NEVER AGO

 

Živeo sam u New Havenu. Tačnije: na periferiji oko Maurey Okruga, u blizini stare zgrade koja je kasnije adaptirana u Okružni sud. Nekad je to bio zatvor. Nekad je bara Zelene reke bila naše Zeleno jezero. Nekad je u blizini Morej parka bilo naše lokalno bejzbol/basket igralište. Nekad je tu bio naš bioskop Ag. Nekad je tu bila Picerija i Rikov kafe.

Tog leta sam završio prvu godinu gimnazije.

Bila je 1977. i život je tek počinjao.

Prašina.

U Hejvenu inače nema previše prašine. Ipak, tog leta je bilo. Pojavila se i počela povremeno da kovitla praznim ulicama Hejvena u jutru posle noći u kojoj je neka snažna ekplozija u Morejevoj šumi izbudila utihlo stanovništvo i satima vezala poglede za uzbudljivu igru svetala u tihim senkama zelenšume. Pred jutro svetla su se umirila, počinjao je novi radni dan. Ljudi su morali na svoje poslove a prava eksplozija se desila u suton sledećeg dana, kada se završio radni dan.

Bio je 13. Jull i taj datum se utisnuo u moj život.

Sam događaj sam dočekao u uobičajenom ambijentu kasnih noćnih sati: nas nekolicina prijatelja smo sedeli na stepenicama ispred bioskopa Ag i vodili beskrajne priče bez smisla i reda. Jedina stalna priča u tom neredu je bila kako se u Hejvenu nikad ništa ne dešava. Doduše, ovaj put je bilo nešto življe: pravili su se planovi i analize za početak sezone letnjih basket turnira. Tada se desila eksplozija. Posle par minuta bljesnula su svetla u Hevenskim prozorima i nemalo nas iznenadila: ko bi pomislio da Hejven ima toliko prozora i kuća. Zatim su ljudi nagrnuli na ulicu: ko bi pomislio da u Hejvenu ima toliko ljudi. Zatim su žagor, galama, uzvici… ispunili tišinu Hejvenske Morej ulice. (No, Hejven je imao previše tišine i zvuci su se uskoro utopili u nju.)

Prava eksplozija priča i galame se desila u suton. Ljudi su prikupili dovoljne količine saznanja, glasina, nagađanja, izmišljotina, svega što je moglo da bude predmet razmene reči, uzvika, rasprave, šapata… Najglasniji šapat se ticao glasine da je u Morejevu zelenšumu pao „leteći (tanjir), vanzemaljski svemirski brod“.

Ja sam smrknuto i nadureno sedeo na svom mestu na stepeništu ispred Aga. Navikao sam da u opštoj tišini pred poznatim društvom vodim glavnu reč. Sada su svi samo prolazili oko mene, pričali, povremeno me sumnjičavo pogledali i obilazili. Pad svemirskog broda je porušio moje priče i – zar je to mali razlog da prezirem taj smešni „leteći tanjir“!

Tada je iz dubine kadra, u izmaglici nepodešenog fokusa, prema meni prilazilo najlepše stvorenje na svetu i u vidljivom svemiru. Prelepa devojka dugih nogu koje su širile talas neverice (malene bure) dok se kretala prema meni samouvereno vođena svetlom svojih tamnih očiju. Pogledala me i ja sam sasvim pretrnuo, skupio se u maleno zrno podno srca. Pogledala me i blago rastvorila najsočniju višnju svojih usana kao da će nešto reći. Pogledala me, sela na stepenište pored mene, posela najlepši otisak srca na kamenu i šapnula na uvo svoje drugarice iz društva s kojim je došla. Pogledala me još jednom, iskosa, upozoravajuće strogo i više me nije gledala.

Ja sam se ukočio, ohladneo, stegao u kamenu gromadu sreće i zaljubljenosti. Hladan svemir, ispunjen bljeskovima svih boja.

Zvala se Irena Ago.

Tako mi je rekla drugarica iz razreda.

Bilo ih je i te noći ali su primećeni tek pod svetlom vrelog letnjeg sunca. Maleni, brzi i razigrani kovitlaci prašine u povremenim i neočekivanim tvisterima. Nikad nisu uznemiravali, čak ni blago ljutim zrncima u očima, onima od kojih tiho i meko poteku suzice i pogled sine. Uvek iznenađujući, uvek udaljeni, tek spiralna igra u uglu vida. Postali su neobjašnjiva i nepostojana pojava u životu. Neko je rekao da su to serafimi, najviši u anđeoskoj hijerarhiji. Ja sam tada sumnjao u to.

Mnogo godina kasnije – nestali su. Niko ih nije čak ni zapamtio. Postali su samo nejasno sećanje na nešto lepo, lepo i nepoznato, niti korisno niti štetno, samo i prosto – lepo. Sećanje na nešto što je lepo ali ja se više ne sećam šta je to.

Prošlo je leto. Irenina drugarica je ponekad pričala sa mnom o njoj, srećna što ima povod da bude pored mene. (Pomalo je bila zaljubljena, kao mnoge,ali uz nesvesnu nenadu. Ja sam bio nedostupan, pobednik mnogih turnira i budući kralj maturske večeri. Ustvari, poput mnogih takvih, i ja sam u nekom dubokom delu svog bića bio nesrećan i neshvaćen.) Saznao sam da je tih dana došla kod neke porodice, nekih rođaka, pošto je ostala sama na svetu, da je poreklom iz neke turske Anadolije, da pomalo čudno izgovara glas „R“ i… voli poeziju i jagode… Nije imala mnogo šta da mi kaže jer je Irena sva u nekoj misteriji…

Misterija eksplozije u zelenšumi je razrešena. Kako su objasnili vojni i drugi stručnjaci, neki meteorološki balon ili naprava neka je pala zbog kvara i nema šta naročito da se vidi i sazna. Naravno, mnogi lokalni „stručnjaci“ i radoznalci su iznosili druge teorije, nalazili razne neobične predmete i otpale delove, ali je sve to vremenom utihlo i Hejven se vratio u svoj ustajali mir i dosadu. Ostali su samo ti čudni tvisteri i njihovi neobični plesovi.

Leto je produžilo svoj ustaljeni tok koji se uglavnom završavao u barskoj memli Morej reke.

Završilo je leto i ja sam nastavio da menjam devojke. Svakih par meseci neka nova je zauzimala mesto u mom srcu i mislima. Nisam ih lagao i varao. U svaku sam bio bar malo zaljubljen. Ali, uvek bi se pojavila neka nova, neka koja je opet i iznova bila nešto novo i željeno. Ja sam nekako osećao da imam neku obavezu prema svima njima.

Irena je uplovila u luku mog srca, trijumfalno moćno… Ali, izmaglica vremena ju je okružila i dan za danom, postala je nevidljiva. Došla je jesen i tvisteri, koji su me uvek podsećali na nju, su nestali a ja sam nastavio da gacam po plitkom mulju hejvenskog života.

Osim basketa, koji je bio glavni sastojak mog života, počeli smo da se navikavamo na piće i duvan. Plitke i nevažne priče su uz piće postale snažniji lepak mog društva i držale nas zajedno i čvrsto u hejvenskom glibu.

Irena je bila negde u svom svemiru.

Irena je dolazila Turskom ulicom praćena drugaricama i nekolikim tvisterima koji su se poigravali njihovim lakim letnjim haljinicama i kikama uvijene, guste i teške kose. Irena je imala osrednju dužinu kose, tamnosmeđe, kao i njene oči, uspravnu i ponositu figuru i hod… Ili već nešto, nešto što je celoj njenoj figuri davalo… Pa, ja ne znam kako da drugačije to nazovem… osim – aristokratski plemenitim stavom. Nisam u pitanju samo ja, video sam to u ponašanju svih koji su bili u njenoj blizini: morali ste da budete zadivljeni i… poklonjeni! Nije se ona „pravila važna“ niti je bila blizu arogancije ili nadmenosti. Upravo je bila otvorena i srdačna sa svima, prihvatala i ponašanje i govor okruženja. Ni na tren nisam ugledao nipodaštavanje ili ignorisanje… Bila je jednostavna i vedra… Izuzev… Izuzev ako bi neko nešto rečima ili ponašanjem lanuo! Sam bi sebe trenutak pre Irene postideo i ujeo dok bi u njenim očima sinula tamna munja, bljesak nepogode, teški, mračni oblaci na horizontu kipućeg okeana…

Strašna Ira, boginja bure!

Naravno, sve sam to doznao vremenom. U tom trenutku sam bio zauzet basketom.

Kada sam je video, kada sam je prepoznao onim delom srca koji se prošlog leta okamenio svim bojama svemira, kada sam osetio njen pogled na sebi… Potpuno sam se promenio, video svet, video igrače, loptu, tablu i mrežicu nekim drugim vidom. Video sam sve pokrete i mogućnosti nekoliko sekundi ranije i kretao se igralištem kao po prostoru bez vremena, video svoje noge i ruke kako već ubacuju u koš dok još stojim i ćutim. Saigrači su zaprepašćeno gledali neku nepoznatu osobu iz drugog vremena i prostora.

Bio sam u Ireninom svemiru.

Video sam da me vidi. Video sam da su joj se usne ispunile krvlju iznenađenja i pažnje. Video sam da su nepomične, da su izgovorile „Moj si!“

Ustvari, ispostaviće se da je to delo moje zablude. Ipak, moja zabluda je donela pun pogodak.

„Irena je pitala za tebe.“ – šapnula mi je drugarica kada se događaj završio i kada smo se razilazili.

Bio je 13. Jull 1978.

Još uvek u gravitaciji Ireninog svemira i moje mašte, te večeri sam je jednostavno zagrlio i poljubio. Nije se trgla, nije me ni pogledala.

Uvukla se dublje pod moju mišicu.

Irena je postala moja devojka. Ja sam i inače, već od prvog susreta, bio van običnog sveta, bio sam u njenom, u Ireninom svemiru. Sada sam postao kralj tog svemira. Kraljica mi je dozvolila. Moj um se beskonačno raširio, pokreti su mi postali samosigurni, kičma uspravna, glava u visini, pogled je sinuo… Možda previše neobično: ljudi su me pitali šta mi je to s očima! To je zbog serafimskih tvistera!

Tada je bio običaj predstaviti svoju devojku javnosti, pokazati se s njom. Uobičajeno vreme i mesto je bila plesna igranka letnje večeri na terenu basket igrališta. Tada je bio običaj da se devojka jako zagrli oko ramena, ona momka oko pasa, toliko jako i blisko da se otežano hodalo. Trebalo ju je što snažnije i češće ljubiti. Sve to sam već znao i iskusno činio. Irena je znala da čini stvari koje nije ni jedna druga devojka na svetu. Počeo je ples The Night In  White Satin. Zagrlio sam je, zagrlila me je, stisnuti, spojeni u okeanskom talasu toplog zadovoljstva, zaplovili smo među zvezde i nestali u beskrajnom prostranstvu svih boja. (Proverio sam: ni jedna devojka nije umela da učini tako nešto.)

-Zašto svi toliko zure u nas? Neprijatno mi je, hajdemo odavde.

Otišli smo sa igranke dok su svi ljudi, iako nepostojeći, i dalje zurili u nas. Otišli smo u mrak, u noćnu senku ispod vrbe, na prostu klupicu, u nestvoreno svetlo svojih tela, prepuno ljubičastih (to je boja poljupca) svitaca u pogledima i bistroj vodi poljubaca. Ljubili smo se i nikad više nismo ni prestali.

Usne su joj bile pune purpurne boje krvi okeana a ja sam bio tek putnik u zoru pustinje, žedan i željan, sasvim ispunjen. Jer, okean ne utažuje žeđ. Još više podjaruje vatru i želja plamsa. Drugačiji je nektar sa Ireninih usana, dugačiji je izvor njen, izvor bistre, slatke vode usred beskrajne slane okeanske pustinje.

Koliko se ja sećam, a savršeno se sećam, mi smo se neprestano ljubili. (Treba razumeti: neprestano – to znači – bez prestanka, bez kraja i početka.) Bila je ta noć belog satena i nije prestala.

Jutro je bilo sumračno, neke pepeljave boje, koja se raširila svuda.

Dolazila je sa svetlom u svojim tamnim očima i nekako je bila kao mašta u beloj letnjoj haljini. Oko nje, pristojno udaljeni, su bili samo serafimi sa svojim finim i nenametljivim plesom. (Mada, primetio sam da poneki ne odoli i dodirne joj kosu. Pramen kose zaleprša… zapljusne, i uz stidljivi osmeh se sakrije.)

Hteli smo da nešto popijemo u rano jutro na terasi našeg omiljenog Rikovog kafea. Kafe je bio omiljen jer je bio jedino koliko-toliko pristojno mesto među nekolikim hejvenskim bircuzima za lokalne seljake i radnike. Kroz sumračno, pepeljavo hejvensko jutro se probio zrak bele boje sunca, seo pored mene i poljubio me.

Gazda Rik, inače smrknut i nedruželjubiv vlasnik, se posle dužeg vremena pojavio. (Inače, imao je svoje konobare i nikad on sam nije služio.) Irena je taman bila spremna da se obrecne zbog tolikog čekanja kada se lično Rik pojavio noseći elegantne čaše raznobojnog pića. Zlatna, ljubičasta i, na vrhu, trun mrlje bagrem-zelene i trun belog šlaga su bile boje, nepomućeno izmešane u srebrnom staklu koktela. Nikad nisam video tako nešto u Hejvenu. Nikad nisam video da je Rik toliko bio uslužan pa se čak i nasmejao u jednom trenutku. Uglavnom je meni i društvu, kad bi se zavalili u stolice dugih, toplih letnjih opijanja, osorno prilazio i govorio lokalne pošalice. Ireni je ova situacija izgledala savršeno – normalna.

Primakla se stolicom uz mene i potpuno predato me držala za ruku i ponekad ljubila. Nije obratila pažnju ni na šta i ni na koga u okolini. Kada je jedan moj lokalni, stariji poznanik prišao i počeo nešto da mi govori uz pozdrav, namrštila se, na horizontu su se pojavili tamni oblaci bure i sevnula je samo jedna munja. Irena je bila blago ljuta. Čovek, ko zna zašto, se izvinio.

Tog dana, ili nekog drugog, sasvim je svejedno, posle koktela u Rikovom kafeu, poveo sam je… Gde da je povedem u prozaičan i šupalj Hejven…?

-Povedi me negde gde voliš da odeš, kad si sam i tužan. Hoću da vidim tvoja mesta, samo tvoja…

Nije da sam imao neka svoja mesta, ili makar samo jedno, u Hejvenu. Bio je suviše obično nezanimljiv i pružao samo neprijatna iznenađenja. Ovaj put sam se naprosto osetio kao potpuni vlasnik Hejvena. I dalje nisam bio ponosan ali – sve to je bilo moje!

Irena je bila kraljica i njen momak je morao da bude kralj.

Poveo sam je na proplanak na početku Morej zelenšume.

Na neki čudan način sva mesta u hejvenskoj okolini su me iznenađivala. Kad god sam bio sa Irenom, ta mesta bi se promenila, postajala lepša i zanimljivija. Tada… kao nikad pre i nikad više.

Ležali smo na livadi. Položila je glavu u moje krilo, gledala mene i nebo iznad mene. Niko me nikada nije tako gledao: potpuno predata, gledala me s toliko topline i obožavanja da mi je bilo neprijatno. U isto vreme, osećao sam se moćno i ispunjeno.

Pred očima mi je bilo njeno lice i ogledalo njenih jednovremeno tamnih i bistrih očiju. Njene grudi kako se podižu i spuštaju, sa snovidelicom bledih dlačica na sunčanoj koži, senkom između sisa i nekoliko usnulih, slatkih kapi znoja. Gledala me i slušala netremice kao da guta moje reči i traži, moli za još. Nikada nisam pričao kao tada s njom. Reči su dolazile i dolazile iz nekih nepoznatih daljina, okruživale nas i milovale je bez dodira. Tiho je disala, ponekad bi sasvim prestala i kao da je prela… Prela Arijadninu nit za kojom sam izlazio iz mračnog lavirinta.

Oko njenog tela su nicale male šumske jagode. Pojavljivali su se mali beli cvetovi, neviniji od njene lake haljine, sasvim priljubljeni uz paperijaste dlačice, nestvarni i prozirni. Kao kapi, pojavljivali su se plodovi, male crvene kapice koje se propinju ka toploti sunca i pare se neponovljivim mirisom i ukusom večnog leta.

Ubrala je jednu jagodu i stavila mi je na usnu. Posisao sam sok, upio ga usnama…

Poželeo sam da dodirnem njene grudi i pružio ruku. Nije mi dozvolila:

-Nemoj… – rekla je tiho i uhvatila za ruku, poljubila prste… Daću ti mnogo više od svog tela. Daću ti celi svet.

Svet je stao u tri dana večnog leta.

Otišla je svojoj kući, tamo negde, daleko, gde žive samo zvezde.

Osunčane hejvenske ulice i prljavi hejvenski pogledi: zavist i odricanje. Već sam teško, s naporom hodao među tim ljudima i zgradama. Dva različita svemira su se mešala i grebla. U jednom je posrtalo moje nevoljno telo, u drugom je leteo moj duh. Trenutni mir je bio zatišje.

Irena i ja smo već sagradili navike koje su bile kulise svakodnevice u kojoj smo igrali svoje uloge. Ja bih stigao biciklom do mesta sastanka, naše prosto obasjane klupice. U 19:37 njena jednostavno ponosna prilika se pojavljivala na stazi među treperavim belim bagremovima silazeći sigurnim korakom. Kao da plovi. Razigrani tvisteri su plesali okolo na pristojnoj udaljenosti. Najčešće je bila u pratnji neke drugarice koja bi mi samo mahnula izdalje i otišla. Serafimi-tvisteri bi nestali i nas dvoje bi se našli, sami i ozareni.

-Pričaj mi. – rekla bi i položila glavu na rame.

Pričao sam bajke i pesme. Nepoznate priče i slike bi dolazile iz dalekog, skrivenog kraljevstva i ja sam ih prenosio Ireni. Ni jedna od tih reči nije bila moja ili bilo čija. Bile su pridošlice iz Ireninog svemira. Ovde nisu poznavale nikoga osim Irene, bile su plahe i nežne i kad bi je videle, pohrlile bi ka njoj i grlile je i milovale. Ja ih nisam  znao ni poznavao, čak nisam mogao ni da ih zapamtim. Ostale su mi u sećanju samo kao blagi dodiri i ponekad bi se vratile kada bih spazio tvistere-serafime.

Nisam imao ime za te reči.

Otišli bi na igranku da budemo viđeni i odigrali svoj ples. Sve više sam na leđima osećao grebanje i ubode zavidnih pogleda. Brzo smo odlazili i bežali u toplo noćno svetlo svoje klupice. Tu smo se, naravno, ljubili… Šta bi drugo?!

Jedne od tih večeri se otvorilo nebo.

Sklonile su se sve zvezde i tama noćnog neba je nestala. Pojavile su se neke drugačije, svetlije i krupnije zvezde. Među njima, kao magla ili prašina, obrisi pregorelih galaksija. Nisam disao, orgazam uzdaha mi je preplavio unutrašnjost grudi.

Pogledao sam u Irenu da vidim da li i ona to vidi. U očima su joj bile suze. Krupne, sjajne, bistre… Na tami njenih očiju, blistale su svim bojama. Dve su se mazile na licu, jedna je pila na usni.

-Dajem ti sve ovo. – rekla je. –Sve je u redu! Zadrži sve to u sebi, tebi pripada!

Ljubio sam je.

Irenin poljubac nije bio mek i vlažan dodir usana. Ljubila se kao da tako diše, da grabi udahe i izdahe iz dubina dubokog zdenca bistre vode. Ponekad bi to bio okeanski talas, uskomešana sila, slana i slatka, i razbila bi se, i rasprsle bi se kapi i dugo letele i svetlucale nad plimom trudno punog meseca. Ponekad bi to bio brz i uzbuđen lahor tvistera koji bi proleteo…

…i vratio se… još jednom i…

Zaboravio sam na bicikl i dugo, dugo hodao putem do kuće. Nisam imao para, nisam imao automobil, farmerke su mi bile izbledele i dronjave. Imao sam put pod nogama, imao sam nebo i mesec nad sobom, imao sam Irenine poljupce na usnama i cigaretu kao društvo (uz Irenu nisam pušio).

Imao sam ceo svemir u grudima.

Bila je ponoć.

Dvoglava ala se obrela na raskršču kojim je trebalo da prođem. Dva lokalca, dva seljaka su se drala i pišala po putu. Smrdeli su na rakiju i same sebe.

-O, švalerčino…!

-Dobra ti je ona mala…

Pognuo sam glavu i pokušao ćutke da prođem.

Plašio sam se.

Te večeri je bila neka lokalna proslava. Neki praznik sa maškaradom. Hejvenovci su se maskirali u neobična bića i razne prikaze. Sva ta bića i prikaze su bile pijane i ružne. Pošteno govoreći, meni se uvek činilo da su jedino tada Hejvenovci bili u prirodnom stanju a svo ostalo vreme su bili maskirani.

Mrzeo sam taj praznik.

Irena je bila princeza a meni je spremila, jer ja ničim nisam bio maskiran, samo prinčevsku krunu koja je bila premala i smešno mi stajala kao prilepak na glavi. Nimalo nisam bio raspoložen ali sam zbog Irene dao sve od sebe da izgledam srećno i poletno i da budem kao i svi…

U nekom trenutku proslave našli smo se izdvojeno.

Dotakla me, prstima mi je mrsila kosu i kad sam pošao da je poljubim video sam njen pogled.

Nikad neću da ga zaboravim. Bio je tužan i prazan. Kao kod ledene kraljice, sav sam se pretvorio u led, stakleno proziran i napeto škripav.

Prilazila nam je dvoglava ala, mahala svojim raznim udovima i kracima i ispuštala otrovan i smradan dah rakijski…

-A, švalerčino…?

-Dobra ti je ta mala…

Izazov je bio očigledan.

Ja sam se plašio.

U Ireninim očima se podigla bura. Sevnule su munje na dalekom horizontu njenih očiju a usne su joj potamnele.

Ja sam bio preneražen. Ništa nisam rekao, ništa nisam uradio. Led se slomio u srču.

Dvoglava ala je otišla smešno se gegajući u potrazi za novom zabavom,

Princ je bio poražen u sukobu s alom i nikad nije postao kralj. U kraljevstvu kraj mora gde more sne svoje sni nikad više dom sreći tu ne bi… Pljusnuo je jedan talas i od prinčevske krune napravio mrljavu pljunku.

Dok sam odlazio, video sam njeno sjajno lice kako u masi telesa luta pogledom i traži mene. Ja sam bio na usamljenom i mračnom putu.

U jutro, još pre sunca, tvisteri-serafimi su se uzburkali, okupili, okružili Irenu, podigli je i odneli…

… Iza sedam gora i sedam mora…

***

Video sam je još jednom. Pričali smo o nevažnim stvarima.

Vremenom, moj put me odneo daleko. Sada živim u domu za beskućnike u Sijetlu. Iako sam namćorasta i mučna starkelja, negovateljice me pristojno pomažu jer, eto, ponekad znam da pričam priče.

Često znam da pobegnem na obalu (u invalidskim kolicima) i puštam da mi vetar s okeana donosi prašinu hladne i slane zvezdane vode.

U grudima još uvek čuvam Irenin poklon. Čak ni život nije mogao da mi ga oduzme.

Ja sam kraljevski bogat čovek.

 

 

Advertisements