priceslikeel (download – skinuti zbirku priča PRICE)

                                    NSP – NEOBIČNI SKUPLJAČI PAPIRA

                                               (NEW WOR(L)D ORDER)

-Davide, šta ti je ovo…

-To su, Sem… – pare! PARE! Čuo si za to…

-Nisam čuo i ne interesuje me i hoću da te pitam, Davide, čime sam te to uvredio, šta se to desilo… Tolike godine radimo, Davide, i, čini mi se, Davide, sve je bilo lepo i pošteno. Ja sam čak, Davide, mislio da smo mi neki prijatelji. Tako sam ja govorio ljudima: „David je moj prijatelj! Evo, sad ću ja da mu odnesem ovaj stari papir što sam skupio i David će, lepo i pošteno, tako sam ja uvek govorio ljudima… „lepo i pošteno“ … David će meni da da krompir ili luk ili pirinač ili pasulj… Lepo i pošteno, kao uvek dosad… I, ja ću to da odnesem kući i žena će da napravi ručak i žena i ja ćemo da nahranimo dete, našeg zlatnog, Bog mu dao zdravlja, Adnana i lepo i pošteno ćemo da prespavamo noć i ja ću ujutru opet da sakupljam stari papir i da opet odnesem MOM PRIJATELJU, Davidu, i sve će biti lepo i pošteno. I, evo, Davide, ja sam doneo stari papir i – koliko ovde, Davide, ima papira… Ima, eto, bar sto kila!

-Ima, Samire, ima… Ima 118 kila i 200 grama… Pošteno!

-Pošteno, Davide! A, što ti meni, Davide, za mojih 118 kila i 200 daješ papir… papir, Davide, nema ga ni 10 grama… Kako ću, Davide, da nahranim ženu i dete, Adnana našeg, Bog mu dao zdravlja… Ja ne moram ni da jedem, znaš to! Ali, oni, eto, stekli tu naviku pa jedu. Šta ćeš, navika, i nije baš dobra, ali ima i gorih stvari na svetu, neka Bog nas čuva! A, kako će sad, Davide, da se nahrane s ovih 10 grama papira, jes’ je šaren i lep, ali neće da jedu papir. Da hoće, dao bi ja njima ovih 100 kila, bilo bi to za ceo mesec… Ali, neće!

-Ama, Samire Barbaru, znaš da su to pare… To je ona nova stvar! Uzmeš to i odeš u radnju i kupiš tamo što ti duša ište!

-Ama, Davide Rokfeleru, za ovih 118 kila i 200 grama bi trebalo da mi daš kilo pasulja i kilo masti i nešto luka, je l’ tako… A za ovih 10 grama ne bi mi dali ni deset zrna pasulja…

-E, Sam, mnogo si težak čovek, brate! Jesi mi prijatelj i pošten si čovek i sve, al’ si mnogo, brate, težak… Ne radim više tako! Ne mogu da držim magacine hrane i ljudi su, eto, smislili pare i… Pa, šta hoćeš za papir… Da ti dam neki metal…

Na kraju su se pogodili. Za stari papir David će Samiru da daje metal, a Samir je već smislio da će od toga da pravi razne stvari za upotrebu ljudima. David je bio pošten čovek i trgovac i rekao je svojim službenicima da mu daju metalne pare u odgovarajućem iznosu i to u što manjim apoenima da bi težina bila veća. Bila je to mala muka za njegovog blagajnika, ali David je jako cenio Samira i njegovo prijateljstvo i tako je to ostalo. Samir je donosio stari papir, David mu je pošteno isplaćivao u metalnom novcu i to je iznosilo oko 10 kila. Kilo metala za deset kila papira i Samir je bio zadovoljan i sve je to tako bilo nadalje – „lepo i pošteno“ , kako su voleli da govore ljudi u Hartlendu, maloj i finoj varošici između Jezera.

Samir je već i ranije pomišljao da se bavi kovačkim zanatom. Privlačilo ga je to a u Hartlendu i nije bilo kovača i tako se to „lepo i pošteno“ uklopilo u uglavnom miran život varošice Hartlend.

Hartlend se nalazio skoro na sredini između Velikih Jezera. Doduše, građani Hartlenda skoro nikad ne bi išli na Velika Jezera. Imali su u blizini svoje, Vodanovo jezero, i tvrdili, izvan svake sumnje, da ne samo da je lepše od bilo kog drugog jezera, nego je i riba iz njega mnogo slađa. To su mogli da potvrde i stranci, dakle – bez patriotske sujetnosti, riba iz Vodanovog jezera je zaista bila pomalo slatkasta. To je verovatno bilo zbog toga što je jezero bilo plitko, i puno trave i okruženo finom travom tako da ste sa obale mogli da zagazite u jezero i da i dalje hodate po vrlo prijatnoj, mekanoj travi.

U Hartlendu je živelo oko hiljadu i nekoliko stotina ljudi u oko 350 kuća koje su skoro sve bile poređane uz glavnu i jedinu ulicu, Avalon ulicu. Sve kuće su bile skoro jednake, sa sličnim okućnicama i približnim brojem stanara. Sve je to bilo otuda što su svi ljudi u Hartlendu bili pravi domaćini, pošteni i dobroćudni ljudi, sličnog imovnog stanja koji su živeli od svog rada. Najviše njih se bavilo poljoprivredom po širokim i černozemnim poljima ali je bilo i svih vrsta zanata, potrebnih za život i rad. Od vlasti, ljudi plaćenih da se bave malo potrebnim poslom za koji drugi nemaju vremena, imali su samo šerifa, izvesnog Kazimira Brzezinskog. No, kako niko nije mogao da izgovori „brz…“ , svi  su ga zvali Bžežinski. On je među starosedeoce došao relativno skoro, doselio se iz nedalekog Peterburga i bio je jako nervozan čovek. Nije bilo loš čovek, ali bi lako planuo. Posle bi se i izvinjavao i bilo mu je žao, ali, eto, takav je bio. Pričalo se da je imao neke nevolje u svom rodnom Peterburgu  i da otuda vuče svoju nervozu, ali se nekako uklopio među mirne i trpeljve ljude Hartlenda. Uglavnom je jurio zalutalu stoku sa pašnjaka i njiva a retko bi se desilo da ima neki posao u samom mestu, među ljudima. Ljudi su svoje nesporazume uglavnom uspešno rešavali u razgovoru između sebe a krađa i sličnih nevolja je bilo tek toliko da bi bile tema starijih, penzionisanih „… a, znaš one godine kad se desilo da je Lepoj Beti nestao mačak“ i „… to je bilo kad su, sećaš se, našli onu vreću krompira…“ .

Od ostalih javnih, zajedničkih institucija imali su crkvu, džamiju i sinagogu i jedan bioskop, koji je radio subotom uveče i bio jako posećen. Pogotovo mladi Hartlenda nisu propuštali ni jednu predstavu i bilo je lepo videti kako se uparađene devojke i pristojni momci okupljaju, mnogi u parovima, već i par sati pre početka i prvo šetaju u krug oko bioskopske zgrade dok ih sa klupa posmatraju stariji i komentarišu i kako posle predstave izlaze uzbuđeni i zaiskrenih očiju i pričaju o filmu kao još jednom događaju iz svojih života.

Filmove je već dugi niz godina puštao postariji, usamljeni Semjuel Hantington, vlasnik i jedini zaposleni bioskopa „Demokracy“. On nije voleo svoj posao. (Zato je i u nazivu bioskopa bila (slovna?) greška koju nije hteo da ispravi.) Njegova strast su bile mape… No, doći će i to na red…

Samir Barbar je zaista imao jednu neobičnu osobinu: nije jeo! Mogao je da jede i to je radio kada bi žena insistirala da se, kao normalna i pristojna porodica, nađu za nedeljnim ručkom ili ako bi išli u neku važnu posetu. Tada bi dugo žvakao i naprosto zaboravljao da tu hranu i proguta, što bi učinio kada je trebalo da govori… A govorio je mnogo i često i ljudi su njegovo ne-jedenje tumačili kao odbijanje smetnje da može da govori. No, to nije bilo tačno. Samir jednostavno nije imao potrebu da jede. Pio je dosta vode i ponekad žvakao lišće ili trave koji su mu bili slatki. Inače je bio sasvim normalan čovek. Nije bio ni mršav ni debeo, bio je taman kako treba da bude čovek njegovih godina,i čak je, otkako je postao kovač, prilično ojačao.

Kada je u svojoj dugogodišnjoj poslovnoj saradnji s Davidom Rokfelerom došao do dogovora da stari papir menja za metalni novac, umesto, kao ranije, za hranu, to mu je omogućilo da ostvari svoj davnašnji san, postane kovač i otvori kovačku radnju. Topio je novac i pravio razne predmete. Isprva su to bile sekire, lopate, razne potrebne alatke. Budući da je metal bio stvarno dobrog kvaliteta i da je Sam postao dobar majstor, uskoro se pročuo i, osim meštana, dolazili su stalno i ljudi iz šire okoline Hartlenda. Kada se potreba za alatkama malo smirila, jer su bile kvalitetne i dugo trajale, mogao je na svoje veliko zadovoljstvo da počne da izrađuje i razne ukrasne predmete, skoro umetničke, kako su svi kupci tvrdili.

No, kako je, što bi rekao njegov veliki prijatelj, David, bio „težak čovek“, u razmeni s njim je bilo problema. Naplaćivao je isključivo u hrani i kada bi u kuči za ženu i sina bilo dosta hrane – ne bi radio. Džaba bi ga molili i molili, ne bi hteo ni da čuje. Kasnije su se dosetili pa su počeli da mu donose u zamenu razne metale. (Tada je radio „kilo-za-kilo“, kilo metala za kilo alata i koliko god ga ljudi ubeđivali da to nije u redu i da svoj rad treba da naplati samo bi rekao: „Lepo i pošteno!“

-Bog mi je dao i vreme i talenat da ovo radim. Vama  treba pa – Bogu platite za njegovo, a meni „kilo-za-kilo“… Lepo i pošteno!

Ljude je bilo sramota i, da bi umirili savest, tutkali su ženi i detetu neku paru, odeću, svašta što su mislili da treba… A, žena bi im rekla:

-A, šta je vama ljudi! Što me terate u svađu s mužem! Muž mi je dao dom i ja sam ga zatoplila, muž mi je doneo hranu i ja sam spremila jelo i nahranila sina koga smo dobili i, hvala Bogu, ništa mi ne nedostaje, naročito ne da mu se mešam u posao… A vi mi donosite probleme u kuću, što mi ne treba… Imam i ljubav, a on je i malo češće iskazuje pa i previše, da vam kažem, čak i za moju, žensku meru.

Dok je bio sasvim mali, Adnan je uzimao čašćavanje i odmah nosio ocu. Ostalo i nekako, ali Samira su posebno nervirale šarene papirne novčanice. Potpaljivao je njima izjutra kovačku vatru i to je, kad je Adnan malo već porastao, sasvim prestalo.

Dok je Adnan još bio mali, Samir se još mučio. Trebalo je skupiti dosta starog papira i naprosto mu je bilo malo vremena. Kad je Adnan porastao dovoljno da vuče kolica, koja mu je napravio otac, počeo je da skuplja papir i Samir je dobio svo potrebno vreme da se bavi svojim zanatom.

-Čuuuvaaaj…! Stiže Roket-Feler! Ja sam – Roket-Feler! – vikao je David i skočio „bombu“ u vodu Vodan-jezera.

-Čuuuvaaaj…! Stiže Bar-Bar! Ja sam – Bar-Bar! – vikao je Adnan i još jedna „bomba“ se sručila u Vodan-jezero.

Razdragan smeh, prskanje, topla voda toplog leta i dva drugara u običnoj, svakodnevnoj igri.

Adnan i David su bili u onim, verovatno, najboljim godinama života. 7-8 godina, dovoljno odrasli da sve mogu sami, dovoljno mladi da budu daleko od ljubavnih i drugih problema, sasvim prepušteni svojoj mašti i otkrivanju sveta koji se otvarao svud okolo sa svim svojim neodoljivim čudima. Adnan i David su bili nerazdvojni, istih godina i stasa, istih navika i želja, neobuzdane energije… Jedan tamnoput, jedan svetlokos, čak i time su upotpunjavali sliku svog drugarstva. Osim što su bili drugari, bili su i poslovni saradnici. Obojica su, ako nisu bili u školi ili spavali i, jednom nedeljno, (obavezno!) u bioskopu, sakupljali stari papir. Vukli su svoja kolica svud po Hartlendu i okolini i sakupljali papir dok ne bi bila napunjena, istovarena kod Davidovog oca, Davida, pa bi krenuli na novu turu. Samo što su Adnanova kolica bila veća. On je sakupljao karton, novine, sve to, a David je sakupljao one male, šarene papiriće koje su zvali – pare. Toga je bilo mnogo manje i Davidova kolica su po pravilu bila poluprazna čak i tim sitnišem. Adnanu je bilo žao, čak je i David povremeno tužno gledao u gomilu u Adnanovim kolicima, ali – to je bilo to i, na kraju, ne ni mnogo važno. Zabava im je bila zajednička i nastavljali su poslove svojih očeva i tu nije moglo biti ni priče ni promene. Očevi su bili zadovoljni što su, hvala Bogu, tako zdravi, puni energije i što nastavljaju njihove poslove i njihovo prijateljstvo. Adnan i David nisu ni gledali na to kao na nekakav rad, posao i obavezu. Njima je to bila igra i način da uzbudljivo provode svoje dane. Vukli su svoja kolica, ali su ona u njihovoj mašti bila prevozna sredstva od jedne do druge avanture, od jednog do drugog čuda sveta i života koja su susretali svaki dan.

Otkrivali su svet. Otkrili su, prvo, Avalon ulicu, svaku kuću i svako dvorište su poznavali kao svoje. Ljudi su prema njima, kao i prema svoj deci u Hartlendu, bili dobronamerni i susretljivi. Otvarali su svoje kapije da se reše nepotrebne hartije, nekih sitnih, šarenih papirića, otvarali svoja vrata da ih počaste sokom ili nekim slatkišem… Adnan i David su otkrivali šupe i podrume pune neverovatnih stvari, čudnih mašina ili predmeta koji su, uz malo mašte, postajali igračke ili neka nova ciglica u njihovom zamku mašte.

Upoznavali su i ljude, ali na svoj, dečački način. Neka teta ili baka je pravila bolje kolače i bila omiljena. Ali, i mrgodna, usamljena starica bi postala „opasna veštica“ i tako zasluživala i više pažnje i uzbudljivije priče. Uredna dvorišta i šupe su bile prezira dostojne a neki ćutljivi i strogi čika  s pretrpanom šupom i zapuštenim tavanom bi postao kralj zaboravljenog, tajanstvenog kraljevstva.

Semjuel Hantington je bio „kralj kraljeva“ i najveći „čarobnjak“! Em je bio glavni u najčarobnijem mestu na svetu, bioskopu, em je bio potpuno rasejani, neuredni starac koji je u svom ogromnom prostoru imao toliko volšebnih naprava, čudnih knjiga i gomile mapa po kojima je preturao po ceo dan dok ne bi našao onu koju traži i ozareno uzvikivao. Semjuel je bio i mrzovoljan, što ga je činilo još zanimljivijim, ali i raspoložen da dečacima pokazuje mape i priča neverovatne priče. Pokazivao bi im nešto na mapama i pričao priče koje su ostavljale bez daha dva dečaka sa četvoro oka i četvoro uva kojih je, pokazivalo se, bilo premalo da upiju svu silu slika i zvukova iz predalekih i prečudnih kraljevstava.

Najuzbudljivija je bila priča o sukobu 7 VELIKIH CARSTAVA…

„Pre mnogo, mnogo godina bilo je 7 Velikih Carstava i u njima je carevalo 7 velikih careva. Bili su to: Car Amer, Car Latin, Car Rus, Car Kinej, Car Afro, Car Islam i Car Japan. Oni su bili potpuno različiti i nisu se podnosili. Zato su morali da ratuju.

Bilo je tu i kraljeva, a neki su možda bili i carevi ili su,bar, to hteli.Recimo, kralj Indi. A bilo je i grofova koji nisu znali kome bi se carstvu privoleli: Grof Pravoslav, Grof Mehiko, mali Ukrain, neki Kurd, jedan Etiop, jedan Turk, veliki Indonez i tako, sl… Tu je, ustvari, bilo i najviše problema. Recimo, grof Pravoslav je malo hteo kod cara Rusa, a malo kod cara Amera. Mehiko je stanovao kod Amera ali je bio rođak Latina. Ukraina su rastrgli Amer i Rus. Kurd je bio rođak cara Islama, ali ga ovaj nije voleo jer je bio vanbračan, nekako i rođak Amerove verenice, Evrope. Etiop je bio Afrov ali je u srcu bio za Amero-Evro… Turk je dušom bio Islamov ali je hteo da se dodvori Amerovoj Evropi. Indonez je bio komšija Kineju i Japanu, ali je bio u srcu Islamov. Kralj indi je hteo da bude Car, a za Japan su tvrdili da je, ustvari, samo grof…

Itd., itd…

Sve te „raseline“ , linije razdvajanja, su stalno bile problem i Carstva su se borila oko njih.“

Adnana i Davida je ova priča toliko okupirala, toliko ponela da su rešili da je pretvore u igru. Skupili su drugare, podelili uloge i počela je igra širom Hartlenda.

Počeli su i problemi.

Evropa, verenica Amera, je htela da se malo oslobodi i da, kako se to kaže, „viđa i druge“… Njen rođak, a Amerov deda, Britan, to nije hteo da dozvoli i stalno joj je pravio spletke. A, Evropin tutor i deda-ujak Englezov, German, je u dnu srca skriveno, mrzeo Amera i hteo da se već jednom složi s Britanom ali ga je privlačila i pruska želja za istokom i da bude kao car Japan. Tu je bio i Pravoslav koji je čeznuo za Evropom a ona ga je stalno kinjila i što ga je više kinjila to je on, kako biva u takvoj „ljubavi“, bio sve blesaviji iako ga je rođak Rus zvao pod svoje okrilje. Ustvari, Rus je oduvek čeznuo da ga Evropa prizna i prihvati, pa i Amer da mu bude brat, ali su oni tražili da im on u miraz preda Sibir, koji je, ustvari, Hartlend. Turk se tu stalno dodvoravao Evropi i ona njemu preko leđa Pravoslava a nadao se da postane važan kod Islama. Ali, duhom su bili mnogo snažniji Kalif i Šah, glavni sinovi Islama, te je po njima Islam, ustvari i bio podeljeno carstvo, jer su se stalno gložili između sebe i nisu marili za Turka. A on je imao mnogo rođaka koji su stanovali kod Rusa i hteo i njih da okupi. Tu je bio i mali ali srčani Izrael, Amerovo posvojče, i on je stalno pravio probleme Islamu.Uostalom, i Kalif je hteo da igra zajedno s Amerom. A Islam je imao i mnogo sledbenika kod Afra, gde je jedino Etiop bio srcem, mada udaljen, s Pravoslavom. Afro, ustvari, još nije ni znao ko je i gde je i njegova sudbina je bila neizvesna, ali, zbog životnosti, velika, iako ga je Amer stalno potajno trovao i nadao se da se to carstvo jednog dana isprazni za „životni prostor“. A, ustvari, Afrovo Carstvo je tek kuvalo u sebi svoje podele u koje mu je još davno Evropa unela zbrku. Afro i Latin, budući da ih je Amer dugo maltretirao, su se nadali da se udruže i osvete. Car Kinej je žurio da se ubaci i kod jednog i kod drugog. Njega je opasno nervirao i car Japan. On je imao malo carstvo i Amer ga je stalno držao pod kontrolom. No, njegova je prednost bila što je dugo pamtio i strpljivo čekao. Neke rane nikad neće da zaboravi. Uz njih je bio i Indi, a on je po znanju bio blizak Šahu, ali ga je strašno nervirao celi Islam. Indi i Šah su imali znanja koja su ih hiljadama godina održavala. Indonez je srcem bio uz Islam, ali je bio komšijski vezan za Kineja i Japanca.

Itd.,itd.,itd.,…

A, svi su, ustvari, s čežnjom gledali na Rusov Hartlend-Sibir…

Kao da igra već nije bila do zla-boga komplikovana, tu su se pojavili i mali, malecni, (po svom mišljenju „car careva“), Vatikan i, u još jednoj ulozi, Izrael. Nisu mogli ni da shvate toliku drskost da se igra igra bez njih. Vatikan je tvrdio da su Latin i pola Evrope sasvim njegovi, kao i pola ili celo Pravoslavovo. Izrael je, preko svojih rođaka, držao sve konce Amerovog carstva…

Ništa, ništa ne valja ova igra kako ju je zamislio čika Semjuel Hantington. Uostalom, on je bio samo uposlenik čika Davida Rokfelera.

Čika David Rokfeler je sa strane gledao ovu igru i grohotom se smejao. Kada se zabuna i gužva pretvorila u haos u kome su svi vikali, neki se i tukli, čika David Rokfeler je podviknuo i prekinuo igru. Svima je dao po bombonu, nekima više, neke je morao da povuče za uvo, najneposlušnijima je poslao svog uposlenika, Ememefa, da ih drastičnije smiri.

Šta ćete, mora se tako s decom! Najbolje je milom, ali nekad mora da radi i ono jedino među ljudima preostalo iz Raja – batina.

Tako je ta igra prekinuta zauvek i, mada malo razočarani, Adnan i David su se vratili starim igrama i nastavili da istražuju čarobni svet oko sebe.

A, svet je svakog jutra osvanjivao nov, svež i opčinjujuć.

Ulica Avalon je bila poznata i već pomalo dosadna. Adnan i David su bili vredni i već je nestalo i starog papira i, naročito, malih, šarenih novčanica. Trebalo je ići dalje. Svet nije imao nameru da zastane i morali su da ga prate. Jer, ako zaostaneš, život ti izmakne pa imaš problem. Adnan i David nisu imali taj problem, čak je moglo da se kaže da su ga povremeno prestizali.

Granice njihovog sveta su se skoro svakodnevno širile, Hartlend je već bio samo maleno jezgro oko koga su otkrivali nova područja, ali su se uvek vraćali svom domu, bliskosti i sigurnosti. To je bilo i najlepše u vezi sa svim pustolovinama.

Jednog dana Adnan je od nekog čuo da u Toledu postoji neverovatno veliko skladište starog papira. Ali, Toledo je bio toliko daleko da je i njegovo ime pre ličilo na zvuk iz neke bajke. No, Adnanu i Davidu, ako je ponešto i nedostajalo, to sigurno nisu bile znatiželja i hrabrost. Osim njih, imali su i pameti da shvate da se za taj put valja dobro pripremiti. Spremili su dosta čokolada i bombona, hleba i mesa za kučiće ako ih usput saleću… I, došao je i taj dan… Krenuli su.

Mada je put bio dalek, nisu brinuli jer su imali svoja kolica a ona su mogla da ih prenesu i do samog meseca a kako li ne samo do Toleda koji mora da je bio bliži.

Dva dečaka, dva poslovna saradnika, dva prijatelja i istraživača su uzeli kolica u svoje ruke i krenuli Avalon ulicom u rano jutro na stranu gde se, pretpostavljali su, nalazi Toledo. Išli su i išli i to im se učinilo lako i jednostavno. Bio je lep dan, put je bio ravan, išli su brzo i lako, poznati predeli su ih pratili…

No, poznati predeli uskoro počeše da zaostaju. Sve češće su se osvrtali da ugledaju poznato drvo, poznatu livadu… Uskoro videše da im je još samo nebo bilo isto i poznato. Pa… to je bilo dobro znanje: ma kuda išao i ma šta radio, nebo nam je uvek isto i jednako.

Put pred njima je već počeo da zalazi u sumračne šumarke koji su, to svi znaju, puni čudesa a većina ih je strašna. Pomalo su već i noge počinjale da bole a i zalihe čokolada i bombona su nestajale. Adnan i David se pribiše rame uz rame i sa sve većim strahom su gledali u senke šumaraka iz kojih su svaki čas dolazili nepoznati zvuci i šumovi. Doduše, posle prvog prestrašivanja, odahnuli bi kada bi prepoznali da je to ta i ta ptica ili se vetar poigrao, ali su već bili toliko napeti da su i na bombone zaboravili.

A, tada, učini im se da je stigao najstrašniji čas. Čula se, isprvo neodređena a zatim sve jasnija buka, neko kloparanje i dobovanje uz povremeno oglašavanje neke strašne zveri. Kad je postala toliko jasna i bliska, kad je bilo jasno da samo što se nije pojavila iza poslenje krivine na putu, Adnan i David se stisnuše i primeniše poslednju, najmoćniju meru zaštite: zažmuriše. (Poznata je velika moć ove zaštite i odbrane, čovečanstvo je vrlo često i uspešno primenjuje i postiže velike uspehe. Još je moćnija ako se kombinuje sa zapušivanjem ušiji…) … što su Adnan i David ovaj put, u strahu, zaboravili tako da su čuli kada se silesija najgorih demona i zveri zaustavila pored njih i utišala. Spremiše se za najgore…nisu ni znali šta je to najgore.

-A, kuda ste krenuli, momci…

Silesija demona i zveri se, verovatno i sama prestrašena i pobeđena njihovim žmurenjem, pretvorila u čoveka sa konjskom zapregom. Konj je pomalo rzao, a nepoznati čovek ih je posmatrao sedeći na sedištu svojih kola.

Krv im se vratila u lice i život u srce.

Nepoznati ljudi nisu bili nepoznata pojava u životu dečaka. Povremeno bi se pojavljivali u Hartlendu i nisu bili zastašujući, uglavnom su bili zanimljivi. Ali, tamo su bili okruženi svim poznatim, ljudima i sopstvenim domovima. Prvi put su sreli nepoznatog čoveka u nepoznatoj zemlji i osećanje je bilo novo i uznemirujuće. (Drevni predački običaj je nalagao da, u takvoj situaciji, prihvatiš pomoć takvog čoveka i da ga kasnije umaltiš do istrebljenja. Tako se vekovima širila „civilizacija“. No, Adnan i David nisu znali za taj običaj.)

-Idemo u Toledo!

-Na dalek put ste se uputili… A, zašto, ako smem da pitam…

-Pa, po stari papir…

-A, zato imate i kolica… Hajde, ako hoćete da vas povezem, penjite se… Ja sam iz Toleda, ustvari – u blizini, imam zamak na La Manči, videćete ga izdaleka… Zovem se Don Kihot! ‘Ajde, Dulsineja! – i kobila lagano krenu.

Popeli su se, ponovo ozarili lica, strašna šuma je izgubila svoju zaštrasivost, čak i ono isto i svima jednako nebo je ponovo postalo vidljivo. Na kraju se ispostavilo da Toledo i nije toliko daleko.

Stigoše. Don Kihot im pokaza zamak. Bio je na jednom bregu, veliki i sjajan, okružen vetrenjačama i svim onim što treba da je oko zamka. Reče im da svrate, ako žele ili im nešto zatreba.

-Najviše starog papira ima Horhe-Luis Bordžes. Pitajte za Bordže, svako zna… Ja nisam u najboljem prijateljstvu s njima, pa… tako… vidimo se!

Toledo je bio mnogo veće mesto od Hartlenda i šuma nepoznatih ljudi se kretala okolo, svi su nekud žurili, vikali i galamili… Nimalo nije ličio na miran i spor Hartlend, gde se svi ljudi pozdravljaju i obavezno nešto i progovore. Adnan i David su se osećali izgubljeno u toj šumi. Nisu znali da su u takvim gradovima, ustvari, svi izgubljeni i da su svi nepoznati, samo su navikli na to.

No, polako, jedno-po-jedno, stigoše do kuće Bordža.

Kuća je bila vrlo stara, izgrađena od kamena, drva i zemlje, kao da se sama izdigla iz zemlje ili se, vremenom, stopila s njom, toliko je bila deo svoje okoline. Nije imala krov, tj. krov je bio ravan, tako da je tavan kući bio sav svet a nebo krov. Prozori su bili mali, samo staklo ugrađeno u zidove, pa su ličili na mnogobrojne oči. Neka od stabala koja su ugrađena u kuću kao stubovi ili grede, su vremenom uhvatila koren i ponovo počela da žive i rastu u okviru kuće. Zemlja, kojom je kuća bila obložena i premazana, je bila ona ista zemlja na kojoj je kuća stajala i teško je bilo razlikovati gde počinje kuća a gde završava tlo.

Zaista neobična kuća a kad, dozvan njihovim povicima, izađe domaćin kuće, videše da je i on neobičan. Po čemu je bio neobičan, teško bi moglo da se objasni. Jeste, bio je poluslep i nosio tamne naočare, ali to je, ipak, sasvim obično, kao i sve na njemu. Ipak, iz njega kao da je izbijala neka vrsta polutame, taman onoliko koliko je od sveta dobijao sumračnog svetla, toliko je svog polumraka vraćao svetu. Malo kasnije će videti da taj utisak dolazi iz podruma kuće u kome je Horhe-Luis provodio veći deo svog života. (Ima ljudi koji za života ostanu mladoliki i sveži. Ima ljudi koji se, naprosto, rode kao već stari pa ih ni roditelji ne pamte kao decu. Horhe-Luis je bio od ovih drugih.)

-Šta je! – oštro progovori Horhe-Luis kad izađe pred dečake gledajući nekako pored njh, pogledom koji je stalno bio usmeren ka nekom horizontu, ivici između neba i zemlje, svetla i tame. Kažu da je tako mogao da vidi drugačiji svet, da vidi sve one prisutne a za druge nevidljive stvari. Kažu da je, tako, mogao da vidi sadašnjost samo kao tanku liniju između prošlosti i budućnosti, da je i prošlost i budućnost video kao polja a sadašnjost samo kao tanku liniju između njih. Kažu da, ustvari, vreme i jeste takavo.

-Šta je…

-Mi smo… došli…

-Došli smo po stari papir…

-… i male, šarene papiriće…

-Rekao nam je gospodin Don Kihot…

-Don Kihot!… Ko vam je to…

-Pa,… gospodin vitez… živi u onom zamku na La Manči…

-Eno, vidite… onde…

Horhe-Luis je gledao u tom pravcu na svoj posebni način i još oštrije nastavio:

-Kakav „gospodin-vitez“, Don Kihot, kakav zamak… Ja znam, a mnogo znam, da tu živi jadni, mali Snačo Pansa u svojoj bednoj udžerici!

-Nego,… nije važno. Zašto ste, ono beše, došli… Deca mi nisu najomiljenija stvar na svetu…

-Mi… za stari papir…

-Ha! Toga, bar, ima pravo izobilje… Hajdete za mnom!

Horhe-Luis ih provede kroz kuću i zatim siđoše pod zemlju, u podrum.

-Evo, to je to! Srušiće mi kuću… Ma, čitav svet će da sruši! Kakva je to glupost, kakvo ludilo!

Adnan i David ostadoše bez daha.

Podrum je bio ogroman, sudeći bar i po tome koliko se videlo na samom početku. Od poda do plafona su bile police i na njima, uredno poređane, knjige i knjige i knjige… Police i knjige na njima su bile uz zidove a zidovi su bili zakrivljeni, kao sfera, spirala ustvari, iznutra. Ustvari, videće Adnan i David, nije bilo ni zidova ni poda. Zidovi su kružili i kružili i pod se spuštao i spuštao i svuda su bile police sa knjigama.

-Auuu…!

-Da, i ja tako kažem… I, čemu to služi… A, uz to, i ne radi…

-Auuu… A, šta možemo da uzmemo…

-Znate, za stari papir, to se posle istopi da…

-Tako i treba! Uzimajte šta god hoćete i koliko god hoćete, sasvim je svejedno… Ja sad idem, deca mi nisu najomiljenija…

Adnan i David su drhtali, što od memljive hladnoće podruma, što od strahopoštovanja pred tolikim bogatstvom.

-Ajde da radimo!

-Ajde… Odmah od prve police. Uzimamo knjige, iznosimo napolje, pa opet…

Skidoše knjige, a nekako su sve bile iste ili bar slične… Kad su uzeli da poneku prelistaju, videli su da su u većini besmisleni nizovi slova i znakova. Tek u ponekoj su uspevali da nađu nešto razumljivo i smisleno.

Skidoše knjige, natrpaše u kolica, iznesoše napolje na svetlo dana, pa se vratiše…

Polica sa koje su skinuli knjige opet beše puna, isto kao i ranije. Zbunjeno se pogledaše, rekoše da su se sigurno zbunili u tom lavirintu, pa ponoviše.

Kad izađoše, hrpa koju su bili napravili od knjiga, beše nestala.

Ponoviše sve i sve se ponovo ponovi.

Mora da su ove od nekog materijala koji nestaje na vazduhu i svetlu. Kao neki mehuri od sapunice. Vidiš lepu sferu, sa nekim lepim bojama unutra, lebdi na vazduhu i raduje te i onda samo puf! – kao da ničeg nije ni bilo.

Odlučiše da odu malo dalje, da potraže i vide, možda nađu neki normalan, koristan stari papir. U tom memljivom polumraku podruma knjige su izgledale kao i sve druge knjige, i pod rukom i pod okom. Napolju, pod svetlom dana i čistog vazduha, samo su bile „puf!“, bezzvučno nestajanje.

No, Adnan i David su bili vredni dečaci i nisu dopuštali da ih savlada razočaranje. Mora ovde, u svom tom obilju… „obilju nečeg“…  treba da ima i nešto vredno.

Išli su sve dalje i dalje kroz taj ravilint knjiga i – na kraju shvatiše da su se izgubili. Pokušavali su da se vrate, da tragom knjiga otkriju put kojim su došli. Tražili su poznate knjige, poznata slova koja bi im pokazala gde su bili i kako da se vrate. Ponekad bi uspeli. Našli bi neki naslov, neki tekst koji im je bio poznat i radovali se i ponadali, ali bi vrlo brzo otkrili da i dalje nisu nigde. Sada već nije više bio u pitanju uspešan posao, sada su samo očajnički želeli da se vrate u svoj svet. Sve više su lutali i sve više zalutavali… Sve više u njima se samo strah…

Počeše da nailaze na duhove… Bile su to samo senke ljudi između polica knjiga koje su besciljno i bezglasno lutale kao i oni sami… (Doduše, neke su imale glas… Među svim tim duhovima, dečaci nisu prepoznavali lica… Da jesu, prepoznali bi mnoge pesnike, filozofe, pisce koji su zadužili čovečanstvo i koje ih poznaje… Da jesu, među njima bi prepoznali one koji nikada nisu napisali ni slovo, ali su čovečanstvo zadužili i obogatili mnogo više od onih koji su pisali… Čovečanstvo bi prepoznalo mnoge ali ne bi prepoznalo armiju nepoznatih, nepoznatih koji su samo govorili i ostavili najvrednije, najvažnije pesme i priče koje su opstale i ostale i koje su materijal od koga opet i iznova i iznova ovi „pismeni“ pišu sve one iste ili slične IZGOVORENE… Ti su još uvek imali glas, imali reč…)

Lutajući, iz jednog pravca poče da ih privlači neka plavičasta svetlost. Predano su se trudili da dođu do nje, svetlost uvek liči na neki spas…

Najzad uspeše!

Bila je to neka zastakljena kutija iz koje je dopirala sivo-plavičasta svetlost i po njenom staklu plivala, kao u sapunici, slova i slova i slova…

Tu se i obradovaše jer među svim onim nepoznatim licima-duhovima ugledaše jedno poznato. Bio je to vitez Don Kihot od La-Manče.

Don Kihot je jahao svoju Dulsineju i jurišao na kutiju plavičaste svetlosti sa strašnim kopljem. Zaletao se i probadao je a koplje bi samo prošlo kroz kutiju kao kroz opsenu i kutija je neporemećena i dalje puštala svoja slova od kojih su se pisale sve one knjige.

-Ah, tu ste!- oglasi se domaćin, Horhe-Luis. A, tu je i Sančo Pansa! Gle, našli ste i moj Alef. Mora da ga je sklonio taj nestašni Sančo…

U rukama Horhe-Luisa kutija je postala plavičasto-siva sfera i sasvim je, to prepoznaše i dečaci, ličila na školski zemaljski globus.

Odjednom… nestadoše…

I Horhe-Luis i Don Kihot-Sančo Pansa i kutija slova-alef-zemljin globus… Na istom mestu ostade samo gomila u rolne smotanih mapa.

Adnan i David se nekako pribraše.

-Pa, posle svega, uzećemo bar ove mape, možda će valjati… – reče Adnan.

-A, evo i nekakvog pečata-kalupa… – reče David. –Možda bi bio dobar za tvog oca.

-Ih, kakvi! Moj otac sve sam pravi…

-Nego, i dalje smo izgubljeni!

-Pssst… – začu se iz jednog ugla.

Adnan i David pogledaše i videše.

Iz ugla im je prilazila jedna jako lepa devojčica.

U tim godinama Adnan i David još nisu marili za devojčice a pogotovo nikad nisu pomišljali da ta neobična, smotana i zbunjujuća stvorenja mogu biti lepa. Ova jeste. Da li se u njima već budila ta snažna potreba za bliskošću, koju jedino žena može da pruži, ili im je bila naprosto – lepa, svejedno… Pogledaše ovu devojčicu očima koje dotad nisu bile budne i tela im obuzeše talasi uzemirujuće, neodoljive privlačnosti.

-Jesu li nestale sve one čudne spodobe… – reče i stade pred njh.

Adnan i David su bili i bez daha i bez misli i nisu mogli da govore.

-Uh, ne podnosim ih… Toliko su čudni i nestvarni a ja ne podnosim te nestvarne likove iz mašte… Jedino stvarnost te drži budnim…

Adnan i David su još uvek bili prestrašeni (kao i u šumici kad su očekivali svu silesiju demona i strašnih zveri a ona postala čovek sa konjskom zapregom), samo što je ovaj put taj strah bio neverovatno prijatan.

-Šta ste se ukipili! Ja sam – Alisa… Alisa, i iz Zemlje Čuda sam. Ko ste vi…

-Ja sam Adnan iz Hartlenda.

-Ja sam David iz Hartlenda.

-Nikad čula… Što ste ovde… Jeste li se izgubili…

-Jesmo.

-Jesmo.

-Jeste li videli ovde jedan zemaljski globus…

-Jesmo.

-Jesmo.

-Je l’ vi stalno ponavljate svoje reči kao odjek…

-Ne.

-Ne.

-Eto! Ha, moraću da uvedem taj običaj u Zemlju Čuda, ako nemate ništa protiv…

-Ne.

-Ne.

-U, baš mi se sviđa da tako govorite. Ako ste se izgubili i ako hoćete kući, ja ću da vas odvedem. Šteta što nije tu onaj globus. Svaka tačka na njemu je ista kao i sam globus, što će reći da je globus izgrađen od sebe samog i da je svako na njemu isti taj globus i… tako… Ali, nije važno! Odvešću vas do Drveta Želja i vi ćete poželeti i naći se baš tamo gde želite. U redu…

-U redu.

-U redu.

-Baš ste slatki… A, evo i Drveta, uvek je tu kad poželiš! Ajde, sad, poželite gde biste da se nađete!

Poželeše.Posle par trenutaka vremena Adnan i David se nađoše na istom mestu, samo mnogo bliže Alisi.

-Hej!… zar ne radi… Ajde poželite ponovo…

Frensis Fukajama je lutao po svetu. Išao je kud bi ga noge odnele i njemu je to bilo sasvim u redu. Išao je putevima, puteva je bilo mnogo i putevi bi ga svakako negde doveli a njemu je sve to bilo isto ili slično. (Zato su i on sam i svi drugi smatrali da je on filozof, iako je bio samo izgubljen čovek.) Ovaj put, kao da je i sam bio pored Drveta Želja, našao se na mestu gde je oduvek želeo da se nađe. Nije to bilo zato jer je našao neko određeno mesto, već zato što se našao u sasvim praznom gradiću, što je bio njegov davnašnji i tajni san. Svega je bilo što i inače bude u gradićima, osim ljudi… Nigde ni jednog jedinog čoveka.

Gradić je bio – varošica Hartlend.

Kad je stigao, bio je već mrak i na ulicama nije bilo nikog. Svetla su sijala i vetar je duvao i nije bilo ni ljudskih glasova ni ljudskih prilika. Taman je počeo da uživa u nadrealnom osećanju zadovoljstva kad se iz jednog pravca začula galama i kad je nahrupila velika gomila ljudi. Sam i, iznenada, preneražen, Frensis Fukajama je sam stajao nasred ulice a prema njemu je išla čitava masa koja je uzbuđeno larmala i razgovarala.

Kada je već bio sumrak i kada se Adnan i David nisu pojavili kući i kada su uznemireni roditelji prošli čitavu ulicu Avalon i kada nigde nisu našli svoju decu i kada su svi saznali da nema Adnana i Davida i svi se zabrinuli a roditelji već bili u panici, ceo Hartlend se podigao na čelu sa šerifom Bžežinskim da traži izgubljenu decu po okolini Hartlenda.

Zato je Hartlend bio prazan.

Srećom po sve, dečake su našli dovoljno brzo. Našli su ih kako sa svojim kolicima spavaju pored starog, najstarijeg i poštovanog, hrasta.

Zato su se, srećni i umireni, ali još uvek uzbuđeni, svi odjednom i svi u galami vratili u Hartlend i požurili svojim domovima prolazeći pored ukočenog Frensisa i ne obrativši pažnju na njega.

Frensis se smestio u mali pansion za putnike-namernike i dugo je te noći gledao na ulicu, sa svetlima i ponekim psom u prolazu i opet bez ljudi, koji su, ovaj put, nestali jer su samo mirno spavali u svojim domovima.

Pred zoru je pala kiša i Frensis je, u onom trenutku kada smo na razmeđi sna i jave, pred samo utonuće u san shvatio:

KRAJ ISTORIJE!

Adnan i David su se probudili i – kao da su se probudili u nekom sasvim novom svetu. Roditelji su ih našli, brigu je pobedilo veliko olakšanje i brižno su ih hranili, mazili, mada su pomalo i vikali, sve kako treba… Adnan i David su zaspali, tvrdo i duboko, iscrpljeni tolikim događajima i emocijama i obojica, svaki u svom domu, svom krevetu, sanjali Alisu…

Dan je bio kišan i nisu otišli ni na Vodanovo jezero niti su mogli da sakupljaju stari papir. Sedeli su uz svoja kolica, začudno mirni i zamišljeni, pod nadstešnicom bioskopa pokušavali da razaberu šta se to i da li se uopšte dešavalo u prethodnom danu, prethodnom svetu.

-…A, rekla je da smo slatki…

-Da. Rekla je „Baš ste slatki!“

-…

-Šta li joj to znači…

Kiša je padala, dobovala, zalivala polja i prala ulicu… Dva dečaka su zamišljeno ćutala pored svojih kolica ispod nadstrešnice bioskopa i suočavala se s novim, čudnim, pomalo bolnim i opojnim osećanjima.

Nešto slično se dešavalo u mislima Frensisa Fukajame dok je kroz prozor posmatrao kišu. Video je mnogo kiša, kao što je video i mnogo sunca i snega i svega ostalog. Ipak, ova kiša mu je izgledala sasvim drugačije. Kako i ne bi – bila je to prva kiša Kraja Istorije! Novo osećanje i potmuo i jak unutrašnji sukob su pravili ogroman nered u mislima i napetost od koje je mogao da pukne. Ne dešava se Kraj Istorije svaki dan! Pa, da mu je to rekao neko drugi – i nekako. Saslušao bi, nasmejao se ili nešto slično učinio i gledao bi svoja posla. Ali, ovo je sam smislio i to je davalo poseban značaj činjenici „kraja sveta“. Prisećao se raznih takvih priča i proročanstava, pa i onog najpoznatijeg, Jovanovog Otkrovenja. Ništa od toga nije kod njega pobuđivalo posebne misli, naročito ne i osećanja. Biće „kraj istorije“, pa šta… Treba i danas jesti, završiti neke obaveze, oprati sudove… Ali, sada je ON SAM to smislio i znao! Treba reći ljudima, ovim ljudima koji brzo prolaze ulicom pod kišom i rade sve besmislene stvari koje i inače rade svaki dan. Treba im reći… Mora im reći!

U Hartlendu, kao i u svim mestima na svetu, su povremeno dolazili cirkusi i slične menažerije sa svojim predstavama i građani Hartlenda su, kao i u svim mestima dok je mašta još živela među ljudima, voleli da gledaju i slušaju ove predstave, da unesu zanimljivu i bezopasnu promenu u svoju svakodnevicu. Kad je Frensis Fukajama stao pod nadstrešnicu bioskopa i počeo svoju priču, svoj govor pred zbunjenim Adnanom i Davidom, uskoro se skupila nekolicina ljudi, prekinuta u svojim ne toliko važnim poslovima i privučena, eto, nekom novom predstavom. Frensis nije izabrao baš najbolje vreme za svoju propoved. Padala je kiša i ljudima nije bilo baš prijatno da stoje i slušaju, a i onako su, dosad, često slušali o „krajevima i propastima sveta“ koji, doduše, nikako nisu dolazili, ali nisu zbog toga zamerali ako bi im se dopala priča. No, ovaj put, uz propovednika su sedeli i Adnan i David, pokretači jučerašnjeg uzbudljivog, stresnog ali, što je najvažnije, srećno završenog događaja. I, mada su oni samo zbunjeno sedeli tu gde su i sedeli i nisu ništa radili osim što su bez imalo razumevanja gledali u uzbuđenog Frensisa, kroz grad se pronelo da Adnan i David s nekim čovekom pred bioskopom pričaju o „kraju sveta“. To se očas povezalo s njihovim, sada je ispalo – „misterioznim“ nestankom i stvorena je odlična osnova za veliko interesovanje.

Masa ljudi se u napetom žagoru okupila ispred bioskopa i, mada je prohladna kiša smetala, stoički je trpela u želji da razjasni „misteriju“. Adnan i David su ostali da sede i ćute pored svojih kolica, ni krivi ni dužni (da li!), ali i uplašeni pred tolikom masom.

Frensis Fukajama je počinjao i nastavljao svoju priču. Počeo je pričom svog cenjenog pretka, Platona.(Barem je on čuo od njega, a čija je…)

„Od početka ljudske povesti, postojale su Zlatna, Srebrna, Bronzana i Gvozdena Epoha…“

U skladu sa svojom epohom i ljudi su bili „zlatni, srebrni, bronzani i gvozdeni“.

Zlatni ljudi su,dakako, kao i zlato, bili moćni, pametni, vredni, dugovečni, nepropadljivi… Živeli su svi zajedno, pevali umesto da trapavo govore, živeli u skladu sa svetom i prirodom, u srcu bili svi povezani između sebe i živeli su srećno, mirno…

Srebrni ljudi su pomalo počeli da se kvare, veze među njima su slabile, pevanje se pretvorilo u različite govore, kraće su živeli, tu i tamo se među njih umetala zla misao i počeli su da se dele, ali je to još uvek bila moćna rasa i život je bio dobar.

Bronzani ljudi su već počeli da se trajno dele i, što je najgore, počeli da zaboravljaju ko su, odakle dolaze i kuda idu a zlo i nevolja su se umnožili. Tada se svet već i iskrivio i ljudi su počeli da se sukobljavaju. Mada su živeli mnogo kraće od svojih predaka, život im postao težak i sećanja sasvim zamrla, još je to bila podnošljiva situacija u odnosu na ono što se desilo njihovim potomcima.

Gvozdeni ljudi su živeli teško, zaboravili su sasvim drevna znanja, život im je bio besmislen i kratak i, što je najgore, njihova istorija je postala priča o zlu, sukobima, ratovima… Ali, na neki iskrivljen i jadan način – još su bili ljudi!

„No, ti ljudi više nisu mogli da žive bez gospodara. Umesto da sami gospodare svetom koji im je dat na uživanje, negovanje i brižništvo, počeli su da jeftino prodaju jedino vredno što su imali… Ustvari, malo je reći „jeftino!“… Sloboda je najveći dar i jedino što čovek zaista poseduje kao svoje lično. Ništa drugo sam čovek ne poseduje! E, to JEDINO što imaju, ljudi su davali za – NIŠTA!“

Počeli su da sami sebi postavljaju gospodare, a gospodari su po pravilu bili zli i naopaki i „zlo i naopako“ postadoše PRAVILO  po kome su živeli!“

„No, ipak je među njima bilo onih koji su, makar i nesvesno, još težili za pravdom i slobodom… I, borili su se!“

„Borili su se za pravdu, jednakost, sreću i slobodu. Borili su se i rečima i rukama i srcem… I, bili ismejani i prezreni od svojih „saživotnika“, ljudi koji su postali bezlična i ljigava masa koja je stalno vikala: „Gospodara! Gospodara nama dajte! Zlog gospodara da nam život sisa a mi ćemo da mu prinosimo svoje žrtve!“

„Tada je počela Epoha Papirnih Ljudi! To je Nov Svetski Poredak!“

„Papirni ljudi više nisu bili ljudi. Samo su telom ličili na ljude, ona prava ljudskost je istočena iz njh. Srca više nisu imali, sada ih je i razum napustio. Obožavali su papir i njemu se klanjali, i decu svoju su žrtvovali za papir… Nisu više bili ljudi, bili su samo papir po kome su pisali njihovi gospodari… Pisali, brisali, pisali… I, ta slova, to što bi napisali na čoveku – čovek je bio samo TO!“

Masa ljudi Hartlenda je već počela da se razilazi gunjđajući. Bili su zabrinuti i sve im je bilo jasno! Sve! Čuli su i videli! Čuli su Frensisa i videli Adnana i Davida. Sve je jasno! Pa, zar ceo svet ne zna da Adnan i David sakupljju papir! A, ovaj čovek im je rekao! Biće „kraj sveta“ i to zbog Adnana i Davida!

Sve je jasno! Zar nisu svi sve videli i čuli! Svojim očima i svojim ušima!

Adnanovi i Davidovi roditelji su bili vredni i ozbiljni ljudi i nisu imali ni vremena ni volje za ovakve predstave. No, sve su čuli i Adnan i David su ovaj put bili ozbiljno kažnjeni. Mislim, dečaci su dečaci i čine nestašluke, tako i rastu i postaju ljudi. Ali, ovaj put su preterali! Ni manje ni više nego – kraj sveta! Ljudi još ni letinu nisu skupili te godine a oni prave „kraj sveta“!

Ljudi, naravno, nisu baš sve verovali tom čudnom čoveku, već i ime su mu zaboravili! Pa, nije im ovo bio prvi „kraj sveta“! Ipak, par dana su čvršće zatvarali prozore i zaključavali vrata, a neki su čak i ostavljali svetlo tokom noći… Ko ga zna… Za svaki slučaj!

Adnan i David, svako u svojoj kući, ništa nisu shvatili i neko vreme su provodili u svojim domovima zatočeni i zbunjeni! Nisu razumeli, ali ako su roditelji bili ljuti, mora da ima nešto i TO više neće da rade… mada nisu znali šta su pogrešili, više neće da greše. (Da li!)

Život je bujao u njima i bunio se u tom skučenom prostoru, makar bio i rođeni dom. Bilo im je tesno i teško. Srećom, svako za sebe, imali su Alisu u svojim mislima i nekakav drugačiji i opojniji svet se otvarao u njima. Tako su mogli da podnesu ovaj drugi, iznenada teži i naporniji nego što je bio.

Posle nedelju dana dobili su svoja kolica i pravo da i dalje skupljaju stari papir.

Nisu ni pamtili da su ikad bili toliko razdvojeni i pri susretu se prijateljski snažno zagrliše i nasmejaše.

-… A, rekla je da smo slatki!

-Da! Rekla je „Baš ste slatki!“

-… Šta li to znači!…

Dva drugara, dva poslovna saradnika, dva prijatelja… Uzeše u ruke svoja kolica i zakoračiše Avalon ulicom.

Skoro da je nisu prepoznali. Ulica je bila drugačija, lica ljudi su bila drugačija.

Naravno da su ljudi zaboravili i ime onog čoveka i „kraj sveta“ ali im je pogled na dva prijatelja s kolicima vratio neprijatno sećanje i na trenutak bi se namrštili. Oni osetljviji čak nisu hteli da im daju stari papir.

Prvi put su se u svom životu Adnan i David našli pred licima sveta koji nije bio dobronameran i prijatan. Zbunjivale su ih te senke na licima i neprijatan sjaj u očima. Prvi put im se predstavio neki drugi svet, nije bio onaj stari, sjajni svet u kome su samo čuda i avanture bili novi. Zakoračili su u svet senki.

Kat-kad bi otišli na kupanje na Vodanovo jezero. No, bili su malo zamišljeniji, nije bilo nezadrživog smeha i „Roket-feler“  i „Bar-Bar“ „bombi“ da skaču i eksplozivno pljusnu. Sada su se borili protiv vodenih čudovišta i spašavali od njih Alisu. Pa… moglo bi se reći da je sada bilo i mnogo uzbudljivije i – nekako lepše… Zaboravljali su lica sa senkama, bili su snažniji, ozbiljniji… Moralo je: nije lako s čudovištima!

Uskoro se sve vratilo u normalu. Ljudi u Hartlendu su bili suviše vredni i pošteni da ih ozbiljnije ometu sitnice kao što je „kraj sveta“ ili nešto slično.

Adnan i David su se setili onih mapa.

U međuvremenu, David-otac je pogledao onaj kalup, pa, pošto mu nije bilo sve jasno i pošto je bio od metala, otišao je da se posavetuje sa svojim prijateljem, Samirom. Samir je pogledao…

-Ih! Davide, ovo je kalup za pravljenje onih tvojih šarenih papirića što ih zoveš „pare“. Sada ćeš moći da sam praviš svoje smešne šarene papiriće!

Prijatelji su još malo porazgovarali, počastili se pričom, „lepo i pošteno“, što bi se reklo, i David je od tog dana počeo sam da pravi svoje male, šarene papiriće… Smešno!

Adnan i David su mape odneli, kome drugom, Semjuelu Hantingtonu.

Semjuel se baš obradovao. Mape su bile lepo izrađene, bogate… Najviše je bilo onih koje su prikazivale svet, a čak je bila i jedna koja je prikazivala područje između Velikih Jezera, sa Hartlendom u srcu. Iskusno oko mapologa je prepoznalo veliku vrednost ovih mapa i Semjuel je bio i zadovoljan i toliko srećan da je odlučio da za Adnana i Davida učini nešto dotad nezamislivo: da im priredi posebnu bioskopsku predstavu. Samo za njih dvojicu, van bioskopskog reda i – besplatno. Adnan i David samo što nisu svisnuli od neočekivane i nezamislive sreće. Kako je to, uopšte, bilo moguće: bioskop samo za njih!

Seli su u počasna sedišta u prvom redu, gde su sedeli samo najugledniji ili najjači građani Hartlenda, pogašena su svetla i počeo je film.

Film je bio o smešnom, malom čovečuljku sa šeširom, štapom i cipelama. On je radio u fabrici, na pokretnoj traci po kojoj su tekli razni mašinski delovi, ali nije bio kao mašina i bio je nespretan i stalno mu je nešto bežalo i padalo i posle se svađao i jurio sa nekim ljudima i na kraju ih je sve pobedio i otišao prema horizontu smešno hodajući i vrteći štapom i držeći pod ruku jednu lepu tetu. Adnan i David su se smejali i uzvikivali i radili sve što su i inače radili u bioskopu, ali – nekako nešto nije bilo u redu… Osvrtali su se po praznom bioskopu sve nešto tražeći i ko zna da li su shvatili da im nedostaju građani Hartlenda u tom mraku gde su inače sve oči, zajedno, bile uperene u platno na kome je svetlo prikazivalo slike.

Film se završio i otišli su svojim domovima, ali su osećali da nešto nije kako treba.

A, Semjuel Hantington je proveo budnu i besanu noć. Gledao je u mape i sve mu je na njma bilo poznato i razumljivo, a, opet, nekako je… Pa, da se tako kaže: izmicalo! Kao kad gledate u one slike sa tačkama ili kružićima ili već nečim što je gradi sliku koja izgleda mrljavo i neraspoznatljivo sve dok se oči ili razum ne usredsrede i odjednom vidite jasnu sliku. Kad vam oči ili razum malo mrdnu, opet se slika zamuti i izgubi. Tako je bilo s ovim mapama, samo – drugačije… Na njima ste lepo i jasno sve videli i razumeli, ali vam je u uglu očiju nešto kao treperilo i kada biste pošli za tim, mapa bi se odjednom pregrupisala, prikazivala nešto drugo ili – ništa.

Semjuel Hantington nije razumeo… nije razumeo – ništa…

Nekog od tih dana Adnan i David su ponovo došli i Semjuel je hteo da im još jednom „pusti bioskop“ i to da od nekoliko izaberu jedan film po svojoj želji. Dečacima je za oko zapao film sa naslovom „Vamp-žena, Amer’ka“. Mislili su da je to „vampirski film“. Voleli su da gledaju filmove sa vampirima, mada su ih plašili, donosili košmarne snove i budne strahove od senki, ipak su, eto, kao i svi, voleli da ih gledaju. No, ispostavilo se da je film o nekoj lepoj teti koju su svi voleli, čak i oni koji su je mrzeli. A, ona je volela samo jednog, nekog Mamona. Amer’ka je bila zaista lepa i zavodljiva teta. Svojim izgledom i ponašanjem, svim onim što vešte žene („veštice“…) učine da muškarci pate zbog njih i zbog patnje ih još više vole pa više pate… Itd… (Pa, slično kao što su i dečaci i svi ostali voleli da se plaše od vampira, pa… pate od straha i onda ga „vole“…) Tako su svi patili zbog Amer’ke a Amer’ka je patila zbog Mamona. (Bilo je par njih koji su pričali da ona nije dobra, ali ih niko nije slušao.) Posle je Amer’ka prilično propala, naročito zbog Mamona i naročito kad je on počeo da „viđa“ i druge. Neki, oni koji su je iskreno voleli, su tvrdili da je ona još lepa i zanosna. Neki su se razočarali. Neki su je omrzli… A, svi su i dalje patili, bili bolesni zbog nauzvraćene ljubavi i i dalje se bolesno ponašali i kada je sve bilo gotovo. A, bilo je gotovo kad je Mamon sasvim uništio Amerku, pa zatim i ostale… Film se, svakako, nije srećno završio!

Adnan i David to nisu videli. Pošto su u početku napeto iščekivali kad će, već, da se pojave vampiri da se kao ljudi pošteno isplaše, a zatim ništa nisu razumeli od toga što se dešavalo u filmu, zaspali su i tek na kraju ih je probudilo svetlo. Bili su sasvim razočarani i rekli da više nikad neće gledati takve filmove i nikad više sami, bez ostalih Hartlenđana.

A, i ta Amer’ka nije bila ni nalik njihovoj Alisi.

Semjuel Hantigton se i dalje mučio s mapama. Ponekad bi u toku noći nešto razabrao i, malo umiren, zaspao. Ujutru bi ga ta ista mapa dočekala izmenjena, drugačija… Da li su se to boje razlivale, ili su igre svetla i senki stvarale nove slike ili opsene za oči i razum… Nije mogao da shvati!

Na kraju, mada ga je sujeta vrsnog poznavaoca sprečavala, ipak je pobedila gladna znatiželja i pozvao je sve viđenije građane Hartlenda da pogledaju mape i, možda, nešto primete što je njemu stalno izmicalo. Među njima su bili i David Rokfeler i šerif Bžežinski.

Svi oni isprva nisu razumeli zašto ih je, uopšte, Semjuel pozvao. Mape k’o mape, ima ih mnogo i možda nekome i trebaju, ali njima u savršeno poznatom Hartlendu u kome su živeli i nisu imali ni želje ni potrebe da putuju u nepoznata mesta i nepoznat svet, mape nisu bile ni potrebne ni zanimljive. No, ipak, nov pogled, pogled odozgo, s neba, ih je malo zainteresovao. „A, vidi Vodanovo jezero! Pomalo nalikuje na srce, zar ne!“ „Evo je ona moja njiva, onde pored šumice… Ne bih rekao da je međa baš ovde!“ „Ovog drveta pored moje kuće više nema, isekao sam ga. Trebalo bi da neko povede računa o tome i promeni na mapi!“

Ta rečenica štrecnu Semjuela. „Mape koje se menjaju! Mape koje se menjaju kako se i sam svet menja… Ili… Ili – mape koje menjaju svet!“

Nekako u isto vreme šerif Bžežinski, prethodno vrlo zadubljen u jednu mapu, nervozno ustade i reče samo:

-Znao sam!

…i brzo ode iz prostorije.

Iznenada, neočekivano pa i nepristojno… Ali, ljudi su znali njegovu narav i pređoše preko toga.

Nisu znali njegove misli, a te su bile:

„Znao sam! Svet je isti kao i ovo područje oko Velikih Jezera. Ono je umanjena slika sveta… Sa Hartlendom u sredini, u srcu! Onaj samoživi i pokvareni Petar Drugi VLADimirovič Putin je zauzeo moje Srce Zemlje, moj Hartlend, moj Sibir! On kaže da je taj neki Jermak, taj neki kozak koji nije imao drugog posla nego se prošetao s par hiljada vojnika kroz Sibir…( A, bežao je od zlih Rusa i bio je MOJ PREDAK!) sve do moje Aljaske, koju smo ipak spasili, i svu tu zemlju koja nikom nije trebala, sve da mu je i poklanjaš, dao tim pijanim i ludim Rusima… E, to je moje! MOJE!

„Neće više moći tako!“

-A, vidi, vidi… – reče David Rokfeler pažljivo gledajući u jednu od mapa, baš u onu koja je najviše mučila Semjuela. U gomili nepostojanih i čudnih mapa, ova je bila najnepostojanija i najčudnija. Ličila je na mapu sveta. Na prvi pogled je bila kao i sve mape sveta, mogao si tu da vidiš i Ameriku i Afriku i Evropu, pa čak i Australiju i Antarktik, sve je ličilo ali – nije bilo isto. Preko svih zemalja, preko celih kontinenata su bile razlivene neke boje, neke drugačije granice država (pa si, recimo, video neku Nemačku, ali su preko nje bile razlivene neke boje, negde čiste, negde su se mešale i prelivale, pa se VIDELA neka druga i drugačija Nemačka.) i sve je nekako bilo mutno i izmešano i, na kraju svega, uopšte nije ličilo na svet koji si na početku mislio da vidiš. Da bi bilo još čudnije, te boje i oblici koji su se prelivali preko zemalja, država i kontinenata, imale su neke druge oznake i imena. Uglavnom, bilo je sedam glavnih boja. Zajedno sa „prelivima“ između njih bilo je Dvanaest Carstava.

-Vidi, vidi… – nastavljao je David. Ova boja ovde, vidiš ovu površinu, zove se isto kao firma mog rođaka, Davida Rokfelera. Znaš, onog, svrati ponekad… On je sin, Davida Rokfelera, našeg zajedničkog deda-ujaka. A, gle, ova druga se zove isto kao firma onog mog drugog rođaka, Davida Rokfelera, onaj što se ne slažemo baš najbolje, ali, šta da se radi, rod je, po onoj drugoj grani od Davida Rokfelera, ma sećaš se kad smo išli zajedno na izlet… (posle nekog vremena nabrajanja, dalje…) Ova deveta je Davida Rokfelera! Ova jedanaesta… E, ova nije! Ova je od onog našeg sirotog rođaka, Rotšilda… Šta ćeš, trudi se čovek, ali ne vredi… Da mi daš ovu mapu da malo pogledamo sa ženom. Znaš li da sam skoro zaboravio na ovog rođaka, Davida Rokfelera, otišao je čak u Kinu… Nije u redu da se rođaci ne viđaju i zaboravljaju. Moram da se dogovorim sa ženom i da se okupimo i obnovimo rođačke veze, da posedimo i počastimo se … „Lepo i pošteno!“

Semjuel mu sa zadovoljstvom dade tu mapu. Ionako ga je samo mučila i nije znao šta bi s njom. U to, opet iznenada, banu šerif Bžežinski i nervozno reče:

-Uzeću ti ovu mapu! Treba mi, moja je!

Uze i ode. Semjuel slegnu ramenima uz saučesničko-prekorne poglede svih prisutnih građana. Taj šerif je, zaista, neuglađen!

-No, pa ta mapa i nije nešto korisno. Mapa Velikih Jezera sa Hartlendom u sredini, u srcu, takoreći… a nama je sve to poznato… iz života. –  pomirljivo reče Semjuel.

David je sa ženom pogledao mapu, koja je, na svoj način, bila popis svih njihovih rođaka. Odlučili su da ih čim pre pozovu i sazovu na neki veliki porodični ručak, da se počaste i do mile volje ispričaju. Lepo i pošteno!

No, do tada, David je imao dosta posla oko svog novog posla. Počeo je da topi papir i da pravi svoje male, šarene papiriće. Izgledali su sasvim lepo, prelepo čak, i David je bio jako zadovoljan.

Počela je masovna proizvodnja.

David nije znao da će tako sebi natovariti strašnu nevolju na vrat.

Ljudima su se šareni papirići jako dopali. Davidu je i dotad posao sa sakupljanjem i menjanjem šarenih papirića išao dobro. Sa ovim novim, njegovim lično, iz njegovog novog kalupa, posao je prevazišao sva očekivanja.

Ljudi su ih obožavali, naprosto su ludeli zbog njih. Isprva građani Hartlenda, a zatim se pročulo u široj okolini, pa je i sav živalj iz oblasti Velikih Jezera počeo da dolazi i traži šarene papiriće.

David nije očekivao tako nešto i našao se u čudu. Zaposlio je još ljudi, da sakupljaju stari papir, da ga tope i izlivaju u onaj kalup… Nije se stizalo! Ljudi su nahrupili iz svih krajeva, sve novi i novi, stari su se ponovo vraćali i gomila je dan i noć stajala, sedela, ležala, spavala ispred kuće Davidove kako bi dobili svoje šarene papiriće.

Hartlend je izgubio svoj mir i red. Ranije bi poneki nepoznati čovek došao u Hartlend, pobudio manje ili više interesovanja i nestajao tragom svoje sudbine. Sada je masa nepoznatih ljudi bila ispred kuće Davida. Kada više nisu mogli da svi tamo stanu, počeli su da se šire Hartlendom  i ispunjavaju sva moguća i nemoguća mesta, sve čekajući svoj red i šansu za neki šareni papirić. Da se razumemo, najveći broj tih ljudi su bili pristojni, normalni ljudi i u drugim prilikama bi bili poštovanja dostojni. Jeste, našlo se tu i nešto nepristojnih, neuglednih, čak i sumnjivih ljudi, ali nisu bili samo oni problem. Hartled, jednostavno, nije mogao da primi i „svari“ toliko ljudi. Bilo je previše!

Najugledniji ljudi Hartlenda odlučiše da odu do Davida, da porazgovaraju i tako, kao i uvek, lepo i pošteno reše problem. No, nije bilo lako. Prvo, jedva su mogli da se probiju do Kuće Davida. Drugo, veći deo njih je i sam, kao zahvaćeni nekom zaraznom groznicom, oboleo i počeo da se bori za svoj deo šarenih papirića. Treće, David je bio u tolikoj muci da sve to organizuje da je bio van sebe. Svi iz porodice su radili, zaposlio je koliko god je mogao ljudi… Nije moglo da se izađe na kraj sa svim tim ljudima koji su pomalo gubili razum u svojoj groznici…

Najveći problem je bio što je postojao samo jedan kalup i s njim se nikako nije moglo raditi brže. (Verovatno će svako razuman odmah pomisliti da je David mogao da prekine posao, da zamoli ljude da dođu drugi put i s više reda. Ali, David je bio dobar čovek i uvek je želeo da učini ljudima. Osim toga, ljudi su već počeli da ne budu ljudi i u svojoj groznici više nisu bili baš… pa, zašto ne reći – nisu bili normalni!)

David ode do svog prijatelja, Samira.

Samirova kuća je bila na drugom kraju grada i oko nje skoro da uopšte nije bilo gužve. Prilazeći, David već poče da se oseća lakše. Nije bilo gužve, nije bilo galame, nekog da te vuče za rukav, nekog da pita ili zahteva, nekog da moli ili preti… David ponovo začu vetrić i ptice, vide travu i lelujanje grana, oseti sunce, srce mu se okupa u miru i tišini i, kad uđe u kuću Samirovu, duša Davidova se oslobodi i zaplaka.

Tronut beše Samir videvši tako svog prijatelja. Retko se odrastao i ozbiljan čovek zaplače. David – nikad dotad! Bio je stabilan, razuman i, iznad svega, jak čovek. Oslonac porodice i čitavog grada. E, taj i takav čovek je sada plakao, skoro da se tresao, u kući Samirovoj.

Pusti Samir bez reči da se David isplače, da mu se duša rastereti i da se smiri.

Zamoli ga David da vidi može li da mu načini još kalupa kao onaj koji je imao za pravljenje šarenih papirića.

Šta je imalo da ga moli! Kad je nevolja i kad čovek tako pati, treba… mora se učiniti sve za njega, pa makar i ono što ne mislimo da je baš dobro (kao kad se, recimo, pijancu u krizi mora dati piće…). Samir je, znamo, bio takav kakav je bio, makar da je to značilo i ono što je David zvao „težak čovek“. Pravio je Samir što je trebalo ljudima, ali kada bi rekao „dosta je!“, to bi bilo – to: dosta! Nije bilo sile… Ali, znao je Samir da je David mekši u tome da čini ljudima i – šta se sada tu može… Valjalo je pomoći.

Trudio se Samir i trudio, bio je i voljan i bio je majstor, kovač kome nije bilo premca. No, novi kalup se nije dao napraviti. Nikako!

Posle mnogo dana i pokušaja na kraju reče:

-Davide, ne ide… Kao da ovo tu (pokaza nekako gadljivo na kalup) i nije od čoveka, kao da nije delo ljudskih ruku i pameti. Prekini, Davide, sa svim tim.

-Kako bih to hteo, Samire… Kako bih hteo! Više od života! Život mi se u pakao pretvorio, porodica mi je zatvorena u mračnom i dubokom kazamatu, ne vidimo se i ne čujemo, misli sopstvene ne čujem… Hteo bih, i kad ovde s tobom sedim, sve mi je jasno i očas bih ostavio to nesrećno delo i vratio život svojoj porodici i celom gradu. Ali, Samire, kad odem tamo, kao da mi se pamet izgubi i kao da se zaglibim u nekom „živom“ – a mrtvom blatu i obuzme me neka sila i u njenim sam rukama. Ne pušta me i ne vidim izlaz. Zovu me „gazda“ i „gospodar“, svoju slobodu mi daju kao crno ispod nokta, dece se odriču… a ja sam samo rob, samo bedna glina, bez volje i pameti, u nečijim rukama, samo drpavi lutak na končićima koje neko vuče.

-Pobegni s porodicom kod mene, Davide!

-Ne mogu, ne da… – reče David i ode svojim putem, pogrbljen, klonuo, ostario…

I, tako se to nastavljalo…

Uskoro je nestalo i truni starog papira. Počeše da tope krpe i razno đubre… Šareni papirići su morali da se proizvode.

Nekim nesrećnim slučajem, otkri se da papir može da se pravi i od životinjskih koža. Nije bilo ni korak odatle, odmah počeše i ljudske kože da koriste. Dovodili su ljudi svoju decu, žrtvovali ih, sebe same su bacali u kotao gde se kuvala masa za livenje šarenih papirića.

Šareni papirići su morali da se proizvode.

Srušiše crkvu, džamiju i sinagogu…

Srušiše i napraviše oltar za boga papirnoga…

Gadno je i misliti i govoriti o svemu tome što se dešavalo. Gadno je a mora se reći, makar i u tek nekoliko reči da se opiše, možda će se razumeti i pamet sačuvati…

Ljudi više nisu bili ljudi. Bili su gubava i gnojava bolest koja hoda svetom i bljuje zlo i gad…

A, onda… Svi pomisliše da je došao spas. (Tačnije, nisu pomislili, jer su bili obuzeti svojom bolešću i mislili su samo o šarenim papirićima, ali im se, pri vraćenoj pameti, učinilo da je došao spas.)

Nekim čudom, šerif Bžežinski je ostao izvan svega toga. U početku je pokušavao da održi neki red i jurio je dan i noć svud po Hartlendu i pokušavao da održi građevinu iz koje su neprekidno ispadali kamenovi i pesak curio ne sve strane i ni hiljadu ruku ne bi bilo dovoljno a kamo li samo dve šerifove. Na kraju je pao od iscrpljenosti i dugo proveo u krevetu. Kad se malo oporavio i pogledao u kakav haos se pretvorio Hartlend, iznenađujuće mirno se okrenuo i vratio u svoju kuću.

Otvorio je svoju mapu i ponavljao:“Moje, moje, moje…“

Verovatno bi dugo ostao u tom stanju obamrlosti da jednog dana kroz prozor nije ugledao trojku konja upregnutih u sanke… Da, sanke! Iznad njih je stalno bio snežni oblak i sneg je padao ispred njih ma kuda i koliko brzo išle…

Sankama i snegom je upravljao Petar Drugi Vladimirovič Putin.

-VLAD! VLAD, VLAD, VLAD…

Krv jurnu u bledo lice šerifa Bžežinskog, prolupa mu srce i zabubnja mozak. Arhi-neprijatelj je bio tu, u njegovom Hartlendu!

Petar Drugi Vladimirovič Putin je, ustvari, bio došao samo po svoju dozu šarenih papirića. Na Brzezinskog odavno nije ni pomislio. Vodio je svoj neobuzdan, povremeno i lud život, vozio se okolo na sankama i u svemu tome za Brzezinskog nije bilo mesta. Štaviše, mada je iza njih bila istorija sukoba (o kojima smo saznali iz ranijih misli Bžežinskog), Putin nije mnogo obraćao pažnju na Brzezinskog koji je za njega jedino bio – dosadan. Putinu je, kao i svim ljudima i narodima, bila potrebna doza šarenih papirića i po njih je, iz svog rodnog, nedalekog Peterburga, došao u Hartlend. Ni pomislio nije na Brzezinskog, a i da jeste, samo bi se nasmejao.

No, uvređeni, povređeni, posednuti, Bžežinski je to shvatio kao direktan napad. Za njega je on bio samo…

-VLAD! VLAD, VLAD… – vikao je trčeći prema Putinu i njegovoj trojci i mahao mapom kao drevni olimpski Zevs gromom i usmeravao je na Putina.

Na tren Putin začkilji očima u čudnu priliku koja je trčala prema njemu i mahala nekim papirom. Onda se dobroćudno nasmeja…

-Brzezinski, rođeni moj! Pa, otkuda se ti stvori! Amo, amo… Daj da gucnemo po gutljaj glavolomke-votke, da se bratski zdravimo… Ma, šta ti je, čime to mašeš na mene… Kakav ti je to papir… E, papir imaš a svi propadosmo zbog njega! A, ti imaš a kriješ, vraže mali! Nije lepo da tako…

-Evo ti! Evo, ovde piše i lepo se vidi: Sibir je moj! Moj!

-Ih, što si prznica, Kazimire… Zar ti nisam sto puta rekao…

Bžežinski postavi mapu  na zemlju.

-Evo, gledaj! Sve je ovo moje!

I

Mapa poče da se širi po zemlji.

Začuđeni, odjednom bez glasa, Putin i Brzezinski pogledaše u mapu na zemlji koja se širila, pratila svaki kamenčić i svaki trun prašine i oblikom se stvarala po njima.

Isprva sporo, pa sve brže, mapa poče da zauzima sve ono što je prikazivala i na čemu se sada našla. Postajala je sam predeo koji je prikazivala.

Putin i Brzezinski podigoše noge, mapa prođe ispod njih i produži ulicom, pa prema kućama…

Putin i Brzezinski su zblanuto gledali.

-IH! – reče Putin. –Vidiš šta si sad uradio! Eh, Brzezinski, nesrećo jedna! Dobićeš što si tražio! – reče Putin, pope se na svoju trojku i odjuri ka Peterburgu.

Bžežinski pokuša da podigne mapu sa zemlje, ali uzalud. Mapa se već utisla u zemlju, pretvarala je u samu sebe i brzo se širila preko Hartlenda i dalje.

Gledao je u nju i kad nešto ugleda, brzo poče: „Moje, moje… Eno, vidi se!“

Mapa se strašno brzo proširila preko oblasti koju je prikazivala. Verno je oslikala svaki detalj sveta i pretvarala ga u samu sebe, u mapu.

Svet je postajao mapa i šta god su ljudi, čim bi uspeli da se saberu, pokušavali, nije imalo nikakav efekat.

Čitava oblast Velikih Jezera postade mapa. Hartlend je bio… kao srce mape.

Hartlend je postao Hartija-lend.

Sve je postalo papir.

Mapa ljude nije dodirivala. Već su bili papirni.

Prvo što su ljudi razabrali je da je odjednom, kao obrisana, nestala bolest šarenih papira. Vratili su se ljudi sebi i svojoj svesti i nerado se prisećali manije koja ih je bila obuzela i čudili su se i stideli. Šareni papirići su na sve strane leteli nošeni vetrom ili padali u vodu i tu se topili.

Vazduh i voda su ostali vazduh i voda.

Zemlja je postala papirna.

Kuća Davida je bila u haosu, kao posle neke katastrofe. Prepuna šarenih papira.

Pokušali su da je urede, kao što je i ceo grad pokušavao da se uredi i vrati u neko ranije stanje na koje su, doduše, imali sijaset primedbi, a sada, kad je bilo u oblasti nepromenljive prošlosti, im se činilo kao lep mali raj. Teško je išao taj posao… Nikako, zapravo…

Došli su da pomognu svojim prijateljima i Samir i Adnan. Njihova kuća je pretrpela sasvim malo u tom haosu, kod njih je skoro sve bilo isto… Naravno, nije sasvim jer se promenila okolina, uvek ljudi, čak i kada se na poznaju, utiču jedni na druge… Nismo mala, usamljena, besmislena ostrva u okeanu slučajnosti…

Pomagali su… Najviše muke je bilo s gomilom šarenih papirića. Bilo ih je preterano mnogo. Posle svega, svi oni koje nije mrzelo da dolaze ili su bili vrlo zluradi, svi oni koji su do pre nekoliko dana hteli svoj život, život svoje dece, svoju slobodu da daju za te šarene papiriće, sada su ih vraćali… Nikome nisu trebali, pa ni Davidu, ali nije moglo da se dopusti da tek tako lete okolo i prave nered u sveopštem neredu.

Ljudi, ma koliko je opšteprihvaćeno da je čovek razumno biće, retko, možda tek kad su prinuđeni ozbiljnim nevoljama, postupaju razumno. Ovaj put, em je bila u pitanju ozbiljna nevolja, em su proživeli strašnu bolest, razumno shvatiše da je u svetu od papira itekako opasno ložiti iole veću vatru. Zato nije dolazilo u obzir da kuća Davidova spaljuje te šarene papiriće. Zato su im sva skladišta, podrumi, šupe… bili pretrpani šarenim papirićima. Na kraju, kad su ih sve kako-tako smestili, u kući više nije bilo mesta za njih.

Poče glad.

Naravno da su prešli u kuću Samirovih.

Kuća Samirova nije bila velika. Bila je pravljena po meri njih troje i Samir je tek počinjao da razmišlja o budućnosti i proširenjima za Adnanove potrebe. No, „kada čeljad nije besna“… I, nađe se mnogo mesta za život. Čak je, na svoj način, bilo veselije zbog društva i više umirujuće graje, kao da su ljudski glasovi otvarali nove prostore.

Kad je mapa zauzela sav svet, životinje i biljke su ostale ono što su bile i bilo je vode i vazduha, ali – nije bilo zemlje. Neko vreme se koristilo ono što je još postojalo, ali biljke su teško, nikako, dolazile do svoje hrane. Pile su vodu i disale, ali su polako počinjale da slabe jer im je voda sve manje donosila zemlje. Slabile su i, mada se to nije desilo odjednom niti brzo, polako su propadale, životinje za njima pa – ljudi.

Glad poče da vlada.

Samir nije bio u vlasti gladi. Pokušao je da ih nauči da budu kao on, ali nije išlo. Ta navika je bila duboko u ljudskim bićima i nije bilo pomoći.

Srećom, ispostavilo se da, zbog nečeg, kuća Samira nije bila u vlasti mape: ostala je mala okućnica na kojoj je zemlja ostala – zemlja. Bilo je to tek nekoliko ari, ali, vredni ljudi, prijatelji, priđoše zemlji i ona im davaše mnogo više no što su ikada pomišljali. (Bilo je još okućnica koje su ostale slobodne. Nisu to bili ljudi kao Samir, ali nekako, zbog nečeg, njihove kuće i okućnice ostaše slobodne. Bilo je to premalo za sve ljude, tamo gde nije bilo truda i prijateljstva propadoše i ti mali ostaci slobodne zemlje i ljudi. Ružno je u ovoj priči iznositi šta se sve dešavalo kada ljudi padoše u glad i izgubiše čak i ostatke „papirne ljudskosti“… Ružno je i neće se ni pričati, ali svako može da zamisli i da se zamisli.)

Posle bolesti i gladi dođe – rat.

Petar Drugi Vladimirovič Putin na svojoj trojci na vreme, pre no što je mapa zauzela i te oblasti, stiže u Peterburg. Okupi ljude i ljudi počeše da se bore protiv mape. Kopali su ispred nje, zalivali vodom, na kraju počeše da je pale… Bilo je to opasno po sav taj papirni svet, ali, rekoše oni, „mi se branimo, a vi – kako znate!“

S druge strane, šerif Bžežinski, ili Brzezinski, okupi ljude i stalno vikaše „moje, moje, moje!“ Bio je ubeđen, i ubedi i svoje ljude u to, da Putin sve to radi samo da bi ga sprečio da ostvari svoja prava. Tvrdio je da Putin sprečava mapu da se proširi jer bi se tada lepo videlo da je sve to njegovo. Nije vredelo da mu se kaže da, ako mapa osvoji i taj Sibir, on više neće imati nikakvu vrednost za ljude. „Vlasništvo je svetinja!“ – vikao je Bžežinski.

Ružno je u ovoj priči iznositi šta se sve dešavalo kada ljudi počeše da ratuju… Tek, na kraju Brzezinski i Putin, inače – braća rođena, poludeše i, svako sa svoje strane granice, stadoše jedan prema drugom gledajući se s mržnjom.

Obojica su u rukama držali po jednu malu stvar, inače ne tako bitnu u životima ljudi na svetu. Obojica su na granicama papirnog sveta držali u rukama po jednu malu – šibicu…

S obe strane ljudi su vikali „Naša je Papirna Pravda!“ U ogromnoj galami više niko nikog nije čuo.

Verovatno je u poslednjem trenutku svima kroz razum proletela misao: „Šta učinismo!“ Možda je to bila i misao: „Eto vam sad!“ Svejedno… Više nije bilo toga SADA! Neko, jedan od njih prvi, možda obojica u istom trenutku… Uglavnom, šibica je upaljena i više nije postojalo SADA. Postojala je samo neizmenjiva, nepovratna prošlost.

Posle bolesti, gladi i rata došla je i smrt.

Dva dečaka, dva prijatelja,… Vukli su putem svoja kolica i prolazili kroz nepozante predele. Svi predeli su bili isti: spaljeni.

Vukli su svoja kolica, prazna… Vukli su ih ne da bi nešto stavljali u njih. Ona su bila njihov prevoz kroz svet koji su samo oni poznavali.

-Rekla je da smo slatki!

-Da, rekla je: „Baš ste slatki!“

-Šta li joj je to značilo!

-Hajde da je nađemo da je pitamo!

Stigoše u Toledo koji je bio spaljen kao i sve ostalo. Ipak, učini im se da se pod poslednjim zracima sunca raspoznaju obrise zamka na La Manči.

Čudo je jedno šta sve mogu da urade dva prijatelja sa svojim malim kolicima. Uspeli su da raščiste ostatke one čudne kuće, da se probiju kroz zatrpane podrume i da, jednog jutra začuju: „Hej, stigli ste!“

-Stigli smo!

-Stigli smo!

-Haha… – zvonak smeh Alisin im nasmeja lica, oči i srca.

-Baš ste slatki!…

-Sada, evo Drveta Želja, evo nas… Kuda želimo da idemo…

Advertisements