PRIČE MRTVOG ČOVEKA

Od pre nekog vremena psi su počeli strašno da me napadaju. Gde god bio, u bilo koje vreme, ako bih naišao na nekog psa, makar i bezazlenog i sitnog, ostrvio bi se na mene i režao, lajao, besneo zakrvavljenim očima i zapenjenom gubicom. Bilo je da pre mene ili pored mene bude neki čovek, ali bi pas samo na mene nasrtao… I to preterano zlobno… Pripisao sam to nekom gadnom mirisu koji se nekako uselio u mene… Živeo sam prilično usamljeno i ne tako neuredno… Provodio sam najveći deo dana u svojoj zemljanoj sobici, slabo osvetljenoj, ali provetravanoj i održavanoj u solidnom redu na koji sam navikao toliko da sam i zatvorenih očiju mogao da se nađem i snađem. Već duže vreme se pripremam da okrečim i potpuno prečistim. Ipak, pomalo me mrzi a više me sprečava osećaj da imam sasvim dovoljno, previše vremena za takve i slične poslove. Ipak sam ja star čovek i uglavnom mi je dovoljno da pustim neku sebi dragu muziku, prisećam se i osećam prijatno iako ne i smireno i spokojno. Neprekidno imam utisak da sam nešto zaboravio da uradim, ne preterano važno, ali ipak važno… Nešto kao – da sam zaboravio da isključim šporet ili da se sretnem s nekim… No, šporet je hladan i niko me ne zove da proveri… Samo osećaj zaboravljenosti ostaje…

Već dugo sam bez posla i sa vrlo malo druženja, kontakta s ljudima. Razmišljao sam o tome imam li ja prijatelja. Razočarao sam se. Onda sam razmišljao o tome da li sam ja nekome prijatelj. Bio sam očajan!…

Ipak, tu je internet…

Godinama sam odbijao da imam bilo kakve veze s tom neprirodnom pošasti… tom neživom mrežom za žive duše… Onda su me neki prijatelji ubedili da je to jedini način da živim na ovom svetu, među ljudima… Svi su tu! Džaba živiš ako nisi na internetu… Ako otvoriš blog i njemu predaš svoje priče… ceo svet je tu!

Zaista… setio sam se i pročitao zabelešeke na otkucanim hartijama svoje prve zbirke priča iz pradavnih godina kada je internet bio tek nejasna ideja u SF literaturi. Moja je zamisao (i želja) bila da moje priče budu listovi na svetskom vetru i tako pronalaze čitaoce koje će (do)dirnuti i koji će (do)dati sebe i priče će živeti svoj život i jednog dana postati velika Priča… u kojoj ću ja biti zaboravljen… To je internet! I tako sam se ja privoleo da se priključim mreži…

U to vreme kada su i pisaće mašine… „kucaće mašine“ kako sam ih ja zvao i mislio kako je njihovo kucanje nešto kao i kucanje srca… bile neko „čudo“, moje su priče pobuđivale neku pažnju, povremeno sam imao svojih „pet minuta slave“ i imao sam utisak da sam postao pisac i da ljudi to kapiraju… Bilo je nekog semena u tome…

Kompjuter i internet su mi značajno olakšali posao. Nije više bilo mučnih prepravljanja i gomila bačenih papira… Virtuelno slovo je lako nestajalo i lako nastajalo. Doduše, pomalo mi je nedostajalo kucanje, onaj zvuk koji je označavao da neko tu piše i da, time, ima neku moć… Život…

No, u to vreme žurke, muzika i „devojčice“ su mi bile važnije… Mnogo važnije i – bilo ih je dosta… Moje žurke su bile česte i poznate… Toliko poznate da sam i sam na svojim žurkama bio – nepoznat… Devojčice (a to je bio moj naziv za sve seksualno aktivne žene, bez obzira na godine) bi prespavale, ostavljale trag vetra u kosi i nestajale negde po svetu po kom su, valjda, plovile i letele i moje priče. Neke su se i zaljubljivale i povremeno vraćale i obećavale da će jednog dana zauvek ostati uz mene.

Srećom, to me prošlo. Jednog dana sam se zaljubio u moju Linu i sve ostale su postale nevažne i ostao sam potpuno njen zauvek. Ona je moja Ljubav…

Od tada pišem samo njoj.

Na kompjuteru. A, moje srce kuca…

Jednog julskog sutona me dodirnulo prečisto krilo Premudrosti i ja sam video svu lepotu i sjaj sveta Duha… Video sam koliko su moje ranije priče bile prazne… bez ljubavi…Hteo sam… morao sam da ljudima napišem nove priče, priče u kojima bih im ukazao na svet Duha…

Imao sam internet i bilo je lako da svoje priče pošaljem u svet i među ljude…

Od pre nekog vremena Lina, moja Lina je postala drugačija… Ponekad plače, ponekad pati zbog mene… Vodi ljubav sa mnom i kaže da me voli… Ja je toliko želim, toliko želim da se stopim s njom… da se njeno biće stopi s mojim i da tek tako, na taj način postanemo jedno i odemo u naš raj… Ipak, kao da prolazim kroz nju, kao da sam povetarac na njenim sisama, u njenim očima, među njenim nogama… Gledam je ponekad kad me ne vidi i vidim se u njenim mislima, vidim svoj odbljesak u njenim suzama… Ali, kao da me nema…

Vidim svoje priče na internetu. Vidim da ih ljudi čitaju u Kanadi, celoj Evropi, u jednom plemenu u Etiopiji koje više i ne jede… samo diše, pije vodu i gleda u sunce kao ogledalo pravog sveta…

Psi me plaše ali mi za pravo samo muve smetaju da uživam u svetu i životu. Otkuda ih je toliko! Nekad sam bio vešt da ih hvatam i ubijam. Sada razmahujem rukom po praznini i slušam njihovo pakosno „zzzz…“ Jednom je Lina morala da otera muhu koja je lizala moje oko. Bila je tako zanosna u kombinezonu i sa magičnom senkom među predivnim nogama. Meni se digla muškost, ali sam morao da zaspim.

Uopšte, ljudi tako malo pažnje obraćaju na mene. Svratim u seosku prodavnicu na pivo a svi zaćute. Kad nešto kažem, počnu da pričaju o nečem sasvim drugom.

Jednom sam otišao na razgovor za posao. Bio sam sasvim ubeđen da će to dobro da prođe. Bio sam i kvalifikovan i spreman… Tip je stigao do mene, okrenuo se i počeo da drugima priča kako su „te prijave preko interneta sasvim bez veze i kako na njima ne vidiš pravog čoveka…“ Popio sam i kafu i sok i besmisleno čekao. Razgovora nije ni bilo.

Ušao sam u autobus i prošao kroz kišu. Sela je pored mene jedna atraktivna devojka golih kolena. Kroz prozor je probijala kiša i kapi su padale između nas. Sklanjajući se od njih pribijala se uz mene i na kraju je bila toliko blizu da je njen dah ostavio film na prozoru na kome je prstom nacrtala srce, svoje ime i strelicu i neko drugo ime.

Najviše me brine… Kad zasadim biljku i poraste i razvije cvetove… nema ploda!

Trebalo bi, zaista, da okrečim i prečistim ovu sobu. Biće mi prijatnije.

Od svih priča koje sam poslao nekome, negde, e-mailom, odgovorili su mi samo na jednu, prastaru, napisanu pre trideset godina: „Priča je izvanredna, ali je konkurs odavno završen!“

Napisao sam i neka remek dela. Za jedno su mi rekli da je odlično, ali da je, izuzimajuči neke greške, to pre mnogo stotina godina napisao Dante. Za drugo da je to lažni apokrif Njegošev.

Ne znam šta da radim. Šaljem priče preko interneta i svakog jutra konkurišem za bilo kakve poslove. Bootovi odgovore da je „uspešno“. Nema ljudi.

A, da… došli su neki i počeli da ruše zidove i krov… Nose preko lica maske… Zbog prašine i smrada… Kada okrečim i prečistim, biće bolje… Mnogo bolje…

Najviše zbog muva i ovih odvratnih naduvavanja na telu…

Priča je odbačena jer ju je već napisao Edgar Alan Po… A, on je odavno mrtav…

Da li su priče uvek žive…

Video sam na Wikipediji da je Sava Savanović uhvaćen i da je njegov blog ugašen.

To je, zaista, mnogo lakše i lepše nego kopanje blata i kolca u srce…

Ipak, Lina me voli… I, šta bi čovek mogao da poželi više!

 

 

 

Advertisements