PUPAK SVETA

 

Smak sveta je došao.

I prošao.

Gradič je bio u mraku. Van svetla i prostora. Nije znao gde se nalazi, nije znao ko je ni kuda ide. Mrak je bio oko njega, mrak je bio u njemu.

Svet je nestao.

Tada je počela oluja, oluja svih sila, povratak u haos… Voda, vatra, zemlja i vazduh bez svog gospodara, pomešani bez reda i smisla… Gradič je disao vodu, vetar mu je palio kožu i kidao telo, zemlja ga je obavijala i srastala se s njim, bljeskovi vatre su mu bile oči u kojima je video iskidane parčiće svog uma. Video je kasno proleće svih boja i toplo sunce početka leta, zamkove od vekovnih hrastova, raskošan smeh prelepih žena i zveku gvožđa i moćne konje u trku… Još je treperio od navale snage i radosti kada se sablja mladog meseca sjurila s neba i rascopala mu lobanju.

Svet je nestao.

Oluja nestade ka pučini mora. Tamna voda se valjala i sve pokrila. Dve bele ženske sise, dve bujne dojke se izdigoše iz vode…

I, sve se umiri.

Plutao je u vodi, u potpunom mraku. Bilo je toplo. Bila je rupa pećine između dva tamna visa, dve stene uzdinute ka nebu, prekrivene nevino belim večnim snegom. U zemlji se otvori prolaz i kroz pukotinu se ukaza svetlo u magli teških isparenja.

Gradič poče da diše. („Majo! Majo, osvestio se! Živ je, hvala Bogu Svemogućem!)

Gradič otvori oči i u oči mu se uli sunce i topao vetar mu prostuja telom. Među cvećem i mladim lišćem, k’o u gnezdu, stajaše stamena zgrada od kamena, bela, sa zlatnim krstom u oku sunca. Radošću okupano lepo žensko lice, okvireno bujnom crnom kosom, nagnu se nad njim i pomilova ga i reče reči koje ne razabra već ponovo zaspa, utonu u lak san a s lica osmeh ne nestade.

Vremenom je ozdravio i ojačao toliko da je mogao da napusti konak manastira u kome su ga negovale sestre. Ničeg se nije sećao, ali mu sestre pokazaše viteški oklop u kome su ga našle i kome je još bila skorela krv iz rana tela i najviše od strašne rane na lobanji.

Rekle su mu kako ga je jedna od njih našla u snegu i krvi u jednoj pećini na vrhu planine, skoro mrtvog, kako mora da je on neki vitez preostao iz bitke u kojoj su nestali carstvo i vladari i koji je nekim čudom došao i nađen na tom čudnom mestu mimo svih puteva i ljudi i samo čudo mu je život sačuvalo.

Gradič se ničeg nije sećao. Ni svog života ni svog imena. Ono čega se sećao, tih belih sisa u okeanu tame,tih tamnih vrhova planinskih pod belim snegom, o tome nije mogao da govori. Nije mogao da govori ni o teškom žutom svetlu u utrobi zemlje. Sečao se ali nije znao šta je to, ni da li je bio košmar duše ili igra između života i sveta. Pitao je ko ga je spasao, ko mu je život oteo…

-Maja. Jedna žena.

Nije im sestra ali se ponekad nađe među njima a onda i nestane po nekim svojim putevima, po svom svetu i niko ne zna ni ko je ni kuda ide ni kome pripada ni čemu teži. Lepa je i tajna. Čini dobra ljudima, kad je voljna, ali nekako i plaši. Tajanstvo oko nje se širi kao neka izmaglica i oko nje se priče ispredaju, nejasne. Nekada su strašne a nekome se prepričaju sve po dobru. Ne, ne može je naći… Osim ako je to po njenoj volji.

Ojača i podiže se Gradič. Dom sagradi na dobrom mestu i nađoše drugi ljudi da je tu dobro živeti i okupiše se oko njega.

Gradič je bio novi čovek u novom svetu. Prošlosti nije imao. Od nje su mu samo dva ožiljka ostala.

Jedan je bio na lobanji. Mesečeva sablja mu je prepolovila lobanju, skliznula niz desnu stranu, odsekla deo lica i odrala kožu. Koža je srasla, ponovo se slepila uz lobanju i vezala s levom stranom. Leva strana je ostala ista, ona koju je rođenjem imao. Desna je strana bila sasvim novo lice. Drugačije boje, drugačijih ožiljaka i bora, drugačiju priču su pričale, dugačije se smejale i mrštile… A, opet – nekako su se slagale. Čudno je bilo gledati u takvo lice, jedno levo i jedno desno, razlika je bila očita. Ali, nekako nije bilo ni ružno ni neprijatno. U svetu gde je sva lepota simetrična, Gradičevo lice je uspelo da uklopi dve različnosti u sklad koji, ako nije bila baš lepota, ono je ipak plenilo i privlačilo.

Drugi je ožiljak bio nevidljiv. Negde u dnu grudi, sakriven i nem, ipak je boleo. Potmulo i tiho, kao da mu je deo srca nedostajao.

Onaj levi.

Osetiše ljudi da je plemenitog roda i, još važnije, da je plemenit čovek. Iako se ničeg nije sećao, ili nije hteo da se seća, oseti se da ume da bude predvodnik ljudi. Da svoje znanje, umeće i pravednost stavi u službu svih, da njegovo predvodništvo i gospodarenje bude nesebična služba. Tako, vremenom, grupa kuća oko Gradičevog doma postade pleme. Oplemeniše se, ne po rodu rođenja nego po rodu sloge i srca.

I, sve je, osim običnih, ljudskih nevolja i muka, bilo po redu, dobru i slozi.

Osim žene Gradičeve. Nije je bilo.

Oseti Gradič da se ljudi snebivaju i gunđaju oko toga. Dobra ili manje dobra, potrebna ili ne, žena mu je bila potrebna. Bilo je žena dobrih i za gledanje i za slušanje, okolo, u blizini i glasova o onim daljim i Gradič ih je gledao i slušao i treperilo mu je ponekad podno stomaka i bilo je dodira od kojih je zadrhtao i u glavi mu se zamutilo. Ali, ožiljak u grudima je boleo i nije bilo melema za njega. Niti jedan ženski pogled ni dodir nije mogao da ga umiri, da pomogne da zaraste niti cijeliv jedan da ga ucelovi.

Tada Gradič reče ljudima.

-Evo smo domove sagradili i živote složili da nam ništa ne nedostane i da ničega ne bude suviše. Ali, da kao marva ne lutamo okolo i da nam se duše ne zalutaju, crkvica nam jedna treba da se oko nje duše okupljaju i u slozi roje. Podignimo hram u slavu Boga. Bogu slava, nama spas. Tela nam se oko zemlje druže, slozi duša potreban je Duh.

Dobra misao malo truda traži, nikakva je muka kad sve jedna volja bude. Ne gradiše hram no kao da se jednog jutra podiže iz svetla. Crkvica je mala, belim se kamenom ozidala. Skromna veličinom, kako čovek treba da se ponosi.Po lepoti uznosita, kako duša treba da se ponosi. U oko crkve iz plemena, od roda svakog jedan kamen stiže. Rodova dvanaest sa dvanaest kamena, usred roda svoga starešina tu da sedi, oko njega čeljad velika i mala slogom povezana.

Još je jedno bilo, ne po planu ljudskom no po Božjoj volji. Svakog jutra tad od tada, pod vetrom morskim pevala je crkva i večernje vetrom sa planina. Po strunama ove pesme, nije bilo dugo, k’o izvoru zdravom, dobrom, počeše da stižu druga bratstva i plemena.

Tada Gradič reče ljudima.

-Evo, Božjom voljom sagradismo hram, da nas verom drži, da ne budemo svaki sam za sebe kam, no u jednu zgradu da složimo se pesmom Božjom, slobodom u slozi da hranimo svoje duše glad. No i hramu treba da se služi, čoveku i duši treba sveti brak. Ja ću da se venčam, crkvi predam, vijenac ovaj nosim, vama ako bilo bi na čast.

Tako je Gradič počeo da služi hramu i ljudima.

Budući da se ovako venčao, sve priče o ženi prestadoše. Služio je hramu i u hramu ljudima sudio po milosti i pravdi.

Njemu u grudima još je uvek pola srca kucalo, pola mu je bio bol. Nevidljivo ime žene koja je u planini našla umiruće telo i pronašla u njemu novi životni plam.

Ponovo je Gradič utonuo u zaborav. Zaboravio je Maju, more i pećinu i u njenom pupku toplotu i sjaj. Lakše mu je bilo da živi sam i da ljudima služi. Ipak, lutanja su mu postala navika. Sam je mislio da su ta lutanja besmislena, da samo pokušava da izbegne bolu, da ga negde zamete po putevima i zaboravi. Ustvari, tražio je Maju.

More se lomilo i milovalo o zemlju.

Grčilo se Vizantijsko carstvo pod polumesečnom sabljom i uskoro je palo. Naplavine pada su se lomile o obale evropkih zemalja. Jedan talas udari i pred Gradičev prag.

Rajmundo Valdanos udari o oštro kamenje. U jednoj ruci mu je bilo koplje, u drugoj knjiga. Slučaj, rekli bi ljudi. Povest ljudska, zamršenim putevima a ipak ciljevima promišljenim nas vodi i ostvaruje volju višu. Gradič nađe telo Rajmundovo i knjigu i koplje. Pokopa telo na bregu više mora i pobi koplje kao beleg. Koplje je nekada bilo u ruci Heraklovoj i zemlju blagotvornu pozna i ponovo pusti korenje maslinovo.

U knjizi je bilo ime Rajmundovo.

Suton blagi zanese Gradiča. Jesen se prelivala bojama i sokovima zrelim, bujna kao žena danima plodnim. Boje su se razlivale, mešale, igrale u sve novim i novim značenjima radost porađale. Raskošan ženski smeh i gusti mirisi letom prikupljene topline grožđa crvenog, obuzeše Gradiča. Luna se tek sa planine javljala nabrekla od punoće i sa suncem na zalasku mora se mešala. Njemu se u glavi misli razvejaše, samo pogled žedni zabludi se u sliku ženskih tela.

S jedne strane rujno žuto na zalazu sunce ih je milovalo, s druge strane bledo žuto lice Lune na uzlazu preli se po njima. U kaci, kao Nojeva lađa života puna, grožđe se talasa, po njem žene plove, suknje do pojasa podignute, bele duge noge tonu, crne kose raspletene raskošnim se smehom vijore nad vinom. Kao munje, tu nad vinom mladim, u sutonu bljeskaju butine, brilijantnim sjajem rojevi zvezda od očiju strasnih. Sokovi se grožđa mešaju sa ženskim. Prstima dugim stiskaju nabubrelo grožđe, sok se niz ruke sliva. Obrišu ruke, ruke miju lice, usnice slatke od grožđa crvene. U nedra zagnjure vitke prste, dlanovima oblikuju dojke, bradavice ježe, mreškaju se s vetrom lakim, smelim. Znojem pitkim kapi teku, slano slatkim, međ sisama što se viri, mesečevom rekom na izvoru, tamo gde strast se miri, gde se život začne. U tonama grožđa ovih nekoliko kapi svu vrlinu vina skupe.

U sutonu misli zamršene, bujnom Lunom potopljene, odstupiše. Svojom voljom noge Gradičevu opijenu strast dovedoše k izvoru da se stiša.

Zaćutaše žene, stišaše se pred siluetom dolutalog stranca. Jedan samo pogled Gradičevu želju vodi. Prepoznaje lice iz one košmarne noći, lice koje mu se u osvitu prvo nasmejalo, u okviru crne kose brilijantne oči iz kojih su ga iskre oživele. Bila je to Maja.

Kada ga je prepoznala, lice od dva lica s pogledom mesečarskim, osmehnu se Maja. Radosno uzviknu, zvonkog glasa svici zaiskriše svud po mraku :

-Ne bojte se, žene! Moj je ovo junak, vitez strašan al’ je meni mio. Gazite po vinu, još mu treba ženske slasti, opojnih sokova da probude se muške strasti. Meni treba nekoliko reči, čini mi se vitezu su mome neophodne da put ka domu svome opet nađe.

Šapat joj se niz usnice meke spusti, slatke vinom, sjaju mesečinom.

-Našao si me, moj viteže, ali još je dug put pred tobom. Ja ću tvoja biti, ali tek tada kada pravo vreme se navrši. Od te knjige loza kada prvo vino poda, jezero od leda kada se otopi i u pupku zemlje ukaže se svetlo. Ne traži me na zemlji, mesečevo svetlo put će k meni popločati. Pođi sada, noćnim putem svom se bratstvu vrati. Gde te sunce dočeka na bregu, tamo pored tvoga doma knjigu ovu zemlji vrati.

Uze knjigu, zatopi je u grožnju i među butinama je provuče. Semena se grožđa među listovima ugnjezdiše.

-Sad je spremna. A, ti – idi.

Nekad je jedan dan sav čovekov život. Ostalo vreme koje provede na svetu je samo jednoličan okvir za taj dan.

Gradič je služio hramu i ljudima. Živeo je u ona dva dana koja je proveo uz Maju. Iz knjige koju je vratio zemlji izniče loza, poraste i stvori divan hlad u kamenitom okruženju. Tu je najčešće sedeo, često zadremao i u snu slušao priče iz Rajmondove knjige. Govorile su o vitezu, zvao se Karventes, koji je tragao za svojom večnom ljubavlju. Bio je u mučnom svetu demona koji su ga sprečavali da dođe do nje, do svog novog, pravog života.

Jedne noći Luna napuni se, plavim morskim oboji se zrakom. Zrak se zgusnu maglom meda, lepljiv, sladak… Srebrno se svetlo na lice Gradičevo spusti, dva mu lica ljubi, jednim učini ga celim. Evo je gde ide po zrakama Lune, kroče noge vitke po kamenu, bljeskaju butine kada mesečina ih umije. Napinju se grudi njene od slatkoće zrakom mednim kada se napune, k’o da drhte po noćnoj svežini, talasaju tiho večnim mirom mora. Kosa crna uokviruje oči, u njima je mnoštvo zvezda, glasnika iz prošlosti rajske. Usne žedne izvori su žive vode, cjeliv jedan Gradiča da ucjelovi. Ruku pruža, prsti topli ugasiše Gradičevu malu sveću tu na zemlji.

Zarastoše njemu rane, u grudima celo srce poče da mu kuca. Mladom snagom sinuše mu oči. Put se otvori pred njim. Put kojim beše došao kroz tamu i oluju, Lunina je sada ravna staza. Povede ga ka planini Prokletijom što je zovu, ka Maji, ka njenom jezeru. Ledom večnim beše pokrivena, između dva vrha uznosita, sise gorde što ka noćnom lete nebu, bele kao sneg, sveže kao voda još u vreme rajsko se zaledila, od početka sveta čista opstojala.

Jedno svetlo između dva za nebesa stuba pećina je u koju prizvala ga je Maja. Otvori se pred njim toplim zovom zagrejana, usnicama vrelim drevne reči izgovara.

-Ja sam ona koja jesam, što sam bila, što ću biti. Preko mog lica je veo koji ne može da se skine. Žena, Luna mesečeva, večna. Boginja što se daje  mužu svome ako je zasluži. Moj je veo igra kojom možeš da se igraš ako umeš. Sve lepote sveta u skutu su mog vela. Njih je nebrojeno, ako ne znaš da ih skineš, zaplešćeš se, izgubićeš… Srce samo među vihorove ako ne zna da se drži, iščeznuće: morska pena na pustome žalu. Tren je jedan u kome sa mnom možeš da poživiš, tren je jedan u večnosti kojoj sliči.

-Pogledaj mi pupak. ‘Ajde, oko svoje i usnice tu stavi. Toplota zemlje izvire iz njega, tajna je života koju samo tvoja žena može ti dati…

-… ako umeš da je poznaš!

-Hajde, tu zaroni! U ljubavi nema straha…

Muž je lozu vinovu zasadio. Knjiga priča drevnih uzrasla je. Iz dubina žene vrelo toplo podiže se. Otopi se jezero od večnog leda. Čista voda kroz lavirint tajnih želja k izvoru svome stiže. Usred pobrežja lozu staru hrani.

Pod suncem nađoše Gradiča gde spava. Ispod svoje loze, u oko svog hrama na njegovo lice kapala je rosa jutarnja i sok iz raspuklih zrna grožđa.

Osmeh na njegovom licu pokvari tugu u njegovom rodu. Ko bi žalio čoveka koji se ranom zorom u smiraju svome tako smeši kao sunce kad leti nad pučinom.

Berba je završena i žene gaze grožđe iz kojih se lije vino.

U smiraj plava luna uzdiže se, Maja siplje zrake magličeste…

Čuva tajnu vina…

Advertisements