ZVIŽDUK U OSAMI

 

Mrak je.

Svetla se probijaju u tmini i trepere na tihom noćnom vetru kao lišće prolećno. Voda pljusne o suv, topao beton i nestaje pod zemlju.

Prve, krupne kapi noćne kiše padaju, probijaju tkaninu košulje i upijaju se u staru, hrapavu kožu. Gutam tiho gutljaje vode bez želje i volje, lagano se uspravljam i primetim senku koja se nadvija nad mene. Iza leđa i bez zzvukova.

Nahrupe ledena sećanja, duhovi prošlosti koje nisam živeo i ne poznajem ih. Moj je ovo grad i gospodarim njime mrakom. Čija ludost vodi senke nepozvane da ih namučim i zgazim. Obezljudeo sam i poludeo, ljudske me sklonosti ne preče da se služim nasiljem i naseljenike svoje blizine pretvaram u beživotne, smrdljive barice. Tako su jadni a ova senka se usudila da dotakne moje rame…

…Glupa li je, luda li je… Kao i ja…

Naoružana je. Naouružana je, kao i ja, jedino moćnijom od straha, ljubavlju koja se seća.

Nije starica ali već se pogurila pod teretom nebilih vremena. Oči su joj bistre kao kada sam ih zavoleo u jednom drugom gradu u jednom drugom vremenu. Jedine svetle u mraku, same svoju svetlost šire među svim senkama koje su samo odbljesci drugih svetala. Grudi su joj otežale i nabrale se ali su lepe, lepe od ljubavi i nabubre se bradavice krvi i imaju onu lepu boju ljiljana u dolu. Nema sumnje- lepa je.

Lepa je u gradu koji tiraniše atraktivna i napasna, mašinska mladost. Sve te kese kojima se pune izobličene jagode mladosti. Svetla, svetla… Mirisi, mirisi…Klonovi koji se proizvode u frankenšatjnovoj korporaciji, predivni smrdvi zombiji ponosni na podaništvo večnoj mladosti… A ona drhti u noćnoj košulji, sva leprša na vetru koji zviždi kroz kosti. Ustala je jer nije mogla da zaspi od vrućice koja ju je gušila pod posteljinom. Ustala je i drhtavo se prošetala do česmice pod grmom ljubičastih ruža. Dodirnula je mlaz vode i umila grudi i bradavice su se naježile kao ljiljani u dolu pokriveni prvim snegom ovog proleća.

Kada nam se pojave neočekivana sećanja i misli nezvane, kao ove noći… Nije to volja nepostojećeg boga slučaja nego su dodirivanja kvantnih parova, razdvojenih i nepostojećih u beskraju.

Ja sam pio vodu.

Ona je pila vodu.

Kolike je sile upregla vaseljena da nas spoji!

A trebalo je, onog dana, da joj kažem „Ostani!“ I… sve bi bilo u redu! Ona bi me omrzla i meni bi se smučile njene igre i, kao krišom, bi se ogovarali i deca bi mislila da se samo pravimo a da se, ustvari, volimo i-ne da se samo krijemo od strašne utvare samoće.

Kako se divno mreškala voda oko njenog tela. Vijugala je kroz vodu, dugim dugim nogama razbacivala divne kapljice bisera pod kasnim suncem kasnog jula. Nežna bagremova zelena se vrtložila oko zadnjice i milovala oko vrele i nabubrele usne. Poneki mlaz bi se uvukao u sočnu tminu i ja sam osećao, trgnuo se od žmaraca. Pošla je iz vode na suvo, uhvatio sam je za ruku i ispod obe mišice je podigao. Nehotice sam dlanovima pritisnuo polutke i nabubrele bradavice. Gurale su se da provale kroz nasisnjak, bokorile kao ljiljani u dolu. Zujao je jul od zrikavaca i uznemirenih misli u mojoj glavi. Mirisale su joj usne na poljubac i našla se opasno blizu uz moje usne i sve je odjednom utihlo. I glasovi, i zrikavci su zanemeli pred burom koja se spremala.

Ničeg nije bilo.

Samo grmljavina koja je zamirala na granici povlaženih planina i sunca koje se sušilo.

S oštrih ivica kamenih krhotina kapi su isparavale put neba. Tek poneki odsjaj rascepljenog srebra. Kap krvi se polila po prstu posečenom.

Dodirnula je rosu na ruži, prejako je stisnula i krv je posisala. Stavila je prst na usnu i krv se upila u usnu i pomodrela je kao kraljevski ljuljan u dolu. Toliko je slatka bila! Iskrica u noći…

Izvukla se iz mojih ruku i rekla što joj je prvo palo na pamet: „Kupaći ti se uvukao u dupe…“ a na nešto drugo je mislila…

Dug put je bio pred nama.

I ratnik, i pesnik… i lepotica, koji se smeju zombijevskom prahu, krhotinama od duša koje žive „jer vi to zaslužujete“-poukama marketinškog smrda.

A samo je mahnula rukom i vratna žila mlade devojke joj se našla pod očnjacima.

Pljunula je: silikon joj se zaglavio među zubima. Gladna, potražila me očima i našla gde pored kamene gradske česme zarivam očnjake u breskvom namirisanu preponu mlade devojke na prvom noćnom izlasku. Ustvari je smrdela na ustajalo pivo. Kuda će oni po putu nasred nigdine!

Jadni zombiji! Bebe požive tek par godina po rođenju i onda ih umrtve! Tek tako, da bi mogli da im prodaju reklamno đubre za mrtvake. Ubrizgaju im hormone sreće i zatim ih puštaju da se uvijaju i grče. Daju im tekućine za obeznanjivanje i programiraju kako bi tumarali bez cilja i truni radosti…

Radujte se! Radujte se po beskonačnoj programskoj petlji…

Kad bih isisao mrtvilo ih njihovih tela, oči bi im sinule poslednju varnicu, trun sećanja na sreću pre no što su ih kao bebe umrtvili „jer to zaslužuju“ i postali bi slobodni, da zaplove beskrajnom vaseljenom. Treptaj oka, refleksno trzanje očnog kapka, jedina kap života koju nisu uspeli da im otruju…

Gospodari robova.

Slab sam za njih. Moja starica, moja devojčica, ona ima silu jaču. Ja ne.

Ja sam slab i uplašeno se skrivam. Evo, skupila se gomila mladih zombija i udara me i šutira i kad im se učini da sam mrtav, pljuje me i zapišava jer im se učinilo da je prljavi starkelja uhvatio dupe njihove drugarice. Tako vide. Ja sam ispio prljavu krv iz međunožne prepone. Pljuju me, psuju me, prosipaju moju krv po trotoaru po kome teče voda iz česme…

Moja starica, moja devojčica ubija gospodarske zverke!

Moćna je i sažaljivo gleda moje izubijano telo u prašini i vodi, u blatu… Ali, potreban sam joj. Potrebna joj je ljubav.

Ona je ljiljan u dolu i srna i golubica.

Slavuj u ružičnjaku zaplesa frazu i fijuknu kao bičem za kraj.

Tišina je bila kiša.

Uzdahnu duboko i u grlu zahrupi.

Zvučalo je smešno. Samo joj se ugrči kraj usana ispod proniklih nausnica. Setila se mene a nije smela da se nasmeje da hrip ne postane kašalj. Možda čak i krik.

Videla me je jednom po danu i nekako me prepoznala. Oćutala je pogled jer se zastidela: bio sam tako ružan. I ružan. Brižljivo je rasprostrla skute preko nežne mladosti i uljudno zaćutala. Škripnula je zubima i ugrizla unutrašnju stranu obraza. Ta se rana teško zatvara. Krv joj je punila usta, ona ju je gutala i brzo nestala. Krv je bila gorka od ukvarenih desni.

Moja devojčica… Uvek je bila tako uviđavna i pristojna.

Nestala je u gužvi između glasnih i napasnih zombija.

Ja sam u to vreme bio mlad i neobuzdan i tužan. Jeo sam mlade devojke. Nisam, kao kasnije, samo krv im pio. Jeo sam ih, sirove i čvste, od kose do zglobova noge i krive nožne prste. Oči nisam. Toliko je lepote bilo u njima, žive lepote… Povijeno žito, od dva tela ugaženo, pod mesecom krvavim i bledim i u rosu ranu klasje obliveno. Opet zrna se lepotom otvore.

Kad je frankenštajnska korporacija načinila ih lepim iluzijama neonskih svetala, ljubav je nestala. Bile su prazne školjke koje bi se brzo usmrdele ako čim se upotrebe. Krv sam pio više iz navike, iz glupe potrebe za jedenjem… Ali, ukusi su nestali! Svet se pretvorio u bljeskove svetala i zujanje u praznim srcima a zombiji su zombali.

Sva kiša se pretvorila u jednu kap.Padala je kroz noć i ludo je lupala u pod. I, opet se pela i ponovo padala i ponovo je lupila. Tada je postala otkucaj srca a ja sam, ustvari, bio umoran i star i samo sam ponekad krv pio. Iz lenje navike.

Ona ništa nije znala. Grudi su joj pro-virile i ljudi su je gledali čudno. Vodila je razgovore po pravilima i udala se i povinovala. Ljiljan u dolu se okružio pustom i divljim zverovima.

Krv je počela da pije slučajno. (Priča o tome je zapetljano duga i konfuzna.) Bio sam prisutan i između dima dve cigarete progledao kako se u sušnoj pusti ponovo pomalja cvet i rumenilom obliva. Požuda pljuvačke mi je potekla i imao sam je.

-Ali, ja sam precvetala i moje je ženstvo presahlo. Dupe mi visi i sise mirišu na dinju.

…Kako je lepa bila! Moja devojčica, moj ljiljan procvetali….

Hodam ulicama predgrađa i moji koraci su vetar koji miluje bele plahte što lupkaju na vetru.

Zaboravila je da pokupi veš sa žice u gradini među ružama i kapi iznenadne kiše pljušte i zasive njinu sumračnu belinu u ovoj noći. Tražimo se kao slepi.

Dodirujemo se prstima i usnama i nalazimo u žeđi.

Zombiji bacaju prazne i zamalo prazne konzerve piva i one meko padaju na plahte i bešumno kliznu na tlo pored ruža… Ružno žuto, kao od prosutog semena muškog…Ona bi…

Izlazi na ulicu u kao avet beloj spavaćici s izbledelim roze cvetovima i viče sve one naučene reči kojima bi da bude pristojno stroga…

Zombiji se smeju, posebno mi je drag zvonak smeh jedne male lepotice, divljakuše, zečice…

-Ipak, stani… Nije u redu…- kaže i zadržava jednog krupnog kretena.

Moja starica je zbog toga zaista kivna. Ima, i ako zna da me beskrajno ima, svoju dozu ljubomore. Lomi, kao grančice, prstima, glatke, duge, krhke vratove.

Grad je njihov ali je predgrađe naše.

Dok se obesna mladež zabavlja i grohotom svinje ismeva jadnu staricu u paučinastoj noćnici i ona drhti, ne od zime nego od nemoćnog besa, iz obližnjeg parkića izlazi sluzavi stari pijanac i smešno razmahuje i udara se rukom o nabildanog mladića. Ovaj se iznenadi ali pogleda kreaturu i počinje da je bije. Manirom čopora pridužuje mu se još nekolicina uvežbanih, depiliranih i dezodornisanih udarača i kreatura se slinavo prostire po trotoaru i grči se od bolova koji se prostiru nekoliko minuta posle udaraca. Devojčica-zečica prilazi i zvonkim glasom viče i vitkim rukama (iznenađujuće snažnim) sklanja udarače. Jedna druga, koja je i ribicu namirisala jer se seksu nadala, prvom te noći, je kivna i kevće na staricu u noćnici. Ova je ništa ne razume, ali ruka zakačena za njenu, nekad bujnu a sada slamno uvelu, kosu mlatara njenom glavom. Krpena lutka.

Bljesne krvavi sjaj u očima i otkine joj ruku. Krv pljušti po svilenoj haljičici i boje se mešaju.

Čovek bez senke ustane i u nekoliko poteza slomi tri mlada, mesnata vrata. Čučne i pije krv koja lipti. Poput vuka u toru zaskače jadne ovce i samo jetre im izede. Zečicu stigne i obori je. Preponsku arteriju zagrize i krv ga guši dok se ona u orgazmu uvija i stenje slatko.

Zombiji odlaze i dugo se još čuju njihovi razdragani povici i zvonak smeh. I najzad zamru.

Odjednom smo sami i gledamo se na desetak koraka i samo nam oći sjaju i okružuje nas šum davno neizgovorenih reči. Uvele su već i nemaju značenja koje su imale u davnom, bujnom letu. Njeno telo treperi od damara, svi oni dodiri koji su neshvaćeno propali na asfaltu puste sad kao  ružine latice se prosipaju po njoj. Dva uzdaha u isti mah. Oba su optužbe, optužbe bez ljutnje i s odavno prihvaćenom prošlošću.

Vetar jače razvije plahte u ružičnjaku. Ružne mrlje, tragovi semena muškog..

Sutra, sutra će se pobrinuti za to. Nežno i besmisleno pretražuje bore plahe. Ispravlja ih i počinje da plače. Suze se same liju i još mrlja se stvara na plahti.

Sutra, sutra će se sve svršiti.

Srna u granama ljiljana u dolu. Lizne ranu i bol zaceli.

Noć još uvek traje. Iako sam se dobro napio krvi, gmazovski gramz kopa kao pacov po utrobnom životu i tera me da UŽIVAM-„JER SAM TO ZASLUŽIO“. (Mloga zombijevska krv u meni krkljiče i menja me nevoljno.) Kao avet krvavih očiju u svojoj staroj busiji se krijem među đubrem i međ trnjem i motrim na pice. Mlade pice zategnutih dupeta opojno se šire između mirisa breskvi, užeglog mesa i kiselog piva. Kvare svoje crvene usne i picin kečap im se razliva niz biserne zube i razliva među sočne usne. Moram da vam priznam da me ta scena erotski pali i samo stenjem u svom skrovitom brlogu: kakve bi krvopije to bile… ali su mrtve!

Nehajnom uzbujalošću uzmu par zalogaja, one sočne, pico-kečapske, i ostatke bacaju… One najslađe, rubne, hrskave, malo pregorele i samo tragove ostavljaju pico-kečapske i pljuvačke svoje slatke. Veoma profinjeno, svetsko-mondenski, odbacuju ostatke u najnoviju korpu za od-patke. Sačekam da odvrckaju svoja dupenceta na golim, sjajnim nogama i zaskočim ih. (Mnoge sam bitke vodio sa sebima sličnim i uspeo da sačuvam ovo mesto samo za sebe: najbolje je! Gospodar li sam ja ovog noćnog grada!)

Uguravam otpatke u sebe i zadovoljno podrugnem.

Tada je osetim i smrzne mi se duša.

Moja srna, moja lastavica, moj ljiljan u dolu je umorna od života i podiže se na talasu vetra iz divljih davnina i plovi, ne dotiče se tla… Grudi su joj pune i jagode niču oko njenih stopa. Stopala koja sam držao i milovao, otimao ih od anđela zavidnih, umorna su od krivih puteva i bolne kamene reklame rizle ljudskih srca. Usnice rujne ljube zadnje slatko vetra morskog. Slana je od soli žive i slatka od srca svoga koje miri ritam spori…

(O, radujte se zombi-gospodari sveta. Nema više krvopije da vam smeta!)

Jutarnja se rosa oko koraka tihog topi… Uzjahala je na kobili vetra i širi se ka šini gvozdenog konja koji zviždi u noći. Ka maglini Denebole zvezde uspinje se njena zvezdana prašina… Svu beskrajnost sve-mira ledenog ljubav njena topli.

I korakom je zadnjim pokazala na mene, kukavicu zadnju…

Moćni konj kroz noć svetlom svojim lomi okove od mraka. Gle, na putu njemu, nemoćna i slaba, prilika je bela u noćnici od pahulja snenih procvetalih na plahom zefiru predgrađa od stakla. I sećanja. Gle, železo se lomi i pepelom se stvori, tek čađ je na postelji od vetra.

Gledam ponekad na ljiljane u dolu. Gradina njena to je bila.

Ruža jedna usred procvetala, krv je njena od ljubavi početka.

 

Advertisements