MANIJA

(Deo Prvi)

Došla ni od kuda Manija se rasprostrla i razmnožila, poput Kiše spustila na čovečanstvo. Uništavala je sve na šta je nailazila, implodirala u nekim oblastima do samouništenja šireći se na Kiši kroz brzoraspadujaća tela Podanika, sve dok ne bi nestalo i Podanika i tela, i samim tim i hrane bez koje bi i ona sama nestala. Te opustošene i „mrtve“ oblasti su napuštene i nazvane Ne-Dodirljive. Zbog zaraze je svim Podanicima zabranjen povratak iako se oni i inače ne bi tamo nastanjivali. Ipak,  zabrana je donesena i ostavljena zbog raznih avanturista i neodgovrnih pametnjakovića kojih je uvek bilo u inače mekom i podaničkom čovečanstvu. Neodoljivom i potpunom širenju Manije nije odoleo niko i uskoro je sasvim nestalo i avanturista i svih neodgovornih pametnjakovića i revolucionara. No, i pored toga, zabrana je ostala kao i Primenjene Sile koje su fizički izolovale Ne-Dodirljive Oblasti. Sile su Izgedale kao memorijski monument nestalom čovečanstvu sa natpisom Zabrane. Oblasti su izgledale kao ogromni prištevi ili tumori na zdravom podaničkom tkivu. Ipak, takav izgled je bio vidljiv jedino sa velikih visina a Podaničko čovečanstvo je uskoro sasvim zaboravilo takvu mogućnost. Jedno vreme se pričalo da je te bezljudne oblasti vrlo brzo osvojila priroda i da su nastale vrlo žive i bujne džungle, prepune životinja i biljaka, nastalih na hranljivom tkivu raspadnutih tela, ali je i to vrlo brzo zaboravljeno. Uostalom, Podaničkom čovečanstvu životinje i biljke nisu uopšte bile potrebne.

Jedna od posledica Manije je bio potpun nestanak potrebe za hranom.

Razmena tečnosti i gasova između ljudi i sveta je ostala kao nužnost.

Ubrzo se uvidelo da je nestanak potrebe za hranom, nestanak gladi, jedna od manje važnih posledica Manije, ali je, svakako, u prvo vreme pobudila najviše pažnje.

Širenje Manije je u početku nalikovalo mnogim sličnim pošastima poznatim čovečanstvu. Biološke i medicinske epidemije (dokazane i kasnije priznate i objavljene kao neprirodne i nasilne, ali i objašnjene kao nužne zbog „viših ciljeva“) , ratovi, elektronske manipulativne mreže… Sve je to počinjalo tinjajuće, zatim bi iznenada buknulo, odnosilo tela i duše da bi se na kraju neočekivano i brzo zamelo u nekom ćošku ostavljajući iscrpljenim podanicima da se bude iz ružnog sna i prisećaju bivših ljudi i bivšeg života koji se uskoro pojavljivao na isti ili malo izmenjen način. Život bi se nastavljao tamo gde je stao a sve bi u Analima ostalo zabeleženo kao niz slova masnih od sopstvene nevažnosti.

No, Manija se poput vlage ili prašine uvukla u sve pore čovečanstva i uskoro se videlo da tu i namerava da ostane zauvek.

Svaki Podanik je disao plućima punim Manije.

U isto vreme je počela Kiša, sedamnaestogodišnje neprekidno sipljenje vodene prašine. Prvi dani Kiše su se poklopili sa početkom Manije tako da je vladalo mišljenje da između njih postoji neposredna veza ili jednakost. Kasnije se uvidelo i dokazalo da te dve pojave nemaju drugu vezu osim slučajne, vremenske.

Ljudi su u početku verovali da „će proći kao i sve ostalo na ovom svetu“ i na sve načine se trudili da umaknu i spase se Kiše. To je bilo jako teško, jer je Kiša bila u vazduhu koji su ljudi disali, jedna sveprisutna i neprekidna vlaga. Teško, ali se ipak uspevalo, raznim metodama i ispravljanim greškama. Ljudi su umirali, bili u panici i očaju. Kasnije je dokazano da Kiša i nije bila veliki i stvaran problem za većinu ljudi. Umirali su oni slabiji, neprilagođeni. Takoreći, to je bilo prirodno umiranje ali je u datim okolnostima izgledalo mnogo strašnije nego što jeste. Uostalom, za neko vreme ljudi su se prilagodili a Kiša je jednog dana iznenada prestala.

S Manijom je bilo drugačije.Nije bilo moguće umaći joj bilo kakvim tehnološkim ili životnim metodama. Ona je bila uvek tu i sada, kao prostor i vreme: gde god i kada bio, uvek si bio u Maniji.

Prvi put se čovečanstvo susrelo s nečim neizbežnm i neminovnim, kao što je sama smrt.

A nije bila smrt.

Ljudima je u prvo vreme palo na pamet da je u pitanju neka nova, drugačija smrt. I, zaista, smrt je bila svuda: ljudi su masovno i neprekidno umirali. Manija bi nestala jedino tamo gde bi nestalo i ljudi.

Manija je izgledala čak gore od same smrti. U vezi sa smrću je postojala iluzija da se medicinski ili tehnološki može odložiti ili izbeći. U relativno uspokojavajućem dejstvu iluzije ljudi su gubili iz vida jednostavnu i očiglednu činjenicu da se smrt ne može ni izbeći ni odložiti. Kada dođe, mrtav si.Sve ono pre toga je borba za život, kao i uvek.

Manija nije dopuštala ni iluziju. (U nemoćnom očaju jedno vreme je čak prihvaćena ideja da je Manija, ustvari, umiranje samog prostor-vreme kontinuuma. No,onda se uvidelo da i pored toga prostor i vreme nastavljaju da traju i da, dakle, Manija nije to.)

Rešenje je,naravno, došlo neočekivano i neplanirano. Usred očajnog i raspadnutog čovečanstva, jedno iznemoglo i izgladnelo somalijsko pleme je potražilo smrt. Odlučili su da umru zajedno i u prirodnom miru. Otišli su na neku visoravan, uz prijatnu vodu i vetar, da sednu i zajedno umiru od gladi dok gledaju u daljine i sunce. Već posle par dana su primetili da i najslabija deca ne samo da ne umiru nego nekako postaju živahnija i srećnija. Uskoro su uvideli da se svi osećaju bolje. Glad nisu osećali. Tih poslednjih godina su ustvari jeli samo po navici i brinuli zbog hrane i zbog toga bili zabrinuti, nesrećni i – zbog toga umirali. Prestali su da jedu i da brinu zbog toga i u tim danima je umro samo jedan starac koji je i onako bio zaboravio sam sebe. Shvatili su da ne moraju da jedu, da je dovoljno da dišu i piju vodu i da budu srećni i zadovoljni. Stoku su bili   raspustili i pre toga i ona je lutala i jela slobodno, dok je nisu pojele druge zverke… Sada više nisu brinuli ni za bedne patrljke svojih njiva i zasada… Odjednom su mogli da samo sede, ne rade, osim iz zabave i rekreacije, da pričaju i filozofiraju, da se smeju i vode ljubav…

Prošlo je neko vreme pre no što je ostatak čovečanstva uočio ovo pleme i shvatio situaciju.

Velike i žučne polemike su kasnije vođene oko perioda od jedne godine u kome se tajila ova činjenica. U tom periodu čovečanstvo je i dalje umiralo u mukama uglavnom zbog toga što su i dalje jeli i brinuli. No,  ljudi koji su brinuli o celini čovečanstva, mada i o interesima nekolicine povlašćenih, je odmah shvatila sve moguće implikacije novonastale situacije i preduzela neophodne mere, od kojih je najvažnija bila da se sakrije ova istina.(Jer, ma koliko izgledala nevino i jednostavno, svaka istina u sebi nosi eksplozivne, opasne elemente. Tako su, u svoje vreme, s naporom sahranili napor da se ljudi nauče kako da savladaju rak. Ubijeno je par ljudi a milioni ljudi su zadržali svoje plate, farmacetska industrija je i dalje lečila čovečanstvo i čovečanstvo je uredno umiralo. Red i poredak su sačuvani po cenu par života… Ko bi tome mogao da zameri!)

Za vreme trajanja tajne, nekolicina je naprosto razdelila svoje zalihe hrane i to ne za novac… Ne, dali su je u zamenu za ugovore unesene u implant čipove i osvojili sve zalihe vode na zemlji. Jer, je l’ , u situaciji kad hrana više nikom nije potrebna, šta bi radili milioni ljudi zaposleni u prehrambenoj industriji… Na žalost, veliki deo farmaceutike je ovaj put bio osuđen na propast. Hrana je sa svojim misterioznim sastojcima bila osnovni izvor većine najskupljih bolesti. Odlučeno je da se voda prilagodi novim potrebama kako bi bar deo farmaceutike zadržao svoje mesto u svetu. No, na nesreću, veliko doba farmakološke veličine je zauvek nestalo… I, to je bila nesreća koja je uveliko prevazilazila nesreću jednog usamljenog, mada srećnog etiopskog plemena  koje je nestalo… nekako…

Period nastao posle objavljivanja tajne je bio zbunjujuć i komičan. Ljudi su se grčevito držali navike da jedu, iako to više nije imalo nikakvu svrhu. Naravno, niko nije zabranio upotrebu hrane, ali je vremenom ostala samo hir i hobi nekolicine rasutih grupa obožavalaca. Uostalom, hrana i nije bila glavni problem. Glavni problem je bio briga oko hrane i on je nestao.

Nove generacije su se rađale bez ove potrebe i navike.

Oni su nasledili potrebu i naviku da piju vodu. I – brigu za vodu!

Jer, voda je postala vlasništvo nekolicine…

A… VLASNIŠTVO JE SVETINJA!

Svet nije mogao da se odrekne „svetinja“ i reda i poretka.

U osnovi tog „reda i poretka“ je, sada, bila potreba za vodom, žeđ. Oko toga se sve vrtelo. Nekolicina ljudi koja je brinula o celini čovečanstva i interesima nekolicine ljudi je relativno lako uspostavila red i poredak u vezi s vodom. Potreba za vazduhom je milenijumima izmicala svakoj kontroli. Sveprisutan i nezadrživo slobodan vazduh je izmicao svim pokušajima da postane oskudan i teško dostupan resurs i, time, izvor moći za nekolicinu ljudi. (U jednom periodu istorije čovečanstva je, kao sa hranom i vodom, pokušano da se vazduh zagadi a da nekolicina ima vlasništvo i kontrolu nad preostalim čistim vazduhom. Pokušaj je završen katastrofalno: ljudski organizmi su se privikli na novu mešavinu vazduha tako da im je, tada, onaj „čisti“ postao otrovan. Tako, nekolicina ljudi je u svojim tankovima posedovala znatne reurse – otrova. Da bi, koliko-toliko, sanirali štetu pokušali su da od tog vazduha načine ilegalnu supstancu za novu vrstu zavisnika. No, osnovno dejstvo čistog vazduha je bilo intenzivna potreba za razmišljanjem. To se velikoj većini ljudi nije dopalo i broj zavisnika je bio tržišno zanemarljiva veličina.

Ustvari, trud ljudi koji su brinuli oko celine čovečanstva, se svodio na pokušaj da se sačuva staro čovečanstvo. Ako su relativno i bili uspešni po pitanju hrane, vode i briga oko njih,  kasno su shvatili da je to tek uzgredna posledica pošasti Manije.

Manija je donela mnogo dublje promene.

Prastara, predobra maksima „Hleba i igara!“ je definitivno bila osakaćena. Hleb je ispao iz igre ali je zato igra dobila veliko slovo „I“ i postala Igra.

Staro, „dobro“ čovečanstvo je, znamo, obožavalo Igru. Od rođenja do poznog životnog doba, Igra je bila osnovna ljudska aktivnost. Čak i najznačajnija ljudska briga, hrana, je bila prožeta Igrom. Pod izgovorom da se bore za Hleb, ljudi su sve svoje sukobe i napore složili u jednu Igru, koju je izvesni Darvin nazvao Borba za opstanak. Hleb je bio tek simbolični, manipulativni cilj u jednoj komleksnoj Igri, čija je stvarna suština bila ubiti i poraziti SVE neprijatelje. A – neprijatelji su bili – SVI. Svi, komšije, kolege, rođaci, roditelji i deca, ljubavnici… Oni formalno objektivni neprijatelji, konkurentske firme, omrznute komšije i rođaci, grehovi i demoni su čuvani i gajeni kao najznačajnije blago. (Omiljena poslovica je bila: „Bože, sačuvaj me od prijatelja! Neprijatelja ću (se) sam čuvati!)

Vrhunac Igre je bio u vreme Procvata Korporacije.

Naime, da bi se svi Igrači našli u ograničenom, kontrolisanom prostoru, smišljene su Korporacije. Korporacije su se,navodno, bavile nekim poslovima ali je to bio sasvim sporedan, lažan cilj. Glavni, suštinski cilj je bio da igrači budu kontrolisani i da se izbegnu emocije i strasti, koje su u ranijim periodima pravile mnogo problema i najčešće dovodile do ratova. (U Korporacijama i sličnim institucijama je bilo sve dozvoljeno, sve vrste ljudskog ponašanja… osim emotivnosti! Tome je, naročito, pomogao tehnološki razvoj: mašine su, po svojoj prirodi, oduvek bile impersonalne. Pošto nisu bile osobe, a postavljene su u čvorišta ljudske zajednice u kojima se odlučivalo o suštinskim ljudskim potrebama i problemima, njihova amoralnost je bila poželjna i neophodna. Takav model je preslikan i na uposlene ljude.

Tako su, vremenom, ratovi prestali i postali tek povremeni hobi nekolicine ljudi i izvođeni su u divljim i zabačenim delovima sveta,dalekim čak i za oko televizije.

Postojanje osećanja je ograničeno na privatan prostor.

No, osim što su zauzele prostor, Korporacije su čak i vreme ograničile na minimum. Roditelji i deca su se retko viđali i malo poznavali.

Ljubavnici su svoju intimu sveli na seks.

Sam seks nikad nije bio problem. Čin seksa je, sam po sebi, zauzimao malo vremena. One druge biološke potrebe su, recimo, na godišnjem nivou oduzimale mnogo više vremena i trošile mnogo više resursa potrebnih za zadovoljenje u okviru društveno prihvatljivih pravila. Izračunato je da čak i obično kijanje na godišnjem nivou oduzima više vremena nego vršenje seksa. (Relativno veliki broj ispitanica je tvrdio da donosi i više zadovoljstva i olakšanja.)

Problem je bilo razmišljanje o seksu.

Poznato je da se u proseku 90%  racionalne aktivnosti troši na smišljanje neprijatnosti, podvala i zlobe drugim ljudima. Zauzetost organa za razmišljanje temom seksa se meri sličnim procentima. (Naravno, treba napomenuti da se razmišljanja o seksu ravnomerno rasprostiru i na zlobnu i na dobru oblast razuma.) U takvoj situaciji, u kojoj se tek patrljak ljudskog razuma troši na životni opstanak i napredak, se samo velikom kapacitetu mozga može zahvaliti za golo postojanje čovečanstva.

(Napomena: U analizi ovih činjenica jedna radikalna grupa naučnika je iznela smelu i apsurdnu tvrdnju da centar racionalne aktivnosti nije mozak, već ljudske genitalije. Ova ideja je delovala vrlo primamljivo jer je, recimo, elegantno rešavala neobjašnjive razlike u mentalnom sklopu žena i muškaraca pošto imaju identične mozgove a različite polne organe. Takođe se znalo da polno indiferentne osobe (evnusi, recimo) ili osobe sa opadajućom seksualnom aktivnošću (starenje) neobjašnjivo i iznenadno rapidno povećavaju nivo inteligencije. No,većina razumne naučne javnosti je na svesvetskom kongresu povodom ove teme, u nedostaku boljih protivargumenata, objavila saopštenje da „nije tačno da su polni organi centralni nosioci razumske aktivnosti… jer – MI tako kažemo!“ … Na žalost, pažnju medija je mnogo više privukla seksualna afera predsedavajuće kongresa sa radnikom obezbeđenja i cela stvar je stavljena u drugi plan i zaboravljena. Pristalice „Homo seksualisa“ umesto „Homo sapiensa“ su, budući u velikoj brojčanoj manjini, iako sa mnogo više energije i strasti, odbačeni i prezreni, uskoro skliznuli u kvazireligijsko sektaštvo i poslednji put viđeni u kultnom obožavanju polnih organa… A, čovečanstvo je nastavilo svojim putem… kakav god bio…)

Samo razmišljanje o seksu, obzirom da je ostavljalo nephodan prostor za razmišljanja o egzistenciji, ipak nije bilo problem. Problem je bila strast koja se skoro uvek povezivala sa seksom.

Ustvari…

U pradavna vremena, dobu koje je istorija označavala kao „industrijsku revoluciju“, u okviru tog Doba Revolucija, kako su ga preciznije objašnjavali Anali, nekolicina ljudi koja je brinula o celini čovečansva i svojim interesima je donela Program Protivreligijske Revolucije.

U celini, ovaj program je glasio:

„Protiv Religijsko Oslobađanje Strasti.

Vlast Elite Tirana I Trgovaca Emocijama.

Ljubavna Strast Tema Velikih Ometnika.“

Ovaj Program je nastao kao jasan korak ka savlađivanju prepreka koje je postavljala fundamentalna ljudska označenost religioznošću… Prepreka koja je postavljala pred Progres čovečanstva i Moć nekolicine. Religioznost nije bilo moguće uništiti. Jedina mogućnost u vezi sa tim je bila da se svi ljudi fizički unište… a onda bi rešenje promašilo temu. No, bilo je moguće preusmeriti je. Tako delikatan zadatak nisu mogli da izvrše čak ni političari ni advokati,stari i provereni đavolji poverenici. Zato je poverena grupi, doduše mentalno uskraćenih, ali senzitivnih genija, poznatih kao pisci.

Nekolicina se radosno smejala činjenici koliko je malo sredstava bilo dovoljno da se pisci prihvate posla i Ljubav predstave kao Strast. Prodali su se za siću. Advokati i političari bi bar znali da dobro naplate posao.

Dotad je za celo čovečansvo bilo očigledno jasno da je strast bolest ljubavi, jedan zloguk tumor na zdravom tkivu. Pisci su je proglasili za pravi izraz prave ljubavi, to se polako utisnulo u lenju svest ljudi i tumor je, umesto da bude lečen i odsecan, počeo da se gaji i goji.

Nekolicina je kasno shvatila da je ovo rešenje bilo samo kratka pobeda koja se kasnije pretvorila u ogroman problem.

U jednom trenutku svog epohalnog razvoja, Korporacije su se suočile s problemom na koji niko nije računao.Izgledalo je toliko normalno da tzv. „ljudski resurs“ nije ograničen i da će neophodan i dovoljan broj ljudi uvek biti dostupan, bez obzira koliko ga trošili. Svetski ratovi, razne epidemije, katastrofe raznog porekla… sve bi to prohujalo kroz ljudski rod, donosilo statistički nepodnošljive gubitke, ali čudo rađanja je iznova i iznova popunjavalo zalihe. Osim toga, nije koštalo ništa. Čak su ljudi i sami plaćali za pravo na rađanje.

U Trećem poglavlju Anala je na samom početku objavljena Prava Geografska Predstava Sveta. Na njoj su bile predstavljene Korporacije. Sve dotadašnje oslikane predstave sveta su se zasnivale na uverenju da svet ima ili treba da ima neku stabilnu osnovu i poredak. Karte su izrađivane, kao i kalendari, kao statična, uređena slika koja je davala osnovne informacije o svetu i bila aksiom za sva moguća planiranja… Svojim poluplaniranim nastankom i planiranim gospodarenjem svetom, Korporacije su zauvek promenile ovakvu svest. Izgled sveta je promenjen.

Svet je bio jedna dinamična struktura, u neprekidnoj promeni, bez granica i ograničenja. Prava Geografska predstava sveta je bila jedna šarena mrlja, akvarel tankih i poluprozirnih boja koje su se razlivale i mešale, sa puno malih fleka koje su se menjale među nekoliko postojanijih većih površina. Svet je bio halucinativna, amorfna, bezobjektna predstava.

Anali nadalje objašnjavaju da je ovo doba vrhunac Korporacijske vladavine svetom. U jednom trenutku je izgledalo da je svet konačno uređen, stabilan i miran. Niko i ništa nije moglo da ugrozi ovakvu vlast. Svaka pobuna, napad na sistem koji je bio predstavljen (i funkcionisao tako) kao fantazmagorična, bezoblična slika, je jednostavno bio usisan kao deo i izvor energije. RAK (Radikalna Antropija Korporacija) je konačno bio slobodan.Nije zavisio od domaćina, nije više bio nesamostalan parazit… Bio je slobodan, biće samo po sebi…

I, kao i svaki RAK, skoro besmrtan.

Skoro!

Ispostavilo se da je u svojoj skoro apsolutnoj moći i uspavljujućoj samouverenosti prevideo jednu činjenicu koja je bila toliko velika da je postala nevidljiva: ljudski resurs nije beskonačan!

Nije bio problem u broju. Mada je reproduktivno-biološka moć muškaraca i žena rapidno opadala, Korporacije su ovaj problem držale pod kontrolom. (Čak je bio izvor uvećanja moći… A, da… Da pomenemo jednu očiglednu činjenicu. Vreme novca i rada je bilo davno prošlo. Novca je bilo sasvim dovoljno i bilo ga je lako proizvesti. Ljudski rad više nije bio potrebna i merljiva veličina. Niko nije bio plaćan zato što je radio. Plata je bila egzistencijalno obezbeđenje za prodatu u predatu lojalnost i bespogovornu uklopljenost u sistem. Svoju ličnu moć čovek crpi iz oslobođenosti, nezavisnosti… Ljudi su prodavali i predavali svoju moć Korporacijama, držali je u bankama i slično…) Uvek živa želja ljudi da se razmnožavaju i žive neslućene, beskrajne budućnost kroz svoje potomstvo, je bila jedan od glavnih izvora moći. Biološke promene na ljudima su učinile da ovaj resurs postane ograničen, Korporacije su ga stavile pod kontrolu i, prosto rečeno, više nije bilo dovoljno da ljudi malo mrdaju dupetima u seksualnoj ekstazi i stvore svoju decu i budućnost. U taj posao je morala da se uključi i medicina i farmacija i tehnologija… mnogo toga što se moralo platiti… No, sve u svemu, ljudi je bilo dovoljno.

Ali, nestalo je ideja i stvaralaštva!

Ljudi, jednostavno, nisu razmišljali…

Ustvari, jesu… Ali, razmišljali su samo o svojim strastima…

Već pomenuta zaokupljenost seksom je, ipak, ostavljala dovoljno mesta i za druge misaone aktivnosti. No, masovna produkcija strasti, mada veštačka i beživotna, je vremenom zauzela skoro u potpunosti svu ljudsku misaonost i maštovitost. Ljudi su sve svoje vreme posvećivali zadovoljenju strasti. No, bilo je to kao žvakanje plastike: na neko vreme je zaokupljala osećaj sitosti, ali, stvarno ne- zadovoljena, glad se ponovo javljala i vraćala kao sve razjarenija zver. Ni fantastičan tehnološki progres, ni manipulativno konstruisanje novih ljudskih „potreba“, ni nikad do kraja uspešna „kontrola misli“ nisu uspevali da zatole narastajuću glad za strašću. Čak i sama prezasićenost strastima, koja bi neko vreme prerastala u bizarnosti i apsurdnosti a zatim završavala u potpunoj pasivnoj depresiji, je postala – strast… ponor želje koji guta i uništava sve…

Ljudi su postali platežno impotentni: nisu više imali moć koju bi predali Korporaciji.

Korporacije su ubrzano propadale.

Strasti su postale rak na telu RAK-a.

Ljudi su postali potpuno usamljena, plutajuća ostrva u svetskom okeanu. Glad za strastima je prerasla svog „domaćina“ i ljudi su kao u klasičnim vremenima velikih gladi bauljali, sami i bespomoćni u potrazi za trunkom Igre. Nisu se više čak ni mrzeli, pa ni upropaštavali i ubijali. Nezainteresovanost i bezosećajnost je ubila i uništila više ljudi nego zavist i mržnja.

Manija je odvojila strasti od emocija.

Strasti nisu uništene. Bilo ih je i dalje i bile su sve na broju. Ali, bile su odvojene od emocija… (Recimo: čovek bi nekako zavoleo ženu. Želeo je da bude sa njom. Ali, nije težio da je učini svojinom i robinjom svoje strasne želje.)

U Korporaciji su odahnuli. Učinilo im se da je neka viša sila rešila njihov nerešiv problem.

Da su, ustvari, mrtvi, shvatili su vrlo brzo. Niko im više nije prodavao i predavao svoju moć. Nije bilo razloga.

Peta knjiga Anala ima samo jednu rečenicu: „Korporacije su nestale.“

Šesta knjiga počinje Proglasom:

OPSEDNUTOST ČOVEČANSTVA MANIJOM SE PROGLAŠAVA!

„Smatramo očiglednim da Manija Podanike čini jednakim i da ju je Tvorac namenio da ukaže na to. Traženje Sreće je neotuđivo pravo svakog Podanika. Čovečanstvo je  više raspoloženo da bude jednako nego da podnosi sva zla u potrazi za pravdom i slobodom.“

„Ljudi nisu osećali glad. Ljudi nisu bili robovi strasti.Korporacije su nestale.“

Oteriks Galski je pogledao napisane rečenice. Od kada je odlučeno da se Anali više ne pišu, hteo je da sam nastavi i piše svoje Hronike. Hteo je da budućnost ima ispravan izveštaj iz prošlosti. Odlučio je da beleži samo istinu i samo najbitnije događaje.

Još jednom je pogledao napisane rečenice. Zamišljeno se počešao po zadnjici i obrisao ceo tekst.

Nije mu izgledao dovoljno važno.

Advertisements