seo sam na lišće.Udobno je.Ne znam šta je ispod njega.Zasad sam zadovoljan konstatacijom da je ispod svakog lista list koji je pao pre njega.

Skrstio sam ruke oko kolena,stavio nos i usta između njih i hteo da uobrazim kako dišem,kako duvam topao vazduh iz sebe.Nije vredelo.Temperatura šume je bila i moja temperatura.Osećao sam strujanje vazduha ali nikako nisam mogao da odredim da li to šuma izvlači vazduh iz mojih pluća ili ja dišem.Postoji disanje u ovoj šumi ali ja ne znam čije je.Pomislio sam da to nije važno kada sam živ…

Problem sa disanjem mi nije od praktičnog značaja i zato i ne moram da ga rešavam.Nisam ni gladan ni žedan.Nije mi ni hladno.Nisam umoran,ni od kretanja ni od razmišljanja.Šta ja treba da uradim,na šta treba da odgovorim da bih bio praktičan. Eto, hoću da budem praktičan.To treba da budem da bih imao svoju svrhu.A zašto treba da imam svoju svrhu.Pa,ja sam sam…nemam nikavih problema egzistencijalne prirode. Čovek treba da ne bude sam da bi imao svoju svrhu.

Ili treba da budem praktičan i svrsishodan iz čisto ljudskog,sujetnog dostojanstva.

Ljudski dostojanstveno,pun elana,zakoračih.

(Mrdnulo se.)

U već nekoliko koraka mladić primeti tragove svetla.Drveće je nastavilo da se pomera i svetlost je prikazivala daljine između njih.Odahnu.Ipak je olakšanje videti svet na koji smo navikli.

Poslednje drveće ga propusti na strmu padinu,toliko strmu da se umalo nije strmeknuo niz nju.Zato zastade i čučnu da razmisli i ispade da je to bilo dobro.Dvadesetak metara od njega iz šume istrčaše dva mlada vuka.Bili su siti i zadovoljni i igrali su se i nisu ga primetili.

Zatim otrčaše u šumu.

Mladić sačeka da mu se uzbuđeno srce smiri pa onda,bez dvoumljenja,potrča niz strmu padinu.Više je leteo nego što je tr čao i to mu se,čak,u jednom trenutku dopade.

Još uvek u zaletu skoro izlete na uzan asfalti put i jedan automobil naglo prikoči. Mladić pomisli kako danas ima dosta sreće.Izbegao je par nesreća i mada,uopšte uzev, nije bio srećniji,ipak je imao sreće.

-Hej,pazi!-viknu mladić iz automobila otvarajući vrata.-Ideš li ovamo,u naš grad… To ga mi zovemo „grad“ mada nikome ne izgleda tako.Ti nisi naš,je l’ naravno,kad se mi svi znamo.Odakle ideš…iz šume…Pa svuda okolo su šume.Dobro.Važno je da si došao. Ovde kod nas retko ko dolazi.Doduše,retko ko i odlazi.Tako ti je to kod nas…

Već su po tankom asfaltnom,izlokanom od rupa,putu ulazili među,na neki način, čudne kuće.Videlo se da su mnogo puta i bez plana,od različitih materijal,doziđivane i popravljane a opet su bile pune rupa od otpalog maltera i ličile su na asfalt kojim su se kretali.

Već su počeli da nailaze ljudi,pešaci na trotoaru i oni koji su prelazili preko ili išli ulicom.Vozač uspori i kroz prozor poče da dovikuje ljudima.Skoro svakom je nešto rekao i svi su mu nešto odgovarali.To se ponavljalo i kada se susretao s drugim automobilima.

-I,kažeš da si došao iz šume.Ovde kod nas retko ko dolazi.To,brate,znači da mora da se zalije.Mora.Idemo da se zalivamo.Ima jedno fino mesto.Ustvari je jedino ali je zaista fino.Piće,klavir,peva ženska…

Ušli su u jednu veliku prostoriju.Mnogo ljudi za stolovima,za šankom,malo svetla, mnogo dima.Skoro odmah do ulaza se nalazio klavir za kojim nije bilo nikog.Mladić u prolazu udari u jednu dirku.Nije se čulo ništa.Vozač se dovikivao i pozdravljao sa svima u kafani.Svi su mnogo galamili i smejali se.

Popeše se na galeriju,jedan trem izdignut iznad ostalog dela i dva poveća stola na njemu.Za jednim se nalazila poveća grupa mladića i jedna devojka.Ceo sto je bio prekriven flašama piva.Nije bilo čaša.Svi su pili iz flaša,čak i devojka.Usnama bi obuhvatila ceo grlić i prosto je sisala pivo.Tako je,preko flaše,zacakljenim očima gledala mladića a zatim je nastavila da se žestoko smeje jer je neko rekao nešto smešno.

-Društvo!-vikao je vozač.-Ovo je moj drug.Došao kod nas,zamisli.Pozdravite se. Ej,donesi pivo za sve!Donesi po dva odmah!

Pili su pivo,kucali se,vikali i smejali se.

Mladić nije mnogo pričao.Nije ih poznavao i nije kapirao njihove priče,pa ni šale ali se smejao sa svima.Ljudima nije smetalo što on malo priča.Povremeno je gledao devojku i ona njega ali kratko i krišom.Povremeno bi kucnuli flaše i tada bi se dublje pogledali.

Na neki način pune flaše piva su neprekidno stizale a prazne, posle nekog vremena,nestajale.Posle 5-6 piva je počeo da se oseća dobro,da priča i pokreće se. Jedno vreme je gledao i slušao devojku koja je svirala na klaviru i izvanredno pevala. Bar se njemu tako činilo tada.

Na vrhuncu euforije,dok su se neki zalivali pivom,neki vodili burne razgovore a mladić pokušavao da sasluša jednog drugara koji je pokušavao nešto da priča a,ustvari, je samo mumlao i na kraju pao glavom na sto,devojka ustade i poče dugo da se uređuje. Kad je videla da je mladić primetio,dade mu skriven znak da je prati.On sačeka da ona malo odmakne,pa pođe za njom.Idući prema izlaznim vratima još jednom udari u dirku klavira i opet se ništa ne ču.

U kratkoj,tesnoj haljini devojka je išla ispred i savršeno gibala kukovima.Odmah pored kafane se nalazila neka visoka,trošna kuća i devojka uđe u nju a odmah za njom i mladić.Kad je ušao unutra vide da kuća nema krov i sasvim jasno se videlo zvezdano nebo.Pomalo i neobično jasno.

Devojka je stajala u jednom ćošku i pušila.Mladić priđe i bez reči je uhvati za zadnjicu.Baš se dobro osećao sa tako punim rukama.

Njeno lice je ovde bilo drugačije,smirenije i svetlije.Dunu mu dim u lice.Mladić pođe da je poljubi.Ona zabaci glavu i osloni se laktovima na njegove grudi.-Dobro je.- reče devojka.-Šta je „dobro“…-Htela sam samo da proverim da li hoćeš.-Ma,’ajde! Naravno da hoću.To si mogla i tamo da me pitaš da se ne šetamo džaba.-Ne,ovde je drugačije. -Naravno da je drugačije.Između ostalog je i hladnije. -Ne.Mesta su drugačija po tome kako ih ljudi vide.Ovo mesto je drugačije samo po sebi.Ono je za svakog drugačije na isti način.On kresnu upaljač da zapali cigaretu.Osvetli njeno lice.Iza njene glave je bila paučina i samo što joj se nije zalepila za kosu -Je l’ to proveravaš sa svima. -Ne.Bio je samo jedan.On je hteo,ja sam proveravala…zatim je nestao i nikad više nisam mogla da proverim.Ti si drugačiji od ostalih.Možda si drugačiji na isti način kao i ovo mesto. -Kako znaš da je neko drugačiji ako se ponaša kao i svi ostali.Pogledala ga je iznenađeno. -Vidiš,to mi nikad nije palo na pamet:kako ja to znam…Možda je to samo ogledalo,ogledalo u kome mogu da se vidim…za razliku od drugih,mutnih i neprozirnih.

Kad su se vratili u kafanu,skoro da je počelo da sviće.Jedna polovina društva je bila ispred,druga unutra.

Mladić prođe pored klavira i još jednom dodirnu dirku.Ovaj put se čuo zvuk.

Devojka je sedela pored klavira s prekrštenim nogama u suknji s dubokim izrezom tako da su joj se videle gaćice i žabice za čarape.Jednom rukom je držala cigaretu,druga joj je bila među nogama.Kad se začuo ton,doživela je orgazam koji je zadržala u grudima.Na kraju je teško odahnula i pomislila:Najzad prava dirka.

Svitalo je jutro i svo društvo je bilo ispred kafane.Neki su igrali i pevali.Dvojica su pokušavala da se tuku,ali im nije uspevalo jer su bili trešteni i samo su razmahivali i padali.

Posle dužeg većanja,društvo je zaključilo da više ne zna šta će i kuda će i počeli su da se razilaze.Vozač je zagrlio svog novog,dobrog druga.

-E,ja ne idem na spavanje dok se sasvim ne istreznim.Šetam okolo i čekam da se java postroji u pravilnost.Nego,sada imam bolju ideju.

Probudili su dve devojke u njihovoj sobi.Nisu se ljutile zbog toga.Samo je jedna rekla da celu noć radila.Obe su s naporom držale otvorene oči.Vozač je neprestano pričao.Zadremao je u krilu one što je celu noć radila.Zaspali su smešno isprepleteni.

Druga devojka je žmirkala i s razumevanjem se osmehivala kad je mladić seo pored nje na krevet.Imala je na sebi jednostavnu belu spavaćicu.Nekako ukočeno je držala telo i spavaćica je visila pravo sa krupnih,čvrstih sisa.

Mladić je ćutao,ona se smešila.Uhvati ga za jednu ruku,pomilova je i poljubi.

Mladić kleknu ispred nje i poče da je ljubi od listova pa nagore.Devojka je bila mala i skladna.Telo joj je bilo čvrsto,koža nežna i zategnuta.Dlačice u krilu plave i primamljive.Još je bila topla od spavanja i razneženo ga grlila dok je lizao od nogu pa naviše.Otkri joj grudi.Čvrste i sočne.Nije imala bradavice,samo krupne ružičaste krugove.Dok joj je ljubio grudi i vrat,otkopča ga i prihvati malenim šakama.Spavaćica joj je bila zadignuta,njegove pantalone spuštene kad ga uvede u sebe.Sve vreme je žmurila.Sva je bila topla:telo,krevet,osmeh.Tek malo se namrštila kad je ulazio u nju.Jedva čujno i sneno je uzdahnula i povukla ga prema sebi.

Verovatno je tada i potpuno zaspala.On je još bio u njoj.Bila je zaspala ali se još smešila.Mladić se oslonio na ruke, pokrenuo se nekoliko puta i izlio u nju.

Spavala je raširenih nogu,otkrivenih grudi koje su se sporo dizale i spuštale.Malo se cedilo iz nje.

Dok je izlazio iz sobe,video je kako se okreće i obe ručice stavlja među noge.

Pre no što je zaspao u autobusu koji ga je vodio iz grada,njena slika mu je još bila pred očima.Zaspao je nemo i s osmehom.

Šuma je oko mene.

Znao sam da treba da ostanem čovek iako sam sam…Ali,ja i ne znam da li sam sam…

Šuma je oko mene.

Ali,nije ona…A,opet,otkud znam da nije.

Misli li ona.(Mislim li ja.)Ako misli i ako diše,onda može i da govori.Zašto to ne uradi.(Zašto to ne uradim ja.)Bojim se da pokušam da govorim.Ako ne uspem,hoće li to značiti da sam nem ili da nisam čovek.S druge strane,ako progovorim…zar sam čovek samo zato što govorim.

Hajde da više ne razmišljam,već da nešto uradim.Šta…Da se nasmejem – to je tako ljudski!

Evo,smejem se.Smejem se glasnije.Glasnije.I još…

Šuma upija svaki moj zvuk i pretvara ga u tišinu.

I,evo,PLAČEM.

(Ovaj put se sasvim sigurno mrdnulo.)

Vozač autobusa ga je probudio i rekao da su stigli.Nije mu rekao gde su stigli,ali njemu to i nije bilo mnogo važno.Negde je stigao i to je dobro.Inače,on i nije išao na neko određeno mesto i dobro je da je tamo i stigao.

Ovaj put je to bio neki grad,pravi grad sa svim tim automobilima i ljudima koji se trude da prolaze između njih.Svetla se nisu videla jer je bio dan.Reklame su se videle. One se vide i danju i noću.Sunce je svakako bilo tu negde mada se nije pouzdano znalo gde.Oseti da mu nedostaje.

Stigao je i sada je trebalo da odluči gde će da ode.Grad pruža mnoštvo izbora. Zajedničko za sve te izbore je bila njihova nevažnost.Mogao si da izabereš bilo koji i nešto bi se desilo,nešto bi uradio,možda bi i pričao o tome…Sutradan bi ponovo morao da biraš jer onaj i nije bio važan a neće biti ni taj novi.

Otići će u neki muzej.Nepoznati ljudi u nepoznatim gradovima idu u muzeje.Znao je da tako treba.Muzeji sadrže prošlost.Prošlost tog grada,ali i drugih gradova.Kad nekog upoznaješ,prvo upoznaješ njegovu prošlost.Nije u potpunosti razumeo to pravilo ali ga je poštovao kao što je poštovao i sva druga pravila.Nije bio bundžija.Možda je malo previše razmišljao,ali je ta razmišljanja uglavnom zadržavao za sebe i s tim nije imao problem.

Dakle,ide u muzej.

Prva ogromna,kamenita,stamena i sivkasta zgrada na koju je naišao mu je ličila na muzej.I jeste bio muzej.Na tabli je pročitao da unutra ima raznih vrsta prošlosti.Od onih iz nejasnih,apstraktnih tragova arhajskih vremena do jasnih i, mada punih boja i oblika, ponekad nerazumljivih vremena slikara.

Dopala mu se tišina u muzeju.Tišina puna šumova.Šumova od koraka posetilaca, nekih prigušenih šaputanja,retkih neplaniranih zvukova…Osim drugih stvari,muzeji čuvaju i sve te zvukove kojih na drugim mestima nisi ni svestan jer su ugušeni mnogim drugim zvukovima.Kao u šumi,pomislio je.

Dugo je hodao i obilazio muzej.Sve je pažljivo razgledao.Par puta je ukapirao da se vratio na neka već upoznata mesta.Nije bilo važno.Nigde nije išao,nigde nije planirao da ide i ovde mu je bilo dobro.Bilo je toplo,bilo je tiho…

Onda je čuo muziku.

Čuo je kako negde u blizini svira klavir i pronašao tu prostoriju.

Neka devojka je svirala na klaviru muziku koja mu nije bila poznata ali mu se jako dopala.Devojka je bila sama za klavirom,posetioci su samo prolazili,pogledali bi je,zastali možda za trenutak i odlazili dalje.Mladić je seo i slušao.

Muzika je bila kao kiša.Kao kiša koja pada i kaplje niz oluke,tiho teče i opet to ponavlja nežno…kao milovanje.U toploj sobi,bez briga i obaveza,bez straha i nadanja, ležiš ili gledaš kroz prozor u kišu i voliš i ona te voli i miluje.I u pogledu joj je kiša: topla, tiha i nežna.Gledaš sebe u njenim očima i znaš da ona vidi sebe u tvojim… Bilo da ste zajedno ili da ste daleko…Jedno od drugog…Jedno do drugog i zaspite u toplini svojih tela.

Neke suze su mi kapale u šake i osetio sak da tu očvršćuju u male,glatke kuglice.Nakupilo ih se dosta i bilo je lepo osetiti ih.Bile su to moje suze,iz mojih očiju i sada su se gnjezdile u mojim šakama.Najlepše je bilo to što su pomalo,jedva primetno, ali ipak sjale.Sjale su nekako u sebe,taj sjaj nije ništa osvetljavao i u ovom mraku sam mogao da ga primetim jedino kada bi ih primakao sasvim blizu očima.Kada bi duže vreme gledao u njih,činilo mi se da taj sjaj ne postoji sebe radi,već da ima još nečeg… nekih slika.Nekih slika koje su sećanje,sećanje koje još osećam…Sada sam samo hteo da živim svo to zadovoljstvo koje se nakupilo u meni.

Mogao sam da budem siguran u neke stvari i mogu da držim u rukama nešto svoje.

Sada,u ovoj šumi,nešto znam -to je najvažnije- imam nešto što se suprotstavlja čistom mraku ove šume – moje svetleće suze.Pošto je tako,ja mogu dalje.

Ustao sam,blago stisnuo svoje suze i pošao.Isto ono meko lišće i nejasna ali postojeća svest o šumi i stablima.Lišće je dodirivalo moje korake i meko ih primalo u sebe.Gledao sam u pravcu svojih nogu i korak po korak počeo da razmišljam o nečem ružnom.Pomislio sam kako posle svake pobede mora da dođe nekakav poraz i kako to nije… Ja koračam,bio sam srećan i sada razmišljam o tome kako ne znam zašto i kuda koračam.To pitanje je moralo da mi padne na pamet,ali…mogao sam još malo da budem srećan.Sada,da bih još uvek bio srećan,treba da znam zašto i kuda koračam.Ako znam kuda koračam,znaću i zašto koračam.

Koračaću da bih izašao iz ove šume.

I

Poneću svoje suze na svetlo.

(Evo,pomera se.Vidi kako žustro.)

-Mladiću,mladiću!-budio ga je čuvar muzeja.-Zatvaramo,’ajde,zatvaramo.

Nije bilo devojke ni klavira.Nije bilo muzike.

Protrljao je snene i suzne oči i izašao iz muzeja.

Bilo je već veče,pao je mrak i grad je sijao raznim bojama svetlećih reklama.

Bilo je rano veče i automobili i ljudi su užurbano išli na razne strane.Razmišljao je kako li se u svemu tome snalaze i zašto ovi idu na onu stranu a oni s druge strane idu na ovu.Uz to,i jedni i drugi su imali napete izraze lica i žurili su.

On je koračao polako i nije išao nikuda.Bilo je važno da ide.Odlučio je da ide samo pravo,da nigde ne skreće i da na raskrsnicama ne raskršćuje.

Napustio je centar grada i uskoro počeo da se kreće manjim i mirnijim ulicama, s manje automobila i reklama.Ljudi su bili manje užurbani i smireniji.Lagani korak je postao još mirniji.

Pažnju mu je privukao jedan slabo osvetljen izlog prodavnice.Jedna neonka u izlogu je žmirkala.Prigušeno ciči na jednom kraju,u jednom trenutku bljesne,zasvetli punim sjajem i na kraju naglo utrne.Zatim ponovi sve to.

Prodavnica je bila zatvorena velikim katancem i ništa se unutra nije micalo. (Osim neonke.)

Ipak,jedva čujno,prigušeno iz prodavnice se čula neka muzika sa radija.Prilično je krkljala i bila prigušena ali je uskoro razabrao da je u pitanju neka romansa.Onda je shvatio,posle napregnutog slušanja,da se romansa ponavlja.

Isto kao i neonka.Nekako s mukom,teško i mukotrpno…Ali se ponavljala.

Saosećao je s njima pa bi se oduševio kad bi neonka bljesnula i kada bi se romansa ponovila.

I opet.

-Ej!Šta ti radiš tu…

Morao je da podigne glavu jer je glas dopirao s jednog sprata zgrade ispred koje je stajao pred prodavnicom.Glas je pripadao jednoj devojci koja se naslonila na ogradu terase.Žar cigarete joj je bio među prstima dok se nehajno klatila i njihala u kukovima.

-Ništa naročito.Gledam neonku kako žmirka i slušam jedva čujnu i jedva razumljivu romansu.

-Ti to hoćeš da obiješ prodavnicu…

-Ma,jok…zašto bih…A je l’ hoćeš da mi daš jednu cigaretu.

-Što…nemaš pare…

-Imam puno para,ali hoću jednu tvoju.

Devojka je razmišljala.

-Dobro.Kupi mi i donesi jednu paklicu a ja ću da ti dam jednu moju.

Mladić hitro otrča do trafike.Pogleda terasu na kojoj sad nije bilo nikog i zastade za trenutak da izračuna koji je stan.

Uzlete uza stepenice i vide da su vrata već otvorena.

Mutno svetlo,vazduh otežao od dima i alkohola i njena prilika u vratima. Posmatrala ga je pažljivo,ispitivački.On je ukočeno stajao držeći u ruci pred sobom paklicu cigareta.

Ona ga onda zagrli.Jednom rukom oko vrata,ali čvrsto.Imala je gustu,dugu, kovrdžavu kosu.Boje julskog žita.

Bio je malo iznenađen.Ali,obuhvati je rukama oko struka.Njena kosa ga je golicala po licu.Ona se malo izmaknu i on vide da ima oči boje šume…ili reke.Bila je krupna ali vitka.Noge su joj bile duge i snažne,pa je delovalo kao da joj je bista nešto kraća i sa malim grudima.Uhvati ga za ruku i uvede u stan.Prsti su joj bili dugi,prefinjeni.

Uvede ga.

Njemu je sve odnekud izgledalo poznato.I ona i ovaj stan.

-Šta si radio u ovo doba tu napolju.-Ono što sam morao. -Uvek radiš ono što moraš. -Ne.Radim šta želim.Želje su moje moranje. -Ah,to je divno.Znači:radiš ono što ne moraš. -Hm…ispada daje tako.-Nešto mu je i dalje bilo isto iako nije mogao ni blizu da shvati šta. -Imam kafu,rakiju…i – rakiju…Šta ćeš…

Dok je ona tamo negde kuvala kafu,on je cugnuo iz flaše i dugo zadržao gutljaj. Rakija ga je zagrejala i protresla.Netremice je gledao u mali tranzistor koji je krčao muziku i ponekad zagrcnuto govorio.

Ona donese kafu,ostavi mu veliku šolju na stočiću a sa svojom u rukama ode na terasu.On popi još nešto rakije,zatim srknu kafu pa ode za njom na terasu.Ona je bila oslonjena na ogradu,držala šolju blizu usta i duvala u vrelu kafu.Gledala je u daljinu, u ona svetla grada koja liče na suton.Zavuče prste u njenu bujnu kosu.Stiskao je i gladio. Kad joj dotaknu vrat,ona se tiho strese.

Dugo su gledali u daleku,fluidnu svetlost grada.Zvezde se nisu videle.Nedostajale su mu.

On se vrati,sede na krevet i nastavi da pije rakiju.Već mu je bilo bolje iako ga je i dalje mučio utisak da je nešto isto…nečemu…

Ona uđe i poče da se skida ne zatvorivši vrata terase.Njena figura se ocrtavala na dalekoj svetlosti.Izgubio je na trenutak dah kad je skidala majcu.Grudi su joj bile velike taman za njegovu šaku.Pantalone je brzo skinula zajedno sa gaćicama.Kukovi i noge su mu usporili srce.Šumica među nogama.Legla je na krevet pored njega i rekla:-Daj mi malo.-i popila rakiju.

Dok se svlačio netremice je gledao njeno telo na krevetu…Sve to…za mene…

Legao je pored nje i zadrhtao kao da mu je zima iako je veče bilo skoro vrelo.

Ona uze prekrivač,prekri ih i zagrli ga oko ramena dok je on još ležao na leđima.

U glavi mu je pulsiralo od uzbuđenja i sećanja za koje nije znao odakle je. Podrhtavao je.Okrenu se ka njoj i netremice se zadubi u njene oči.Ona se blago nasmeši i zagrli ga čvršće.Ovlaš je poljubi.Imala je ukus na…nešto poznato.

-Ne može…

Ona ga uhvati rukom,jednom stisnu i srećno nasmeja.Poljubila ga je u oba oka.

Stomak mu se grčio i u kolenima je osećao žmarce.Rukom joj je milovao grudi i stomak,skoro da je nije ni dodirivao.Dodirnu joj lice,oči,nos,ocrta usne…Zagrliše se snažno,kao da se upijaju jedno u drugo.

Zašto da izlazim iz šume kada ovde imam sve što mi je potreno.Ustvari,ništa mi nije potrebno.Ovde imam sve jer mi ništa nije potrebno.Ali,imam svoje suze koje svetlucaju nekim poznatim sećanjima,nekim osećanjima koja me teraju da udahnem… da se napunim vazduhom i da budem…da budem punog srca!

(Evo,izlazi,pojavljuje se.)

Već vidim trag svetla i srce mi bije u ritmu života.Izlazim i izbacujem iz sebe vlažni vazduh šume.Šuma je iza mene i vidim i sunce i zvezde.Mogu da uzdignem glavu,da raširim ruke i do zadnjeg damara udahnem hladan i svež vazduh…stigao sam na svoj Sever i mogu da pustim svetlucave kuglice od svojih suza da se rastope i sjedine s Okeanom.

Pogledali su se i dalje čvrsto zagrljeni.Voleli su se očima.

Ona leže blago raširenih,ispruženih nogu.On leže preko nje i polako i čvrsto uđe u nju.Pulsirao je u njoj bez pokreta tela.Ona ga je stezala sama,pulsirajući je upila njegovo seme.

Bili su jedno telo.

Kad zazvoni telefon,ona se probudi voleći ga.

Pustila je da telefon zvoni neko vreme a onda se javila.

-Da.Da,tu je.Sve je u redu.

                                                USAMLJENIK

1.Godine

Nije to bio izbor.

Moje godine,na ovom svetu,su prolazile.Dolazile su i odlazile u pravilnom ritmu.To je bila jedina pravilnost u mom životu.

Živeo sam kao i većina drugih ljudi.S manje ili više uspeha sam radio sve što je trebalo: dete, mladić, čovek: škola, vojska, posao. Nije bilo ničeg što bi posebno padalo u oči.Nikakva pravilnost.Menjao mi se izgled,mesto življenja,čak mi ni ime nije stalno bilo isto.

Jedino su godine pravilno dolazile i odlazile.

2.Dani

Jednog dana…to svakako nije moglo da se desi jednog jedinog dana. Možda sam shvatio jednog dana ali sam svakako danima saznavao.I nisu to bili dani u nizu.Bez ikakve pravilnosti,izmešano sa svakakvim događajima,ali sve jasnije sam saznavao:u mojoj usnoj duplji,u toplom i vlažnom,rastao je tumor.

Isprva tome nisam pridavao naročit značaj.Kad sam prvi put razmislio o tome,mislio sam da će,kao i sve dosad,biti i nestati.

Jednog dana sam sigurno,pouzdano shvatio da je on tu,da klija i postaje nešto stalno u mojim ustima i mom životu.

3.Trenutak

„Ja.“

To je on rekao.Moj tumor.

4.Početak (Ja.)

U početku je to bilo lično,obično Ja.Uvek bi ga izgovarao umesto mene kada bi to trebalo.Sam čovek mora to često da izgovara za razliku od drugih koji izgovaraju i Mi i Ona i slične reči umesto Ja.

5.Nastavak (Ja…)

Moj tumor i njegovo Ja su mi donekle osmislili i olakšali život,postali konstanta i trajanje.

6.Trajanje (Jaaa…)

Ne mogu da kažem da je tumor počeo da me boli ali je počeo da mi smeta.U ustima mi je bilo mučno od bljutavog Ja.Čak se više nije ni čulo u čistoj vazdušnoj struji,već bi ljigavo kliznulo niz usnu i bradu i padalo na zemlju

7.Bes (Jaaa!)

Bilo je to teško izdržati i u trenutku besa sam odgrizao,otkinuo tumor iz usta.

Nekoliko dana sam naprosto bio nem.Nisam mogao da izgovaram rečenice u kojima je bila reč „ja“ a druge rečenice ili nisam znao ili su mi bile nepotrebne.Ipak,bio sam srećan jer sam se nadao da ću naučiti i druge reči.

8.Očaj (Jaaa.)

Izgleda da nije bilo nade,Jednog jutra sam ga dodirnuo jezikom i čuo tiho i bolno Jaaa.

Neko vreme se sve umirilo.

10.Posvećenje (Jaa.)

Grunulo je iz mene iscrpši mi sav vazduh iz pluća i svu snagu iz tela.

U gomili ljudi,na gradskom trgu, Jaa. je eksplodiralo.

Ja više nisam bio ja. Ja sam bio Jaa..

                                    JEDAN DAN U ISTORIJI MORA

„Sinoć nisi bila tu da mi malo snage daš,

da mi pružiš ruke te da na njima umrem ja…“

(Indeksi)

Ma, šta ona misli,j… je ja…

Ustvari…hm!

-Dobro vam jutro,Petrović Petre!-uvek je govorio Steva konobar u restoranu beogradske „Moskve“ i 52 puta godišnje,u nedeljno jutro, dva drugarska,stara osmeha su se mešala nad kafom.Bez šećera.

Steva je bio sa mnom u vojsci te osamdesete,u prošlom veku,gore u onom Zagrebu,to ti je neka druga država.Bilo je to ono Bjelo Dugme i „Petrović Petar“ iz „Doživeti stotu“.Imali smo to neko zezanje s P.P.,s tim gadnim stanjem koje nama nikako i nikad ne može da se desi.

I radili smo predano na tome:opijali,drogirali,jebali svašta,prebijali ljude i oni nas,neke smo valjda i ubili…a kad su počela ona sranja s ratovima i tamo smo išli,u Bosnu,ali smo brzo klisnuli,tamo je bilo baš gadno,doneli smo uniforme i neko oružje i kurčili se po Beogradu…posle su došli neki klinci,jači i luđi, pa smo se malo smirili i više mudrovali kao neki šaolinski mudraci,onako:gladimo brade i nešto mrmljamo a oni se primaju.Jebo’ te…

Steva se nije ženio,nije ništa uradio,pio je,pušio,konobarisao po „Moskvi“ i kada su je Ameri srušili,pa je to bila neka konzervirana ruševina u kojoj su i dalje pili kafu neke ruševine od ljudi.Kad su ga šutnuli u penziju,zakopao se u svojoj suterenskoj sobici i kroz prozorče u visini trotoara po ceo dan pljuvao i pravio baricu pljuvačke i majmunski se smejao kako obilaze i psuju ga u usta krezuba.

Mrtvog su ga našli kako se drži za rešetke na prozoru,nekako se tako ukočio, pa su mu jedva šake otvorili…a i dalje je bio nakežen kao majmun.

Ja sam postao „Petrović Petar“.

Molio sam da me negde uposle kao čuvara,pa sam ćutao,trpeo govna koja bih ranije samo zgazio bez osvrtanja…Imao sam nešto para u šteku pa me neko vreme mazila jedna ružnjikava,ali je bar bila mladunka…Jebala se okolo ali sam i njoj morao da ćutim a kad se štek istanjio i kad sam mogao samo da ližem,sasvim me odjebala…Ma,to i nekako…ali,skapirao sam,brate,da sam je zavoleo pa sam posle i patio i sve to…i „Doživeo sam stotu“.

A,onda sam jednog jutra u starom,starom mantilu,svom mrsnom od štroke stogodišnje…kupio sam hleb i jogurt i novinu i polako,u starim cipelama,jedva đonovi da su se držali,onako kako idu stogodišnjaci,puštao korak po korak,jedva dižući noge,papir ne mogu da prekoračim…polako,polako…pa sam, zbog kolena i kukova,kljoknuo na klupicu.U blizini je sedela neka omladina,jedan dečko i dve-tri rasne mladice,sise im sočne,mermerne,farmerke pukle od guzova, i gledali su me gadljivo,pa sam ja počeo da kašljem i krkljam i pljunem jednu sočnu pljunku,ni Steva ne bi bolju napravio,i oni su otišli pominjući drtine matore i smrt.

E,onda sam u novinama pročitao kako onaj Brega,a stariji je od mene neku godinu,s nekom crnkinjom,dupetom orahe kokosove lomi, se voza na jahti po morima i okeanima.J… li ga…hohštaplera!

Ne znam zašto sam poneo i neku saksiju s nekim cvećem…odneo sam je u tu kućicu na nekoj padinici pored mora…skinuo sve,skinuo i gaće i počeo da se spuštam niz stepenike,polako i mučno…stigao sam do mora i malo se pokliznuo i tresao sam se…ali sam ga umočio u more i jebao ga,jebao da se svo talasalo.

To ti je to:jebanje je smisao života.Dok jebeš,živiš!

Posle mi se usladilo i svaki dan sam ga umakao u to more.I ujutru i uveče. Čoveče!

A nikad se nisam setio da izbrojim sve one stepenike.

Sutra ću.

Stogodišnji starac silazi niz stepenike.Rano je jutro,more je bistro i skoro mirno.Vazduh se lenjo valja po slanim stenama.Starac je go.Osmehuje se,lice mu je bistro i bez senki.Prepušta se talasima,odnose ga ka suncu.Voda i so mu miluju lice i oči mu cakle.Peva:“…šta ste noćas snili…bilo je sinoć malo stare vatre…“

„Došla si!“-kaže i zagrcne se…

Prošao je još jedan dan u istoriji mora.

                                                SUROVO SRCE

U prepun hodnik bolnice ulaze nosila i na njima sasvim zanemoćala starica.Obamrla je i kao da su na njoj žive samo oči i jedna ruka kojom drži za prst starca koji jedva sustiže bolničarke i nosila.Skoro da se sapliće ali neprestano priča nekim promuklim i osornim glasom.“De,de…!Što si digla tol’ku uzbunu,nije ti ništa!Samo ti nešto fali,buniš i mene i ovu decu k’o da niko nema drugog posla nego da za tobom trči…Ne stiskaj mi ruku…Ček…“ Nosila ulaze u jednu prostoriju a starca zadržavaju ispred vrata.On nekoliko trenutaka otvara usta kao da nešto govori ali nema reči.Na kraju samo odmahne rukom i okrene se prema ljudima koji čekaju u hodniku,ćute,gledaju u pod i neku svoju muku.

Starac počinje da nervozno hoda tamo-amo i priča ljutitim glasom,svima i nikom.“Ma,nije joj ništa!Tako ona 50 godina,otkako sam je uzeo,a i to nije…jurila me,jurila pa sam se sažalio…a samo kuka,sve joj nešto… a ja sam bolesniji od nje,evo,da vidite nalaze…ali ja samo ćutim i radim…I decu smo stvorili,a gde su sad…sve na moju grbaču…“

Čas se ljuti,neprijatno glasno,čas mrmlja sebi u bradu i hoda,samo ponekad kao u strahu gleda u vrata gde je nestala njegova starica.I priča.Ljudi ćute i već ga i ne slušaju.Neki ga gledaju prekorno i kratko,neke žene negoduju između sebe,neki mu okreću leđa…A on sedne,pa ustane,pa se opet nečeg seti i priča…“I unuci došli,je l’ ću ja sad da ih čuvam i jurim,ta kakva su to deca… Ma,sad će ona da izađe,sve ja da joj kažem…videćete,ima da izađe uspravna k’o jela i nasmejana…a ja…“

Ali,vreme prolazi i niko ne izlazi na ona vrata i on se zamori i sedne na jednu usamljenu stolicu i pogne glavu i jedva da se više čuje,samo teško diše. Ljudi dolaze i prolaze,gledaju svoja posla.

„A,izaći ćeš ti…sve ću da ti kažem…i što nikad nisam.Ponosna,lepa, srce me zaboli…A!…E,devojčice moja,zauvek…što bi ja…ne može!…sam…čekaj…“

Reči polako zamiru,samo jedna suza se otkinu na hladan pod.Kao da se još jednom osmehnu,i tužno i radosno.I klonu.

Na ona vrata izlazi bolničarka ozbiljnog lica i gleda po hodniku.Spazi na stolici usamljenog starca klonule glave i priđe da mu kaže:“Gospodine,žao mi je, ali vaša supruga je…“Dodirne ga po ramenu a mrtvo telo klizne na pod i samo kao da gleda negde u daljinu i da nekog doziva.

                                                            NA STANICI

Na autobuskoj stanici pod vrelim suncem leta na klupici pored perona sedi starac sa šeširom,kariranom košuljom i toplim prslukom.U ruci mu je štap koji povremeno vrti među prstima.Gleda u neku daljinu i kao da mu je svo vreme sveta u pogledu.

U blizini se vrpolji jedna starija ali vitka i uspravna žena.U ruci joj je ostarela ali elegantna ženska torbica koju uglavnom drži obema rukama ispred sebe.Ponekad nemirno namešta osedelu ali bujnu kosu vezanu u punđu.Pogleda prema klupici i starcu i kao da se iznenadi i usplahireno okrenu na drugu stranu. Rukom pokri usta da zaustavi uzvik.

„Autobus prema Kuli i Vrbasu polazi sa trećeg perona po prijemu putnika… Autobus…“ – krklja stari stanični razglas.

Strarica se nemirno šetka i povremeno gleda starca i klupicu i konačno sedne,polovično okrenuta leđima.Uzdahne i posle nekoliko trenutaka kaže:“Je l’ slobodno…?“ i usiljeno se osmehne.Starac je pogleda iznenađeno i nehajno izgovori:“Jeste…da…“Malo se pomakne iako ima dovoljno mesta.

Jedan beli oblak zakloni sunce i po polupraznom peronu jedva primetno u senci nežan lahor okrenu nekoliko opalih listova.

Žena se pomaknu na klupi,zadnjicom primaknu do čoveka i bledo lice joj porumeni.Čovek pogleda u mesto dodira pa se zbunjeno izmače.Krajičkom oka je pogleda u lice pa….

Situacija se posle par trenutaka ponovi još jednom…

„Ma…,ženo,što se guraš…“

„Aa!Ti me ne poznaješ više!“ – kao prkosno žena mu otvori lice i raširi oči.

Čovek pogleda oči i preblede.“Katarina…!“

Beli oblak otkri sunce.

„Sad me ne poznaješ a nekad…nekad si jurio za mnom…jurio,nisam mogla da se spasim od tebe…“ – žena priča kao bujica.

Čovek se vraća polako u život i uspeva da je uhvati za ruku,blago stisne i zaustavi…“E,jeste…Jeste,jurio sam te,jurio a ti mi…ti mi ne dade!“ Zasmeja se i zakašlja.

Dok čeka da se kašalj smiri žena nastavlja ali kao da priča negde u stranu. „Pa,kad sam bila mlada i glupa…“

„Epa…Epa,sad bih mogao da te…jedino ovim štapom po guzici…“

Zajedno se smeju pa zaćute…

„Pa?Kako živiš?“ „Eto,idem kod dece i unuka…“ „A,mene su moji ispratili. Eno…sad su bili onde …“

Onaj lahor se ponovo vrati i opalo lišće prevrne na drugu stranu.

Pričaju i kao da su opet oživeli,nekako mladalački žustri.

„Autobus za…polazi odmah po prijemu putnika…“ – iznenada objavi neki novi glas sa razglasa.

„Epa…Epa,moram da idem.“ – kaže čovek.Ustaje.Polako.Gleda okolo kao da nešto traži.Ustaje,rukom se drži za krsta,osloni na štap,smotano pruža ruku za pozdrav…“Epa…sve najbolje,idem…“ Žena mu nevoljno pušta ruku.

Poštapajući se teško čovek odlazi ka peronu.Onda stane.U rukama iza leđa zavrti štap i iznenađujuće brzo se vraća.Žena je još na klupi.

Poljubi je.Baš.

Suve,bezbojne usne porumene.Oči sinu.

Čovek,nekako viši i snažniji odlazi u autobus i seda na svoje sedište.Sedište je meko i on utone.Samo mu se glava vidi u prozoru.

Autobus polazi sa perona i starac gleda u staricu na klupici koja je nekako sve manja i podigao bi ruku u pozdrav a rampa se podiže i autobus odlazi.

Tek kada samo dim ostaje na stanici,starica,nekako pogurena i umorna podiže ruku…

Smušeno se saginje i podiže čarape koje su joj spale kad ju je poljubio.

Sunce zalazi.

Priča je gotova.

P.S.:

„Molim vas da mi ovu kartu zamenite za kartu za sledeći autobus u pravcu u kome je sad onaj otišao.“

„Ali,gospođo,žao mi je,ali to…“

„Slušaj,šmizlo mlada!Daj mi kartu kako sam ti rekla…Kao sudbina da ti je rekla…Nemam vremena da se s tobom zamajavam…Jasno!“

„Ovaj,da…Svakako!“

                               STARAC KOJI PROLAZI

Korak po korak,jedva da se odižu od zemlje,ostarele,ispucale,izlizanih đonova cipele zakoračuju na raskopani prljavi asfalt ulice.Škripa kočnica i psovke,naletelog automobila,nervoznih užurbanih ljudi…A starac prolazi polako kao sama večnost,podiže ruku i gle! ulica se presvlači u kaldrmu s nežnim vlatima trave između kocki,pojavljuje se bicikl i ponosni vlasnik koji priča s prijateljima na klupi ispred mirne kuće…

Korak po korak.

Smrdljivi vetar zanosi ispran,ušiven,bledoplav manitl i raznosi papire i kese ispred stepeništa napuštene,oronule,razbijenih prozora stare škole.Sasvim sporo,s mukom,starac se saginje i podiže sa zemlje bačenu,zarđalu,polupanu metalnu šolju,podiže ruku i gle! ozariše se prozori pod jutarnjim suncem i pred belo-plavom fasadom nove škole se čuje šarena dečija graja i starac drži crvenu šolju sa naslikanim žuto-zelenim cvetićem i pije toplo mleko.

Korak po korak.

Zgrčeni prsti sklanjaju ostatke kapije pred zaboravljenim, izlokanim, raspadnutih tribina,košarkaškim terenom.Tabla je pukla a obruč polomljen.Starac staje na crtu i s bolom podiže ruke i gle! na prstima se pojavljuje crvena lopta i leti ka beloj tabli i plavom obruču i klizne kroz novu mrežicu a zatihle tribine odjeknu poklikom navijača.

Korak po korak.

Već je sumrak i telo zimljivo drhti pod poznom jesenjom kišicom.Težak korak staje na klizavo blato opustele livade na kraju koje čame istruleli,pocrneli panjevi nekadašnjih bagremova.Starac opet oseća onu malaksalost u kolenima i lepršav nemir ispod srca i ne zna šta bi s rukama.

Hrapavim prstima dodiruje ispucale,suve usne i na njima ponovo oseća plah, vlažan i nežan prvi poljubac plavokose,zelenooke,tek procvale devojke… Uzdahne teško,tiho…

Iz sene mu prilazi starica zelenih očiju,nežno ga prihvati za ruku,poljubi tiho i gle! pred ponovo sjajnim očima bagremovi šušte pod toplim prolećnim vetrom i mirišu na sreću dok se sunce na zalasku igra svetlozelenim senkama.

„Hajdemo kući!“- kažu,prepliću prste i držeći se za ruke kao život brzo odlaze svojim putem.

PESMA KONANA SIMERIJANCA

Put je dug i staze se prepliću.

U zoru pod belim suncem pođosmo:

lopov i bludnica,kralj i luda,

ratnik i čarobnjak,vitez i pesnik,

svi su oni putem celim jahali sa mnom.

Severno je more u vrtlogu hučalo

olujni vetar so donosio

na crno drveće,

led i žedni noževi

u tami smutne pometnje.

Od čoveka i žene rođen,

u prvoj krvi otet i proklet,

bez suze i utehe sam bio

i ostaću.

Ali sam ispio penušavo vino života,

vino pljačke,pohote,borbe i slobode,

sve do gorkog dna.

U grudima dete,

divljak na točku života podojen,

bez kolevke i postelje ženske,

bez milosti gazim da dom svoj nađem.

Došao sam u gradove vaše,

od svile i greha,od zlata i srama,

da vatrom i čelikom,krvlju i besom,

okupam vas i pokrijem crvljivom tamom.

Osvojio sam sve što čovek može osvojiti.

Zla je bilo što ga treba ništiti,

prijatelja što im veru treba pokloniti,

kruna što je trebalo osvojiti i baciti,

žena koje je trebalo požudno ljubiti,

pesama što pevaju se noć i dan,

vina koja je valjalo ispiti do dna…

šta mari što ću na kraju ostati sam.

Zadobio sam vaša blaga

i smrvio u prah.

Misli sam vaše čuo

i govorio kroz smeh.

Želje sam vaše video

i pretvorio u strah.

Od života sve okusio sam.

Jer,smrt daje pustoš i mrak,

grob je dubok,tmina hladna,

svet je pun truleži koja zaudara

i ja se smejem vašim malim bogovima.

Uzan put je vodio kroz prokletu zemlju,

svu ogrubelu i crnu,

ali smo mi bili vesela družina,

razbojnici i pljačkaši,palikuće i ubice,

da vam svetlo i radost donesemo.

Put je bio kamenit i strm,

kako čovek ožedni bistre vode.

Život jaše nasmejan sa desne strane

a smrt čisti s moje leve.

Ali,meso je i rođeno da umre.

Sveštenici jadikuju da je život patnja,

da rođenjem duša je prokleta.

Oni kupuju i prodaju raj za zlato,

oni život obećavaju mrtvima.

U plamen sa sveštenicima ili bez njih

sići ću skerletnim stepenicama u pakao

i đavola na njegovom prestolu izazvati.

Bez straha sam životu gledao u oči,

treba li da se plašim smrti u blizini.

Pozdravljam vas,prijatelji,

jašite sa mnom uz radost i pesmu,

da odjekuju pod kupolom neba.

Pozdrav svim pesnicima-usamljenicima,

robovima i ratnicima i devojci ponekoj…

Ne dajem rado ni stopu puta kojim sam išao,

puta koji se završava… OVDE!

Advertisements