LUDILO

(Mojoj Devojčici)

Vreme je!

Traka bele mesečine se zaustavlja na tamnoj, praznoj zenici naglo otvorenih očiju. Usredsređen, ukočen pogled.Rukom dodiruje grudi i sa malja ispod leve sise skida oštru, belu paučinu.

Vreme je!

Strmim, kamenitim putem u praskozorje hoda čovek. Sa laganim rancem na leđima hoda sigurnim korakom. Prazne oči prate korake. Koraci znaju put, oči ne znaju.

Vraća se domu koji nikad nije znao. Dom u kome je živeo sve one prazne godine nije imao njegovo srce. Vraćao se domu u kome je živelo njegovo srce.

Sve godine praznine su prošle ne ostavivši traga na srcu koje se okamenilo u jednom otkucaju da nikad više ne progovori o svom postojanju.

Hoda čovek koji je umro da bi ostatak života proveo u iščekivanju poziva za povratak.

Sve je pripremljeno, treba samo još on da dođe.

Pred njim je kapija.

Na vrhu uspona, oslonjena na kamene zidove. Zidovi su od belog kamena, visoki i široki, ali su već ruševni. Neki kamenovi su posiveli, neki su ispali. Zid okružuje celo Selo.

Sama kapija izgleda mnogo mlađe. Građena je od debala, grubo otesanih, bez napuklina. Nisu spajana, između njih je praznina.

Zastaje pred kapijom i dodiruje debla. Kao da se nečeg priseća. Kroz praznine gleda na Selo.

Godinama je pri buđenju u glavi imao halucinativnu sliku Sela i sada ju je upoređivao sa slikom pred očima. Mešale su se kao u snu.

Gura kapiju svom snagom i ulazi u Selo.

Sećanje se razliva po pejzažu poznog proleća. Bele, kamene kuće, pokrivene sivim kamenim pločama su grcale u bujnom zelenilu. Putevi su vijugali kroz polja podivljale pšenice. Fina, suva i topla prašina pod stopalima.

Tek škripa kapije koju zatvara za sobom remeti potpuni mir Sela. Nikakav zvuk, ni ptice… Samo vetar koji se sapliće o čoveka i čuje se kao šapat.

Čovek, sām.

Produžava ka kući u kojoj treba da bude. Kuća se nalazi iznad malog, žustrog, bistrog potoka. Žubori kao šapat osoba koje se raspravljaju i ponekad se čuje žučniji ton. Nad kućom je veliki, goli breg i kao da pritiska kuću.

U bujnoj travi dvorišta ispred kuće leži vuk i netremice posmatra čoveka. Ne pomera se dok ovaj ne priđe sasvim do njega. Čovek staje i stoji nad vukom i dugo ga gleda. U jednom trenutku,zbog nečeg u pogledu, vuk ustaje i onjuši ga mirno. Lizne mu ruku. U mesečevim očima mu je tuga i nevoljna nada. Cviljenje mu zastaje u grlu i pritiska trbuh koji drhti. Čovekova ruka je mirna, oči prazne.

Vuk ga prati do praga kuće i tu legne kada ovaj uđe u kuću i zatvori vrata za sobom.

Čitava kuća je jedna ogromna soba sa veoma malim otvorima za prozore koji se ne otvaraju. Na sredini sobe je veliki sto. Visok, masivan krevet je u dnu sobe, nasuprot prozorima. Prekriven je, kao i deo poda, ćilimima sa čudnim šarama i slikama, isprepletenim kao u snoviđenju. Kada se kroz prozore promeni svetlo, kao da ožive.

Nigde prašine, nigde paučine, nikakvog znaka života ili rđe vremena.

Prilazi stolu, iz ranca uzima nešto hrane i jede stojeći kao da razmišlja o svakom pokretu vilica. Zatim odlazi do kreveta, seda i tako ostaje ceo dan.

Dan prolazi mirno kao večnost. Šum vetra i žubor potoka ispunjavaju praznine u prostoru. Lišće, trava, … svedoci neumoljive volje za žvotom u svom tom trudnom zelenilu. Kamenje, prašina, … mudrost umrtvljena u svojoj moći.

S približavanjem večeri vuk postaje uznemiren. Muklo reži na druge vukove koji povremeno prođu pored dvorišta. Povremeno gleda u vrata kuće. Neodlučno ustaje, okruži oko sebe, ponovo legne na prag… S prvim mrakom, naroguši mu se dlaka oko vrata, uši mu se poviju, oči snažno sinu, iskezi očnjake i hitro klzne kroz travu. Nailazi na mnoge vukove.

Svi, uzdrhtali u tišini, napeti, bez zvuka, s neumoljivim sjajem u očima, odlaze put velikog brda.

Mrak je. Nema zvezda na nebu.

Hiljade sjajnih očiju iz trave gleda ka šumi.

Urlik…

Urliče tmina.

Neznano otkud. Otkida se od zjapeće tmine i probija kroz sve.

Urlici…

Zveri dolaze.

Neslične bilo čemu… Bez predstave šta su im tela, gde im je glava… U svoj onoj tmini oči im se vide kao beznadno crnilo.

Stope, koje su gazile zemlju, zemlja nije primala. Vazduh oko njih je nestajao u neraspoznatljivoj tmini.

U svoj njihovoj bezličnosti, užas koji ubija misao, ličile su na neke poznate zemaljske likove: … sve ono što nema lika a vidi se na unakaženim ljudskim dušama…

Njihov oblik je toliko bio bezličan da nije ličio ni na šta iz živog sveta. Ni iz mrtvog. Ni na mrtva, raspadnuta tela nisu ličile. U svojoj odvratnosti i ona zadrže deo zemaljskosti.

Vanumnost ih je stvarala, zlo su bljuvale na zemlju…

A zveri ove… A ipak su imale likove poznate…

A jedna među njima… čak prijatan lik imaše… i glas joj je bio mio…

… ne urlik, glas lepe reči…

… a kosti ne pretvaraše u prah, nego u gnojnu prašinu ih tvoreše…

… a pogled blag…

… oči i um topeše…

Zveri ludila.

Mnogo snažnije od vukova, rastržu ih i razbacuju na gomile… trgaju na pola, kosti i lobanje pucaju…

… oči gasnu…

Mnoga raščerečena telesa vučja pozivaju vukove žive u svetkovinu.

Padaju mrtva trupla na zemlju a još ih više stiže u borbu živu.

Hitro lete žute, sjajne oči kroz travu, izvije se snaga, bljesnu zubi, nezastalim trkom kidišu na zveri, zajedno se desetine obrušavaju i bore, kada koja zver padne, nasrću na druge… sam im život kaže i u pogibiji kako se za život bori…

I boriše se vukovi i život beše u njima i svladaše vanumni neživot.

Kroz mali prozorski otvor trag mesečine osvetli čoveka koji još uvek u istom položaju sedi na krevetu. Urlici sa brda ne ostavljaju nikakav trag na njegovom licu.

Trepne.

Zaspi.

Probudi se.

Bez ikakve predstave o trajanju sna.

Napolju je besnela oluja.

Vetar se kidao, nasrtao na sve. Kiša je kao mnoštvo ruku lupala o kameniti krov… kao hod iznad zatrpane grobnice. Gromovi su orijašili, munje su cepale nebo… mrak se mešao kao gusto, crno testo.

Čovek otvori vrata i izađe u oluju.

Udar vetra ga zanese i obori. Dok je pokušavao da ustane, bujuce kiše su ga zasipale, pravile rane i kidale kožu. Noge su mu tonule u žitko blato i mutnu vodu. Padao je čas na leđa, čas na lice, blato i mulj su mu je navirali na usta i oči, gušili ga i oslepljivali. Krkljao je i posrtao, tražio je oslonac ali se drveće odmicalo od njega. Trnje ga je hvatalo i grebalo, puštalo krv i držalo  za zemlju. Udarac o kamen mu razbi čelo i pomuti svest. Bauljao je po mraku tražeći u bljeskovima munja svoje oči.

Svoje prazne oči.

Vođen pozivom približavao se maloj kolibi koju je oluja zaobilazila.

Čovek, izmučen i sav blatnjav, sem očiju, priđe kolibi, zaštićen u srcu oluje.

Otvori vrtata.

U maloj prostoriji ga dočeka tišina, upaljena sveća i ljudsko telo na ražnju.

Njegovo telo.

Vatre nije bilo a telo je cvrčalo i mast je kapala. Koža je bila odrana. Oči pukle i sagorele. Ražanj je probijao lice kroz usta. Kroz duplje očiju i usta je zjapila tamna praznina.

Čovek je okretao ražanj, pažljivo pipkao meso da proveri čvrstinu.

Prvo je pojeo genitalije, zatim ostalo. Žvakao je polako i mirno. Ponekad je čistio zube. Uši je dugo žvakao i i rastezao.Jezika i očiju nije bilo, ali je mozak bio mekan i topao. Držao ga je u šakama i utapao gubicu u njega. Ispale komade je dohvatao, čistio i jeo.

Oglodao je rebra.

Samo srce je ostalo u kosturu.

Bilo je živo i kucalo je lagano, bez prekida.

Svitalo je.

U zoru je lagano koračao čvrstim kamenitim putem ka kući. Sve je bilo izmučeno od oluje. No, trava se lagano uspravljala, sa lišća su padale teške kapi i grane se oslobađale, zemlja se parila pod prvim zracima čistog sunca, potok je žustro skakutao preko kamenja odnoseći mulj i blato.

Kao od nestrpljive radosti živo se podiže vuk videći čoveka kako dolazi.

Sa vuka su visili parčići kože i mesa, jedno oko mu je bilo smrskano a u drugom je plovila tuga. Na tri noge doskakuta do čoveka.

Stajali su jedan naspram drugog i gledali se. Uzbuđeno je tuklo srce vuka, tražilo iskru u oku čoveka.

Čovek podrignu i ode prema kući.

Vuk pođe za njim s nadom noseći svoje umiruće telo.

Čovek uđe u kuću i zatvori vrata ispred vuka koji klonu na prag.

U sobi, čovek jede stojeći, odsutno i prazno gleda u ništa.

U dvorištu, vuk liže svoje rane i nalazi zadnju snagu u svom telu i srcu. S tugom gleda u zatvorena vrata.

Toplo, čisto nebo. Potok se izbistrio.

U suton, vuk cvili i nevoljno se otkida od praga. U svaki bolan korak unosi sav svoj život. Reži prema krovu kuće, ali mora da ode. Polako nestaje prema svetlu zalazećeg sunca.

Te je noći došla.

Spuzala je sa krova kao senka i stala pred vrata. Odbijali su je vučji znaci, ali može da uđe ako joj se otvore vrata.

Zakuca.

Licem čoveka bljesnu svetlo.

Otvori vrata.

Bila je lepa, s tihim i spokojnim osmehom. Reči joj se prosuše kao svetlucavo drago kamenje. Odvede ga do kreveta i obgrli.

Čovek je drhtao i uskoro ga umiriše utešne reči. Bilo mu je toplo i srce poče brzo da kuca. Uze ga u otvorene šake i pruži joj ga.

Ona se blago nasmeši, prihvati srce i zagrize.

Krv joj se slivala iz usta dok ga je vodila ka crnoj šumi iz koje su se čuli urlici.

Advertisements