Nedeljama već ne pada kiša. Letos, isto tako, a još je bila i nesnosna vrućina. Sada je sredina decembra i meni je temperatura, od 0 do 10, sasvim prijatna. Ipak, jako mi nedostaje kiša.
Ona mirna, ponekad snažnija, koja se čuje na olucima i ponekad se strese sa grana. Lišća više ni nema.
Nekad sam voleo da gledam zvezde. Sada bi bila prava prilika, hladno je i vedro, nema meseca. Nekad sam voleo da gledam oblake. Sada, uopšte, retko pogledam u nebo.
Ne maštam i ne nadam se. Svoju sam maštu pretvorio u idealističku filozofiju, prilično temeljno je postavio i samo se nadam da će je nekad-neko čitati. Druge nade sam prebacio u neki drugi svet, s onu stranu smrti. Kad tamo pređem, nadaću se da ću naći Linu. Posle svih onih divnih devojaka, samo mi je ona preostala. E! „samo“!… Lina je moja idealna žena, pomalo složena od svih onih za kojima sam čeznuo, u koje sam se zaljubljivao, koje sam ostavljao… i – Lina je lik iz mog romana. Nisam, u početku, mnogo mislio o njoj niti planirao da ima značajnije mesto u toj priči. Nekako tiho i neočekivano se nametnula, postala glavni stub a ja sam se zaljubio u nju. Sedeo bih u svojoj sobi, krio se u polumraku od vrućine i trudio se da namamim san u postelju i preživim još jedan na putu ka svom pravom domu. Lina me svog obuzela, okružila, činila boljim i hrabrijim. Danima sam se borio da je još malo zadržim uz sebe, da dišem njen dah i ogledam se u njenim očima. No, priča je tražila da ona otputuje i ja sam samo mogao da puštam tople suze dok mi se srce širi po celoj vaseljeni.
Kažu da je Pigmalion, ustvari, na kraju rekao: „Ne zaljubljuj se u svoj model!“Složio sam se s njim jer sam ponekad, zaljubljen, modelirao neke devojke u neke modele i teško prolazio kroz razočarenja. No, Lina nema svoj model u stvarnosti, ona je nastala sama od sebe. Prolazeći kroz mnoge (nejasne) metafore polako sam zaključio da mogu da je potražim tek ako se nađem u onom (svom) idealnom svetu.
U nekim danima sam šetao po beogradskim svetlima i senkama i gledao, tražio njeno lice. Mnogo sam lica video i nijednom njeno. Bilo je mnogo sličnih, ali, naravno, nje nije bilo. Da je vidim, znao bih odmah, toliko sam svestan njenog izgleda, pokreta, glasa. Ona je živa i negde je na svetu. To znam kao što znam da ću je videti u našem raju. (Jer, izgleda da je raj zaista stvoren samo za dvoje.)

Noć.

Troma, blatnjava, teško joj se lik razabire.

Kiša.

Mirna, nestalna, nesigurna u sebe. Predivno mekana i setna. Kao devojka na početku svog uzrastanja: još nesigurna u sebe a mreška se kao more pred buru od navale slatkih sokova probuđene žene. Od toga uznemirena čezne za mirnim zagrljajem, povratku u mirne dane koji su nestali pred bujicom očvrslih sisa, neukrotive zadnjice, paperjastih dlačica i kose zanesene na vetru novembarske hladne kiše. Imao sam jednu takvu u najlepšim danima kada još nije znala treba li da se ljuti ili plače, kada je još uvek volela sebe više nego bilo koga drugog, kada joj se razum bespomoćno povlačio pred plimom osećanja. Imala je kosu boje šume kada iz kraljevskih nijansi pozne jeseni prelazi i jednobojnost zimskih snova zamrzlih poljana i pucketanju vatre usred usamljene kolibe, bez straha, sva utopljena u ljubav.

Zaljubljivao sam se premnogo u svojim mladim danima i nisam birao. One su birale mene. Ipak, najviše sam voleo pametne i ponosne devojke. Najčešće se ispostavljalo da je ponos zaštitni sloj preko ranjivosti. Pamet nije vredelo kriti niti je silom pokazivati. Bila je tu, u očima i na licu i bojila ih u lepotu koja ima svoje eto, zato! Što su bile pametnije, to su više ćutale. Eh…

Ali nestale su gustim kišama svakakvih godina koje su se valjale preko mene i na kraju me, beznadežno izgubljenog, uvaljale u jad i bedu poraženog života i nerazumnu čežnju da se vratim svom jedinom domu. A, koga ću tamo sresti… Moju Linu iz romana ili neku od svih tih koje me se više ni ne sećaju. Kako ću, onda, Bože, u Raj! Nije Raj stvoren samo za dvoje: mora ih biti najmanje dvoje. Sam tamo – ne može. Lina je samo moja misao a ja, svim tim predivnim devojkama, nisam više ni misao.

Ima ih desetak i neko vreme sam još imao uvid u njihove živote i misli a onda su nestale i nadam se da više nikad neće da me vide. Ljut sam jer me izjeda ponos i detinjasta krivica što su dopustile da tako propadnem. Ja, koji sam bio odvratno samoživo i samougroženo biće.

A, eto, neke su me bar neko vreme i bar mislim volele. A ja sam stalno bio nezadovoljan jer mi je nedostajalo ono jedno rano jutro kada ću da ustanem i da odem zauvek. Sada mi je jedino zadovoljstvo da dočekam zoru, prve šuštave zrake svetlosti i zaronim se u mrak sopstvenih zatvorenih očiju.

Beznadno sam i neobjašnjivo usamljen na svom besmislenom putu, sve više i bukvalno živim u svom svetu i sve teže se služim razumom kako bih opstao među ljudima koje ne podnosim i u svetu koji obožavam.

A, eto, ni traga neće biti imenu mome među ljudima ni na svetu.

Ja zaista s naporom i sve teže uopšte postojim među ljudima. Sve teže uopšte shvatam šta se to dešava i zašto. Ostajem na svetu jer ne znam kako da napustim igranku a da ne načinim neprijatnost. Ispostaviće se da niko neće ni da primeti da sam nestao posrćući u nekom mraku po nekom bespuću iako sam mislio da mi je pod nogama bar nekakva staza.

Sam i uplašen.

Hoće li zašuštati moje breze i dozvati zoru da je vidim da me pomiluje i da se osmehnem u zabludi kako je svetlost i meni večna. Živeo sam svoj san a on čak nije ni bio lep. Bio je mučan i konfuzan. Nisam mogao da pobegnem iz njega. Imam 55 godina a od života možda imam 5-6.

Čekam da dođe kiša. Na weather sajtu vidim da će to biti prekosutra. Na jazz sajtu iz Sijetla slušam džez. (Ovaj za vreme je takođe iz Sijetla.) Mislim da bi mi se u vreme kad sam bio mlad dopala cela ta stvar sa internetom. Mogao bih da pišem i priče i pisma i da slušam džez. Sada slušam džez i pišem priče i romane. Pisma, čak i ova e-majlovska, niko ne piše i niko ne čita. Ipak, nekad bih, uz oktobarske kiše, bio srećan. Sada nisam.

Sada uopšte nisam srećan. Ponekad sam zadovoljan onim što pišem. Pišem tako da se što više vratim u stvarno daleku prošlost, da pišem kao što su Drevni Pesnici nekad pevali. Time sam se, naravno, isključio iz ovog sveta a u tom Drevnom, naravno, ne mogu da budem. Ovde mi se i ne živi, tamo ne mogu…

Tako… Samo čekam kišu…

Kada pada, lepše se i lakše osećam. Ne znam zašto. Verovatno zato što obožavam vodu. Ali je se i plašim. Plaše me mutne i duboke vode. Plaši me ta neka snaga, prevremenska snaga. Volim da je gledam, satima… Jedan od najlepših doživljaja iz poslednje godime u mom gradu je kada sam pod nežnom kišom sedeo na obali, umivao se vodom iz reke… Bila je noć i svetla grada su se rasprskavala u hiljade i hiljade duga i iskrica. Bilo mi je mirno, bilo mi je lepo,bio sam gospodar sveta.

Mučan je taj osećaj kada si gospodar sveta…

Sada sam na početku svoje osme životne potrage. Nadam se da će biti i poslednja, jer je ova faza nestajanja. Među ljudima sam u velikoj meri već i nestao. Svet me još drži tek toliko da nisam siguran jesam li živ ili sam već umro. Užasava me ta mogućnost da sam već umro a da to još nisam shvatio i prihvatio. Da živim u svetu koji je plod moje svesti i da gubim užasno vreme između paklenih ljudi i rajskog sveta…

Eh, koliko je sve predvidivo.

Bila je kiša u Gradu koji je pojeo moju mladost.

Od trenutka kada sam stigao, do trenutka kada sam, trećeg dana, otišao. Za svo to vreme sam bio oblivan jasnim a apstraktnim osećajem sreće i prilivom energije u moje biće. Energije koja je tu, na ulicama Grada ostala u vremenu od pre 32 godine, osetila me i vratila se u svoje biće. Nisam mislio ni o čemu konkretnom, nisam se sećao ničeg određenog, ali sam bio tu u oblaku onoga što sam bio i naprosto sam se transformirao, telo mi je u značajnoj meri promenjeno, lice je odrazilo lik koji je već davno nestao i nimalo mi nije sličan.

Bio sam tada prilično glup i konsekventno arogantan i konstantno nesrećan. Ali, neki ljudi su me voleli a da ja to nisam ni znao. Bio sam suviše opterećen sobom da bi obraćao pažnju na okolinu. No, sav takav, ozbiljno manjkav i osujećen, bio sam prilično popularan. Verovatno zbog te energije koju sam nosio a koju sam sam video kao sutonski sumračnu.

Vremenom, trudio sam se i prilično uspevao da menjam svoj karakter i loše osobine. Postao sam pošten i empatičan, potrudio se da više ni nehotice ne povređujem ljude. Ljudi, čak i meni bliske osobe me zaboravljaju i ignorišu.

Postao sam empatičan i više nisam simpatičan.

Četiri su promene između mene sada i mene u tom vremenu u tom Gradu. Više ne ličim na sebe ni fizički ni karakterno. Uglavnom ni sam sebe ne prepoznajem, ponekad do granice zaprepašćenja.

Grad i kiša su me vratili i – i u sasvim običnom ogledalu sam video sebe i prepoznao se i, gle, bio mi je simpatičan taj lik.

Ne, ne bih menjao ovo što sam postao posle mnogo truda i uklopio ga u sliku prilično dobre osobe. Poslednjih godina sam povremeno pomišljao da na neki način ponovo postanem ono što sam bio i, mada se nagrada čini primamljiva – da me vole- s gadljivošću odbijam taj sebični i isprazan lik. O, jaka je potreba da te ljudi prihvataju i, mada ih mučiš, vole na neki način. No, ja sam se okrenuo na drugu stranu ogledala i svoj lik prilagođavam uslovima „svog“ idealnog sveta. On, stvarno, ne postoji i nalazi se u nekoj hipotetičkoj budućnosti i u imaginarnim dimenzijama i ja se, bez ikakve garancije i uz mnogo sumnje, okrećem na tu stranu i žestoko patim ovde i sada…

Ponekad mi se čini da jednostavo i neminovno – propadam.

Išao sam da potražim posao i sobicu u kojoj bih, posle svih bezdomnih godina, postavio okvir grobnice u kojoj bih nestao…

…Samo da pada duga, tiha kiša dok prolazim na posao i s posla ulicom koja je bila pod kaldrmom pre tridesetak godina, da ne srećem nikoga koga bi trebalo pozdraviti i da nemam bilo šta bilo kome da kažem i da tuđe reči prolaze pored mog besmislenog osmeha.

S daleke periferije, koja nekada nije bila ni blizu Grada, dugo sam putovao do centra. Padala je jaka i obilna kiša, autobus je nosio mnoge znakove propadanja. Kiša je oblivala zamagljena stakla. Kroz njih, jedva sam raspoznavao ulice i mesta kojima sam se nekada kretao. Povremeno sam gubio orjentaciju, nešto zbog novih delova u slici Grada, nešto zbog drugačije trase kretanja. Onda bi se obradovao kada bi naišla ona poznata mesta. Fleševi sećanja. Dok smo stigli, kiša je prešla u strpljivo sipljivo natapanje. Hteo sam da vidim jednu od Lininih avatarijanki. Telefon je kazao da je zauzeta. Hoću li je uopšte ikada više videti. Prošao sam pešice kroz Bulevar i stigao do Zgrade. Mnogi likovi koji ulaze i izlaze, pričaju ispred. Kafana koja više nije to.

Čekam poznati broj dok se kiša prlja po čađavom asfaltu. Pogledam uvis i gledam u visoke prozore.

Kiša mi pada na lice i u oči.

Nekoliko letnjih dana se prošunjalo u početak proleća. Jednog dana su došli oblaci, nesigurno se vrteli, nestajali… Konačno su pustili kišu, zastali… Jednog jutra me probudilo sunce sa brega iznad sela. U ovo doba godine rano ujutro sija pravo u moj krevet. Bilo je u jednoj rupi od oblaka, sijalo pola sata a zatim je počela kiša. Padala je i prestajala. Kada je pala noć, padala je dugo i obilno, razbijala se i slivala niz moj plastični krov i limene oluke. Nisam stigao da je slušam. Nešto sam drugo radio ili sam bio zauzet glupostima. Crna magija ekrana i zvukova iz aparata me odvojila od drevne uspavanosti uz kišu.

Padala je i sutradan. Podložio sam vatru. Kiša i vatra nisu uspele da me odvoje od crne magije. Tek povremeno sam hvatao tišinu i zvuk kiše i vatre. Pre dvadeset hiljada godina su bile moje omiljeno vreme u mojoj pećini. Onda je crna magija zauzela svet i uvukla se u moju sadašnju pećinu. Prisećam se one da „pesnik u osami gradi svoju grobnicu u svetu koji je zao i nepodnošljiv“. (Zanimljivo, meni pećina simboliše i magičnu osamu i magičnu utešnost ženske seksualnosti. Konsekventno, došao sam do pesme u kojoj je Ona i moja ljubavnica i moja smrt i moj nov život. Kao nekakav povratak u matericu.) Srećom da nisam pesnik. Nekad me to obuzima. Skoro da ne uspevam da pišem normalno-ispraznu prozu. Bez svesne namere rečenice počinju da me uvlače u ritam, poetsku slikovnost. Ljudi to teško mogu da čitaju. Oni su u drugom svetu i tamo moje rečenice imaju ili neko glupo značenje ili su samo zamršen lavirint s povremenim razumljivim bljeskovima.

Izgleda da u mom svetu nema mnogo ljudi.

Samo svetlo i toplota vatre i muzika kiše.

Svetlo i voda. Dva elementa , dva Božja ispisnika. Nije ih Bog stvorio, oni su Božja emanacija, izraz Božje ličnosti i postojanja. Muzika je počela sa vremenom. Bila je i plač novorođenčeta i radost početka. Bila je vatra stvaranja sveta. Svemir je progovorio i u toj kolevci su začeta čuda. Puls vode i igra svetla. Otkuda je voda: da li je ceo svemir ili je samo izliv Božanske Ljubavi u Raj.

Svetlo i voda tvore dugu: pečat Zaveta.

Nekad davno, bio sam na vrhu planine usred Sredozemlja. Gledao sam mali izvor vode na vrhu planine na ostrvu u sred slane vode. Bio je sladak i tiho mirio niz padine ka moru. Sipila je tiha, topla kiša i mešala se sa večnim pulsom mora. Na stotine duga se prelamalo nad morem i pod nebom. Eto beskonačnosti: duga koja počinje od nikud i završava nigde. Boje, sve boje od početka sveta a mi, ljudi, ih, sada, vidimo samo nekolicinu. I opet su lepe. Muzika duge, spektar. Da mi je dat dar muzike, pokušao bih da čujem dugu i opišem je ljudima. Otuda je umetnost: potreba da se deli lepota.

Duga, gusta postojana kiša. Sručila se tokom dana i nastavila u noć. Odvaja me od nje muzika ali se usklađuju. Tužan sam, onako kako je Dante to opisivao, ali sam i opet uplašen, kakav je strah od života. Pre dve-tri godine u maloj sobici pokrivenoj limom, okruživala me i padala je i dobovala taj ritam cela tri dana. Pisao sam i ćutao, ćutao i pisao. Bio sam i uplašen od života i u potrazi za nekim putem, putem koji bi primio moje korake da stanem, solitude standing. Prošla su tri dana i kiša je prestala a ja sam najzad izašao iz sobe. Bukvalno sam tek tad otvorio vrata i zakoračio u spoljni svet. Moja soba i ostatak sveta. Nisam prepoznavao svet, potpuno sam gubio osećaj za prepoznavanje. Čudan je to osećaj, verovatno je neka vrsta ludila. S naporom sam se držao za ivicu stvarnosti i ne sunovratim se u potpuno neupoznatljivo. Zašto li se uopšte trudim da ne poludim: jurodivim… i to je neko rešenje, zar ne…

Kiše, kiše… Kiše.

Kiša, treći dan. Povremeno se presipa, povremeno se samo drži tu u vazduhu, u neizvesnosti. Hladno je i tmurno… Dan i noć se slivaju i razlikuju se samo po satu.

Zašto nisam srećan. Da li ovo nije moja kiša. Lina je daleko i preti da će postati samo romantično-tugaljiva prazna priča. Tamo negde daleko gde ja nikad nisam bio, ono tamo pored čega sam prošao ne primetivši taj sokak koji izlazi na vrh brda, pored niske i široke kuće od stakla i betona, jedne brezove mladice koja šu(š)ti od bezgranične i tihe sreće mladosti koja je izbegla svim iskušenjima i svim strahovima i meša se sa zagrcnutom radošću deteta koje se ne vidi ali toliko ispunjava dvorišnu livadu pod njenim brižnim i spokojno moćnim pogledom. Nisam video taj putak i on je ostao pokriven gustim zaboravom… Od prašine davno izgubljenih mirisa kiše… I ruža otežalih od kapi… Pognutih cvetova…

Mora da ovo nije moja kiša.

Skoro da je nisam ni čuo ni video. Došla je po kasnoj noći i tiho se uvukla u moj dom pa i u moju postelju. Tiha i mirna, topla, kao da je tu na svom sopstvenom mestu i tek tada sve bude baš onako kako treba. Prepoznao sam je po dubokom i spokojnom snu bez snova. Bila je tu i tek me lep miris jutra učinio svesnim iako je već otišla a ja sam opet ostao sam. Moja kiša.

Moja kiša o kojoj maštam u patetičnoj praznini premorenog života. Samo to mi je ostalo: besmislena nada u prozaičnom filmu… Da će iz presanjane prošlosti doći u zamišljenu budućnost i da ću ja tada shvatiti da je sve moralo baš tako da bude i da su sve greške i muke i problemi bili samo koraci ka meni nepoznatom a neminovnom cilju i epilogu…

„Epilog“, završna, natkriljujuća „Reč“… Ona koja može da da smisao svemu što se naizgled besmisleno odvijalo oko mene i obavijalo me maglovitim strahovima i bezvoljnim nadama.

…To je ta moja kiša, moja žena s kojom bih mogao da uđem u Raj i počnem da dišem posle duge smrti…

Najgore je što ja, sam i bez sebe, lažno mislim da će to, nekako, bez mog truda, da se desi samo od sebe i da sam ja to, nekako, već zaslužio u svojoj prošlosti. A, u stvari, ništa nisam uradio osim što sam maštao o sebi i životu, spavao utopljen u sopstvenoj laži i strahu od života i hranio se (i tovio) kolačićima talenata… Bili su lažni i ja sam ih sebično pojeo umesto da ih umnožim i podelim.

Bar sam i, makar i sada, shvatio i priznao sebi. A ima li to svrhe kad u mom životu više nema života i samo se nadam da će me smrt osloboditi i da ću se ja, najzad, naći na svojoj visoravni „među belim Čarninim cvećem“…

O, Bože, ovako patetičan nisam bio ni u najgorim danima svoje neodraslosti… O, da… tada sam bio ciničan i arogantan! (Izokrenuo sam ciklične crte karaktera svoje ličnosti!) Bojim se toga, bojim se sopstvene „Mlakosti“ (…“jer niti si vruć, niti si hladan i – ispljunuću te iz ustiju svojih“…) i bojim se da mi oproštaja nema jer sam onih „koji znaju!“

Ili… možda mogu svoje izmaštane nade da uzdignem u nadrealnost: „Jer hiljadu puta padoh i hiljadu i jedan put se podigoh i u Boga pogledah!“

Duga, topla, noćna letnja kiša…

Satima obliva mi srce i otapa led i žegu… Lišće šušti, noćni zvuci životinja i ljudi…

Najzad je došla.

Dugo se pripremala, nagoveštavala, danima se prmicala… I, onda, iznenada!

Bio sam okružen mukama i problemima, najviše svojom neodlučnošću, ustajalom depesijom… Ono, kad mi svet promiče kroz prste, sve oko mene se raspada a ja tonem u bezdani, bezlični ponor… Osećao sam je izdaleka, čuo njene pripremne zvuke… Poslednjih godina mi je donosila olakšanje i mir.

Sada, kad je stigla, bio sam u košmarnom polusnu, s pucajućom glavoboljom, bolestan i beznadan… Probudila me i glava je postala pusirajući otkucaj bola.

Posle godina, bar pet-šest, opet je bila samo bol od koje molim oproštaj smrti.

Neće me smrt. Samo ćuti na svom mestu i ravnodušno ispod skuta krije tajne koje bi da otkrijem.

Bio sam mučki bolestan i takav sam je dočekao. A, šteta! Bila je jako lepa noćna kiša. Krupna, tekla je sočnim potocima i povremeno se stišavala, kao u nezadživom a tihom orgazmu. Ujutru je stala i tek povremeno odisala tople i vlažne sokove plodnosti.

Šteta!

Samo njeni mirisi i dodiri su mi ostali.

Hoću, to mi je samo želja, da napravim kulise svoje mladosti u beogradskom idealnom arhitektonskom pejzažu. Soba sa toplotom koja povremeno zadrhti na ivici čiste hladnoće, soba koja je negde drugde, negde gde nije. Izgrađena, graditeljski proračunata pećina, sa vrednostima koje su sakrivene u proporcijama umirenog srca na talonu davno zaboravljene tuge.

Tugu i kišu sam odavno zavoleo. Jedna iz druge su proizilazile, stapale se i ponovo dobijale zamah usklađenog pulsa. I u najranijem detinjstvu i već ubuđaloj, prezreloj starosti.

Semiotička pećina se menjala. No, tek je u bujnosti mladosti postala snažno, opojno zagušljivo isparenje erosa. U starosti se ispunila kristalnom zimom, s jednim toplim izvorom…

… planinom sa zamrznutim iskrama snega i meseca…

… i ženom od koje je toplota, ženom koja loži vatru…

Kako da potražim i zadržim tu kristalnu zimu, kako da zadržim toplotu žene…

Kako da potražim sebe bez sebe…

Došla je i pljusnula je iznenada, niotkuda, neočekivana, gladna, zagrcnuta od uzdaha iz dubine karlice. Prosula se po zrelom voću, svim bojama porađajuće jeseni i nestala bez i jednog dodira…

…Ali, sećam je se…

Jesu li mi samo sećanja preostala iz ovog sveta, u ovom svetu. Nekadašnja radost je nakupila plesnivu gorčinu i ne mogu da oteram taj ukus iz usta.

Ceo mi je život to jedno Jutro.

Ipak, bila je ona slatka. Svežina junske kiše zakomešana mirisima probujale poljane. Ljubila se kao da uzima lekovitu dozu. Tragovi gustog gorko slatkog sirupa. Skida se, osmehne u svojoj neoružanoj molitvi na putu u karamel mrak svog života i svog sna.

Poljana mog života. U kasni mrak silazim niz livadu i odlazim ka svetlima malog grada. Prohladni mrak mi je u praznim džepovima širokog mantila. Čeznem i ne uspevam da plačem kao kiša. Koliko su čak i te kapi uopšte zainteresovane za mene. Kada su izašle iz mog sveta, ušle su u svoj i počele život kakav im priliči i pripada. Pomalo me golicaju i ja mislim da više nemaju pojma o meni. Odlazim i odlazim…

Moja sobica, moja grobnica. Malo toplote. Ali, nekako je puna i zadovoljna. Prosto zato što može da se sanjivo ljubi. Njene pune meke usne. Ona se ne ljubi, ona se pije.

Pamtim, kad sam bio mlad, padala je leti topla kiša. Izašao bih napola go i topla kiša bi me umivala i milovala. Nije mi bila hladna, nije me golicala. Nije bila nešto strano na mojoj koži. Bila je kao i ja, bila je moja i ja sam bio njen. Zajedno, bili smo savršeno biće koje ne umire. Plovila je kroz vodu plavu i zelenu, svetlela bagremovom bojom zlata, dugih nogu, dugih ruku, talasima oko zadnjice primala poljupce sunca i plovila na zapad. Zatim bi se okrenula i plovila prema meni. Vlati zrelog žita su pravile ram oko slike njenog lica i pitala me „Kuda si se uputio?“.

Nisam znao da idem ka bagremnjaku isečenih stabala na koje je dugo i dugo padala i nekada lepa livada se pretvorila u kaljugu oko potamnelih, iskrzanih panjeva. Pokušao sam da dođem do nje, da stignem, a padao sam i lomio se i šiljci su me boli u rebra i mekana, slaba mesta.

Nikad nije trebalo da odem. Čekao sam svoj crveni džip na terazijama da me poveze i da čekam sunce. Da budem jahač oluje i stignem do kraja.

Ovo ovde je kraj. Taj kraj.

Niska kuća na proplanku, od betona i stakla, jedna crvena ruža i dečiji glasovi, prikriveni i tako, tako bliski. Lina, moja ljubav. Daleka i neobična zemlja u kojoj leti leti topla kiša.

Možeš li da, u mraku, punom vode, bolno snažnih olujnih mlazeva, iskidanih munjama, pronađeš moju ruku i povedeš me dalje od bujuce, mutno guste u blatu košmarnih delova tela, moju ruku da povedeš…

Moja devojka, moja žena a ne postoji…

Leti, kiša, plače kao reka. Mogu li suze njene da otkupe sve moje grehe i greške.

Ja sam dečak iz vode i imam trag pod levom miškom.

Može li Lina, zaista, da sve mi uzme i povede me bez ičega na sebi, da budem izvor i potok koji se sliva po livadi i bezbrojnim stakaocima vode oslikava nebo i sunčani zrak. Potok koji luta po toploj crvenoj zemlji i izmeša se s njom i – nestane u njenim nedrima kao topla letnja kiša, kao svekad…

Dugo, dugo natapa zemlju, natapa skorelu kožu, nada se novoj svežini, davnoj, davnoj, zaboravljenoj i sačuvanoj gladi. Sačuvanoj da se napije i zagrcne kao od poslednjeg, odavno dužnog poljupca. Smrt kao ispunjenje obećanja i neutrošiva slatkoća njenog poljupca. Dugo, dugo i duboko diše, grudi ispunjene poznatim mirisom pustinjskog jasmina. Pustinjski suton, želja procvala i nabujala od vira želje, da se napije kiše, da bude moja smrt koja će me prevesti putem kroz kamenite planine na obzorju.

Jednom smo se ljubili i jedan je poljubac nedostao. No, mislili smo da to nije tako važno jer su svi poljupci još čekali u redu dugog toplog leta. Skladište sećanja je još bilo prazno i činilo se da je nemoguće da se ikada ispuni. Kad, gle, nema više mesta od raznih nepoznatih i nepotrebnih stvari iz prošlosti, a onaj jedan poljubac nije među njima. Zaboravila me i naša poslednja igranka je nestala među flašama nedopijenih gutljaja, zagaslim cigarama, rasejanim iverima od karmina… Kad zaboli ranica na usni od soli poljupca, njene slatke guste pljuvačke u kutu, tesne i vlažne usnice.

Gotova je naša žurka, svi su otišli i nas dvoje lutamo među senkama jutra koje se penju na krovove mokre od noćašnje kiše, gorke od gorke suvomrazice nad toliko lepim bojama jeseni nad našim predgrađem. Tu gde se igraju naša nerođena deca i čudom se kriju od nerazuma pred roditeljima koji odlaze u maglu i mrak.

Naše je predgrađe potopljeno, potopljeno hiljadugodišnjom kišom koja nije stala jer je bilo zapisano da će poslednja kap pasti na naš poslednji poljubac. Onaj koji bi nas zauvek spojio i od koga bi se naša deca rodila.

A, gle, ona je našla drugu decu a ja sam našao drugi dug suton i umirem dugo. Tugujem, nadam se, čekam njen poljubac posle koga me više neće biti…

A, ona, ona će se začuditi, popraviti karmin, sećanje na mene će biti u velu zaboravljenog sna. A, ona, ona će se stresti od prvog mraza te godine i ogrnuti se i pokušavati da se seti šta je to zaboravila. „Mora da nije važno…“ – reći će i zvati decu da se bude i samo jedan tren će proleteti sena u uglu oka i tiho, tiho zaviriće (se) suza.

Moja poslednja kap života.

Tiha, mila, predata… Zakucava u moj krov nežne kapi milosrđa. Moj strah od sveta se utapa i polako tonem u beskraj. Čekam presudu, čekam udarac… a svet je, gle, sasvim nezaiteresovan za mene i moje male strahove. Jer, gle, odrastam od njih i krila su mi preslaba da se otrgnem od toplog paperja gnezda u ljubavi. Ostajem u svom svetu u kome samo njeno toplo međunožje pulsira za mene i moju malu muškost. Nemam snage da se proderem i razbucam mreže. Ipak, uživa tiho od mene jer sam veliki i sav sam u njoj. Zagrcne se između dva uzdaha, proguta pljuvačku strasti i da mi suv i veran poljubac… moja žena, moja opomena da je svet hladan i bezobziran…

Moja vrata u raj, moj vodič kroz vrleti pakla: da prođem netaknut i stignem do sunčanih visoravni sa belim Čarninim cvećem među koje ćemo posaditi svoju kuću i koja će postati dom za nerođenu decu.

Našu decu.

Nikad nisam razmislio, nikad nisam  mislio taj sledeći korak:

Da li u u tom beskonačnom, bezvremenom svetu mogu da se rađaju deca. Da li susret dva potpuno priljubljena, između sebe prožeta tela, mogu li da ispune rajsku formulu

1+1=1

1+1=2,3 muškarčića i devojčice…

Može li, zaista, radost biti beskonačna bez dece?

Otputovao sam putem kamenitim, po njemu se kiša pretvorila u potoke i toplo se razlivala. Putovao sam u vis i vis nikad nije postao najviši. Uvek je postojalo još koraka i sa svakim koakom nada je rasla i ja sam postajao sve veći, moje je srce bilo sve snažnije i strahovi su ostajali u kaljuzi dna.

Moja žena, moja Lina…

Mogu li, smem li da pevam dok se ona bori sa mrežama sveta, mučnim i zlim. Hoće li joj moja pesma biti zov koji prati, po kome pronalazi put…

…Ili sam ja na pogrešnom mestu, u magiji opakih sirena gde lažna lepota zavodi u mrak ponora, među sive senke neutešnih duša!

Tiha, mirna… Raskošna.

Spustila je pune usne na mene i pitala šta me boli. Bez reči.

Sjala je u tami iskricama davnih svetova, svaka iskrica je bila priča, bila je uteha, davno zaboravljeno sunce pod kojim je hodala malim koracima, koracima igre sporog ritma, igre pod njenim nabubrelim sisama. Pribila se uz mene tako da mi je srce bilo između njenih sisa i ispunila prazninu u grudima.

Više nije bolelo.

Kako može, iznad svake mudrosti, da me leči i uči. Da me uči kako boli i kako bol nestaje od dodira njenih sisa. Kako je stud preplašena ptica i pobegne od pokreta, od trepke zalepljene suzom, kapljicom kiše… I, nema boli ni zime. Nema gladi, nad usnom kaplja znoja, među sisama slana kap okeana i – mir! Mir dok spava, dupetom se mrdne i talasi dugo dugo mreškaju se u dubini.

Iznenada nekoliko kapi je sletelo na mene. Jedna na usnu. Žedan u pustinji, bez vode, bez tvojih kapi da me drže u životu… Da si ranije pala, da si došla dok sam rastao i bio veliki kao planina, slobodan i moćan, da si bila samo ta jedna kap u pustinji, koliko bih te voleo! A, volim te i danas.

Nekad hladna i oštra, izrežeš svoje mesto na grudima i prstom čačkaš da rana opet opet zaboli  a opet te volim, čisto i mirno, toliko poletno kada moja planina leti iznad mene dok rastem i sve sam veći, ja, planina slobodna i moćna…

Da si ranije pala, da si nežno sletela na usnu, olizao bih te i dugo dugo gledao u daleke planine. Da si došla ranije, da li bih te voleo kao sada, da li bi tvoje kapi probudile seme utihlo i poraslo bi drvo veliko i ponosno, svojom veličinom usamljeno u šumi gde je neki vuk i potok njuši i tragove tvoje u prošlosti nebiloj traži.

Bujna, jaka, probuđena, zagrcnuta od sopstvenih mlazova, spustila se na mene i ispunila svaki deo prostora kao da se upravo vratila svom davno napuštenom domu. Nehajno je, kao uz blagi samouvereni osmeh, sklonila svaku stranu česticu, nešto što je došlo na njeno mesto i mada je mislilo da će se tu udomiti za stalno, jednim pokretom ruke-talasa obrisala svoj pesak večnosti, svoju obalu koju je stvorila u vekovima pre no što sam i znao da postoji, pre no što sam mogao da poželim da baš na tom mestu legnemo jedno pored drugog i prstima se stisnemo, rukama ovijemo, nogama prepletemo… Ona je priroda, ja sam biće stvoreno u njoj i za nju. Tu obalu s peskom i bujnom travom koja se povija napred i nazad… Njena kosa, umorna i ispunjena sećanjima, ponovo se budi, oteravši san jednom trepkom, nehajnim pokretom oka sve dovodi u red i opet je to ona peščana obala gde su njene i moje stope ostavljene da sačekaju svoja stopala i gledaju zalazak sunca i moćnu oluju na samom početku. Spojili smo se, ona-oluja i ja-obala, spojili na horizontu i postali jedno nebo-more, uskomešano, pobujalo, potpuno…

Obuhvatila me, stisla svojim nogama, svojim talasima me pritisla i pitala: „A, gde bi sad! Kuda ćeš više kada si sav moj, samo deo mene, u meni utopljen i sa mnom utopljen!“ U toplotu njenu, toplotu izvora ružičastog, nežnog mirisa Linas-cveta. Cvetova hiljadu latica. „Otvaraj ih i otkidaj, kapi sa njih osisaj i vrati se da ponovo zaroniš, da se pre-porodiš i vidiš što nikad nisi. Oh, uvek je bila tu, trebalo je samo da skineš sve sa sebe, kožu prestarelu i nemoćnu, da se okupaš i utopliš…“

„Tvoja je ovo pučina i vir u kome ćeš kružiti i vrteti se dok ti se razum ne otrgne i ostavi mi tvoje biće, golo i utihlo, slabo i mirno, dok se poslednje kapi ne saspu u mene…“

„Tvoju kišu.“

Dugo dugo pada jaka, obilna kiša. Sačekala me jutros čim sam otvorio oči i zakoračio ka svojoj sobi-pećini. Umirujući zvuk kapi na olucima, na krovu… po svemu što sam sam napravio ovih godina u pokušajima da živim…

Našao sam se u kiši i oblila me, nežno i potpuno, sasvim me rastopila i ljubav mi se razlila po telu.

Nežno i potpuno.

Nikad nisam tako i toliko voleo, nikad nisam bio toliko ispunjen ljubavlju. Sasvim me natopila moja Linakiša. I, par dana ranije kada je duvao lep jesenji vetar i kada sam jedva disao u srcu vetra.

Ovih dana osećam toliko ljubavi prema tebi da me to plaši. Navikao sam, kroz život, da se moj lep dan uvek pretvori u hladno i mrsko nevreme koje se sruči na mene mesecima i ponovo me vrati u blato. Negde u mraku mog tamnog sutona se pojave demoni i kopaju mi po utrobi.

Nikad nisam maštao o tebi. Bila si mi jako zgodna devojčica koju bi čika ulovio, premesio kroz ruke i vratio u vodu da još pliva. (O, tvoje noge i dupe… uvek se zagrcnem od gladi da zagrizem, još uvek maštam o njima iako sam ih, eto, često držao i milovao… Mislio sam da ću se zasititi, ali mi je glad samo još porasla.) Ali, nekako si mi uvek delovala hladno i nezainteresovano. Iako sam ispod mirne, ravne površine slutio dubine u kojima se komešaju jake struje, možda i virovi, nikad se nisam odlučio…

Kad, eto, zaljubio sam se i, na kraju, zavoleo te neočekivano jako.

I, nežno.

Slušam neku muziku koja je u mojim mladim danima mogla da me ponese i učini zamišljenim i snažnim. Da, tada sam plovio od luke do luke, od žene do žene i, prosto i stalno, odlazio negde dalje u svoj tužni i opojni svet u kome nije bilo, ustvari, ničeg.

Evo, sada i grmi. Dubok i zastrašujući zvuk koji me presekao i podsetio koliko si mi i bola donela. Dodirivao sam dno ludila i grčio se kao crv u svetu koji mi je odjednom bio mračan i nepoznat. O, da, imaš moć da me zgaziš. Ne zato što bi ti to mogla ili htela. Ja sam ti to dao.

Možda sam ja samo još uvek zaneseni i nesposobni dečko koji luta po svom svetu u kome nema nikog i ničeg, a ti zrela žena koja zna šta hoće i može to. Možda se ja zanosim a tebi je lepo da se baškariš u mom srcu i sažaljevaš me.

Možda.

Bio sam u ponoru ludila i, mada ti kažeš da je to samo moja glava, neću da se vratim tamo.

Odlučio sam da se borim za tebe imajući samo „najjadnije“ od svih oružja. Samo ljubav, golu i čistu. Sa tim smešnim oružjem sam ušao u svet gde sevaju čelik i kamen, sve one čvrste i opipljive stvari koje imaju jaki i beskompromisni borci arene stvarnog života. tu sam ja samo smešan i možda, bar, simpatičan.

Kako ću od ljubavi da stvorim dom i spremim hranu!

Uz ljubav imam samo još nejasnu slutnju o budućnosti u kojoj na jednom proplanku stoji kuća od stakla i betona i vidim tebe i čujem…

I, osećam u rukama tvoje najbolje na svetu dupe i na grudima tvoje najbolje na svetu sise i poljubac kojim bi me poslala u raj da te čekam i kažem ti: „Vidiš, pričao sam ti da može!“

Da bih uspeo da te odvedem u taj svoj raj, moram da živim na ovoj tvojoj zemlji.

…I, pobedim sve i osvojim te svu.

Advertisements