JA SAVA SAVANOVIĆ

JA SAVA SAVANOVIĆ

(Napomena: Reč „vampir“ nije, kako se uobičajeno veruje, slovenskog porekla. (Između ostalog, dvoglas „mp“ se ne sreće među Slovenima. Sloveni mogu da ga izgovore u prihvaćenim tuđim rečima ali ga nemaju u svojim izvornim.) U pitanju je fonetska sličnost i zlonamernost. Kod Slovena postoji reč „vapir“ (ili „apir“) i odnosi se na mentalno-duševno poremećene osobe-ljude. (Čak i reč „osoba“ je svoje moderno značenje dobila vremenom. Isprva je označavala, grubo rečeno, „biće, personalnu pojavu“ koje je, na neki način, izdvojeno iz opšteg poretka zajednice i tek se izuzetno odnosila i na ljude.) Vapir je, najkraće rečeno, čovek koji čini nerazumne postupke (recimo: pokušava da hoda po zidu, plafonu…), ima iskrivljeno viđenje prostora i vremena (recimo: nalazi se u kući ali vidi livadu koja je tu bila pre kuće) i nanosi nerazumna zla, naprosto nešto uništava samo da bi ga uništio, bez koristi… i po toj osobini je u najvećoj meri označen i omrznut u okolini.

Vampir je najverovatnije reč hunskog porekla ili je, bar, njena upotreba najuočljivija među Hunima u vreme kada su harali Evropu. Označavala je ljude koji su posle bitke pljačkali mrtve po bojištu. Budući da su Huni bili ponosni ratnici čast im ni u kom slučaju nije dozvoljavala da skupljaju otpatke po bojištu. No, uvek se nađu ljudi za svaki posao, oni koje je beda ili umna bolest prinudila na to. Isprva su to radili prosti bednici. Kada se uvidelo da je njihov rad koristan,  nevoljno i neobavezno su prihvaćeni kao deo ratne mašinerije i nazvani „vampiri“.

Tako, Huni su ih zvali „vampiri“, drugi su videli ljude koji skrnave ljudska tela i (normalno za bojište) umazani su krvlju i vremenom je to postao pojam za „krvopije“.

Sličnost reči, površno tumačenje i zlonamernost su dovele do toga da se zaboravi izvorno značenje i „vapira“ i „vampira“ i dobije sasvim nov i lažan pojam i pojava. Vampir-krvopija nije bio poznat među slovenskim narodima pre istorijske epohe romantizma. Najsličnija pojava-pojam kod Slovena (i drugih naroda) su „vukodlaci“. Poreklo pojma se vezuje za (nepoznate!) nemilosrdne ratnike koji su činili bezumna zlodela nad ljudima, pa i pili krv žrtava. Ali, takođe je i pojam koji označava biće koje se nalazi između ljudske (razumne!) prirode i bezumne sile ne-prirode. Pojam „vampira“ se odnosi na „neumrlo“ ljudsko telo, biće koje se nalazi između sveta živih i sveta mrtvih. Najbliže ovom pojmu kod Slovena je „sovka“, „neumrlo“ biće… ali je ono sasvim bestelesno, prosto duh izgubljen između svetova koji luta i, doduše, čini razne neprijatnosti ali nikako da pije krv,  što i ne može…)

Elem, ljudska zloba i romantičarski pisci su mom čukun-dedi, Savi Savanoviću, pripisali da je vampir, neumrla krvopija… Istina je da je on bio dobar domaćin i, doduše, prek čovek. (Kakav „dobar domaćin“ i mora da bude jer bi mu se, inače, domaćinstvo raspustilo a lenji, nesposobni i kradljivi ljudi razneli.) Istina je i da je imao vodenicu-hraniteljicu, što je onda bilo kao današnje fabrike, pa i važnije. Zavidni i zlobni ljudi su stvorili razne priče pa je zbog ujma na brašno bilo „kao da mi krv pije“ i to postalo „Sava Savanović krv pije“ i kroz zaludnu književnost postalo „Sava Savanović, najpoznatiji srpski vampir“ a niti Srbi imaju vampire niti bi Sava u sopstvenoj(!!!) vodenici napadao tuđe ljude.

Ipak, priča je stvorena, namučila, razbila i konačno osirotela i raselila porodicu Savanović. Od ugledne familije i doma koji je pomagao druge, postali su izopšteni beskućnici i nevoljnici koji lutaju između gradova i sela i traže svoje mesto u svetu. Promenilo se i prezime i zatrla sva porodična istorija da bi se ponovo našlo mesto pod suncem i među ljudima. Teško je bez imena i prošlosti stvoriti budućnost i tek je Savin unuk, Sava, uspeo da ponovo osovi porodicu. (Ipak nismo mogli da se odreknemo svega, pa i imena Sava.) On je i za porodicu i za druge, u stvarnosti van priče, bio dobar i poštovan čovek. Doduše, budući da je sav bio predan uzdizanju porodice i da se klonio ljudskih besposličarenja, malo je falilo da nas ponovo označe i izopšte. Moj otac je takođe bio vredan i karakteran čovek ali se u njemu nakupilo mnogo porodične gorčine pa je, iako dobroćudan i sklon i priči i pesmi, postao svojeglav i zadrt. I, mada se majka uplakano i molbeno protivila, na mene je vratio ne samo ime Sava nego i prezime Savanović. Srećom, vremena su se promenila i mesto je bilo daleko pa se strepnje moje majke nisu ostvarile. Živeli smo normalno, ničim se posebno ne izdvajajući u okolini. Nisam bio posebno označen svojim imenom i čak mi je u vremenu filma Leptirica, na onaj čudan način kako kod tinejdžera negativno postaje gotivno, istost imena donela dodatnu popularnost u školi među devojčicama. To je shvaćeno kao, eto,  zabavna slučajnost. Među devojčicama sam i inače, visok,  korpulentan („Baš kao čukundeda!“-govorila je moja baba u okrilju porodice…), dobar sportista, bio poželjna lovina. To što sam i pio krv im je stvaralo erotske zazubice. Smejao sam se, eto, toj „slučajnosti“ ali je u tome ipak bila senka gorčine.

Tajna porodičnog nasleđa me pratila. Zbog preživljenog, moja porodica je shvatila da izuzetnost znači i izdvojenost i nevolju i vremenom razvila mimikričnu samoodbranu. Klonila se svake uspešnosti. Moj otac je gutao gorki ponos i puštao nesposobnije u poslu i da se obogate i proslave i da im se još i „divi“… Majka, lepotica čija se čuvenost prelivala preko granica predgrađa, se obukla u skromnu haljinu domaćice… Porodica je morala da se grčevito drži prosečnosti kao za splav u bujičnim vremenima.

Ja sam sam mogao da budem dobar sportista ali da često puštam druge da me pobede i da se dobroćudno smeškam. Znanja u školi i na fakultetu mi nisu bila dovoljna i mnogo sam ih nakupio sam, na drugim stranama ali nikako nisam smeo da ih previše pokazujem. Smatrali su me i pametnim i sposobnim ali taman koliko je to prihvatljivo, ispod granice gde postaješ odbačen.

Naravno da me je to razdiralo iznutra, da sam mogao da postanem i ogorčen i da popustim želji da „im svima pokažem“… ali nisam… jer sam stvarno bio i jak i pametan. I – držao sam se gomile.

Ipak, neke karakterne štete, makar i male,  je moralo da bude. Čak i nju sam,  čini mi se,  mudro izabrao da bude društveno prihvatljiva. Postao sam sumnjičav, nikom nisam verovao. Nikom. (Mada nas sumnjičavost lišava mnogih dobrosti,  pre svega da uživamo u bliskosti dragih, ipak je u ovoj civilizaciji prihvaćena, čak poštovanja dostojna.) Nikom. Čak ni porodici.

Morao sam da ispitam prošlost mog imenjaka čukundede. Možda je porodica slagala, sakrila istinitu priču  iza tajne. Možda je Sava Savanović stvarno bio vampir.

Krišom od svih, što je odužilo ionako dug posao, sam proučio sve o vampirima. Zatim sam izdalje, izdalje otkrivao život čukundede, čak sam i kod sebe tražio znakove „gladi za krvlju“… Nekoliko godina rada se svelo na ono što sam napisao na jednoj stranici na početku ovog dnevnika. Reklo bi se da sam mnogo truda i života straćio na putovanje od nigde do nikuda… a onda se sa sasvim neprimetne staze pojavio rezultat:

VAMPIRI POSTOJE.

Postoje sad i tu, među nama i sa nama… i – žive!

***

Sredinom osamdesetih na TV se pojavio skandalozan i skaredan Cipiripi. Doduše,  na TV su još imali skrupula i Cipiripi se pojavljivao u vreme iza ponoći kada deca i pristojan svet spavaju,  pa se to nekako podnosilo. U sred filma, najčešće u najnapetijim trenucima, iznenada bi se pojavio lik te veverice s njenim lešnicima. Čak i tipovima budnim u to vreme, dakle- ogrezlim u svakakve nepodopštine, je bio nepodnošljiv, iako se radilo o par sekundi. Zanimljivo je da se prvo pojavljivao u vampirskim filmovima. Zatim se umetnuo i u erotske. (U to vreme najerotičnije emisije na TV su bile žensko klizanje i ženski tenis.Gledati Emanuelu ili Tango u Parizu je bila perverzija.) No, kad se taj nevini, crtani lik umešao i u sportske prenose prevršena je svaka mera. U novinama je izašao naslov UBIJTE CIPIRIPIJA! i s tim se prestalo.

No, pokazalo se da je to bilo samo gubljenje nevinosti i da će, vremenom,  Cipiripijevi naslednici orgijati na TV.

Tih godina izvesna muzička banda sa Kosova, Braća Karići, je svirala na svadbi u zabačenom planinskom selu, Studeni. To im je bila prva značajnija turneja, mada svadbari nisu bili zadovoljni.

Beograd je Evropi otkrivao Dire Straitse i Tallking Hedse, od Šarla Akrobate su nastali EKV i Disciplina Kičme, Električni Orgazam se rugao Zlatnom Papagaju, čak i Idoli su imali šta da kažu, mada se znalo da među njima tek jedan stvarno zna da svira… Kada se desilo da Plastika umre od plastike!?… da Zlatni Papagaj okoti Silikonsku dolinu!?… „sam sam… oni dolaze… krokodili dolaze…“ i kada su došli i pojeli Milana i Magi… umrli u bedi…  dok su Braća Karići postali najbogatiji u Srbiji i Idoli, baš oni koji nisu znali da sviraju, diriguju jadnoj srpskoj Masi!

Tih godina u Beogradu se sviralo na sve strane. Svaka garaža,  podrum,  neko potkrovlje je bilo mesto da se skupljamo, cirkamo i slušamo naše drugove i drugarice kako sviraju ili pokušavaju da sviraju. Bilo je svejedno ako je cirka bila dobra. A bila je dobra ako bi je bilo u dovoljnim količinama. A svaka iole bolja kuća je imala i dovoljno viskija i sličnih pića (pa smo postali i poznavaoci i počeli da biramo). Te bolje kuće su mogle da svojoj deci kupe i razne instrumente,  od  najboljih. Ta deca su i svirala a naše odobravanje ili pokopavanje je zavisilo od pomenutih količina i kvaliteta pića. (Čudno je to kako je Bog odredio da talenat i bogatstvo skoro nikad ne idu zajedno! Mada su ta „deca iz boljih kuća“ mogla „da nas kupe“ ipak im je bilo stalo da postanu važni u društvu. I – trudili su se a društvo je to, na izvestan način, uvažavalo… Ti pubertetski dani su neumoljivi: vrediš koliko sam po sebi vrediš. U to vreme je bio težak blam da se neko kurči parama, da se devojke daju za pare,  da budeš sebičan, da se odevaš posebno… bilo je toga ali je bila sramota koja bi te izvrgla najgorim mučenjima koja su u stanju da izmisle okrutne mlade i lepe glave… (Jedini koji su mogli da budu izopšteni i da ih niko ne dira su bili retki narkomani. Oni su živeli svoj svet tamo negde i mi smo ih obilazili vodeći računa da ne dođu u naš svet.) Kada i kako se desilo da „bogataška deca komunizma“* postanu glavnica narkomanije i pratećih pošasti, da postanu izopšteni i da njihova izopštenost postane poželjna ekskluziva u koju srlja, kao ovce na klanje, masa normalnih i talentovanih… U to vreme nismo brinuli o tome kao što nismo brinuli ni o sledbenicima Mice Trofrtaljke koji su se okupljali pod šatrama u vreme odmora i zemljačkoljubivog klimaksa izmučenih gastarbajtera… Kada su se to udružili!?… I – sjebali nas!…

Nismo brinuli… Obilazili smo mesta za svirke i žurke, kojih je onda bilo mnogo i bile otvorene za upad…

Ne znam zašto… sećam se dobrog provoda sa prve svirke grupe Partibrejkers i nekako sirovog ali neodoljivog Caneta i -na sasvim drugom mestu- dobrog provoda na početku Oktobra kada im se uvlačio jedan pomalo ljigav i uporan momak, zvao se Željko,  i, doduše, mada su ga uzeli jer je imao pare za instrumente, doduše… ali je stvarno bio dobar basista…

Kada!?

Nekima su roditelji, deca komunizma, mogli da kupe instrumente a njihova beznačajna muzika nije bila poznata ni komšiluku i, gle!, jednog dana su Monetarni udar i sviraju „Novac u rukama“…Ne samo što su bili promašeni i „tranzitovali“ narod,  nego nam se rugaju i skrnave.

Kada!?

Kada se to desilo?Kada su to došli „krokodili“, kada su nam se vampiri krvi napili a Cipiripi postao krem od isisanih, samlevenih mozgova…

***

(„Mora da se zgazi dok je još malo!“ – jedan stari seljak.)

***

Ja, Sava Savanović, čukununuk, sam rođen sredinom šezdesetih godina XX veka. Rođen sam u pristojnoj porodici; roditelji, prosečni intelektualci, zaposleni na običnim poslovima, prosečnog imovnog stanja i, doduše, otvoreni za nova saznanja i nova vremena. Rođen sam u beogradskom predgrađu, dovoljno blizu urbanom i dovoljno dalekom da zadrži varoški duh sveopšteg poznavanja i druženja, porodičnog ručka, domaće hrane i komšijskog ogovaranja.

Moja prva lepa sećanja su toplo mleko i kifla u zabavištu.

Moje prve boli su Bebine oči i osmeh.

Devojke su tada bile različite.

Dugo su trajale moje neobavezne priče s Linom. Čak sam joj često nosio blok, lenjir… na relaciji od kuće do Arhitektonskog i nazad. Kad sam video da mi više odgovara raznoliko i slobodno društvo na ETF nego fina deca Arhitektonskog, sišao sam dva sprata niže, bliže i KST-u i Domovini*. Onda sam osetio da mi strašno nedostaju Linini lenjiri i poljubio je dok smo usamljeni i zavejani čekali 26-ticu. „Najzad!“ – rekla je i tada su završene sve moje ljubavne avanture. Ostali smo zajedno do kraja.

Prvi talas na mom mirnom moru se uzburkao jedne večeri u KST-u. Izašao sam sa sastanka FakOdb eSKaJu gde su me kritikovali zbog izostanaka („Zašto niste došli na poslednji partijski sastanak?“) i dali ukor („Da sam znao da je poslednji, došao bih sigurno!“). Tada je neko rekao da će nam biti bolje kad „crveno izbledi“, misleći na prelaz od komunizma na socijal(izam)demokratiju. (Ko bi rekao da ćemo preterati u izbeljivanju i dobiti žutu kaki boju.)

U Klubu je galamilo poveliko društvo samo za jednim stolom. Za jednu tihu i pomalo nesigurnu devojku mi je neko rekao da je to „ona Magi iz Katarine“. Ja sam još uvek bio ojađen zbog rastura Šarla i pomislio da su baš mogli da nađu neku atraktivniju, pošto je u to vreme počela moda da bendovi nađu neku lepoticu za gledanje. Zbog toga sam jedva pristao da idemo na jedan od prvih koncerata Katarine Velike.

Posle koncerta sam pešice dugo išao kući, sasvim ošamućen. Neka nova, dotad sasvim nepoznata osećanja i misli su se probile u moj um i sasvim me sludele. Ona tiha i nesigurna Magi je na Korgu eksplodirala, bila neviđena lepotica koja govori kao Zaratustra. (Magi i Milan su živeli kako su živeli i o tome se već sve zna i sasvim je nebitno pored muzike koju su stvarali. Otvorili su pogled na svet koji ne znam da li ja i da li bilo ko,  pa i oni sami,  mogu da ga shvate i bar delimično objasne ali je toliko uman i lep. Nisu oni izmislili taj svet. On postoji tu, pored nas, dostupan je i moguć. Oni su ga videli, pokazali drugima… Ali, toga nema na TV. Ja sam tog sveta postao svestan prvi put na tom koncertu, kasnije ga našao na mnogim mestima u knjigama,  muzici, slikama… kod mnogo ljudi… svuda, osim na TV. Iz pozicije bilo koje današnje Mice TeVefrtaljke oni izgledaju jadno i bedno ali sve što one predstavljaju je obična…  ne „obična“ već ona vodurljiva fekalija pored čistih planinskih vrhova koji streme nebu.)

Kada?!… kada se to desilo da loši muzičari zavladaju Srbijom?!

***

Voleo sam bioskop. To mesto budnog kolektivnog sanjanja je u svom mraku donosilo tračke svetla iz šarenog, slobodnog sveta u sivilo palanačke učmalosti i pravila ispravnog života po ONO i DSZ*. Nekad sam,  a najčešće sa Linom koja bi se šćućurila na moje rame („Bioskop je da se držiš za ruke…“),  kao deca pred izlogom slatkiša, smo tražili izlaz u neku normalnost i spokojan život. Tada smo prvi put počeli da govorimo o odlasku u Kanadu, Australiju…“A!A gde je Amerika…aa“

***

U gomili „ludaka“ koji su se tih dana, tih godina muvali po Knez Mihajlovoj, jedan mi je posebno ostao u sećanju. (Svaki grad koji drži do svog duha mora da ima jednog zajedničkog „ludaka“. Razumski osoben, bezopasan i zabavan,  ponekad lucidan, poznat i omiljen svima. Beograd je imao svog,  Žiku Obretkovića. Za neko piće, malo hrane ili neki dinar, bi zabavio svakog, ponekog zadivio, svuda prisutan i neprisutan bio je neka maskota koja je na neki način povezivala grad. Prema njemu se nije moglo biti grub, potcenjijuć… čak je nosio neki glamur – nije svako mogao da priča s njim.) Ovaj drugi, mislim da se zvao Stojko, a pre će biti da mu je to bio nadimak, je po Knez Mihajlovoj tražio „dobra mesta“ za stajanje. Mesto na kome od tla prima dobru energiju. Kada bi ga našao, prosto bi tu stajao satima i pričao s onima koji bi naišli, znani ili neznani. Nesrećom, najbolje mesto se nalazilo tik pred ulazom u Mitićevu robnu kuću. Kako je mogao da prima dobru energiju na mestu gde su ga neprekidno gurali ljudi, neki negodovali, neki se smejali, ali – izgledao je zadovoljno i smireno.

***

U bioskopu Balkan smo gledali Glad za krvlju pa Ljude-mačke. Ja sam bio zadivljen estetikom ali Lina nije bila oduševljena.

***

Tada to niko nije shvatio a, ustvari, prvo javno objavljivanje vampira je bila naslovna strana Studenta na kojoj su vampirski očnjaci nagrizli zeleni list.

***

Doba „poslednje junačke nevinosti“* se poput belog dima širilo iz otvorenih vrata kafana. Najstarija i jedina srpska demokratska institucija, kafana, sa Rubin vinjakom, kiselim kupusom, deset sa lukom i belim sa sodom, više nije šaptala zabranjene reči, već je euforično* iznosila programske smernice nove nacionalne politike. Stare istine i nova tumačenja su poput barjaka iz duvanskog dima i alkoholnih isparenja iznošene na zdravu beogradsku košavu i reči gladne slobode su letele i opijale i trezne misli.

Ponekad smo, pošto su kafane zatvarane u normalno vreme, odlazili u kafiće, koji su tih godina počeli da se kote,  na „po još jedno piće“ i još neku reč. Zanimljivo, posle nekog vremena bismo zaćutali zagledani u prazno: tužno male doze pića u čašama i devojke koje su već počinjale da liče…

Nedelja uveče je bilo vreme „samo za Nas“. U mojoj omalenoj, pretrpanoj i u toplo ušuškanoj sobi, Lina i ja smo se smejali, pričali, ljubili se i slušali OZON. (Lina je to zvala Ozbiljno Zaljubljene Osobe Nedeljom), radio-emisiju koja je pomagala našoj opuštenosti,  otvarala teme i pokazivala da nismo sami na svetu. Lina je slala „poruke lične prirode“,  grafite,  kasnije pisala kratke priče i bila uspešna u tome… obožavala je to vreme „samo za Nas“… Ja sam uživao ali sam sa više žara učestvovao u pisanju političkih tekstova. Ipak, mislim da bi u nekom normalnom i spokojnom vremenu moj iskren izbor bio sličan Lininom. Ovako, potajno ogorčen zbog porodične kletve i nemogućnosti da kao ličnost prodišem punim plućima,  okrenuo sam se temama iz Studenta, Vidika, Književne reči i, za divno čudo,  gomili časopisa koji su iznikli iz SSOJ, jedne sterilne sredine koja je porodila pravu eksploziju oslobođenih reči.

„Treba ih obraditi dok su još mali.“ – jedan vampir.

***

„Dobar dan, buduće kolege, elektrotehničari… a i budući pravnici i ekonomisti … “

***

Priča o Kraljevstvu Humanizma i Prosvetiteljstva

i Dvorskim Ludajama

Kraljevstvo Humanizma i Prosvetiteljstva je živelo dugo i srećno. Muškarci su bili pravi muškarci, žene su bile prave žene, zmajevi su bili zmajevi, vitezovi su bili vitezovi i ludaje su bile ludaje. Svi su radili svoj posao. Kralj je bio dobroćudan i pravedan i pravio je balove na kojima su se zaljubljivali prinčevi i princeze, vitezovi su jurili zmajeve i zmajevi su juruli vitezove i svi zajedno su uzimali poreze od naroda i maltretirali ga na razne druge načine.

Tikve ludaje su uredno rasle kao i sve ostalo u tom srećnom Kraljevstvu.

A onda je jedna ludaja umesto tikve rodila malu ludu. Luda je bila mala,  nekako kržljava i bedna a baš to je bilo vrlo zabavno kralju i dvoranima i oni su zavoleli da ih luda zabavlja i prekraćuje im vreme između jurnjave sa zmajevima i maltretiranja naroda. Luda se prevrtala i kreveljila, činila sve što lude čine da se kralj i dvorani opuste i zabave, ali je, naravno, bilo najsmešnije kada bi luda pala ili bi nešto palo na ludu i sve ono što bi je povredilo ali ne i usmrtilo (jer ju je kralj vrlo zavoleo). Bilo je na dvoru još tih čudnih,  bednih bića: muzičari,  glumci, sportisti … ali je luda bila najvažnija, posebno od kad je rešila veliki problem od koga je kralja bolela glava.

Naime, kraljevi poreznici su bili jako umorni od proganjanja naroda. Taj narod je uglavnom bio dobar ali je imao neke nepodnošljive navike. Ajde što su disali ali su hteli i da jedu i da piju i na taj način gore pustošili kraljevu imovinu nego što je su to činili svi zli čarobnjaci i čarobnice.

A onda je luda smislila da svi ljudi treba da budu pismeni.

A onda je luda napravila malu staklenu kutiju i u nju smestila druge male lude i one su zabavljale narod. Narod se smejao i bio srećan i uskoro je počeo da sastavlja molbe (jer su znali da čitaju i pišu) i da sami donose poreze – samo da im ne oduzmu male staklene kutije. Poreznici su mogli da mirno sede i čekaju i baš su se odmorili i kralja više nije bolela glava.

Muzičari, glumci i sportisti su bili ludini prijatelji i luda ih nije zaboravila. Ukrstila ih je sa ludajama i oni su bili dovoljno mali da ih smeste u male staklene kutije i da zabavljaju narod i narod ih je voleo jer su ismevali kralja, dvorane, poreznike i vitezove a to su više voleli nego leba da jedu.

Kralj je mogao mirno da pravi balove i da ga ne boli glava jer ga niko više ništa nije ni pitao. Bio je zadovoljan i u svemu verovao ludi čak i kada je luda smislila igru Izbora*. To je bila igra u kojoj je narod, umesto da kao ranije motkama i motikama isteruje pravdu, ubacivao papiriće u kutiju i onda bi u kutijama gledali kako kralju ili dvoraninu odsecaju glavu ili čine nešto slično po njihovoj volji. I, sada oni sami nisu morali da kralju i dvoranima odsecaju glave po starim, dobrim običajima. A, ustvari, kralj je sa dvoranima i dalje pravio balove.

I, tako… svi su bili srećni i živeli su dugo i srećno… Auuu! Ali, luda je sasvim zaboravila jednog svog prijatelja. To je bio dvorski zvezdočatac-horoskopdžija, poznat kod svih kao „Mož’ da bude al’ ne mora da znači!“ (Nije bio loš čovek ali je nekako bio zaostao i to je bila jedina rečenica koju je znao da kaže.) Ludu  je baš grizla savest, jer je i svom omiljenom kučencetu dodelila titulu Zaštitnika a, eto, zaboravila prijatelja i čoveka i, da se iskupi, odredila ga je da bude upravitelj trgovcima i dala mu titulu Ekonomista. Cenilo se da trgovci i onako imaju jednostavan posao „kupiš-prodaš“ i da tu ne može biti nikakve štete. E… ali onda je Ekonomista, bivši horoskopdžija, na trgovinu počeo da primenjuje svoje komplikovane i besmislene karte i šeme a onda mu se rodio i sin Bankar i …šta reći?!?

(Neko će možda primetiti da se ne zna šta je bilo sa čarobnjacima,  čarobnicama i zmajevima… ali,  to je već druga priča.)

***

„Dobar dan, buduće kolege, elektrotehničari,  i budući pravnici i ekonomisti!“

Prva rečenica pozdravnog govora dekana brucošima ETF je dočekana sa smehom i odnosila se na uspešne studente i one nedovoljno sposobne. Za neko vreme oni će nas dočekati kao direktori i menadžeri u firmama u kojima smo se,  uz mnogo sreće i veza, zapošljavali.

U KST-u, inače, nisu točeni alkoholi, osim, ponekad, piva. (Zato je Mašinac bio izbor za oslobođene večeri. Oni su, čak, imali i čitaonice u kojima je bilo dozvoljeno pušenje.) No, nije bio problem da se prošvercuje poneka kapljica. Tako sam posle jedne brucošijade (bio sam na nekolikim), pun entuzijazma, pred replikom Teslinog spomenika sa Nijagare, položio zakletvu da ću biti „veran i iskren elektronac koji drži datu reč“ i „dati i svoj život“ za nauku. Bio sam iskreno ponesen i, kao uvek u takvom stanju, išao pešice kući. (Tada je bilo sasvim normalno da se tako ide kući. Taksi je bio skup, Beograd je bio manji i usput ste mogli jedino da sretnete nekog zanimljivog lika za kraću priču. Vampira i pasa tada nije bilo.) Moja pionirsko-vojnička zakletva nauci je potrajala koliko i isparavanje alkohola. Bio sam dobar student ali samo onoliko koliko je trebalo da mi bude mirna savest. Lina nije bila zadovoljna time i pokušavala je na svoj tihi i uporni način da me navede na pravi put. Ona sama je bila predana studiranju i to ne samo kroz ispite. Uklapala se i ubacivala u sve programe, aktivnosti koje su je učinile pravim arhitektom, delom mašinerije u kojoj je bila upasovani zupčanik. Kasnije je u firmama bila uspešna i vremenom došla na položaje koji više i nisu imali veze s arhitekturom. Odlučivala je o strategijama i upravljanju i nimalo nije žalila za suštinom svog posla. Prihvatala je pravila i koristila ih. Ja sam pravila proučavao, pokušavao da ih shvatim i, najčešće, menjam i tako u svakoj mašini bio smetnja za ustaljen hod. (Još na fizici I sam pitao profesora šta biva sa elektronom pri prelasku između jedino dozvoljenih (mogućih) orbita. ‘Ladno je rekao: „To je filozofsko pitanje!“ i time je priča bila završena i za mene i za elektrone. (Jedan od onih nekoliko genijalaca koji su završavali ispitne godine u mesec dana i na javnim predavanjima debatovali sa profesorima je, usput, završio i filozofiju… Ti momci su, inače, delovali sasvim normalno u običnom životu. I – svi su otišli u inostranstvo. Korporacije su ih nalazile preko ambasada i davale im sve uslove. Jedan od njih je bio glavni projektant sistema za navođenje krstarećih raketa kojima su nas bombardovali 1999. „Ništa lično…, rekao je. Bombardovali smo i druge.“)

***

Priča o novinarstvu

„A, bilo je to sve i ranije… pre nego što se znalo i za novine a kamo li radio,  pre no što smo i bili pismeni… Imali smo u selu tog „birova“… čoveka koji je bio zadužen da selo obaveštava o važnim stvarima… On bi se popeo na neko zgodno brdo i drao se kol’ko god može:“…da celo selo dođe na zbor na zborno mesto…“ i tako dalje. To bi bio „javni servis“. A, imali smo i „informativni servis“. To su bile dve ili tri žene; retko, ako bi bilo baš važno, bi se priključile i još neke… nešto kao eksperti za tekuću temu… komšike su, naravno, ima se posla i ne mogu da lutaju po selu da traže druge. E, one se onda kao posvađaju oko nečeg, recimo, kokoške upropastile baštu. I, pođu od te teme dok ih ljudi čuju i da se svi utišaju i slušaju. Čak mogu da ti kažem da su „emisije“ bile skoro redovne. I, tako, one počnu pa polako,  jedno po jedno, prelaze i na sve druge teme. Šta se desilo i kome, šta je ko rekao tim povodom… da se diviš kako su nalazile način da povežu teme i da od kokoške, preko švaleracije, stignu do imovinskih problema, nečije ženidbe i sve to bude sasvim razumno. Naravno da bi nešto i prećutale ili nešto, što baš i nije bila istina, dodaju… to ti je bilo pravo „formiranje javnog mnjenja“, „spinovanje“… a mogle su i da daju „demante“; da su, kao, u ljutnji nešto rekle ili nisu… ponekad bi išle, kasnije, na dodatne konsultacije po bližem i daljem komšiluku… A, inače bi posle „emisije“ produžile da normalno žive, da čak nešto zajedno rade… E, sigurno su bile nezavisne! Niko nije ni pokušao da ih podmićuje a i da jeste, one su sebe smatrale poštenim ženama. Posle su, znaš, došle novine pa i radio ali su to tada radili pismeni, pametni ljudi ljudi i ticalo se nekog dalekog sveta pa su se naše „radio-Mileve“ još održale. Ljudima su bile potrebne njihove informacije. A znaš kada su konačno propale… ustvari nisu propale nego su se preselile u one novine i radija. Došla je, valjda, ta „demokratija“ da svako ima pravo da kaže svoje mišljenje. Svako ima pravo ali nije svako i sposoban za mišljenje. Ali, ti nesposobni pričaju glasnije i jasnije za ljubitelje tračeva i ovi pametni su morali da se sklone. Ove naše su zauzele novine i radio, samo se sad lepše oblače i ne rade ništa.

A? Televizija? Šta televizija… ma, kad je pa to bilo pametno! To ti je samo cirkus, nije to za domaćina i normalnog čoveka!“ -jedan stari seljak.

***

Bogataška deca komunizma

(ili:Život i priključenija Jova Trnokopa)

Jovo je iz rata izašao kao pukovnik NOV i JNA.

Jovo je bio pravi gorštak. Krupan, stasit brka, hrabar, prostodušno pošten i glup. Takav, bio je rođeni borac i heroj rata ali smetena smetnja u mirnodopskom uzdizanju Nove klase. Verovatno bi završio u nekim bosanskim vrletima kao komandant puka, i možda bi i sam to voleo, da ga na nekom primanju na Dedinju nije zapazio važan Mag UDBE. Jovov život je tu , u pet minuta određen i, ustvari, i završen. Mag je zaključio da mu treba baš jedan takav, pozvao jednu uvaženu drugaricu, lepu i prefinjenu, učesnicu ženskog pratećeg voda pri Vrhovnom štabu,  nešto joj šapnuo i pokazao Jova, ona se malo namrštila… ali, to je bilo to i u narednih mesec dana Jovo je bio oženjen i zaposlen u nekoj zaturenoj kancelariji UDBE.

Useljeni su u neku vilu na Senjaku.

Marica je bila besna jer je bila uverena da njene usluge NOB zavređuju Dedinje. No, Mag ju je samo pogledao ispod oka i taj problem je ostao kao živi šrapnel u Maricinoj duši a problem sa bakicom je rešen.

Bakica je bila poslednji živi vlasnik vile u koju su useljeni Jovo i Marica. Bila je uplašena i draga osoba i Jovu je prirasla za srce i, mada je u svemu popuštao svojoj lepoj i zločestoj ženi, nije hteo ni da čuje da se bakica izbaci i iz pomoćne zgrade svog doma. No, bakica je smetala i jednog dana je prosto netragom nestala. Jovo je tražio i tražio ali – kao da je u zemlju propala.

I – tako, Jovo je radio i često po službi bio na terenu a Marica je bila domaćica, mada Jova nije često čekao ručak. Marica je često putovala, džipovima pa službenim kolima, pa i vojnim avionima i obavljala poslove koje muškarci iz UDBE nikako nisu mogli i najčešće dočekivala Jova u kući. Jovo nije imao nikakvog pojma o njenim poslovima pa mu nikako nije bilo jasno kako to ne uspeva ni ručak da spremi ali bi to i podneo. Nije podnosio što godinama već nema sina, pa i kćer makar i to ga je bolelo i činilo mu se da prikriveni, podsmešljivi osmesi na to ciljaju. Sve je više pio i sve više prebivao na terenu i kada nije morao.

Tek posle deset i više godina, kada je Marica morala da ustupi mesto mlađim kolegenicama (koje su počele da rade i internacionalne ture), rodila se prvo kćer pa, nedugo, i sin. Jovo je bio, najzad, presrećan i pio, sada, od sreće i čudio se u sebi što mu je žena sada još nervoznija i nesrećnija. Nikad se nije pomirila sa svojom „penzijom“ i već trudna počela da pije i da se kurva, ovaj put za svoj račun. Vremenom je uspela da kćer pošalje u razne „diplomatske“ škole i nije ni htela da primeti da kćer nije kao ona i da pati u tim „školama“. Na sina skoro nije ni obraćala pažnju i on je rastao kao usamljeno i tužno dete koje se obraduje jedino retkim trenucima kada se otac vrati s terena.

Jova nije spasila ni njegova snažna gorštačka priroda i uskoro je iskopnio i postao ruina, samo senka nekadašnje zidine,  koja, dok mu se pljuvačka sliva iz usta, mrmlja „krv su mi popili…“

Već sredovečna ali još poželjna žena, Marica je počela da podučava momčiće pa je, eto, svom sinu bar obezbedila drugove sa Dedinja…

Bližile su se osamdesete.

***

Na pitanje „Gde studiraš?“ obično smo odgovarali „Preko puta Domovine!“

Domovina je bila kafana-restoran gde su na ručak i piće dolazili obični, inteligentni, ljudi srednje glasnoće. Uvek je bila prijatna. Nije bilo pisaca i glumaca, teških i preglasnih alkosa, ni njihovih ortaka iz raznih podzemlja (čije prisustvo je ukazivalo na superiornost i demokratičnost pomenute fele). Nije bilo političara,  direktora i bogataša raznog porekla koji su nekako čudno vonjali i tako ostajali odeljeni tom barijerom od ostalih gostiju. Nije bilo konobara koji vas sve znaju i uskoro vam se priključe za stolom. Uopšte nije bilo tih ljudi emotivno uskraćenih i željnih pažnje.

Bilo je profesora koji su svraćali na svoje obavezno jutarnje ili popodnevno piće, bilo je studenata koji su tu provodili svo vreme koje nije bilo obavezno na fakultetu, bilo je mnogo ljudi koji nisu pričali o sebi, bilo je konobara koji su znali kada vam treba još jedna tura piva a kada gulaš-sendvič…

Ah… srećno doba mladosti, ah… to pivo točeno u krigle, taj nenametljiv a bogat gulaš-sendvič… morali ste da ga jedete s punim uvažavanjem. Niste mogli da ga pojedete onako usput, dok pričate ili slušate o drugim stvarima. Nije bio gurmanski pretenciozan toliko da izgubi svoju suštinu – hranu. Bio je kao domaća hrana ali nije terao da se osećate kao kod kuće. I pivo… točeno u krigle, uvek sveže… retko bi konobarica rekla „Bolje nemojte sada, stiže popodne“… dešavalo se da nestane ali ne i da bude kiselo. Bilo je tako dobro da nije moralo ni da se hladi.

Ah… srećni dani u Domovini… kružni šank uz koji ste svi bili jednaki i mogli da gledate kako se spretno mimiolaze konobari i kuvari dok sipaju piće i spremaju hranu i čuju samo naručivanje… prijatelji koji vam se pridruže i ostali poznanici koji samo klimnu glavom ili podignu čašu… nekako niste mogli ni da vodite zaludne priče o politici ili ogovarate odsutne ljude. Priča je bila uvek sadržajna ali nenametljiva… kao gulaš sendvič.

…Mada… zaraza nije mogla da se izbegne… Tako smo jednom posle neviđeno mnogo krigli, u bašti na obali bulevarske vreve, ja i moj drug, Slovenac, unuk slovenačkog četnika, pevali četničke pesme. Od njega sam ih i naučio, čak i jednu na slovenačkom.

(Pevali smo ih… eto – Zato! Niti su nam bile previše važne, niti nas je ko dirao ili obraćao pažnju više no što zaslužuju dva pijana mladića… Tokom jednog studentskog bunta u menzi neko mi je napisao i tekst za Marš na Drinu, kasnije sam naučio i Bože Pravde i mogao sam na proslavama srpske nove godine da ostavim utisak… Posle nekoliko godina kada pomenute pesme više nisu bile tabu, pa time više ni posebno zanimljive, jedan udbaš me je, govoreći o tome da su izdalje ali uvek bili prisutni, pogotovo oko studentskih domova, pitao šta nam je to značilo. Pa, nešto kao nacionalistički rokenrol: pobuna protiv autoriteta i način da muvaš devojčice.)

Slavili smo državnu Novu Godinu. To je tada još imalo smisla. Nove Godine su zaista još značile nove godine i retke su bile noći kada je bilo u redu da piješ i dereš se do zore. Devojke su spremale posebne haljine i frizure a čitav decembar bi prošao u uzbudljivim dogovaranjima i planiranjima.

Prvi put me na srpsku Novu Godinu odvela Lina. Otišli smo u studentski dom, bez mnogo pripreme i planiranja. Mnogo pića i mladosti na sve strane u svom neprikosnovenom getu. Uzbuđenje su povećavale nekolike, slučajno primećene, policijske i udbaške patrole. To što su se sakriveni, gladni i žedni smrzavali dok smo mi u majcama i bez majci, i muški i ženski, isparavali od toplote i alkohola, to je zaista bio trip. (Prvi put sam tada shvatio da su Ličani i Krajišnici Srbi i čudilo me njihovo, kako mi se tada činilo, patetično srbovanje. A, ipak,  posebno me oduševio jedan Arapin, dugogodišnji student, koji je vikao: „Pustite ćirilicu, nešto srpsko!“)

U kristalno smrznuto jutro, iznureni i ispražnjeni, ali ozareni, Lina i ja smo se teturavo vukli kući, ignorišući tramvaje i autobuse i ljubili se sve do kuće topeći pahulje na trepavicama. Bila je tako lepa.

Ljudi su išli na posao i nisu obraćali pažnju. Ispred prodavnica su ostavljani jogurt i mleko.

Tada još nije bilo čopora pasa i vampira.

***

Lina je počela da se interesuje za ekologiju.

Ona je, uopšte, volela te trendovske stvari. Nije bila snob, niti se povodila za opštim mišljenjem. Ali, volela je da svoj film gleda na Festu u Sava centru, elegantno obučena i drži me za ruku (takođe lepo obučenog), iako je morala da juri poznanike ili tapkaroše zbog karata. Ja sam više voleo da sačekam mesec dana i u miru i tišini uživam u Balkanu. Bitef nam definitivno nije bio zanimljiv ali je ona svoju šemu morala da provede i na Bemusu. Ja sam više voleo matinee na Kolarcu… itd., …Važno je da smo se uvek držali za ruke.

Jedan mali ritual sam obavljao sasvim sam. Niko nikad nije saznao za njega, čak ni Lina. U proleće ili jesen, kada su dani sunčani i prijatni, na prelazu  zime i vrućine, kada su boje u promeni, u rano nedeljno jutro, kada ljudi tek počinju da se kreću ka novom danu, bi otišao u baštu restorana Moskve na tursku kafu sa kockom šećera i čašom hladne vode. Sunce se uzdizalo iza Kasine, ulica je bila sveža i čista, s retkim automobilima; za stolovima neki ljudi, tihi ili usamljeni s novinama… i ispijao sam tu kafu beskrajno dugo i pokušavao da razaznam neki bilans svog života ali sam uglavnom imao protok čistih, prozirnih misli.

Kada bi već počela da se podiže gradska buka i vreva, lagano bih, korak po korak, otišao do Narodnog muzeja i hodao kroz mitski lavirint šumova.

Jednom, bio sam na spratu, iz atrijuma se čula muzika… Jedna devojka, sama sa klavirom, je svirala temu iz filma Leto ’42.

Tada sam shvatio da ja uopšte ne živim svoj telesni život. Živeo sam u senima nekog prošlog vremena.

(A, da… Na jednoj od tih manifestacija, kada su u Bgd dolazila sva ta belosvetska imena, Lina je uspela preko jedne svoje drugarice, Marije Ternokof*,  da upozna, jer joj se zaista divila, Marinu Abramovich. Bio sam prisutan i zadivljen i pomislio kako bi i ja zaista voleo da odgledam performans „Umetnik je prisutan“ i pitao Marinu bi li to izvela i za nas. Samo su me pogledale prezrivo-belo i nastavile svoj razgovor okrenutih leđa. Bio sam uvređen i jako zlurad kada sam  dvadeset godina kasnije čitao kako je ponovljeni Marinin performans bio vrlo slabo posećen. Epa, neka joj! Džaba je Lina iznosila masu argumenata kad sam ja imao samo jedan: bila je mlada i zgodna a sada više nije. Jedino sam se složio da je njena izložba mnogo bolja od De Šanovog pisoara.)

***

Dragstori su bili i sklonište od sive, zamorne jednoličnosti socijalističke stvarnosti i obrazovno zabavište za ulazak i opstanak u sub-svetu, svojevrsnom getu simulisanom od govora, muzike, filma,… specifičnog ponašanja koje nas je odvajalo od stvarnosti drugih i ugrađivalo u naš željeni, apstraktni, izdvojeni svet. Taj svet je bio naša fluidna kopija zapadnog sveta, onako kako smo ga zamišljali na osnovu muzike i filmova koji su nam bili dostupni. Bili smo kao ono “društvo iz pećine” koje vidi samo neke “senke” i na osnovu njih i od njih gradi neku svoju viziju-ideju. (U to vreme nije bilo lako dolaziti do “najnovijih novosti” sa zapada. Na filmove se čekalo mesecima, na nove ploče i više… Svet je bio mnogo veći! Imati ORIGINAL NEČEGA je bilo teško ostvarivo postignuće koje bi vam, zauzvrat, pribavilo značajnu statusnu satisfakciju u društvu.) Ko zna da li je taj svet ikada stvarno postojao i na samom zapadu ili je on i tamo bio samo jedna od “fluidnih kopija” neke pretpostavljene mogućnosti života. To i nije naročito bitno. Upravo zbog teže dostupnih “originala” i raspolaganja njima, mi, tadašnji Jugosloveni, smo bili prinuđeni i uspeli da izgradimo SVOJ ORIGINAL koji je, pokazalo se, bio ne samo uspešna kopija već i u mnogočemu bolja varijanta. (Zanimljivo je primetiti da je najveći broj onih koji su mogli da odu na “realan” Zapad bio prilično razočaran i da su se s mnogo zadovoljstva vraćali u naš “nerealan”…)

Dragstor u Nušićevoj je bio u neposrednoj blizini Doma omladine koji je izgradila i punila nekim sadržajem zvanična institucija. (Pošto zvanične institucije po pravilu, u stvari, nemaju mnogo veze s pravim svetom za koji su nadležne, tako je nezvanični Dragstor razvio i oformio novu i našu-pravu kulturu. Velika je stvar što je vremenom Dragstor “ušao” u Dom omladine i, na način “tihe revolucije”, ga zauzeo i preuzeo. Generacije rokerske kulture, od igranki na Kališu, preko Zeppelin diskoteke, su uspele da se izbore (isprva samo podražavajući zapadno-rokersku kulturu) osvoje i ta “zvanična” (pomenuću  i Dadov i Pivaru i SKC-najvažniji) mesta i da početkom ’80.-tih stvore originalan i samosvojno-vredan izraz. Simpatično, kao po nekom soc-maniru, decenijama kasnije čitav taj proces će dobiti i zvaničnu, institucionalnu potvrdu kroz imena ulica i sl… – haha! – naših “heroja i prvoboraca”!)

U suštini, pred Dragstorom se pilo pivo. Sve ostalo je bilo – priča i osećanja!

Društva “iz kraja” su imala svoje prodavnice pored kojih se pilo pivo i dešavala “dešavanja”. To je bio neki komšijsko-ruralni način.

Dragstor je bio do kraja urban i “cool”. (Zanimljivo je da se, možda, jedino taj izraz održao kroz različite generacije i komunikacijsko-kulturološke promene. Specifičan sadržaj, poruka koju je nosio sa sobom se u nijansama menjala ali je uglavnom – to!)

Dragstor je bio i sloboda i izdvajanje i utapanje u željenu atmosferu-društvo. Jer, zaista, društvo oko Dragstora je bilo “atmosfera”. Likove si mogao da poznaješ ili ne, da se češće ili samo jednom družite i pričate. Mogao si da ćutke i usamljeno piješ pivo ili da se uključiš u razgovor nepoznate grupe, imena i poznanstva su bila manje važna od priče i stava koji si nosio. Likovi su bili promenljivi, atmosfera je bila stalna. Nije bilo ni pravila odevanja, ni posebno određenog govora, ni pravila ponašanja… bilo čega takvog. Jedini uslov da budeš prihvaćen i da budeš deo toga je bio – da budeš osoba! Ličnost sa svojim osobinama i navikama, sa određenom pameti. Svo šarenilo različitosti se uklapalo u jednu, po pravilu, skladnu celinu. Čak i likovi koji su u to vreme bili “poznate face”, razni muzičari, poneki glumac… nešto iz te fele, svi su se oni samo uklapali! Naravno da smo ih poznavali i da su bili “važniji” nego drugi, ali samo zato jer su u nečemu bili bolje-dobri. Pojam “estradne zvezde”, sačuvaj Bože! VIP-a je nama u to vreme bio – nepojmiv!

Bilo je, uglavnom izdvojenih i manjinskih, narkića, bilo je povremenih pijanih tuča, ponekad bi nas rasterivala policija… Ali, sve to su bili samo povremeni ornamenti na stalnoj slici.

Tih godina Beograd je bio Evropa za evropu i Svet za svet.

***

Ta ekologija je počela da se širi iz Slovenije.

Slovenci su uvek bili čudni.

Postoji kod Srba ta čudna mazohistička crta da kod drugih sve vidi kao bolje i to koristi kao oruđe za samopovređivanje. (Ponekad, ali ređe, pokazuju i svoju sadističku crtu tvrdnjom da su narod najstariji i najbolji i opet to koriste za samopovređivanje. („Udri me!“ – kaže mazohista. „Epa – neću!“ -kaže sadista.) Tako su Slovenci uvek bili „kulturni“. Ta „kultura“ se sastojala u tome da su pristojni u izražavanju i ne bacaju papire i opuške gde stignu. I, vredno rade… pa se uveče iznapijaju, balave i baljezgaju kao svinje. Nema nikakve kreativnosti ni romantike u njihovom opijanju… pa njihove pesme… Vredan čovek bi mogao da izgradi životnu karijeru na proučavanju te hiperborejske shizofrenosti*: „kako iz „reda, rada i discipline“ izbije samo-mržnja u vidu protiv-prirodnog opijanja ili mržnja na sve u vidu nacizma?!“

Elem, sredinom osamdesetih iz Slovenije počinje da se širi bauk ekologizma.

Neko, ko bi se vratio ovih pedesetak godina unazad, bi bio oduševljen tim vremenom kada je vazduh još bio samo vazduh, voda-voda, zemlja-zemlja, hrana – nešto što je zdravo i korisno. Neko ko bi iz tih godina stigao u ovo danas bi bio uveren da se apokalipsa-danas već desila: so je buđava, mleko je otrovno,  manekenke* izgledaju kao da su upravo izašle iz Aušvica, plastične kese rastu na drveću i razmnožavaju se u rekama, voće i povrće su koncentrati otrova, sport je leglo teških narkomana… („gde gomila narkomana vozi bicikle? Amsterdam! Ne! Tour de France!“)… Ipak, neko je tada, u vreme kad su mesne prerađevine bile od mesa, sir od mleka, jabuke ne svetlucaju u mraku, paprike imaju ukus i voda i vazduh su providni, smatrao da se politički treba boriti protiv nekulturnih bacača papira i opušaka i nuklearne opasnosti. (Jedino su uspeli da zatru dobar stari duvan i legalizuju marihuanu i jeftine sintetičke pilule.)

To su bile prve NVO*.

U početku je to izgledalo naivno i simpatično. Nije bilo u redu da se papir i opušci bacaju tek tako i trebalo bi da se Srbi ugledaju na Slovence i da budu komunalno svesni. Kako se od toga stiglo do toga da „štafeta mladosti“ obuje   pederske simbole i Janez i Janez otvore balkansku klanicu… nemoguće je razumeti!

U početku se to svodilo na mali ritual kada ja krišom bacam opušak na travnjak a svevideća Lina ljutito viče i udara me i… na kraju se strasno ljubimo…

***

Vampirski zubi izjedaju zeleni list na naslovnoj strani Studenta… to je, valjda, bila srpska vizija ekologizma… Nikad nisam uspeo da shvatim kako je to shvaćeno kao direktna asocijacija na Tita, koji je odavno bio mrtav i zbog toga, naravno, kvalifikovan za vampira koji izjeda zelenu i naivnu mladost. No, neka sam i glup da shvatim kao što sam bio glup da Vojka i Savla shvatim kao izraz (protiv) srpskog nacionalizma umesto kao lično, satirično prepucavanje nekih važnih likova. Onda se pojavio i Memorandum.

Memorandum se pojavio u mitskim oblastima kolektivne svesti i tamo je svima bio jasan. U običnoj stvarnosti ga niko nije bio pročitao, čak ni oni koji su ga pisali, a ispostavilo se da ga niko nije ni pisao. No, svi smo znali za njega i njegov sadržaj i dopisivali ga i prepisivali u maglama dima i alkohola.

(Doduše, u novinama Novosti su se pojavili delovi teksta sa pratećim obrazloženjem: „evo šta pišu pokvareni i zli ljudi!“. Dobronamerno smo se smeškali snalažljivosti da se obznani zabranjeno. Taj princip mi je kasnije objasnio jedan narkoman: „Ništa nije bilo poučnije za upotrebu i razvoj fiksa od jedne medijske kampanje protiv narkomanije. U spotovima i tekstovima su bili najbitniji detalji za narkomane-početnike i napredniji kurs za one koji bi da pređu na viši nivo!“)

Princip negativne reklame:

„Ništa bolje za ženu nego kad kažu da je kurva. Tako stiče moć nad muškarcima!“ – jedna žena, nije kurva.

Tako sam, sišavši sa Titovog puta, vođen mitskim Memorandumom dospeo na egzaltiran skup srpskog prosvetnog društva Sava.

***

Merilin Monro po drugi put među manekenkama

„Mere 90-60-90, visina 162… ko je, bre, ovde doveo ovu debelu! A, vidi lice… Ona ima lice! Ma, daj, jebote, … S kim ja ovde radim! Mislim… stvaarno!“

***

Posle katastrofe, apokalipse i – svega toga… čovečanstvo se ponovo pojavilo. Izveštaj iz arheološkog kampa oko hiljadu godina kasnije:

„…neprestano nailazimo na brojne ženske skelete s očiglednim tragovima mučenja i sakaćenja. Teško je poverovati da su poznati i česti plastični artefakti pored skeleta zaista bili implanti. Isprva smo mislili da se radi o čudnim amuletima koji su stavljani u grobnice. No, izgleda da teza da se radi o implantima koji su najčešće stavljani u grudi i zadnjicu, koliko god je to teško shvatljivo, zaista ima smisla. Nejasna je svrha ovih implanta. Nalaze se pored skeleta koji su sasvim normalni, nema očiglednih deformiteta na njima, niti se naslućuje kakvu funkciju su mogli da imaju implanti. Sve češće otkrivamo skelete na kojima su kosti sečene, obrađivane i ponovo sastavljane. Opet nikako ne uspevamo da shvatimo svrhu jer ni posle detaljnih pretraga ne uočavamo dijagnostičku potrebu za ove zahvate. Možda je preuranjena i nedovoljno potkrepljena pretpostavka ali nam se čini da se radi o nekom kultu, sekti… nečem što u osnovi ima ženomrzački motiv. (Ima i muškaraca, ali je broj zanemarljiv.) Van pameti je pomisliti da bi se žene dobrovoljno podvrgavale ovakvim zahvatima. Očigledno se radi o nasilnim sakaćenjima. Ali, ne vidimo svrsishodnost koja mora da postoji i kod najluđih i najdivljačnijih kultova. Ipak se radi o vremenu datiranom na kraj starog XX veka i početka XXI koji su označeni u istoriografiji kao relativno civilizovani. Činjenica da su, na osnovu analize kostiju, ove žene i izgladnjivane i da su po tome i još nekim detaljima slične ljudskim ostacima iz vremena nacističkih logora, nije dovoljna da ih poveže sa organizovanim divljaštvom. Ove žene nisu bile okupljene u logore. Doduše, očigledna je tendencija da se sva ženska tela upodobe jednom kalupu. Nalazišta su relativno sistematično raspodeljena. Takođe zbunjuje činjenica da su žene-žrtve najčešće iz bogatijih sredina… mnogo je nejasnoća i rad naročito otežava činjenica da su svi digitalno-pisani podaci propali a stariji, analogni,  retki.

Nedavno su otkriveni i biološko-mehanički tankovi čija nam namena u početku nije bila jasna. Isprva smo mislili da su bili namenjeni nekakvom lečenju jer je bilo sasvim jasno da su namenjeni ljudskim telima i da su višestruko korišćeni. Kasnije je postalo prilično jasno da su bili namenjeni nekavom uzgoju ljudskih tela. Nemamo još utemeljenu, razumnu teoriju o svrsi ovih tankova. Ipak,  s krajnjim gnušanjem odbijamo teorije koje dolaze iz nekih krugova, mada, na žalost naučnih, da su ti tankovi početak masovne proizvodnje ženskih tela. Nemoguće je da takvo ludilo zahvati bilo koju ljudsku zajednicu.“

***

„Manekenke su jedan od najbitnijih oslonaca vampirske civilizacije.“ – izvod iz jedne vampirske studije.

„Što su mršave, što su mršave… Pa, brate, znaš li koliko je odvratna masna krv ovih debelih. Idi, molim te… fuj! Mi zaslužujemo zdravu hranu!“ – jedan vampir.

***

Sloboda, Fantom…

„Duga“ je svakako bila škola alternativnog razmišljanja. (Naravno, bio je tu i „Start“ sa svojom mrljama lepljivom duplericom u sredini i kvalitetnim tekstovima kao oblandom i elegantnim izgovorom za one kupce koji su, ustvari, fajtali duplericu. Bez obzira na to, Startovi tekstovi su bili svetski i, ipak – mentalno sterilni.)

Na naslovnici Duge je uvek bilo lepo žensko lice.

Duga je bila intelektualno strasna. Mogli ste da se slažete ili ne ali nikako niste mogli da budete ideferentni. Morali ste da stupite u odnos.

Jedan nacionalistički paračetnik, jedan mondenski antimondijalista, jedna leponoga analitičarka života, jedan secirator komunističkog podzemlja, jedna stvarno slobodna žena sa zavodljivim „r“, jedna uporna i hrabra tragačica, jedan ubedljivi otkrivač istine… samo su još Bitlsi mogli da okupe toliko različite likove i da ipak zvuče harmonično i da vas ponesu.

Duga je bila oslobođena i zavodljiva a moju odanost je jedino narušavala Hrvatica Tanja Torbarina, sve dok Lina nije odlučno digla svoj glas protiv. Lina je uglavnom čitala stručne časopise i lepu književnost a na moja novinarska interesovanja gledala trpeljivo. Ipak, iako je T.T. bila tek apstraktan lik, obzirom da je ni blizu nismo poznavali, Lina ju je izbacila u kastu nedodirljivih i tu nije bilo kompromisa. Tek mnogo kasnije sam shvatio da je Lina ženskom nepogrešivošću htela da u korenu zatre mogućnost da se taj simbolički nagoveštaj kasnije otelotvori. („Treba ga uništiti dok je još malo!“)

Duga je bila među prvim oslobođenim javnim rečima i verovatno i najuticajnija. Te godine, koje su trajale sve do smutnih vremena,  su bila zlatno doba spskog i jugoslovenskog novinarstva.

Komuno-socijalistička vlast nije bila naročito restriktivna prema drugim ljudskim slobodama. Sloboda kretanja, ekonomska sloboda (pojedinca ali ne i tržišta… a tek kasnije se videlo da liberalno tržište ubija ekonomsku slobodu pojedinca…) pa čak i sloboda izbora (koliko god paradoksalno zvučalo kontrolisani izbori soc-realizma su davali bolje rezultate nego estradno-demokratski)… sve je to bilo podnošljivo. Ali, sloboda reči je bila krajnje redukovana. Partija bi napravila stereotip i najveći broj ljudi bi se u to ukalupio. Strašno je bilo što je za najveći broj to bilo i jedino pa čak i iskreno mišljenje. Oni ostali su mogli da šapuću u toploj zaštićenosti kafane ali i tu su postojale dozvoljene granice iza kojih je bila društvena izopštenost. Ta izopštenost je bila najgora stvar. Mogli ste da činite razna druga zlodela i nepodopštine i da dopadnete i zatvora ili ostanete bez posla, ali je to bilo manje strašno od statusa u kome vas i komšije i kolege i bližnji i nepoznati jednostavno – izbegavaju. Moja porodična genetika me s osećanjem užasa držala daleko od te mogućnosti. Iako prosto nisam mogao da podnesem,  makar iz estetičkih razloga, da ponavljam neke stereotipne rečenice, bile one ispravne ili ne, ćutao sam i gunđao – u sebi. „Nisam talasao“ i kad bi me gušile reči koje su pošto-poto htele da izađu iz srca i pluća na slobodan vazduh. Čak i Lini ih nisam govorio. A, opet, koliko god se trudio, važio sam za nekoga ko „rovari“. (Valjda su me odavali pokreti i pogled.) Zato sam mrzeo „opštegovor“ i čeznuo za „slobodogovorom“. Retkim prijateljima s kojima sam mogao da se upustim u takvu raspravu sam dokazivao da „ne živi čovek samo od hleba“ i da moramo da usvojimo „slobodu govora sa Zapada“… kao i „slobodu tržišta“… Naravno, ni meni  niti ikome nije padalo na pamet da će nam tržište pojesti hleb i da će „slobodogovor“ biti samo lajanje na karavan i prdež u košavi.

Još od Golog otoka i Đilasove Nove klase, najteži zločin u komuno-socijalizmu je bio zločin reči. Svi naši disidenti su bili iz te kuhinje. (Pa,… i oni su, ipak, nekako lepo čuvani. Valjda tek par njih se zlopatilo po zapadu. Ostali su, uglavnom, uživali kao mitske ličnosti u odabranim i dobro-snabdevenim komuno-četvrtima. Naravno, oni manje značajni su bili u zatvorima.)

Od konretnih, praktičnih razloga za moj antikomunizam sloboda govora je svakako bio najvažniji.

Još je Aristotel govorio da sve pobune počinju ili zbog manjka hleba ili manjka reči. Demosu treba hleb, aristo-demosu trebaju reči.

Može da se desi da u nekoj državi nema ni hleba ni reči. To je najgore i takva država mora da propadne. Ipak, najčešće nema jednog ili drugog i uvek će demos ili aristos pokušavati pobunu.

Dakle:večna dilema:hleb ili reč!

(Prvi i Drugi postulat Slobode:

I- Ako pričaš, prazna su ti usta!

II- Ako su ti usta puna, ne govoriš!)

***

Izvod iz intervjua sa Frajmanom Dezajtom, pesnikom-disidentom

iz Istočne Nemačke u Zapadnoj Nemačkoj

„Bio sam srednjoškolski profesor istorije u malom mestu u Istočnoj Nemačkoj. I žena mi je bila zaposlena i mogli smo, manje-više, da solidno živimo i odgajamo dvoje dece. Nismo bili gladni mada smo čeznuli za mnogim poslasticama sa zapada. Mogli smo i da se lečimo i da odemo na odmor ali smo stalno bili pod prismotrom i u nekom redu za neki red. Nismo se smrzavali niti bili u ritama ali smo hteli lepu odeću sa zapada. Slušali smo dosadnu muziku i glupe priče sa radija i TV. Ali, gledao sam mnoge nepravde i stradanja svojih sunarodnika i počeo sam da pišem pesme i govorim protiv komunističkog režima. Izgubio sam posao i proveo nekoliko godina u zatvoru i na prinudnom radu. Žena me napustila krišom plačući i javno me optužujući, sve da bi decu zaštitila…

…A, sve to samo zato što sam govorio istinu…

Pomogli su mi prijatelji da pobegnem preko granice i njih su oterali u zatvor a mene su u Zapadnoj Nemačkoj prihvatili s mnogo pažnje.

Objavili su sve moje pesme i priče. Čujem da ih švercuju u Istočnu Nemački i da ih tamo krišom čitaju. Čak i moji prijatelji u zatvoru. Snimljen je i film o meni i dobio sam mnoge nagrade i mnogo para i poslastice i odeću. Slao sam sve to ženi i deci i oni su to javno odbili iako znam da su krišom plakali. Tugovao sam za porodicom i prijateljima ali mislim da su im moje reči, moje slobodne reči protiv ropstva, i uteha i nada.

Vremenom, eto, video sam da ima mnogo nepravde i ovde na zapadu. Kao slobodan čovek, morao sam da pišem i o tome. Pisao, objavili… Mada sam bio sve manje čitan, bar – nisu me hapsili… Još uvek su mislili da sam dobar pisac i da je to što pišem istina. Ali, rekli su mi: „Vidiš da se to što sada pišeš slabo prodaje. Daj opet nešto o komunističkim zlodelima.” Nisam. Sada pišem istinu o ovom.

Vidim, ovde i sada, da moje reči više ne vrede. Ma šta kazao i o kome bilo, nikoga ne interesuje istina već samo da li se prodaje. U istočnoj Nemačkoj su vrednovali moje reči i bar me slali u zatvor. Ovde obraćaju pažnju koliko i na prdež u oluji. Zbog reči sam izgubio i prijatelje i porodicu, sav život… Ovde sam dobio privid života i mada drugačiju, mnogo bolniju i perfidniju neslobodu. Ali, ovde nema nade!

Vraćam se u Istočnu Nemačku i zatvor. Bar ću biti bliži porodici i prijateljima, ako ih još imam. Pisaću i pričati tajno o istini i opet će me kazniti.

Tamo bar, na svoj način, cene reči.“

***

Razgovor sa jednom Nemicom o događajima na kraju II svetskog rata:

-Da li su sovjetski vojnici silovali žene u Nemačkoj…

-Jesu. Vraćali su nam za ono što su činili naši vojnici u Rusiji…

-A Amerikanci…

-Pa… Jesu! Ali, davali su nam žvake i čokoladice!

***

Osim Duge u zlatno doba srpskog ( i jugoslovenskog) novinarstva uvek je spadao Drugi program Radija, pa i nekolike emisije Prvog programa. Treći program radija, mada, prirodno, elitistički hermetičan. Jedan je Džuboks! Politikin zabavnik je legenda! Galaksija je neverovatna! Studio B je poslednje radio koje je bilo čarobna kutija u kojoj žive mali čarobno pametni ljudi. NIN i Politika su uvek bili uzdržani ali, bez sumnje, razumni i razložni… Televizija? Televizija je tada bila samo dosadna. Nije bilo mnogo novinarskih medija ali je bilo sijaset pravih novinara. (Sada ima mnogo medija, ali su pravi novinari retki.) Svi ti novinari su se kasnije, u smutnim vremenima, rasuli i fizički i karakterno i ideološki ali su, dobrim delom ostali novinari s dignitetom.

Ostali su primili vampirsku vakcinu*.

***

U sam osvit smutnih vremena, za neko kratko vreme i iz okrilja komunistički sterilnog SSOJ* se nakotilo mnogo „omladinskih časopisa“ koji su počeli da govore o mnogo toga što narod nije dotad smeo ni da misli (i – slovima: „ni da misli“).

Bio je to dobar početak: „U početku bi Reč!“

Mada to nije bila Božja Reč, uvek ću da se spomenem onog Poljaka koji je rekao: „Postoje dva načina da se Poljska spasi. Jedan je prirodan, drugi natprirodan. Prirodno bi bilo da Bog spasi Poljsku. Drugi, natprirodan način bi bio da to Poljaci sami učine.“

Bio sam presrećan. Mogao sam da pišem onako i o onome što želim a da mi svi oni koji bi pre nekoliko meseci okretali glavu od mene, sada čestitaju s odobravanjem. Čak i Lina je bila zadovoljna, ne toliko zbog toga šta pišem, koliko zbog činjenice da sam na neki način „slavan“.

Pogledi,  Književna reč ,  Srpska reč,  Nezavisne,  Narodne,  Grafit,  Vreme… Nevidelica…

Nevidelica je bio čudan naziv za časopis, doduše poznat i priznat, mada veoma hermetičan. Hermetičan i po sadržaju tekstova koliko i po ljudima koji su pisali u njemu ili za njega.

Izgleda da sam, iz nekih unutrašnjih razloga, uvek bio sklon hermetičnim ili kriptološkim tekstovima. Jezik je živ i fleksibilan, mogućnosti koje pruža su beskonačne i mogu da budu i magične. Osećao sam da ispod neposredno vidljive teksture mora da postoji i živa, samosvojna i neodređena masa koju će čitalac podsvesno i spontano da uobliči u… nešto. Dakle, ne neka skrivena konstrukcija koju bi po promišljenom ključu otkrio izabrani čitalac, nego bazični haos koji pruža raspon mogućeg i individualno se uobličava. Dakle, neka vrsta podsvesnog čitanja.

Talanat je neka vrsta novca iz antike. Talanat, ili talenat, je bogomdan dar koji se daje na početku životnog puta. Iz priče o tri sina znamo da je naša obaveza da dar tokom svog puta umnožimo i poklonimo bližnjima. Talenat je ozbiljno iskušenje.

Ja sam svoj talanat čvrsto držao u ruci i tražio način da ga uložim i umnožim. Moj put je tek počinjao i ja sam pokušavao da razaberem onaj pravi između mnogo staza koje su se otvarale preda mnom i gubile u maglama daljina. Priče iz klasike i moderne su bile već izlizane i besplodne. Ispunile su svoj deo povesti. Za nastupajuće vreme pometnje više nisu imale odgovore. Tragom svojih praroditelja (Kafka, Borhes, Harms, Erkenji…) i mnogih (i premnogih jer je bilo previše zalutalih)  aktera subverzivne revolucije nastupala je postmoderna. Meni se dopadala sloboda dekontrukcije forme i pošao sam tim putem.

Tako sam tragom reči i adrese dospeo u redakciju Nevidelice čvrsto držeći svoj talanat u džepu.

Nalazila se u jednoj staroj zgradi u centru Beograda. Oronula, nekako siva i kao napuštena zgrada pored koje sam prošao hiljadu puta ali sam je tek sad postao svestan. Izgleda da čovek mora baš nju da traži da bi je uočio a da drugima izmiče. Bila je dovoljno velika, nekoliko spratova i nekako uklopljena među druge zgrade, kao sakrivena ispod gomile. Jedva sam otkrio ulazna vrata, dvodelna i staklena a, opet, imao sam osećaj da treba da se pognem i uđem postrance. Vrlo neobično, odmah na ulazu su bila dva stepenika, naniže. Dva-tri koraka i skretanje koje me dovelo pred uzano i mračno stepenište. Desetak stepenika me uvelo u veliki hodnik. Veliki i osvetljen, ali sam već izgubio osećaj za prostor van zgrade.

Nadalje je unutrašnjost zgrade bila očekivana. Trebalo je da se popnem na treći sprat. Usput sam sreo nekoliko ljudi i niko me nije pogledao. Ali, to je normalno za veliki grad. Ipak, mada su na vratima (velika, dvodelna, s teškim bravama) bili brojevi i ja znao broj koji tražim, morao sam da pitam gde je. Vrata su bila neprimetna u nekom ćošku, očigledno neplanski dograđena kao i prostorija iza njih. Visoka ali skučena. Jedan ogroman, starinski pisaći sto i nekoliko prostih drvenih stolica. Papiri po stolu i na nekim stolicama. Jedan veliki prozor: nisam uspeo da prepoznam na koji deo grada gleda. Nije bilo nikog a onda je iz jednih uzanih vrata, u pregradi od iverice, ušao čovek. Crn, s bradicom, zamišljen. Razmenili smo reči za upoznavanje, vratio se kroz ona uzana vrata i doneo vinjak i plastične čaše pa smo razgovarali.

Nikako se ne sećam šta. Ostavio sam svoje tekstove i otišao. Nekako sam izašao i ceo događaj mi je ostao u nekom perifernom sećanju. Nikad se nisam zainteresovao za sudbinu tekstova niti ponovo otišao. Mislim da sam posle godinu dana uzgred saznao da je časopis ugašen.

Ali, u tim godinama se svašta pojavljivalo i nestajalo svako malo.

***

Film je bio klasični holivudski kliše. Scena je bila standardan kliše: junakinja filma je na ivici pogibije i junak je krajnjim naporom spašava. Meni su te scene uvek stvarale nervozu i jedva sam čekao da se završe, da junak spasi junakinju i da se poljube i da idemo dalje. No, ovaj put tokom napetog trajanja scene, grupa klinaca iz prvog reda je počela da skandira: „Padni, padni, padni…“ i gle! ruka se izmigolji i junakinja pogiba. Salom se prolomio aplauz a meni je laknulo i smejao sam se.

Tada sam shvatio postmodernu.

***

Dragan Trnokop, sin prerano preminulog Jova Trnokopa, je povremeno odlazio na grob svoga oca i plakao punog srca. Nije znao zašto je tako radio. Oca je malo pamtio po događajima. Bio je premlad i oca često nije bilo. Ali, pamtio je toplinu i zaštićenost u naručju tog velikog brke, zamirisanog na duvan i rakiju, duboki, radostan smeh, pa čak i vojničke vežbe i muški rad kad bi Jovo rešio da ga vaspitava kao pravu krajišku ljudinu. Plakao je Dragan, ne za oca, nego za sebe a nije znao ni zašto ustvari plače. Ali, suze bi odnele tu neku muku i mogao je da se vrati u kuću i ponovo bude razmaženo i osorno dete među, isprva starijim a kasnije su tu bili njegovi vršnjaci, čestim gostima njegove majke i sestre.

Svi su ga, po nekom bon-tonu, tetošili, darovali, pomalo trpeli njegove hirove pre no što bi nestali u nekoj daljoj prostoriji. On bi ostajao sa sestrom i zajedno su se pravili da ne čuju uznemirujuće zvuke. Sestra, Marija Trnokop, starija pet godina, je bila u tim trenucima duboko nežna i pažljiva. Povela bi ga podalje i pričala mu i igrala njegove omiljene igre. Njen pogled i tihi osmeh u tim trenucima kada su bili samo njih dvoje je Draganu ostao najlepša stvar na svetu. Pred drugim ljudima, Marija je bila hladno ljubazna i ličila je u svemu na majku. Marija je prihvatila svoju ulogu i, mada nije bila od onih veličanstvenh lepotica, svojim stavom, svojom pameću je znala da ovlada muškarcima.

S godinama je i ona počela da ponekad nestaje u daljim prostorijama ali je brata volela sa svom tugom i štitila ga sa svom srčanošću, koliko god je mogla i umela pa i onda kada je otišla u Ameriku i postala Marija Ternokof.

Dan pre no što je otišla da studira umetnost u Njujorku, namestila mu je svoju najlepšu drugaricu.

Utešni plač na očevom grobu i sestrina ljubav nisu nestali iz Draganove duše ali je vremenom postao ono osorno i nadobudno dete. Kada je već imao dovoljno godina da u kuću dolaze i njegovi vršnjaci, postao je omiljen lik. Društvu nije smetalo da mu se uvlači i uzdiže ga,  jer je uvek bilo pića i druge zabave.

Kada je umro od predoziranosti, premlad i propao, na sahrani su bili samo njegova sestra, Marija,  i Žika Filozof.

Žika Filozof je, ako tako može da se kaže za nekog ko je bio u stalnoj potrazi za pićem, drogom i provodom, slučajno zabasao u kuću Trnokopovih. U svakom slučaju nije ga zanimala postara kurva, Marica, a Marija mu je postala najbolja prijateljica. I sam je bio sa Senjaka i oficirsko dete. (Dedinjaše je i mrzeo i prezirao, kinjio ih rečima gde god je i koliko mogao. Zanimljivo, oni su ga gledali kao poluboga.) Upisao je filozofiju i doživotno ostao na prvoj godini, a nadimak Filozof je dobio jer je uvek i o svemu imao svoje mišljenje, najčešće nerazumljivo svom tom društvu.

Tinejdžerske godine je potrošio u putovanjima u Indiju, Ameriku, živeo u Londonu i Amsterdamu… Svašta je radio, pio i drogirao se, ali je nekim čudom uspeo da očuva dušu, da oseti Marijinu veličinu i Draganovu duboku tugu i da im, bez preterivanja, bude i ostane jedini prijatelj.

Pred kraj svojih tinejdžerskih putovanja, mada još uvek u zamahu svog ludila, upoznat je sa jednim oronulim starcem u kolicima. Dok se u svojim mislima bavio promišljanjem toga kako jedna nepokretna ruina koja sere i piša u kesu, a uz to živi u nekom kućerku, može da ima bilo kakvu moć nad ljudima, a kamo li toliku koliku je on video, i taman se u sebi smejao kako je, eto, upoznao Broja Jedan iz TNT ali da bi mu Superhik bio draži prijatelj,  video je da starac ima bistre, neuhvatljive oči i ubedljiv glas.

Bio je to UDBIN Mag.

Celu noć, bez ića i pića,  je Žika razgovarao i u rano jutro na putu do kuće znao da sada ima plan u životu.

U to vreme je počeo planski i sistematičan prodor narkomanije. Isprva u Beograd. Isprva među bogatašku decu komunizma.

***

„Znaš šta me onda zadivilo i prelomilo da pristanem na plan. Setio sam se u jednom trenutku, a možda sam ustvari hteo da se izvučem, da ona moja keva, ona od onih keva, dobrih, brižnih duša koja u svakom trenutku mora da zna gde sam i da li sam gladan, smor jedan, mislio sam da je imbecilno brinuti samo o tome gde sam i šta sam, a onda sam u filozofiji našao da su to ključna pitanja  egzistencijalizma, sada šizi i ne može da zaspi, pa mi je uvek bilo žao i rekao sam onom stvoru u kolicima da moram da idem da se javim kevi i sve to a on je onda izvadio neku spravu, nešto kao neki ogroman trandža i rekao mi da je pozovem. Mislim, naravno da sam znao i za telefon i za radio stanice i rekao mu da moja keva niti ima radio stanicu a i običan radio pali i gasi jedino kablom u utičnici i da sluša samo Studio B a on mi je rekao da ako znam broj telefona pozovem kevu. Bilo mi je smešno i pitao sam se ko je lud, trandža nema nikakvu žicu, kako da na žicu pozovem kevu ako nema žice ali sam pozvao i,  gle, javi se ona moja nesrećna keva i srećna i panična, uvek misli da će telefonom da joj kažu da sam u bolnici, ili nešto slično, i ja joj kažem da kod druga učimo, a ona veruje jer hoće da veruje, tako joj je lakše… I tako… To ti je, brate, bio mobilni telefon, dvajes’ godina pre no što je iko normalan čuo za mobilni telefon… Jes’ , brate, znam da si električar i bazne stanice i sve to ali – imali su, imali… bio si mali ali si, valjda, čitao onu Galaksiju.

***

Jednog lepog,  toplog leta u Beogradu se pojavio fantom slobode.

Ja sam već bio gledao Bunjuelov Fantom Slobode i bio sam premlad da shvatim. Baš to što sam bio premlad mi je omogućilo da ga zaista shvatim, da ga upišem direktno na tabulu rasu svoje mlade duše. Zato sam Linu ubeđivao da taj Porše po Slaviji vozi sam Bunjuel.

Inače, to su bili lepi dani i večeri kada je Beograd poslednji put disao svoju priču iz predgrađa i imao onu otužnu i omamljivu felinijevsku atmosferu.

Preko dana ili u suton bismo od Marka iz čarobne kutije Studija B čuli preciznu najavu za predstavu te večeri i polako i svečano išli na Slaviju u zakazano vreme.

Ljudi su se sakupljali iz raznih delova grada, doduše uobičajeno odeveni, ali su izgledali jednostavno -dugačije. Sretali su se u nekoj vrsti korzoa, javljali uzgredno ili s više radosti i galame poznatim licima koja duže nisu videli, usput ogovarali znane i neznane ili pričali svakodnevne priče. Bili su tu ozbiljni ljudi sa  ženama,  običnim i otmenim u svojoj slici pristojne i poštene kuće, bakice i sredovečne domaćice sa hohlicama („ne drže više noge, od kad…“),  poneke s pletivom ili vezom, dostojanstveni starčići („isto kao kad smo mi bili nekad…) („ova današnja omladina…“), grupice pripitih i podnapijanih tinejdžera, glasne i navijačke; opojne lepotice i same zbunjene od svoje tek procvetale raskoši, gradski kulovi koji su svi znali ko je Fantom („ma, znam tipa… ali ćuti.. murija…“), klinci koji su leteli okolo, parovi koji su se držali za ruke… Kao Lina i ja… Uredno bi se postrojili u krug Slavije zajedno s murijom koje je bila i posmatrač i deo predstave i ostavljala ozbiljan utisak da je sve pod kontrolom. (Naravno da su svi navijali protiv njih i za Fantoma ali – to im je bila uloga i igrali su je kako treba.)

Predstava je uglavnom kratko trajala i svi bi se zadovoljni razilazili jer je sve bilo kako treba. Policija je radila svoj posao, Fantom je ostajao slobodan a ljudi su dobili svoju dozu magije života.

Kao posle svakog dobrog filma Lina i ja smo dugo šetali i komentarisali. Moju tezu da je Fantom Bunjuel je isprva shvatala simbolički i to joj je bilo u redu. Kada je razabrala da ja to i bukvalno mislim, prvo me zabrinuto mazila po kosi a zatim je odlučno i definitivno prekinula tu priču kao i o Tanji T. Na kraju smo se svejedno ljubili..

Mnogo godina kasnije Žika Filozof mi je pričao da je predstavu s Beogradskim Fantomom u Poršeu režirao sam UDBIN Mag.

Zaista je bio opterećen njime.

Bilo je to vreme kada su ljudi još slobodno hodali ulicama bez straha od vampira i pasa.

***

„…u pet će doneti jogurt i mleko…“ Negde u pet, negde u četiri, brzo i uhodano, nazimljeni i ćuljivi momci su  ispred prodavnica, na trotoaru, ostavljali jogurt i mleko da slobodno sačekaju bunovnu prodavačicu da otvori i usluži vredne ranoranioce koji bi već čekali u malenom redu.

Ta slika mi je ostala kao neko čudno, nadrealno sećanje iz tog doba. Naravno da sam, kao i mnogi vredni studenti ili omamljeni ostaci celonoćne žurke,  ponekad mahom uzimao slobodni i nezaštićeni piramidalni tetrapak i gasio gorke ukuse noći. Ali, nikad nisam razmišljao o tome kao o krađi niti sam ikad razmišljao da kradem taj jogurt i mleko. Taj postupak je, nekako, bio prirodan kao što je bilo prirodno da se u normalnim danima sačeka da lepuškasta prodavačica otvori radnju pa da se kupi jogurt i mleko. Isprva čak nisam ni primetio da su ispred prodavnica postavljeni kavezi za jogurt i mleko sve dok nisam čuo kako se prodavačice žale da  je kavez obijen i da nedostaje nekoliko paketa.

Kasnije, kada je obijanje postalo redovno i masovno, odustalo se i od kaveza i jogurt i mleko su pod zaštitom unošeni pravo u prodavnice.

„A, je l’ se sećaš kad nije bilo kafe i praška za pranje?! Ljudi su u redovima čekali za najnovije kolor-televizore, bilo je para za sve, a nema kafe i deterdženta! To je bila proba! Mag je to organizovao… Mag…“

***

Ciga ispred groba druga Tita: „Druže Tito, druže Tito… što si umro… evo, nema kafe, nema deterdženta… deca prljava, žena nervozna… muka, muka…“ Stražar-gardista u blizini preteći tiho kroz zube: „Ćuti, bre, udariću te kundakom!“ Ciga: „Lele, lele, druže Tito! Vidiš da više nemaju ni municiju!“

***

Standard za jogurt i mleko i jedina proizvođačka deklacaija na piramidalnim tetrapakovima je bilo „3, 2 % mlečne masti“. U nekom trenutku tog doba neko je,  naizgled nerazumno i ishitreno, doneo odluku da se to promeni u „2, 8 % m.m.“. „Neslobodna i needukovana“ socijalistička javnost je u užasu vrisnula na takvu nepravdu. (Koliko je onda ljudima bilo dosadno, vidi se po jednoj živoj polemici na stranicama Politike. Neko je izbrojao i ogorčeno napisao kako u kutijama šibica uglavnom nema po 50 palidrvaca. Javilo se mnogo sledbenika koji su na velikom broju ispitanih primeraka utvrdili da je broj palidrvaca 38-42 umesto deklarisanih 50. Proizvođači šibica su se našli na stubu srama i odgovorno reagovali tako da su kutijice uskoro bile krcate i teško se otvarale. Zatim su reagovali drugi koji su otkrili da je sada broj oko 60 i da takvo rasipništvo nije dobro za socijalističku privredu.) Nastala je teška borba oko mlečne masti i kompromis je nađen tako da „3, 2%“ mora da ostane a da može da bude i „2, 8%“ ali po nižoj ceni.

Nekoliko decenija kasnije oslobođena i edukovana demokratska masa potrošača, pod zaštitom hiljada raznih zaštitarskih organizacija, pije mleko raznih procenata mlečne masti i sitnoslovnih deklaracija koje opisuju koje sve otrove sadrži. Ako se desi da neki otrov premaši dozvoljene granice, brižna demokratska vlast promeni propis i mleko čudom postane opet sasvim dobro. To je bilo tako moćno: reč je mogla da promeni fizičku realnost.

Kako se od slobodnog jogurta i mleka u tetrapakovima stigne do slične tečnosti u seksabrikovima sa odštampanim priznanjem da sadrži otrove!?

„Ne znam… meni je to u redu, ja pijem samo vinjak!“ – jedan slučajni prolaznik.

***

„Odlukom Ministarstva zdravlja, na osnovu preporuka SZO*, nivoi dozvoljenih vrednosti šećera, holesterola… i ostalih bitnih pokazatelja zdravstvenog stanja pacijenata, naših dragih i odanih građana, podignuti su za još 100%, tako da su dozvoljene vrednosti sada duplirane.

Analizom situacije na terenu došlo se do nedvosmislenog zaključka da se broj obolelih sada smanjio za više od 50%, t.j. više od polovine ljudi je ozdravilo.

Izvanredni rezultati mukotrpnog (teže od rudarskog) rada ministarstva, službenika na terenu,  vozača, portira, asistenata higijenskog održavanja, volontera, dakle, pre svega timski rad, a sve to pod mudrim vođstvom gospodina Ministra, efikasno su rešili probleme koje ranije vlasti nisu uspevale.

Moramo da napomenemo da je bilo predloga da se dozvoljeni nivoi podignu za još 100% i da tako svi građani budu zdravi. Ali, od toga se odustalo jer se shvatilo da bi takva mera dovela do viška dr.lekara i njihovog otpuštanja čime bi se uvećao broj nezaposlenih do 116%, što ova socijalno odgovorna vlada nije htela da dopusti.“

***

„Marksizam, kao fundamentalan i sveobuhvatan pogled na svet, mora da bude uključen u sve tokove socijalističkog razvoja s posebnim osvrtom na prosvetno-obrazovni proces.“ – iz zaključaka sednice „te-i-te“ komisije CK SKJ.

„Poštovane kolegenice i kolege! Na početku današnjeg predavanja o De Brolijevoj funkciji moram pre svega da istaknem Marksove reči: „Dobar dan!“ – jedan profesor fizike.“ A, sada, pređimo na ostali deo fizike.“

***

Lina je upoznala Mariju Ternokof na nekoj glamuroznoj izložbi.

Zgotivile su se za tren.

Marija je kući iz Njujorka već dolazila kao gost.

Tamo se relativno brzo uključila u mondenske krugove i ovde je prosipala s familijarnim prizvukom imena koja su nama bila bajkoviti naslovi iz novina i sa TV. Ovde je hodala među ljudima kao da je negde tamo i bez reči i pogleda vas terala da se odjednom osećate bezvredno i smušeno. Ako bi se privolela da nekog pogleda taj je već proklinjao svoj bedni život. Ako bi progovorila, to je bilo snishodljivo i pokroviteljski.

A, eto, Linu je zavolela.

Kad bi je ugledala, sva bi se ozarila i oči bi joj zasijale baš kao kod stvarnih ljudi. Lina bi zacvrkutala i poljubile bi se i odjednom bi izgovarale hiljade rečenica koje bi se preticale da se što pre sretnu između stotina bliskih dodira i prošlo bi dugo, dugo dok bi obratile pažnju na ostali nevažan svet.

Naravno da sam bio ljubomoran i da se Lina smejala mom durenju.

No, iako nisam delio Linina oduševljenja glamurom, uvek sam voleo da je vidim srećnu.

Mada sam izbegavao ta druženja, pogotovo što sam mimo svoje volje i naravi u tim situacijama postajao ciničan i gorak, jednog dana sam se, sa svima ostalima, našao na party-ju u kući Ternokofih.

Odnosno, Trnokopovih.

Ostarela Marica nas je samo uzgred pozdravila i dostojanstveno napustila kuću.

Dragan je u startu prema meni bio, kao i prema svim gostima, osoran i nadmen. Onda je, valjda, dobio od sestre neki znak da sam ja poseban pa mi se pridružio u ispijanju viskija kome sam pribegao kao nekoj mirnoj luci dok je Lina plovila kroz društvo u stalnoj Marijinoj pratnji.

Opili smo se – ne zna se… i, uskoro, zagrljeni kao najbolji drugari teturali i unosili zabavni element među uglavnom starije i ozbiljnije društvo.

Desilo se da sam na nekom stočiću spazio belu gomilicu za koji sam mislio da je prosuta so i da sam je u besmislenom napadu pedantnosti uredno sabrao i prosuo u poveliku pikslu. Uopšte nisam shvatio kroz maglu lelujavih prilika zašto mi se Lina dobronamerno osmehuje, nekolicina prisutnih uzbuđeno galami, Marija na tren sevne očima i počne da telefonira a Žika Filozof se urnebesno smeje. Dragan je već mrtvosan spavao na jednom kauču a Žika me prgrlio kako ne bih padao i vodio okolo uz priču stalno prekidanu salvama smeha.

„A, ko je ono?“ – pitao sam Žiku pokazujući na jednog tipa koji je čak i mojoj zamagljenoj pažnji delovao drugačije, odmeren i stalno prijatno nasmešen, u gomili polu i pijanih (i drugih) ljudi. Imao je minđušu u levom uhu.

„To je Neki Kiza… Nemac…“

Drugi put sam Nekog Kizu video u parkovskoj bašti Metropola kako, možda ne ljutito ali svakako autoritativno, Gliši i Biliju nešto govori. Gliša i Bili su povremeno odgovarali šireći ruke kao da se pravdaju. Njih sam video na skupu prosvetnog društva Sava u jednoj osrednjoj i neurednoj provincijskoj sali.

Sa party-ja u kući Ternokofih Linu i mene je kući odvezao taksi. Bar ona tako kaže a ja se ne sećam.

Sećam se da smo sa žurki kući išli ili pešice ili prvim jutarnjim busom.

Na moju sreću Marija se nije dugo zadržavala u Beogradu.

Došla je jedna nedelja i „veče samo za Nas“. U mojoj omalenoj, pretpanoj i toplo ušuškanoj sobi Lina i ja smo slušali OZON i smejali se i ljubili. Zagrlio sam je i šćućurio u njenom krilu i plavilo me toplo olakšanje.

Sve je bilo u redu.

***

Bilo to još jedno kriglaško popodne u Domovini. Moj drug i kolega elektrotehničar, Slovenac, i ja smo taman bili u onoj najboljoj fazi pijanstva kad si sasvim svestan, ali i najpametniji i najjači, kad su nas pokupili neki njegovi pajtosi i odvezli na skup prosvetnog Društva Sava.

Bio je lep suton kada smo pošli.

Stigli smo uveče i ušli u već prepunu, zadimljenu, vonjavu od podnog kalafonijuma, osrednju salu. Svi su galamili i ponekad vikali, čak i kad su nam se sa govornice obraćali Vuk, Mirko i Voja, koji je taman bio izašao iz kominjarskog zatvora… (ili je trebalo da ponovo ide?)… „Vuk! Voja!…  -pomislio sam. Srećom da je tu i neki Mirko!“

Mada su bili nekako sporedno, Gliši i Biliju su se obraćali nekako sa strahopoštovanjem.

Kad su, jedan pa drugi, ubijeni, na grobove im je, masovno i svečano, par godina dolazio jedino Vuk.

Posle je prestao.

Išao je, masovno i svečano, na druge grobove.

***

Jednog dana sam na autobuskoj stanici sačekao daljeg rođaka iz provincije. Trebalo je da ga odvedem na izbornu konfernciju DS u Sava Centar jer nije poznavao Beograd. Pošto nisam imao šta drugo da radim, a i interesovalo me,  sedeo sam s njim u sali.

Kad je došlo vreme da se podignu glasačke ruke, jednom sam podigao i ja.

Javnost je bila iznenađena što je umesto očekivanog Čavoškog za predsednika DS izabran Mićunović.

***

U to vreme kafane su se već pomalo izdiferencirale. Osnova podele je bio četnički demokratizam i salonski demokratizam. Prvi su proistekli iz prosvetnog društva Sava, drugi iz Sava Centra. U početku ta podela još nije bila sasvim jasna, glavni, oličeni simboli su se kasnije tumbali na razne, pa i nemoguće, načine, tako da je, posle svega, podela još manje jasna. Ali, tada je već bilo neophodno da znate koja je čija kafana i da vodite računa šta pričate jer tuče nisu bile retke. Ali, u početku, sve do Vidovdanskog sabora 1989., Sloba je na oba mesta važio za antikomunistu.

Sloba je bio jedan od Momaka iz Amerike*.

Zanimljivo je da obe struje, preko nekih svojih glavnih nosilaca, potiču iz „Studenti su u pravu!“-’68. Naravno da su se u svoje vreme obe struje, svaka na svoj način, borile za bolji komunizam i da su skoro svi bilu članovi Partije. Naravno da možemo da ih shvatimo kao „mangupe iz naših redova“ i da ta subverzivna mimikričnost može da ima logično opravdanje za buduće demokrate. No, treba znati da su svi pripadali drugom ešalonu partijskog značaja a taj sloj je vodio i shvatao politiku jedino kao unutrašnje,  lične i kadrovske intrige i obračune. Strateške i državne odluke je donosio prvoešalonski, malobrojan krug sa Titom. Tako su ovi drugorazrednici kasnije decenijama „vodili politiku“ a stvarne odluke su donošene na drugom mestu.

U kafani „Momci iz Amerike“.

***

Voze se, tako, Mira i Sloba predsedničkom limuzinom kroz Požarevac i Mira mahne rukom jednom traktoristi. „Ko ti je taj?“ „A, taj mi je bio u gimnaziji dečko pre tebe!“ „Ha, eto, vidiš! Da si se udala za njega bila bi seljanka a ne žena predsednika!“ „Dušo, da sam se udala za njega, on bi bio predsednik!“

***

Koliko god je u porodici spomen na mog čukundedu, Savu Savanovića,  bio pročišćen i potisnut, nisam mogao da se oslobodim konfuznog osećaja oko krvi i pojma da ja, Sava Savanović, treba da dam krv.

Krv sam počeo da dajem još kao srednjoškolac. Osim što je to bio izvestan test muškosti i zabavan izlaz iz monotonog školskog ritma,  imao si,  uz sokić i čokoladicu,  i slobodan dan. Bio je kišan dan i nisam mogao da ga iskoristim pametnije pa sam se ranije vratio kući. Zatekao sam kući, iako je bio radan dan,  i kevu i ćaleta i tetku, kevinu rođenu sestru. Ona je plakala, keva ju je plačući tešila a ćale je hodao okolo. Odveo me na stranu i rekao da je tetka tih dana izgubila bebu na porođaju. „Čudno, čudno…“- unezvereno je ponavljao tu reč i hodao oko žena koje su plakale kao da želi da ih zaštiti a ne zna kako i od čega.

Otišao sam u sobu, legao i gledao u plafon bez misli. Prošlo je neko vreme i onda se odjednom, kao udar, na mene sručila misao: „Izgubio sam sestru ili brata!“ Iznenada sam počeo da manijački ridam i dugo je prošlo dok mi se telo smirilo od potresa.

A u glavi mi je, posle svega, besmisleno odjekivalo ćaletovo „čudno,  čudno…*“

A već je pao mrak i došla je noć.

***

Od iskona, seks je bio i ostao jedan od ključnih fenomena ljudske zajednice. (U etičko-psihološkom diskursu modernih vremena, biološko-reproduktivna funkcija seksa je… pa, recimo:beznačajna*.) Kao fenomen koji lebdi između i zadire i u „ovo“ i „ono“ -strano, svesno i podsvesno, individualno i kolektivno, seks je moćan stimulans za permanentnu mentalnu aktivnost i socijalne procese. Mada je čest i snažan inspirator mitološko-magijskih obrazaca, čini se da je u klasičnim ljudskim zajednicama uglavnom ostajao u domenu kulta a da je zajednica ipak primarno funcionisala na drugim osnovama.

Postmoderna društva se u najvećoj meri oslanjaju na ambivalentnost seksualnog (ili je ta „ambivalencija“ stvorena?!) i, pošto društvo više nije „funkcionalno“ već mentalno cenzurisano … manipulativno-kontrolisano, seksualno je primarna poluga usmerene dinamike socijalnih procesa po liniji eros-tanatos.

J.Gutenberg je prvi čovek koji je pokrenuo prirodi i čoveku nesvojstven proces Umnožavanja Identičnog. I prirodi i čoveku je „prirođeno“ da vremenski i prostorno stvaraju slične ali uvek jedinstvene i neponovljive „primerke“. Gutenberg je i prostorno i vremenski „okamenio“ jedan deo ljudske stvarnosti i izneo je iz osnovnog zakona postojanja:kretanje i promenljivost. Time je otpočeo ogroman i opasan presedan. (Pre Gutenberga pesnik nikad nije svoju pesmu kazivao na isti način, niti je slušalac bio jedan i slušao istu pesmu. Svi i sve se menjalo i tako pratilo tok vremena. Gutenberg je između njih stavio kamen-reč.)

Konačno ustoličenje Umnožavanja Identičnog se obično vezuje za H. Forda i ideju industrijske proizvodne trake. (Videti: Č.Čaplin: Moderna vremena.) Ipak, čini se da je i vremenski i suštinski bliže ideju Industrijskog Umnožavanja Identičnog umnožavanje slike, t.j. fotografija. (Slika logično sleduje posle reči.)

E, fotografija je napravila prvi i najvažniji korak u nastanku i razvoju pornografije. (Kako nas uči jedna od najvažnijih modernih prosvetnih maksima: „Kao što nam sama reč kaže…“ „pornografija“ je logična izvedenica iz „fotografije“ i ima smisao „umnožavanja kurvanja“. Ž.Dager je između „najstarijih majstorica“ i vernih mušterija tog zanata postavio porno-sliku. (Ne mogu da odolim divnoj životnosti jezika i da ne primetim da je jedan od najčešćih sinonima za „kurvu“ – „kamenjarka“,  čime se konačno zaokružuje veza „kamen-reč-slika“. Uostalom, u području kuturo-rodnog Sredozemlja reč za slova je izvedena iz  naziva jednog kamena. Indoevropski sever je reč za slova izveo iz naziva drveća.)

Dok su Startove duplerice bile pro-zapadno glamurozne, Čik je donosio prizemniju, nekako nemačko-prostačku verziju. (Svi koji mogu da se sete složiće se da su italijanski i američki „tvrdi“ pornići bili mnogo estetskiji nego nemački koji su nekako bili „grubi-i-prljavi“. „Meke“ verzije su u početku dolazile iz italijanskog i skandinavskog područja. Italijanske su uvek bile nekako razigrane a skandinavske, mada estetski izazovnije, ipak hladno-mehaničke. Sve one su imale neku sporednu ali, ipak, odrađenu fabulu. Amerikanci su prvi krenuli s „pređimo odmah na posao“ scenarijima.) No, Čik je afirmisao erotsku priču koju su u formi „pisma čitalaca“ ili „draga saveta“ pisali budući srpski akademici. (Nije bilo dugo a jedna (pa zatim druge) porno-izvođačica je postala asistent-predavač na fakultetu. Nije bilo dugo pa su došle i u akademiju nauka.)

Bilo-kako-bilo, sve to je služilo svrsi.

Dugo su ženski sportovi u suknjicama (klizanje i tenis;u ostalim sportovima su dominirale uglavnom muškarače, sve do pojave odbojkašica Mladosti i Cece Kitić) i kolena Dine Čolić bile najerotskije senzacije na TV i to – vrlo stimulativne.

Onda su se pojavili pornići „preko pantalona“ pa, zatim „sve se vidi“.

Kako od golih ženskih kolena vremenom, prateći civilizacijske* tokove i specifičnu unifikaciju polova*,  u pornićima počinje da dominira sodomija. („Rupa je rupa…“)

Vrlo brzo od manufaktura iz opskurnih, podzemnih prostora, sa ružnim jadnicama, porno izlazi na svetlo kao jedna od najmoćnijih industrija sa glamuroznim lepoticama. Oslobođena od moralnih i artističkih sujeta,  porno-industrija sama stvara svoja pravila i počinje da ih kao obrasce prenosi u javne prostore. (Film   nije ništa drugo do brzo ređanje „pokretnih slika“, t.j. „pokretnih fotografija“ i to u svim tehničkim rešenjima. Bar sve do hologramskih prikazivanja tehnika je nudila vizuelnu prevaru čula. Dok se film još trudio da bude umetnost njegova iluzija je uticala na unutrašnje, umetnički senzualne ljudske damare. Vremenom, tehnika je počela da dominira i da direktno i brutalno prevarom čula proizvodi senzacije u ljudskom razumu. Film je isprva i za neko vreme bio zamena za kolektivne rituale, koji su (iz raznih razloga) nestali iz ljudske zajednice:ona situacija u kojoj Lina i ja, u mraku, držeći se za ruke, i u mnoštvu ljudi, doživljavamo povezanost ne samo sa filmom, duhovnim delom, već i sa svim onim (apersonalnim) ljudima u „ritualu“, t.j. učestvujemo u kolektivnom oživljavanju mitološke svesti.) Tehnika je, od gole alatke,  prodrla u sam sadržaj filma i postala glavni glasnik razumu. Porno je tek uz tehniku filma izrastao od uzgredne, jednokratne upotrebe za zadovoljenje fiziološkog nagona do emitera dirigovane, manipulativne Poruke moći. Film je preuzeo ovaj obrazac. Porno je prvi „shvatio“ da je,  u ovakvoj tehnici,  sadržaj od sekundarnog značaja a da je forma sam nosilac Poruke i počeo da proizvodi filmske klišee. Film je to preuzeo.

Porno je prvi upotrebio muziku kao sporedan, nevažan prateći efekat. Muzička industrija, nastala na ruševnim ostacima rokenrola, je ovo preuzela. Nema više muzike, već postoje samo klišeirani obrasci, industrijalizovani i formalizovani, trenutno senzacionalni i kratkotrajno-redukovano upotrebljivi. Izvođačice (nisu više ni pevačice ni pevaljke) su prave porno-dive. Bilo koji moderan muzički spot je „tvrđi“ od nekadašnjih mekih pornića. Otvorena, kompjuterski stilizovana „spotizacija“ seksa je sledeći logičan korak u potrebi za identifikacijom u imaginaciji-slici. Interaktivni hologrami seksa sa izvođačicama muzike i filma – konačna pobeda želje da se učestvuje u „predstavi“… Same izvođačice su unifikovane (obezličene, impersonalne),  predviđene za kratkotrajan,  bezosećajan koitus. Njihova preovlađujuća brojnost u odnosu na izvođače je takođe usklađena sa porno-statistikom: 90% porno-potrošača su muškarci. Zanimljivo je da su žene malo sklone pornografiji, čak i kada je ona specifično njima namenjena. No, porno je drugačije i dramatičnije promenio i oblikovao njihove živote*.

Žensko telo je nesumnjivo najlepši oblik na svetu. Žensko ulepšavanje, u smislu magijsko-ritualnog šminkanja i odevanja, je oduvek bilo koncentrisano na spoljašnjost, manifestaciju spremnosti za odnos sa muškarcem. (Čista estetika ovog postupka je usmerena na relaciju žena-žene. Muškarci primećuju samo spremnost, o samoj estetici imaju malo šta da kažu.) Razvoj tehnike je omogućio da žensko ulepšavanje zadre u samo telo. Prve estetske implante su javno i masovno počele da koriste porno-dive. (Sise, ta opsesija stalno detinjastih muškaraca.) Kasnije,  isprva skriveno i sa stidom, zatim otvoreno i besramno, bez obzira na sve muke,  žene su sa strašću preuzele ovaj obrazac.

Oblikovanje ženskih tela u biološkim tankovima…

Sodomisanje žena je bilo uvod u afirmaciju pederastije. („Pederi,  jebem vas u dupe!“- jedan protivnik „parade ponosa“.)

Porno je prvi shvatio da porno nije voajerska (udaljena, izdvojena, pasivna) pozicija već težnja „za“ (ne „ka“) aktivnu identifikaciju „u“ (a ne „sa“) imaginaciji. Cela medijska industrija je preuzela ovaj obrazac. (Kroz „uključivanje slušaoca-gledaoca“, rialiti-šou, inscenirane programe sa anonimnim učesnicima… do direktnog „prenosa“ iz ljudskog mozga…) Polje direktivne manipulacije je bilo otvoreno, sa nesagledivim mogućnostima za vampirske centre moći. Počelo je orgijanje u samom razumu. („Jebem te u mozak!“- stara psovka.)

Čitava civilizacija je postala pornokratija*!

Sami pornići su vremenom ispali iz igre. U svetu gde je skoro sve postalo porno, nisu bili više zanimljivi. Na izvestan način, moram da im priznam da su u vremenima manipulativne „iluzijacije“-sajberizacije, dugo opstali kao, iako prikazana, „stara, dobra realnost“. Iako izveštačeni, ipak su u njima učestvovali živi ljudi.

Skoro sa nostalgijom mogu da se setim vremena kada su na programu državne televizije u kasnim noćnim satima počeli da emituju „tvrde“ porniće. (Oni su već redovno išli u bioskopima, ali… „moja kućica-moja slobodica“…) Odjednom su noćni izlasci prekidani s jeftinim izgovorima a u masi prozora se videla izdajnička magličasta svetlost tv-ekrana. I mlado i staro, uz stidljive poluosmehe je negiralo ili potvđivalo, ali su sutradan svi bili neispavani. Bilo je pokušaja da se žurke obogate ovim sadržajem ali to, jednostavno,  nije išlo. Ljudi su to shvatali kao svoju intimu i, mada su svi to radili, o tome se nelicemerno ćutalo ili tek šuškalo.

„E, da mogu da ga stavim pa da se izmaknem da vidim kako izgleda!“

***

Uz ekologiju, feminizam je jedno vreme bio popularna disciplina za „osvešćene i napredne“ i, time, poželjno ponašanje u mondenskom društvu. Strepeo sam, naročito posle druženja sa Marijom Ternokof, proklamovanom njujorškom feministkinjom, da se Lina ne zaiteresuje za tu oblast.

„Marija to samo priča jer – tako treba. Ja… ja sam pametna žena!…“ – rekla je i mazno se priljubila uz mene. Onda je uzgred dodala: „A, mogao bi da mi pomogneš da pomerim ovaj kauč… Ali, ali prvo iznesi ono đubre…“

Poljubila me i svi smo bili srećni.

Mi, muškarci, smo prihvatali feminizam kao jednu od boljih seksi-stvari. U našim mislima feminizam se nekako automatski spajao sa lezbejstvom. Feministkinje su u izlaganju svojih misli uvek bile strasne. I, lako su se uzbuđivale: bilo je dovoljno da kažeš „žene treba da budu – žene“ i mala varnica ih za tren zapali. Počne ona, tako, svoju priču i u međuvremenu se uzbudi,  zajapuri, sva naloži i ostaje ti samo da je pažljivo gledaš i zamišljaš sa najboljom drugaricom.

Nije ih bilo mnogo ali su bile glasne. Muškarci i „žene koje su bile žene“ nisu shvatali zašto bi one htele da budu „bolji muškarci od muškaraca“. Ali, bile su u redu. Na kraju ih je porno-industrija i njen uticaj na civilizaciju potpuno izbrisala. Borile su se protiv brushaltera i zloupotrebe sisa u javnom životu a žene su postale ne samo objekti već – modeli za oblikovanje! Bile su intelektualke a njihove „surodnice“, koje su obične tračare, su postale lideri u medijski manipulisanom društvu. Borile su se protiv patrijarhata a milioni žena su postale obična roba, i u kriminalu i u javnom,  legalnom estradnom životu. Nisu više bile čak ni robinje. Samo  – roba…

Jedino što je ostalo od njih je floskula da „treba da bude više žena na odgovornim mestima“ a tu su se ubacile „žene koje su bile gori muškarci od muškaraca“. I – pederi…

***

U hijerarhiji posebnog ogranka Kominterne, zaduženog za subverzivne, nasilne operacije, Karlos, Šakal, je bio podređen Valteru. Povremeno se krio, registrovan i kontrolisan, u njegovoj Jugoslaviji.

Valter je zaista genijalno uočio izvanredan mobilizatorski potencijal islamskog džihada. Politički, plodno tlo za razvoj terorizma, je otvoreno organizacijom nesvrstanih. Šakalu i Bader-Majnhofima je preostalo da instruišu teroriste.

Nije bilo lako u početku. Nesnalaženja, promašaji, ideološka lutanja… Čak se desilo da u Valterovoj Jugoslaviji, jedan i poslednji put, jedna grupa stranih terorista izvrši atentat. Dvojicu u bekstvu kroz Tašmajdanski park su savladali penzioneri koji su odmarali na klupama.

„Ma, lako je meni bilo s tim teroristom… Ovaj moj unuk, nemirno dete,  samo zvrnda okolo kao obad, on me tako izmori, … čudo jedno! Evo, još se tresem… zamisli šta je radio na ljuljašci… A, pametno dete, čudo jedno… nije što je naš…“

Od tada se mnogo toga promenilo.

Ovce su nekad bile slobodne životinje. Lutale su po pašnjacima, pasle, razmnožavale se, bežale od vukova, bilo je i dobro i loše u ovčjim životima…

Bila je jedna gadna zima, mnogo ovaca je stradalo od mraza, gladi i vukova i ovnovi su se zabrinuli. Onda su došli psi: „Eto, mnogo ste stradali… A, da se vi predate ljudima na upravu! Ljudi i mi ćemo da vas štitimo, ishrana obezbeđena, ulepšavanje i šišanje vune ekstra, smeštaj kao u bajci… a, evo, brate ovne, za tebe ću da sredim da budeš jedini u stadu! Nećeš više morati da se boriš s ostalim ovnovima… Zamisli:sve ove ovce samo za tebe!“

Tako je i bilo i isprva je ovnu i ovcama izgledalo da je to odlična ideja. Razmnožili su se i udebljali, malo su ih muzli i šibali, u torovima je smrdelo, ali – „tranzicija je bolna!“ -govorio je ovan ovcama. Gazda je odlučio da postoji određen broj ovaca koje gaji radi svojih potreba. Gazda je izračunao da ne treba da ih bude ni više ni manje nego što je njemu potrebno. Što je bilo višak, klalo se. Gazda je ulazio, ovce bi se zbile u gomilu pokušavajući da pobegnu što dalje, ali su zidovi tora bili jaki, gazda bi izvodio jednu, nekoliko ovaca i više ih nikad ne bi videli, a ostale ovce su bile srećne jer su ovaj put izmakle, jagnjad je kratko ostajala sa njima a ovce, koliko god su želele da veruju da posle „bolne tranzicije“ dolazi bolje vreme, ovce tada nisu mogle da izdrže i blejale su tužno i izgubljeno. Ako nije trebalo klati, sređivalo se rađanje. Kada je počela veštačka oplođnja, ovan je postao suvišan i gazda ga je uhvatio za rogove i poveo a ovan se borio i pas je počeo da ga ujeda i ovan je kroz mrak koji ga je pritiskao video iskeženog psa koji govori „tranzicija je bolna“.

Ali, šta znaju ovce.

Da bi shvatile koliko takav život „nema alternative“ među ovce su povremeno puštani vukovi koji su ih bez smisla klali na gomile. Čak ih nisu ni jeli. Poklali bi ih što više i,  kao uzgred,  se nasitili krvlju.

Borba terorizmom i protiv terorizma se svela na prostu priču. Neka država-sila teroriše neki narod ili državu. Onda se grupa terorista osveti tako što pobije građane one države. Ta država zatim opet pobije neke ljude. Teroristi, koji se bore za i u ime tih ljudi, opet pobiju neke građane. Onda država… Kako bilo, stradaju obični ljudi koji s tim nemaju veze.

U međuvremenu vlast države i vođe terorista žive sasvim dobro i povremeno se konsultuju oko situacije na berzi. (E, tu može da se desi da se oko neke transakcije zamere i tek onda NEKO OD NJIH strada.) E, gde su ona stara, dobra vremena kada su atentati vršeni na kraljeve i ostale vlastodršce!

Antiteroristički odred penzionera iz Tašmajdanskog parka je, verovatno, Bog da ih prosti, odavno očuvao unuke i otišao sa ovoga sveta. Niko onda nije mislio, kao ni oni sami, da su učinili neku strašno veliku stvar. Videli teroriste kako beže. Nije bilo u redu da trče sa pištoljima kroz park gde ima dece i dede skočile,  saplele i pritisle na zemlju. Posle otišli kući da se žale na gradski prevoz i reumu.

Mnogo kasnije, psi su zauzeli Tašmajdanski park.

Može se reći da su nekadašnji penzionerti bili divlji.

Današnji penzioneri i ostala demokratska omladina su vrlo dobro dresirani. Čim se začuje pucanj ili im neko zapreti plastičnom viljuškom automatski ležu na pod ili zemlju, pokriju oči, usta i uši,  i pasu.

Kako je lako bilo biti normalan!

Kako je užasno biti čovek i živeti kao ovca!

***

Jednom sam sreo Stojka blizu Narodne Skupštine. Mimo običaja, žurio je i brzo govorio: „Loše, loše… Loše mesto…“

Nekada sam se setio toga i pričao Žiki Filozofu. Smejao sam se i mislio da će i njemu biti smešno. No, turobno ozbiljan Žika mi je rekao: „Znaš da je na Tašmajdanu nekad bilo groblje… I, znaš za sve te podzemne lagume… Neznano kako, da l’ od neke vodene bujice, čega već… kosti mrtvaca su se slile pod Skupštinu… Tamo su sahranjivani… pa… hm!… i neki ljudi…  razni… ko bi znao… odnosno i zna se, ali… zamisli, prošle i Svetog Marka i Poštu… ma, ne znam! – začudo, Žika nije bio ni govorljiv ni elokventan. A kad sam pomenuo da Stojko ima jako pomešan odnos za područje između Kluba Književnika i Narodnog, da ga i odbija i privlači a da ga Muzeji* plaše… Žika me je pogledao kao guba, nešto mu je sevnulo u očima, pa se iznenada usiljeno smejao i „Moraš da mi pokažeš tog tipa!… A, je l’ se sećaš da su se parovi uglavnom sačekivali ispred Narodnog? Znaš li da su skoro svi raskinuli… da pokažeš!“ (Opet nije rekao „upoznaš“!)

Nikad nisam.

***

Klatno istorije je izvedeno iz ravnotežnog položaja.

Tri Mudraca su se sastala.

Ustvari, prvo su bila dvojica.

U topao prolećni suton, na tremu disidentske dedinjske vile, već ostareli ali još uvek intelektualno čili, skoro pubertetski željni promena i dešavanja, pili su čaj i razgovarali. Kako to već ide kod Mudraca, ustvari su retko izgovarali reči. Najveći deo razgovora je tekao kroz ćutanje, srkutanje čaja i zagledanost u neodređenu daljinu.

„Baš je prijatno vreme.“

„Da, ali čuo sam da će biti promena. Sloba je nešto čuo da će biti i nevremena. Valjda neki hladni talas iz Rusije.“

„Da. I ja sam to čuo. Ali, proći će preko Nemačke pa će tek onda da se spusti i do nas. Nadam se da neće biti preterano i da će nam voćke ostati. Baš divno cvetaju ovog proleća.“

„Da… Sloba zna oko tih stvari. Zasadio je neke nove mladice a i o strarima se brine. Mira ga tera stalno, mada je i on sam sklon tim stvarima.“

„Da. Dobar je oko toga. Razmišljam da ga angažujem i kod nas da sredi te voćke.“

„Da, da… Naročito mi se dopada što podjednako brine i o starim i novim zasadima. Znaš, nije za to da se staro povadi pa da sve bude novo. I staro i novo,  pa imaš neki kontinuitet.“

„Da. I ja mislim da je to dobro. I staro i novo,  različite sorte,  a sve u okviru jednog voćnjaka.“

„Da, da… Znaš, čuo sam da onaj Rakić iz Amerike, onaj što drži kafanu Momci iz Amerike… e, taj… ima neke nove kalemove. Bavio se on tim stvarima u Americi…“

„Da. Trebalo bi da odemo do njega.“

„Da.“

„Dobro, Dobrice… idem ja. Već je zahladnilo.“

„Dobro, Mihajlo… Sad ću i ja. Ova reuma…“

Dva stara partizana, dva Mudraca se rastaju posle svog uobičajenog sastanka. Pomalo pogureni, pomažu se rukama dok ustaju iz naslonjača, drže za krsta, ponekad uzdahnu ali se na tremu zadržava neka snaga dok noć polako pada na rascvetale srpske voćnjake.

Poslužitelj dolazi da pokupi šolje i drugi pribor za čaj.

Poslužitelj koji je tokom celog razgovora vazda ulazio i izlazio donoseći jedno i odnoseći drugo već iste večeri odlazi do jedne prilično oronule kuće i podnosi izveštaj UDBINOM Magu. No, pošto je čas bio prisutan, čas ne preneo je razgovor koji je otprilike ovako glasio:

„Biće promena… iz Rusije.. nevreme…“

„Preko Nemačke… do nas… neće biti preterano… ostati…“

„Sloba zna… neke nove a i o starima brine… Mira ga tera…“

„Dobar je… da se angažuje da kod nas sredi stvari…“

„Brine i o starim i o novim… tako da ima kontinuitet…“

„Različite stranke a sve u okviru jednog…“

„Onaj Rakić i momci iz Amerike…“

„Da odemo kod njega po nove…“

„Ova reuma…“

UDBIN Mag se duboko zamislio. Srkutao je nešto iz svojih infuzija i probdeo noć.

„Gle, još su živi i živahni stari partizani… To su bila vremena i to je taj čelik što se kalio i još je čvrst… Kakvi ljudi! Znači počinju promene u Rusiji… Nemačka… a meni ništa ne javljaju… da ne misle da sam već nepotreban!? A, neće to valjati, moram da se uključim da vide… Ma, zar će Nemačka već tako brzo, svi smo mislili da će to potrajati!“

Znači… planiraju višepartizam u okviru jedne… nešto… organizacije, šta li… Amerika…! Svi su bili poduže u Americi… Kako sam propustio… A i taj Rakić… Momci, zar će Momci da se angažuju… Znam Rakića ali nisam znao da je sa Momcima… zar sam već senilan kad ne znam takve stvari… moram da potražim jače infuzije i mrdnem dupe…

Znači… Sloba…  njega planiraju a ja sam mislio da je on drugorazredni igrač! Hm… hm… Ali, Mira komanduje! Ona sa svojim studentima i omladincima! Ha… Ej, zovite mi onoga i koljite jedno jagnje… Pustite sa lanca one stranke i u sve postavite naše… Već jeste, a! Još! Nekako me povežite s onim Rakićem… kako ne znate ko… ona kafana Momci… i vidite da li je već vakcinisan i ako nije – hitno ga vakcinišite!“

„Ma,  šta li im znači to sa reumom?…“

Nad srpskim voćnjacima je svitalo jutro sa mrazom. Slana je pala na cvet.

***

Gledao sam je kako spava i slušao kako diše.

Retke su bile noći koje smo mogli da provedemo zajedno.U to vreme,  u roditeljskim domovima, to još nije bilo prihvatljivo. Ovaj put, moji su otišli u selo,  Lina je „otišla kod drugarice koja nije imala telefon“ i, mada su svi znali situaciju,  igrali smo po pravilima.

Lina je bila lepa.

Lina nije ostavljala utisak atraktivne devojke za kojom bi se ljudi okretali. Izgledala je sasvim obično. Smeđe oči, smeđa kosa u običnoj frizuri, ravna, nešto preko ramena, prosečne visine, vitka, bez naglašenih ženskih atributa, dugih nogu koje je stavljala u isključivo ravne cipele, najčešće obučena u komotnu odeću, uvek našminkana tako da se šminka uopšte ne primećuje. S ljudima je imala jednostavnu, neposrednu komunikaciju, tako da ju je većina muškaraca smatrala svojim dobrim drugom.

Lina nije bila atraktivan vodopad koji bi vas u trenutku ostavio bez daha. Lina je bila reka kojom se plovi i otkriva jedno po jedno čudo prirode dok vas potpuno ne obuzme i zauvek osvoji.

Lina je bila lepa.

Bila je prelepa ujutru.

Spavala je malo iskošeno, na stomaku, jedna noga savijena,  jedna ispružena i obavezno otkven list potkolenice, dug i vretenast, s nežnim dlačicama. Lice joj je bilo mirno i spokojno, zatvoreni kapci su isticali duge trepavice.

Obrve su  bile meke, pozivale dug i sočan poljubac. Voleo sam da joj ljubim oči kao da upijam vodu s izvora. U izvoru su se odražavale zvezde kao roj svitaca u tamnoj, toploj noći. Kada bi bila ljuta, oči bi joj nekako potamnele, uzburkale se… Usne bi porumenele do bola a bile su meke i ljubila je kao da se opija. Ponekad bi joj u snu kap bistre vode bila u uglu usana a oči se mreškale ispod zatvorenih kapaka u potrazi za tajnom. Ruke kao snoviđenje drugog sveta, prsti kojima mi je prenosila slasnu drhtavicu. Umirila bi mi svaki damar prstima u mojoj kosi dok bih ležao na njenom stomaku, toplom za jedan obraz i mekan sneg za drugi, mirisala je na zelenu breskvu u sveže jutro junskog leta.

Svitanje je trajalo i sunce se podizalo i jedan zrak se šunjao ka njenom oku. Dodirnuo je. Ona se nasmešila zatvorenih očiju. Još nije otvorila kapke a već je bila nasmejana. Mirno lice je ozračio osmeh i već je počela da me grli i priča priče jezikom tek stvorenog sveta.

Zagrlila me i pribila se uz mene, rajski topla.

„Toliko te volim!“

Napolju je bio mraz.

***

Mister Rakić je bio iznenađen posetom. Kafana Momci iz Amerike je bila prepuna. Kasnije su došli i Dobrica i Mihajlo pa su razgovarali o vremenu i kalemljenju.

U Srbiji je počelo višestranačje.

***

Na početku druge godine studija su nas uveli u veliku prostoriju u kojoj se nalazila velika mašina. Zujanje, krckanje, lepet kartica i traka, mnogo sijaličica i trepet led-diodica. Mnogo su pazili da se ne približavamo i ništa ne diramo. Naše radove bi preuzeli operateri i na kraju nam davali svežanj kartica koje su bile mašinin odgovor na naš zahtev.

Disao sam kratko i ubrzano, govorio tiho. Predao sam svoj rukom pisan algoritam i rekli su mi da čekam u hodniku. Sedao sam i hodao među nekolicinom kolega, ponekad se nervozno smejao… znojio sam se u uvek hladnim, velikim hodnicima ETF-a. Pojavio se operater na vratima, čitao spisak, prozivao i predavao paketiće kartica. „Sve je u redu!“ – rekao je.

Hodao sam do kuće kao u groznici i tek u svojoj sobi lagano i pažljivo otvorio paketić. Listao sam kartice sa rupicama i pazio da ih ne pomešam. Sklonio sam ih na sigurno mesto.

Glava mi je bila bez misli, san bez snova.

Sredinom devedesetih slučajno sam naišao u prolaz između ETF i Mašinca i video Cigane kako u veliki, razbucan kamion ubacuju jedinice spoljne memorije. Bacali su ih i delovi su se razbijali po prikolici. Centralni procesor je bio težak i ostao je kampaktan. Pristupni terminal je došao na kraju i više nije bilo mesta. Ostavili su ga i otišli.

Prišao sam i dodirnuo tastaturu kao devojku u koju sam bio beznadežno zaljubljen i sada je ponovo srećem, ostarelu i ružnu.

Na kraju trećeg semestra jedan kolega je iz Engleske dobio Spectrum. Dan je bio suv i hladan. Skupila nas se gomila u tesnoj studentskoj sobi. Nije bilo ni jedne devojke. Mi koji smo kuvali i pili vino morali smo da se držimo podalje. Priključili smo Spektrum na crno-beli TV-minimatik i kolega nam je pričao koliko je sve to drugačije u koloru. Smenjivali su se periodi napetog iščekivanja i provale oduševljenih uzvikivanja. Kolega koji je imao Texas digitron je prekrštenih ruku izdalje ponekad nešto kiselo komentarisao.

Kasnije se atmosfera opustila. Thorensov gramofon je kroz Warfdalle zvučnike svirao Jarretov Kelnski koncert. Ja sam iskoristio priliku i prišao Spectrumu kad se gužva oko njega smirila.“Polako i pažljivo!“ – rekao je kolega i gledao mi preko ramena. Ukucao sam onaj svoj isti program i zajapuren od kuvanog vina i uzbuđenja gledao kako se na ekranu pojavljuju oni isti rezultati kao i na poslednjim karticama koje je bušio terminal one velike mašine. Kolega me je potapšao po ramenu dok sam se ja zadovoljno kezio.

Sutradan sam pun utisaka Lini uzbuđeno pričao. Ona se samo pravila da me pažljivo sluša.

Prvom AT-XT personalcu sam pristupio u preduzeću kad sam se zaposlio. Radili smo neke sitne programe za administrativne poslove i uglavnom bili operateri na izvršavanju već unesenih programa. U to vreme personalci su još uvek bili veoma skupi i „neovlašćena lica“ nisu smela da im prilaze. Jednom kolegi sam pravio neki plakat-oglas, u raznim fontovima kako bi izgledao ozbiljno na vratima zgrade ili bandere, i pričao mu o svojim prvim iskustvima. „Ma… imali ste Thorens i Warfdalle!… Jeb’o te!“

Kasnije su se pojavili Pockemon i Tetris i sve je otišlo do đavola!

***

Jednog lepog prolećnog dana na ulicama Beograda su se pojavila sasvim nova bića. Devojka u kratkom šortsu, tesnoj majci, s bandažama na kolenima i laktovima, s wallkmenom za pojasom i slušalicama u ušima, plovila je kroz Knez Mihajlovu, lagano i brzo, nestvarno dugih nogu na rolerima. Pratio je zvuk ramblovanja po kaldrmi dok se uvijala između zanemelih, zatihlih, zblanutih prolaznika. Kada je prošla kao nezemaljska prilika, ljudi su još dugo gledali u prostor u kome je nestala i znali, pre no što su ponovo počeli da dišu, da proleća u Beogradu više neće nikad biti ista.

Te meta-devojke su bile prva nad-stvarnost u, mada spokojnom, ipak sivom svetu socijalističke romantike. Tako prisutne i dohvatne a ipak tek odbljesak iz nekog savršenog sveta.

Prostor iza njih je mirisao na sveže jagode.

Naravno, one znaju koliko ih je muka i priprema koštala ta savršena i jednostavna prirodnost.

Naravno, kaldrma Knez Mihajlove nije bila pogodna za rolere ali je bila u centru viđenja i zbog toga je vredelo trpeti izvesne muke kao njihove majke na štiklama i bake u korsetima. Ako doprinosi lepoti – nema cenu.

Tih dana, tih godina budućnost sveta se lomila, bila na raskršću. Jedan put je pratio meta-devojke, drugi je nestajao u elektronskoj „crnoj kutiji“. Meta-devojke su bile ulepšana i nedostižna stvarnost, ali – stvarnost našeg sveta. Silicijumske „crne kutije“ kojima znamo „input“ i vidimo „output“, a nemamo pojma šta se dešava „inside“, su ponudile ulepšanu i nedostižnu stvarnost. Meta-devojke su se same trudile da stvore i prikažu poželjno savršenstvo.“Insajderi“ u „crnim kutijama“, jadni i bedni zaposlenici „estradne industrije“ i sami samo operativni dodaci integrisanih čipova, su stvorili poželjno savršenstvo koje je lako dostupno svakom ko pritisne dugme dok  se goji čipsom na kauču.

Doba naivnosti i nevinosti mašina je prošlo.

Vokmeni su mogli svuda da se nose i privlačili su pažnju. (Osim toga, prvi vokmeni su imali dobar zvuk, kasnije su postali jeftini i loši.) Vokmeni su prva sprava, prva mašina koja je privukla pažnju socijalno-mentalne javnosti. Bilo je dotad pojava, dešavanja koja su „zabrinjavala javnost“ za mentalno-psihološko stanje omladine. (Povod tome je uglavnom bio rokenrol. Rokenrol, koji je bio i neprestana tema i neprestan izvor novina u životima, novina koje je gurala estradno-medijska industrija, čak i taj rokenrol je bio živ. Desilo se da je rokenrol umro, da ga je ta industrija isisala i da su od rokenrola ostali samo zombijevski klonovi, koji su brzo umirali ali su neprestano proizvođeni novi.) Vokmen je bio prva mašina koja je dala reč „nadobudnim dušebrižnicima“ u „brizi za njihov uticaj na mlade („naivne i nevine“) duše”. Kasnije su došle i druge mašine i druge pojave koje su „zabrinjavale“ a sve se svodilo na to da su posle omladine te stvari preuzimali stari i stvari i pojave bi postajale nostalgična sećanja naspram sledećih, „opasnijih“ i gorih a estradna industrija je cvetala.

Ustvari, najgore u svemu tome je bilo pojavljivanje i razvoj ekspertsko-komentatorske, „sveznajuće“ intelektualne prostitucje. U početku su bili pomalo zanimljivi i čak simpatični, a svakako – bezopasni. („Treba to zatrti dok je još malo!“-jedan seljak.) Vremenom su postali vajari plastelinski omekšalih mozgova „javnosti“, potpuno izdvojeni od sveta u svojoj „crnoj kutiji“, postali emanacija najgoreg zla…onog koje samo nije zlo. Prosto je emotivno i moralno indiferentno… izvan sveta kojim upravlja… Vampirsko! (Žao mi je što na ovom mestu moram da pomenem jednu od zanimljvijih mašina, džuboks, …ustvari,  prva mašina koja je,  kao i vokmen, pojedinca izdvajala iz gomile u javnosti je bio fliper…) ti intelektualci su jednostavno postali džuboks: ubaciš paru i on ti svira željenu pesmu.) Intelektualci (i intelektualkinje… ili su „intelektualuše“?) su bili i trebalo bi da budu u funkciji ženskog principa ljudske zajednice: koji remeti ustaljeni poredak i nagoni na delanje… Nesrećom, postali su emanacija, u ovom pogledu – neželjenog,  muškog principa: patrijarhalne lojalnosti udaljenom,  apstraktnom autoritetu.

Užasno je što je taj „autoritet“ –  Estradna Industrija*.

***

„Evo, moje kolege, muškarci, su rekli niz pametnih stvari a sada ću ja da prekrstim i pokažem noge i sve će da padne u vodu!“- Mira B. na jednoj tribini.

***

Kako tehnika utiče na ljude ili

Priča o Zdravku Bogaljovu

Zdravko je bio zdrav i prav momak, naočit čak, moglo bi se reći.

Jednog dana, niko ne zna kako je do toga došlo, počeo je da hoda sa šatkama. Moglo bi se reći, čak, da je bilo zanimljivo. Obraćali su pažnju na njega, čak, moglo bi se reći da je devojkama bio zanimljiviji.

Navikao se. Čak, moglo bi se reći, bilo mu je lakše u životu.

Posle su mu noge atrofirale. Nije mogao bez štaka.

Čak, moglo bi se reći, muškost mu se izgubila.

A, devojke su počele da obraćaju pažnju na jednog u kolicima.

***

Jedan seljak je došao u grad kod lekara i, usput,  hteo da uzme svoju penziju, plati struju i kupi neke potepštine. Na poštanskom šalteru, umesto njegove stare poznanice, otišla u penziju, je bila neka lepa, umišljena devojka i ispred nje nešto što je seljaku ličilo na neobičan televizor. Pošto je pitao za svoju poznanicu i rekao: „E!“ i „U, bre!“, zatražio je penziju. „Ne može.“ „A, što… je l’ nema?“ „Ima, ali ne da kompjuter. Pao sistem.“ „Ne… ne da… pao sistem…“ – seljaku je počelo da lupa srce od svih tih strašnih reči. Gledao je čas u devojku, čas u čudan televizor,  vrtelo mu se u glavi… Izašao je iz pošte i video sunce, ljude i automobile, vetar… sve se činilo da je to onaj isti svet. Vratio se tiho i iz prikrajka počeo da priča čudnom televizoru molbenim glasom. „Deda, nema! Evo, gledaj!“ – rekla je devojka i okrenula monitor prema seljaku. Nema slova su besmisleno binkala u zamrlim seljačkim zenicama.

***

Što se tiče radija, pa i televizora, nekako se našlo rešenje sa „malim ljudima“ (Ludinim potomstvom) koji tamo žive,  zabavljaju nas i svašta znaju. Tako smo neracionalnom pričom u podsvesti personalizovali ove mašine i uspostavili neki racionalan odnos. Uostalom, one funkcionišu nezavisno od naše volje, pričaju i prikazuju autonomnu stvarnost o kojoj možemo da imamo svoje mišljenje ali ne i da manipulišemo njome. Mimo svih ostalih alata i mašina kompjuter je prva „crna kutija“ koja je zauzela mesto u čovekovom svetu. U suštini, nema, slepa i gluva mašina kojoj na ulazu dovedemo kravu a na izlazu pokupimo mleko i biftek. Ništa ne radi bez naše volje ili naredbe. Beskrajno dugo, bez ikakve reakcije čeka našu naredbu i izvršava je. („Kompjuter će uvek uraditi ono što mu naredite, a nekad će to biti i ono što ste želeli.“ – prva rečenica na predavanju o kompjuterima.)

Kompjuter je impersonalna mašina, s njom je nemoguće uspostaviti racionalan odnos. (Racionalan odnos je susret nezavisnih sloboda.) U situaciji kada toj „crnoj kutiji“ pristupamo kao apstrakciji bez volje, podsvesno se zapitamo da li unutra postoji svesnost.

Kada su komjuteri postavljeni u Mreže* i preuzeli komunikacijske funkcije, dobili su neku personalnost. (Koja je, ustvari, parazitsko preuzimanje drugih personalnosti – radija, televizije, knjige, slike… Tek ulazak kompjutera u treću dimenziju će omogućiti kreaciju forme i, time – operacijalizaciju dodira.)

***

Pogledajte sledeći tekst:

„Nama mit o Pravom Čovečanstvu izgleda sasvim pristojno iako nikad pouzdano nije utvrđena ni vremenska lokacija ni stvarna struktura takvog Doba. Tirade o Slobodi, Sreći, Jednakosti pouzdano ne mogu biti sadržaj bilo čega realnog… Biće da je Pravo Čovečanstvo samo rep na telu Čovečanstva: uvek negde pozadi, u prošlosti, bez jasno određene funkcije…“

Ovo je originalan tekst iz rukopisa.Sledeći tekst je prošao kroz „crnu kutiju“ kompjutera:

„Nama mit o Pravom Čovečanstvu izgleda sasvim pristojno iako nikad pouzdano nije utvrđena ni vremenska lokacija ni stvarna struktura takvog Doba. Tirade o Slobodi, Sreći, Jednakosti pouzdano ne mogu biti sadržaj bilo čega realnog… Biće da je Pravo Čovečanstvo samo rep na telu Čovečanstva: uvek negde pozadi, u prošlosti, bez jasno određene funkcije…“

Sasvim je očigledno da se ova dva teksta suštinski razlikuju.

***

  1. godine Udbin Mag je već bio star. Ali, još uvek je bio energičan, duhom mlad i vernik komunizma. Činio je mnoge grozne stvari, upravljao tuđim životima i uništavao ih. Živeo je u maloj porodičnoj kući, pažljivo je održavao i živeo asketskim životom. Bio je jezuita komunizma, prihvatao je grehove uveren  u  „viši cilj“. I pored svih nedela, mogao je da mirno spava u svojoj kućici jer ga je štitila njegova vera.

Te godine se slomio njegov „savršen“ život. Besmislena saobraćajna nesreća ga je položila u invalidska kolica. Kuću je zapustio, veru izgubio, kolica su ga načinila zluradim cinikom.

Dok je bio u bolnici čistka te godine je već bila završena. Hteli su da ga pošalju u penziju, on nije hteo i pošto je bio nezaobilazan lepak u Mreži*, ostao je. Novu životnu snagu i novi cilj mu je doneo susret s jednim mladim, energičnim,  pametnim studentom. Ovaj je već bio u Mreži i uspešno je završio operaciju identifikacije čitavog niza „nepodobnih i sumnjivih“ omladinskih elemenata na fakultetu.

„Bolje je biti živ, nego mrtav!“ – rekao je mladić.

Mag je bio oduševljen. Mladić je dobio školovanje u inostranstvu o trošku Mreže. Za vrlo kratko vreme je postao komandni operativac u srednjoj Evropi. Ozbiljni, inteligentni kriminalci, koje je UDBA slala u Evropu da ne smetaju (zašto bi ih bezveze hranili u zatvorima) i završavaju razne prljave poslove, bili su pod direktnom komandom Nekog Kize.

***

Urlike i Johanes su se fircali kao zečevi. Njihova strast, proistekla iz iskrene, snažne ljubavi, bila je ravna odanosti cilju kome su služili. Dešavalo se da usred ideološke diskusije u organizacionoj ćeliji* odu u susednu sobu ili iza paravana i da prisutni slušaju njihovo strasno kresanje. Dešavalo se da ih saborci usred akcije zateknu kako se tucaju na paketima eksploziva. Bio je dovoljan pogled između dve revolucionarne misli ili pucnja i detonacije, pogled pun samorazumljive ljubavi, pa da nestane sav svet oko njih i da se predaju svojoj strasti.

Budu, tako, ljubavi koje se nekako izdvoje između svih ostalih, obeleže neko vreme i postanu legende.*

***

„Na čelu svake organizacije,  koja je predmet obrade ili manipulacije,  moraju da se nalaze osobe koje iskreno veruju u ideju i cilj. Njihova snaga i energija privlači sledbenike i pokreće delovanje. Nikakvi, ma kako obučeni operativci,  ne mogu da odigraju ovu ulogu. Direktan pritisak na organizaciju ne daje željene rezultate, čak je jača. Zato se pristupa in vivo subverziji. Odmah do njih moraju da se nalaze ubačeni ili zavrbovani operativci. Oni već mogu da glume, da aktivno, ponekad i ekstremnije, rade za organizaciju. Neće povlačiti poteze koji bi je direktno razbijali. (Vođe možete ubiti, ideju ne!)“

„Važno je zastupati očigledne i nesumnjive ideje. Recimo: Organizacija se bori protiv korporacija-zagađivača. Onda zastupate ideju da je grešno bacati opuške i papire. Onda mala ideja vremenom pojede veliku.“

„Ekologija je toliko dobra stvar!“

***

Neki Kiza pokazuje svoj album uspomena:

„Vidite, ovo je moj drug, Joška! Ovaj, vidiš što mu na majci piše: bolje častan uzmak nego nečastan poraz. To smo bili na nekom roštiljanju, kod Urlike, mislim… Ja sam iza fotoaparata.“

***

Kada bi se među pripadnicima mreže pomenula Cvećara, svi su mislili na malu oronulu kućicu Maga. Kasnije se taj naziv vezao i za muzej „25. maj“ i Titov grob i to je ponekad stvaralo zabune.

***

Nedugo posle proslave 600 godina od Kosovske bitke i Vidovdanskog Sabora*, prilikom susreta sa pionirima i pionirkama, dok su mu predavali bukete cveća, Sloba je objavio početak višestranačja u Srbiji.

Sve kamiondžije u Srbiji su imale Slobinu sliku na šoferšajbni ili u kabini. U majstorskim radionicama su bile Dražine ili Vukove slike. Druge slike, bradatih ili obrijanih, muškaraca su bile po radničkim i sportskim svlačionicama. Još neke su bile po kafanama i u po nekom kafiću.

Gde su nestale sve one gole, sočne lepotice!

Porno je izmenio svoje lice.

***

Na prvim… izborima Sloba je ubedljivo pobedio. Posebno je bio upečatljiv uspeh u Nekoj Babušnici gde je, po rečima predsednika izborne komisije, osvojio 116% glasova.

***

Na početku višestranačja u Srbiji antikomunizam je bio glavni motiv i glavni poklič svih novostvorenih stranaka. Od razložnih kritika do mitoizovanih i fantazmagoričnih pripovesti, antikomunizam je bio osnovni sadržaj dela i lika opozicionara, ma koliko različitih po nazivima, ipak svrstanih u samo dve osnovne struje. Jedna iz Sava-centra,  druga iz Društva Sava.

Od „prikrivenog antikomuniste“ Sloba je konačno postao „najomraženija komunjara“.

Početni polet je uskoro postao prava euforija*. Stranački aktivisti i simpatizeri su, družeći se isključivo sami sa sobom, bili uvereni da cela Srbija misli i govori isto što i oni. U takvom uverenju su živeli i uživali u nekom stanju prijatnosti, samozadovoljstva… Misli i osećanja i budućnost Srbije puni spokojstva i vedrine… Kao kod nekih duševnih oboljenja, ili u alkoholnoj ekstazi…

…a Srbija je ustvari bila u predsmrtnoj fazi…

Postizborni antiklimaks posle Slobine pobede sa 116% nije delovao otrežnjujuće. Još više je dezorijentisao ionako smušenu opoziciju i ona je lako pala pod uticaj i vođstvo Momaka iz Amerike.

Još od Sokrata ubeđen u slabosti demokratije i vrlo brzo uveren od novostranačkih vođa da sledbenici ne smeju da misle, nisam bio ni formalno stranački aktivan niti sam hteo da sopstvenu slobodu izbora zagadim ponižavajućom „izbornom slobodom“,  dan i veče tih izbora sam proveo sa Linom u našem toplom i ušuškanom zamku od ljubavi, muzike, priče… za Ozbiljno Zaljubljene Osobe Nedeljom.

Zato me jutro zateklo opušteno srećnog još uvek okruženog Lininim znakovima i mirisima i nimalo politički razočaranim. Verovao sam da pripadam pokretu PHN (Poslednje Herojske Nevinosti) sa ne previše ali sasvim dovoljnim brojem sličnih tipova koji niti se poznaju, niti organizuju već grade, svako za sebe, neke svoje priče i neka svoja dela, za koje vredi i živeti i umreti i na kojima počiva dobro sveta.

(Nekad kasnije, posle mnogo toga, čitajući ove reči, u oku mi je blinkala, kao sa kompjuterskog ekrana, reč „počiva“ i pitao sam se i pitao da li dobro sveta „počiva“ na odru ili „počiva“ u snu ili „počiva“ na neuništivom postolju i jesam li u pravu jer sam među usamljenima ili su u pravu oni u brojnoj gomili…

Sokratovo „Znam da ne znam!“ je za mene postalo prosto „Ne znam!“)

***

„Počeo sam u građevinskoj industriji. Uglavnom cigle, ponekad kamen ili crep… šta se nađe… Ta trgovina je uglavnom išla na malo i nasumično. Srećna okolnost je bila da je robe bilo dovoljno. Mogao si jednu ciglu da prodaš i više puta. Ali, potražnja nije bila bogzna kakva… tržište nije bilo uređeno, marketing nikakav, često je bilo otpora u javnosti… nekad smo morali da uzmaknemo pred nerazumnom, malo jačom klijentelom… jedva sam se izborio za svoj deo tržišta… to je bilo na Karaburmi, blizu onog bioskopa… nove ideje uvek teško prolaze… Može da se kaže da smo jedva nekako održavali prostu reprodukciju. Obrt je bio vrlo mali.

E, posle je malo bolje krenulo u modnoj industriji. Bavio sam se prometom firmiranih patika, dukseva, trenerki, pa i majce su jedno vreme bile na ceni… Bili smo promoteri velikih modnih marki. U to vreme Trst je već bio ispao iz igre, naše trgovine su nabavljale robu, a mi smo na terenu pospešivali prodaju. Čak smo bili nekakvi Robini Hudovi: uzimali smo od bogatih i ispod cene prodavali onima čiji roditelji su još uvek mislili da je patika – patika i jakna – jakna. Nisu shvatali da ako njihov sin hoće da ima svoje mesto u društvu i mazne neku ribu mora da ima Etiketu na sebi. Etiketu! Bez Etikete nisi ništa! Posle smo radili i samo etikete. Ko će iz Turske da vuče tolike majce. Uzmeš jednu kesu s etiketama, domaće majce i jednu krojačicu… ali, to je druga priča…) E, u to vreme smo mi, iz branše, već počeli da organizujemo tržište. Ranije se to rešavalo agresivnim metodama. Znaš, nađemo se ova i ona grupacija i razmenimo argumente, pa ko ostane na nogama, toga je i tržište. Ja sam imao pod kontrolom dve elitne gimnazije. Ali, nije bilo lako ni steći ni zadržati tržište. Ljudi su mislili nama je lako: nabavna cena – nula, izlaz – već neka cifra… ali, trebalo je to osvojiti i odbraniti… meni je jedan bubreg stradao,  tek tu, nedavno sam nabavio novi… vidiš, sad radi i to tržište organa… nekako kao „hirurška industrija“… ograničena, elitna klijentela ali velike transakcije. Nabavna cena i dalje oko nule ali sad moraš da imaš i visokostručne uposlenike… Ali, kažu da se sad tu država upetljala! Jebi ga, to je krajnje nelojalna konkurencija: obezbeđenje im skoro džabe, isto tako i operatori… individualan biznis tu teško može da se razvije. Još smo mi daleko od uređenih odnosa u razvijenim demokratijama! Tržište! Tržište je bog! Nego, da se vratim na početak.

Zamisli, jednom su nas prebili i dobavljači. Organizovali se klinci i – svaka im čast – dobro su to spremili pa su nas odatle isprašili zauvek. Drugi se dosetili pa su počeli da nose sve same krpe i poderotine… mislim, o čemu se sad tu radi: nosiš krpe a Etikete samo u kući ili u kesu pa se presvučeš na žurki. Tu već promašujemo temu…  gde je suština!

E, posle su svi već stvarno osiroteli a onima retkim koji su nosili Etikete nisi mogao ni da priđeš i taj posao je bio gotov pa je trebalo otkriti nove resurse i otvoriti nova tržišta…“

(Izvod iz kratkog intervjua biznismena Dimitrija Sopuljanova povodom promocije njegove autobiografske knjige „Od cigle do šeikove palate“)

***

„A, da… ima naznaka da opet možemo da se prihvatimo posla s Etiketama. Ima… pojavio se neki mnogo jak… Neki Sotona… samo lepimo Etikete ljudima a para… paaraa do guše…“

***

„Ma, koji je taj Franko… izgleda mnogo jak… gledaj „franko Niš“, „franko Beograd“… svuda ga ima a roba svakakva. Da mi nađete koji je taj da radim s njim!“

***

Dimitrije je počeo u mom kraju. Znao sam ga kao lika ali nikad nisam imao probleme s njim jer smo i Lina i ja nosili uglavnom običnu odeću, osim kada bi nam Lina organizovala neki glamur, a i ja sam bio presnažan da bih bio laka lovina. Kasnije je nestao iz vidika sve dok ga nisam video na nekom gala prijemu u Klubu poslanika. Ne bih ga ni prepoznao u odelu od par hiljada i važnom stavu da nisam u dnu njegovog nosa video njegov večiti zaštitni znak: trag sline koji se lagano sliva. Veštim, nagonskim pokretom jezika je posrkao slinu.

***

Tih godina žurilo se na sve strane. Neretko se iza dva-tri prozora neke zgrade probijala buka, galama i treptava obojena svetla. Nekako naglo su nestale rođendanske ili slične proslave sa stolicama pored zidova, domaćim sendvičima, sokovima (retko i malo ojačane nekim alkoholom) i obaveznim nadzorom roditelja koji su otišli u bliski  komšiluk… i nekim Iskrinim gramofonom od 4 W. Došle su moćne mašine u vidu teških dekova i krajnje izdržljivih pojačala i sve je eksplodiralo.

Ne verujem da će ikada više beogradski stanovi biti ispunjeni boljim zvukom nego što su ga davale te muzičke mašine zlatnog doba analogne tehnike.

Bile su skupe ali ne i nedostupne velikom broju ljubitelja. Nije više bilo dovoljno da se čuje, obraćala se pažnja na svaki zvuk, čitava soba se preuređivala za savršen smeštaj savršene mašine. Kasete i dekovi su vladali, pogotovo na žurkama, gde su gramofoni i ploče bili u neprekidnoj opasnosti. (Gramofoni i ploče su postali opsesija jedne prave elite. Gramofonska postolja od vulkanskih stena su mikrometarski nivelisana, kontrolor broja obrtaja višestruko kontrolisan, igle su bile vrednije od dijamanata iste veličine… ploče su čuvane i negovane u laboratorijskim uslovima… i nikad neću da zaboravim da u hiljadama, milionima istovetnih ploča samo moja pucketa na jedinstven način… i koliko god da je pucketanje bilo nepoželjno, samo ono sa MOJE ploče je znalo da prizove MOJU pravu emociju i doživljaj. Gramofonska elita je, kao i svaka elita, vremenom svoju opsesiju pretvarala u patološku perverziju, ali… koliko god je pod kapom nebeskom sve moguće, siguran sam da nikada više ni jedna audio mašina neće dostići standarde i emociju gramofona.)

Dekovi i kasete su odolevali neobuzdanoj, maštovitoj nasilnosti opijenih učesnika žurke i zato su bili brojniji i popularniji. Razni jeftini kasetofoni su nam učinili muziku dostupnom na svim mestima i u svako vreme (i slušalice koje su vas u oblaku preglasne muzike štitile od upada roditelja i drugih smetača) i zadovoljstvo bega od prozaičnog sivila je tih godina moglo da bude potpuno šareno. U isto vreme te godine su podjednako upijale i šezdesete i sedamdesete i sasvim nove muzičke osamdesete. Zakleću se,  makar zvučao kao svaki nostalgično-senilni starac,  da je to bilo, upoređeno s drugim periodima, dijamantsko doba za doživljavanje muzike. Nismo je samo slušali, živeli smo u ritmu ili melodiji. Izbor koncerata, i jedino u to vreme vrednijih i bogatijih domaćih, beogradskih ili zagrebačkih, na svoj način i sarajevskih ili jednog ali fantastičnog skopskog, a neki će se setiti i rječana i kragujevčana ili kao nikad u istoriji muzikalnih slovenaca, poželjnijih koncerata domaće umesto anglo-američke, ne zbog patriotizma već kvaliteta, a konstantno smo bili u prilici da slušamo ona najbolja a ne izanđala i isprana, poluzaboravljena imena. („Ma, zar opet taj Tallking… imaju li ti ljudi svoju kuću!?“- jedan neprestani učesnik svih koncerata.) Najbolje, što smo tek mnogo kasnije ukapirali, je bilo da si bez ikakvog uzbuđenja mogao da na koncertima u publici vidiš Gileta i da ti plati pivo, jer ima više para, da sediš u separeu s Megi, da pridržavaš onemoćalog VDa, da s Vladom trućaš neka polufilozofska sranja, da Vlatko bude srećan što može da odsvira neke delove sledeće ploče za okupljeno društvo… Nismo ni znali da su to bile „zvezde“ jer to ni oni sami nisu znali…naprosto smo živeli… dok je negde u polumraku studija, sam za miksetom Meklaren mrmljao sebi u bradu:“… mi producenti smo zapostavljeni… mi sve radimo a oni… oni žive!… To mora da se promeni!“

Elem, Meklaren će to i sprovesti u delo… a mi smo u međuvremenu živeli po žurkama…

Čak bi moglo da se kaže da je to vreme nekako bilo monotono. Preko dana radiš što radiš a uveče ideš na žurezu. Ne samo što su bile brojne nego je i upad uglavnom bio slobodan. Nije da nije bilo povremenih tuča „domaćih“ i „padobranaca“ ali je to ipak bilo retko. Ljudi su tih godina mislili i osećali na isti pozitivan način.

Neretko su se na žurkama čuli Toma i Silvana i to je bilo u redu…

…a za to vreme u nedovršenim kućama beogradskih divljih naselja, po kaljugama vašarskih šatri… kotila se sila urlika i bljuvotina raznih Mica TVfrtaljki… jednog dana će se izliti na Beograd kao dugo nečišćena fekalna septikana.

Branu su srušili frustrirani Meklarenovci i iz te katastrofe će se izroditi postapokaliptični mutanti Estradne Industrije*.

***

Lina nije sa mnom delila zanesenost audio uređajima. Bila je sasvim nezainteresovana. Za nju su vrhunci slušanja i doživljavanja muzike bili na Kolarcu, na Bemusu…

Sve dok nismo gledali film Diva. Jedan među poslednjim posle koga smo dugo i ćutke šetali sve do kuće. Stiskali smo se rukama u mom džepu i to je bilo jedno od najlepših vođenja ljubavi.

Između ljudi po dugim beogradskim ulicama, pod mirnim svetlom uličnih svetiljki i asfalta koji se presijavao obojen tihom kišom.

Tada još nije bilo pasa i vampira.

***

Jednog dana na početku jednog leta otišli smo u jedno selo gde su živeli Linini deda i baba. Zbog rasejanja porodice Savanović ja nisam imao dedu i babu na selu i posle ovog izleta mi je bilo jako žao zbog toga.

Linini deda i baba su bili već jako stari jer je Lina bila potomak od njihovog devetog deteta. Živeli su sami u, neočekivano za selo, uređenom dvorištu i kućici čatmari. Kuća je bila malo izdvojena na nekom bregu na kome je bilo par ogromnih cerova, zaostalih od neke pre mnogo vekova iskrčene šume. Bila je tu i jedna novija kuća sa svim savremenim potrepštinama koju su potomci sazidali za svoje povremene posete i dedu i babu da lakše žive. Deda i baba skoro da nisu ni ulazili u nju. „Mnogo nam nezgodna… ovde smo svikli, tu nam je sav život!… Ovde smo se uzeli… bila je jedna starija kuća… ovu su nam sagradili da prvi put legnemo, ovde smo decu izrodili i poslali u svet… tu u ovoj sobi su bili naši prvi volovi, Zeka i Žarko… kakvi su to volovi bili! nema danas traktora koji bi mogao da uradi što su oni mogli… ovi su traktori nekako mnogo nežni i zahtevni… ja u sred zime, sneg im do, da izvineš, muda i iz šume doteramo drva… traktor, da izvineš, čim se ispišaš ispred gume, ne može ni da mrdne… imali smo posle druge volove ali što su Zeka i Žarko bili… jeste, prvo smo bili u jednoj prostoriji… ma, kakvi! nisu smrdeli ni približno kao traktor… a kad zapušu, skoro da nisi morao vatru da ložiš… prvi sin nam se rodio na senu uz njih, posle smo pregradili zid pa ih posle odvojili s ostalom stokom u šupu kad smo stekli da možemo da gradimo… pa… bili su ratovi, u oba smo izgubili po jednog sina, ostalo je sve bilo isto sve dok nismo dobili struju, negde šezdesete… sedamdeset godina živeli a sad se ne može bez toga… deveto… čini mi se da nam se deveto, jeste, deveto unuče rodilo pod sijalicom… radio slušam a televizor palim samo kad baba počne mnogo da galami, ona slabo čuje, pa ja odvrnem i ne čujem dok se baba ne utiša… e, ova ovca, eto, ta… ona mi je ostala od prve što smo zapatili, Kaluše, što je to bila ovca! Pazio sam da mi ostane njena žica dok ne umrem… vidi kakva je to ovca i treba da jagnji… a, znaš, otkako nam se televizor uselio ovde se više ni jedno unuče nije rodilo… rađala su se, Bogu hvala,  tamo negde po svetu, išli smo… a domu se još brže vraćali… muče nam se deca tamo, ne znam kako uspevaju i decu da stvaraju pored… pored toga…“

„E, vidiš… ono je bila vodenica od nekih Savanovića. Ali, u ovim krajevima svako drugo selo ima neku takvu vodenicu…“

Te noći, ležeći u novijoj kući, sasvim rasanjeni od slavuja i zrikavaca, Lina i ja smo prvi put pričali kakva ćemo imena davati našoj deci.

Dok smo se vraćali u Beograd i dok je Lina duboko spavala na mom ramenu, razmišljao sam kako su kroz moj još kratak život prošla tolika čuda od hemijske olovke i digitrona do kompjuterskih i sličnih sokoćala i da li je moj život bogatiji i uzbudljiviji od života deda i baba koji su u decenijama menjali samo par volova i svake druge godine bili osvetljeni novim plačem novog bića na svetu i… tako…

***

Deda i baba su umrli nedugo posle naše posete. Oboje su imali po više od osamdeset godina. Prvo se baba razbolela i skupili se sinovi i kćeri, unuci, poneki praunuk. Vodili su je kod raznih lekara i nabavljali razne lekove. Nikako da ustanove od čega je bolesna. Baba se samo smeškala, svesna i razgovorna, svakoga je pomilovala i tužno i radosno, jedino im je u imenima grešila. Ponekad je, da bi nekog dozvala, izgovarala sva imena (pa i počivših) od najstarijeg do najmlađeg, pa koje se ime ugodi. Umrla je pri poslednjoj krizi na putu do bolnice. „Ma, deco, pustite je da umre u svom domu!“- govorio je deda ali ga nisu slušali a baba je jednako se smešeći govorila „Neka, Dedo, neka ih… brinu se… “ Dok su je sahranili i druge običajne dane izvršili i brinuli kako dedu da privole da ga odvedu u grad, a on se krstio, na dan četrdesetnice je zaklao ovcu Kalušu i otišao da prilegne i odmori u staroj kući na starom krevetu, okrenuo se kao da nekog grli i kao da je zaspao. Da je zauvek zaspao videli su kada je najmlađa praunučica zaplakala jer deda neće da se igra s njom već samo ćuti.

***

U Beogradu je bio 9.mart.

Nisam učestvovao. Sedeo sam kući i celu manifestaciju pratio u prenosu Radio Zagreba. Na Radio Beogradu je emitovana narodna muzika a u dnevniku su govorili da bi bus 16 trebalo češće da saobraća

***

U Početku bi Reč.

Kralj je drhtao i nervozno hodao hodnicima i dvoranama svog kamenog dvora. Svi dvorani su se u strahu uklanjali pred njegovim očima i gnevu koji je mogao da pogodi bilo koga, od najmanjeg do najvećeg. Velikaši su bili u logorima oko dvorca, vukovi duboko u šumi.

Na kapiju uđe prosto obučen konjanik i svi pognuše glave a žamor krenu kao prestonoj dvorani:“Stigao je…!“ stiže, stiže, stiže…i u dvorani odjeknu jedan zvonak i drhtav glas:“PESNIK!“

Svi počeše da se okupljaju i kralj sede na presto.

Pesnik nađe mesto za velikim stolom, ne gledajući nikog izvuče gusle iz bisaga i začu se prvi zvuk.

Po svim pravilima Drevnog Pesništva, u preciznom slogu, nenametljivim rimama i strogim harmonijama, sa pesničkim slikama satkanim još u vremena kada su ljudi govorili Ptičijim Jezikom (nazvanim tako jer je ustvari pevan a ne govoren u prozi) Pesnik poče da stvara Povest.

Jer, događaj se već odigrao, kraljevi su bili u boju i velmože su čuvale čast svog imena i svi su na tas Sudbine stavljali svoje vrline i mane ne brinući za glavu.

Pesnici su, kao glasnici božanskog prisustva, gledali i u mislima gradili Povest. Ona mala istorija je bila na bojnom polju. Ona velika Povest je trebalo da se sa neba ukaže Pesnicima i da je saopšte ljudima.

Pesma bi ispevana i Povest u srca zapisana.

Pesnik produži da sedi i gosti se s ostalim ljudima. Pesma je bila ispevana i on više nije bio važan. Kad je izašao na kapiju niko i ne obrati pažnju.

Pesma se već prenosila od srca do srca.

***

U Kraljevstvu Humanizma i Prosvetiteljsva Luda je najviše mrzela Pesnika. Oduzimao joj je njoj namenjenu pažnju i svi su bojali Pesnikovih reči i divili im se. Danima i mesecima i godinama je Kralja zasipala smutnjama. Kralj, koji je po hiru mogao da kome bilo odseče glavu, oduzme decu, otme i pokloni zlato, protiv pesničke reči nije smeo ni da misli. A Luda je godinama i vekovima rovarila i stvorila gomilu pesničića i ovi su nešto mumlali i trabunjali i mumlali i trabunjali i mumlali i trabunjali i sve o Kralju lepo govorili. A dugo se na njhove reči Kralj i podanici nisu ni osvrtali ali poče među neukim svetom da se pomalo mumla i trabunja. A Luda izmisli Štampariju i time držaše u vremenu pesnikalije penisčića. A ljudima malo-pomalo počeše da omekšavaju mozgovi i srca im više ne držahu nebeska slova Povesti već male istorije. I Pesnik napusti kraljevstvo humanizma i prosvetiteljstva i ode prema Suncu.

A penisčići postaše „popularni“*.

O kralju se samo lepo govorilo i to u „slobodnom stihu“* (jer je penisčićima bilo suviše naporno da shvate i poštuju Pravila Drevnog Pesništva).

I Pesnikovo potomstvo bi malobrojno i usamljeno na tronu Povesti i samo retki ljudi su umeli da ih čuju u tišini.

A penisčići su bili „popularni“*.

***

Jedna od najpodmuklijih Ludinih podvala je bila da za simboll srca podmetne sliku obrnute ženske zadnjice. Svaka pohvala jednom od najlepših oblika – dvema poluelipsama, omeđenim naslućenim hiperbolama – ali pravi simbol srca, središta mudrosti uma, je savršena kružnica i tzv. „sunčani kamen“*.

***

„Žena bez dupeta je žena bez duše!“- jedna bivša „madam“.

***

Jedan od osnovnih problema koji se pojavio ped čovečanstvom posle izgona iz Raja je bilo ostvarivanje komunikacije kroz prostor i kroz vreme. Pošto su ljudi izgubili moć da komuniciraju direktno, neposredno kroz um,  trebalo je naći načine kojima bi se misao, želja, potreba prenosila prostorno ili vremenski udaljenim ljudima ili čoveku. Tzv. „ptičiji govor“ je bio rudiment rajskog umnog jedinstva. Govor koji nije prenosio samo reč već i emociju vezanu uz nju, tako da se i ne može govoriti o jedinstveno određenoj reči jer je bila promenljiva, nikad potpuno sebi ista. Direktno je prenosila i suštinu reči, slično kao što danas reči uslovno razlikujemo u zavisnosti od konteksta rečenice, autora, prethodnog iskustva… Tako formalno potpuno identična reč-rečenica zadobija različita značenja. Ta značenja bi trebalo da budu poruka koju želimo da (nekome) prenesemo. Poruka bi trebalo da bude individualna, specifično uređena i određena da postigne efekat (određenu željenu reakciju). Tako u masi ljudi možemo da izgovorimo rečenicu koja će nekom biti poruka a ostalima samo prazan zvuk.Itd…

Od svih ljudskih govora „ptičiji“ je najsavršeniji. Mogao je lako da prenese poruku neposredno, čak i putem posrednika je mogao da se prenese a da ovaj, posrednik, niti bilo ko u nizu prenošenja, može da primi poruku osim onog kome je namenjena. (To se danas, recimo,  ostvaruje raznim „šiframa“, „kodiranjima“…) No, u vremenski kontinuitet se umetnula smrt i prekinula komunikaciju između ljudi udaljenih u vremenu. To nije mogao da premosti ni „ptičiji govor“. Ni melodija ni slika nisu mogle da održe integritet poruke na velikim vremenskim udaljenostima. Promena bi morala da se utka u poruku i ona bi bila izmenjena.

Na rešavanju ovog problema je osnovano i razvijalo se Drevno Pesništvo.

Oslonjeno na identitetske „arhetipove“ ljudske duše (psihe, some…) razvilo je melodijske obrasce i slike koje bi trebalo da mogu da savladaju prostorne i vremenske daljine i prenesu poruke. („Arhetipovi“ su, kao i sve na svetu, promenljivi. No, njihova dugovečnost ipak omogućava da se melodija ili slika prilagode kroz vreme i očuvaju istinosnost poruke.) Melodija (muzika) i slika imaju tu veliku prednost nad rečima da mogu da budu dobrte ili loše, vredne ili bezvredne, ali NE MOGU DA LAŽU. Reči mogu. No kada su reči prenesene muzikom ili slikom i ako su u trenutku nastanka istinonosne, takve će i ostati zauvek. Vrlo je izgledno da čak i ako se u nastanku Pesme umetnu reči bez istine da će melodija „izdati“ i da će, po tome, Pesma postati pesma i kao lažna i bezvredna utonuti u kaljugu zaborava. Hoću da kažem da bi, recimo, Pesnik mogao da neistinitim rečima opiše boj kraljeva. No, stroga pravila Drevnog Pesništva, obavezanost slika i oglašavanje muzike iz duše (koja je nastankom nemoćna da laže) bi učinile da pesma postane jadna i rogobatna i nikad ne bi mogla da prođe sud „javnosti“. (U tom pogledu „Slušaoci Pesme“ jednako sa Pesnikom učestvuju u stvaranju Pesme!) Takva… propada kao da nikad nije ni postojala!

Slova, kao način prikazivanja (slikanja!) reči, naravno, postoje odvajkada. Svaka ljudska zajednica ih je imala. (To što su suviše udaljena i nerazumljiva do nevidljivost modernoj nauci nimalo ne utiče na njihovo postojanje.) No, pre će biti da su nastala kao potreba da se oslika govor prirode (recimo:raspored lišća na nekom hrastu, što je zaista posebna priča) nego potreba da se žive reči pretvore u „okamenjene“ znakove. U drevnim vremenima, u vreme Govora i Pesništva, zapisane reči su malo bile potrebne mudrim i duhovnim ljudima. Onima bez duha i znanja su još manje trebale. Pokazalo se da su najpotrebnija jednom čudnom i beskarakternom ali lukavo inteligentnom soju ljudi. Nazvani su trgovci, valjda jer su živeli i radili na trgovima, bez doma i prijatelja. Oni su koristili slova za svoje prozaične i jednostavne poslove i raznosili i poslove i slova po svetu. (Otuda su modernoj nauci slovni zakovni sistemi poznati uglavnom iz ovakvih izvora i sa ovakvim (trgovačkim) sadržajem. Kao kad bi o našoj civilizaciji u nekoj budućnosti sudili po spisku za kupovinu u nekom domaćinstvu. Druge priče, one vezane za pomenuti „govor prirode“ su  nauci nevidljive i nerazumljive. Zbog toga još samo i jedino pesnici, ma kakvi preostali iz Drevnog Pesništva, nešto znaju i razumeju o svetu i mudrosti čovečanstva.)

Elem, iz ovakvih izvora su značenja reči i slova stigla u našu civilizaciju koja je u najvećoj meri izgubila kontakt s drevnim čovečanstvom. Ako i nisu izazvala prekid s prošlošću, svakako su odlučujuće uticala na smer i suštinu razvoja civilizacije kakvu poznajemo.

A onda je .Gutenberg konstruisao štamparsku mašinu i sve je otišlo dođavola!

(Štamparska mašina, kao takva, nije sama po sebi revolucionarna. Revolucionarna je ideja koju nosi i koja je postala osnovna premisa moderne civilizacije i generator njenog razvoja: UMNOŽAVANJE IDENTIČNOG! Dotad, svako ljudsko stvaranje je bilo, kao i prirodno, stvaranje jedinstvenog i ma koliko, eventualno, sličnog ipak – jedinstvenog i u vremenu i u prostoru. Tako počinje produkcija VEŠTAČKOG. Veštačko, shvaćeno u ovom smislu, je najčešći izvor problema i nevolja koje generiše i od kojih pati naša civilizacija, a ne mogu i da ne obratim pažnju na zloćudnu semantičku sličnost sa „veštičarenjem“.)

***

Kad su trgovci shvatili da trgovina ne treba da služi zadovoljavanju ljudskih potreba, već da trgovina treba da stvara ljudske potrebe, nastao je kapitalizam. („Kapitalizam“ (kaput, kapit =glava) je donekle nesrećno izabran pojam koji je koristio Marks da obeleži način ekonomskog funkcionisanja zapada u XIX veku po.Hr. Tako nas taj pojam u najmanju ruku neprecizno upućuje na pomenuti fenomen. Kapitalizam kao način privređivanja je bio poznat i funkcionalan u mnogim i različitim ljudskim zajednicama i kroz vekove i vekovima pr.Hr. Ovaj, stvoren na današnjem Zapadu u XIX veku po.Hr. i proširen na čitav svet, ima svoje osobenosti koje ga izdvajaju iz celokupne istorije čovečanstva. Osnovna osobenost je što se iz sfere privređivanja i trgovine ovaj pojam proširio i na ljudsku etiku i estetiku, čime se izdvaja od drugih kapitalizama i čime, po Hristovom „Ne možete služiti i Bogu i Mamoni!“ zaslužuje naziv MAMONIZAM.)

Recimo, ljudi živeli i živeli bez bibera. Onda im trgovci donesu biber i više se ne može živeti bez bibera. (Čitava jedna svetska imperija je stvorena na biberu a čaj je bio uzrok nastanka druge.) Dakle, na neki način je stvorena veštačka potreba. No, biber i ostale đakonije se tiču ljudskih tela, pa… eto… Ali, mamonizmu je malo bilo ljudskog tela pa se usmerio i na ljudske duše. Razni su lovci na ljudske duše i razni su trgovci ljudskim dušama. Ali, glavni su NOVINARI!… ma u kom obliku se pojavljivali i uočavali. Novinari su danas žreci koji na Mamonin oltar prinose ljudske duše.

Nisu oduvek to bili.

Novinarstvo je stvoreno kao odgovor na potrebu da se velikom broju ljudi nešto saopšti, interesovalo to njih ili ne. Da se ne bi lomatao da ide od kuće do kuće i od čoveka do čoveka, a pošto su već postojala slova i štamparska mašina, budući novinar je prionuo na posao. Dotad su već štampane knjige, zakoni, vladarske objave… ono što je važno za mnoge ljude i što ima neku bitnu vrednost. Novinarstvo je snizilo nivo važnosti tema, pojednostavilo književničke kriterijume i, saglasno nadirućoj demokratiji i prosvetiteljstvu, najšire slojeve društva uključilo u nešto što uobičajeno nazivamo JAVNOST a odnosi se na „aktivne učesnike političkog i kulturnog života društva“. Novinarstvo je u početku vodilo računa o nekom nivou ozbiljnosti i istinosti svojih tema i načina prezentacije.

Zatim se toga dohvatio neki Amerikanac.

To je već trivijalan kliše o „američkom snu“, priča u kojoj je važno da se neko obogatio. Kako i po koju cenu, to se obično zanemaruje.

No, kako smo već navikli,  „američki san“ postaje noćna mora za ostatak sveta.

Žuta tabloidizacija.

Kasnije su se pojavile mnoge mašine koje su novinarima olakšavale posao, posao koji se od „objekivnog i tačnog „šta-ko-gde-kako“ informisanja“ pretvorio u „omekšavanje, pražnjenje i ponovno punjenje mozgova“ već sasvim intelektualno zanemoćalih „građana“.

Tako pripremljne mozgove staviti na oltar mamonizma.

Ostatke slobode i pameti okružiti Mrežom*.

***

U Titovoj Jugoslaviji je jednostavno bilo biti novinar. Poštuješ prva dva pravila: 1.Ne kritikuj Tita 2.Ne kritikuj socijalizam; i sve ostalo je bilo relativno jednostavno: 3.Dobro znanje o temi koju obrađuješ (uz poneki marksistički ili partijski citat). (Ova pravila su važila i za umetnost i za nauku.)

Pošto je Tito umro a za nekoliko godina i socijalizam, prva dva pravila su odbačena. Na žalost, za njima je odletelo i ono treće.

Iako u to vreme nisam tako mislio, iz današnje pozicije i novinarstvo i publicistiku vidim kao izvanredne. Prosto po inerciji sam tada mislio, u okruženju ne-slobode, da nema mnogih knjiga i da nedostaju dobri tekstovi. Te knjige i ti tekstovi su bili fatamorgana:imao sam predstavu da postoje, jer sam to želeo, a u stvari ih nije ni bilo. Danas vidim da je i književnost i naučna publicistika i domaća i prevedena ustvari bila bogata. (Koliko znam jedina zabranjena knjiga je bila Đilasova Nova klasa i iz Braće Karamazova deo o Velikom Inkvizitoru.) Čak i ono što je potpadalo pod Sindrom Frajmana Dezajta* je kao neku počast nosilo svoju zabranu: neko je smatrao, na svoj način, da je nešto vredno, pa je maltretirao autora. Svaki iole vredan i sujetan autor je ustvari maštao o tome da bude zabranjen. Time je bilo zagarantovano da će delo biti čitano. „Biti čitan“ je zavređivalo nešto muka. Osim toga, izuzimajući vreme Golog otoka, svaki iole značajan disident je kažnjavan na način koji bi danas svakom normalnom građaninu izgledao kao premija: ništa ne bi radili, dobijali bi nameštenje u nekom institutu (Institut društvenih nauka je bio pravi sabirni centar), i stan pod stalnom zaštitom.

Zbog prva dva pravila, i pisci i novinari su, valjda, morali da budu zaista obrazovani i stručni za ono čime su se bavili. (Izuzimajući dnevnu politiku. Ta vrsta tekstova je bila do krajnosti neinventivna i dosadna. Isto kao današnja stranačka saopštenja. Prve dve-tri strane Politike su čitali samo partijski aktivisti. Zato je kulturni dodatak u Politici i u vreme kad su je nazivali „Slobodanka“ bio izvanredan.“Telegraf“ nikad nije bio izvanredan. Drugi i Treći program Radio Beograda su me naučili svemu što je trebalo da znam o filozofiji slobode, demokratije, nacionalizma… (Čovek-DOS-ovac koga sam decenijama slušao na talasima Trećeg je po dolasku na vlast hteo da ga ukine. Valjda je mislio „kad su i mene tamo puštali, znači da ne valja“.) Danas ti programi podrhtavaju pod naletom estradnih mamonista ali su još uvek otvoreni prozori za nebo i vazduh. Pitanje je vremena „do kada?“. Jer, ako je socijalizam vonjao, mamonizam pakleno smrdi.)

Nekad si iz teksta o ekonomiji mogao nešto da saznaš i naučiš. O ekonomiji! Danas neka plavušica obavesti o švalerki ministra ekonomije i novoj frizuri guvernerke. U emisiji na TV partijaši recituju tekst naučen na sednici glavnog odbora dok plavušica krsti gole noge… Ma, ustvari, kad su se te plavušice toliko umnožile i napametile…!

Zlatno doba srpskog (i jugoslovenskog) novinarstva je trajalo u vremenu krajem osamdesetih. Prva dva pravila su sasvim omekšala ili nestala a treće je još uvek poštovano. Bilo je pravo zadovoljstvo čitati gomile tekstova, manje ili više vrednih, ali većina se odlikovala euforičnim osveženjem.

Nešto malo posle novinari su se podelili na one koji su poštovali samo prvo pravilo, s tim što su Tita zamenili Slobom; one koji su poštovali samo drugo, s tim što su socijalizam zamenili demokratizmom… treće pravilo su poštovali samo malobrojni (i nisu citirali marksizam i partijizam) i jedva primetni u kakofoniji nabujalih stranačkih hormona.

Mnogi su poludeli ali je bilo sve više zbunjenih.

***

U vreme DEPOS-a i Studentskog Protesta, u jednom vrelom danu, sedim s novinarem, jednim od mojih idola, u njegovom prijatno rashlađenom stanu (tada sam prvi put video klimatizer u privatnom stanu). Pijemo rashlađen viski i neprestano se prekidamo u komentarisanju slobo-komunjarske diktature i vremenima teškim, nepodnošljivim za življenje. Zvoni telefon i on se javlja… Dolazi i komentariše: „Javlja mi se ćerka iz Londona. Završila je semestar na Oksfordu i hoće da s društvom ide na KIlimandžaro. Tamo je sada vrlo prijatno vreme. Ne, znam… zaslužila je ali nisam pri parama… ja joj kažem da ode do Azurne ili tu na neka ostrva… a sve najbolje ocene…“ – priča ponosni otac. Ja baš i nisam upućen, ali se zbog lepe količine viskija uključujem u raspravu o porodičnoj dilemi…

Izlazim, kasnije, odem na burek jer mi je viski dosta odrao creva i… osećam se… nekako… zbunjeno…

***

NEZAVISNO NOVINARSTVO!

Revolucionarnom strašću sam branio tezu da je nezavisno novinarstvo osnova slobode u modernom društvu. Doživotno sam se posvađao s nekim prijateljima koji su tvrdili da je, recimo, pravo na rad ili nezavisno sudstvo takođe važno. Sve, sve… ali u nezavisno novinarstvo mi ne diraj!

Kao i mnoge druge stvari iz osnovnog bukvara demokratije, pojam „nezavisnog novinarstva“ nam je bio „jasan“ sam po sebi. To je otprilike značilo: „Nezavisno novinarstvo“ je kad je novinarstvo nezavisno!“… i šta sad tu ima nejasno?!

U moru novina i časopisa koji su se tih godina pojavljivali i sezonski nestajali i u kojima je pisao ko kad stigne i šta hoće, izgledalo je da je to jasno. Ja sam čak bio zagovornik ideje da bi zaista trebalo da svako ko je pismen (a i nepismeni bi mogli da diktiraju) ima pravo na štampano objavljivanje. („Pet minuta slave za svakog čoveka!“) Navikli iz vremena socijalizma da pare jednostavno odnekuda dođu, samo kad su ljudi voljni da nešto rade i obrate se nekom nadležnom mestu, naprosto nam činjenica da je potreban neki novac nije izgledala kao nešto važno.

Interesantno je primetiti da je u početku najveći broj nezavisnih glasila ustvari uglavnom finansiran iz fonda SSOJ ili SSRN – dakle, iz Slobinog budžeta. Tek posle par godina su počeli da se pojavljuju privatni izvori čije je poreklo nestajalo u nekim maglama. No, obe vrste izvora su bili malo izdašni i nezavisno novinarstvo je brzo venulo na sušnom prostoru.

Polako nam je postajalo jasno da uz pridev „nezavisan“ uvek ide pitanje „od koga?“.

Polako nam je postajalo jasno da uz pridev „zavisan“ uvek ide pitanje „od koga?“

No, ako kod pridevskog para „zavisan-nezavisan“ postoji neminovna uslovljenost, pridev „slobodan“ bi morao da bude bezuslovan! Ako si slobodan, nisi slobodan „od nekog!“ i automatski neslobodan od nekog drugog. Sloboda bi morala da bude autonomna i univerzalna.

Nažalost, suštinska razlika između nezavisnosti i slobode je brzo i zauvek nestala iz (srpskog) novinarstva.

„Veži konja gde ti gazda kaže pa makar crkao i konj i gazda!“

Zavisan-nezavisan novinar nesumnjivo mora da gazdinog konja drži na povocu i voda tamo-amo po gazdinom nalogu. Slobodan novinar neće da veže konja tamo gde bi crkao, pa makar crkli i novinar i gazda.

Slobodno i nezavisno novinarstvo u Srbiji je poživelo svoj život vilinog konjica i vratilo se da bude larva u mulju.

Mamonističke legije će se potruditi da se životni ciklus ne ponovi i larva zauvek ostane crv.

***

Ovaj put Lina se dohvatila zdrave hrane i ja sam prvi put osetio na sebi posledice njenih interesovanja za trendovske stvari.

Ako je ona jela zdravu hranu, morao sam i ja. Nadao sam se da ću, ako pred njom ispunjavam svoje obaveze, moći da u periodima nezavisnosti normalno uživam u maminoj i drugim kuhinjama koje su odjednom postale nezdrave i neprijateljske. Ali, naše svakodnevnice su  bile suviše uvezane a njen njuh izvanredan. Mi smo se i inače često ljubili a sada je počela da me ljubi svaki čas i traži izdajničke ukuse sarmi i pljeskavica.

***

Jedno vreme Beograd je na sve strane odjekivao od eksplozivnih poljubaca. Nekako se pojavila ta moda da se parovi ljube tako da to puca. Svi su to radili a neki parovi su to šampionski izvežbali. Pucalo je na sve strane, neki su uspevali da izvedu prave detonacije! Vežbalo se kući i onda se u javnosti, po restoranima, kafićima, u prevozu… izvodila predstava i neobjavljena takmičenja. Ako bi se u nekoj bašti čuo jedan takav pucanj, uskoro bi sa svih strana usledili nasumični i učestali odgovori. Kada bi odjeknula pobednička salva, učesnici bi s poštovanjem i osmehom, jednim pogledom zadivljenog priznanja, odali počast.

Matorim Beograđanima se to nije dopadalo i usledila su protestna pisma rubrici „čitaoci pišu“.

Na sahrani jednog mog druga 199… odavana je vojnička počast a ja sam se setio koliko su on i njegova devojka bili dobri s tim poljupcima.

Ubio ga je pucanj iz snajpera.

***

„Mislim da sam videla cica-macu!“- kaže žuta ptičica iz crtaća i počinje urnebes.

***

Mislim da sam prvi put pravog vampira video, gde bi drugde, na TV početkom devedesetih.

Mislim, njih ima svuda i svakodnevno ali na TV su… ne znam… nekako vidljivi! (Izraz „vidim“ često, i u različitim jezicima, znači isto što i „razumem“,  „shvatam“…) Tada to još nisam „video“ ali sam kasnije saznao o čemu se radi, kao i za veliki broj stvari i događaja iz tih godina. Stvarno je neverovatno koliko toga čovek gleda a ne vidi:

„kad ne kazah…

zar ću reći za te oči

koje su me na zlo navodile…“

…- kako je to lepo govorio Starac Vujadin.

Na onoj istoj TV koja je 9.marta izveštavala da bi bus 16 trebalo češće da saobraća, vampir je KOMENTARISAO.

(„Commentatoriadur“ (lat.) – kod Inkvizitora, sprava za mučenje, vađenje jezika i očiju.)

Tako je počela jedna od pošasti koje su tih godina harale Srbijom.

Uništila je pojam dobrog ukusa, neke vrste saglasnosti da javna reč treba i mora da ima neki razuman nivo, književni i kulturni.

Uništila je dugo sticani ugled komentara, najvrednijeg novinarskog rada koji je rezervisan samo za najbolje… književnike, naučnike, političare… same novinare koji su prošli put od kratke vesti, izveštaja, preko reportaže i feljtona do komentara… Komentar bi trebalo da je autoritativno mišljenje, javno prosuđivanje koje, na neki način, ima obavezujuć karakter. (Po tome, komentar nadmašuje nesrećnu demokratsku tezu o „pravu na mišljenje“. Mogu svi da imaju „pravo“ ali nemaju svi tu sposobnost!) Po tome, komentar, pre svega mislimo na politički komentar, je ozbiljna stvar koja ima široke opštedruštvene implikacije. Pa, u Titovoj Jugoslaviji je samo Tito imao pravo na komentar a ni on ga nije prečesto koristio. Čak i oni koji su bili u vlasti „odmah do Tita“ su svoje pravo na komentar uglavnom morali da potkrepe autoritetom neke državne institucije. Kad su urednici Slobovizije počeli sa svojim nesuvislim lažima, otvorili su vrata kroz koja je, uz retke dostojne autore, prošla sva sila nedostojne fukare…

Može, recimo, neki ugledni pesnik, možda sam akademik, da piše erotska pisma čitalaca. Time je sam sebe unizio i – ništa strašno. Ali, kad neka porno-diva dobije pravo da komentariše osetljive društvene pojave, jer je o tome nešto čula od svoje frizerke to je, onda – strašno!

Konačno, ta komentarisanja su upropastila mnoge živote, a neke i uništila.

I taman kad pomisliš da je zlo da ne može biti… pojavi se POLUKOMENTAR … tu već svaka racionalnost gubi moć i počinje glibni haos…

U normalnim danima radio i TV, naziv „komentator“ se spontano vezivao za radio-izveštače sa sportskih događaja. To je bio novinar koji nam je dočaravao i objašnjavao neko dešavanje koje, po prirodi radija, nismo mogli da vidimo. „Komentar“ znači „objašnjavanje“ i ova situacija je sasvim prirodna i normalna: neko ko gleda ili je video nešto objašnjava onima koji nisu videli. Problem je nastao kada su komentatori počeli da ljudima objašnjavaju ono što oni sami gledaju ili su videli… komentatori uglavnom – nisu…

To je već odnos Ludog i Zbunjenog!

***

Bio je neki tmuran i prohladan dan. Čekao sam Linu u blizini Ruskog cara.

U Knezu se uvek nešto dešavalo, zvanično ili spontano, uvek bi se našao neki lik da privuče pažnju. Neki su čak bili i zanimljivi.

Ovaj put jedan krupan tip je stao, ozbiljan i odlučan,  i nešto pričao. Setio sam se one Dragane od 9.marta kako stoji kao La Pasionarija pred policijskim vodenim topom, oblivena vodom ali stamena. Prvo je bio sam pa se malo-pomalo oko njega okupila grupa ljudi koja je postala gomila koja uzvikuje i glasno odobrava. Lik mi je bio poznat ali nikako nisam mogao da se setim kako i odakle.

Neko mu je doneo gajbu od kisele vode da se popne na nju i bude vidljiv u gomili. Onda je počela kiša, ona sitna, sipljiva koja natapa do kože. Gomila je počela da se razilazi a govornik je stoički nastavio. Uporno i odlučno… nije čak ni brisao kišu s lica i naočara… svaka čast za predanost!

Naišla je Lina i brzo i usplahireno mi pričala o stipendiji koju treba da dobije. Ušuškala se pod moju jaknu tražeći zaklon od kiše i tamo nastavila da priča. Tako zagrljeni i hodali smo trapavo i dosta toga od njene priče nisam razumevao. Ali, njen dah me grejao i bio sam srećan i miran.

***

Godinu kasnije našao sam se na par metara od onog tipa kad je izvukao pištolj.

***

„Samo za društvo u ćošku…“- uzvikivao je naš DJ iz svoje kutije u rano prepodne u podrumskom KST. Bio je veseo i uskoro smo saznali zašto kad nam je doneo „ojačane“ kole i švepsove i pozivnice za specijalno veče. „Eno, momci i devojke, pogledajte ono društvo u ćošku… tako ćete da izgledate na kraju studija! Pa, razmislite da li se isplati…“ – plašio je neke brucoše. Oni su nas gledali… pa, s obzirom da je AEG-monument (još uvek) bio trendi i fensi, i da je bilo sve više (za razliku od nekadašnjih „e, kad je to bilo…“ vremena) takvih, naročito devojčica, naš ispran rokenrol izgled im sigurno nije imponovao.

Naše društvo je bilo sve manje. Neki od najboljih su već otišli. Priča jedan kako je posetio u Americi Šomija u kompaniji gde radi…“gledaju ga i slušaju kao malog boga…“ „…a, Sale je u Kanadi… kod njega se ne može… to je nešto vojno…“ „…Ljilja, Debelo Mače… uživa… ima kuću… ma, nije kuća… već sloboooda…“ Neki od kolega su nam već asistenti na fakultetu…

KST je isti.

Samo su devojčice sve mlađe i lepše i… i, nekako, sve liče…

Odlazimo u Domovinu… nema više teta Dace da tačno zna kome šta i kada treba da pije ili jede  …Profesor… na svoju redovnu turu vinjaka… podižemo čaše na pozdrav…

Ćutimo… i razilazimo se…

Javio mi se Mane iz Australije. Samo radi, guše ga krediti za kola i kuću, dvoje dece… vrućina,  nedostaje mu naša zima… Ivani u Kanadi je hladno,  nedostaje joj naše sunce… Bojanu nedostaje naša rakija…

Lina je na poslediplomskim. Očekuje stipendiju iz Amerike.

Ja držim još par ispita kao zalog da još nije sve gotovo. Pokušavam da zadržim vreme i ponekad sanjam kako se upisujemo, kako zbunjeno tražimo učionicu „u golubarniku“… sa strahopoštovanjem stupamo u KST i gledamo nepoznata lica kako se smeju, kako se muče da smeste velike blokove uz natrpano društvo… brucošijada i Maskenbal… ne učim i hoću da mucam na poslednjem ispitu… „Ej, nemam vremena da se zamajavam s tobom…“ -kaže mi poznati asistent, upisuje devetku, dobacuje ispunjen ideks i zove: „Sledeći…“

Stojim ispred AEG-monumenta i pored N.Tesle, kome sam pijan dao zakletvu „da ću marljivo učiti i raditi i biti veran, iskren elektron…“ podižem pogled gore i nekako se osećam… prevareno… pored mene prolaze nepoznata lica, ulaze i izlaze na velika i teška vrata… vidim sebe i Linu na bus-stajalištu zavejane košavom i snegom i autobus kako dolazi i odlazi dok se mi prvi put ljubimo…

A dan je sunčan i platani toplo šušte dok mi ona trči u zagrljaj i poslednji put pita: „Jesi položio!“

***

Indeks sam koristio još jednom, kao propusnicu na ulasku na Filozofski na Studentskom Protestu juna-jula ’92.

***

Nosim molbu, fotokopiju diplome i, za svaki slučaj, original, kažem „dobar dan!“ i sedam preko puta direktora. „Pa… ne poznaješ me?…“ Setim se čoveka. Napili smo se na brucošijadi. Pošto je drugi put pao godinu, prešao je na Pravni i kasnije smo se retko viđali. Nisam ga prepoznao u odelu, kravati i sve to… nekad je bio dobar roker…  sada je propali roker…

Lina je htela da odemo u neki žešći restoran a ja sam ipak hteo da moje zaposlenje proslavim kući, s njom i roditeljima. Keva je dala sve od sebe i usput sva jela zasolila suzama iz ponosno sjajnih očiju. Ćale je već bio pripit dok smo stigli do ručka i ozbiljno i ponosno objavio da sam jednom i zauvek skinut sa džeparca. Lina mi je na poklon donela moj vlastiti indeks u koji je bio upisan prvi semestar poslediplomskih studija. (Uradila je to bez mog znanja i učešća, već je bila uticajna na fakultetu.)

Ja sam se još uvek osećao prevarenim.

Indeks je ostao tragično prazan.

***

Ćale je bio ribolovac-rekreativac i voleo je da sate i sate presedi ispod nekih vrba na Savi. Često mu je tu bilo i društvo i uglavnom bi ćutali ako se ne bi napili. Ja nisam. Ponekad bih došao da mu pravim društvo ali je to uglavnom bilo kada sam hteo nešto da pričamo.

Jednom je to bilo – zašto da ne tučem idiote.

„Boleće te ruke a pameti neće dobiti.“

Pa je dodao: „Samo kad nekoga braniš! I – udri dok ne padne i ne mrda!“

Drugi put su bile moje boli zbog Bebe (pre Line) i kako je ona nešto posebno…

„Ma, znam! Piša parfem i kenja jagode… šumske…“

I, tako… ali uglavnom smo ćutali.

Ovaj put smo sasvim ćutali. Dugo.

„Znaš, svako mora da odraste… jednom…!“

Ćutali smo.

„Teško je to…!“

Uzdahnuo je…

„Čuvaj Linu!…“

***

Lepota je u očima (posmatrača).

***

Dok sam ulazio u arhitektonsku radionicu na institutu gde je volontirala, gledao sam je kako stoji nad jednim od stolova i uklanja izdvojen pramen kose s lica. Bila je vezala kosu u rep i lice joj je zračilo od zelenkastog abažura stone lampe. Bila je usredsređena i kao da joj je celo telo stremilo ka skici na stolu. Podigla je pogled i kao kad se budi senka joj se skidala s očiju i bljesnuo je sjaj u njima i, kao uvek… kao uvek za sve naše godine, je poletela ka meni… ona blistava, pomalo trapava brucoškinja u širokom kaputu, ili leti u majci kroz koju sam osećao njene nabubrele dojke, sada je žurila u bluzi i suknji koja je krila duge noge i zrele  bokove i već je govorila nerazumljive nežne reči i grlila me kao da se spašava…

Postala je žena i ja sam se tog trenutka ponovo i drugačije zaljubio u nju… kao u neku boginju… obožavanu, strahopoštovanu…

Kada sam kasnije odlazio i opraštao se od Line, prišao je neki tip-šef i stranim akcentom i uglađenom srdačnošću rekao „a! to je taj sjajni dečko…“

Koračajući svežim beogradskim ulicama, po poznatim stopama, među nepoznatim ljudima, nikako nisam shvatao zašto sam odjednom tako smeten… zbunjen…

Vratio sam se na svoje radno mesto. Nisu ni primetili da me nema. Predsednik radničkog saveta me opomenuo da obavezno ostanem za sastanak samoupravljača. Neko se ljutnuo što se ti sastanci održavaju posle radnog vremena.

Pogledao sam neke rukom pisane materijale koje je trebalo da obradim i, spremajući se, zapalio sam cigaretu. Usedelica, gospođica Pušić, je počela da galami i otvara prozore. Velika većina pušača i pušačica je krenula da je ismeva i isteruje na „svež i čist beogradski vazduh“. Razvila se živa polemika a kolega mi je namignuo i pogledom mahnuo prema izlazu.

Otišli smo u majstorsku radionicu gde je upravo bila otvorena srpska šljivova kapljica i žučna diskusija o Antinim reformama. Neki su bili za, neki protiv a svi su primali dobre plate i počeli da prate devizne kurseve.

Kao gradsko dete nisam bio navikao na domaću šljivovicu. Zaposlivši se u firmi među prvima sam upoznao gospođicu Rajku Šljivović. Isprva mi je bila jaka i nametljivo oporog ukusa i mirisa koji je Linu izluđivao i bilo je „ili ja – ili ona“. Tako sam izbegavao Rajku i zbog sebe i zbog Line. No, u firmi sam je stalno sretao i nije da je bila nametljiva ali mi se polako uvlačila pod kožu.

Primetio sam da prijatno greje i stomak i srce. Primetio sam da njen kompleksan ukus nosi tragove sunca i zemlje, znoja seljačkog i radosti zbog bogatog roda, bakrene hladne jesenje kiše i opojne memle buradi i podruma… zvuk prolećne ptičije pesme i zujanje pčela na bokore jednostavnih, savršenih cvetova… raskoš pupoljaka mladih kad bubre i otvorene latice među raširenim granama dok se gust, zamaman sok pretvara u smolu iz probušene kore… Podatna je bila, ne kurvanjski niti pervezno-licemerno damski… Podatna kao rodna zemlja, za svakog ko je voli i potrudi se oko nje. Podatna iskreno i potpuno, bez prevare i ljubomore.

Njene reči su pune drevnih mudrosti i ćutanja, snaga nesebična i poletna…

Tako sam počeo da varam Linu.

Na sastanku radničkog saveta, uz prisustvo ozbiljnog direktora, nas nekolicina se smejuljila i dobacivala. Glasali smo protiv, ali je direktorova struja pobedila glasom čistačice, koja se, umorna i zbunjena, tada probudila.

Gospođica Pušić je otvarala prozore i mahala rukama da istera dim  kroz prozore na koje je ulazila teška i mučna, prerana beogradska vrelina.

Mnogo godina kasnije sam je gledao na TV kako, osvežena i zategnuta silikonima, puna zlobnog zadovoljstva , objavljuje uredbu o aperthejdu protiv pušača.

Donja usna je bila otekla od zagnojenog silikona.

„To joj je od pušenja… voli to da radi…“

***

Naša socijalistička idila je počivala na dva moćna stuba: domaćice i majstori.

O domaćicama, majkama, kevama, bakama… je mnogo toga rečeno, napisano… na svoj način postale su epska bića, zaštitnice života… nevidljive ruke koje su neprekidno oko vas da vas zaštite od trivijalnosti koje čine običan život.

Hrana, odeća i obuća, uređenje, opremanje i spremanje, toplota i miris doma, sve ono što je naporno i mučno postići, a životno je neophodno, te nevidljive ruke bi dovodile u red a da niko ni ne primeti kako i kada i život kao da je sam od sebe išao najboljim i najlakšim putem. Od kuće ili stana bi napravile zaštićenu i sigurnu luku odakle biste polazili na bure i bonace životnog okeana i vraćali se po novu snagu i stari mir. Svet je bio podeljen na svet i dom, gde je dom bio mnogo važniji i veći deo.

I mnoge druge stvari, kao što su tanani i opasni komšijski ili rođački odnosi, su bile rešavane nevidljivom diplomatijom, prefinjenim korišćenjem reči i postupaka koji omogućavaju da svako zauzme svoje mesto u neverovatno složenom mehanizmu života ljudske zajednice i da se živi kao što živi sav normalan svet, umesto da nasumično lutamo i međusobno se napadamo u mračnoj i neprohodnoj džungli golog opstanka.

Muške glave kuće su vođene tom nevidljivom rukom da donose ispravne odluke i idu pravim, razumnim putem a da im uz to ponos ostane nedodirnut i samopouzdanje održano.

A kada bi se dom, nekim slučajem, našao u opasnosti, te nežne i slabe nevidljive ruke bi postajale kandže razjarene lavice. Najmoćnija sila ovog sveta je oličena u ženi koja štiti svoj dom i svoju porodicu.

S tim ženama, najčešće pedesetih-šezdesetih godina XX veka, su došli i njihovi saživotnici, obično s par kofera odeće i nešto posuđa, i počinjali, ponekad i bukvalno sa ledine, najsloženiji proces na svetu, proces stvaranja porodice. Naoružani zajedničkim sećanjem i svetskim umom ljudske zajednice, ovi ljudi, najčešće jednostavne pameti i skromnih želja i planova, su rešavali i vodili taj kompleksan proces pred kojim bi zasigurno sva sila nauke neslavno propala.

Ti muški saživotnici su najčešće bili majstori.

Živopisno grube, korave, kvrgave ruke… brazde bora pokrivene prašinom i polivene znojem… proćelava lobanja sa sedim pramenovima prebačenim na način i na istu stranu kao u vreme od pre tridesetak godina kada je je ta kosa bila gusta i gorda i krila malu ali snažnu ambiciju da se izgradi porodica i „da mi se deca ne muče kao ja…“

…Tiha i nemušta radost kada se prva soba zatvorila ciglom, prozorima, vratima… još neomalterisana i klozetom koji je još bio u dvorištu… ali je već štitila i okupljala porodicu… zidovi i malter prepuni znoja, krvi, plača, bojazni i borbe s raznim inspekcijama i zlobnim komšijama… često dovršavani nečim ukradenim,  državnim, nađenim, sa otpada… zakrpljenim na račun odeće koju je žena sto puta krpila da bi se uštedelo… strujnom instalacijom, koja je pucala kao pantalone napete od već naraslog trbuščića i odebljale guzice, instalacijom koja je krpljena od svakakvih žica i različitim prozorima i vratima, nađenim i kupljenim povoljno… posnim betonom koji se neprekidno otrljava zbog odvuglog cementa… ženine radosne suze sakrivene i obrisane keceljom i radost koja napinje grudi i pridavljuje se pivom i rakijom iz rodnog kraja i sin prvenac koji se u svom ćošku ukenjava i dernja zbog sopstvenih problema i koji će godinama kasnije imati milion primedbi na očevu gradnju…

…i Rođeni Beograđani koji se izdalje zgražavaju i gadljivo komentarišu „ovo ruglo“…

A otac i majstor će u sebi biti ponosan i pripito i nesnosno milioniti put govoriti: „Sve sam ja ovo svojim rukama…!“ dok se prisutni hvataju za glavu i kolutaju očima… svi osim njegove žene koja će nešto prebrisati i reći: „…i dosta to pivo!“

Ti majstori su iz rodnog kraja doneli nepatvorenu inteligenciju i seljačku snalažljivost i počeli da je primenjuju na nemačke i slične mašine i podižu na noge nesigurnu i klimavu socijalističku industriju.

Puna je legendi firmovska istorija o čudnim mašinama i čudnim kvarovima koje je „onaj majstor“ razrešio dok su se obrazovani inženjeri i očajni direktori čudili i čudili…

Od mladih, snažnih i žilavih mladića postali su proćelavi i trbušasti,  najčešće i nadmeni na svoj skromni način, vazda na oprezu da se prilagode moćnijem i odguraju slabijeg. Ne možete da se ne divite vitalnosti s kojom su pregurali život od nule do nečeg, velikog ili – malog kako su to videli njihovi socijalistički poluobrazovani naslednici. Majstori i domaćice su napravili stratešku grešku s namerom „da nam se deca ne muče kao mi…“

Bili su iskreni samoupravljači i zahvalni za šansu koju im je pružila država. U tome nije bilo sumnje: nikad nisu prihvatali kritiku socijalističke vlasti. No, tu se nije radilo o politici ideje. To je bila politika elementarnog života, odana lojalnost nekome ili nečemu što ga je sa pašnjaka ili prigradske ledine nastanilo u dom i osiguralo mu porodicu. Kada je stasala nova generacija, obrazovanija i ambicioznija,  i počela da s nipodaštavanjem da gleda i na socijalističku vlast i na svoje roditelje, počela je kriza.

Kriza je, naravno projektovana iz „centara moći“. Druga gradsko-socijalistička generacija je bila dovoljno cinična i naivna da postane lak plen „centara moći“ iako sama po sebi nije imala ni snagu pa ni nameru da bude revolucionarna u bilo kom smislu. Prva generacija je u vreme krize već bila pri kraju životnog puta i, mada je učinila zaista nadljudski napor da spase porodicu i život koji je poznavala, nije imala snage… Druga generacija je bila patetično nemoćna… Treća generacija je odrasla u haosu…

Počela je tamna noć u kojoj su vampiri orgijali…

***

Čudno je i, na neki način smešno, kako nam se životni putevi odlučuju na nekim minornim, zabačenim raskrsnicama. Kada sam donosio važne odluke, upis škole, posao… ispostavljalo se da to i nije imalo neki presudan značaj na tok mog života. Neke uzgredne, neplanske i, naizgled,  sporedne odluke su sudbinski određivale pravac i suštinu života. Recimo, kada sam otišao na koncert EKV. Recimo, kada sam bez razmišljanja poljubio Linu. Recimo, kada sam se vratio sa ulaznih vrata kanadske ambasade…

Lina me terala da tražim tu useljeničku vizu. Ona je već znala da će da ide preko okeana, već je imala dogovor za stipendiju… Nismo još ni razmišljali o braku, mada se to podrazumevalo. Samo je trebalo da završimo sve prethodne korake. Tako, trebalo je da i ja, nezavisno, popunim te formulare. Tih godina su se te vize relativno lako dobijale, bar za Kanadu i Australiju. (Ja nisam nikad mnogo razmišljao o Lininim savetima i preporukama. Jednostavno bi ih izvršavao. Valjda smo toliko bili zajedno da smo i razmišljali skoro isto. Ona je bila praktičnija, ja popustljiviji… Doduše, bilo je stvari na koje nikako nisam pristajao. Ne bih se bunio, ne bih se raspravljao, samo bih ćuteći terao po svome a ona bi se pravila da ne primećuje i to se stavljalo ad acta. Postojao je, doduše, i određen ton njenog glasa čija poruka se apsolutno morala poštovati…) Tako, ja sam bez mnogo diskusije podneo prijavu. Imao sam prigovore tipa da nam i nije tako loše i ovde,  kući,  da ćemo tamo biti robovi… ali, tek uzgredno i, ipak, i bez mnogo entuzijazma.

Kada sam po pozivu drugi put došao do vrata ambasade, nedostajao je samo jedan korak da uđem i da cela ova priča ne postoji.

Onda mi se isprečila obična lenjost i obična Rajka Šljivović.

Pred šalterom je bio nevelik red i ja sam zastao razmišljajući o mogućim opcijama: 1)da stojim u redu pa… najviše pola sata; 2) da sačekam radeći nešto  zanimljivije. U toku moje neodlučnosti čuo sam svoje ime i video na ulici svog druga koji mi je mahao. Naravno da kanadska ambasada neće nestati kao ni raspoloživo vreme da uđem kasnije… ili neki drugi dan… Ili – NIKAD!

Desilo se ovo treće.

Drug i ja smo se zarakijali do kasnih večernjih sati. Tema za meze je bila odlična: U pripremi je bio, to mi je rekao pouzdano, projekat sveopšteg pokreta za svrgavanje onog „pfuj“. (Slobino ime nije izgovarao. Umesto toga bi pljunuo. Kad bi se založio alkoholom, pogotovo pivom,  to imenovanje bi postalo baš sočno i nezgodno za okolinu.) Ja sam bio oduševljen idejom jer sam već godinama i sam pričao o tome.

Ideja je kasnije postala opštepoznata kao DEPOS.

Linu sam video tek sutradan i objasnio joj  da u ambasadi nešto nije radilo i da ću otići „sutra“. Zagrlila me posebno nežno i dugo me mazila po pognutoj glavi.

Bez reči.

Na drugoj strani je bilo mnogo reči. S osećanjem da se dešava nešto zaista važno i ja i 2-3 drugara smo krenuli u pripreme. U suštini, to se svodilo na pričanje i pričanje, poneki odlazak i UKS, ili neko slično mesto, gde bi od nekog slučajno prisutnog a upućenog tipa, dobili još reči i entuzijazma. Početkom proleća smo dobili i neke papire i krenuli da na našoj maloj opštini napravimo odbor i ugradimo još jedan kamen u temelj za rušenje gospodina „Pfuj“.

Toliko me poneo taj polet da sam zapostavio Linu. Ona je radila svoje studije i ponekad me zabrinuto posmatrala. Jedne večeri za Ozbiljno Zaljubljene Osobe Nedeljom me, kao uzgred,  pitala za kanadsku ambasadu. Mimo svakog običaja vezanog za taj naš duboko lični moment,  ja sam upotrebio mnogo, premnogo reči da joj objasnim da se dešava istorijski trenutak, da spasemo sopstveni narod i zemlju i da ja moram u tome da učestvujem jer bi sebe smatrao licemerom i kukavicom. Toliko sam se zaneo u svoj zapaljiv govor da nisam ni primetio da je počela da plače. Kada sam je pogledao bila je oblivena suzama, jedva je disala od zapušenog nosa a u očima joj je bila beskrajna tuga. Ništa nisam razumeo, samo me iznutra razvalila spoznaja da prvi put za sve naše godine Lina plače zbog mene. Dosad je, u dobrim prilikama,  lila samo srećne suze i izgledala je slično, ali joj je u očima bio sjaj, sjaj njenih očiju koji sam obožavao. Sada joj je u očima bio neprozirna, mutna tuga… Bolno sam je zagrlio i dugo smo,  dugo ležali zagrljeni, dok njen plač nije prešao u ridanje i neznano koliko eona vaseljenskog života je prošlo dok se nije smirila.

(Zašto se tada nisam setio one pesme iz Kose koju peva mlada majka sa detetom! Peva je svom muškarcu koji ide da spašava svet. A šta je sa nama, pita. Još tada sam shvatio da čovek treba da brine o onome što mu je pred očima. To je sav svet. Iza brda se nalaze samo nepoznate daljine… pitanje je da li iza brda uopšte postoji neki svet. Zašto sam zaboravio tu misao iz tog filma koji smo Lina i ja gledali mnogo puta držeći se za ruke uzdrhtalih srca!)

Obećao sam joj da ću prvom prilikom otići u tu ambasadu… i zaista jesam, nekad kasnije. Stajo sam uporno u ogromnoj masi očajnih ljudi ispred ambasade i dobio hladan odgovor da su mi zahvalni zbog interesovanja ali da u ovom trenutku neće moći da mi izađu u susret… Ustvari,  nisam ni prešao prag ambasade… Onaj jedan korak koji nisam učinio onog dana,  lagano i opušteno,  taj korak više nikad nije bio moguć.

S druge strane,  polet oko DEPOS-a me nije napuštao.

Došao je i taj dan.

Masa je punila prostor ispred Skupštine. Filozofski i ceo taj prostor oko Studentskog trga se napunio energijom mladih,  lepih i pametnih… Tada sam prvi put video El Komandanta…

***

Opet je počinjalo proleće u Srbiji.

Dva stara dobra druga, dva mudraca… su se posvađali i Dobrica je sedeo sam u prijatno toploj atmosferi kafane Momci iz Amerike.Bio je zabrinut i pomalo tužan. Neki kalemi se nisu primili, dosta toga se osušilo i, što je najgore, bilo je malo ruku, malo snage da se šteta ispravi i voćnjak obnovi.

-Oteo se onaj Sloba. Ne sluša… Ne sluša savete… A, Mihajlo… Mihajlo je izgleda sasvim posenilio. Sadi voćnjake po Bosni… Ma, kad je na toj divljoj zemlji išta uspevalo! -žali se Dobrica mister Rakiću.

-Srediće se sve, Dobrice… Videćeš! Zar si zaboravio druge svoje stare prijatelje! Evo, dolaze… Ima i mladih, novih snaga. Novi, a razmišljaju kao stari. Ja dobijam vrednu isporuku iz Amerike.

Oko stola za kojim je dotad sedeo sam, oko iznenađenog Dobrice se okupljaju neki stari, dobro poznati partizanski likovi… Neki mlađi… liče na njih kad su počinjali revoluciju. Kao šlag na tortu pojavljuje se kao i uvek elegantan, šarmantno ciničan, srpski Demosten…

-Filipa treba srušiti!

(…ili je to bio Katon i „Kartaginu treba srušiti!“)

Ovaj put Udbin Mag nije daleko.Iza neprozirnog stakla posmatra celu situaciju.

-Idi! Idi poslužuj! – kaže žućkastom, vižljastom konobaru. -Slušaj dobro, zašto smo ti dali takve uši, El Komandante.

Okreće se na drugu stranu i pita:

-A, gde je onaj biciklista… Šta… opet mu pao lanac…

-…neka se zove DePoS! – najzad kumuje na svoj vispren, neodoljiv način Matija i u društvu za stolom se čuje bezvučan aplauz.

***

El Komandante je bio čudan tip. S jedne strane – svi su ga poznavali. S druge strane – niko ga nije poznavao. Kad bi nekog pitao odakle i kako ga zna,  odgovarao bi da ga zna,  „kako da ga ne znam!On je, ovaj… dobar je student i mnogo pametan momak i to, sve…“ Zanimljivo, među studentima, kad god ne bi bio prisutan, nekako je nestajao iz svesti. Retko ko bi ga pomenuo,  retko se setio… Čim bi se pojavio, odmah je počinjala polemika, odmah bi se počinjale ili nastavljale akcije i dogovori o kojima do neki trenutak pre niko nije imao pojma. Sve se vrtelo oko njega. A, opet, kad ne bi bio fizički prisutan, bilo je kao da se zadržava u nekom uglu perifernog vida: svesna ga je jedino bila podsvest. No, nema sumnje, bio je centar dešavanja Studentskog Protesta ’92. U jednom prirodno difuznom sistemu studentskih mišljenja, želja i energije, delovao je kao vrlo organizovan i promišljen centar.

Takav je bio El Komandante.

U početku, u aulama i po hodnicima Filozofskog je vladala nejasna, nevelika zbrka. Čas bi se skupila neka grupa i nešto galamila, poluglasno… privukla interesovanje „slučajnih prolaznika“ koji su došli da pogledaju rasporede ispita ili nešto slično… Zatim bi došla mnogo glasnija grupa tipova koja je tačno znala šta radi, mada nije znala rasporede kabineta i amfiteatara. No, na Platou je i onako uvek bilo mnogo ljudi i uskoro se formirala kritična masa za početak lančane reakcije.

Bili smo na pragu vrelog leta ’92. Beogradski asfalt je sisao i isijavao ogromne količine toplote. Devojke su bile lepše nego ikad i još su mirisale na proleće. Sijale su energijom svojih mladih godina i vrelinom tela prepunih sokova… grudi su im se nadimale od poletnih i euforičnih ideja, ideja koje su imale nekakav viši cilj. Misleći i govoreći o nečem drugom nosile su svoju lepotu kao nešto uzgreno i nebitno i – zaista su bile i lepe i pametne.

Masa ispred Skupštine i tribine sa koje su nam se obraćale DePoS-ovske vođe je skandirala, zviždala i odobravala… Najviše je zujala neku neuobličenu ali neumnjivu nadu da će NEŠTO da se desi, ko zna šta i kako, ali – desiće se i sutra će da svane dan u kome ćemo da shvatimo da je sve ovo samo obična mora i da možemo da nastavimo da živimo. Bilo kako da živimo, ali – da ŽIVIMO.

Lica u masi su bila različita. Od folklornih starina-četnika, nasmejanih, samozadovoljnih, preko zbunjenih provincijskih intelektualaca, do navijačkih grupica, zajapurenih od neke stalne napetosti… To su sve bila lica ljudi. To su sve bili ljudi. U masi, njihova lica su se topila do neraspoznatljivosti.

Oni koji su govorili sa tribine, imali su svoja lica i dirigovali su masi.

Oni koji su govorili sa tribine, nadahnuto iskreno, bi kasnije odlazili u polumračne kancelarije i za velikim stolovima na lica stavljali neka druga lica i bavili se komplikovanim i zluradim spletkama. Slušao sam i slušao „hoće li Vuk…“  „ili će Matija…“  „ili će Vojislav…“ …“a Dragoljub neće…“ i,  mada sam verovao da sve to nije mnogo važno za „glavnu stvar“,  ipak sam zamoren i potišten odlazio na Protest na Filozofski i tamo iznova sakupljao zdravu energiju.

Video sam Stojka kako se s mukom probija kroz masu idući svojom uobičajenom trasom pored Skupštine. Imao je napet izraz  i neki čudan strah u očima. Nije se bojao ljudi pored kojih se gurao i koji su ga tu i tamo psovali. Nije skoro ni gledao u njih. Gledao je ta lica nekako postrance, kao da delimično gleda u njih, a delimično u lice koje je odmah uz ali – nevidljivo. „Loše mesto, loše mesto…“ – neprekidno je ponavljao i grabio samo njemu vidljivom stazom. U masi zamagljenih, mutnih lica,  Stojko je imao lice… Uplašeno lice!

Prošao bi kroz „kanjon“ do Doma omladine i odatle se kretao pobočno, stalno okrenutih leđa prema Pozorištu, Knezu i Muzeju… bilo je smešno gledati ga… i na kraju bi dospeo do Mitićeve robne kuće i uz vidno olakšanje stajao ili ponekad šetao do Kluba FLU.

Jednom sam ga pratio i pričao s njim. On je inače pričao sasvim razumljivo i razložno, ali o svetu koji je samo on video i osećao i zbog toga ga je bilo nemoguće pratiti.

„Mrtve reke teku! Teku od Taša do Skupštine. Tu je jaz. Mrtvo more. Neko kopa strašan kanal između Pozorišta i Muzeja… Strrrašaan…! Gori je od mrtvih reka.“

Naveo sam ga da odemo do Rektorata. Stajao je i gledao. Studentski trg je bio zakrčen studentima,  smehom i uzvikivanjima. Nasmešio se:

„Lepe su. Lepe su devojke.“

Onda je gledao u zemlju i ponovo dobio onaj uplašen izraz:

„Kanal… Kanal sve do…“ – i mahnuo rukom prema Etnografskom i Kalemegdanu.

(Ne znam da li sam ga onda video poslednji put. Sledeći put sam mu video lice na smrtovnici u masi ostalih na tabli. Video sam da je rođen iste godine kad i ja, da je živeo nedaleko, i da je imao i oca i majku i brata i sestru, da mu je porodica bila dobrostojeća i relativno poznata. Više sam tad saznao o njemu nego za sve godine kad sam ga sretao, smejao mu se ili s čuđenjem uvažavao. Ustvari, da li sam… Je li Stojko (a i pravo ime mu je bilo drugačije) bio onaj koga sam tako poznavao,  ili onaj o kome sam pročitao sažetak njegovog života na umrlici…

Bilo mi je iskreno žao. Tih godina i posebno kasnije smo se navikli na smrt i mnogo poznatih lica i bliskih ljudi jedva da su okrznuli moje saosećanje.

Na smrtovnici je pisalo da je umro neočekivano i iznenada.)

U međuvremenu, situacija u i oko Filozofskog se ustalila, stekla svoje rutine… Nešto muzike i zabave, neki manje-više uspešni performansi, red tribine, red predavanja i diskusija… Čak je i bioskop radio.

Moglo bi se reći da je nekako postalo prijatno. Po ceo dan si imao s kim da pričaš i raspravljaš. Građani i drugi simpatizeri su donosili hranu i slične priloge nama, „izgladnelim i iscrpljenim“ studentima. Uvek bi me dirnule bakice i tetkice koje su donosile poneki zavežljaj iz svoje lične kuhinje. Zamišljao sam ih kako uz strepnju „hoće li mi uspeti ovo testo“,  nadu da će pred kraj života dočekati neku pravdu ili zadovoljenu osvetu, ili bez mnogo ideologije jednostavno misle na tu decu kao na svoju i brinu se gde su,  (ka)ko su i kuda idu. Jednog dana je došla jedna takva tetkica,  samo do vrata – jer smo u iznenadnim napadima ozbiljnosti i strogosti dozvoljavali ulaz samo onima s indeksom,  mada je veći deo dana tu prolazio ko je kako stigao i naišao. Rekla je da je donela neku hranu i da joj treba pomoć da se to donese. ‘Ajde, pošli smo dvojica,  možda je neka poveća korpa i stigli do autobusa u čijim je velikim boksovima bilo tuce pečenih jagnjadi i korpe hleba, koječega još. Zaprepastili smo se a ja sam zauvek zapamtio izraze lica te žene i majstora-šofera: bili su zabrinuti i u isto vreme nekako postiđeni… kao: „Eto, da i mi nešto učinimo, da vam pomognemo. Jes’ da  nije nešto naročito, ali to se moglo i našlo.“ „Živeli,  junaci!“ – tronuto je izgovorio majstor-šofer i odvezao se sa svojom jedinom putnicom koja se nije ni predstavila,  ni htela da uđe da joj ljudski zahvalimo… Samo je otišla brišući oči…

Odnekud, valjda po tragu iznenađujuće priče, naišao je El Komandante i rekao da je sigurno u pitanju neka provokacija, da otvorimo četvore oči i pazimo da nas odnekud ne snimaju kamere i brzo sve unesemo u bazu štaba.

Grickao sam neku kiflu iz dobrotvorstva one nepoznate žene i prvi put shvatio da svaka ideja,  ma kako iskrena i vredna i pravedna u trenutku svog nastanka i razvoja, tokom vremena neminovno dovodi do hijerarhije i uspostavljanja neke „elite“. Elita* se neminovno transformiše u povlašćen i represivan centar moći. Kako, onda, obezbediti mehanizam koji će unutar nesumnjive ideje-pokreta sprečiti devijantnost Elitizma*.

Brzo sam u mislima preturao sve istorijske epohe i poretke i nisam uspeo da se setim ni jednog primera koji bi ulio nadu…

Pečena jagnjad je nestala u prohladnom polumraku Rektorata-štaba i nikad više nije viđena na svetlu dana.

***

Tih dana sam prvi put video „živog sveca koji hoda“, Patrijarha Pavla, i divio se toj moćnoj skromnosti i prostodušnosti… Ali, tada još ništa nisam shvatio.

Moram na ovom mestu da se prisetim najvećeg srpskog sabora u istoriji. Godine 1989., 600 godina od najbolnijeg poraza srpske države i najsvetije pobede duše srpskog naroda.

Pre svega,  nekoliko napomena za neupućene.

Opredeljenje svetog Kneza Lazara za „Carstvo Nebesko“, umesto za „carstvo zemaljsko“ i prateća kletva su – MIT. U tom smislu,  i imajući u vidu razumevanje mita uopšte kao stvarnost koja nadilazi neposrednu, empirijsku stvarnost… Dakle, mit je meta-stvarnost koja nije ni iracionalna ni apstraktna već se odnosi na „nadređenu“, duhovnu stvarnost u odnosu na trivijalno-svakodnevnu. Osim toga, tako shvaćen mit je izraz integralne, kolektivne svesti ljudske zajednice. U tom okviru je sasvim svejedno i nebitno da li je knez Lazar,  fizička persona,  zaista doneo takvu odluku. Sveti Knez Lazar je doneo takvu odluku i ona je prihvaćena i ugrađena u svest naroda,  nesumnjivo i nepokolebljivo. I, to je jedino bitno u toj temi.

Na Vidovdan, 28.6.1989. sam se našao na Kosmetu, na Gazimestanu, s još milion i nešto ljudi. Kao i većina, ukrcan sam u firmin autobus, organizovano i manje-više obavezno. To mi se činilo kao prijatan izlet, neko dešavanje koje je vredelo propratiti, makar i u tom vidu zaostalog oblika socijalističkog organizovanja kolektivnih manifestacija. Kad sam stigao, napustio sam polje Gazimestana ne želeći da gledam odurnog gospodina Pfuj, i zaputio se pešice prema Svetoj Gračanici. Mislim da je bilo petnaestak kilometara i to je bilo dovoljno vremena da se nalazim u velikoj zajednici hodočasnika, vidim njihova lica i slušam njihove reči. Tada sam prvi put osetio i doživeo nešto sasvim drugačije u odnosu na socijalističke masovke i nadolazeće masovne političke mitinge. Oni su prosto-mehaničko okupljanje mase koja nema ni integritet ni svest koja iole nadilazi nivo inteligencije skupa ameba.

Na putovanju od Gazimestana do Gračanice sam se susreo s osećanjem jedne moćne energije,  energije koja je izvirala iz ljudi i prožimala ih. Mada u masi, ti ljudi su imali i svoja lica i svoju volju… nisu bili nežive marionete pod voljom „vođe“… Bili su živi ljudi žive volje u zajednici…

Kasnije sam shvatio da je to Liturgijska Zajednica.

***

Masa DePoS-ovaca ispred Skupštine je na samom početku imala i svoju volju i svoju grčevitu želju da se spasi od preteće senke koja se nad nju nadvila i koja je već divljala po krajištima u Hrvatskoj i Bosni. Isprva,  vođe koje su se obraćale masi sa tribine,  su imali to neko zajedništvo, komunikaciju s ljudima. No, ispostavilo se da je to trajalo koliko i svaka dramska predstava: Par sati predviđenog programa, uvežbane retorike… I, rekli su: „Ne odlazimo dok nam se ne ispune zahtevi!“ I, ljudi su ostali, sedeli, stajali, pili, pušili, govorili… Nadali su se da je bolje stajati nekoliko dana na prijatno osunčanim ulicama i parkovima, nego kasnije trpeti nevolje godinama u jednoj državi kojom je zavladao smutni mrak. No, već u suton je ta masa ljudi s kakvom-takvom zajedničkom voljom i željom počela da se rasipa. Postali su niz grupica, difuzne,  raspadajuće nedoumice. Vrlo brzo je na njih pala memla zbunjujuće izgubljenosti. Vođe na tribini su postali bezidejni i neorganizovani animatori neosmišljene predstave. Počeli su da se za mikrofonom smenjuju bizarni, pijani, zalutali likovi čije reči nisu značile ništa više od trome beogradske zapare.

Sveža jutra bi počela nekom usiljenom nadom i poletom, oko podne probuđenim grupicama raznih vrsta navijača i bukača i sve bi uskoro palo u mučnu letargiju.

Ljudi su bili zbunjeni, vođe su poludele.

Od tog vremena to je postala srpska stvarnost: Ludi i Zbunjeni.

***

Od neprekidne žege i vrlo malo okrepljujućeg sna tog dana, tog trenutka sam mislio da mi je racionalna zaštita svesti popustila i da me neka nekontrolisana sinaptička veza gurnula u kratkotrajnu halucinaciju.

Naime, vođe sa tribine ispred Skupštine su imale dva lica. Jedno, odlučno i odlično, koje je bilo efikasno pred masom javnosti. Drugo, zlurado i pakosno, koje su pokazivali jedni drugima. Svađali su se, rečito ili bez reči, čim bi se našli u zaštićenoj zoni svojih ličnih, ljudskih odnosa… bez TV-a i javnosti. Ustvari, jedino uvo mikrofona ili oko kamere bi ih nateralo da nose ono odlično lice. Nisu se libili da pred ma kolikom grupom ljudi pokazuju ono drugo lice. Tako sam često prisustvovao svađama, u senci tribine ili nekoj polutamnoj, prohladnoj prostoriji. Čak sam smatrao da je to, na svoj način, dobar znak: Ovi ljudi unose svoje emocije i ne mogu da ih obuzdaju: Znači da im je stalo do tog posla…

Jednom,  jedna žena je pljunula jednog čoveka. Za trenutak je nastao tajac. Čovek se obrisao.

Ja sam video da se ženino lice izobličilo, kao u nekom kratkom filmskom flešu poprimilo je odurno bizaran oblik, oblik zla.

Moj razum se potrudio da me ubedi da je to posledica moje zamorene svesti i ja sam to zaboravio.

Mnogo kasnije sam saznao da je to jedan od načina da se prenese vampirska infekcija.

***

Na Studentskom Protestu, među stalnim i povremenim učesnicima, onima sa idejom i onima koji su dolazili iz znatiželje, kao na neku žurku, je vladala mnogo zdravija atmosfera. Mladost jednostavno poseduje neku energiju koja neodoljivo savlađuje i negativnu učmalost i smornu patetiku.

Moje omiljeno mesto je bilo na tribinama u amfiteatru, koje su počinjale obično, mada nije bilo obavezno pravilo, u predvečerje i trajale do kasno u noć sa raznim predavačima i diskutantima. Bila je to veoma živa gimnastika za jezike i uši. Ponešto od te aktivnosti bi bilo zabeleženo i u mozgu.

Zanimljivo da mi je posle mnogo godina u pamćenju ostalo samo par rečenica koje je izgovorio arhitekta Peđa Ristić. (Jedno od retkih dešavanja kojima je prisustvovala i Lina. Mada po mentalnom karakteru Peđa nije bio sfera u kojoj je Lina funkcionisala, ona ga je veoma uvažavala.) Rekao je: „Imajte u vidu da su svi, ili bar najveći broj vaših profesora i ovih političara, obrazovani u socijalističkom duhu i da oni ne mogu, makar to i iskreno želeli, da vas povedu u stvarne promene.“ I, rekao je: „Niko ne može da sruši Svete Arhanđele… Oni su na nebu!“

Još jedno obeležje mladosti je da lako prepoznaje folirante i licemere i da je netrpeljiva prema „autoritetima“.

Ja sam sam dosta očekivao od Vukovog dolaska. Očekivao sam, bez mnogo racionalnih razloga,  neku simbiozu, neko prožimanje između DePoS-a i Protesta. No, od početka do kraja, odnosi su ostali samo trpeljivi i prećutno nipodaštavajući.

Još od ulaza, Vukovi šuraci i obezbeđenje su naprosto razbacali i pregazili grupu za svečan doček. S mnogo metala ispod mišica i sakoa (po onoj vrućini) su nas odlučno i smrknuto rasturili praveći zonu nedodirljivosti oko Vuka. (Sledeći pištolj koji se našao pred studentima je bio onaj Vojin ispred Republičke Skupštine.)

U toj zoni nedodirljivosti Vuk je ostao tokom cele tribine. Hladna i odbojna atmosfera je na kraju završena prigušenim ali očitim izviždavanjem.

S druge strane, mada ograničen svojom doktrinom, često prekidan ismevanjem ili negodovanjem, iskreni general Mirković je na kraju ispraćen iskrenim aplauzom. Bilo je to priznanje za iskrenost i poštenje,  makar se i ne slagali s njim.

Bio je tu i jedan momak, student, jedan i usamljen u svojim uverenjima i diskusijama. Bio je ubeđeni komunista, i sa žarom dostojnim onih iskrenih komunista između dva velika rata, je branio svoja uverenja. Potpuno sam u masi drugih, svojih vršnjaka i kolega, potpuno sam u svojim ubeđenjima i govorima, od početka do kraja je predano bio prisutan i stojički trpeo dobacivanja i omalovažavanja, nekad čak i gruba. Vremenom je stekao poštovanje. Nikoga nije ubedio u svoje mišljenje, ali je stavom i nesumnjivom hrabrošću postao „poštovani, časni neprijatelj“.

Noć bi prolazila u uzbudljivim razgovorima, raznim dešavanjima, ponešto zabave i muzike… Atmosfera se ustalila, nekako postala domaćinsko-komšijska. Mnogo novih poznanika, neki likovi koje nisam poznavao ali ih sretao dovoljno često da počnem da im se javljam na uzgredan pozdrav… Već smo stekli neke navke i rutine: znalo se koga gde možeš da nađeš, šta će neko da priča, ko šta užina, da se primeti nova frizura na kolegenici, pohvali nova majca… Često sam ostajao da prespavam u nekoj od učionica na Filozofskom. Ustvari sam tek svaki drugi-treći dan odlazio do kuće da se okupam i presvučem, da ćaletu uzbuđeno pričam o novim događajima dok on odsutno klima glavom i branim se od gomila hrane kojim me zasipala keva… Linu sam skoro zanemario. Video bih je, uzgred bi se ljubili, ona bi ponekad po par sati, koje bi ugrabila od svojih obaveza i upornog rada u započetoj karijeri, provodila uz mene na Filozofskom, često i upadljivo me grleći kako bi potencijalnim grabljivicama u okolini poslala poruku o vlasništvu.

***

Pomalo sam već sumnjao ali je, ipak, posle svake noći dolazilo jutro.

Jednog jutra sam se probudio na ćebetu na podu učionice, s jaknom ispod glave i lepom plavom glavom kolegenice na svom ramenu, koja se tu smestila tokom noći. Nisam hteo da se mrdam da je ne bih probudio i gledao sam kako se senke na prozoru gube pod prvim zracima nove svetlosti novog jutra. Disala je mirno.

Mislio sam na Linu, mislio na retka jutra koja smo dočekivali u zajedničkom snu, mislio kako diše i kako se sneno uvija, priljubljuje uz mene i brzo beži iz sna da bismo što pre bili zajedno u još jednom danu. Toliko mi je nedostajala, toliko mi je bila potrebna!

Ustao sam polako a kolegenica je produžila da spava mirno i duboko, skoro bez pokreta.

Ustao sam i izašao u sveže letnje jutro. Šetao sam zamišljen, preplavljen osećanjima i mislima, šetao sam po još pustoj ulici i trgu, slušao ptice kako čavrljaju pre no što ih uguše buka i vreva…

-Jebete li tamo nešto!…

Žika Filozof mi je prilazio s leđa iz pravca Rektorata. Koliko god mi je bio drag, njegova cinična i propala pojava mi nije bila potrebna u ovo nevino i osetljivo jutro.

-’68. smo se tucali k’o zečevi. Jednog dana sam ujutru jebao servirku u Tri kostura, u sred dana sam kresnuo stojećki, odzada kolegenicu u hodniku, uveče mi je popušila jedna, danas je poznata funkcionerka… Ove naše, domaće, u to vreme nisu htele da rade pušenje ni za živu glavu, a ona je bila iz bogate porodice i to je navežbala negde u inostranstvu i mnogo je to volela da radi… Meni je to bilo prvi put i bilo mi je neverovatno i tada sam najviše zavoleo Zapad… Što ti je civilizacijski napredak! Sada i ovde svaka klinka to uradi na brzaka i proguta da si ne bi pokvarila garderobu a karmin očas popravi…

-Nego… šta ima novo…

Bio je još propaliji i ciničniji, ako je to uopšte moguće za takvog lika. Gledao sam ga skoro s mržnjom.

Onda sam sa zaprepašćenjem u njegovim očima video tugu i umor. U njegovim narkomanskim očima one su bile toliko duboke, zjapile su kao taman i neproziran ponor.

Nestalo je mržnje, gledao sam ga sa zaprepašćenjem i saosećanjem… Kao da sam prvi put video Žiku, nekog Žiku koji je nestao pre mnogo godina da bi umesto njega živeo i patio po svetu neki drugi, prisiljeni Žika.

-Šta je, Žiko! Šta se dešava…

-Bio sam na Brankovom mestu… celu noć… Gledao sam mesto na kome se razbilo telo jednog časnog starca, pijanog i uplašenog… Često sam tamo odlazio i pitao se kome je smetalo to već nemoćno i bezopasno biće sa čistim, prostodušnim i preplašenim srcem koje je samo čeznulo za onim brdom sa koga je trebalo da dohvati veliki i svetli mesec… Ali, valjda je stigao do svog svemoćnog deda da ga uteši i sačuva… Pitao sam se i pitao: kome i kako je mogao da smeta, kome je bio opasan… Video je zle ljude i mrak koji dolazi, ali nikome ništa nije mogao nažao… nije ni hteo… Ja, Žika Filozof, “veliki um sa Senjaka” nisam mogao ni blizu da priđem tom srcu, ni da dotaknem misao…

Nisam (još) shvatao o kom Branku i mestu priča.

-Ja, Žika Filozof, “veliki um sa Senjaka”, ja sam na isto mesto poslao jadnog Stojimira… Predao ga u ruke zlih ljudi iz mraka…

-“Veliki um” je shvatio: imao sam um, a nisam imao srce i ništa nisam shvatio…

Pred mojim zbunjenim pogledom Žika je već odlazio u pravcu Kalemegdana i sa strahom i mržnjom gledao u mračne, podzemne reke zla…

Onda se vratio, kao da je na trenutak ponovo postao Žika koga sam poznavao.

-I, koj kurac se ovde šetkate po ulicama sa poštenim svetom! Samo ste smešni! Idite na Dedinje – TAMO IM JE LEGLO! – šaptao je kao da reži.

Opet je počeo da odlazi, pa se okrenuo i s nekavim osmehom mi doviknuo:

-Ne znaš i nećeš da veruješ… Zovem se Živojin Mišić… Da ne poveruješ!

…Otišao je i smejao se glasno i prodorno kao… kao oslobođeni čovek…

Ko je Branko i ko je Stojimir i šta je mesto… nisam još shvatao…

Nisam verovao da će to biti prihvaćeno, ali posle samo par sekundi El Komandante je odobrio:

IDEMO NA DEDINJE!

Bilo je nekako svečano i skoro tiho. Masa ljudi u neredu i vrevi i galami, sa nejasnim mislima i nadama, ispraćena razbacanim grupicama Deposovaca sa trga ispred Skupštine i hiljadama specijalaca ispred Televizije je polazila u, ipak, na neki način svečanoj atmosferi putem Velikog Miloša ka Dedinju.

Sa Deposovog razglasa su treštale pesme.

-E, vala, dosta mi je i “Marširala Kralja Petra garda” i “Giv peace the chance”… Moram da pobegnem i od jednih i od drugih! – govorili su u koloni.

Najveća kolona u istoriji Beograda se kretala ka Dedinju. Iz ulica su pristizale pritoke. Čelo kolone se nalazilo na Mostaru dok je začelje još bilo kod Londona.

Na Senjaku je grupa ljudi stajala sa parolom: ČEKAMO VAS JOŠ OD ’45.!

Čudno, nekako se od početka do kraja Protesta ’92. održalo neko stanje da NIKO JEDAN nije postao ni glasnogovornik ni predvodnik niti naredbodavac masi, bila to kolona ili neki skup. Još čudnije, nikad se nije desio neki incident, neka zbrka zbog tog “nedostatka”.

Naravno, postojao je Štab, postojali su predstavnici na medijskim i sličnim dešavanjima, postojali su ljudi koji su predvodili kolone, koji su donosili odluke o nekim novim akcijama… Postojali su ali ni u jednom trenutku nisu postali neka vrsta službene ili neslužbene “institucije”. El Komandante i njemu bliski su uglavnom sedeli i već nešto radili u polumraku Rektorata i nisu se previše petljali u svakodnevna dešavanja. Nekako se uspelo da masa ideja, predloga, dešavanja i njihovo sprovođenje počnu, prođu neku vrstu spontane aklamacije i zaborave se ili se dese. (Naravno, često se dešavalo da neki drugačije odeveni tipovi, s drugačijim licima, dođu, nešto galame ili rade i nestanu. Videli smo i znali da su neki iz Deposovske organizacije, da su neki iz nekog Udbinog klona… Ali, naprosto je bolelo koliko su odudarali od okoline u kojoj su se našli i nikako nisu uspevali da ozbiljno preuzmu kontrolu nad Protestom. Valjda nisu uspevali da se za nešto zakače u uslovima difuzne organizacije i slabe hijerahije.)

Naravno da potpuna spontanost ne bi mogla da se održi i da je planiranje i “komandovanje” unosilo red i da je povremeno dolazilo do nesporazuma i negodovanja ali je Protest u najvećoj meri uspeo da se održi i sačuva u nekim granicama prirodne demokratičnosti i slobode izbora. U tom pretežno ustaljenom toku je bilo i manjih potresa i talasanja, ali čak i bitno drugačije ideje i postupci su se bez ozbiljnih posledica uklapali u opšteprihvaćenu ideju. Da li je u osnovi održivosti tog sistema bila neka intelektualna i voljna visina i usklađenost učesnika (mladi, pametni, slobodni…), po čemu se Protest razlikovao od Deposovske disperzione, neoraginizovane i “gluplje” gomile ljudi, pa je Protest bio i ostao ideja koja je okupila i sačuvala slobodno udružene ljude umesto da postane efemerna masa, što je postao Depos…

…Ili je sve trajalo dovoljno kratko da se ne obrazuje okoštala hijerarhija i “revolucija počne da jede svoju decu”…

…Ili je od svega, na kraju, ostala samo jedna “velika i uzbudljiva žurka” posle koje je ostao mamurluk i nejasno osećanje krivice…

Jer, uprkos svemu, Depos je imao neke vidljive, političke rezultate… Dobili su obećanje novih izbora, neki biciklista je namestio lanac i dobio ličnu fabriku lekova, uz vladu u kojoj je sedelo najviše predstavnika demokratske grupacije koja uopšte nije učestvovala na radnoj akciji koja se tog leta izvodila po ulicama i trgovima Beograda i Dobrica se našao na mestu koje mu je ozbiljno smetalo u bavljenju voćarstvom.

Protest nije dobio ništa!

Da li…

Protest je dobio mlade i pametne ljude bogatije za neko pravo životno iskustvo…

Licemeri su se obogatili.

Oni iskreni i pošteni su bili rezignirani.

Oni najpametniji su otišli u Beli Svet.

Svet je išao svojim tokom.

Ipak, stvoren je izvor bistrije i zdravije vode. Stvoren i ostao, mada slab da stvori reku, ali nepomućen.

Neko će se, nekad, sa tog izvora zadojiti.

Kako smo se približavali zelenilu Topčiderske šume sve više se plavilo od policajaca-specijalaca. U krugu Zvezde plavetnilo je postalo zid. Rekli su nam da Mira i Sloba nisu kod kuće i da nemaju kafu za sve nas. Nekako, bez mnogo priče, posle  par minuta, smotali smo volan krajnje levo, okrenuli na kružnom toku i produžili desnom stranom ulice u pravcu iz koga smo došli. Usput smo satima sretali sopstvenu kolonu koja je i dalje išla u početnom pravcu i pričali i pričali u susretu sa samim sobom i uredno se kretali sami pored sebe.

Grupa građana sa Senjaka je jo uvek stajala i držala parolu na kojoj je sada pisalo:

JOŠ VAS ČEKAMO!

Izgurali smo svoj kamen do vrha brda…

NIJE TO TAJ KAMEN, SIZIFE!

Ali, nekako smo osećali da smo uradili važnu stvar, da smo probili neku mentalnu barijeru, da smo pobedili neki strah, da je to bio samo unutrašnji strah od tigra od papira, da spolja to nije ništa strašno i bili smo uzbuđeni i jedva čekali da sve to ponovimo.

Kao kad se izgubi nevinost.

Opet smo otišli, još brojniji, još nasmejaniji. Na Zvezdi smo se uredno okrenuli, razmenili nešto reči sa brojnijim i plavljim zidom specijalaca koji nam je prečio ulaz u dublje delove zelene, sumračno vlažne šume.

I dalje smo bili zadovoljni, pomalo promenjeni od utiska da smo ušli u neki svet odraslih, da smo deo nečeg od čega smo strepeli a sada već sa nekom ljupko-naivnom ozbiljnošću donosimo važne odluke i iskusno… nešto radimo…

Trećeg dana smo se na Zvezdi uredno okretali, već poznavali neke likove u plavom zidu specijalaca i kao da smo se već ustalili u nekom ozbiljnom poslu… i nešto radimo…

Čelo kolone je uredno i iskusno već završilo polukružno okretanje i vraćalo se poznatim putem kada je iz dela kolone koji je još pristizao izašla jedna devojka, rasna, zgodna, odlučna, stala u sred kruga Zvezde i glasno, jasno, upečatljivo progovorila:

-Šta je… Šta je opet… E! Neću više da se šetam i držim za ruke! Hoću da nešto radim!

Nije vikala, nije bila razdražljiva… Nije vikala. Stajala je, samosvesna, putena i moćna kao tiha, duboka reka, kao boginja Nike. Stajala je, uspravna, blago raširenih ruku, blago raširenih nogu i kao da je poručivala “Evo me! Voljna i spremna! Šta se čeka!”

Nije vikala a lepo se čula od Zvezde do kraja kolone kod Londona.

Čelo kolone je zastalo u nedoumici, oni koji su pristizali nisu znali šta se dešava i gurali su one ispred sebe i već je počela da se pravi gužva i zbrka. Plavi zid specijalaca se uzmuvao i stisnuo mnogo čvršće.

Raščistilo se to relativno brzo. Osećanje prevarenosti se pretvorilo u ljutnju: Nismo izgubili nevinost.

Samo smo petingovali.

Mislim da niko nije doneo neku posebnu odluku. Mislim da je ona ljutnja prešla u zdravu odlučnost da se to ipak uradi. Sutra.

Nečujan, nemušt šapat je prošao kroz i pokrio Beograd. Nešto će da se desi.

Došla je i moja Lina s nekoliko drugarica. Ostala je u koloni s njima. Ja sam, kao obezbeđenje i, ustvari, večito neprilagođen individualac, išao blizu Line i kolone, ali izdvojen.

Uzbuđenje je bilo gušće od beogradske letnje žege.

Sutradan kolona nije napravila polukružno kretanje. Krenula je pravo u Užičku, pravo u srce sumračne, vlažne šume.

Prvi red plavog zida specijalaca je pukao kao ništa. Rasturili su se kao da ih nikad nije ni bilo i kolona je nagrnula brzinom koja je od kolone stvorila već nekontrolisanu gomilu. Činilo se da je put otvoren…

Zaista me zaprepasilo i zadivilo kojom brzinom se iz šume nevidljivo brzo i efikasno pojavio i postavio nov i mnogo moćniji zid specijalaca, pravi kordon. Ispred njih je stao, odlučan, krupan, ozbiljan, neuplašen brka, njihov zapovednik, i rekao da ne možemo dalje.

Pomalo u neredu, ali ipak na vreme su se i naše vođe našle pored njega i u neprijatno bliskom rastojanju između zida specijalaca i reke studenata, počeli pregovore.

Posle početnog proboja, situacija se smirila i skoro da je otpočeo miran i šaljiv razgovor.

Reka kolone se izdaleka valjala i počela da pritiska zastalo čelo ispred kondoma specijalaca. Ako su u početku i mogli da zadovolje svoju znatiželju i saznaju šta se dešava, iako se od usta do uha prenosila objašnjenja i opisi, bilo je sve teže da se takav sistem održi. Ljudi su dolazili i dolazili, pokušavali da vide i čuju šta se dešava, gužva je postala gomila u zbijenoj masi i pritisak se povećavao. Mnogi su pokušavali da se izokola probiju kroz šumu iz koje su nepretano iznicale nove i nove snage specijalnog kondoma. Već su uzvici, poneka dreka, poneki vrisak počeli da iz šume dopiru do grupe koja je pregovarala i već se nije čulo šta govore.

Pritisak reke koje je nadolazila je rastao, već je teško mogao da se zadrži, iz pozadine su počinjali da tutnje zvuci panike.

Prazno ostrvo za pregovore je postajalo sve tesnije i napetije…

-Ne, ne…! Ne možete na kafu… Otkud ja znam šta sve imate sakriveno i šta možete da uradite! – govorio je krupni, već zabrinuti brka povlačeći se nesvesno.

-Ma, šta možemo da imamo kad smo samo u majcama! Evo, i njih ćemo da skinemo!

Skinuli smo nekoliko majci, muški torzo bez odeće koji je u drevnim bitkama služio da pokaže izazov i neustrašivost i zaplaši protivnika…

I ja sam skinuo svoju majcu i u blizini u gomili Lina je bacila pogled na mene, sinulo joj je u očima i skinula je svoju majcu i počela da je vrti kao zastavu. Sevnule su njene grudi i dok sam ja zaprepašćen pokušavao da prodišem, već je gomila majci lepršala ispred gomile i sve više devojaka se skidalo, vikalo i vrištalo i gole ženske grudi su osvajale slobodu u sumračnoj šumi.

Te grudi, drevni simbol tajne rađanja i snage života su tražile slobodu!

Pred masom golih ženskih grudi nepokolebljivi brka je nevidljivo nestao, kondom policajaca je zadrhtao i pokolebao se. Snaga reke studenata je nagrnula i nastao je haos.

Te večeri je bilo veče za Ozbiljo Zaljubljne Osobe Nedeljom i Lina i ja smo bili u mojoj vreloj i razbacanoj sobi. Te večeri i noći ništa nismo videli ni čuli. Vodili smo ljubav kao nikad, gluvi i slepi, sasvim sastavljeni samo od osećanja i dodira.

Kad sam se probudio pod prvim jutarnjim svetlom, Lina me gledala zanosno zadivljenim očima, punim sjaja i želje.

Probudio sam se i uronio u nju, zaronio u dubine svetla i sjaja.

***

“Predozirao se…”

“Bio je dobar čovek…”

Da li umiru samo dobri ljudi ili im smrt naknadno pribavi tu osobinu koju, sudeći po bližnjima koji ih ispraćaju, ranije nisu imali, ili su sahrane parada licemerja… Teško da je Žika Filozof bio “dobar čovek” ili da su to mislili o njemu…

Kada sam čuo da je mrtav, bio sam ljut. Nisam shvatao zašto i zbog čega sam bio ljut, ali – tako sam osećao i bio sam zaista ljut. Pomalo sam drhtao od ljutnje.

Na sahrani je bilo i malo i mnogo ljudi. Mnogo sam ih video, malo ih je bilo oko rake, ali – kao da su svi bili samo u prolazu, usput svratili…

Marija Ternokof je došla iz Njujorka. Stajala je vrlo blizu kovčega, blizu nadgrobnog krsta. Lice joj je bilo belo i ledeno, okamenjeno, kao da ni oči nisu micale. Suze su bile iza tog lica, sve skrivene, nabujale, pritiskale su iznutra masku od lica i do bola ga nadimale. Bol i bes. Ja sam bio ljut, ona je bila besna.

Lina je prišla do nje i držala je za ruku.

Pojavio se Neki Kiza. Nije bio nasmešen, bio je prigodno tronut, ali valjda se njegovo lice tokom godina nošenja “prijatnog osmeha” tako obrazovalo i naprosto je delovao neprijatno. Iznenadilo me što mi je prišao, stegao ruku i izjavio saučešće. Pomislio sam da je jednostavno “bio neobavešten” i da me pomešao s “ožalošćenom porodicom”. Ja sam za njega znao, toliko sam ga viđao, ali nikad nismo bili formalno upoznati. No, i on je znao za mene. Obratio mi se po imenu i govorio suvisle rečenice. Rekao mi je da se obavezno javim kod njega, “tu i tu je naša kancelarija” i sve to. Na kraju je, posle nekoliko minuta primerenog prisustva nestao.

Kad su kovčeg sa Žikinim telom spustili u raku, pažnju mi je privukla limuzina sa tamnim staklima na obližnjoj stazi. Odlazila je a ja sam u trenutku shvatio da je u njoj bio Udbin Mag i da se Žika nije “predozirao”.

Žika je bio ubijen.

Kao i Branko, kao i Stojko…

U trenutku kada je limuzina nestala iz vidokruga, Marija se odjednom slomila i pala kao visoko, ponosno drvo. Pala je na kolena na zemlju iz rake i suze su probile iz nje… Dugo, dugo je samo tišina, zaglušujuća tišina izbijala iz nje… Dugo, a onda se iz velike dubine probio krik, kao udar, kao eksplozija zvučnog zida… Sve se zatreslo kao od udarca ogromne ruke.

Sklonila je ljude koji su se našli oko nje, očistila zemlju sa sebe, uhvatila Linu pod ruku i otišla ne osvrnuvši se ni jednom.

Zakopali smo Žiku.

Na daći, Marija i Lina su bile izdvojene i pričale su. Opet su izgledale uobičajeno normalno. Ja sam stajao usamljen s čašom pića i krišom ih gledao.

Uz neprekidnu priču, Lina je jednom, preko ramena pogledala u mene, a Marijin pogled se nastavio na Linin i neki govor se začuo u meni. Neki govor, ne moj, sam čuo u meni i ništa, ni reč nisam razumeo, ali sam osećao da sam pred velikom tajnom. Pred nečim što nisam razumeo ali sam osećao da je to ogromno, veličanstveno i strahopoštovano.

Život se nastavljao.

***

Oduvek sam voleo leto. Svetlost, toplota, sloboda, lakoća življenja…

Ovo leto prvo nije bilo takvo.

Nisam više bio đak ni student. Bio sam zaposlen, imao sam ozbiljnu i ambicioznu devojku, država je bila uzdrmana, društvo na početku bede i neočekivanih i teško shvatljivih promena. Problemi su se gomilali oko mene i ja sam se sve teže snalazio u tom haosu.

Lina je bila na par meseci od puta u svoju budućnost i iz sve snage i sveg srca se trudila da me povuče za sobom.

Ja sam bio prilično obamro. Sve češće sam Linu varao sa Rajkom Šljivović i sve više se zaklanjao od sveta i života iza blagog cinizma i vedrog samoponižavanja. Nisam imao pojma gde se nalazim i kuda idem i tu mi je bilo udobno.

Kada sam Lini pomenuo da me Neki Kiza pozvao da se javim “tu-i-tu”, više s namerom da joj ispričam neobičnost susreta, ona se s toliko žara uhvatila za to i nije se smirila dok me nije pristojno obukla i ispratila “tamo”.

Sedeo sam ukočeno u stolici u prijatnoj, moderno i ukusno uređenoj prostoriji kroz koju su neprekidno, u stalnoj žurbi, prolazila mnoga prijatna i pristojna lica, svi uz osmeh i brze, elokventne rečenice. Čekao sam da me Neki Kiza primi na razgovor.

-Savanoviću, baš mi je drago da se najzad vidimo. Potrebni su nam takvi ljudi! Sanja, – obratio se jednoj od sekretarica koja je u blizini stajala – … porazgovaraj sa Savom, uputi ga, uzmi podatke, naći ćemo nešto za njega… Izvini, Savo, moram hitno… Videćemo se, potrebni su nam ljudi kao što si ti! Žurim, popij nešto, vidimo se uskoro…

Neki Kiza je otišao poput brzog, prijatnog letnjeg vihora. Preuzela me Sanja, pričala sa mnom, za nekoliko minuta učinila da se osećam ne samo prijatno nego i poneseno, sam sebe nisam mogao da prepoznam koliko sam bio pametan i koliko Sanja sve to razume i koliko je zadivljena.

Izašao sam u neverovatno prijatan dan miholjskog leta u Beogradu i odjednom mi je sve bilo i lepo i jasno. Shvatio sam da mi je celog života bila potrebna ovakva šansa, ovakvo okruženje, ovakvi ljudi… I inače visok, porastao sam još više, osetio neku neodoljivu energiju. Kad sam došao kod Line koja me čekala, naprosto sam sijao, a ona se, ozarena, privila uz mene, sva otopila, gledala i slušala sjajnim, spokojnim očima. Dok sam joj pričao, utopila se u mene, kako odavno nije, kao kada smo tek počinjali vezu i ona se “krila” u mom naručju, zaštićena i zadovoljna.

Kada sam stigao kući, dočekala me mučna tišina. Ćale i Keva su, retko se to dešavalo među njima, nešto raspravljali. U domu su ostali u vazduhu napetost i prejake reči. Sve je bilo isto, slično kao i svakog drugog dana. Ali, ili je Ćale predugo čitao novine, ili je Keva prejako lupala suđem u kujni, ili ručak nije bio lepo začinjen… Nešto nije bilo kako valja.

No, nisam dao da me to omete.

Uskoro sam počeo redovno da odlazim na “ono” mesto, jako brzo se uklopio među sve one  mlade, pametne, sposobne ljude, (kakav sam i sam bio), da razgovaramo, da se s poštovanjem ubeđujemo i raspravljamo ili s mnogo energije i bez odmora sprovodimo akcije, postvarujemo ideje…

Čak pomalo sa stidom, u svakom slučaju s čuđenjem “kako sam mogao da budem takav” sam se sećao i Protesta i Deposa, još gore, pijanih, euforičnih tirada po kafanama i neurednim stanovima. Ljudi na poslu, u okolini uopšte, su počeli da se prema meni odnose s poštovanjem, mnogi su počeli da mi se obraćaju sa “vi” dok sam ja, blagonaklono, ostajao na “ti”…

S Linom smo izlazili na fensi mesta i koktele u mojoj organizaciji, uvek lepo obučeni, uvek nasmejani i samozadovoljni. Kada bih je video koliko se umirila i uspokojila, kada bi zaspala pored mene, mirna i zaštićena, ponekad bih razmišljao koliko je trpela, mučila se dok sam bio… Ne znam… Izgubljen i… Izgubljen! Nikad više neću da joj to priredim!

Toliko sam je voleo, sve i sasvim!

Jedne večeri pred ulazom u Klub moje organizacije, s novim prijateljima, naišao je onaj moj stari prijatelj, onaj s kojim sam se zarakijao kada je trebalo da uđem u kanadsku ambasadu. Bio je pijan, teturao se, i ja sam upravo hteo da se neprimećeno izmaknem kada me video i počeo nešto da trabunja. Bilo mi je neprijatno, on se malo osvestio videvši me s tim, novim društvom…

-A… – rekao je. – Izvin’te, je l’ imaš cigaru…

Dao sam mu celu paklicu i brzo ušao u Klub.

Par (ne više!) ukusnih, kratkih pića, opušten razgovor pun dosetki i internih šala i brzo sam zaboravio bivšeg, starog prijatelja… Kako je samo tako propao!

U domu, kod ćaleta i keve, je bilo sve više napete atmosfere…

Lina i ja… vodili smo ljubav, mada mi se činilo malo… prazno. Ipak, bili smo srećni i ja sam voleo da je gledam takvu.

Koliko god mi je u početku “novi život” krenuo lako, ubrzo sam počeo da nailazim na probleme. Prvi je bio – odeća.

Koliko god da je po mom, znači – laičkom, utisku svo to društvo izgledalo “normalno” obučeno i naizgled se nije nešto posebno izdvajalo od opšte okoline, čak je delovalo opušteno, ispostavilo se da iza te “spontanosti” stoje godine iskustva i dani priprema. Lina i ja smo se oduvek zaista nosili sasvim običnu odeću. Bilo je važno da bude udobna a neke sitne i povremene trendove i pravila mode smo relativno lako pratili. Ni ona ni ja nismo bili iz bogatih porodica i nikad nam nisu bile dostupne odevne ekskluzivnosti. Nismo ih ni želeli, niti je naše vreme, školsko, studentsko, rokersko, odobravalo bilo kakve “elitističnosti”. U socijalističkom društvu prilično izjednačenih uslova “elitističnost” je čak bila prokažena. Rokerski svet, kome smo pripadali je tako nešto do kraja prezirao. Bilo kakav “ispad” u odevanju je značio da se neko – “Nosi se u…!” U godinama kada je taj socijalistički duh nestajao i kada su počele da se izdvajaju “elitne grupe”, njihovo odevanje, odevanje folk-pevačica ili “dizelaša” ili takvih, sličnih, mentalno uskraćenih… je bilo parada neukusa i kiča i tome niko normalan ne bi želeo da pripada.

Uglavnom, s odevanjem nikad nismo imali nekih problema i sve se svodilo na “baš mi se sviđa ova majca” i “baš volim da nosim ove farmerke”. (Imali smo svoje “elegantne” varijante za posebne ili svečane izlaske i – to je bilo sve.) E, sad je u vezi s mojom novom okolinom i društvom to postalo izvestan problem. Trebalo je uklopiti se u nešto što je delovalo opušteno, prirodno u svojoj okolini i u isto vreme jasno slalo znak da se od te okoline, one obične, “pučke” veoma razlikuješ. Da nije bilo Line, ja se u tome nikad ne bih snašao.

Doduše, koliko god sam hteo da se potrudim, nikad nisam mogao da se prilagodim pravilima za – obuću. I Lina i ja smo oduvek nosili nešto što je udobno, kvalitetno i pomalo iskazuje tvoju ličnost. Moje cipele i moje patike su bile – moje cipele i moje patike! Morale su da se vole s mojim stopalima! Za obuću nikad nisam žalio para, ali uz ostale osobine moda ima i tu da je po pravilu neudobna. (Verovatno zato što na taj način prinuđuje da stalno imate neki napet i nervozno-ciničan stav, koji je konstanta u neprekidnim modnim varijacijama!) Za moju kolaboraciju s modom je tu stavljena “crvena linija”. Lina se bez premišljanja s tim složila i to je bilo dovoljno da s ponosom i indignacijom odbijam prekorno-zlonamerne poglede na moju temeljnu postavku u vezi sa zemljom.

Nisam mogao ni hteo da “hodam u tuđim cipelama”!

Kako je imala značajno iskustvo u praćenju trendova i sjajno estetičko oko arhitekte, ja sam u svojoj novoj okolini uskoro čak postao hvale vredan “nosilac odeće”. Doduše, donelo je to izvesne teškoće u finansijama, ali Lina je umela da nađe i jeftinije i u isto vreme lepše modele… Bila je, jednostavno, pametnija od većine ljudi! I – lepša!

Njen izgled simpatične gimnazijalke i jednostavne studentkinje se sada promenio u izgled zrele, snažne, samosvesne mlade žene. Bila je od onih žena koje s godinama postaju sve lepše. U njenoj lepoti je bilo ono “nešto” što većina nikad i ni na koji način ne može da ima: njena lepota je izvirala iz nje same…

(Naravno da sam ponekad strepeo zbog toga. Jednostavno, privlačila je poglede i interesovanja muškaraca… No, uz svu svoju lepotu imala je i onaj “ogrtač” koji i golu ženu može da zaštiti od neželjenih nasrtaja: ogrtač vrline!)

Pa,… nisam ni ja bio za bacanje… A, Lina je to znala da ceni i – čuva…

Pošto je povremeno dolazila u Organizaciju ili Klub, “snimila” je potencijalne “opasnosti” i, naravno, potudila se da te “opasnosti” pažljivo ali i energično preda mnom opanjka i ocrni. Ja bih to, sa zadovoljstvom, primetio i “smanjio doživljaj” s tim “metama”. (Takođe – naravno! – Lina je baš s njima razvijala “najbliže i najprisnije” odnose.)

Drugi problem mi je bio mnogo teži: Govor!

Trebalo je da naučim njihov govor.

Veština govorenja, uz moje obrazovanje, mi nije nikad bila slaba strana. No, ispostavilo se da upravo to može da mi “ovde” bude problem.

Trebalo je savladati reči i fraze koje su, kao i odeća, bile neke oznake pripadnosti “tom” društvu i izdvojenosti od “onih” drugih. Primetio sam da to mnogo lakše ide onima koji nemaju mnogo svog mišljenja. Oni su bez ikakvih problema “upijali” izraze koje su koristili šefovi i nadređeni, a taj stil je bilo naprosto neophodno pratiti. Njihovi mozgovi su se automatski brisali i upisivali nove sadržaje, zavisno od trenda i promena nadređeno-šefovske situacije. Ti, meki mozgovi, “soft-brains” su bili izvanredna podloga za uspeh i karijeru. Moj “hard-brain”, godinama građen na književnosti, filozofiji… i, što je najgore, sopstvenom promišljanju, zaključivanju… je, nažalost, odbacivao sve glupo-moronske uljeze, pravio selekciju i onemogućavao mi lakši i udobniji opstanak u tom društvu. (Naravno, sva društva, sve organizacije imaju tendenciju da razvijaju “svoj govor”. Odavno sam znao da na sastanku FakOdb SeKaJu pričam na jedan način i da među društvom s pivom ispred dragstora ne smem ni da mislim tako. Nažalost (opet!) meni je “dragstor-govor” bio mnogo draži i prirodniji i partijsko društvo bi, pre ili kasnije, osetilo da nisam baš njihov. Nažalost (i opet!), što je neko društvo strože hijerarhijski organizovano, govor mu postaje sve siromašniji a sadržaj tog govora bezvredniji. Hijerarhijska društva počinju da se oslanjaju na samo jedan ili nekoliko mozgova-mišljenja i vremenom atrofiraju do gluposti. (Vojska ili policija, recimo… U uslovima neprikosnovene hijerarhije govor se svodi na rudimentarna značenja, a taj govor uskoro i samo mišljenje svede na minimum. I, nije više ni stvar u tome da li je onaj “glavni” i da li je vrh hijerarhijske piramide pametan ili ne. Ako ima taj “ekskluzivitet mišljenja”, bez obzira na lični kvalitet i on sam uskoro bude sveden na rudiment, minimum… ispraznost i glupost! Matematički rečeno: proizvod “strogosti hijerarhije” i “kvaliteta mišljenja” je = const.) Čak i vrlo pametni ljudi u uslovima kada im se svi dive i podređuju, vremenom posustanu pod pritiskom ulagivanja i divljenja i postanu sujetno prazni i glupi. Jedino usamljeni mislioci, izvan svake hijerarhije i organizacije, mogu da zadrže svoju samosvojnost i punoću misli.

Muke sam mučio da se uklopim u taj sistem. Isto kao i u vreme socijalističkog jednopartizma i jednoumlja, a to je, za mene, bio jedan od najvećih razloga za pobunu. Počeo sam od pobune protiv jednoumlja i uspešno završio u istom!

Ali, trudio sam se! Život mi je postao lakši i jednostavniji, video sam da je Lina mnogo zadovoljnija i trudio sam se da se prilagodim, da se utopim u osrednjost i mediokritetstvo… Mislio sam, kad prođe kriza adaptacije i kad se prilagodim, biće mnogo lakše. I dalje sam primećivao tiha negodovanja i okrenute poglede, naročito kada bih govorio. Trudio sam se da što manje govorim, da se više smeškam i pametno ćutim… I, išlo mi je prilično dobro.

Uspevao sam, nekako, da kontrolišem gene svog čukundede, Save Savanovića.

Primetio sam da mnogo manje razmišljam kada radim neke praktične stvari, neke akcije, i prilježno sam se prihvatio toga. Izabrao sam onu najjednostavniju a trivijano najvidljiviju: lepljenje plakata.

Naravno, već sam imao neki značaj u Organizaciji i nisam sam lepio plakate. Za to sam dobijao momke sa malo para i više snage, neke iz Organizacije, neke preko nekih Agencija*, što se ranije zvalo “omladinske zadruge”. Većina njih je bila tu da jednostavno zaradi neku paru. Neki su bili ambiciozniji.

Jedan od njih mi je bio – naročito odvratan. Momak, neprirodno koščat, s teškoćama u govoru i odurno vodurljivim očima… Zvao se Čeda.

Sve u svemu, bio sam zadovoljan.

Plata u firmi je bila podnošljiva, u Organizaciji sam bio volonter, ali se uskoro stalno pojavljivala neka apanaža, neka para bi se nekako našla u mom džepu… Nisam pitao kako, nisam tražio, ali sve češće Sanja bi me pozvala i rekla da mi je neka para legla na račun a ta “para” je uskoro bila veća od moje plate. Počeo sam da donosim kući sve više i Ćale me je pomalo gledao ispod oka a Keva bi se obradovala i pravila ručkove bogate “kao nekad”. Njihove plate su sve manje bile “kao nekad”, a po pričama sam video da je sve manje reda i rada “kao nekad”.

U domu je sve češće među njima visila ona mučna napetost od teških reči. Nisu bili “kao nekad”.

Nikada nisam Lini nešto mnogo kupovao i poklanjao. Obično bi to bile prigodne ali mesecima smišljane i odabrane stvari, nešto za šta sam znao da će je obradovati i što će zavoleti. Posebno bi cenila ako bih joj poklonio nešto što sam sam napravio: ormarić i polica za pored kreveta, ram za sliku, nove ručke na biciklu… pa, posvetio bih joj priču, neki tekst… znala ih je napamet… Ukratko, sve je to bilo za nju i po meri njenog srca… Sada, sve manje sam imao vremena i najčešće bih kupio nešto u prolazu, na brzinu, mada su to i dalje bile stvari koje su zaista bile za nju. I, pokloni su bili skuplji, još uvek se tako divno radovala, ali sam primetio da sve više tih poklona ostane nekako po strani, zatureno u njenoj sobici.

Sve u svemu, dobro mi je išlo i bio sam zadovoljan.

***

Priča o Menadžeru i Monahu

Menadžer je bio uspešan u svom svetu. Zauzimao je visok položaj, dovoljno visok da se izdvoji iz mase i dovoljno udaljen od usamljenog vrha na kome bi bio, doduše samodovljna, ali osoba podložna devijaciji ličnosti (možda do neraspoznatljivosti). Zarađivao je toliko da mu pare više nisu ni bile potrebne. Imao je svoje mesto i svoj sto u društvu, imao je ime koje je bilo poznatije od njega. Imao je ženu i dete od kojih je, naravno, bio rastavljen, ali se to sad jedva razlikovalo od njihovog nekadašnjeg zajedničkog života.

Aktivno se bavio sportom i odlično je izgledao.

Imao je i dušu.

Još uvek je imao dovoljno duše da je mogao da se zabrine za nju.

Kod psihoanalitičara, nekog “gurua” i soul-self-trenera je išao samo zbog društvenih pravila. Bio je dovoljno inteligentan da shvati da je njihova ispraznost i ispraznost tog “duhovnog odnosa” takođe samo još jedno pravilo kojim se održavala forma načina života sveta kome je pripadao. Osnovno pravilo te forme je bilo: Forma ne sme da ima sadržaj!

Zato je (tajno) naložio svojim asistentima da mu pronađu pravog “specijalistu za dušu”. Imao je dobre asistente i oni su mu našli “najboljeg čoveka za taj posao”.

Monah je odavno prekinuo veze sa svetom. Godine poslušanja i podvizavanja su mu omogućile da stekne duhovnu snagu i pravo da se povuče u asketsku keliju.

Molitva mu je bila jedini svet, način na koji je postojao.

Pio je vodu i povremeno nerado jeo neku koru hleba. O velikim praznicima bi se pridružio braći u molitvi i liturgiji i pričestio se komadom hleba i gutljajem vina, telom i krvlju Spasitelja. Uz nelagodu, ali sa svešću da su milosrđe i ljubav prema bližnjima moćni štitovi od sujete ili (ne daj, Bože!) gordosti koji se mogu javiti kao najopasniji demoni u usmljeničkoj samodovoljnosti, bi prihvatao razgovore sa braćom ili ponekim laikom, kojima su njegove reči i mudrosti bile potrebne u borbi sa iskušenjima sveta.

Imao je mnogo mudrosti i mogao je da pronikne ljudsku dušu. Čitao je svete knjige kako se ne bi nesvesno udaljio od Crkvene zajednice i zaboravio učenja Svetih Otaca.

Ipak, molitva i usamljenost u kojima je nalazio jedinstvo sa Bogom su mu bile jedini “Hleb nasušni”.

Da primi čoveka koji, sudeći po onome što su mu rekli, živi daleko od duhovnosti i to u vreme koje on zahteva, nije mu se činilo primerenim i bogougodnim. No, značajna donacija iz Korporacije je učinila da ga starešina manastira podseti na neophodnost poslušanja i, trudeći se u sebi da nađe dovoljno snage za razumevanje i čovekoljulje, prihvatio je.

Menadžer se, u skladu sa savetima i uputstvima koje su mu dali, skromno obukao i na primeran način ušao u Monahovu keliju. (Menadžer je, doduše, hteo da sastanak sa Monahom organizuje u nekoj sali, u neko vreme koje ga neće previše omesti u njegovim obavezama, ali su mu objasnili da je to nemoguće. Zato je to prihvatio kao sastanak sa značajnim predstavnikom neke značajne korporacije i važnost tog “posla” ga je uverila da mora da poštuje ta tuđa pravila. Nailazio je on na razne “čudake” u velikim korporacijskim igrama…)

Monah se sav stresao kada se u njegovoj keliji pojavio Menadžer. Kao da je sam đavo došao. Strah ga je obuzeo, ali se pribra setivši se da su iskušenja potrebna da se duh i duša jačaju i ljubazno ga pozva da sedne i pridruži mu se u molitvi i usamljenosti.

Menadžer se bojao da ne zatekne smrad i ko-zna-šta kod čoveka koji tako živi. No, ljudi koji tako žive nemaju te stalne, neugodne pratioce ljudskih aktivnosti, ljudi koji žive bez skoro ikakvih predmeta oko sebe ne mogu da budu u neredu. Mirisale su samo sveće i tamjan i, mada su bile neobične za Menadžerev nos, nisu smetale.

-Kako da se molim… Nisam naučio nikakve molitve, ne znam ih napamet…

-Ne treba – napamet… Treba – iz srca! Moli se, misli na ono što ti je potrebno a nemaš i zatraži od Boga, svojim rečima, a Bog će razumeti i, ako mu je u milosti, ispuniti!

Isprva je u Menadžerevim mislima bio sam haos. Navirale su misli sasvim bez reda, bez smisla, uglavnom one koje su bile u vezi s njegovim poslom ali je, ipak, razumeo da nije ovde da mu se omogući još jedna uspešna realizacija posla, već da zatraži da se ispuni ispraznost života, da se poveže sa svojom dušom.

Isprva, Monah je bio u strahu. Molio se Bogu da ga mine ovo đavolsko iskušenje, a ako ne – da mu da snage da se izbori. Strah je strašno iskušenje i duh Monahov je treperio kao sveća pred naletima vetra, teško se molitva bližila smirenju.

Teško, polako… Menadžereve misli počeše da teku mirnije. Ustvari, prvo je shvatio da buka sveta u kome je živeo nije nikada dozvolila da stvarno misli. Potpuni mir Monahove kelije teško ali polako i sve više poče da istiskuje buku iz njegove glave i misli počeše da teku, da pročišćavaju davno zatrpane puteve i zarasle staze i probijaju se do srca. Ono, oslobođeno, ponovo poče da kuca i Menadžereve usne počeše da se miču: izgovarao je u sebi molitvu koje nije bio ni svestan.

Teško, polako… Monahov duh se prihvati smirenja i strah lagano isteče iz srca i ono se, umireno pogruzi u poznatu molitvu. Da li običnim vidom ili duhovnim očima, svejedno, Monah primeti micanje Menadžerevih usana i uskoro poče da sluša bezglasnu, nemuštu priču.

Menadžer je, na taj način, pričao priču svog života, sve događaje, sve načine i uslove pod kojima je živeo, sva pravila koja je morao da poštuje da bi bio prihvaćen i opstao u svom surovom svetu. Korporacija nije praštala. Nikakve greške i narušavanja zakona i pravila nije moglo biti. Njihovo kršenje, nepoštovanje je donosilo trenutnu i nepovratnu kaznu i isključenje iz tog sveta. Zadovoljstva koja je davala su bila ograničena, sreća – nemoguća. Postojao je Korporacije radi, bio je samo nevažan, smenjivi deo…

Monah je slušao tu nemuštu priču i ovlada ga sažaljenje. Shvati: sva podvizavanja, sve muke, sva poslušanja i odricanja kojih se prihvatao da bi dušu pročistio i bio dostojan da se Bogu obrati i primakne, sva su bila mala u odnosu na muke koje je u svom životu trpeo Menadžer. Shvati da se pogordio i oslabio u svojoj izolaciji od greha. Išao je lakšim i širim putem na svom putu prema Bogu.

Bilo je da se poneki laik-posetilac duže zadrži u poseti Monahu, ali posle pola dana, zabrinuše se u manastiru i priđoše da kriomice poslušaju šta se dešava. Ništa se nije čulo iz Monahove kelije. Pogledaše kroz mali prozor i viđeše gde Menadžer i Monah samo sede i jedva da miču usnama. Pogledaše, propratiše, čudiše se… Ne videše čudo Božije!

Ceo dan prođe i Menadžer se prenu. Činilo mu se da je ovde tek neko kratko vreme, pola sata možda. Ali, osećao se smireno i ispunjeno i beše zadovoljan. Ustade i zapita Monaha treba li mu nešto, nečim da mu uzvrati na velikoj pomoći…

-Možda mi i zatreba. – reče Monah.

Kako je iz kelije izašao u približno isto doba dana, Menadžer je bio ubeđen da se nije dugo zadržao. Zato ga je malo zbunilo što su ga sačekale mnoge obaveze koje je propustio, ali je bio toliko zadovoljan sobom da je to, konačno, zanemario. Ponekad bi se vraćao molitvi, ljudi su primetili da je mnogo blaži i predusretljiviji, čak nekako mekši u pogledu, ali se sve to uskoro zaboravi i život mu se vrati u pređašnji kolosek.

Monahu su i inače svi dani bili isti, tako da nije ni primetio neku razliku. Već je razmišljao i Bogu se molio da mu ukaže ispravni put i nije naglio ali uskoro shvati i živnu. Prihvatiće na sebe iskušenja i muke i kroz njih osnažiti duh i potražiti spasenje za dušu.

Malo je reći da su u manastiru bili iznenađeni i zaprepašćeni Monahovom odlukom da ih napusti. Bez mnogo priče i pravdanja Monah sačeka u sledećim danima da se uzrujana braća smire i utihnu ubeđivanja i odvraćanja i smireno napusti manastir.

Pred vratima Korporacije nisu hteli da čuju da tog čudaka ni prijave kod Menadžera a kamo li puste. Ali, upornost nije bila strana Monahu i na kraju ga Menadžer obradovano primi i posle par sekundi čuđenja donese odluku (brzina donošenja odluka je bila njegova hvaljena osobina u Korporaciji).

Naredi da ga ošišaju i obrijaju i da se Monahu da korporacijsko odelo…

Nađe mu primereno radno mesto i Monah prihvataše pravila Korporacije ali mu se duša ne ogadi i molitvu i Boga ne zaboravi i… Spasi se.

Menadžer nije.

(Mada, neki kažu da je pod starost ili pošto je isteran iz Korporacije, i on našao svoje smirenje i Spasenje.)

***

Čekala nas je radna i naporna jesen. Organizacija je bila na nogama. Trebalo je raditi kampanju da od bicikliste-premijera napravimo Predsednika.

Organizacija je izvanredno radila. Svako je zauzimao svoje mesto i sa tog mesta ispunjavao svoje zadatke. Svi ti pojedinačni učinci su se sabirali u uhodan i usklađen režim i postizali rezultate koje sa svog mesta nije mogao da vidi ni jedan pojedinac. Tek sa vrha je mogla da se uoči celina i cela ta mašinerija se uklapala u ostvarivanje jednog plana i jednog cilja. Shvatio sam šta je to taj čuveni, skoro mitski “timski rad”. Tada sam i prestao da razmišljam i pokušavam da shvatim celinu, cilj kome smo težili i trudili se da ga ostvarimo. Imao sam svoj deo posla, svoj sektor i trudio se da u njemu sve bude maksimalno dobro. Uvek – maksimalno! Nije dovoljno – optimalno!

Posebno mi se dopadalo što u celom tom sistemu nema nikakve prinude, nikakvog moranja… Šef bi dao zadatak i rok i čekao izvršenje. Standardan srpski šef je svoj posao shvatao kao neprekidno uplitanje, uz obavezno dranje, naređivanje… i po pravilu bio samo nepotrebna smetnja čitavom poslu. Ovde se podrazumevalo da šef ne može da zna sve detalje, svaki deo posla i to čak nije bilo ni poželjno. Šef je davao zadatak i s pozitivnim stavom očekivao rezultat. Za greške, propuste… nije bilo dranja i psovanja. Sektor, deo bi bio ljubazno zamenjen i mašina je i dalje radila.

Takođe mi se dopadalo što je kreativnost bila poželjan, neophodan deo procesa. Očekivalo se da sektor, deo, potraži, pronađe lakše i bolje načine. Standardni srpski šef bi očekivao da sve ide “kako sam JA rekao” i da predloge obriše sa “ti ćeš da mi pričaš, ovako radimo sto godina”. Ovde, čak ni šef, ni onaj najglavniji, nije imao pravo na JA. Sve je bio samo TIM, samo MI.

Iznad svega je stajao REZULTAT, a o svemu je odlučivalo udaljeno, apstrakno, neumoljivo, doduše često i neshvatljivo, TRŽIŠTE.

U Organizaciji – sve sami mladi, lepi, pametni, obrazovani… Nije bilo onih matorih, već posustalih, koji, i kad ih skloniš u stranu da ne smetaju, prosto vređaju oči svojim naboranim licima a – ponekad i smrde…

Sve u svemu dobro mi je išlo i bio sam zadovoljan.

Lina je sve češće imala neke “ispade”. Za sve naše godine nikad nije pokazivala takve karakteristike. Uvek je bila organizovana, staložena, čak i kada bi provodila svoju volju i nameru, činila je to na prefinjen ženski način, uporno, tiho i nežno tako da bih, i ako bi se u početku protivio, bio nesaglasan, na kraju bio srećan što je sve baš tako a nisam se ni sećao kako se do toga došlo. Znala je da se nasmeši i pomazi i da ja budem presrećan što sam, recimo, izneo đubre, promenio raspored u svojoj sobi, napisao baš takvu priču…

Sada se dešavalo da bez vidljivog razloga bude neraspoložena, da joj smeta što joj nikad nije smetalo, da, čak, zaplače i, dok se ja snađem, počne da se smeje… No, kako je uvek posle takvih “ispada” bila još nežnija i izvinjavala se i mazila me i ljubila češće i vatrenije nego ranije, sve sam to pripisao nervozi zbog njenog sve skorijeg odlaska, zbog mog statusa i napredovanja u Organizaciji…

-Sve je u redu… Sve! – govorila je, ljubila me i, nekako, vodila ljubav kao… kao gladna lavica…

U mom domu, između mojih roditelja, nije baš sve bilo u redu. Najzad sam, gotovo uzgred i slučajno, saznao i razlog. Nikad me nisu naročito uključivali u porodične teme osim ako me se nisu direktno ticale. Vodili su dom i porodicu na svoj način i ja sam u tome bio zadovoljan i miran i nisam se mnogo u to mešao. Njih dvoje su na svoj način živeli u svom svetu. To je bio njihov svet, izgrađen od njihovog rada, truda i osećanja. Pred ljudima i svetom su bili kao i svi ostali. Njih dvoje sami… bili su – dvojedno… Nikad nisu javno pokazivali svoju naklonost i bliskost. Ćale je bio nezainteresovan i opušten koliko je trebalo, Keva je bila nežnija i brižnija koliko je to trebalo i sve je to išlo toliko lako… Bilo je stameno jasno da se još uvek vole i da su… Jednostavno: dvoje u jednom. Po čemu je to bilo jasno, nije se moglo kazati.

Sada… Keva je htela da odu, da odu u inostranstvo, u Australiju, tamo joj je već bila sestra. Videla je da država i društvo propadaju, da će doći još gora vremena i da se treba bukvalno – spašavati. Ćale je tvrdoglavo odlučio da će da ostane. Bližila mu se penzija, ovde je ugradio sav svoj život i hteo je da u miru, s malo potreba i tek jednom željom, da stari i ostari uz svoju ženu s kojom je bio mlad, s kojom je stvorio dom i sina… Eto, neka njega da sa svojom budućom ženom tamo negde, gde god mogu i žele, stvore svoj dom i svog sina… A, mi smo ovde i više nikad ne možemo biti negde – tamo… Postojimo samo ovde, a tamo ćemo, i uza sve pare, biti samo neka zalutala i odlutala beda… Ali, nismo mi samo dva pokretna leša koji čekaju smrt, nismo mi još ni zanemoćali ni pobenavili, još možemo, pa skoro da je još čitav život pred nama, zar da dozvolimo da nas ovi psi razvlače i iživljavaju se nad nama sopuljave kreature, da u ovoj noći što dolazi zavladaju nad nama i piju nam krv iz preostalog života… Zar ću njih da se bojim, zar ću pred njima da se povlačim, ostavim dom u kome je moja duša, da prodam taj dom za nekoliko godina lagodnosti koje mogu da priuštim ostarelom telu, zar da sve prijatelje i moje parče reke napustim jer neke kreature misle da mogu da me pobede… Neće biti više ni prijatelja, ni rodbine, neće biti ni pravde ni reda… Kad dođe nevolja, kad naiđe potop, ne možeš da se boriš, moraš da se spašavaš, moraš da misliš na svoju ženu i svog sina, ne na svoju besmislenu i tvrdoglavu borbu i ponos… Možemo još, možemo da ponesemo svoje duše i uselimo ih u novi dom, nije duša od doma nego je dom od duše… Možemo još, možemo da dostojanstveno živimo i zajedno umremo kao što smo i živeli sav svoj život, zajedno, kao jedno, jedno…

Odlučivali su o sebi i za sebe. Ja sam i sam znao i video da sam već neko ko se odvaja od njih i priljubljuje uz svoju ženu, Linu, i moj život je išao tamo. Oni su odlučivali o sebi i ja se nikako nisam mešao. Sve i da jesam, njima bi bilo simpatično ali i smešno da ono detence, koje je doduše poraslo iznad očekivanja i postalo pametno iznad očekivanja i svoj hleb zarađuje i imalo sreću da ga prihvati ona divna devojka, taj čovek, ali – još uvek ono detence… da im ono nešto pripoveda… Baš je sladak, zar ne… Nije što je naš…

Nisam se mešao ali sam u sebi bio uz kevu i njen plan.

***

Ludin dobri prijatelj, bivši astrolog i sadašnji ekonomista, se probudio.

Ekonomista i nije bio loš čovek, rado je pomagao ljudima, ali nije bio baš pametan. Čak je bio pomalo zaostao pa je često bio meta dobronamernih, nažalost, ponekad i ne baš baš bezbolnih šala i poruga ostalog Ludinog potomstva. Njegova mentalna zaostalost je bila proširena i pojačana sopstvenim uverenjem da je “veliki naučnik”. Doduše, upravo to je štitilo njegov ego od potpunog kraha i nestanka u bezličnosti. Tako, hodao je okolo, nosio svoje astrološke karte, svima ih je pravio dobrovoljno i besplatno, čak i onima koji ih nisu hteli, i razne šale i ismevanja prihvatao kao pohvale sebi i svojoj nauci. Luda je pokušavao da ga zaštiti i prekine ta izrugivanja a onda je video da, na svoj način, Ekonomista uživa u tome i pustio da stvari idu kako idu. Trgovci, koji su bili pod upravom Ekonomiste, su radili svoj jednostavan posao i tu je sve bilo normalno.

E, onda se jednog jutra Ekonomista probudio, bilo mu je dosadno i počeo je da svoje astrološke karte primenjuje na trgovačke poslove. Tako je jedan od najjednostavnijih procesa u ljudskoj zajednici (daš-dam, ulaz-izlaz, +,–) odjednom došao pod uticaj mesečevih mena i Saturnove konjukcije i Marsove retrogradnosti… Učinilo mu se da tu postoji neka veza i …  tada je doživeo prosvetljenje! Primenjivaće svoju astrološku nauku na ekonomiju, taj deo ljudske civilizacije koji bi trebalo da se bavi jednim od najvažnijih poslova: raspodelom stvorenog bogatstva. Jer, “lako” je stvoriti nešto: požnjeti žito, iskovati sekiru, sagraditi kuću, napraviti sir… E, ali kako da to podelimo da svi budu zadovoljni i da svima bude bolje. Ljudi su se uvek oko toga sporili, oko toga su nastajali problemi i čak, ne bilo ih, ratovi!… Da, ratovi i ratnici su bili najveći problem… Eto, recimo, kralj bi osvojio neku zemlju i ljude na njoj. Ti ljudi su stvarali neka bogatstva i, osim vremenskih prilika od kojih su zavisili u svom radu, najveći problem su im bili neka lisica koja je pojela kokošku, vuk koji je pojeo ovcu, svađa na komšijskoj međi… i – kako višak ovaca i meda razmeniti za so, biber, svilu i kadifu… Dobro, toga su se prihvatili trgovci, ljudi koji nisu znali nešto da rade, osim da računaju, pa su imali vremena da putuju i tamo prenose sir i rakiju a ovamo donose biber i kadifu. Naravno, za taj trud je valjalo da budu nagrađeni i deo sira i kadife je pripadao njima. No, neki drugi ljudi koji nisu znali ništa da rade, a imali su višak snage i manjak pameti (pa nisu znali ni da računaju) ali su, svejedno, kao i svi ljudi voleli da jedu i piju i zbog toga su napadali trgovce i otimali im ovce i svilu… i – kadifu… i tu se, je l’, život zakomplikovao.

Uglavnom, na kraju se našlo rešenje da ti ljudi sa viškom snage i manjkom pameti, razbojnici, počnu da štite trgovce od samih sebe i da zbog toga budu nagrađeni. Uostalom, uskoro su se dogovorili s trgovcima i da se više ne bi maltretirali da ih po studu ili žegi čekaju po nekim bespućima, lepo su se naselili među ljude koji su znali i stvarali bogatstvo i tu, na licu mesta, uzimali svoju nagradu. Oni ljudi su se, naravno, bunili pa su morali da ih tuku (jedino to su znali da rade) i porobe. No, nerazumni ljudi su se i dalje bunili i, da bi razbojnici imali malo vremena da se odmore od zamornog batinjanja, napravili su utvrđenja (tako su nastali gradovi, taj otpad stvari i ljudi) kako bi se sakrili od tih dosadnih napasnika koji su stalno tražili svoju glupu slobodu. I, šta im uopšte znači to – “Sloboda”! Nit se jede nit se pije, ne može da se obuče ili da te zaštiti od zime! Šta će to bilo kome! Ali, eto, zapeli pa zapeli… Pošto su u međuvremnu razbojnici postali plemeniti i velikodušni a trgovci naučili, osim da računaju, i da pišu pa su napisali ustave i zakone u kojima je najčešća reč bila “Sloboda” i to je trebalo da bude sasvim dovoljno onim vrednim i veštim ljudima. Doduše, iz svoje zaista nepodnošljive gluposti su i dalje nastavili da se nešto bune i protive, ali tako su, bar, razbojnički batinaši imali svoj deo posla i sve se to vremenom nekako ustalilo i nekako se živelo.

No, ta raspodela bogatstva… To je ostao veliki problem koji se svake godine uvećavao. Skoro da je postao kosmički problem!

E, na kosmičke probleme treba primeniti kosmološke metode i nauku i Ludin Ekonomista je odlučio da pomogne svim tim ljudima. (Jer, mada je bio pomalo mentalno uskraćen, u srcu je bio dobar čovek.) Niko nije bio ni svestan ali – to je bio onaj veličanstven iskorak čovečanstva iz divljaštva u civilizaciju.

Isprva su i Luda i svi ostali sa podsmehom i snishodljivim povlađivanjem gledali na sve te astro-ekonomske karte i tumačenja… A, onda je Luda, jer nije bila luda, uočila nešto…

Pustila je sa lanca “muzičare”, glumce i sportiste i dala im da prave veštačku maglu, kakofoničku buku, sumnjive mešavine bilja i ukusa i podno svega toga astro-ekonomska tumačenja i planove. Rezultat je bio fantastičan. Svi oni vredni, vešti i ponešteni ljudi su vrlo brzo zaboravili sva svoja gunjđanja i povremene pobune i konačno “shvatili” da je ta “Sloboda” nešto što samo opterećuje i komplikuje im život. Kralj je konačno mogao da odahne od neprestanog batinjanja glupih veštih, vrednih i poštenih ljudi i da se prepusti balovima na kojima su prinčevi lovili zmajeve i princeze lovile prinčeve (zar ne! – ko je na vrhu “lanca ishrane”…) i kralj je mogao samo da se goji i povremeno potpisuje neke papire koje mu je donosila Luda… Dok je mogao da se goji, nije ga bilo briga… Nije ni primetio da ga je jednog dana Luda prosto progutala, da je postao samo bakterija u debelom crevu Ludinom… I, – postao redovni član družine zabavljača…

A, Astro-Ekonomista je imao sina. Zvao ga je, ko zna zašto, – Bankar. A, Bankar je lepo crtao i otac je, kao svaki otac, bio ponosan i hteo da svi shvate koliko je njegov sin poseban (nije što je njegov…) i tražio je od Lude da svi dobiju šarene papiriće koje je njegov “sin tako lepo crtao” i da država… Hm… “država”… Šta je to! Izgelda da smo se malo zaleteli… Priča o Bankaru će doći kasnije…

***

Dobro mi je išlo. Imao sam dosta para, imao sam svoj tim i svoju organizaciju, lepo sam se nosio i imao svoj sto u Klubu… Lina je bila zadovoljna…

Te smo noći malo kasnije napustili svoj sto u Klubu i ja sam bio malo više popio. Izašli smo na svež, otrežnjujuć kasno-jesenji beogradski vazduh koji je mirisao na košavu.

U takvim trenucima, kad popijem taman toliko da nisam kontuzovan već u onoj prijatno toploj euforiji, sam sasvim otvorenog srca. Veseo sam, nasmejan, pametan i šarmantan, sklon akciji i prijateljstvu. Svet mi izgleda lepše i ja sam lepši u tom svetu.

Još sam razgovarao s nekim pred ulazom u Klub a Lina je u blizini nehajno razgledala neki izlog. Tek krajičkom oka sam primetio da se nešto dešava, da su neka kola stala u blizini i da su iz njih izašla trojica tipova. Nabildovani, dizelaški odeveni, napadni, glasni, možda tek neku godinu mlađi od mene. Već ih je bilo puno u tim vremenima u Beogradu. Većina su bili tek pozeri, mladići željni pažnje, željni događaja i priča, sličnim onim koje su i sami slušali o pravim beogradskim mangupima, tek nekolicini koji su zaista bili “legende asfalta”. Pravilo u vezi sa njima je bilo kao i za opasne pse: ne gledaš ih i ne činiš nagle pokrete kako ih ne bi izazvao.

Lina im se učinila interesantnom lovinom: sama devojka zagledana u izlog u to kasno doba noći. Još uvek sam bio u priči, nedaleko ali nepovezan sa Linom. Jedan od te trojice joj je prišao i počeo nešto da govori dok su ga druga dvojica zvala da idu gde su već pošli. Lina je i dalje mirno stajala i gledala u izlog, nije ništa odgovarala. No, bilo je vreme da priđem. Lina je zadrhtala. Sada sam već netremice gledao u Linu i situaciju oko nje, sagovorniku rekao da moram da idem i on je nestao u vratima Kluba a ja sam krenuo. Još mi je deo malopređašnjeg osmeha ostao na licu kada sam im prišao.

-Ja sam s njom! – rekao sam tipu prilazeći i to je nekad bilo sasvim dovoljno da se situacija sredi.

Tip se osvrnuo, posle trena iznenađenja oči su mu se suzile i vrat narogušio. Ona dvojica su zaćutala i gledala u nas. Trenutak je nedostajao da se svi raziđemo svojim putevima. Lina se lagano zaklonila iza mene i uhvatila me za ruku.

-Pa, šta ako si s njom…

-Ništa… Evo, odlazimo…

Lina me već polako vukla za ruku i ja sam se okretao na drugu stranu još uvek držeći pomirljiv pogled na tipa. No, osećao sam da želi još nešto da kaže, samo traži neku rečenicu u svom mozgu. Druga dvojica su prilazila i već bila sasvim blizu.

-Šta je… Je l’ ima neki problem! – progovorio je jedan.

-Ma, ništa… Ovaj kaže da je on s ovom kurvicom!

Moje prijateljsko lice je sasvim nestalo a uz kičmu su mi krenuli snažni žmarci od kojih mi je telo zadrhtalo. Lina me stegla za ruku i blago cimnula da požurimo dalje.

-Jebeš ih… – rekao je drugi.

-Ja bih i jebao… Gle, kako kurvica vrcka! ‘Oće pravi kurac!

Žmarci iz kičme su mi ušli u glavu, kipeli su i već mi se pomalo mračilo pred očima. Lina me jače povukla za ruku i htela da požurimo. ” ‘Ajde, molim te!” – prošaptala je.

Čuo sam da tip ide za nama i osetio da je blizu. Stao sam i okrenuo se. Druga dvojica su brzo prilazili.

Pogledao sam tipa i oči su nam se ukrstile. Prišao je sasvim blizu, uneo mi se u lice, bio je skoro jednak meni. Bili smo toliko blizu da smo jedan drugome disali pijan, ljut dah. Jedan od drugova mu je položio ruku na rame. On je stezao vilice, škrgutao zubima.U pogledu mu je bilo mutno zlo.

Lina je tiho vrisnula…

-‘Ajde… – preklinjujuće je govorila.

Jedan od drugova ga je povukao unazad. Odvratio sam pogled i već hteo da odemo. Tip je psovao i tren je bio da se sve završi. U blesku sam video da mu je ruka krenula ka Lininim grudima i iz velike daljine čuo Linin vrisak.

…Sledeće što vidim su tri krvava, prebijena tela na asfaltu. Dvojica malo dalje, jedan pored kola sa odvaljenim vratima. Po meni, na odeći i na rukama krv.

Još mutnim pogledom tražim Linu i vidim njenu priliku gde stoji, trese se i gleda me izbezumljenim pogledom. Prolaze neki ljudi, gledaju prebijena tela, obilaze ih i samo me brzo pogledaju. Odlaze… neko nešto kaže.

Prilazim Lini i grlim je snažno, privijam u sebe kao da hoću da je tamo utisnem. Potražim joj oči. U očima joj je strah, gadan strah. Kao da pokušava da se otrgne od mene. Trese se, krije svoje lice, vuče me, gura me… Ne puštam je dok se sasvim ne utiša.

Hodamo ulicama našeg grada ka svom domu. Ćutimo. Ona se povremeno trese. Tek posle nekoliko kilometara me pogleda u lice. Sa strahom. Ja se samo sećam odvaljenih vrata od kola i pokušavam da to objasnim sebi.

Mrak je na ulicama Beograda i mirne svetiljke se teško probijaju kroz njega. Nema ljudi. Obilaze nas naširoko ulični psi kao tamne senke. Neki zavija u nevidljivom žbunju parka.

Dugo stojimo ispred ulaza u njenu zgradu i ćutimo. Tražim njen pogled i ona me tek brzo i nespokojno okrzne. Ne uspeva da mi pruži pogled. Rastajemo se. Pokušam da je poljubim a ona se trgne. Rastajemo se bez reči.

Ulazim u svoju sobu i obučen legnem sa svom krvlju na sebi. Tada tek osetim da me bole ruke. Zaspim brzo praćen jedino mišlju “Ma, šta je bilo s tim vratima…”

Budim se. Jutro je belo. Gorak ukus u ustima. Iz neke dubine se polako probija pijani osećaj krivice. Skorela krv po mojoj odeći me ponegde grebe. Polako počinju da me bole šake. Izgrebane i izubujane. U misli mi dolazi Linino preplašeno lice. Sećam se svega i jedino mi kroz srce prodre snažna bol: Da li je naš noćašnji rastanak bio Rastanak…

Budim se. Jutro je belo. Gorak ukus u ustima. Neke kapi padaju na moje lice. Jedna suza kane na moje oko. Kroz Lininu suzu mutno vidim Linino lice. Sva je ispijena, potamnela oko očiju. Gledam je i pokušavam da vidim šta je u njenim očima. Pružam ruku i dodirujem joj lice i kosu. Ona netremice zuri u moje oči. Tražimo se. Ona dodiruje moje lice, svaku tačku dodiruje i ispituje kao slepa žena: traži poznate znake, traži moje lice i polako dolazi do mog srca. Ovije se oko njega i moje srce počinje da kuca kao potopljeno u živu vodu. Najzad joj se lice osvetli, iskra zasvetli u njenim očima… Grli, steže moju glavu i najzad počinje da plače…

-Oprosti mi… Oprosti! Mislila sam da sam te izgubila!

Ležimo zagrljeni, obavijeni aurom svoje ljubavi.

Ćale otvara vrata, prvo oprezno, zatim oslobođeno i široko. Nakašlje se pristojno.

-‘Ajde! Ustaj, prošlo je podne!

Izlazi i čuje se:

-Ma, nije mu ništa, rekao sam ti…

Tek tada ulazi keva i gleda me ozbiljnim, ukočenim licem. Ćuti, zatim odahne i počinje da priča dugo, zbrzano, nepovezano.

-Kako si mogao da tako legneš… Vidi na šta ličiš! Skidaj sve to. Lina, molim te, nije u redu, ustani, ovde su mu roditelji… Pomozi mi da…

Izlazi, čuje se kako nezadrživo plače…

-Govorim ti… Hajde da idemo iz ove zemlje! Šta će sledeće da se desi!…

-Idem ja na pecanje.

Sve se ponovo vraća, naš svet, naš svet na koji smo navikli je ponovo oko nas.

Sve je u redu.

***

DA LI JE RAJ STVOREN SAMO ZA DVOJE.

***

Počele su sankcije, počela je inflacija. Rat je bio u toku.

Na poslu, obični ljudi su se izrugivali sankcijama. Samo se jedan majstor žalio što je ukinut vazdušni saobraćaj. Kako će sad da putuje kad je tako navikao. Druga čistačica je tugovala zbog opere: navikla žena da ide subotom u operu, a sada neće doći berlinska filharmonija. Treći majstor je glasno i otresito govorio kako se ničega ne boji “Dok je meni moj ašov (KO BI MI UZEO AŠOV!) i parče zemlje (KO MOŽE DA MI UZME ZEMLJU!) … Nema te gladi koja može da uđe u moj dom!”

U Organizaciji, u Klubu su bili ozbiljni i zabrinuti. Pričale su se tmurne priče o stanju i budućnosti privrede i poljoprivrede, o teškom stanju kulture i obrazovanja, neizbežnom zaostajanju tehnologije i ispadanju iz svetskog civilizacijskog procesa…

Bili su u pravu i prvi i drugi.

Oni prvi su najebali, oni drugi su se prekomerno obogatili.

Ko može da mi uzme ašov! Ko sme da mi uzme ašov! Ko bi, uopšte, hteo da mi uzme ašov…

Dugo i pažljivo sam razmatrao ovu izreku filozofije proste egzistencije. Moja racionalna moć je bila prilično slaba za izazov ove misli. Osim što sam uviđao njena trivijalna značenja, tek intuitivno sam slutio dubine značenja koja otvara. Nikad im se nisam ozbiljnije primakao.

U osnovi ove misli stoji samosvojan optimizam, samouverenost egzistencije pred izazovima svetskim. (Mada, u isto vreme sadrži trag gorčine, opor ukus nezadovoljstva pred uvidom u sopstvenu ograničenost, determinisanost koja ne dozvoljava nikakve druge mogućnosti slobode u okviru poretka osim stoičke pomirljivosti. (Daj, Bože, da popravim (poboljšam) sve što mogu, a što ne mogu – daj mi snage smirenja da ga prihvatim!)) Ovakvo (samo)uverenje u sopstvene moći u životnoj borbi i, kroz svesno prihvatanje “sopstvenog mesta” u zadatom (društvenom, organizacionom…) poretku, pomirenje sa “staus-quo” odnosom i lojalnim stavom prema njemu, određuje jednu MIRNU i, čak, konstruktivnu poziciju.

…Da li!…

Ipak, izgleda da ovaj stav sadrži i skrivenu revolucionarnu nameru. Na svoj način ona podrazumeva – izdvojenost! Monaško povlačenje i odricanje od sveta. Mada dragovoljno i mirno prihvata neki minimum lojalnosti (koliko god se od njega traži) prema svetu i svetskom poretku, ipak se maksimalno (koliko god mu je dozvoljeno) izdvaja iz tog poretka i traži svoj smisao-utočište u usamljenosti, koja je, u stvari, PROTEST i koja mu pruža slobodan kontakt sa nekim-višim-drugačijim sadržajem… To je, izgleda, jedan od najnepoželjnijih stavova-postupaka za institucije u zajednici. Čak i crkvene institucije nisu baš blagonaklone prema monasima-inocima, pustinjacima… Prihvataju ih sumnjičavo i pažljivo motre na njih. U slučaju da postanu “ekstremni”, otvoreno ih napadaju i trude se da ih ponovo “usisaju”, re-inkorporiraju, ili – PONIŠTE.

Dugo sam i dugo razmišljao o tim ljudima koji, ustvari, samo kažu:”Učiniću sve, samo me pustite na miru!” Nikoga i ništa ne napadaju, ništa nažao ne čine… uradiće skoro sve što se od njih traži samo – da ih puste… Da ih puste u Mir…

Može li Pesnik, Filozof da kaže: KO ĆE DA MI UZME MOJ “AŠOV”, moje sredstvo za rad, MOJU PESMU, MOJU MISAO… Može. Isto kao i onaj Zemljodelnik. Da li je Branko mogao da kaže: “Uplašen sam od vas i samo ću da se obeznanjujem od rakije kako bih mogao da vas i vaš svet podnesem i ništa neću da radim protiv vas.” Može. Branko je to rekao!

Ubili su ga.

Ubili su mirnog, BEZOPASNOG starca, koji je samo hteo da živi ostatak svog života pod onim mirnim, čistim, zasanjanim mesecom… I bio je taj mesec blizu, eno na onom sledećem bregu, samo što ga nije dohvatio dedovim grabuljama…

I, nisu mu dozvolili.

Nisu dozvolili ni onom Zemljodelniku. Oslonjen na svoj ašov, u svojoj započetoj leji-hraniteljici, u suton, pred kraj svog dana i svog posla, miran i tih pored obesnih vojski i političara, VAMPIRA… Ubijen je. Prosto, zato – ubijen!

Nije bio sa njima. Radio je sve što su mu kazali da radi i nije se bunio i nije napadao. Ipak, možda je u jednom trenutku popustio srcu i misli iz tog srca: “Crni su im konji, crne su im potkovice.” Umnožavaju se po svetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sedim nad svojim rukopisima i pričam o jadnoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim dečacima… Pre no što me odvedu, žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima… Eto, o tome bih, Zijo, da šapućem i pišem svoju bajku. Ti bi najbolje znao da ništa nisam izmislio i da se u ovom poslu ne može izmišljati, a pogotovo ne dobri ljudi i sveti bojovnici… Na žalost, ni one druge nisam izmaštao, mrke ubice sa ljudskim licima. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osećam kako se umnožavaju i rote u svom stešnjenom svetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo, čini se, pa će zakucati na vrata. Neka, Zijo… svak se brani svojim oružjem, a još nije iskovana sablja koja može seći naše mesečine, nasmejane zore i tužne sutone… Možda je nekom smešna moja starinska odora, pradedovsko koplje i ubogo kljuse…”

Ubili su ga, ubili su i mirnog Zemljodelnika u predzadnjoj brazdi pored skromnog ašova.

Jer, te crne vojske, vampirski poredak, te tajne i javne organizacije i institucije će se, na kraju i sa svojim protivnicima izmiriti, sa svojim neprijateljima sesti uz trpezu sa koje će deliti plen… Ali, ni po cenu života ne trpe, ne mogu da podnesu u svom svetu Mirne i Srcotihe Pesnike i Zemljodelnike.

Nisu uspeli… Oduzeli su im ašov.

Nemam reči utehe za te ljude. Ne mogu im uliti nadu da će “biti bolje”. Samo Bog to može!

Ciničnim, zluradim osmehom ispod maske zabrinutog i saosećajnog lica, mi u Organizaciji smo radili svoj posao. NIŠTA LIČNO! Biće teško, biće bolno, ali – zar nismo svoju snagu i pamet upregli “da bi njima bilo bolje!”

Ha, ha…

***

Lina se već polako spremala za svoj put preko Okeana. Ja sam se krio i sam od sebe i pravio se da me se to naročito ne dotiče. Otići će – pa šta! Ipak je ovo skoro taj famozni XXI vek*. Daljina koja se preskoči za par sati leta, par sekundi ako uzmem telefon u ruke. To je kao u XIX veku da je otišla u nedaleku varošicu. Sada je sve mnogo lakše. Daljine su mnogo manje nego nekad: stisnuli smo i vreme i prostor u mnogo manje paketiće*… Da li smo…

Išao sam na posao u firmu i zadržavao se tamo tek toliko i tako da me ne zaborave. Niko na to nije obraćao pažnju. Potpuni nered i nerad. Ljudi su i od samih sebe krili da se sve raspada i nestaje. Sadašnjost im je bila nerazumljiva a budućnost je nestajala u potpunom mraku. Nekadašnja svest o tome da ima nešto da uradi i na kraju meseca za to dobije platu i da će i tog meseca uglavnom srediti sve u porodičnom životu i tako, godinu za godinom, dočekati unuke i penziju… Neko je rekao da više tako ne može i siroti samoupravljači i komunisti su ostali u maglovitom prostoru u kome nije bilo vazduha dovoljnog za sve. Počeli su da shvataju, tako im je rečeno, da saradnici na poslu više nisu kolege već – neprijatelji koji žele da mu isisaju to malo preostalog vazduha. Počeli su da se isprva tajno mrze, zatim zakulisno glože i na kraju su se otvoreno i bez milosti ujedali.

Majstorska radionica je još uvek ostala sakriveno ostrvo nekadašnjeg opuštenog duha. Povremeno sam odlazio tamo na malo okrepljenja, dozu mira i vedrog raspoloženja, iako više nisam pio rakiju. Zato je naš direktor, bivši propali roker, dolazio sve češće i sve češće pio rakiju. Isprva je priman s nelagodom ali se brzo uklopio. Bio je jedan od istih. Izgleda da je u njemu ostalo dovoljno neželjene obeleženosti rokerskim duhom i nije se “snašao”* u novom, “tehno”*-dobu i svi su već čuli da će da “padne”, da će da postane “propali direktor” a da će, izgleda, na njegovo mesto doći Dimitrije Spouljanov…

-Ma, je l’ to onaj mali kriminalac što je deci “prodavao” cigle i skidao im patike…

-Jeste, onaj što mu večito iz nosa curi slina… Sad je veliki kriminalac!

-Uu… jebem ti život!

U Organizaciji sam provodio mnogo više vremena i mnogo više radio. Trudio sam se da se ne ističem mnogo, da ne padam u oči, da se držim mirne “zlatne sredine” i, s namerom da, kao i moji roditelji, po porodičnoj kletvi, opstajem decenijama između prirodne nadarenosti i društvene prokaženosti. U firmi je logika čopora, u kojoj svako svakog ujeda, tek uvođena. Organizacija je tako stvorena. Ja sam se trudio da se ne ističem i da se nikome ne zameram, čak ni svojim “plakatašima”. Onaj koščati, buljooki Čeda se doduše ostrvio… ne na mene, nego na moju poziciju… NIŠTA LIČNO, TO JE SAMO BIZNIS… Sanja mi je to šapnula. No, izgleda da sam uživao neformalnu zaštitu Nekog Kize. Iz nekog razloga je pričao “da od mene očekuje mnogo…” Tako je, dosta kasnije, Čeda samo prošao pored mene, moje pozicije i – otišao više u hijerarhiji!

Svejedno, imao sam svoju poziciju i dovoljno prihoda da mi plata iz firme, sve manja i tanja, uopšte ne bude bitna.

A, nevolje s parama, sa svim tim što je trebalo da porodici omogući mir i dostojanstvo, sve to se tek zahuhtavalo i bilo je sve teže.

Keva i ćale su jednom i zauvek odbili da svoje pare unosim u porodicu. “To je tvoje i radi s tim šta znaš. Doći će vreme, daj Bože, da i ti tako postupaš u svojoj novoj porodici.”

Teško mi je bilo da ih gledam. Teško mi je bilo da ih gledam kada su morali da se slome, da svoje decenijske navike i uverenja pogaze i prihvate se nečega što su, po vaspitanju i moralu, prezirali do kraja. Na kraju su morali, morali su da pokleknu, da se poviju i uključe u sveopšte švercovanje.

Švercovanje… Nekad, u vremenu samupravne države, to su radili retki, mentalno ili moralno uskraćeni ljudi… (Osim čuvenih šopinga u Trst, Rim, Grčku… To se nije računalo. Ogromna većina je svu tu šarenu i kvalitetnu robu nabavljala samo za sebe. Tada su tamo bili uvaženi i poštovani kupci. Sada su u ovom švercu bili poniženi bednici, čak i zlostavljani i maltretirani i to u istim onim zemljama iz kojih su ranije kod nas dolazili jadni i bedni, Bugari, Mađari, Rumuni…) Ljudi koji su imali posao i platu, a skoro svi su imali, imali su i svoje dostojanstvo i pristojan život. Sada, imali su svoje radno mesto, praktično – samo na papiru i izvesnu količinu šarenog papira koja nije bila dovoljna  ni za par dana u mesecu. Plate su postale samo nekakva socijalna pomoć i to ne samo po iznosu već i po načinu na koji je davana… Uz loše sakriveno ili otvoreno ponižavanje, plata je – davana… Nije više bila – zarađena!

Teško mi je bilo da ih gledam kako se koprcaju, zatim lome i, uz lažno vedre osmehe, uz samoponižavajuće reči, kleknu i prihvataju se svega što su do skora prezirali, što je bila daleka, mračna i tuđa stvarnost i nevolja. Teško mi je bilo da ih gledam, a nisam mogao ni da zamislim šta im se dešavalo u srcima.

Keva je bila sve nervoznija u pokušajima da zadrži dostojanstvo doma i sačuva normalan, skroman i pristojan život. Sve je odjednom počelo da se raspada, da se urušava doskora naizgled čvrsta i postojana celina. Ta jednostavna toplota i sigurnost doma, to što je do pre par meseci bila normalna, samorazumljiva svakodnevnica, je odjednom počelo da nestaje i postaje daleka, teško ostvarljiva želja. Žene, majke koje su održavale te domove nevidljivom, neprestanom “magijom” svakodnevnih kućnih poslova, od domova pravile neosvojive, sigurne “zamkove” u kojima je, nekim “čudom”, sve uvek bilo na svom mestu i svakom pri ruci, odjednom su se našle pred nepoznatim i zlim silama koje su napadale i rušile.

Zadivljujuća je i teško (muškarcima) shvatljiva ta upornost i nepokolebljivost žena da održe i sačuvaju DOM. Ta energija, ta sila je jedna od najjačih na svetu. Nije to ni samo brisanje prašine i spremanje ručka i odeće. To je čitav sistem, “nauka” postupaka i usklađivanja karaktera, ličnosti, potreba-mogućnosti… da se stvori taj “zamak” u kome je, između svih izazova, nevolja, nesreća…, svakodnevni život – nešto “normalno i lako”.

Isprva, ONE, su počele da se ispomažu. Ponovo su otkrivale stare recepte i načine… Kako se prave palačinke bez jaja, kako su ukusne čorbe bez mesa, kako se pepelom čisti i riba, kako se sačuva i prenosi čudotvorna moć hleba… Duge, “isprazne” ženske priče, za razliku od “važnih” muških analiza “teorija zavere”, su neko vreme uspevale da DOM održe u stanju normalnosti. No, onda su se i ONE našle pred nepremostivim ponorima. “Priče na jastuku” pred spavanje su postale “zanovetanje i zvocanje”. Dugo je muškarcima bilo potrebno da se iz letargije “nije problem, sutra ću”, probude u “danas”. Dugo je Ćaletu i drugim očevima trebalo da, prvo, slome svoj ponos, i, drugo, počnu nešto da rade. Onda se, jednog dana, društvo na pecanju, odlučilo, uz smeh i dosetke, da krene u “posao”. Kad su krenuli, samo nebo je bilo granica. Našli su se i ljudi, našao se i plan i način…

Tako je Ćale sa svojim ribolovačkim društvom krenuo u šverc benzina i ostalih goriva. Imali su čamce, poznavali su Dunav, setili su se “imam čoveka” i na svoj način dečačkih avanturista počeli da iz Rumunije švercuju gorivo… Jeste da su učestale proslave posle uspešno izvedenih akcija i da pića za vreme sankcija nisu bila sumnjiva, već dokazano pogubna, ali… dom je ponovo počeo da se puni i biva topliji i sigurniji. Ponovo su našli svoj posao, kakav da je, i povratili svoje dostojanstvo snabdevača i “glava porodice”…

Na kraju, žene su malo mirnije spavale i “priče na jastuku” su se vratile i mnogo žešće završavale.

***

Lina se spremala za svoj put.

Mnogo smo pričali o tome.

Kako će, kada ode i kad se snađe i sredi na poslu, naći neku lepu kućicu, ne stešnjeni stan, nego kuću oko koje ćemo imati široko dvorište i svoju slobodu, kako će ona da nauči da vozi kola (a i ja ću ovde da naučim – to sam samo govorio, stvarno me nikada nije privlačila vožnja kola), kako će i meni naći neko nameštenje-posao i kako nikad, ama nikad! nećemo toliko juriti karijeru da nemamo vremena za sebe i svoju decu, troje, dva dečaka i devojčica… Lina je ponekad uz te priče bila vedra, uzbuđena, … Nekad bi počinjala da plače, tiho i dugo. Skoro da sam se navikao na te njene promene raspoloženja, od sunca do kiše u dugom letnjem danu. Sam, pričao sam o svemu tome, ali – nekako… Ja, ustvari ni jednog sekunda nisam pomislio da će to stvarno da se desi, da će Lina da ode i da neće 358 dana u godini biti uz mene. Čak i tih sedam dana je bila uz mene, tu negde, pored mene, uz mene, u meni… Bila je svuda, u mojoj sobi, na basket-igralištu, na beogradskim ulicama, u bioskopu, u vestima na radiju, ispod bagremova u šumici od moje do njene zgrade, u zvukovima tramvaja i raspevanim koncertnim halama, na stazi pored reke, u mirisu jutarnje kafe i mleka, ukusu jagode i breskve, slatka od kolača iz naše poslastičarnice, opora u dubrovačkim vinima, kao dugine boje u toplim beogradskim kišama, mirna i spora kao koraci dugim ulicama na putu do kuće, u mojim knjigama i izbledelom mastilu u sveskama, njen miris je bio na svim mojim majcama i džemperima, tragovi njene kose u krevetu, njen ukus na tek dozrelu breskvu, so njene suze u mom oku, tragovi njenih noktiju, njen osmeh i melodija nerazumljivog šaputanja, jutro i noć kada se uz nju budim i uz nju zaspim… KADA DIŠEM I KADA MI SRCE KUCA…

I…

…Onda da poverujem da neće biti tu! Ma, ‘ajde…!

***

Jednog dana… Nisam delio Ćaletove ribolovačke navike… Na kraju, on je tamo gluvario sa svojim društvom, bila im je to neka kolektivna meditacija. Šta bi ja tu… Odlazio sam samo ponekad kad sam hteo da nešto pričamo jer sam znao da je tada i tamo u okruženju mirnih i skladnih misli. Jednog dana… Nisam imao poseban razlog ali sam imao jaku potrebu da odem. Bio je suton, skoro da se mračilo. Video sam ga izdalje, na njegovom mestu, video sam nekog tipa kojeg nisam poznavao, a ćaletovi drugari su se nedaleko izmakli sa svojim udicama. Prišao sam, nekako ubrzano i s neobjašnjivom strepnjom. Ćale me samo letimice pogledao, kao da je i sam bio napet i rekao:

-A, evo, to je Sava.

Tip me pogledao dugo i prozorljivo. Bio je, očigledno, ćaletovih godina, ali mu je lice bilo tek nejasno obeleženo godinama. Nekako metalno, izbrazdano, čvrsto, s pogledom koji nije bio mudar, ali prodoran i napet. Izgledalo mi je kao da ga znam iako ga sigurno nisam znao. Progovorio je kao neko ko dugo nije govorio.

-A, je l’… Zdravo, Savo… Tvoj ćale i ja se znamo dugo, mnogo godina je od tad… Nismo se baš družili, je l’, ali se jako dobro znamo…

Ćale je držao udicu i usredsređeno gledao u reku. Tip je nastavio:

-Nisam hteo da vam dođem u kuću i pravim frku, pa sam doznao da ovde peca i hteo da porazgovaramo, a, eto, baš je dobro što si i ti naišao… Savo…

Zaćutali smo, ja sam još stajao, napet bez jasnog razloga, video sam da ćaletovi pajtaši povremeno dobacuju česte, kratke poglede.

Mrak je već ovladao a tipu su oči prigušeno sjale.

-On je otac onog dečka što si ga prebio uz ona dva drugara!- najzad progovori Ćale.

Nisam znao šta bi…

-Ja se i ne sećam… Ustvari, sećam se samo početka i kraja… Bilo je…

Tip se zasmeja iznenada, grubo, bez radosti, zakašlja se, povrati se…

-Ubio bih za sina, ubio bez razmišljanja…- zakašlja se još jače. Nedaleko, ćaletovi pajtosi se uzmuvaše. -Ubio sam i za mnogo manje…- opet se zasmeja kao kad šripi metal.

U meni se sve napelo, trnci su mi kolali uz kičmu, oči su mi se suzile da bolje prozrem mrak…

-Mirno… Od sve bagre koju sam sretao, svuda po svetu, jedino dan-danas tvoga oca poštujem… Poštujem, jer me prebio… Prebio, pošteno, punog srca i do – pameti! Pamet sam dobio, to mi je mnogo značilo u svetu u kome sam živeo. Prebio me, kao i ti mog sina, uz dva druga. Gledaj kakav sam, više sam se tukao nego što sam govorio u životu. I moji drugovi su bili takvi… E, kakva su to vremna bila! Zaslužili smo. Zaslužili kao i moj sin sa svoja dva drugara. Bili smo bezobrazni prema tvojoj majci, kao što su i ovi prema tvojoj devojci. Prebijeni su kao i mi i samo se nadam da će, kao i ja, nešto dobiti i u pameti. Mada, sada su druga vremena, sve se to izopačilo, mladi sada nemaju časti… Pucaće iz mraka, baciće bombu… Znaj to, ako se ponovo nađeš u takvoj situaciji… Da sam te one noći našao, a tražio sam te, zaklao bih te zubima, bilo kako – snašao bih se. Ogrešio bih se. Sutradan sam saznao ko si i čiji si, a još onda, u ta davna vremena, ležeći polomljen u bolnici, kao i moj sin sada, ništa naročito mu neće biti, imaće lepe ožiljke… ha,ha, ha… (opet se zakašlja metalno) Još onda sam se zakleo da niko, ni ja niti bilo ko, ne sme ni da takne, ni da popreko pogleda tvog ćaleta. Evo, sada, produžujem zakletvu i na tebe. Zakleo sam se ne samo mojim životom, nego i životom svog sina, da niti moji, niti njegovi ne smeju ni da te pipnu, ni da priđu, reč ni pogled da upute… Moja reč još nešto znači u ovom gadno-lepom gradu. Još znači, ali je već mnogo svakakve bagre koja više nema nikakve ljudskosti. Nismo ni mi bili cveće, ali – poštenja smo imali. Pesnice i poštenje, to nas je držalo u tom našem prljavom svetu. Ovi sada… gađaće te bazukom s kilometra ako ne sme da ti priđe… Vodi računa, Savo…

Zakašlja se, tužno i škripavo zasmeja, gledajući me dugo u oči.

-Eh, polako prolaze naša vremena! – pogleda u mog ćaleta. On samo reče:-Ne daj se! Još nas negde čeka naša poslednja igranka! – Ustade, pozdraviše se čvrsto, za tren kao i da poželeše da se zagrle, ali to samo ostade u vazduhu. Pruži i meni ruku, steže snažno gledajući me u oči.

-Bila mi je čast… Savo… Čuvaj se…- pogleda nas obojicu…

-Od čega li ste, šta li to ima u vama…

Pođe, okrenu se i zamišljeno pognuvši glavu upita:

-Ma, samo mi jedno nije jasno: šta je to bilo s tim vratima na kolima… Kako…

Ja samo slegoh ramenima. Nisam imao pojma.

Ode polako ka svetlima velegrada, tamna silueta na sjaju velegradske zore noći.

Ćale je skupio svoje pecaljke i stoličicu. Pozdravio je društvo i pošli smo kući ćuteći.

Jedna od poslednjih legendi iz legendarnih vremena beogradskog asfalta je odlazila.

Ubili su ga neki klinci bombom u bašti kafića. Upišali su se kada su videli da se ruka tog raznesenog tela podiže, dohvata šoljicu kafe, srkne, zapali cigaretu i pogleda u njih a kao da kroz njih gleda prva svetla noći koja se spušta na Beograd… Još jedna legenda je ispričana… više ih nije bilo…

Vampiri su zauzimali grad.

***

Dugo sam odlagao i dugo čekao neki pogodan trenutak. Morao sam da pitam Linu, morao sam da pitam šta je to bilo one noći, šta je bilo to čega se uopšte ne sećam.

Preko lica i na oči  joj se spusti senka.

-Stvarno se ničeg ne sećaš…

Prvo sam se uplašila za tebe i vrištala sam…

Onda sam zanemela, ukočila se , strah me… užas me obuzeo…

Mili moj, ljubavi moja…

…Savo… TO NISI BIO TI!

Neko biće… Neko biće sa tvojim telom je raznosilo one mladiće po trotoaru… Udaralo ih i lomilo, nisu stigli ni da jauču, skoro da ni zvuk nije stigao da izađe iz njih… samo užasan zvuk lomljenja kosti… Kada si stigao onog koji je pobegao u kola, jednim trzajem si otkinuo vrata, kao tkanina kada se cepa…

Savo, nebo moje… TO NISI BIO TI…

Da su te oni isprebijali bila bih polumrtva od bola, plakala, vrištala… Od onoga što sam gledala, bila sam mrtva, … Nisam znala gde si, nisam znala ko si! Ono.. Ono je bilo tvoje telo, ali TEBE nije bilo! Umrla sam, moje srce te nije videlo i umrlo je… Nisam mogla da se povratim… Kada smo se rastali, ušla sam u svoju sobu i obuzela me groznica. Plakala sam, u sebi, oči i uši su mi se zatvorile, samo sam u sebi videla svoje srce, svoje srce koje ne kuca, svetlo sam svoje izgubila. Nisam smela da iz sebe ispustim suzu ni krik. Pukla bih!

Ja sada ne pamtim kako sam i kada posle te noći dočekala dan i kako sam došla kod tebe. Tada me je bilo najviše strah. Tada, dok nisam stigla, otvorila vrata, videla te kako spavaš u krvi. Tada, Savo, dok nisi otvorio oči, dok me nisi pogledao i dok nisam u tvojim očima videla TEBE… Tada sam bila – najmrtvija!

Nemoj, oko moje, ljubavi moja… Nemoj više nikad to da mi ponoviš. Pusti da me siluju, pusti da me prebiju, pusti da tebe prebiju… Sve će to biti mnogo lakše nego ono što sam videla… Što TEBE nisam videla!

O, Bože… Kako ću da živim bez tebe kada odem… Tamo… Ceo život sam ugradila u taj odlazak, u taj život za NAS DVOJE, NAS PETORO… Sada ne znam da li to hoću, da li mogu

***

U Organiziaciji se radilo punom snagom:Trebalo je od bicikla napraviti limuzinu u kojoj će da se vozi novi srpski predsednik.

Nimalo nismo sumnjali u to. Jasno je bilo da je Pu! Sloba odigrao svoje i da je vreme da nove, mlade i zdrave snage preuzmu vođenje državom. To smo bili mi – Kizina Omladina. Puni elana, snage, pameti, “svetskog duha” nimalo nismo sumnjali da ćemo na izborima da počistimo matore, senilne, zatucane penzionere zaglibljene u prljavo blato “pu-slobinskog” nacionalno-komunjarskog nazadnjaštva.

…Naravno, tim penzionerima ćemo dati penzije koje im je režim uzeo…

Pošto uzmemo svoj deo… Samo mali procenat… Njih je mnogo i demokratija im je, mimo svakog razuma, dala izbornu vrednost jednaku našoj… No, neka ih: Njihovo malo, od tolike množine, će nama biti dovoljno da naplatimo svoj teški, “rudarski” rad.

(Penzioner kod advokata:

-Evo, gopodine sudija, dobio sam rešenje za penziju, ali mi se čini, mora da je neka greška, od penzije mogu da kupim samo jednu – šibicu!

-Dobro, napisaćemo žalbu, pa ćemo da vidimo!

-Ali, gospodine sudija… Stra’ me da mi ne oduzmu i to!)

Sasvim je bilo jasno da i pored sve, do apsurda prljave medijske agitacije Slobovizije, ti penzioneri prostim razumom mogu da uvide kako žive i shvate da bi im POD NAMA bilo mnogo bolje.

(“Ranije je bilo: Sjaši Murta da uzjaši Kurta. Sad:Uzjaši Murta a uzjaši i Kurta.”)

Nije neobjašnjivo, teoretski je lako objašnjivo, ali je ipak začudno kako relativno zatvorene grupe, zaokružene celine udruženih ljudi, vrlo brzo stvore neki sopstveni ambijent od sistema uverenja i načina razmišljanja i počnu da taj svoj sistem- ambijent projektuju na okruženje, ostali svet koji ih okružuje. Tada njihova uverenja, način razmišljanja, bez obzira na svoju apsolutnu objektivnost i kvalitet, u relativnom odnosu prema svetu-okruženju, počinju da se izobličuju, degenerišu, difuzno razlivaju svoju konkretnu istinostnost  u fluidni protok sumnjivih vrednosti. (Otuda i faktička nemoć normativnog, humanističkog zakonodavstva da ikada, i uz pretpostavljene kvalitete i pozitivnu usmerenost, da ikada potpuno odgovori na potrebu pravednog (ili bar funkcionalnog) uređenja ljudske zajednice.)

Tako smo i mi u Organizaciji, pričajući uglavnom sami sa sobom ili pričajući sa ljudima iz okoline (koji su, pak, po pravilu bili opremljeni tradicionalnom srpskom mimikričnošću na osnovu koje su, bez ikakve sumnje i, bar, uznemirene savesti, mogli da za za istu boju jednom kažu “belo” i drugom “crno”, uvek se “slažući” sa trenutno preovlađujućom “okolinom”), tako smo i mi, uz svoju mladost, elan i pamet, mogli da nesumnjivo i arogantno budemo uvereni u svoju nepogrešivost i budući uspeh.

Radili smo vredno i – iskreno! Sasvim sam siguran da niko ni u jednom trenutku nije razmišljao:”Sada ćemo da ih lažemo. Kada osvojimo vlast, tada ćemo sve da im ljuto naplatimo!”  Verovali smo da su naše ideje i naš koncept ispravni i dobri za sve…

(…Ili sam ja prilično naivan…)

Radili smo vredno i ambiciozno. Sve mladi, pametni, lepi, pristojni i kulturni, u prijatno i ukusno uređenim kancelarijama i fensi dvoranama i klubovima … umereno duhoviti, umereno hedonisti, umereno cinični, umereno erotizovani, umereno hrabri, umereno… Umereno lojalni i utopljeni u utopiju Kizine “vizije”…

Bilo nam je dobro u takvom okruženju i nerado smo izlazili u mrzak, zimogrožljiv i ne-mirisan svet Srpske Promaje.

Mada…

Vremenom sam uočio da ta efikasna, moderna TEAM-machine ima mnogo preskakanja, praznih hodova, pogrešnih usmerenja i škartova. Koliko god je izgledalo da sve funkcioniše sasvim dobro i da su, mada očekivane, normalne u ljudskom radu, greške tek povremena i ne naročito opasna pojava, koja bi se brzo uklonila ili zaobišla… Koliko god da je sve to bilo očekivano, ipak mi se činilo da svrsishodna efikasnost nije najvažniji deo našeg timskog rada. Bilo je ljudi koji su grešili – permanentno. Bili su jednostavno glupi ili nesnalažljivi. Ostajali su u timu i, nekako, po pravilu – napredovali. Bilo je ljudi koji su jako dobro radili svoj deo posla i bili odani cilju i sve greške i pogrešna uputstva su ih nervirali, jer su iskreno i pošteno radili i, vremenom bi ili sami napuštali tim ili bili – diskretno i kontrolisano – isključeni iz tima. Ređe, oni najuporniji i najzagriženiji, bi bili beskompromisno i bezpogovorno – odsecani iz “zdravog tkiva tima”.

Postoji taj mit iz početnih vremena kapitalizma, mit o efikasnosti, vrhunskom načelu rada i reda koje nije lično, subjektivno, već se po njemu vrednuje samo korisnost nekog, nečijeg rada. Znači, moj drug ili brat će i dalje biti to, ali, ako je nesposoban, njegovo mesto će zauzeti neki anonimni ali korisni radnik. I ja sam, kao i svi, bio poštovalac i zagovornik takvog pravila i bio ubeđen da “našem socijalizmu”, u kome su neka emotivna i subjektivna načela ili samoupravne nebuloze bila suviše česta i smetala nekom bar normalnom i optimalnom radu i razvoju, ako ne već i najboljem mogućem.

Tako sam ja zamišljao i timski rad i kapitalistički način rezonovanja u radu. I danas zamišljam i verujem – tako. Naravno, nikad nisam očekivao da to bude idealno i da direktor neće zaposliti svoju švalerku ili sina i da neki duhoviti lik, koji baš i ne radi ali uvek popravlja opštu atmosferu i neko često kasni ali dobro radi… Pa, neka ih… To su male greške u sistemu i ne smetaju, čak su i korisne, jer – ipak – ljudi smo…

Moguće je da je kapitalizam u nekom periodu svog razvoja, negde i nekad tako i funcionisao. Mi, samoupravljači, smo se uvek divili tom zapadnom, nemačkom, japanskom sistemu i efikasnosti…

Moguće je da je tako bilo. Moguće je da je i dalje tako, ali – možda samo negde i ponekad… Da se u kapitalizmu isplaćuje objektivan i efikasan rad i da pojedinac zavisi samo od sebe i svog rada.

Ne: pojedinac dobija naknadu za svoj rad, pošteno i efikasno, samo u retkim uslovima koji su, čak, može se reći, izuzetak, sistemska greška!

Valuta kojom se vrednuje rad i omogućava razmena rada i dobara nije – novac. Novac je, sasvim je jasno svakom, čak i najjednostavnijem razumu, šarena laža u kapitalizmu. Prava valuta kojom čovek raspolaže i učestvuje u opštem sistemu kapitalizma je jedina prava, stvarna vrednost koju čovek poseduje – sloboda. Rad, mišljenje, kreativnost,… su samo derivati slobode, samo funkcionalne forme kroz koje se sloboda pojavljuje u sveopštem sistemu razmene.

Kroz svoju istoriju kapitalizam se razvio po pravilu samo u onim sistemima, u onim zajednicama u kojima je funkcionisao robovlasnički odnos.

Robovlasnički odnos nikad nije nestao, nikad nije ukinut… Samo je transformisao svoje oblike i valutu. Ako je nekad vlasnik raspolagao telom i snagom roba, u najnovijem svom obliku vlasnik raspolaže dušom-slobodom… Telo i razne ljudske sposobnosti  čak nisu više ni u osnovnoj viziji kapitalizma, u njemu su svedene tek na simboličku ravan, opsenarsku igru simbolima… Kapitalizam, pravi, javni i tajni vlasnici su zagrabili u samu srž čovekovog bića: rob prodaje svoju slobodu-dušu.

Apsurd je da za to dobija tek besmislene šarene papiriće!

Lojalnost učesnika u timu se ne meri njegovom vrednoćom, kreativnošću, efikasnošću… Lojalnost je predaja sopstvene volje, slobode, predaja, jednom i zauvek, kojom se rob potčinjava vlasniku, njegovo iskreno i potpuno utapanje volje u opštu utopiju (mračnu utopiju!)  jedne vlasničke volje… To je, za razliku od žive volje ljudske zajednice u okviru Božje Ljubavi, koja upravo baš čuva i afirmiše slobodu-volju, to je pravo groblje mrtvih duša koje se koriste po volji vlasnika kao funkcionalni zombiji.

Zato onaj Pesnik i onaj Zemljodelnik nisu uspeli, nisu opstali u tom sistemu. Pristali su na sva pravila, bili pokorni i nenasilni, sve radili kako se od njih tražilo i očekivalo. Samo, nisu predali svoju slobodu, nisu svoju volju potčinili vlasniku…

Ubijeni su, ne zato što je nekome smetao ili bio potreban njihov život. Ubijeni su samo kao poruka svima ostalima, kao poruka koja je još strašnija time što je – prikrivena!

Vampiri ne ubijaju svoje žrtve, oni im samo polako kroz ceo život piju kap po kap krvi.

***

Ja sam u Organizaciju ušao svojom voljom i mimo svojih razmišljanja i ubeđenja. (Isto kao nekad u SKJ.) Prinudile su me okolnosti, obradovala me Linina želja i radost. Svoju duboku potrebu za slobodom i pravdom sam potisnuo i zatrpao potrebom za udobnim i sređenim životom. Moglo bi se reći da sam bio licemer. Bio sam svestan toga. Ali, deo sebe sam žrtvovao zbog Line. Njoj je bilo važno da tako bude i to zbog – nas. A, to “NAS” je bilo važnije od jednog dela MENE i nikad nisam zbog toga zažalio, jer… Jer, nikad nisam zaboravio ko sam i nikad nisam izgubio svoju volju. Potisnuo sam jedan deo svoje volje zbog Line i Save, zbog NAS, naše zajedničke i – važnije volje.

Kad čovek uđe u svinjac, isprva mu tu jako smrdi. Uskoro, vrlo brzo, čovek se navikne i smrada nestane. Kad čovek uđe u neki ljudski svinjac, a svi znaju da mesta na kojima se ljudi masovno okupljaju, ma koliko da su okupani i uredni, smrde mnogo gore nego bilo koji životinjski svinjac. Kad čovek uđe u ljudski svinjac, isprva mu tu jako smrdi. Posle nekog vremena, ne prebrzo, navikne se i čini mu se da je sve u redu.

Smrad ljudskih misli i dela zna da bude gori od bilo čega na svetu.

Organizacija, ma koliko da sam imao primedbi, u suštini i nije bila tako loša. Ipak su tu živeli i radili ljudi, naši ljudi, naši ljudi koji su imali sposobnosti i sreće da se tu nađu i snađu. Isti su bili kao i oni u mojoj firmi, samo im je pozicija i okruženje bilo drugačije. Drugačiji su bili zahtevi koji su stavljani pred njih i zbog toga su i sami bili drugačiji. U firmi su ljudi bili opušteniji i prirodniji. U Organizaciji skoro ništa nisam znao o ličnom, intimnom životu ljudi s kojima sam radio. U firmi skoro ništa nisu radili (u to, poslednje vreme) ali su zato skoro svi znali skoro sve o svačijim životnim prilikama. U Organizaciji se smatralo nepristojnim da nekoga pitaš o ličnim, privatnim stvarima ili da pričaš o svojim. Razgovori i dogovori su bili vrlo formalni, retko kome si se obraćao sa “ti”. U firmi su se “tikali” do “Šefe, jebem te u dupe!”

Na oba mesta su se ljudi i tajno i javno sukobljavali i radili jedan drugome “o glavi”. Samo su bili različiti načini i različiti nivoi uloga. U firmi su se borili za goli opstanak, u Organizaciji su se borili za ogromne uticaje i pare koje bi, kod svakog pojedinog, bile dovoljne za svu masu u firmi.

Hoću da kažem:”Kakvo sedište – takvo gledište!” Ljudi se prilagođavaju i, najčešće, u mnogome njihovo ponašanje i postupci zavise od sistema u kome se nađu. Deo slobode i volje uvek mora da se žrtvuje za život u zajednici. Pitanje je mere i granica do kojih može da se ide i koje ne smeju da se pređu. U tome se ljudi razlikuju, po tome neki ostanu ljudi, drugi postanu neljudi.

Navikao sam na oba mesta.

***

Otišla si.

Dugo sam posmatrao prostor u kome si se nalazila dok sam poslednji put gledao tvoju priliku kako nestaje iza vrata aerodromskog terminala, malo pognute glave, malo nesigurno i ubrzano, samo tvoja kosa… više bez osvrtanja…

Taj deo prostora je bio gušći, praznina iza tebe nije bila tek prazna. Bila je puna tebe. Mogao sam da priđem i da je zagrlim. Onako kako sam te grlio sve one godine, od prvog zagrljaja pod snegom na bus-stanici preko puta fakulteta, na klupi u bagremovoj šumici između naših zgrada, hiljada zagrljaja pored platana pri susretima ispred AEG-monumenta kada bi poletela ka meni, ona jednostavna studentkinja, lepa u svom zbunjujućem ženstvenom buđenju, sa toplim vetrom u majci i kosi, smrznutim rukama koje bi stavljala pod moj džemper i toplim dahom na vrat i grudi dok bi mi se srce predavalo tvojoj ljubavi, tvom znoju, tvojim suzama, radosnim ili bolnim, kad se slivaju iz tvojih očiju na moje obraze i vrat, u mojim očima se spajaju sa mojim… zagrljaji već zrele, zanosne lepotice na dugim, čvrstim nogama, koja zna kuda i zašto ide… zagrljaj moje jedine ljubavi koja odlazi da bi pripremila dom za NAS DVOJE, NAS PETORO, zagrljaj koji se boji da me ne stegne toliko jako da me odnese…

Utisnula si se u mene, moja se duša oblikovala prema tvojoj.

Mogao sam godinama da odem na to mesto gde sam te poslednji put video i da vidim i osećam tu prazninu koja je bila puna tebe.

Toliko te volim, toliko mi nedostaješ…

Kada sam te prvi put poljubio, i kada si ti zagrcnuto izgovorila “Najzad!”, uradio sam to bez ikakve naročite misli. Tada si mi još uvek bila samo draga osoba, komšinica i kolegenica, devojka koja mi se dopada. Nisam mislio, bilo mi je slatko, bilo mi je lepo. Nisam mislio a naši dani i noći su počeli da se slažu u jednu moćnu TVRĐAVU od osećanja, misli, sećanja i planova, radosti, strepnji, suza, smeha… Bila si svuda oko mene, moja zaštita od boli i izvor snage i volje.

Postala si deo mene.

Ponekad, naročito noću kada bi otišla iz moje sobe, do sledećeg jutra, do sledećeg dana u kome ćemo biti zajedno, ponekad sam razmišljao o čudu zbog koga si ti sa mnom i voliš me. Nikad nisam pronašao potpun odgovor i sumnjam da ću ikada shvatiti kako to “Lina voli Savu”. U to sam uvek bio siguran, celo moje biće je osećalo da me voliš, ali nisam mogao da shvatim kako je to moguće, čime sam to zaslužio!

-Lina!

-Uh, kad tako kažeš i kad me tako gledaš, plašiš me… Znam da će da bude nešto ozbiljno…

-Lina, ti me voliš, zar ne…

-Na glupa pitanja ne odgovaram!

-Lina, gledam te ponekad sa strane, mislim o tebi kao osobi, kako izgledaš, kako pričaš, kako se krećeš, kako se smeješ, kako znaš sve to što znaš, kako si uspešna u onome što radiš… Onda pogledam i sebe i… Ne zaslužujem te! Bolja si od mene i, onda… A, vidim, osećam da me voliš i onda se pitam: otkud to! Kako to „LinavoliSavu“, kad bi ti neki bolji…

-U, ćuti, budalo!Ućuti! Misliš li ti da su žene glupe ili da sam samo ja među njima glupa!

-Je l’ se sećaš, Savo, dok se nismo smuvali i, kasnije, uparili… Godinama sam bila zaljubljena u tebe… od trenutka kada sam te jednom gledala kada si na basketu skinuo znojnu majcu i svađao se… A, ti si, ti si bio samo fin prema meni i blenuo u onu namigušu, Bebu! Ćuti! Otkud znam kad mi nisi rekao! Pa, znala sam, toliko je bilo očigledno! Nju sam mrzela, a i ona je znala i najviše se oko tebe muvala samo zbog toga što je htela da mene kinji. Da si nju odabrao, ona bi ti jednog dana to rekla, to da ima bolji. Jer, vešta je ona ženskica, veštica je ona, ali je stvarno glupa i izgubila je premiju. Nju sam mrzela a u tebe bila zaljubljena, što ti nisi ni primećivao! Ćuti! A to što si bio fin prema meni i dobar drug, to me izluđivalo! Da nisi ni obraćao pažnju na mene, bilo bi mi lakše. Ovako, bila sam i zaljubljena i besna… Ali, osećala sam da si ti moj muškarac. Tih godina nikad nisam bila sigurna da ću ikad dospeti do tebe, često sam htela da sve to nestane i da te zaboravim, ali nisam mogla dugo da istrajem u tome. Nisam htela ni da te zavodim, ne bi ni umela, ona flertašica je bila majstor u tome… Ćuti! Nisam mogla ni da ti se nabacujem… Pa, Savo, ti si zaista pravi muškarac – glup i naivan, u školi ti se nabacivalo bar desetak… A, ja sam ti bila samo dobra drugarica i čeznula za tobom i čak sam i arhitekturu upisala zbog tebe, jer si tamo počeo… nikad ti nisam rekla –  da nije bilo tebe verovatno bih otišla na ekonomiju… A, onda si, kretenu, otišao na elektrotehniku i ja sam htela da se ubijem! No, dobro je to ispalo! Zavolela sam arhitekturu, nisi ni bio toliko daleko a i na elektrotehnici nisu bile neke ribe… Šta li bi bilo da si otišao na neki udaljen fakultet! Ne smem ni sada da mislim o tome! Kopnila sam od muke i, eto, bar si mi nosio blokove i ja sam ih posle, kući, grlila i mirisala, Savo… Kretenu! S koliko muka sam morala da se suzdržavam i budem „dobra drugarica“… Ćuti, idiote i ljubavi moja… I, već sam gubila nadu i… Kad si me poljubio i onaj glupi autobus odmah naišao a ja … stvarno nisam očekivala tada… I, možda je trebalo da se izmaknem i „pravim čežnju“ ali nisam mogla protiv sebe i istopila sam se i videla bus kako dolazi i proklinjala ga, ali si ti produžio da me ljubiš i poslednjin bus je odlazio, a ja… razbila sam se od sreće, da me nisi tako čvrsto grlio, prostrla bih se po asfaltu i onom prvom snegu te godine… I, Savo, dok smo posle pešice išli kući i držali se za ruke, a meni kolena klecnula i ništa ne osećam, ni da hodam ni da lebdim, pa me opet ljubio ispred zgrade i kada sam bila u svojoj sobi, kao poludela bih vrištala a morala sam da budem tiha… Pa sam strepela da to nije samo besmislen trenutak ali si me, Bogu hvala, i sutradan ljubio i počeo da se ponašaš kao pravo dečko… Ipak sam nekoliko meseci strepela od svakog narednog dana… da se nešto ne promeni!

I, znaš li koliko sam morala svih tih godina, pa i sledećih, sve do danas, da se branim od raznih grabljivica, da te sačuvam za sebe!…

Uh, života si me koštao, mamlaze… I – život si mi dao, muko i srećo moja! Najmanje godinu dana mi je trebalo da se naviknem i smirim i uspokojim.

Bio si moj i bio si… Najpažljiviji i najlepši i… vremenom, Savo, videla sam da se menjam, da postajem samouverena, puna sebe i – tebe!

Nikad ja, Savo, nebo moje, ne bih postala ovo što jesam da nije bilo tebe. Nisam ja sama od sebe postala ova Lina i priklonila se jednom, doduše beskrajno glupom i naivnom Savi, ali ljubavi mojoj i sreći! Ima nešto u tebi, ne znam kako da ga nazovem, nešto životno… Ja sam, Savo, snago moja, postala ova Lina uz tebe i zbog tebe. Uz tebe sam postala ova srećna i snažna Lina… Ko zna kakva bi bila da me tada nisi poljubio i zagrlio i postao moj muškarac!

Jeste, ti si nesnalažljiv, ti si nepraktičan, ti si neambiciozan, ti si naivan, lud na svoj način… Ti si moja ljubav i… ja ne znam šta bih bez tebe! I… Pametan si…

A, kako,onda, ne shvataš zašto te volim!

Kretenu jedan!

Ljubavi moja jedina!

-Evo, sad ću da plačem!

Od prvog, neplaniranog poljupca sam te svakim danom sve više voleo i nemam pojma kada se to desilo, da te zavolim potpuno i zauvek. U svim našim godinama ta ljubav je rasla i sazrevala i ja, Sava, više nisam mogao ni da zamislim da je ikada od postanka sveta bilo drugačije. Ja sam disao tu ljubav, bez nje nisam mogao da živim a da o tome nisam ni razmišljao, i nikad nije ni nestala, nikad me nije ostavila… Samo… Nisam mogao da shvatim kako sam mogao da zaslužim tu sreću, da me voliš, da “Lina voli Savu”.

Toliko sam navikao na tu sreću, da je uvek oko mene i u meni, toliko da mi je to bio jedini i sasvim prirodan i normalan svet. Lina me voli i mi se ljubimo, smejemo, jedemo, pijemo, dišemo, čitamo knjige i gledamo filmove, mazimo se i pričamo u večerima za Ozbiljno Zaljubljene Osobe Nedeljom, polažemo ispite i dogovaramo za koncerte i žurke, raspravljamo neke teme, slavimo rođendane i naše praznike, pravimo planove za naš dom i smišljamo imena deci. Od nevine i slatke studentske zaljubljenosti smo prošli i u ljubav zrelih, zaposlenih osoba, sa životnim odlukama i odgovornostima i ni tada se ništa nije promenilo. I dalje je ta ljubav bila tu, nepomućena u svojoj svakodnevnoj neprimetljivosti.

I kada si otišla mogao sam da odem do onog mesta gde sam te poslednji put gledao, da gledam i grlim tu prazninu koja je ostala iza tebe, puna tebe. Kada si otišla, najviše te je ostalo na tom mestu.

Bila si svuda, ceo Beograd je bio pun tvog prisustva. Naši autobusi, naša bagremova šumica, naša picerija, naši bioskopi, naše dvorane i galerije, u zgradi fakulteta nisam u onim ogromnim hodnicima mogao da prođem pored tebe, čaše u baštama kafića, u klubovima stolice na kojima si sedela, moja soba i moj krevet su bili sasvim – ti.

Na svim tim mestima smo bili mnogo puta. Samo jednom smo bili zajedno na tom mestu na aerodromu i na tom mestu sam najviše osećao tvoje prisustvo, tvoje telo. U narednim mesecima i godinama sam, kad te se mnogo uželim, odlazio i gledao i grlio tu prazninu punu tebe.

Lina je otputovala. Pratio sam je na aerodrom s njenim roditeljima i Marijom Teronokof, koja je došla po nju i s njom otputovala. Poslednja slika koja mi je ostala u glavi je njena malo pognuta glava i kosa koja brzo nestaje iza terminalnih vrata. Njeno lice iz te prilike ne pamtim.

Prvi put sam stvarno shvatio da će da ode dok sam ležao u našoj OZON večeri. Bila se sklupčala pored mene, ščućurila utopljena u mom zagrljaju i čitala. Ležala je na mom ramenu i ja sam gledao u teme njene kose. Radio je pričao svoje priče a ja sam ćutao i mislio neke nevažne misli. Pogledao sam je ponovo i hteo da je pomazim po kosi, da joj dodirnem lice. Pružio sam ruku i – nestala je njena kosa, nestalo je njeno lice, na mesto Line je ostalo ulegnuto mesto u krevetu i smotano ćebe.

Ostao sam sam.

Potpuno sam obamro, ukočio se, nisam disao. Na trenutak sam ostao bez svesti a onda sam sa plafona video sebe, nepokretnog, pobelelog, prestarelog. Bio sam sam i bez života u očima.

-Hej, Savo! Šta ti je, Savo! Gde si… – dozivao me Linin glas i ja sam ponovo ugledao njenu kosu i sjajne oči, nju pored sebe. Zabrinuta a onda se nasmešila široko, sva je zablistala, poljubila me i još dublje se zavukla u mene.

-A… ništa! Odlutao sam!

-Šta je… Već odvajaš u glavi neke devojčice kad ja otputujem.(Nikad nije govorila “odem”, uvek “otputujem”.) -E, slušaj! – nastavila je i gledala me duboko u oči. -Nemam ja ništa protiv! Možeš da odvojiš neku, ja znam da me voliš i neće da mi smeta da se malo provedeš i rasteretiš. Ali si samo moj! Zauvek!

Ja sam još bio ošamućen od malopređašnjeg trenutka i nije mi bilo do šale. Hteo sam da kažem: “Nemoj da odeš!”, da plačem i da molim… Ali, ja sam – Sava! Gospodar razuma i samokontrole! Koliko god sam uspevao svih tih meseci pred njen odlazak, trudio sam se da joj ni rečju ni postupkom ni pogledom ne otežavam rastanak. Dosta sam dobar u toj samokotroli i to me, čak, ponekad plaši. Znao sam šta želi tim svojim rečima i znao sam da može da u mojim očima uvek može da nađe odgovor bolji od svih mogućih reči.

Slušao sam o tome da žene, na neki svoj način, “vole” da ih muškarac “malo prevari”, da se oseti da je “muško”. Mnogo su osetljivije na osećanja nego na telesnu prevaru. Meni, tokom svih godina s Linom, naprosto nije padalo na pamet da budem s nekom drugom. Bio sam svestan da sam privlačan lik ženama i flertovanja i nabacivanja mi nije nedostajalo. Ja sam to prihvatao sa osmehom, pomalo verbalno odgovarao, bar onoliko koliko je to u granicama normalnih ljudskih očekivanja, ali me je Lina toliko ispunjavala da naprosto nije bilo mesta za druge pored nje. I, nikad nisam osetio kod Line neko “razočaranje” zbog toga.

Isto tako – nikad nisam osetio da bi Lina uopšte poželela da ima još nekog pored mene. Lina je imala svoj ogrtač od vrline i znala je da druge muškarce postavi na pristojnu daljinu. Nikad nisam ni tren posumnjao u njenu vernost.

-A, je l’ ti to sebi praviš neku odstupnicu! A, Amerika je to, uzbuđenja na sve strane!

Gledali smo se i gledali i smejali.

-Ti ćeš ovde da ostaneš sa svim našim mestima i sećanjima! Imaćeš gde da me potražiš. A, kako da ja pronađem deo tebe tamo!… Moraću da ponesem deo tebe: nešto… nešto najlepše!

Ućutala je, rastužila se a onda je usiljeno živnula:

-Znači, prevare otkazane! Ja ću tamo da se smestim, čućemo se svaki dan, doći ću čim mogu, ti ćeš da organizuješ… Ne, ja ću da organizujem tvoj dolazak! Ti to, smotani, nećeš moći… I, onda: dom, troje dece… Do penzije, a onda se vraćamo u naš Beograd i od unuka pravimo prave Beograđane i pevamo “aaaa! a gde je amerika!” i ja ću prva da umrem, da ne bi bila tužna, ti ćeš to lakše da podneseš, i idem u raj i tamo ću sve da sredim kad dođe vreme da i ti tamo dođeš…

…Smejala se, pa je puštala suze, pa je skakala i najzad se smirila u mom naručju i prela priče jezikom tek stvorenog sveta…

-…Savo, nebo moje… Kako ću ja bez tebe!

…Ali, moram: to je za NAS!

Te sam večeri, ljubavi moja jedina, prvi put shvatio da ćeš da odeš i valjda sam jedan trenutak i umro.

Svih tih poslednjih meseci sam nesvesno i uspešno od sebe sklanjao tu misao i to osećanje. Želeo sam da ni u jednom trenutku ne osetiš, da ni ja ne osetim.

Razumno sam govorio da je to samo rastanak na kratko, da na najvažniji način ostajemo zajedno i da nema te sile koja bi mogla da nas razdvoji i da su svi ti dani samo prvi kamenovi-temeljci naše budućnosti, našeg budućeg doma…

Sve je u redu!

Kako je to “sve u redu” a tako je teško.

Mislio sam tih dana, mnogo sledećih dana, kako je trebalo da ne popustim toj želji da te poljubim i kako bismo  ostali samo “dobri prijatelji” i ja bih imao mnogo devojaka a ti bi otišla i živela u Americi i – ništa ne bi ovako bolelo!

Bio sam mrtav jedan tren zbog tvog odlaska…

…Ali, da te nisam tada poljubio – da li bih ikada bio živ!

DA LI JE RAJ STVOREN SAMO ZA DVOJE!

Svih tih dana glava mi je bila naduvena od misli i boli. Bolelo me kada sam mislio o tvom odlasku i mislio sam o toj boli. Bila si nežnija nego ikad i više uz mene nego ikad, ako je to uopšte bilo moguće uz sve te godine u kojima je bilo malo dana kada nismo bili zajedno. Više smo bili zajedno nego oni koji su bili u jednom domu i braku. I kada nismo bili zajedno, opet si bila tu, u mislima, u prisećanjima i planovima za sledeće dane. Voleo sam sve naše izlaske, kada me držiš za ruku, kada me tražiš pogledom dok pričaš s drugim ljudima, kada se, najčešće, pešice vraćamo kući i pričamo i pričamo dok naše ulice i naš grad prolaze pored nas u svom svakodnevnom ritmu. Nikada se nismo umarali u tim šetnjama. Kao da su se naši koraci utisnuli u ulice, naše noge su poznavale svaki trag i nove rupe u trotoaru i kišne barice, same su sebe pratile i mi smo mogli svojim rečima, prepletenim prstima, stopljenim pogledima, da  hodamo po našem svetu a da Beograd samo prolazi pored nas. Ipak, najdraže mi je bilo vreme provedeno u mojoj sobi, koja je bila više tvoja, ti si je više ispunila sobom nego što sam ja to mogao. Tu smo bili u samo našem raju. Zaista, nisam znao da li mi je bilo lepše kada bi, najčešće u kasnoj noći, otišla kući a ja ostajao da dišem tvoje prisustvo, sve mirise, ukuse i zvukove koji bi ostali iza tebe. Ili mi je bilo lepše ako bi, u retkim prilikama, ostala da spavaš sa mnom i u snu žirila u novo jutro da se što pre ponovo grlimo na javi. Tvoj osmeh pre no što si još i otvorila oči, tvoje telo toplo od naše toplote…! Tvoje reči koje si govorila jezikom raja u kome još nije postojala prošlost, nerazumljive i opojne…

Eh… Dan kada si prvi put ušla u moju sobu! Dan kada je ta soba počela da bude tvoja a ja samo namernik dolutao iz noći privučen svetlom i toplotom. Kako si sela na stolicu udaljenu od mene i tiho drhtala a ja pustio Sade i Smouth operator. Noć kada smo prvi put bili sami u stanu i dočekali jutro uznemirenih pogleda, kao da se ponovo upoznajemo, tražimo u očima odgovore na nesigurne utiske… Moj nevešt doručak… Tako da si, kasnije, ti to preuzela. (Retko je to bilo u tim vremenima kada su takve prilike u roditeljskim domovima bile nezamislive.) Polako si preuzimala moj život, na svoj nežan i neprimetan način, a meni je bilo dobro u tom raju…

U danima tvog odlaska glava mi je bubnjala od misli, sećanja i bola… A… Bila si tu, bila si moja, volela me… A ja sam bio u bolu, nerazumnom, sapinjućem bolu…

Sve te godine si me oblikovala, utisnula se u mene, ja nisam više bio samo ja, oblikovala me i vodila, nekad vukla za sobom, terala me da budem bolji i snažniji… Išlo je meni i sa učenjem i u sportu i u društvu i sa mojom filozofijom i umetnošću… Ali, imao sam tu slabost s mutnim periodima i učmalošću i praznim razmišljanjima, shvatio sam kasnije i da sam te često izmučio njima. No, ti si znala da to pretrpiš, izvučeš me i ponovo pokreneš. Nešto si videla u meni, to nešto zavolela… Jeste, ti si bila formalnija, nekad sklona glamuru… Nekad sam se bojao toga, bojao te tihe snage ogromne moćne reke, bojao da sam preslab za tebe i da ćeš me prevazići i – ostaviti… Ne, nismo mi bili “suprotnosti koje se privlače”, mnogo više toga nam je bilo zajedničko, što nije – u tome smo se dopunjavali i postajali LinaSava. Jeste, ja sam više tebe vodio kroz vanvremensku maštu, svet opojan, lep i – naš svet u kome se ti budiš i predeš priče tek probuđenog vremena, prvog izvora bistre vode… A, ti si mene vodila kroz život, kroz budućnost u kojoj će LinaSava da stvore svoj dom…

Bolelo me tih dana kada si odlazila, toliko… Toliko da sam zaboravio da i tebe boli! Ti si odlazila iz našeg sveta, iz našeg Beograda. Ti si odlazila u nepoznat i svet prazan NAMA.

Ti si odlazila da započneš naš dom a ja sam ostajao u našem Beogradu, prepunom mene i tebe, prepunom NAS, siguran i okružen našom prošlošću. Ti si odlazila u nepoznatu i nesigurnu budućnost, tamo gde još nema nas, tamo gde tek treba da započnemo naš dom, da stvorimo našu decu…

Hoće li se to desiti!

U međuvremnu, mene je bolelo i, glup i ograničen, nisam mislio da i tebe boli!

Srećom, na vreme sam shvatio i trgao se: Hteo sam da ti predam zadnju svoju česticu, sve svoje da te čuva tamo! Da te zagrli i čuva izvan svakog zla i nevolje, da se, kao na početku, utopiš i utopliš u zagrljaj koji će da te čuva od svega! Sigurna i voljena!

…Moja lepa devojčice, moja jedina ljubavi!

Jednom sam ti govorio o tome, jednom sam ti govorio  kako nemam mnogo toga da ti pružim osim lepih priča i ljubavi…

-Savo! Savo, za sve ove godine sam bila ubeđena da si lep i pametan dečko i da me zaslužuješ i nemoj sada da me razočaraš. Kako to misliš: “priče i ljubav”… Samo! Pa, ja, Savo, samo od toga i živim! Sve ostalo, sve ostalo su samo “prateći vokali”!

Nasmejala se.

-Naravno da ćeš da iznosiš đubre i radiš po kući i donosiš novac s posla i da… Eto, moraćeš i da me ljubiš i… sve ostalo! Prepusti to meni, samo me ti voli i pričaj priče!

Glup, kakav sam bio za sav praktičan život, u poslednjem trenutku sam se se setio da bi trebalo da je zaprosim, da je verim za sebe. Ne što to nisam sam odavno želeo, naprosto mi je nedostajala pamet za te uobičajene životne stvari. Mnogo sam propatio zbog tog razmišljanja. Te: da li ona to očekuje, da li to tako treba, da ne ispadnem naporan i nametljiv, kako da to izvedem… Lina bi, verovatno, volela da to bude otmeno i upečatljivo… Da me ne odbije i ismeje! Koje joj je veličine prst!… Kako da to izmerim a da ona ne posumnja… Možda, …. Da li uz mnogo ljudi!… Ili – samo nas dvoje… Na nekom glamuroznom mestu, kakav prsten… Kako da to uradim, kojim rečima… Mislio sam da je u potpunosti znam, da znam svaki delić njenog tela, svaku misao… A sada ispada da čak nisam siguran ni da li će me želeti…

A što, pa… ne bi ona mene zaprosila! Ja bih odmah pristao i ona to zna!…

Ma… kako da joj izmerim veličinu za prsten…

Sećam se noći koje smo proveli u kući tvojih, babe i dede, i kako me, gradsko dete, skoro cele noći na početku maja budnog držala slavujeva pesma. Skoro da me nervirala. Ti si spavala na mom ramenu a ja sam, nepokretan, da te ne probudim, glave prepune slavujeve pesme, ćutao i pitao se “kakav problem ima ta ptica”! U dubokoj noći je počela i kiša da pada a taj “jadnik” ni sekunda nije prekidao! Pokušao sam da razaznam neke fraze, da prepoznam neke delove koje ponavlja… Možda i jeste, ali ja to nisam mogao da prepoznam. Znao sam da samo muški slavuji pevaju, od maja do početka avgusta i da tako privlače ženku, koja, posle svega, čak retko i na jajima leži i bilo mi ga je žao: toliko meseci neprekidnog pevanja za par trenutaka zadovoljstva! A, pesme opojne, neponovljive…! U danima kada se spremala katastrofa, neumoljiva stihija tvog odlaska, sam shvatio da se u tome ne radi o “par trenutaka zadovoljstva”. Radi se o beskonačnoj, neprekidnoj – sreći! Nema “male ni nešto veće ni velike sreće”! Sreće ima ili nema. Zadovoljstvo je deo vremena. Večno, neprekidno osećanje ispunjenosti i potpunosti, vreme raja je sreća, slavujeva pesma, neponovljiva i prelepa. Kako ne mogu da tako pevam, da u zvuk prelijem otkucaje svog srca…! A ništa bolje ne bi moglo da ti kaže osim otkucaja mog srca dok ležiš na mojim grudima! Ta pesma bi bila bolja i od slavujeve, pesma srca na kome sanjaš, čuješ ga u svom snu izvan svakog vremena i boli. Jer, kako god brojali, sto hiljada otkucaja srca svakog dana, sto hiljada zvukova koji se svakog dana slažu u moju pesmu o tebi, draga, u moju pesmu za tebe, ljubavi moja, ženo moja… Kako prosto, kako to otužno zvuči… A, vaseljena se od toga stvara i gradi! A, ja ne mogu da rečima o tome kažem, svaki stih je slab da u pesmu se prelije okean pun u kome živimo kada se u ljubav utopimo i dišemo dušom. Jadne su sve mudre filozofije i duboke religije pred tom pesmom koju ne uspevam da otpevam… Sami morate da se u nju zaronite i reči nema a život je tu, onaj život koji se diše, koji ne propada… Samo kada je tu okean, Linin okean ljubavi. Svakog Božjeg dana sto hiljada puta moje srce otkuca Linino ime i ni jednog dana to nije isto. Svakog dana pesmu o njoj, pesmu za nju otpevam i nikad nisam zadovoljan prevodom sa jezika srca na jezik svakodnevni. A, kako i bi… Prevelik je Okean Ljubavi i Linina i moja priča je tek mali talas u tom beskraju… A, taj talas je prevelik za čitav svet i vreme… Ne mogu da volim čitav svet: on je tek deo Linine ljubavi!

O, mnoge su prepreke i krive staze na svetu! Gorko će se nasmejati svi koji su se sapleli na putu ljubavi ili i u užasne ponore tonuli. Gluvi i slepi će biti oni što ni korak nisu prošli na tom putu, znati neće šta bulaznim. Mudri i pametni se neće ni osvrnuti na praznoslovlje, reč snenu i utopijsku ako se utopili nisu u nestvar taj izvan sveta i vremena. Jer, žena je muškarcu i muškarac ženi tek odsjaj, slika sjajna s površi ispod koje mnogi su vrtlozi i mutne vode života stvarnog a ljubav čista i rajske vode tek su nestvaran tren…A, opet, postoji taj tren koji beskonačnost i bezvreme nadilazi!

Šta smo Lina i ja… Jedna od mnogo priča koje su trajale vreme neko, vreme kratko što je i za život ljudski kratak na ovom svetu: Bili smo priča i priča koja je neko vreme potrajala i otišla je, Lina je otišla da bi za NAS hranu i život složila između neslaganja mnogih i proza nemuštih svakdašnjih… Ali, ni tren jedan ne dam za život!… Tren u kome se budila uz mene i pesmom raja nenačetog govorila… Tren u kome me pogledom obasjala i iznova i iznova budila… Tren u kome bi grudi njene bljesnule i tren u kome bi mi se predala, topla i podatna, da zaplovim i zaronim kroz njene dubine i brzake i život spašavam i život stvaram kroz skok iz vode i survaj na kamenje oštro da kroz mirnu vodu jedino me seća tren sreće bojom kapljica srebrnih i zlatnih… I, živ sam a jedino se trena smrti sećam kada sam se izlio u nju i svet novi stvorio!

Šta smo Lina i ja…

Priča jedna, gromova i munja nekoliko u vetru olujnome u trodnevnoj kiši koja u zaborav upisaće se pre dana tihog u kome cvrči i ptice o smirenju žege u reč jednu nas opomenu… Tek za minut-dva slavujeve pesme noćne…

Da u tome poživeo nisam, s dosadom bih prošao kroz život stotinu strana dosadnog romana.

Kada bila bi kraj mene, ljubio bih je bez svesti, bez zanosa tihog i dubokog… Naši dani poživeše, vršidba u sred mirnog toplog leta. Odlazi…

…Ili tek se budi kasno, žedno leto…

U svem zadovoljstvu njenog tela dok se u mom zagrljaju krila…

Zašto sam je pustio…

A, opet, ni reč nisam mogao da kažem protiv toga da ode. Odlazila je zbog NAS, odlazila je za NAS… Sav moj razum je govorio da je to u redu i da tako treba, da sve je u redu… Razum…

Jebem li ga u mozak glupi!

Slučajno, svih tih dana sam prolazio kroz mesta koja su me vezivala za nju. Mesta na kojima smo bili i koja su sačuvala naše dane i trenutke. Slučajno ili namerno-nesvesno sam opet prolazio kroz sve naše dane. Ako sam nešto zaboravio, ono mi se vraćalo kroz opomene neživih-nemih svedoka naše veze.

I, već je mrak a nedostaje mi tvoj dan. Sanjaću te noćas i godine će proći pre no što se probudim. Lutaću kroz noć vođen slavujevom pesmom i tražiti žižak sveće u prozoru da domu me dovede, domu i toploti da otopi mi mraz na srcu… Jer, bez tebe doma mi nema i prazan i uplašen sam…

Znam da si otišla da za nas dom spremiš…

Ja neću doći jer sam slab. Bojim se da zakoračim u tu veličanstvenu tajnu, punu svih boja i pulsa pesama sfera, bezvremenu vaseljenu u kojoj svemir tek je parče, bezvremenu vaseljenu koja je naš dom, nas dvoje, nas petoro… Strašan je svemir, ta beskonačnost – a tek je ukras nevažan u našem domu… U našem domu sastavljenom od svakodnevnih briga i trenutaka sreće, nečem što za sve ljude je život običan… Bogu hvala što je od ljudi sakrio ogromnost i izobilje života u domu u kome je svemir beskonačan tek ukras. Jer, prestrašeni bi bili!

Bogu hvala što sam te poljubio bez naročite misli i ne znajući ništa zakoračio u svet, u život… Bio sam jagnje nevino u koži vučjoj i skakutao po livadi čuda. Ništa nisam znao.

Sada odlaziš. Sve su mi oduzeli.

Noćas pada kiša. Kroz prozor se prelivaju svetla usnulog grada i oluci dobuju u ritmu srca.

Ne znam zašto mi se u sećanje utisnula kiša jednog nevažnog oktobarskog dana. Polako je nestajala letnja žega i kroz mirnu toplotu na domaku zime nas je sakrila ispod ćebeta. Tek kapi kiše su muziku skrivale i ti si, mirna i spokojna, spavala pored mene. Gledao sam kroz prozor kako se nebeske vode slivaju kap po kap i slušao tvoj tihi dah kako me greje, slušao kako čuješ moju pesmu, mirne otkucaje mog srca…

Tada sam shvatio da te volim.

Čula si to.

Rekao sam ti to nekoliko dana posle. Zadrhtala si, ćutala si, sjaj se obasjao iz tvog pogleda. Znala si da je to istina. Znala si još od onog dana kada si mirno spavala u mojim grudima, kad je moje srce ispevalo pesmu uz ritam poslednje oktobarske kiše.

Ja sam znao.

Njene ruke…

Obožavao sam njene ruke.

Ta devojčica, brucoškinja koja se budi… Ona se budila, uzdrhtala od navale slatkih sokova, nekako zbunjeno zagledana u sebe, nabujala od životnih sila u sebi, pred mojim očima je cvetala i postajala raskošno biće svih boja, mirisa i ukusa. Gledao sam je, zaprepašćen: kako je ona devojčica koju zamalo nisam ni primećivao postajala boginja, vladarica koja budi sve oko sebe i bojama očarava, blaženstvom mirisnih sokova ispunjava grudi, rečima svojim peva pesmu opojnu, od probuđenog, bistrog potoka postaje već moćna reka tajanstvenih dubina. Ostajao bih bez daha skoro svakog novog dana u kome bih je ponovo video novim očima a tek je jedna noć, boja noći u kojoj sve su boje i jutrom već je druga bila, još lepša…

Uvek te su ruke otvarale izvore slatke drhtavice, uvek kad bi me dodirnula, tim rukama omlađivala, budila…

Sva mi je bila lepa, očima mekim i sjajnim, kladencom u kome se zvezde ogledaju, kosom da miluje me kao vetar prolećni u suton, usnama boje višnje, do pucanja pocrvenelim od krvi slatke, grudima koje su se mreškale kao okean, bokovima i nogama s izvorom živim a ruke… Ruke njene između sna i jave, njihovi dodiri koji mešaju dan i noć, nežnost i strast…

Sve sam znao o njenom telu, a, eto, jedan taj prst nisam znao!

Bili su poslednji dani i ja sam se mučio s tim prstom: koji prsten je dostojan!

Pazio sam da nikako ne primeti da mi je sada taj prst naročito važan, ljubio joj ruke češće, držao ih, poredio njene prste sa svojim, na razne načine pokušavao da procenim veličinu zgloba, da ga prsten savršeno zaobiđe i savršeno se uklopi u taj prst na kome treba da postoji večnost, moj znak da je ona moja!

Napatio sam se oko toga dok nisam shvatio da taj prsten nije stvar, da je nešto što mora da bude van vremena, deo njenog tela i deo moje ljubavi, nešto što je deo sveta koji je samo za nas dvoje.

I – tada sam uspeo…

Prsten se sljubio uz njen prst.

-Mužu moj! – rekla je i ja sam odjednom video njen prsten na mom prstu. Dok sam ja birao reči i grlio je i ne znam ni šta, uspela je da skoro i ne primetim da je i na mom prstu njen znak, naša zakletva pred svetom i ljudima.

-Pa, zar misliš da nisam primetila koliko proučavaš moj prst. Bila sam presrećna, jer sam strepela, jer nisam bila sigurna da ćeš da se setiš… Naravno da znam da me voliš ali znam i koliko ti je stvarni svet neobičan, ne uklapa se u tvoje rajske snove. Strepela sam a onda sam bila presrećna kada sam videla koliko ljubiš taj prst. Ja sam tvoj prsten već ranije spremila, nisam smela da rizikujem i da otputujem a da te ne verim. Vereni smo ti i ja od početka sveta, samo je trebalo da se rodimo i odrastemo zajedno. No, ne možemo da živimo sami, van sveta i ljudi… Moramo i pred njima da pokažemo da smo za-jedno!… Deo naše ljubavi da podelimo s njima!

-Savo, moramo da izdržimo! Nismo zajedno samo da bi nam bilo lepo… Moramo i da radimo, da se mučimo, da se uklopimo u svet… Godine su pred nama… Godine i večnost! Lako je u večnosti, godine su problem! SVET JE STVOREN ZA DVOJE, ZA PETORO…!

-Lina, ženo moja, ljubavi moja jedina!

Tih poslednjih dana pre njenog odlaska ponovo sam počeo da je gledam očima iz naših prvih dana: ponovo je postala ona devojčica koja se budi, ona devojčica koja “preko noći” jutrom postaje nova žena, svakim danom nova, tek probuđena žena, sve snažnija i novija, one iste oči s novim pogledom. Čak je ponovo postala uznemirena, promenljiva, nekad je nemo grcala od nečeg što je htelo da provali iz nje pa me ljubila kao da želi da tako zaustavi… Jeste, primetio sam i da se malo zaokruglila, nekako punija ali zdravija, s više sjaja, lepša na, čak i za mene, dugogodišnjeg svedoka svakog njenog novog dana, na neki nepoznat način. Ponekad bih uhvatio neki njen u sebe usmeren pogled, neku napetost, nekad bih zbog toga i sam počeo da mislim teške misli, nekad sumnjao, nekad bi tek posle “LINA…Lina…Lina!” uspeo da je dozovem… a ona bi me onda ljubila kao da hoće da me uguši, ispije…

Ponovo sam se zajubio u nju. Prvo sam je poljubio, zatim počeo da se zaljubljujem u brucoškinju, probuđenu ženu, zatim sam se zaljubio u ozbiljnu ženu, snažnu i obožavanu… sada u ženu koja sa sobom nosi neku tajnu, nešto što nisam razumeo ali me potpuno obuzelo…

-Volim te! – govorila je i upijala se u mene. –Kako neko može da bude toliko srećan…

Hteo sam da poslednje veče bude samo za nas dvoje.

Veče pre toga smo bili u njenom stanu, s njenim i mojim roditeljima, Marijom Ternokof i nekoliko bližih prijatelja i ljudi koji su bili važni u njenoj karijeri. Lina i ja smo sedeli na počasnim mestima i isprva je sve to bilo nekako napeto i previše formalno. Ćale se, naravno, već zarana malo opio i samo on je pomalo razgaljivao atmosferu. Keva je teško uspevala da sakrije povremene suze. Njeni roditelji su, po običaju, bili vrlo prijatni, razgovorni i – pristojni… Marija Ternokof i još par stranaca su uneli mnogo engleskog govora i – „gubljenja u prevodu“…

-Does He know?

-No! Not at all… This is Lina’s decision!

…uhvatio sam deo razgovora između Linine keve i Marije u kuhinji i neprijatnost kada su me videle…

…Pa sam isti trenutak doživeo i kada su Lina i njena keva razgovarale na norveškom… (Linina keva je bila Norvežanka ali odavno odomaćena u Beogradu i sve veze s Norveškom su bile prekinute, osim povremenih norveških razgovora između njih dve. Ja sam voleo da slušam Linu kako govori norveški iako nisam ništa razumeo… A, voleo sam da je slušam kad priča na tim nerazumljivim jezicima – norveškim i – rajskim!)

-… That’s our moment! Only for – US!… – pomalo ljutito je Lina završavala priču i okrenula se i videla mene i nasmejala i zagrlila me snažno…

Učio sam ja dosta engleskog i već se dobro snalazio u tome ali nikad to nisam stvarno zavoleo… Ne zbog samog jezika. Uz muziku i filmove sam već mnogo navikao, ponekad na poslu, u Organizaciji, govorio sam ga i uz Linine prijatelje i saradnike iz inostranstva… a s Linom i zbog njenog odlaska ga nisam voleo.

To veče se završilo prijatno, pristojno i… nekako napeto.

Kada smo pošli kući, svi zajedno, Ćale je nešto pevao, često napeto, preglasno i čvrsto držao Kevu oko ramena dok se ona ovila oko njegovog okruglastog struka i povremeno drhtala od suza.

Ja sam bio malo iza njih i dugo, dugo putovao tih pedesetak koraka od Linine do moje zgrade kroz malu bagremovu šumicu dok se mesec smrzavao i pravio čudne senke kroz ogolele grane.

Ta, meni malo naporna, obaveza je prošla a ja sam legao u svoj hladan krevet u, sada, praznoj sobici, i proveo noć napola budan, napola u mučnom snu obasjan hladnom mesečinom.

Tek prvi odsjaji injem pokrivene zore su mi doneli dvadesetak minuta sna iz koga sam se probudio širom zatvorenih očiju, budniji nego ikad u životu.

Lina sutra odlazi.

U jednom današnjem danu treba da prošetamo kroz sve NAŠE godine!

Spremao sam se, psihički i fizički, sve isplanirao, sve pripremio da to bude The Perfekt Day, onaj dan u kome će Lina otputovati i tako početi prvi dan nove faze našeg života.

Sve sam isplanirao, sve pripremio… I dan dočekao širom zatvorenih očiju, nemirno smrznut u iscrpljujućoj budnosti.

Trebalo je da se naspavamo i odmorni i raspoloženi u kasno popodne prošetamo „LinaSavinim stazama“…

U to prerano jutro, ja sam sedeo u tišini i pio svoju bezukusnu kafu a mozak mi se smrzao. „Staze“ su mi bile „zatravnjene, nad njima se magle tope, sada ne prepoznajem Linine i moje stope“. Teško sam prepoznavao naše tragove srednjoškolskog prijateljstva i simpatije, brucoških dana, vrelih i opojnih, ljubavi koja se budi, toplih i srećno opuštenih dana studentskih, s brigama koje su tada bile teške a sada bi ih platio godinama života da opet ih imam, prvim danima zrelosti, lavirintom među ljudima koji se polako, dan za danom razrešava i otvara, uz onu moju devojčicu koja je postala obožavana žena. Uz nju sam postao sve ono što jesam i ništa drugo ne znam.

Kao rastopljen pepeo mi se kafa slivala u usta i okamenjivala u stomaku.

„Preni se, Savo, kukavice kretenska! Lina nosi sve a ti samosažaljivo kukaš. Preni se i budi muško, kakvo dolikuje toj ženi! Možeš, valjda, jedan dan da se zadužiš u večnosti i pokloniš joj ga za sve što ti je dala i što će ti dati. Zaboravi danas sebe i pokloni joj sebe i dan. Ona odlazi da radi za tebe, a ti se, od sutra, predaj svojoj slabosti i ćuti u njoj…“

Često sam, kad mi je trebala pomoć vaseljene, da zatražim deo moći sveta, odlazio da igram basket, da sam samo bacam na koš, bez misli, bez… Morao sam da se razbudim i osnažim!

Izašao sam u rano, smrznuto jutro, na naš, lokalni, već oronuli teren, pod sumnjičavim pogledima retkih ranoranilaca s obavezom ili mukom…

Bar sam se dobro obukao.

Teško sam se kretao, svaki mišić je odbijao da se pokrene, svaka kost se trela, srce nije krv poteralo… Volja je samo htela da se vrati u toplotu radijatora i gnezdo kreveta…

Morao sam da se probudim. Zbog Line.

Dan je još bio mračan, beton smrzao, tabla je bolno zvečala, mrežice nije ni bilo, lopta je pucala od svakog dodira.

Prvo sam samo bacao. Nisam mogao da se odlepim od zemlje. Jedva sam odlazio do odlutale lopte i otimao je od gustog prizemnog mraza.

„Podigni se, čoveče! Ne boj se, mnogo puta si to radio.“

Bolno naprezanje i skok. U doskoku me dočekalo mrvljeno staklo u zglobovima. Svaki naredni skok je za mrvicu bio lakši. Posle stotinu puta osetio sam krv u kolenima. Osetio sam da se zagreva, da se penje ka srcu i plućima. Nada se probudila, sunce se već izdiglo iznad oronulih, punih sećanja i zaboravljenih budućnosti, zgrada predgrađa. Bilo je toplije.

Korak desno, polustep s obe noge i prelaz na otvorenu levu stranu uz izdizanje iz neočekivanog trenutka zaustavljanja u poletu, brz skok i slobodan let lopte.

Osećao sam kako srce počinje da kuca i krv raznosi toplotu kroz telo.

Sunce je već prešlo put od moje do Linine zgrade. Postalo mi je vruće i skinuo sam gornji deo, zatim sam ostao samo u majci. Telo se razbudilo, počelo je da se seća raznih okreta, promena pravaca, izvijanja, prelaska iz leđnog napada u izmak i skok, podvlačenja i izvlačenja.

Počeo sam igru sam sa sobom i sam protiv sebe. Rezultat nije bio bitan, samo pokret, samo skok. Misli nisu postojale, samo prostor kroz koji se lako krećem i providim njegova pomeranja i prolazim između tela koja su samo predvidiva otvaranja i zatvaranja.

Majca mi je natopljena znojem i isparavam se. Bacam majcu na smrznuti beton, skinuo bih i donju trenerku ali me mrzi i u dvokoraku se podižem i kucam kako nisam još od najboljih srednjoškolskih dana maksimalne visine i minimalne težine…

Skoro da nisam ni svestan ali osećam ruke oko sebe…

Lina se priljubila uz mene i drži me čvrsto… Osećam da bih tako mogao da letim s njom…

Gledam je u lice i tako sjajne oči. Grlim vunenu kapicu i kosu. Kroz njenu bundicu i obgrljene ruke osećam vrelinu…

-Hej, sav sam u znoju, pazi se…

-Ćuti… ispunio mi se najveći neostvaren san iz dana kad sam se zaljubila u tebe!

Sunce je visoko i mi se topimo u njemu.

Predveče, okupani, sređeni, nasmejani, hvatamo se za ruke i polazimo po svojim stopama na našu poslednju šetnju po Beogradu.

Suton se budi dok mi ulazimo u naš grad.

Planirao sam da je odvedem na večeru u Klub ili neki drugi dobar restoran. Naravno, da ona odabere. No, nekako smo, šetajući, došli do Picerije. Videlo se na njoj mnogo godina, ja sam se iznenadio kada sam je prepoznao. Nekad je to bila jedna od najpoznatijih picerija u Gradu.(…a tada picerije nisu bile „fastfood“!) Ne velika, ali s pažnjom i ukusom sređena, savršenom i postojanom kuhinjom. Tamo se išlo kada su specijalne a lične prilike. Ušli smo u ono isto mesto, s primerenim borama i ožiljcima. Bilo je malo ljudi, više neko lokalno društvo u razgovoru za stolom ili dva… Ušli smo i nesigurno odabrali sto, pogledali okolo, pogledali se s… hoćemo li umeti da se ponašamo, koliko li to košta… Prišla je konobarica, devojka neusiljenog ponašanja, inteligentnog lica… Samo je rekla „dobra noć“ i ostavila dva jelovnika i otišla da razgovara s maldićem za malim stolom u dnu prozora. Vinska lista je bila na stolu. Bila je već sredovečna žena ali s još uvek svežim, mladalačkim izrazom u očima. Nije bilo potrebe da biramo u jelovniku, samo kratak pogled: još uvek imaju „quatro staggioni“. Dingač više nije na listi. Odavno. Biće dobar Teran. Poneo sam pare… ali, biće li dosta… Pokušavam da budem cool, ali sam svejedno usplahiren… Ovo nam je prvi „zvaničan“ „Izlazak“! Svetla su ista. Posle odmerenog vremena devojka, sada žena, prilazi i pita:“Jeste li odlučili!“ „O, jesmo! – kažem. Odavno!“

Pica je odlična. Ista kao nekad. Lina ne može više i daje mi polovinu svoje.

Ispijamo lagano svoje vino. Ne naručuje se kao nekad i ovo su neka starija godišta, dugo stoje u ćošku magacina. Nepca ga prepoznaju i u stomaku se širi poznati ukus zemlje, sunca i oznojene beračice. Ispijamo svoje vino i ono, umesto nekadašnjeg poleta i uzbuđenja, nudi mir i opuštenost.

Još nešto. Samo bih hteo, ako je sada nekako moguće: Dire Straits: Private Investigation. Možda je ostala neka kaseta… „Imam ja i svoju…“ – kaže Lina i plaća račun. Isto kao i prvi put. Postiđen sam ali ona opet kaže:“Imam razlog da častim. Maznula sam sjajnog dečka!“

Vino ne ostaje u čašama i izlazimo. Jedan od prvih koncerata na kojima smo Lina i ja bili zajedno. Svetska premijera u Beogradu.

Dramatičan rif na stratokasteru i sudbinske note…

Beogradske svetiljke početka noći zimljivo žmirkaju i noć boje sutonom. Zagrlili smo se, stisli jedno uz drugo, mraz ne može da se utisne između nas. Tu su naša svetla, naš asfalt i naše stope, naše smrzle ruke i nosevi i – ozračene oči.

Nije bilo daleko i ja sam još bio u mix-vremenu osamdesetih-devedesetih. Prošli smo pored Dragstora koji je zjapio kao rupa puna đubrišta i bez ljudi. Na Balkanu je bilo svetlo.

Blagajnica je, na naše čuđenje, bila začuđena, razmišljala je par sekundi a onda nam dala karte. Nismo ni pogledali koji film se daje ali nismo videli ni čoveka oko nas. Gledali na satove, pitali o čemu se radi, razvodnica je samo slegla ramenima i uzela svoje parče karata i pustila nas u prazan Balkan. Bio je to onaj isti Balkan i udobna sedišta i prigušena svetla na galerijama.

Prazan.

-Savo! Nisi, valjda, ti ovo organizovao! Sami u bioskopu…

-Ma, jok…! Otkud bi takvo ludilo moglo da mi dođe na pamet: sami u bioskopu!

Zagrlili smo se sami u sred bioskopa i grejali. Film je počeo i nije ni bio loš i to je bio naš omiljeni Balkan… Praazaaa!n…

Držali smo se za ruke, jer – „bioskop je da se držš za ruke“… Ali, bili smo sami i…

-Savo, hajdemo odavde…

To je bio deo Srbije tih dana. Mogao si samo da kažeš: „Hajdemo odavde…“

Veliki deo mog i Lininog filma se vrteo oko bioskopa (i držanja za ruke). Sada su nas ostavili same. Raj je stvoren za dvoje, ali bioskop je stvoren za mnogo nas u jednoj predstavi.

Izašli smo, prvi put u našem životu, iz bioskopa usred filma i odahnuli smo na ledenom beogradskom vazduhu. Bilo me je stid pred Linom, bilo me je stid zbog Srbije jer me je obrukala pred Linom…

…Koja će već sutra u ovo vreme biti u Americi…

Bilo je hladno a ja sam kipeo i tresao se od ljutnje.

Onda sam video da se i Lina ljuti. Nije se ljutila na mene… Malo sam odahnuo: Još je naša!

Hodajući Bulevarom počeli smo da se smejemo. Nezavisno, svako za sebe („Pa, je l’ znaš ti koliko bi ovo „zadovoljstvo“ da sam budeš u bioskopu koštalo u Americi!…) a onda smo se složili u jedan toliko razdragan i glasan smeh da su nas promrzli Beograđani u prolazu pogledali sa značajnom zavišću. Pluća su nam se napunila promrzlim beogradskim vazduhom, koji je, srećan i zatopljen, ponovo izlazio da vitla po beogradskim ulicama i parkovima i muva se i između zgrada i… za izvesno vreme napravio  nešto sasvim novo!

Nekako neočekivano… smo stigli… na bus-stajalište 26-tice preko puta AEG-monumenta i – zaćutali… Bleda svetla prazne i zatvorene Domovine…

Eto, nekako smo se izborili s prošlošću i sadašnjošću, nekako smo se pomirili s budućnošću… I, sada, bili smo samo NAS DVOJE!

Sami, muškarac i žena, pred večnom velikom odlukom… Pred tom toliko puta ponovljenom, običnom odlukom: Hoćemo li biti JEDNO!

Bilo je hladno, bilo je kasno i samo nas dvoje je stajalo na stanici s nadom da se neće desiti ono što smo očekivali: da naiđe autobus.

Ja sam se setio onoga o čemu sam razmišljao poslednjih meseci i počeo da se tresem od hladnoće. Setio sam se svega što sam tako želeo, što sam smatrao tako prirodnim, za čime sam žudeo, zbog čega su me mnogi pogledi prethodne večeri zamrzavali… I, Lina sada ćuti oslonjena o moje rame dok poslednji tramvaj prolazi pored Vuka… Stezao sam prsten u svojoj ruci u svom džepu i… Kao jutros… ponovo sam se blokirao! Ćutao sam i tresao se. Činilo mi se da veče nije dobro prošlo i da Lina nije zadovoljna i da je nisam dostojan i da ću u ovakvom trenutku zasmraditi sve naše godine…

Bus je nailazio i već su se videle brojke a ja sam se paralizovao i tonuo u ponor.

Vrata su se otvorila i Lina je pružila korak i – nije me gledala. Ja sam ostajao sam sa svojom slabošću i nestajao: bio sam sam i prestareo i iz praznih krošnji platana gledao sebe kako umirem na trotoaru.

Video sam Lininu kosu dok je skidala kapuljaču i video prvu pahulju snega te godine kad je pala i zasjala u njenoj kosi. Još me držala za ruku i već je počela da se obraća šoferu dok sam ja beživotno visio iza nje na ulasku na ta vrata.I, u njenoj ruci je nevidljivo mrdnuo „moj“ prst, njen prst koji je za mene odabran. Dodir večnosti, dodir vaseljene me probudio i tražio svoje pravo: ko sam ja da mogu tome da se suprotstavim!

Povukao sam je nazad i ona me začudno gledala dok je bus zatvarao vrta i odlazio. Ostali smo samo nas dvoje na tom trgu i ja sam kleknuo ispred nje i počeo je sneg gust i snažan i probudila se moćna beogrdaska košava.

Poljubio sam njen prst i prineo prsten: Hoćeš li da budeš moja žena…

-Očekivala sam sve te dane i te večeri… Očekivala sam i čeznula, ne zato što nisam znala da me voliš i da to želiš… Ali!… to je moralo da se dogodi: JA SAM ZNALA – ali svemir i svet nisu! Morali su i oni da znaju! Savo, ili si ti savršen režiser ili nešto drugo vodi ovu priču. Kad si me, na istom mestu prvi put poljubio, a ja već izgubila svaku nadu i kletve bacala na bus… A, ovaj, skoro da nas je odneo kao vihor u zaborav… Svakog sekunda sam očekivala te tvoje reči i bila sigurna i uverena i samo onaj jedan sekund koji mi je odneo želju, taj sekund si me zatražio. Ja sam odavno tvoja. Ne znam kako bih mogla da ne budem tvoja. I, opet si uspeo da me iznenadiš… I ja sam podigla pogled prema nebu i opet su, kao i prvi put, padale one iste pahulje i opet je taj sneg pokrio mesto na kome sam ti se predala iako sam odavno bila predata!

Ko je čuo zdrav, snažan odjek iz duše i srca srećne Beograđanke, Linin odgovor na moju prosidbu je…

Vreme se pomerilo.

Prsten je bio na njenom prstu i ona se polako ka meni spustila na kolena i grlila me u mladom snegu dok je trg još odjekivao od njenog odgovora. Poljubila me u prst na kome se, mimo moje svesti, našao njen prsten.

-Mužu moj! – rekla je i ja sam odjednom video njen prsten na mom prstu. Dok sam ja birao reči i grlio je i ne znam ni šta, uspela je da skoro i ne primetim da je i na mom prstu njen znak, naša zakletva pred svetom i ljudima.

-Pa, zar misliš da nisam primetila koliko proučavaš moj prst. Bila sam presrećna, jer sam strepela, jer nisam bila sigurna da ćeš da se setiš… Naravno da znam da me voliš ali znam i koliko ti je stvarni svet neobičan, ne uklapa se u tvoje rajske snove. Strepela sam a onda sam bila presrećna kada sam videla koliko ljubiš taj prst. Ja sam tvoj prsten već ranije spremila, nisam smela da rizikujem i da otputujem a da te ne verim. Vereni smo ti i ja od početka sveta, samo je trebalo da se rodimo i odrastemo zajedno. No, ne možemo da živimo sami, van sveta i ljudi… Moramo i pred njima da pokažemo da smo za-jedno!… Deo naše ljubavi da podelimo s njima!

-Savo, moramo da izdržimo! Nismo zajedno samo da bi nam bilo lepo… Moramo i da radimo, da se mučimo, da se uklopimo u svet… Godine su pred nama… Godine i večnost! Lako je u večnosti, godine su problem! SVET JE STVOREN ZA DVOJE, ZA PETORO…!

Dvoje, žena i muškarac, je klečalo u prvom snegu te godine na beogradskom asfaltu i plakalo i vrištalo i smejalo se. Vaseljena je bila mirna a prolaznici su se smejali.

Ne znam kako smo dopešačili do kuće. Bio sam savršeno srećan i u tome nisu mogle da me ometu ni usputne Linine priče o svim obavezama koje su pred nama.

Ponovo sam se vratio svojoj “normalnoj” pameti tek kada sam otpratio Linu kući i zastao pored klupice u bagremovoj šumici između naših zgrada na kojoj smo prvi put vodili ljubav.

Mislim da je, ustvari, ideja bila njena. U to vreme nismo bili mnogo obavešteni o tim stvarima i mada smo već dovoljno bili zajedno i imali želju, nismo imali nikakav plan. Otpratio sam je, ništa posebno nije bilo u nagoveštaju, ja sam tek tako zastao pored klupice i čuo nečiji trk iz mraka. Skočila je na mene, bila je već dopola skinuta za krevet, obgrlila me nogama i gledala zadihano i duboko. Pomalo smo se mučili da otkrijemo šta treba da radimo i na kraju se ona našla na meni na klupici i bilo je vlažno i slatko.

-Sad je u redu. – rekla je i otrčala kući.

Bilo je tada rano leto i beli bagremovi su bili mirisni i bujni.

Dok sam sada stajao pred prvim, belim i nevinim, snegom opet sam začuo onaj trk i video moju ženu kako bosa i u spavaćici trči prema meni i uz onaj vanvremenski pogled skače na mene, obgrli nogama i jedva kroz dah uspe da izgovori

-Uzmi me sad!

Nije se vratila svojoj kući.

Probudila nas je moja Keva uz širok osmeh, zatvorila vrata i pozvala Ćaleta joj da sipa piće.

Tek oko podne smo otišli Lininoj kući i njeni su gledali i opipavali prsten. Linina keva je bila srećna i prekrstila se i otrčala do svog muža i skočila na njega zagrlivši ga. Onda nam je zbog toga svima rekla:”I’m sorry! Izvinite!”

U 19.30 sa beogradskog aerodroma Lina je otišla u Ameriku. U 19.37, po njujorškom vremenu, mi se, samo kratko,  jer je poziv skup, javila da je stigla. Još je rekla:

-Volim te! Sve je u redu.

Ustvari, u tom trenutku ja sam je još držao u rukama. Zagrljeni pred poslednjim vratima, kao srasli. Disala je u mene, odvojila se, bila je bleda, poljubila, okrenula se i nestala je njena kosa i njena figura s malo pognutom glavom zamiče kroz beživotan prostor.

Ovde, gde sam je poslednji put držao uz sebe, ta praznina je bila puna Line…

Ovde, ležim u praznom krevetu. Čaršav je još uvek smotan po njenom telu, tako kako ga je jutros ostavila. Tragovi njene kose po jastuku.

Njen glas u telefonu u 19.37. po njujorškom vremenu:

-Stigla sam. Sve je u redu. Volim te.

Gledam sebe: prestarelo, pobelelo, beživotno telo. Samo…

Dok sam se sa aerodroma vraćao u Beograd u mojim bezobličnim mislima se prvo javila jedna smešna: “Malo se udebljala.” – pomislio sam dok sam je gledao kako odlazi i vedro se nadao da Lina nikad neće saznati za tu misao.

Već su se pred mojim očima širila svetla Grada i ja sam uplovljavao među njih kada mi se u sećanju  javila i jedna nevažna scena. Dok smo stajali u poslednjem zagrljaju, tu u blizini, Marija i Linina majka su nas gledale i pričale tako da ih nismo čuli. Gledale su nas i saosećajno i s tugom i radošću (“što, eto, ima ljubavi – da vidiš i ne zavidiš”). Gledale su nas i s osmehom i sa suzama. Gledale su i… ne znam zašto sam čuo samo tu Marijinu rečenicu. Ustvari, ne znam ni da li sam je čuo ili pročitao s usana ili sam je samo umislio:

-Takvi su: Uzmu ti sve što voliš!

Ne znam. Valjda je ljudsko sećanje takvo, ponekad besmisleno. Iz tih trenutaka ne sećam se ni jedne Linine reči, ne sećam se ni svojih, a tu Marijinu rečenicu (upućenu Lininoj majci) sam zapamtio. Nisam je razumeo i nije mi bila važna a kasnije mi se stalno javljala bez razloga i u besmislenim situacijama, praktično me proganjala kao poludeli sitni insekt. Branio sam se i teško uspeo… ustvari, izgleda da nikad nisam uspeo da je se otresem.

***

Bilo je prvo jutro i sneg je pokrio sve. Sneg koji je počeo kad je postala moja žena i odletela sa svim što je najbolje u meni. Prazno sam gledao u sneg, svu tu belinu sastavljenu od neponovljivih kristala vode, pahulja koje postoje jednom i nikada više u trajanju sveta. Lepota koja očara i otopi tugu i očaj pred kratkoćom života. Gledao sam u sneg i video da je lepota bez forme, stvarnost koja je samo slika, samo odraz volje moje svesti.

Stvorio sam pticu i ona se igrala na zelenoj grani pod snegom. Okrenuo sam se i verovao da će nestati. Pogledao sam u nebo, kao Lina kad je rekla “Daaa!”, daaah duše, i nove i nove pahulje su padale na moje lice. Osvrnuo sam se i pogledao u moju zamišljenu pticu na zamišljenoj grani.

Ptica odlete i grana tiho maše: sve je u redu.

Bila je stvarna.

***

Posle nekoliko dana mrtvila, kakofonije misli, teških rasprava sa onim delom duše koji nikako nije shvatao zašto nema Line i uzaludnih pokušaja da obrazložim “da je sve u redu i da to tako treba da bude”, odgovorio je da ne razume “šta je to “sve u redu” kad nema Line” i “sigurno si opet nešto upropastio” i njegovog krvnički ljutog prekida svih veza sa mnom (“Pozovi me kad dođe!”), pozvala me Lina i, na kraju, pitala “Kako je na poslu!” a ja sam nešto mumlao i morao sam da se vratim u taj svet koji mi se nikad nije dopadao.

Sada sam ga već mrzeo.

Moj svet se raspadao i ja sam očekivao da je i onaj drugi, manje važan, u apokaliptičkom rasulu.

No, već na vratima Sanja je veselo otcvrkutala:

-Ćao! Jesi se odmorio… Dobro izgledaš!

Neki Kiza me video kroz odškrinuta vrata:

-E, Savo! Dođi, molim te. Imamo tu situaciju…

Tek na kraju razgovora me, kad sam već bio na vratima, pitao:

-E, kako je prošao rastanak… Mučno je to. A! Sad si slobodan čovek!…

I pre no što sam i usta otvorio da odgovorim, već se obraćao nekom drugom.

Već sam navikao da on svašta zna, pa i takve intimne stvari koje mu, valjda, niko nije ni spomenuo. Zašto bi trebalo da zna takve “sitnice”… Opet me začudio a ja sam se taman ponadao da imam nekog da davim svojim duševnim bolovima, ali je to propalo.

Uopšte, ceo dan su me zivkali i slali i govorili stvari koje ili nisam slušao ili nisam razumeo i, pri kraju dana, na izlasku, dok sam se smejao u razgovoru s nekim… iznenada sam se setio da ko zna koliko sati nisam ni pomislio na Linu. Ali, osećao sam se mnogo svežije i mozak je ponovo počeo da radi.

Keva me dočekala s nekim spremanjem, Čale je klisnuo pa sam do kasne večeri podizao i pomerao stvari, nešto iznosio, nešto unosio… dobro sam večerao i poluobučen zaspao i spavao sve do podne sledećeg dana.

Dok sam se sredio i razmrdao… tek uz svoju kafu sam se ponovo setio Line!

Otišao sam i u firmu. Tamo tek nisu ni primetili da me nije bilo mnogo dana. Ali, uhvatili su me u neke priče o promenama u firmi i odvukli u majstorsku radionicu i tamo su tek, uz predsedavanje Rajke Šljivović, krenule diskusije. Nekako nejasno sam primetio da me čudno odmeravaju i da čim zinem da nešto pričam, svi se ućute i slušaju i gledaju s toliko pažnje da mi je bilo neprijatno. Pri kraju sam čuo jednog kako, kao, nekom drugom kaže a da ja čujem:

-Gle, kako samo mudro ćuti! Reč ne možeš iz njega da povučeš! Takvi su najzajebaniji!

Zaboravio bih tu rečenicu, ostala bi u busu koji me, u društvu opojne Rajke, nosio istim onim putem kojim sam milion puta prošao uz Linu…

… Da me već za neki dan Kiza nije pozvao na piće u Klub i pitao šta mislim o svojoj firmi i izvesnom Dimitriju Sopuljanovu…

Rekao sam mu šta mislim i mislio da su mu, iz nekog razloga, samo potrebne informacije.

Mrštio se pomalo dok sam mu pričao a onda me prekinuo:

-Znaš, treba nam tamo neko! Neko da bude uz Miću i pazi šta radi… E, žurim sad a ti mi za neki dan kaži šta si odlučio!

Prvo potpuno nisam razumeo šta se to, ustvari, dešava. Zatim sam pomalo razumeo i očajavao što nema Line da mi prevede taj “nemušt govor”…

Stvarno sam mogao dobro da razumem filozofske rasprave i fizičke pojave i umetničke vizije i političke teorije. Ali, taj “nemušt govor” običnih ljudi, ljudi u svakodnevnom životu i poslu, je za mene bio potpuna misterija. Ništa ga nisam razumeo, njegove nijanse i skrivena značenja, njegova isprobavanja, izazove, poruke… Često su mi se ljudi smejali u takvim razgovorima, jer nisam kapirao ni početak “vica” a kamo-li “poentu”, a nekad su, po svojoj logici, zaključivali da sam ja “baš mutan i da su“ takvi najzajebaniji””…

Nisam ni pomišljao na neku takvu varijantu a kamo li imao ambicije. Nije mi bilo jasno kako Neki Kiza (i to!) zna i kako sam se ja našao u toj priči…

…Lina bi znala!

A, nema je ovde…

Morao sam da pitam Ćaleta.

Otišao sam na reku, seo pored njega, ispričao mu priču…

Ćutao je  – bar deset minuta!

-Prihvati!

Rekao je i ponovo zaćutao.

Ja sam ćutao, reka se umirila, on je tako ćutao da sam se, ionako zbunjen, zabrinuo i pogledao diše li još.

Pogledao me i nasmejao se:

-Takva mesta su najbolja: odmah iza prvog reda. Sve vidiš i sve ti je dostupno a kada naiđe nepogoda, strada prvi red.

Toliko o toj vrsti zen-mudrosti. Ja sam par dana snimio bar dva trilera i napisao jedan težak roman u svojoj glavi a svi oni… Svi oni su se s tim snalazili u par rečenica.

Kad sam već odmakao od reke, Ćale mi je doviknuo:

-Samo ništa ne potpisujjj…

Kao da je odjekivalo po mirnim talasima reke Save koja je pričala svoju milenijumsku priču, onu koju je pričala i Skordiscima i Singima i Romejima i Osmanlijama…

Tu priču sam razumeo.

Lina je tako srećno i jako vrisnula u telefon…

-Ljubljeni moj! Sad im pokaži šta možeš! Idem da vrištim i da se napijem! Voolim teee…

…Još je odjekivalo u mojim ušima kada sam zauzeo mesto “pomoćnika direktora za tehničke poslove” uz Dimitrja Sopuljanova, nekadašnjeg sitnog kriminalca a sada direktora i “kontaverznog tajkuna”.

-Jesam li ti rekao! – govorio je opet onaj tip. –Takvi su najzajebaniji!

Čudno je i, na svoj način, fenomenalno kako funkcioniše život, onaj, u večnosti, kratki, obični ljudski život, skoro neprimetno nebitan u kontekstu “velike” istorije i još većih osećanja. Koliko puta sam gledao kako neka žena, u velikom bolu, nariče i u sekundi se okrene ka komšinici i kaže “Skloni onaj prljavi tanjir!” a zatim nastavlja svoju potresnu jadikovku. Kako čovek hoće da se baci u grob za bližnjim a zatim se, posle treće rakije, smeje sa sagovornikom. Isprva sam to pripisivao običnom licemerju. Ima, naravno, i toga. Previše. No, zatim sam video da su baš ti ljudi, obični i skromni, spremni za velika dela, herojska. Dela koja, po svojoj dobroti, i anđelima budu na divljenje.

-Ko li me gurnu! – kaže spasilac deteta iz nabujale reke dok mu se svi dive.

Desi se i da majka tog spašenog deteta kaže:

-Jeo je burek pored reke… Gde li mu je burek…

Desi se da se stari pastir bori s vukom oko jagnjeta i da posle zakolju i pojedu spašeno jagnje kako bi se proslavilo. Desi se da deda poseče trešnju, koju je zasadio njegov deda, oko koje se sporio sa svojim bratom i sudski je dobio posle pedeset godina, kako bi oborio par trešanja za svog unuka…

Nisu ti ljudi ni razumni, ni nerazumni, ni heroji, ni sebičnjaci… Najčešće ih život natera… Oni su samo figure, možda beslovesne figure u tom “mehanizmu života” koji ih nosi tamo i ovamo. Mada se izvanredno SNALAZE* u tom životnom “muljanju”, ipak, tek se povode za trenutno važećim pravilima (koja su u tom trenutku važeća). Bauljajući na “vihoru” tih pravila, koja je neko drugi uspostavio, lete od nemila do nedraga čudeći se kako to “nemam sreće… a, eno, onaj sve dobija” s pretežnim osećanjem uskraćenosti ili mržnje… Mržnje – prema svemu i svima.

U ovo doba, doba vampirizma “elite” – tek su plastelin u njihovim rukama. Tek izvor sveže krvi.

Ipak, čini mi se da u svemu tome postoji neki mehanizam koji sav taj haos suprotstavljenih želja i namera, planova i događaja, nekako, na kraju, održava u podnošljivom redu koji, kako-tako, gura napred, u zaborav bola i ludu nadu u neko “sutra”, u neku novu budućnost…

… u život…

Do pre par nedelja sam bio suočen s najvećim i najbolnijim rastankom u svom, još uvek, malom životu. Sada ne stižem ni da pomislim kako nisam pomislio na Linu.

Deo moje duše još ne priča sa mnom.

***

-Pa, Savo, snašao si se! – kaže mi bivši direktor, bivši kolega i bivši roker. –Nisam to očekivao od tebe. Na svakakve sam sumnjao i sa svakakvima se borio… Ali, ti mi nisi pao na pamet! Nisam ja, izgleda, za ovaj posao. Mislio sam da si ti od one “dobre dece beogradske” kojima je život u startu dao pogodnosti i koje su knjige dovoljno upropastile da omekšaju, žive u svom krugu i ne primećuju klanja i stradanja u džungli “priprostih periferaca”. Na onoj mojoj jednoj godini na fakultetu sam vas gledao kako se okupljate, nasmejani, zadovoljni, izdvojeni… Jeste, primali ste me u društvo, ali sam u razgovoru osećao da vam ne pripadam, da mogu i da nestanem i da to i ne primetite, kao što je i bilo. Onda sam skupio dovoljno snage od mržnje i progurao se i postao “neko”. Mislio sam: sad ću da im pokažem, sad ću da im naplatim svu svoju nevidljivost, nesrećnu čežnju da budem prihvaćen i uvažen. Kad si mi došao u firmu, pristao sam da te primim samo da bih iskalio svoju bednu mržnju: da te maltretiram i da “velikodušno poklonim svoju milost”. Neverovatno, opet nisi ni obraćao pažnju na mene. Ni na “milost” ni na “nemilost”. Uvek vam se otvaraju sva vrata dok vi ni prstom ne mičete i samo u nekim klubovima “mudroserete”. Mi se borimo, krv nam lije iz ušiju i nosa, valjamo se u blatu spletki i mućki… Vi se smejuljite po klubovima i galerijama i sve dobijete na tacni. Uložimo sve svoje, a nismo ni gluplji ni ružniji, uložimo svoj mučan trud i mnogo volje… I, na kraju, mi se vraćamo u svoju neprimetnost a neko, tamo, se ljubazno osmehne i – “izvolite, gospodine!”, budite direktor.

I, da mi ničeg nije žao, da zaboravim sve muke, ali tu, vašu, snishodljivu “nepažnju” kojom nas činite “nevidljivim” i krećete se u svom svetu “lakoće postojanja”… gde mi ne možemo ni da kročimo, ne zato što neko ne da, nego – prosto – ne pripadaš, nema te…

… To me boli!

Ali… “ćeraćemo se mi još”!

Dimitrije Sopuljanov, za prijatelje – Mića, je preuzeo dužnost. U pratnji nas nekoliko najbližih saradnika se, prvog dana, obratio i svim radnicima, okupljenim u zadnjem dvorištu firme. Napričao im je svašta i većina se prigodno ulizivački smešila u prvim redovima. Tek nešto gunjđanja se čulo iz zadnjih, prikrivenih busija.

-I, da vam kažem! Samoupravljanja više nema! Samo rad! Samo rad i svako će dobiti što zaslužuje! A, sad… Svi na radna mesta! – završio je Dimitrije a onda smo mi, bord direktora, otišli na poslovni dogovor uz malo posluženje.

Malo posluženje je od ručka završilo u kasne noćne sate.

Gospođica Pušić se žestoko uvlačila a Dimitrije se mrštio i pitao me:

-Ma, ko je ova kokoška! Nego, reci mi ko je ona tamo, vidiš…

Dimitrije je jedino mene znao od ranije, makar samo kao lika iz šireg kraja i odlučio je da smo on i ja nekakvi stari drugari iako sam siguran da osim slučajnih sretanja nikad nismo ni reč progovorili.

Isprva je poslovni dogovor krenuo pristojno i odmereno, kako se očekuje od nekakvog skupa nekakvih direktora. Svi su se ulagivali ili uvlačili ali je posle nekoliko “aperativa” Dimitrije došao na svoj teren, slina je krenula kao i džiberski govor i stil. Ništa drugo, ali kod takvih tipova cenim tu neku “otvorenost” kojom svakom kažu šta misle i vređaju do koske. Naravno, ako su u pitanju podređeni. Kod nadređenih, usta su im stisnuta kao kokošje dupe. Posle priče o novim poslovnim vremenima, Dimitrije se setio i prošlosti, nostalgičnih sećanja.

-Evo, Sava… Moj čovek! Kako smo se mi družili, kakva su to vremena bila. Disko, žurke… Sećaš se, Savo… – govorio je i grlio me brišući svoje sline o mene. –Sava je otišao na fak, neka si, Savo, nije ni to loše… Ja sam krenuo u biznis, odmah me to privlačilo, a sad ću, ovih dana, da završim magist… magistrt… Za magistra za menadž… Sećaš se, Savo… Kakvi smo mi bili pajtaši! A, basket! Sećaš se kako smo pičili basket! Najbolji smo bili!

Dimitrije se oko basket-igrališta nalazio jedino kad je otimao patike mlađim klincima i ja tu nisam izdržao:

-Ma, da! Sećaš se kad smo razbili Kiću i Praju… Dimitrije im je, za kraj, uvalio “trojku”, bila je to prva trojka na svetu!

Propala mi je poenta jer niko u tom društvu nije imao pojma da “trojke” tada još nisu postojale a Dimitrije me pogledao sumnjičavo… a onda se razgalio:

-E, da, tako je bilo! Sada, već… Godine su tu i obaveze! Ne stižem više, ali moramo jednom da opalimo još neki basket, u ime starih vremena!

Shvatio sam da u tom, nepoznatom društvu Dimitrije traži neki identitet, da ga, i pored svih para, muči prošlost i da traži svoje “priznato mesto”… Njegovi pajtaši, koje je tokom godina povukao za sobom, njegovo “sekriti obezbeđenje”, je sedelo u istom tom restoranu, ali za udaljenim stolom. Povremeno bi ih pozvao migom i nešto šaputao.

-E, sad će da dovedu jednu pevaljku… Mala kida, studentkinja neka, jebem je pa sam joj sredio da nešto snimi… Idem sad i u taj muzički biznis. Nego, dobra je, ako ‘oćeš da kresneš, samo kaži. Ja sada muvam jednu, ćale joj je neki diplomata, nešto Dedinje i te fore… Malo se pravi fina, ali… E, ti si jak s tim društvom,… vidim ja i čudim se s kog mesta su te postavili… pa ako… da mi pomogneš oko toga, a ja ću… Ne brini!

Kada je mala pevaljka počela svoje izvođenje, nisam mogao da izdržim i krenuo sam da se izvučem. Skoro sam bio pred izlazom kada je odjeknulo:

-Savo, gde ćeš! Vrati se, ovamo! – Dimitrijevo lice je zlokobno sevalo preko sale restorana i jedan njegov “sekriti” se našao ispred mene i vrata:

-Gospodin Sopuljanov vas moli da se vratite za sto!

***

Iznenadili su me i bivši i sadašnji direktor.

Bili su od onih koji pogode metu i – promaše sve ostalo!

Njihova svesna i nesvesna želja, možda, čak, čežnja, da uđu u neki svet, koji im se činio lep i poželjan, svet za koji su mislili da mu pripadaju, samo im treba ulaznica… Pomislili su, jer samo to nisu imali a po prostoj logici baš to bi im bila prava ulaznica, pomislili su da su pare i moć ono što će da ih uvede i uložili sve svoje moći da ih steknu. Kada su se našli pred vratima, ljubazno im je rečeno da su pogrešili i da je ta ulaznica za drugu predstavu, onu dole, niže niz hodnik, snaći će se sigurno…

Možda su imali dovoljno kvaliteta da se nađu u tom svetu-predstavi. Na kraju krajeva, nisu svi u tom svetu glavni glumci, našlo bi se nešto za njih. Svakako su uložili sve svoje, na kraju su i samu svoju ličnost prodali za ulaznicu i onda im saopšte da je upravo to najpotrebnije: ličnost im je potrebna a vrata su uvek bila otvorena i trebalo je samo da uđu.

Taj kafkijanski promašaj ih najčešće uništi i ostane im samo prazna mržnja.

Kada čovek utroši-izgubi kvalitete koji čine njegovu ličnost i ljudskost u nastalu prazninu se uliva dijabolična mržnja koja im je onda jedini izvor životne energije. I, mada je ta energija  eksplozivno jaka, ona u isto vreme izjeda i njih same do poslednje čestice.

***

Luda je od tikve postala čovek. Luda je od lude za zabavu postala pravi gospodar iz senke. Ona je vodila „još samo malo pa“ srećno Kraljevstvo humanizma i prosvetiteljstva a kralj i plemstvo i vitezovi i princeze i čarobnjaci i zmajevi… su bili samo marionete na njenim koncima. Ali…

Luda nije bila zadovoljna. Njoj samoj nije bilo jasno zašto i dalje nije bila zadovoljna, osećala je stalno tu prazninu na mestu gde je trebalo da se nalazi zadovoljstvo iako ga je koristila i gutala u ogromnim količinama. (Nije znala da je bolesna, da ima tu pantljičaru… (Mudri naučnici su znali za tu pantljičaru ali nisu znali ni odakle je ni kako radi ni kako se razmnožava ni kako se uništava. Ništa nisu znali i, onda su joj, po najmoćnijoj naučnoj metodi „kad ti ništa nije jasno – izmisli mu komplikovano i tajanstveno ime“ i, uz to, koristi tajanstven i komplikovan izraz lica (što se uči i vežba na najvišim studijama) koji se sastoji od osmeha, zabrinutosti, zamišljenosti, itd… (ih, koliko velikih umova je palo na tom najvećem naučnom ispitu!)… i dali joj ime „Ambiciosus Sekularum“.)

Luda je primetila da Ekonomistov sin, Bankar, na licu stalno ima onaj priglupo-zadovoljan osmeh i na tome mu je zavidela i pitala se odakle mu to a ona sama ga nema.

A, onda se rešenje našlo iza neočekivanih vrata.

Luda je slučajno otvorila jedna vrata i iza njih našla Bankara kako tuca jednu priglupu i ružnjikavu princezu. (Ludu seks i nije naročito interesovao. Igre moći su dovoljno zadovoljavale njegov libido. No, i pored toga, tucati princeze, ili bilo koga iz plemstva, nije bilo dozvoljeno. O, volele su to princeze, ali samo sa svojom klasom…)

Princeza se brzo i s odgovarajućim stidom pokupila i pobegla a Luda je ostala oči u oči s Bankarom, koji se zakopčavao uz svoj Osmeh.

-Baš volim ove princeze, poseban su užitak… Jest ružna,… daju mi i one zgodne seljanke, ali – princeza je – princeza…

-Kako…

-Pa, dajem im one moje šarene papiriće… Vole ih. Onda ona sa šarenim papirićima kupi haljinu i nakit, pa krojač i zlatar mogu da kresnu neke mlađe devojke, pa one mogu da se doteraju i odu na igranku i da piju i da ih kresnu pijani mladići, pa ti mladići kresnu ostarele žene krojača i zlatara, ili njih kresnu jadni pederi, pa im daju šarene papiriće, pa… I – tako dalje: ispada da ti šareni papirići, ustvari, služe za seksualne razmene u slučajevima kada to prirodno nije izvodljivo.

-Kako…

-Pa, čudo jedno je sa tim šarenim papirićima. Ja sam počeo i jednu igru, mrzi me više da ih štampam, pa sam uveo, kao, neke račune, samo menjaš cifre, a to je čisto po mojoj volji i čas posla, i na osnovu njih ljudi su „srećni ili nesrećni“… Budale! Daju nešto za ništa i…

-Ne pitam te to! Pitam te:“Kako imaš taj priglupo-zadovoljni izraz lica, taj Osmeh…!“

-A,to… Moraš da prestaneš da budeš čovek. Ne ono, da postaneš nečovek, loš i bezobrazan i zao, nego da budeš „ne-čovek“. Samo ličiš na ljudsko biće, ali – nisi.

-Kako…

-Pa, ima raznih načina. Možeš da budeš robot, mogu da ti menjaju delove tela, mogu da te prave kao neku mešavinu robota i čoveka, prčkaju oko toga nešto i ovi klonovski genetičari, ima i onaj stari, dobri metod sa satanom i transakcijom duše… Možeš da budeš i vampir… Ali, razmisli: „Šta je, konačno, jedna zajednička osobina svih ljudi.“ : Smrtnost. Prestaneš da budeš smrtan i onda si ne-čovek. Onda možeš da imaš Osmeh.

-…Ti si – besmrtan…

-Ma, neee… Nisam. Još. Meni je taj osmeh samo od princeza. Nisam ja za to. Ja sam malo priglup za to. To je za nekog mnogo pametnijeg, boljeg…

Luda odlazi: „Besmrtan… bog…“  Bankar ostaje i sa lica mu se skida zadovoljno-priglup osmeh i pojavljuje onaj pravi: nacerenost praznine. „Najzad si zagrizao! … Ludo!“

***

-Savo, kako je na poslu… Obaveštavaj me!- rekao je Neki Kiza u prolazu ne sačekavši nikakav odgovor, pljesnuo rukama na sred sale i kad su se svi okrenuli bespogovorno zagrmeo:

-Odlučni su dani! Od sutra svi, ali SVI, bez izuzetka i opravdavanja, bez pauze i zabušavanja… Selimo se svi u Hotel Balkan. Tamo je centralni štab za sve nas, za našeg novog predsednika. Sutra… Sutra će sve biti bolje! Sada, svi na svoja zaduženja!

I opšti aplauz potvrdi našu saglasnost i spremnost.

“Sutra… Sutra će se svršiti…!”

***

Pomalo sam voleo hotele. Jednoobrazne, hladne, minimalističke sobe bez ikakve personalnosti, ikakve intime. Ljudi koji dolaze i prolaze bez nekog posebnog traga, dolaze iz neke praznine i odlaze u nevidljivost. Slično kao i u životu na svetu. “Hotel, motel… miris čaja od jasmina, beli konji, ona i ja…” “This could be Haven, or this could be Hell, Then she lit up a candle and she showed me the way…”

Hotel Balkan je bio poseban. Sve isto kao i u drugim hotelima. Ali, ovde se osećala otužna memla prošlosti. Skoro da se pomisli kako ovde, ipak, iza ljudi ostaje neki trag. No, nije. Bila je to mešavina svih osoba, sve su se utapale u jednu zajedničku, fluidno rasprostrtu maglu u kojoj se pojedinci nisu razlikovali. Bila je i mračna i obojena. Čak i svetlo se utapalo, budućnost se ovde retko ukazivala.

Ušli smo u Balkan, mladi, vedri, nasmejani, glasni… Hodnici su oživeli, zavese se zanjihale od svežeg vazduha. Hladni, prekorni pogledi su nas utišali: “Nije dozvoljeno ovde. Ne valja se tako.” Čak i Kizin odlučan i energičan glas se stišao. Vrlo brzo smo počeli da govorimo tiho, da hodamo po podovima koji bi se raspali. Mrzovoljno smo nosili papire, zvuk telefona je bio jedva podnošljiv. Često smo izlazili na Terazije, da dišemo i gledamo. Dok smo udisali dim, jedan momak reče: “Dobro je da nismo otišli u Metropol. Tamo bismo pravili seksualne orgije.” Morali smo da se vraćamo u Balkan. Tamo smo radili, za to su nas plaćali.

Sanja, ja i neki Goran i neki Srđan smo bili u jednoj prostoriji. Goran i Srđan su nekako ličili… Nisu ni malo bili slični, ni po građi ni po licima. No, toliko su ličili da je bilo teško razlikovati ih. Stalno su se smejuljili, nešto šaptali između sebe, skoro ništa nisu radili i svaki čas, uz značajne poglede, negde nestajali u Balkanu.

Sanja i ja smo sredili prostoriju, sve postavili na svoja mesta. Sanji je bilo hladno pa smo doneli i dve grejalice. Zatoplilo se. Kada smo uzeli i nešto hrane da užinamo, prostorija je skoro počela da liči na mesto gde žive ljudi.

Goran i Srđan bi jeli ako bismo im šta dali i uglavnom sedeli na svojim stolicama, smejuljili se neprestano ili nešto šaptali između sebe. Kada bismo im dali neke papire da negde odnesu ili ih slali po nekom poslu, nestajali su na duže vreme i vraćali se ili neobavljena posla ili s nekim besmislenim objašnjenjem. Nikako nisam razumeo kako ih Sanja trpi. I, ne samo to, već im je bila i zaštitnički naklonjena. “Vidiš kako su zbunjeni i smotani… Ali, nisu oni loši, samo im treba malo pažnje…” – govorila mi je. Nikako nisam mogao da razumem kako su takvi mogli da se nađu u jednom toliko efikasnom, usklađenom i vrednom timu, kakva je bila naša Organizacija. Nervirali su me i ma koliko sam se turdio da to ne pokažem, žalili su se Sanji kako ih ne volim i kako ih maltretiram. Kada su mi, tih dana, moji plakataši, vredni i iskreni momci koji su vodili mali ulični rat s protivničkom ekipom, rekli kako su ih videli kako ulaze u štab protivnika, pobesneo sam i otišao kod samog Kize da ih optužim. Zaprepastio sam se kada je Neki Kiza rekao samo: “U redu, Savo… Pusti to!”

Zbog toga, Sanja je pomalo bila ljuta na mene.

Sanja je bila sekretarica. Nije bila sekretarica koja samo nešto kuca i poslužuje (mada je i to radila, ali samo kod  Nekog Kize). Vodila je poslove i bila osoba od posebnog poverenja za Kizu.

Uvek je bila u Organizaciji kada bih došao i uvek je ostajala kada bih otišao. Svako ko bi imao problem ili pitanje, obraćao se Sanji. I – Sanja je uvek znala. I – to je uvek bilo – tako lako… Uz prijatan osmeh, onaj prijatan osmeh koji je razuman i hladan, nikad intiman, Sanja je, bez napora i promene raspoloženja, vodila najveći broj poslova i držala Organizaciju u redu i radu… na prijatan način.

Prijatno profesionalno.

Sanja je bila plavuša lepe (i prijatne) spoljašnjosti, sa svim ženstvenim atributima i – nimalo seksualnosti… Čak i u posebnim prilikama… Znala je da se obuče i spremi i izgleda sasvim glamurozno, ali ste mogli da prođete pored nje i ne osvrnete se. (“Nije jebu-zovna!” – govorilo se u kratkim muškim komentarima.) Bila je hladna, ali hladna na poseban način: kao da, u stvari, i nije “ovde”.

Prema meni je bila blaža i otvorenija. Shvatao sam to kao posledicu toga što smo poslom povezaniji i oboje uz posebnu naklonost Nekog Kize. Kao da nas je Kizina naklonost objedinjavala.

Bila je lepuškasta plavuša prijatne spoljašnjosti i – skoro nikakve unutrašnjosti!

Mogli ste sve da je pitate o poslu i sve bi Sanja odcvrkutala, ali vam ne bi palo na pamet da s njom počnete razgovor o Dostojevskom ili – Kafki…

To se jasno videlo. Toliko jasno da se Lina, znajući mene, nije ni potrudila da je postavi u oblast “nedodirljivih”. Sanja, jednostavno, nije bila interesantna.

Otkucalo je 20.00 sati. Kampanja je bila gotova, glasači su izašli na svoja glasačka mesta i otišli kući da čekaju bolju budućnost, izbori su se završili i naš deo posla je završen. Sada je trebalo samo da se čeka.

Sanja je završila poslednji razgovor telefonom, sela, zavalila se u fotelju i – odahnula. Bilo je to toliko zvučno, ne glasno ali takvo da je njen od-dah ispunio prostoriju i preneo me iz izbornog toka u živi svet. Zavalivši se u fotelju, Sanja je glavu zabacila preko naslona, tako da joj nisam video lice, i još jednom odahnula kao… Pa, kao žena…  posle zaista dobrog orgazma…

Kada se uspravila u fotelji i kada me pogledala… Znam da bih imao isti osećaj kao da je ustala iz prijatno složenog mrtvačkog odra i oživela… Verovatno je Snežana tako izgledala i gledala kada ju je princ poljubio i oživeo…

-Pa, Savo… Svršilo se to! Sada treba samo da čekamo.

Osmehnula se, osmehnula kao oslobođena žena:

-Hajde da čekamo na zabavan način.- rekla je i telefonom naručila da nam donesu piće.

Doneli su nam piće, dve boce “White Hors” viskija i bili smo sami u sobi.

Goran i Srđan su otišli da spremaju spontano-pobedičku uličnu proslavu ili proteste, svi drugi su čekali na svojim mestima i Sanja i ja smo bili u društvu samo sa dve boce viskija.

Dok se sve to dešavalo ja sam samo ćutao i pokušavao da razaberem šta se desilo sa Onom Sanjom i koja je Ova Sanja.

Morao sam da je pitam.

-Ko si ti, Sanja…

Viski je prijatno grejao. Sanja me nije pitala i ja sam bio ubeđen da je srećna slučajnost što se pojavio moj omiljeni viski. Polako sam počeo da se opuštam, utonuo sam u fotelju i zaboravio na izbore i sve drugo. Pričali smo i o prijatnim i o težim stvarima, pričali smo brzo i lako, skakali sa teme na temu nadopunjujući se i nastavljajući… Iako sam se u početku trudio da vodim neobaveznu i prostu priču, vrlo brzo sam uvideo da Sanja lako plovi vodama umetnosti, filma, istorije… Zaneo sam se i bilo mi je tako ugodno… Čak sam pomislio kako nikad nisam s mojom Linom toliko dugo pričao priče.

Viski je popijen i nisam mogao da verujem da je i Sanja popila svoj i da su stigle još dve boce, prijatno rashlađene i u dubokim čašama sa mrvljenim ledom i da se kod Sanje ništa značajno ne menja osim što se malo zajapurila i postala toplija.

Počeli smo da govorimo tiho i približili svoje fotelje. Lica su nam bila blizu i disali smo svoj dah. Jedino mi je smetalo što, iznenađujuće, Sanja neprestano pljucka dok govori i lice mi je bilo puno njene pljuvačke, ali… eto, čak i to je bilo prijatno.

Sanja se naglo zavalila u fotelju i iz čaše joj se nešto viskija prolilo na belu košuljicu, na grudi i jedna dojka joj se ocrtala. Zasmejala se i prstom dohvatala kapi viskija i usisavala ga.

-Znaš li, Savo, ko sam ja…

-Znaš li, Savo, da živim u jednoj udžerici u Malom Mokrom Lugu, sa dve prostorije… Od kojih je jedna kuhinja i u kojoj spava moja majka a ja u drugoj i da mi povremeno, kad su jače kiše, kaplje, uglavnom na dupe, ovde… Moj otac i majka su se voleli i pobegli, bez traga i pomirenja, iz rodnog sela jer su hteli da ih razdvoje. Moj otac je radio kao građevinac i skrpio tu kućicu i – umro! Jedva da ga i pamtim… Ali, zato pamtim sve muke moje majke i sve je davala samo za mene. Govorila je da sam pametna na oca i nikad nije dozvoljavala da ne budem obučena kao i sva deca i da mi nešto nedostaje u školi. Bila sam dobar đak i bila sam vredna i – stidela sam se sebe i majke i svoje kuće. Kada bih se autobusom sa ostalom decom vraćala kući iz škole, silazila sam nekoliko stanica ranije, među solitere i krijući se išla pešice do kuće. Tek sam se bila zadevojčila kada sam se zaklela da ću sebe i svoju majku izvući iz bede. Ni momka nisam smela da imam jer sam se stidela gde i kako živim. Morala sam da postanem “hladna i glupa plavuša” (a, prava sam plavuša, ne farbam se, mogu i da ti pokažem…) da bi me obilazili. Na Filološkom sam važila za nedostupnu i hladnu štreberku… Sve sam radila samo za svoju zakletvu… za majku i – mene… Kako za mene ako sam patila… Bio je jedan momak, provincijac, na Prirodno-matematičkom, i dopao mi se i zavolela sam ga, i, konačno, dala sam se i dovela ga svojoj kući. Ispostavilo se da je lovac na bogat smeštaj u Beogradu i nije me više ni pogledao. Gledala sam svet oko sebe i videla kako sve to ide… Ali, nikad nisam htela da se samo prodam! Htela sam da zaradim a da se ni na koji način ne prokurvam… Naišla sam na jednog starca pa na Kizu… Nisu hteli da se kurvam, hteli su da mi daju šansu i da pokažem šta mogu…

-Uspela sam, Savo… Još uvek dolazim i odlazim iz Organizacije pre svih i posle svih i svojoj lepoj garderobi i prijatnom izgledu i vidim taksiste kako se čude kako ja, takva, dolazim i odlazim… tamo…

-Još malo i kupiću svoj stan i useliti se s majkom…

-Hoću li ikada biti srećna… – rekla je i zaplakala je snažno.

Zagrlio sam je i privio na rame. Naše fotelje su se sudarile i nisu dopuštale veću blizinu. Njene suze su kapale na mene i…

Počela je da ljubi moj vrat i liže moje uvo. Zadigla je suknju i trljala se među nogama. Pogledao sam je i video oči zacakljene u magli… Sanja je bila toliko požudna i poželjna!

-Savo…

-Sanja… Ja volim Linu! Sasvim. Svim srcem. I… Svakim delom svoje duše i – svakim delom svog tela… Pipni…

Dodirnula je i još više se uzbudila. Snažno je počela da sebe kroti i mene je samo grlila i plakala i ekplodirala je…

I, smirila se, polako, zadrhtao joj je stomak…

-Najzad! – rekla je. -Ovaj je bio pravi!

Ustala je, popravila suknju i gledala me. Bila je srećna na neki poseban način.

-Kako neke žene imaju toliko sreće… Mislila sam da tvoja Lina samo, eto, ima dobrog frajera! Nadam se da zna koliko…

Iskapila je celu čašu viskija.

-Imala sam zadatak da te zavedem, da te zarazim! Nisam uspela. Moji “staratelji” će me, verovatno, poništiti. Nema oproštaja u Korporaciji, možda ni mog stana… za mene i moju majku… Čudo… Sad nisam nesrećna! Možda ću biti sutra. Kad se otreznim i nađem ponovo u svom “divnom” svetu… Divno, dobila sam trun sreće, ukrala je od Line i nije mi žao…

-Sada… Ustani i idi! Nikad se više ne vraćaj u Organizaciju!

Izgurala me na vrata, uhvatila dole…

-Uh!… Idi!

Izašao sam iz Balkana. Košava je vitlala zimu i stud na sve strane i svud po telu.

Nad Beogradom je bio gust mrak, nikoga na ulici… Osim protivnika koji su slavili.

Pošao sam poznatim ulicama, saplitao se i padao. Zvuci protivničkog pobedničkog slavlja su me pratili i uskoro su ih zamenili samo lavež i zavijanje pasa.

Nisam znao kuda idem.

Ispred mene je bio samo mrak, tamna noć u kojoj sam svetla, ulice i zgrade video samo kao obrise, oblike koji su se razlivali do bezobličnosti. Nisam prepoznavao ni ulice ni zgrade, ljudi nije ni bilo.

Vukao sam noge po asfaltu koji je bio mek, krivio se, izmicao… U glavi su mi bezzvučno odjekivale boje, lopte koje su eksplodirale kao ljigava tečnost i razlivale se, napadale i gušile moje misli. Nisam znao kuda idem, nisam znao ni ko sam. Bauljao sam i padao. Prljavi, čađavi sneg mi je punio oči i usta i, ipak, hladio i vraćao tek toliko svesti da uspem da ustanem… do sledećeg pada, do sledećeg pomračenja… Video sam, u svojoj glavi, kako me preplavljuju fekalije odurne muzikalije (protiv)srpske folkerske pobedničke proslave, kako moja muzika, s kojom sam rastao i uz koju sam sazrevao, stoji nasuprot… Nisam ništa čuo, samo sam video to…

Pobedili su, moja muzika se jedva čula.

Pao sam i ležao na leđima. Kao Bolkonski na Austerlicu, bio sam pobeđen, bio sam ranjen i gledao u nebo. Moje je bilo mračno. Pahulje čistog snega iz neprozirnog neba su igrale neku laku igru i topile se milujući mi lice. Razaznavao sam Linino lice među njima i pružao ruke. Pahulje su padale na tlo i postajale vodurljiva štroka, ponovo su nailazili udari muzikalija i zaglušivali moju muziku i Linino lice.

Poražen sam, poraženi smo od neobuzdane energije poludivlje mase koja je orgijastički ludela instinktivno osećajući da se bliže smutna-predsmrtna vremena i omamljeno se hvatala u nacerenu orijašku igru smrti.

Psi. Psi, čopor podivljalih pasa je nasrnuo na moje palo, obamrlo telo.

Trčao sam, bežao dok su me napadali, iskeženi, zli… Obarali su me i grizli a ja se nisam ni branio. Samo sam ustajao i žmurio da ne gledam u to zlo u očima i na očnjacima. Uleteo sam u neku slepu stranputicu i upao u veliki kontejner. Preplašeni, ljuti pacovi su puzali uz mene, pokušavali da iskoče, a tamo su ih čekali pobesneli psi i visili su na ivici, ni tamo – ni ovamo, cičali, glizli i sebe i mene… Samo sam oči zaklonjivao…

Otvoriše se, odjednom, neka vrata i trag žute svetlosti se proli na đubre i blato. Psi se, odjednom, utišaše. Neki pobegoše, neki počeše da skiče i mašu repovima. Začu se ljudski govor i na ona vrata počeše da izlaze neki ljudi. Nosili su pune džakove. Psi počeše da se vrte i umiljavaju uzbuđeno oko ljudi kao oko domaćina hranitelja.

-Marš, … Mirno, džukele!

Neverovatan, nepoznat smrad  se širio između tih ljudi i pasa.

Iznosili su džakove i ubacivali ih u kamion-furgon koji prevozi hranu. Pričali su između sebe, smejali se nekim šalama.

-Ispade mi džak: Ajde, džukele, nasitite se, dobro vas hranimo…

Psi nasrnuše na prosuto meso. Grizli su se između sebe i gutali velike zalogaje.

-Dobro su radile Srpkinje ove noći. Nismo skoro imali ovakvu isporuku.

-Vole, bre, braća Srbi i sestre  Srpkinje da se proseksaju i na eks zasipaju.

-A, bre, ko će i da misli da se zaštiti… Najbolji nam je ovaj mesni izvoz. Sirotinja se zabavlja svojom sirotinjskom zabavom i pravi sirovinu kojom se gospođe posle mažu i ulepšavaju. Znaš li, jebo te, kolko koštaju te kreme: mesec dana da živi radnička porodica!

-E, pazite na ova pakovanja… To je tek skupo! To su, valjda, te matične ćelije.

-Ma, koj’ kurac… Jebi ga: OVA BEBA JE ŽIVA!

-U… pičku!… Šta, bre, rade oni tamo!… Stvarno živa! Znaju li kol’ko to košta!

-Ej, a što… Što je ne bi sačuvali… Da je prodamo na crno. Malo da je očuvamo da ojača, malo je sredimo i ulepšamo, pa da je negde utopimo.

-Hm… To, brate, cenim: preduzetnički duh!

-Što ti je Srbin: uvek se SNAĐE!

-Živeće ovaj narod…

-Samo da se malo uklopimo s tim zapadom… Biće, kažu – uskoro, i posao onaj sa bubrezima i srcima i tim sranjima…

-Kurac će to nama da daju! To rade – stručnjaci… Jebem li ih dupe fino, stručnjačko. Jaka muda da izvadiš, samo malo iskustva treba, a to se uvežba. I onako te zabole što onaj crkne. Samo, čuo sam da im daju onu anesteziju što ih ukoči a svega su svesni. To je, već, gadno…

-Ma, nije…Vežu im oči da ne gledaju…

-Kome: stručnjacima ili „davaocima“…

-‘Ajde, džukele! Samo još ovi paketići krvne plazme. Drži, znaš kome to nosiš!

Tresak vrata na kamionu. Onaj što je nekad „u pet“ prevozio jogurt i mleko…

Psi su još lizali po  trotoaru i zadovoljno otšepesali dok se mutno svetlo probijalo kroz teško nebo.

Vratiše se pacovi da pokupe mrvice. Jedan me gledao i čekao da izađem iz kontejnera. Bilo mu je hladno.

Šok mi je sasvim vratio svest. Izgreban, izujedan, pun đubreta, mokar, zamrznut…

Hodao sam nepoznatim ulicama nepoznatog grada, mrtav i beo.

Neki pijani i raspevani ljudi su se vraćali s pobedničke proslave.

-Gledaj, bre, šta je ovo, kakva je ovo rugoba! Crkni, bedo! – priđe mi, šutnu i obori me.

Kada sam ponovo ustao, neke lepo i toplo obučene žene se zgroziše:

-Gledaj! Zar ćemo s ovakvima u Evropu! Tamo su, bre, kulturni ljudi!

Noge su mi se ukočile, ruke pomodrele, led mi je bio u kosi i očima. Seo sam na klupu u Tašmajdanskom parku i gledao u zemlju, u podzemne reke zla. Video sam ih onako kako ih je Stojko video.

Počele su da se izlivaju. Kroz rupe i otvore su izlazile na površinu i razlivale se Beogradom.

Pogledao sam u nebo i pokušao da kriknem. Setio sam se tetkine „izgubljene“ bebe, setio sam se mog brata-sestre, setio sam se SVIH MOJIH BRAĆE I SESTARA. Bio sam ukočen pred tim užasom, hteo sam da kriknem na nebo…

Iz mene je izašlo samo jedno „Khh!“

Jedna suza… Samo jedna suza je kliznula.

Bila je slana i ljuta i – nije se smrzla.

***

Nekoliko… Ne znam ni kako sam stigao kući, ni koliko dana sam bio… Svo vreme se stislo u jedan mali paket vremena, jednu kocku u kojoj je bila groznica, nesvest, pljuvačka od boja i zvukova, bio sam žvaka u nekim smrdljivim ustima uz povremene bljeskove munja koje su mi cepale lobanju… Neko se borio za mene. Bio je slab za pobedu i prejak za poraz ali se borio.

Kada je trebalo da budem progutan, skrušeno sam molio oproštaj grehova. Ponor je zjapio. Ruka me dotakla, okupala me svetlost… Bio sam opet Ja Sava Savanović…

Moja porodica je bila tu, moj dom. Linin duh je bio tu, svud oko mene.

… još neko…

Podigao sam se.

Shvatio sam da ne mogu da pobede.

Izašao sam u moj Beograd, smrznut i postojan.

Ptica polete

I grana tiho maše:

Sve je u redu.

Moj grad, moje ulice, Linino lice na svim našim mestima i sećanjima.

Hodam i vidim.

Vidim sunce i vidim kišu i sneg, osećam zemlju i vetar.

Probudio sam se.

Ušao sam u Organizaciju. Neki Kiza nije mogao ni reč da kaže ni da upotrebi svoj prijatni osmeh. Samo se okrenuo. Video sam ga. I on je video mene. Sanja je… negde… Korporacija ne oprašta.

Vratio sam se u Firmu. Direktor Sopuljanov me smenio. Nije mogao da me istera iz firme jer su još uvek bili takvi zakoni. Vratio sam se na pređašnje radno mesto.

Scena je postavljena i počinje poslednji čin predstave.

***

Jednog dana, Keva, kaljava od smrznute lapavice, uplašenog pogleda, pomodrelih usana i besnih suza koje nisu tekle, bacila je konzervu sardine na sto i rekla:

-Evo, ovo sam zaradila ovog meseca! Ne sasvim: ostala sam dužna prodavačici deset milijardi dinara. Više se ne vraćam na posao.

-Mužu moj… Idem u Australiju. Mužu moj, tako ti svega što smo stvorili… Molim te: Hajde da idemo zajedno! Zajedno, kao što smo ceo život…!

Ćale je ćutao. Nije smeo da je pogleda. Okrenuo je list novina i negde nestao. Keva je otišla u njihovu spavaću sobu. Konzerva je ostala na našem porodičnom stolu.

-Eh… Ja, najveći ribolovac uzvodno od Čukarice, da jedem sardine… – rekao je sam sebi, tiho, Ćale. U svojoj nerazumljivo-gordoj tvdoglavosti to je bio apokaliptički simbol njegovog propalog života. Propalog, iako je sve uradio kako treba i valja… Samo nije znao da umre. Nadao sam se da Keva može da ga privoli da doživi smrt i sačuva život, a onda sam shvatio da je ta njegova borba, u kojoj je i njegova životna žena izdajica i neprijatelj, samo sumrak života, način da se ubije i, kao drevni paganski bog, nestane na horizontu vatre…

Dugo je ta konzerva ostala na stolu. Nestali su naši porodični ručkovi i konzerva je kao neki nemili sakralni simbol ostala na stolu. Skoro da se niko nije usuđivao da je dodirne.

Niko, nikad nije doznao šta je u njoj.

***

Išao sam u firmu.

Mašine i delovi imovine su polako nestajali. Sakupljači perja od gvožđa su dolazili i kamionima nosili na otpad čitave živote… trud, znoj i mladost ljudi koji su od toga stvorili porodice, svoj život. Zauzvrat su dobili smrdljiva obećanja o modernizaciji i brzom napretku. Majstori su se borili za svaku mašinu, zblanuto gledali kako se  rastače njihovo blago i sećanja na svaki šraf koji su pritegli. Još dugo su čuvali svoje poštenje i svađali se s đubretarima svog rada za svaki kilogram svoje muke.

Grčevito su se držali svog radnog mesta i ostajali u firmi i u džakovima nosili svoje milijarde dinara plate koje su mogle da obezbede porodicu tek za dan-dva. Firma se praznila. U njoj su ostali samo glupi i matori muškarci i ružne žene.

Plac koji je nekad bio pun robe se ispraznio. Ostajale su samo letvice i razni otpad. Palili smo vatre jer nije bilo struje i kuvarice i čistačice su se našle uz kazane u razbucanom dvorištu u kojima smo kuvali čorbe i pili rakije šećeruše. Inženjeri, majstori, kuvarice… Nekako smo se zbližavali i kroz smeh i šale delili svoju bedu. Bila je slatka na svoj tužan način.

Beznadno pleme je uz vatre plesalo svoje poslednje plesove nade.

Kada bi nam u kamionima dovozili platu, ja sam prvo trčao kod „deviznih dilbera“, zatim kupovao ljut duvan i iznova punio upaljač. Svima sam se hvalio kako me, evo, već godinu dana pouzdano služi. (Onaj ko bi koristio šibicu je bio krajnje sumnjiv.)

Jednom, ušao sam u neku samoposlugu i gledao u prazne rafove kao u Maljevičev krst. Čuo sam, iza sebe, neki čudan tutanj. Slično kao kod talasa stampeda na utakmicama, samo mnogo zlokobnije. Okrenuo sam se i video masu zombijevskih penzionera kako s ispruženim rukama, s očajno praznim očima, kako ta masa baulja ka meni, kako se obaraju i gaze, kako bez zvuka psuju i kunu…

Hleb!

Hleb je donošen u rafove i oni su, kad su ih pustili unutra, poleteli ka hlebu… Poleteli kao Bog da ih je pozvao u Raj i podizali svoje ruke u patnji, gazili i kunuli sve za hleb…

Nije bilo dovoljno hleba. Patili su.

Nije to bio „Hleb Nasušni“!

Nekako sam se izmigoljio iz te gužve, bio deo Pakla Hijeronimusa Boša…

Izašao sam na još hladno, sunčano beogradsko proleće i oslonio se na haubu jednog automobila. Na njemu su bile knjige. Prodavac je sedeo na stoličici, ustao i gledao me i pitao želim li vode. Video sam „Istoriju grčke etike“ Mihajla Đurića i uhvatio se za nju. Dao sam mu pet maraka koje sam čuvao u čarapi na dnu cipele. Osmehnuo se, blago, vratio mi neki kusur i tutnuo mi u ruke neki svoj pejzaž rakovičkog manastira.

Došao sam do tramvajske stanice i stao u gužvu. Svi su ćutali. Niko nije negodovao što tramvaj ne dolazi već jedan sat. Svi su se potajno gledali i mučki se gurali laktovima da dođu do dobre pozicije za ulazak. Muk i požudni noževi su sevali u tami među ljudima.

Setio sam se jedne davne, uobičajene gužve u autobusu. Studenti i đaci koji su išli na rano predavanje, radnici koji su išli na posao. Bio sam još mlad i mamuran od neke duge noćašnje pijanke. Bili smo sabijeni kao sardine i autobus je bio pun galame, svađa i duhovitih prepirki. Neki su se smejali, neki su negodovali. Između mene i središnje šipke u zadnjem delu autobusa se ugurala jedna raskošna zadnjica. Bila je zrela devojka ili mlada žena, radnica. Kosa joj je bila bujno kovdžava, neke tada moderne boje, i golicala me po licu. Pokušavao sam da se izmaknem, ali nije bilo šanse. Autobus se drmao i talasao, ljudi su pomalo izlazili, ali ih je više ulazilo. Zadnjica se sasvim priklještila između mene i šipke, ruka kojom sam se držao za šipku se opasno i duboko našla pod zrelom i mekom sisom… Zadnjica se sasvim prilepila uz moj šlic. Moja mlada muškost se uzbudila i nabrekla. Bilo mi je neugodno i upaljeno. Pulsirao sam i ćutao navalu vlažnih misli i uzdaha. Osetio sam da zadnjica počinje da se miče i trlja u svojem ritmu. Mešala se sa pokretima autobusa i sve bolje se nameštala. Meka, topla zadnjica i moja odrvenela muškost u brazdi. Kašljucao sam da prikrijem dah uzbuđenja, disao joj na nakostrešene, paperijaste dlačice na vratu. Već se rasturila gužva, davno sam promašio svoju stanicu, a ona je ostajala na svom mestu i naglo se, talasasto zakašljala, guzovi su se stisli i ja sam pulsirao i prosuo se  u sopstvene pantalone, obilno i toplo.

Sišla je ispred Glavne Pošte  uz zadnji talas uzdrhtalosti. Pokušao sam da vidim njeno lice ali je gledala u pravcu sledećeg autobusa i prvi zraci sunca su me zaslepili.

Sada, nije bilo šanse da se ukrcam u tramvaj. Nije bilo šanse da dočekam sledeći. Počeo sam da koračam i prošao mnoge stanice. Išao sam kao tramvaj, svud uz šine i nisu me sretali ni sustizali drugi tramvaji.

Nosio sam svoju knjigu i svoju sliku i svraćao u svaku usputnu pekaru i prodavnicu. Nigde nije bilo hleba.

Tek sam na Krstu naišao na zabačenu pekaru i osetio miris tek ispečenog hleba. Uzeo sam dva komada vrelog, mirisnog hleba za cenu od sto milijardi dinara.

Hodao sam još dugo ulicama, koracima kojima sam toliko puta hodao sa Linom, njenim rečima i mirisima i jeo hleb, ukusan i mirisan, i ušao u prazan, napušteno ustajao dom.

Ostao mi je tek okrajak hleba.

***

U Beograd je stizalo još jedno proleće.

Kao da se trudilo da malo popravi opštu atmosferu, bilo je lepo i toplo. Drveće je otvaralo svoje lišće i pružalo ga suncu da se podoji. Ptice, neosetljive na ljudske muke, su letele i gnezdile se kao i svakog proleća. Laste nisu marile za sankcije i u velikom broju su se vratile pod svoje nadstrešnice, sekle vazduh bistrim letom i čavrljale svoje beskonačne priče. Ovde su se rađale, a umirale su bilo gde: ovde, nad plavetnilom Mediterana, u drevnom Egiptu… Uvek su se vraćale u rodno gnezdo!

Pored njih grad je brujao od „dulberskih“: „devize… vize, vze, vze, vzz, vzzz, z z z z z..“

Dan je bio divan i bašta restorana Moskve me zvala.

Sunce se polako podizalo iza Kasine. Automobila je bilo malo, zvuci ulice su bili retki i prigušeni. Preplavila me atmosfera 60. – 70. –tih kada je Beograd bio ugodno manji, sporiji…

Bašta Moskve je bila posećena kao i uvek. Ti, uglavnom stariji, ljudi su delovali kao da nikad nisu bili iz ovog filma, kao da su statisti iz nekog drugog filma koji su se na svojoj pauzi nepažljivo našli među kulisama ovog filma. Pred svima turska kafa, samo, sada, sa kockom šećera umesto komada ratluka, čašom vode i novinama na stolu. Sada, novine su uglavnom bile mrzovoljno ostavljene po strani i pogledi su bili prazno upravljeni u neku nepoznatu daljinu u kojoj smo pokušavali da razaznamo gde je naš film i kada će se nastaviti.

Retke rečenice i još ređi razgovori su pratili našu tišinu. Nikad nisam upamtio ni jedno lice. Verovatno su se menjala, neka nikad više nisu došla na nedeljnu jutarnju kafu, neka nova bi se priključila tom neprekidnom bdenju nad vremenom i životom… Prepoznavao sam samo slučajne namernike po brzom i glasnom govoru i uverenju da su samo u prolazu da popiju kafu i da će zatim da nastave svoje poslove. Ta užurbanost i naivnost ih je odavala i činila tužno-smešnim.

Prepoznavao sam u zracima prašne Kevu i Ćaleta, mlade i srećne, mojih godina i sa mnom u kolicima prepunim želja i nada, radošću koja se bez posebnog razloga razlivala iz njih, sama od sebe, i ozračeno se slivala s beogradskim prolećima. I, pratila su ih i kada sam ja izašao iz kolica i trapavo činio prve korake na svom putu…

…dok ih nisam uskladio s Lininim…

Proleća su se nastavila s novom muzikom i novim slikama i laste su se neprekidno vraćale i mislili smo da znamo da dišemo, da ljubimo i da sanjamo i gledamo u mesec. „A, onda, neko je izvukao zatvarač i videli smo da je mesec samo zatvarač na boci u kojoj smo plutali i iz koje je sada nestajao vazduh…“

Ustao sam i polako krenuo Terazijama ka uobičajenom nastavku svoje trase za preispitivanje i prepoznavanje, meru svog života i želja i planova. Krenuo sam ka Muzeju i dok sam se približavao Knezu i konju, njihova slika se kolebala i tresla kao na snimku s kamere koju neko nosi brzo i nepažljivo. Stao sam i pokušao da smirim sliku.

Oko Muzeja i Pozorišta su lebdela crna, kužna isparenja, oko njih su se valjali kanali guste, klokotave tečnosti u kojima su plivale ljudske kosti i lobanje kao u kotlu čorbe od ljudskih mozgova i srca. Tamne boje kuvane krvi vampirskog „melting pota“.

(Melting Pot restaurant, 250 Center ave., Westwood, NJ 07576; Menu: Mixed babi salad, Roman’s brains, Candid (Vollter), Gorgona Heart, Robespier’s black blood, US As freesh… Also, see new melting pot restaurant „Boys From America“, Belgrade, Revolution ave…)

Video sam sliku onako kako je video Stojko. Video sam sve što drugi ljudi nisu videli i nisu hteli da vide. Prolazili su pored toga kao da ne postoji idući za svojim poslovima i čuvajući svoju savest u kutiji malograđanske „ispravnosti“.

Hiljade puta sam razmišljao o tome da li su Hrista, Gospoda našeg, ubili rimski vojnici ili gomila koja je vičući tražila njegovu smrt, ili oni koji su pognute glave ćutali i pravdali se sebi i drugima: „šta ja tu mogu kad sila boga ne moli…“ i krili se iza svog licemernog „saosećanja“.

Više ljudi na svetu je stradalo zbog bezosećajnosti nego od zla.

Svakako, Književnici-poreznici i Sveštenici-fariseji su doneli odluku o Raspeću i Pilatičari i Vojnici su je izvršili… Ali, nisu li s njima u Tajnom Paktu upravo „obični, vredni i pošteni građani“… Nije li to najmračnija Zavera na Svetu! Nisu li samo pojedini ljudi po-svećeni Spasu!

Misleći o Čovečanstvu najjezivija misao mi je bila ta!

Nisu li, osim retkih pojedinaca, svi u Toj Zaveri! Nisu li Milijarde u Zaveri protiv Nekoliko…

Uvek sam hteo da vidim Čovečanstvo kao jedno ogromno zajedničko MI, koje se rasulo i pomelo od vremena Raja i da NAS sile zla rastaču i uništavaju u uzaludnom trudu da NAMA onemoguće Povratak u Raj. Ne želim da poverujem da smo MI… da smo MI – ONI koji su – zlo!

Ne želim!

Ne mogu da uđem u Muzej i posvetim se svojim mislima, svojim Šumovima u Tišini (Ćutanjima u Buci). Ne mogu: zauzeli su ga vampiri. Nište našu Prošlost, preoblikuju je u lažnu Budućnost.

Već mogu da ih prepoznam. Mogu da prozrem iza Lica koje je samo Maska na gomili đubreta vampirskog mlevenog mesa. Da ih vidim a da oni ne vide mene.

Ljudske vođe, zakonodavci, čuvari reda, sva ta „fina i kulturna“ televizijska lica su samo spot vampirskog pota, ubrzane slike i poruke u režiranom spotu koji je tek reklama laži prikazane kao lepa i poželjna stvarnost. Tek na veoma usporenim slikama možete da ih prepoznate kao – zlo.

Sve više običnih ljudi postaje vampirsko meso i postaju vampiri i da ne znaju to. Vode svoje prividno puritanske* živote i muljaju se i rade u toj melting mašini, muljačici, gde gube svoja lica i postaju spot zla!

Odlazim od Muzeja, stižem u Tašmajdanski park i s mukom se spljeskam na klupu. Još je mlad dan i malo je ljudi okolo. Sunce je sve toplije, mlado lišće se napinje od sokova, ptice lete i raznose svoje pesme. Na bliski žbun sleće ona duguljasta crveno-tiha ptica i proba prve note svoje slavujeve pesme za ovu godinu. Verujem da je nesvesno čuju mnoga srca i osmehnem se tiho da ne uznemirim pticu koja me nepoverljivo gleda. Pošto, posle par minuta, zaključi da joj nisam opasnost, uleće u žbun da započne gnezdo sreće.

Mislim na Linu, sada je kod nje rani suton, i nadam se da i u Njujorku živi neki slavuj i da može da ga čuje i u buci prepozna moju pesmu.

Stazom parka dolazi mlada majka s troje dece. Jedno plače u kolicima koje gura, drugo drži za ruku, ono se gega pored nje i nešto kmeči i traži dok  ga ona prekoreva i obećava. Treće mirno ćuti, gleda i smireno seda na klupu pored majke koja se trudi da umiri dvoje mlađih. Već je iznervirana i viče na srednje dok pokušava da umiri najmlađe u kolicima.

Iz drugog dela parka se približavaju tri gospođice raznih doba sredovečnosti. Svaka vodi po jednog lepo očuvanog rasnog psa. Razgovaraju a razgovor se svodi samo na priče o svakom psu i mnoštvo emotivnih izliva nežnosti prema njima. Psi su razdragani i pomalo uzbuđeni.

Najstarije dete netremice gleda u pse. Lepi su mu i želelo bi da se igra.

Psi su pušteni sa povoca i razigrano trče po parku, obilaze svako ćoše. Jedan od njih dotrči do klupe s majkom i troje dece. Najstarije dete gleda u psa i pruža ruku. Pas zareži i u trenutku kidiše. Majka vrisne, zgrabi dete ispred iskeženih zuba a pas opet nasrne. Majka se brani a dete se, preplašeno, zacenjuje u njenom naručju…

-Mir, Bobi! Fuji to! – čuje se glas vlasnice i Bobi se trenutno okreće ka njoj i maše repom. –Fuji to, to je prljavo!

Druga dva psa, uzbuđena zbog gužve, se pridužuju čoporativnom lajanju na majku s decom. Plač najmlađeg iz kolica uši para a srednje se ukočilo od straha i ne mrda. Majka se raširila nad decom, prebledela širi ruke i maše njima kao slomljenim krilima.

Jedan penzioner u šetnji pritrčava i pokušava da rastera pse koji se još više uzbude i nasrću. I on, sledbenik onih moćnih penzionera koji su nekada savladavali naoružane teroriste u ovom istom, mada tada manje sređenom parku, je sada u nevolji. Vlasnice pasa prilaze i zovu svoje ljubimce pa i one same teško uspevaju da ih smire. Majka grli svoju decu i sklanja ih u svoje skute.

Kroz lavež, jedna od vlasnica govori:

-Gospođo, kako ste tako prosti i nevaspitani! Zar ne znate da svaki pas pogled u oči shvata kao izazov i opasnost! Trebalo bi da to znate pre no što rodite decu i dovedete ih u park…

-Miško moj, Miško… -nastavlja druga dok grli svog psa. –Vidi kako mu lupa srce, jadnik… Moraću opet da ga vodim kod „dog whispera“… O, srce moje! … Kravo jedna, šta radiš ovde! Nikad mi se na zapaaadu nije desilo nešto ovako straaašno… Ove nekultuurne budale!

-I, tako su prljavi! – kaže treća i četka svog psa koji još uvek laje na majku s decom. –Što ih, bre, rađaš kad nisi sposobna da ih čuvaš! Treba da vam se odvoje parkovi! Stoka ste vi!

Penzioner još stoji između gospođa sa psima i majke s decom.

-Gospođe,… molim vas! Ona je samo majka s decom…

Gospođe im govore još svašta i odšetavaju sa psima. Majka bez reči plače i pokušava da umiri decu. Penzioner se trudi da nešto pomogne.

-Ma… jeb’o bi im ja mater… ali… Ko sme!… Te su ti nekakve nevladine ženske… Poznajem ih s televizije. Jedna, ona najzgodnija, je neka režiserka i zaštitnica ljudskih prava…

Gospođe sa psima su već odmakle kad se srednje dete povrati od šoka i propišti u majčinom naručju. Jedan od pasa se otima sa povocem i snažno naleće ka izvoru zvuka. Druge dve gospođe u panici puštaju povoce. Psi su negovani, ugojeni, rasni, sa još zadržanim ubilačkim nagonima ali su glupi i nesposobni za njih. Hvatam ih u kidišućem letu  i bacam ih daleko unazad. Posle dva-tri nasrtaja skiče i privijaju se uz noge svojih gospođa. One zaprepašteno gledaju, uzimaju pse i odlaze. Jedna, ona najzgodnija, se okreće i slika me.

Dvoje starije dece se zbunilo i smirilo. Treće još plače u kolicima a majka najzad ima vremena da ga podoji.

Gleda me… i tek tada počinje da grca od straha i trese se ali tek toliko da ne zasmeta detetu.

Penzioner me gleda, prilazi i pruža ruku.

-Svaka čast, mladiću! Ali, tek sada si najebao!

***

Sutradan su u novinama izašli naslovi: ČOVEK UJEO PSA, DROGIRANI MANIJAK MASAKRIRAO MIRNE PSE, PIJANI POVRATNIK SA RATIŠTA BACIO BOMBU NA GOSPOĐE SA PSIMA, GRUPA NAVIJAČA TERORIZOVALA ŽENE, DECU I PSE U PARKU… U nekima je bila i moja slika. Glavni naslov je izašao u Dnevnom Telegrafu: MILOŠEVIĆEVI ODREDI SMRTI IZVRŠILI GENOCID NAD GOSPOĐAMA (slika zgodne režiserke), PSIMA (slika sve tri gospođice sa psima) i MAJKAMA SA DECOM (slika majke i troje dece) – (na slici je bila, ustvari, neka starleta s tri iznajmljena deteta)…

***

Kevino lice je postalo bledo i ukočeno. Da nije bilo tamnih kolutova oko očnih kapaka, delovala bi kao gipsana maska. Dobila je papire za Australiju i pakovala se.

Ćale je prestao da pije, kupao se, brijao, mirisao i doterivao svaki dan. Puštao je na gramofonu ploče iz ’60. – tih i pokušavao da se vrti oko Keve. Na silu je pokušavao da bude vedar ili opušten, prosipao neke stare fore, zauzimao džems-dinovske poze i, sve u svemu, ličio na degutantno otužnog klovna. Iz neke pometenosti je smislio da se tako udvara Kevi. Ostao je uporan do poslednjeg trenutka.

Na stanici smo čekali satima. Voz je kasnio četiri sata. Osim povremenih Ćaletovih ispada gotovo da ništa nismo govorili. Sedeli smo i ćutali kao na nekom posmrtnom bdenju. Ostalo je malo ljudi i gomile čađavog otpada na peronima koje je jedna čistačica umorno gurala na jednu pa na neku drugu stranu. Nekoliko zaspalih pijanaca…

Keva je Ćaletu pružala ruke i u njima pasoš i njegove papire za život u Australiji. Samo da pođe.

…“Devojko mala, pesmo moga grada…“ – začulo se sa razglasa.

Ćale je ustao, ponovo postao Onaj Ćale. Zaista, još se u njemu našlo onog svetla koje ga je obasjavalo kao jednog od najboljih frajera na kalemegdanskim igrankama. Ustao je i pružio Kevi ruku za ples. Umorna i razočarana žena ga je mrzovoljno gledala i odbila bi i da… Ali, kao da se deo Ćaletovog svetla ulilo i u nju. Nije bilo šanse da odbije takvog frajera. Samu sebe je iznenadila kad je prihvatila ruku i ustala. Ta žena, s gomilom kesa i torbi, u nekoj sivoj natrontanoj odeći… Kad ju je Ćale blago zavrteo, otpala je ofucana marama i bljesnula je bujna plava kosa i licem joj se prosuo sjaj zvezda zbunjene i uzbuđene šiparice, lepotice dana… Lepotice celog jednog života… Zaplitale su se noge u stanično đubre i mnoge prohujale godine ali su se setile uzdrhtalih mladih srca i potpetice su pronašle svoj ritam „što su im dale srca puna sna“… Tužni par je plesao na zvezdanoj prašini perona u koji je ulazio poslednji voz. Za sve neostvarene snove… čistačica i jedan pijanac su zapljeskali paru koji je te noći osvojio prvu nagradu za poslednji ples. Bez oproštajnog pozdrava Ćale je odlazeći plesao do poslednjeg daha predsmrtni Belmondov ples. Njegova Jean Seberg se okrenula, ušla u voz i nestala u pravcu Budimpešte i Kraja Sveta… Još dalje: u Australiju.

Ne znam da li je Keva znala da je smrtno ranjen i da posrće na poslednjoj stazi ka kući izlazećeg sunca, tamo gde je mogao da stigne sa njom…

Vratila se još jednom. Da baci venac u Savu, na mestu gde je Ćale nekad pecao.

Posle nekoliko meseci nestajanja i utapanja u alkoholu Ćale se utopio u svoju Reku. Napustila ga je njegova prva i najveća ljubav i predao se drugoj. Utopio se u svojoj Reci i nestao.

Još sam, ponekad, išao da porazgovaram s njim.

Kevu, moju Kevu, više nikad nisam video. Video sam njeno belo, ledeno, lice bez života. Kao da je već otišla na drugu stranu. U njoj više nije bilo ničega. Nije bilo ni suza. Zagrlila me i govorila obične stvari.

-Čuvaj Linu! – rekla je na odlasku. –Linu i decu!

Par meseci kasnije, tetka mi je javila da je potpuno nestala iz stvarnosti. Nikoga i ništa više nije poznavala, samo je govorila nerazumljive reči, sedela i gledala ravno u sunce.

Keva i Ćale su imali svoj bogat život i produžili ka kući izlazećeg sunca.

***

Tih godina u Srbiji mnogo nepoznatih leševa je plovilo Savom i Dunavom. Mnogo ljudi je otišlo i nestalo pod nepoznatim suncima iza kraja sveta.

U Beogradu, vampiri su se nadimali od krvi.

***

Linin glas u telefonu mi je bio važniji od svega. Kada bi me tako dodirnula, obavila aurom ljubavi, ništa nisam razumeo i ništa mi više nije trebalo. Nisam bio gladan i nije mi bilo hladno. Isključeno je grejanje, struje je nestalo. Isključili su telefon.

Lina mi je slala pisma i u njima američke pare. Zbog njih, američkih para, nisam dobijao ni pisma jer su ih poštari vredno otvarali. Kada sam Lini to objasnio i rekao da ne šalje pare jer mi je stalo do pisama, poštar se uvređeno naljutio a pisma svejedno nisam dobijao.

Srpski XX vek se nastavio u XIX vek.

U praznom stanu, bez struje, telefona i grejanja sam sedeo sam i gledao u sveću i Kevinu konzervu sardina. Jedino to je ostalo da me podseti na dom. Uskoro sam prestao sa svećama. Nestalo ih je i bile su prevelik trošak. Danju sam bio u firmi ili lutao gradom. Uveče bih se u tramvaju Dvojki vozio u krug dok se ne bih napucao toplotom i dolazio u stan da i njega malo zatoplim. Lako sam se kretao po mraku između svih tih stvari koje su me okruživale tokom života, neke senke su prodirale kroz prozore. U sobu svojih roditelja nikada ne ulazim.

Nema struje i ne slušam radio. U večerima za Ozbiljno Zaljubljene Osobe Nedeljom sam govorim i povremeno pevušim omiljene pesme. To mi je prednost, jer je ta radio emisija prekinuta i sada samo ja mogu da je slušam.

Nedostaje mi Lina.

Sve ostalo imam: nisam gladan, nisam žedan, nije mi hladno, ne pijem čak ni rakiju, prestao sam da pušim, rodbinu više ni nemam, prijatelji su se izgubili…

Samo mi Lina nedostaje.

Onda sam je pažljivo spakovao u srebrninu svojih snova i zlato svoje ljubavi i ostavio na bezvremeno mesto gde će da sačeka svetle dane. Znam da će doći i ne brinem ni zbog čega.

Znam da ne mogu da me pobede.

Jednog sumračnog jutra sam otišao do firme i na kapiji me sačekao neki „sakuriti“ i rekao mi da je firma „u rekostruciju“ i „da ni vaše usluđe do dalje ne trebu“…

Svratio sam na buvljak i kupio jednu dobru polovnu sveću.

Sveća je koliko-toliko zatoplila dom koji će za par dana postati bivši. Dobro je što je bilo ledeno u njemu jer se voda smrzla i nigde nije curela.

Sveća je bila… Pa, nešto kao posebna svečanost za oproštaj.

Nije mi bila potrebna svetlost da se krećem među stvarima u domu. Svetlo uspomena je pratilo svaki korak. Svaki ćošak nameštaja i svaku izlizanu površinu na tepisima moje je telo poznavalo. Mogao sam u mraku da čitam sve naslove knjiga i da pod prstima prepoznam svaku ploču, svaku kasetu, među ukrasima školjke koje su moji roditelji doneli sa prvog letovanja pre no što su mene rodili, na zidovima uramljene moje prve nagrade i diplome iz škole koje su tamo postavljali ponosni roditelji. Mogao sam da čitam iz mojih sakrivenih dnevnika prve misli i prva osećanja. Mogao sam da dodirnem davno iskorišćen i izbačen sto, prvi koji je ušao u stan Savanovića, dodeljen ugovorom između dve firme po rešenju komisije te-i-te Radničkog saveta… na raspolaganje… Savanović… I prvi veliki krevet u kome sam spavao između roditelja pre no što sam preseljen u krevetac s mrežom i one druge krevete koje su često morali da menjaju jer sam prebrzo rastao i, konačno, ovaj u kome sam mogao da se ispružim a da mi stopala ne vise i u koji je prvi put legla moja devojka, Lina, i iz koga je poslednji put otišla moja žena, Lina. I frižider koji je decenijama radio i nikad nije ni prestao a zamenjen je samo zato što je došao neki moderniji i Ćale se uvek žalio kako nikako „ne može da o’ladi pivo kao onaj stari“. Mogao sam da osetim čak i stolice pozajmljene iz komšiluka za moju prvu žurku i u sokove sakriven rum zbog koga smo se svi kliberili kao mladi majmuni. I prvi kolor televizor, veći od stadiona, u još većem nepokretnom „regalu“ koji, kako je ušao uz pomoć silnog komšiluka, nikad više se nije ni za milimetar pomerio, na kome smo, Ćaletovo i moje društvo, u prenosima utakmica leteli sa nenadmašnim košarkašima i nadigravali ceo svet. Moj prvi „muzički stub“ zbog koga su mi lupali u zidove i zbog koga sam svaki čas morao da ustajem i menjam ploču ili kasetu ali je znao da opusti Linu da se mazi i prenosi nam naše večeri za Ozbiljno Zaljubljene Osobe Nedeljom, uz koje sam počeo da odrastam i nikad ne ostarim. U Kevino Kuhinjsko Carstvo je bio ograničen ulaz ali su tamo uspevale čarolije koje su od kuhinjskog stola pravile centar doma i neprelazan zabran za sve svetske nevolje. Tu sam, ipak, skuvao prvu jutarnju kafu za Linu i mene… pa je, kasnije, ona sve to preuzela i snalazila se kao u sopstvenom domu…

Prvi Linini pokloni i razni neobični kamenčići koje mi je donosila i tako gradila naš zamak, njeni mirisi koji su se utisnuli u celu moju sobu, tragovi njene kose koji su se ugnjezdili i oterali stud i samoću i iz poslednjeg ćoška. Od foteljice u ćošku na kojoj se prvi put uselila njena prelepa zadnjica pa se vremenom cela soba predala Lini, moja sopstvena soba se priklonila njoj a ja sam samo bio deo tog, NAŠEG RAJA…

Predala mi je svoju nevinost i uzela moju tu, u blizini, u bagrenjaku ispred zgrade, ali je naša ne-vinost (bez-krivičnost!) ostala uz nas i očuvala našu ljubav mimo sve svetske zlobe.

Ja, Sava Savanović, sada poslednji od porodice Savanović, sada znam…

Znam da ne mogu da me pobede.

… Ne znam da li Linina i Savina ljubav mogu da pobede…

Sedim, sada, pred svećom i praznim porodičnim stolom na kome je samo prašina i poslednja konzerva…  koja je, konačno, ubila moje roditelje… Tu, za ovim stolom, tu smo radosni i uplakani, moji roditelji i Lina i ja, tu smo slavili moju diplomu i Ćale me „proglasio“ zrelom osobom sposobnom da zavređuje za svoj život i svoju porodicu.

Nameravam da taj „zavet“ održim!

Dali su mi posao, kao dokaz „socijalne podobnosti“, i uveli su me u Organizaciju koja je garantovala „pristojan život“. Mnogo toga sam prihvatio-„progutao“ zbog Line i pokušao da ćutim u toj „udobnosti“. Bilo je to zbog NAS!

Onda su mi uzeli Linu.

Onda su mi ubili roditelje.

Onda su pokušali da oduzmu nevinost (bezgrešnost) LinaSavine ljubavi.

Onda su mi ubijali braću i sestre.

Onda su mi pokazali kako to čine.

Onda su pokušali da me uteraju u ludilo.

Onda su očekivali da im se poklonim i priklonim.

Onda su pokušali da me pokore strahom, glađu, bedom…

Uvek su kao založnu ucenu držali Lininu i Savinu ljubav…

Tu su pogrešili.

MOJ je zalog Linina Ljubav!

Ne mogu da me pobede.

Strah je njihovo oružje. Ja straha više nemam. Nemam šta da izgubim što već nisam izgubio.

Sada su mi prazne ruke i puno mi je srce. Nemajući ništa, sve mi je dato.

Moj poslednji strah je proterala moja zemlja, moji koreni, moj čukundeda, Sava Savanović. Nije on vampir. VI ste vampiri! Moja čukundedovina su zemlja i voda koji me, Božjom voljom, hrane i poje.

Mogu da vam i otkrijem svoju poslednju tajnu. Strepim zbog Line. Možda i naša ljubav padne i ja na kraju ostanem pobednik bez… Bez ičega! Jer, ja sam samo čovek i da bi bio potpuno biće, potrebna mi je Lina, moja žena… Samo ona mi je potrebna! Sklonio sam je izvan vašeg dohvata i boriću se protiv vas…

Množina vas je i slaba je snaga moja. Jedan jedini, ako vredim, je moj saveznik: Bog. Ako ne vredim, nikakva je svetu šteta!

Svaka mi je stvar u domu sećanje i uteha. Sve sam ih skupio, od prvih stvari u stanu porodice Savanović do poslednje truni Linih mirisa i vlasi kose. Sve sam ih skupio i složio u dušu. Sve ih nosim sa sobom. Ostavljam prazne kamenove, metal, drvo…

Sveća dogoreva i mrak guta vidljive obrise onoga što je bilo DOM.

Vampiri su nanjušili krv i počeli da se okupljaju i muvaju oko stana. Isprva su plašljivo obilazili, zatim su lupali i kreštali oko zidova. Zatim su navaljivali na vrata i škljocali bravom. Verali su se uz fasadu i kezili kroz prozore. Sav onaj fini komšiluk s kojim smo delili šećer i kafu, recepte i zimnice, radosti i male svečanosti, prolazne nevolje i sitne pozajmice da premoste neki problem; reči i osmehe, te nasušne ljudske potrebe.

Poznavali smo se.

Sada nas je obuzeo mrak i lica su nam se iskrivila, postala neraspoznatljiva, samo varijacije zloguke nacerenosti, iskidani i smuljani ob-lici od lica. Iz lepog i prozračnog impresionizma smo, kroz rat i bedu, postali kubističke kreature.

Nikad zlo nije strašnije nego kad se ugleda na poznatim i bliskim licima.

Nisam ih se bojao i nisam se borio protiv njih. Danju smo se pristojno pozdravljali, noću su počinjale njihove krvopijske terevenke. Ustvari, bile su to samo predstave. Sasvim su slabi i nemoćni ako ne prihvatite njihovu igru. Moj stan je bio bez struje, vode, telefona, grejanja… Ali, MOJ DOM je još zadržao svetlo i toplotu duša koje su ga gradile a vampiri nisu mogli ni da gledaju u to svetlo a kamo li da prođu kroz njega.

Mirno sam spavao i sanjao Linu.

Isprva sam nameravao da prodam stan. Onda sam shvatio da nema razloga. Nisam bio gladan, nisam bio žedan, nije mi bilo hladno, ništa mi nije trebalo… Osim Line!

A, ona nije bila tu.

Jednog jutra sam ustao, posle malo premišljanja uzeo Linino ćebe u kome je poslednji put spavala, stavio ga u ranac, stavio ranac na leđa,… Onda sam poneo i jedan lep i čvrst kamenčić i izašao.

Dugo sam hodao. Nisam se osvrtao. Hladan vazduh mi je nadimao pluća i bistrio misli.

Kad sam bio daleko od slike doma i mesta gde sam rođen i odrastao, raširio sam ruke i oči i dlanove upro u nebo.

Bilo je svetlo i čvrsto kao kristal.

Ništa više nisam imao.

Uz mene su bili moji roditelji i moja žena. (…DECA?)

Ceo svet je bio moj.

Prvi put sam hodao ulicama kojima sam toliko puta bio prošao, po kojima se rasprostirao moj život. Prvi put sam drugačije video u-lice mog grada i  mog života. Video sam ih onako kako se vidi misao o u-lici, kako se oblikuje od prvih ljudi koji su je gradili pa do svih onih koji su tuda koračali, nosili svoje brige i snove i svi su ih neprekidno ugrađivali u tu u-licu. Tako je ona nastajala i na njoj nije bilo rupa ni izbočina. Bila je savršeno ravna, sa savršeno uklopljenim kamenčićima na putu od prošlosti do budućnosti. Nisam video đubre i prašinu. Tamo gde su bile razrušene fasade i rastureni krovovi, video sam lepe i čvrste oblike, savršenu misao arhitekte.

Video sam savršen Beograd i hodao sam njime.

***

(Iz istorije post-Beograda: Kasnije su se vampiri, kada su konačno prodrli u stan, međusobno poklali oko njega. Na kraju je došao veliki vampir, Bankar, i rasturio tu gamad. Po demokratskim pravilima i zakonskoj proceduri, na osnovu pravosnažnih sudskih rešenja, bio je, isprva, većinski a zatim i apsolutni vlasnik Beograda. Naravno, u skladu sa svojom humanošću i dobrotvorstvom, dopustio je ljudima da tu stanuju. U znak zahvalnosti, građani su mu narednih hiljadu godina gradili piramidu i predali mu je svečano za njegov osamnaesti rođendan.)

***

Luda je došla u Beograd.

Ne zato što je Beograd zbog nečega poseban, nego zato što je tih godina bio u trendu svetskog vampirizma. Rat, seks, kriminal, tajne orgije tajnih društava… Svega je bilo: Beograd je bio svet. Svet razularenog haosa. SVE JE BILO MOGUĆE I DOZVOLJENO VAMPIRIMA. (Normalni ljudi su se krili u skloništima prazne nade i čekali taj famozni dan kad će Sloba da nestane i sve se, samo od sebe, vrati u normalno stanje. Tako su im rekli, tako su im verovali. Kasnije su im rekli da moraju da se priključe vampirima… I to su poverovali i prihvatili!)

Luda je čeznula za besmrtnošću. Bankar joj je sneo tu misao i sa svojim Osmehom je gledao kako se batrga i pati u svojoj čežnji.

Luda je imala novac. Luda je imala seks. Luda je imala moć. Zločesta smrt joj je oduzimala svaki trun sreće jer joj je govorila da sve to što ima – ima da nestane jednim njenim potezom. To je užasna mora svakog bezgraničnog bogataša. To je stravična misao koja svakog bezgraničnog moćnika ispraća u san i dočekuje na javi. O, vi, sirotinjo i bedo! Vi mislite da imate problem! Ne dao vam Bog da budete bezgranični bogati moćnik! Četiri su stepenika svetske slave: novac, seks, moć… (i to se lako prolazi) a na četvrtom se svi sapliću. Smrt stoji na njemu i nemo se smeje. Smrt je blaga prema sirotinji, gladnima, žednima pravde, niščima… Prekida im patnje i otvara novi put. Bogatim moćnicima smrt je potpuni kraj. Sva njihova svetska istorija se sastoji od pokušaja da nadigraju smrt. Đavo im je obećao pristup do drveta besmrtnosti i oni se redom survavaju u ponor tamnog NIČEG. Početak njihovog puta je ispunjen zadovoljstvima i kada ih se nasite, vide da im je utroba izedena i razum isisan: bezgranično zadovoljstvo njih sisa i izjeda. Treba im još zadovoljstava i za sva njih beskonačno vreme: taj četvrti stepenik – besmrtnost!

Bankar joj je sneo „san“. Iz „sna“ se  ispilila mora.

Bankari su prvo uništili aristokratiju i buržoaziju, svet kojim je gospodarila Luda. (Tek kasnije su se „prihvatili“ običnih ljudi.) Luda je postala ono od čega je počela: luda.

Jeste, Luda je našla mnogo rezervnih organa, koristila supstrate matičnih ćelija i beba, primila vampirsku vakcinu, u podzemlju i lagumima Beograda učestvovala u satanističkim orgijama, hibernizovana da „čeka bolje dane“… Dugo je živela i imala vremena da sasvim postane ne-čovek, da česticu po česticu izgubi svaku ljudskost i, na kraju, postane – luda luda. Došla je do vremena da gmiže podzemnim ulicama i da je zapišavaju njeni sopstveni psi.

Nije imala ni toliko sreće da vidi propast Bankara.

(Bankar, i svi bankari, su propali usled bolesti. Kao što je Luda imala svoju urođenu bolest, Ambiciosus Sekularum, tako su od Bankara nadalje svi bankari bolovali od „Francuske bolesti“. Osim svog uobičajenog, pučkog značenja – sifilis, koji je Bankar pokupio od neke princeze,  Francuska bolest označava i vrlo kompleksno mentalno oboljenje. Ono je, može se reći, filozofsko oboljenje. To je bolest koja snažno utiče na način razumskog razmišljanja. (Razumsko razmišljanje je, u odnosu na UMNO, već neka devijacija…) Svoje ime, francusko, je dobila zato što je bila najraširenija i najupadljivija među francuskim filozofima prosvetiteljstva. (Iako deluje sasvim pristojno i humano, čak šarmantno, prosvetiteljstvo je jedna od najrazornijih misli koja je uticala na stanje čovečanstva. Frivolnost je njena osnovna osobina, znak po kome se izdvaja i pada u oči.

Naime, Hiperborejci… (Ovde pod „Hiperbojecima“ podrazumevam severnoevropske narode. U skladu sa onim grčkim viđenjem hiperborejaca koje opisuje „one koji su „iznad“, iza Boreja, severnog vetra“, imam u vidu severnu granu indoevropskog naroda, grupe naroda severozapadne Evrope. Nekad, u neko doba istorije, neka razorna bolest je napala njihov umni poredak. Postali su užasno agresivni i, mada neprimetno, shizofreni, raspolućeni u svojoj psihologiji. Bili su graditelji, skloni čvrstom, jasnim pravilima i dužnostima omeđenom, društvenom uređenju. To su bili u, doduše retkim, periodima kada nisu bili zauzeti ubijanjem i porobljavanjem drugih ljudi i naroda. No, budući da se veruje, veruje uz – ozbiljnu sumnju, da i oni, kao i svi ljudi, imaju dušu, očito je da im duša jako pati u svemu tome. Bolovi u duši, duševna patnja je najteži bol koji može čovek da ima. Duša pati usled teških gubitaka, nevolja… Duša Hiperborejaca je stisnuta u jezive mengele njihovog razuma! (Zato Hiperborejci često mentalno „pucaju“. Pojedinačno… ili čitavi narodi „puknu“, duša im se, od muke, raspoluti i oni padaju u mračan ponor agresivnog ludila. Horror vacui.)

Za razliku od Mediteranaca, naroda Središnje Zemlje, onih smeštenih oko „pupka Zemlje“, uz „Verige“ koje vezuju Zemlju i Nebo, Hiperborejci su u „Mengelama“.

Mediteranci su mnogo bliže duhovnom, nebeskom, mnogo okrenutiji suštini ljudskog postojanja i, u običnom ljudskom životu, slobodniji i opušteniji…

Francuzi su, nekako, na sredini između ova dva osnovna tipa. Zato su najopasniji. Imaju severnjačku čvrstinu i graditeljstvo i „šarmantnu opuštenost“ i ljudskost južnjaka. Nažalost, ovakvo „slivanje“ nije dalo dobre rezultate. Imaju premalo duhovnosti i premalo dosledne čvrstine u svom načinu razmišljanja. Ne grade čvrst, dovršen sistem kao severnjaci, ne unose ljudsku duhovnost… Oni su školski primer za izraz: „Zaključak je mesto na kome si se umorio od razmišljanja!“ Otuda su frivolni… ali su šarmantni i duhoviti i njihova se filozofija lako „prima“. Tako su obeležili početak XIX veka Prosvetiteljstvom i kraj XX veka Postmodernizmom. Oni su, konačno, doveli čovečanstvo na rub propasti. (Naravno, nisu u pitanju samo Francuzi i nisu samo oni ideološki nosioci pogrešnih istoriskih tokova. Samo su, ovde, prigodan primer.)

(Sve u svemu: NIJE MOGUĆE SPAJANJE RACIONALNOST ZAPADA I UMNOSTI ISTOKA! Kao ulje i voda. Naravno, takvo spajanje je – moguće, ali je rezultat jako loš, čak, na svoj način, opasan i eksplozivan!)

(-Ne možeš i da prdneš i da stisneš! – stara poslovica.)

Rođen u takvoj sredini, takvoj „misaonoj sredini“ – ne nužno u Francuskoj, Bankar (= francuska reč, francusko ime) nije mogao da izbegne Osmeh i Ne-ljudskost!

Fascinira užasom taj Osmeh Zla! Ta bankarska ljubaznost, šarmantnost kojom ljude melju i odvode bez krivice na giljotinu… Horror vacuii- risus, nacerenost praznine…

***

Vazduh je još jedino čime vampiri nisu ovladali. Sve drugo su zagadili i učinili ga predmetom trgovine.

Vrlo brzo sam, na svom putovanju kroz savršeni Beograd, shvatio da će voda da mi bude značajan problem. Ne toliko zbog pića, to je, srećom – još uvek lako dostupno. Umivanje, kupanje mi je značajan problem. Podrazumevalo je da imam svoj dom ili pare. Sistem je tako postavljen: Imati dom podrazumeva imati pare… Smešne šarene papiriće na kojima potpisuješ prodaju dela svoje slobode. Imati dom i imati vodu… Bog je to dao ljudima! Svima, kao što je svima dao i pravo na ljubav! Bez ikakve naknade, bez duga!

Vampiri su sve zagadili, prisvojili i napravili sistem u kome im dugujem za nešto što je moje, što mi je, po Božjoj volji, samim postojanjem pripalo.

Ostao mi je samo vazduh… Slobodan, neiscrpan…

Do vode mogu lako da dođem.

U savršenom Beogradu sam mogao da ostanem čist. (Dugo, ali ne i predugo.)

Dom je moglo da mi bude svako mesto koje bi me prihvatilo i bilo mi dobro.

Nedostajala mi je Lina.

Kretao sam se kroz savršen Beograd i među beskućnicima, propalicama, bednicima… Njihova propast nije poticala od siromaštva i nesreće. U nekom trenutku svog života su pali i propali jer se nešto slomilo u njima samima. Uglavnom su bili skloniji zlu nego „obični ljudi“. Bili su samo ravnotežna opozicija bogatašima na drugom kraju klackalice društvenog sistema. Po osnovnim osobinama, po navikama i karakteru su bili samo slika-negativ bogatašima. („Obični ljudi“, ta sredina klackalice društvenih prilika, oni koji žive od svog rada i po prihvatljivim pravilima i običajima, su trčali tamo-amo oko sredine i pokušavali da održe sistem društva u ravnoteži koja omogućava kakvu-takvu normalnost života. Vampiri, čiji cilj je haotično, društvo bez pravila i „normalnosti“, su shvatili da su im ti „obični ljudi“, „srednja klasa“, smetnja u ostvarenju cilja i na kraju mračnog XX veka ozbiljno poradili na uništenju tih ljudi, te klase. U Srbiji tih godina, plan im je vrlo uspešno ostvarivan. Shvatili su, zaista pronicljivo, da osnova postojanja običnih ljudi, srednje klase, nije toliko ni materijalni ni kulturni status. Kamen temeljac tih ljudi je – RAD. Ostavili su im mogućnost da dođu do para na različite načine, da svoje potrebe za kulturom dobijaju sa televizijskog đubrišta… Ali su im uzeli pravo i mogućnosti da – RADE.)

Dali su im đubre-hranu, dali su im đubre-kulturu i ostavili da se poput crva uvijaju i muče u neprekidnoj agoniji.

Kretao sam se po savršenom Beogradu i, u isto vreme, među gradskom pacovštinom. Skupljali su otpatke, živeli na nekim svojim mestima, što je ličilo na potrebu za domom. Uvek su se vraćali tom svom mestu, bili su spremni da se bore za njega… Sve – osim da taj dom i grade! Bili su paraziti kao i njihov blizanački antipod, bogataši.

U isto vreme su bili jeftina i lako dostupna hrana vampirima. Lovljeni su i odvođeni u povremenim vampirskim racijama da bi bili korišteni za vampirske potrebe: krv, životni organi, tela za razne orgijastičke igre… Zanimljivo je to što i sama ta bogataška elita ima neodoljivu potrebu za podzemljem. Po istom pacovskom nagonu se spuštaju u podzemlja i nalaze svoja mesta na kojima opšte sa svojim prljavim nagonima i skarednim predstavama. Naravno, ta bogataška elita se kreće po svim najotmenijim i najskupljim mestima i ima tamo svoje zabave. Ali, verujte, tek kada se nađu u podzemlju uživaju „punog srca“. Naravno da su njihova mesta apsolutno zaštićena i glamurozna, puna svega što mogu da zamisle izopačeni umovi, ali je to, u suštini, isti princip kao i kod bednika. Propalice su, propali ljudi…

Znam da normalni ljudi ne mogu ni da zamisle ni da prihvate načine i razmere života u podzemlju. Ni sam ne bih mogao da se nisam kretao među njima, među bednicima i propalicama, bili prebogati ili presiromašni. Normalni ljudi i ne znaju kolike su razmere raznih podzemnih prostorija, laguma, kanala… Ranije, uvek sam se pitao kome i za šta su bili potrebni ti silni prolazi, pozemne prostorije… Jeftina i lažna priča da su to, uglavnom, vojne stvari, za potrebe bega i sakrivanja, nije ni blizu istine. Čitavi gradovi se nalaze ispod velikih gradova. Skrivena mesta, skriveni nagoni, iskrivljeni ljudi, skriveni od svetla i normalnog života… Ranije, nikad nisam mogao da razumem ko je uložio toliko rada, vremena i tajnosti u nešto što sam smatrao prilično besmislenim. Nisam, pre svega, razumeo kako toliki rad na tolikom prostoru može da ostane sakriven, tajan. Gde su svi ti ljudi koji su ih kopali, gde su njihove priče o tome, zašto su retke i mutne priče uvek obavijene nekom misterijom i – strahom! Onda sam video: Najveći broj ljudi je ubijen, ispijen, iskasapljen… U tim podzemljima su živeli i još uvek žive ne-ljudi, vampirske kreature…

To su vrlo živi gradovi ne-živih ljudi!

Vekovima su se skrivali od ljudi i svetla.

Sada su počeli da izlaze na površinu.

Tek su počeli a – toliko je zla!

Kretao sam se kroz savršen Beograd i tako mogao da se krećem po tom podzemlju i vidim sve a da mene ne vide.

***

Disao sam, nisam bio žedan, nisam bio gladan, nije mi bilo hladno… San mi je bio neophodan, morao sam da sanjam.

Posle mnogo dana i noći muka, užasa, morao sam da nađem mesto koje će da me prihvati i gde ću moći da sanjam.

Posle nekog vremena lutanja i propalih pokušaja video sam jedno mesto koje su sve te kreature iz podzemlja obilazile i zaobilazile. Bilo je ispod Brankovog mosta.

Neko blago i mirno svetlo je obavijalo to mesto. Čak i noću.

Prišao sam, polako se primakao i ćutao. Čekao sam da me mesto primeti, osmotri, oseti i, možda, prihvati. Ćutao sam i čekao.

Nisam znao zašto ćutim i šta čekam, ali sam osećao da tako treba da bude. Ćutao sam svoju priču o sebi, bez misli, bez molbe i pitanja. Mesto je ćutalo kao što i svako mesto na zemlji ćuti. Ćutalo je priču o vekovima i promenama i ljudskim sudbinama koje su po svojoj snazi ili po vihoru neke povesti hodale po zemlji i tražile svoj put. Mesto je gledalo i ćutalo. Da li je oduvek bilo stameno u svojoj mudrosti ili je vremenom toliko upilo slika, priča i sudbina i postalo mudro kao stena, postojano i neosetljivo za sitne, kratkožive ljudske pokušaje i greške. Svako mesto na zemlji je takvo. Zemlja je stvorena da živi sa ljudima i mora da ih trpi i da im bude sklona ili nesklona. Njena je mudrost skrivena za ljude. Ljudi su postali promenljivi i prevrtljvi. Mnogo je mudrosti potrebno da se skupi strpljenje i da se ne osuđuje a da se prosuđuje. Mnogo je mudrosti potrebno da se ne sudi uopšteno nego pojedino i pojedinačno. Možete voleti ili nevoleti sve ljude – to je lako! I – beznačajno… Mnogo je trpljenja i strpljenja potrebno da između SVIH, prepoznate i volite (ili – nevolite) SVAKOG pojedino. Lako je zemlji. Eoni su podloga njenoj mudrosti. Tren je život ljudski i u tom trenu čovek mora da se snađe i nađe i trpi i strpi. Kako će čovek ako je njegov život tek treptaj jedan svica u dugoj noći! Kako da u tom malenom otkucaju svetla prozre noć i uvidi svetlo! Nemoguć je to posao. Ali, može se ako se blagoj a većoj mudrosti približite… Nekad to može dugo da traje, nekad ceo život… Nekad se brzo desi… Velika je mudrost poznati da malo i veliko, beskonačno i kratko vrednost svoju po tajnom zakonu sveta dobijaju. Veliku ili malu. Malu ili veliku.

Nije mi bilo hladno ali je počelo da mi biva toplo. Mrak je bio ali se tiho svetlo okružilo oko mene.

Mesto me primilo uz sebe.

Izvadio sam iz ranca Linino ćebe i kamenčić stavio pod glavu. Nije mi trebala toplota, nije mi trebalo uzglavlje. Bili su mi potrebni njeni mirisi, bio mi je potreban njen dah da sanjam.

Mesto me primilo uz sebe i zaštitilo od svega. Mogao sam da zaspim i da sanjam.

Probudilo me njeno lice. Toliko dugo ga nisam video. Mislio sam o njoj, pamtio naša mesta i naše dane, sećao se naših reči. Njeno lice, tako živo, tako poznato a drugačije, nisam video skoro dve godine. Njene su oči sjale, njena je kosa pratila mek lahor, njene ruke su obujmile moje lice i smešila se široko kao nebo i skrito kao da se budi ispod ćebeta u tajanstvu sa mnom. Pored nje se bistrila slika male kuće (na brdašcu iza kojeg se prostiralo beskrajno plavetnilo) i trava i mlado drvo… Zasenjena od jakog sunca, zvonka od dečije radosti, prilika tek prohodalog deteta, slivena sa svetlom, skladna sa svetom…

Nerazumljive, opojne reči Lininog govora iz Raja:

-Ona je naša… ona je tvoja…

Probudio sam se.

Bio sam budan i sve sam video. Video sam kako se slike sveta iz mog uma stvaraju i slažu…

Bio sam gospodar sveta i nemoćan u toj moći.

Bio sam budan i video da sam na mestu koje je Brankovo mesto. Video sam Branka i, uz njega, Stojka i Žiku. Bili su kao u nekoj sferi od svetla, oko njih još nekih dragih ljudi… Razovarali su i smejali se. Nisam ih čuo ali sam razumeo lica. Stojko je pogledao u mom pravcu, prišao do zida sfere, skoro da je pružio ruku… Okrenuo se ka svojima i rekao:

-On vidi…

***

Probudio sam se.

…I – krenuo u rat…

Nisam bio vatreni nacionalista. Svoju naciju sam prihvatao kao i sve sa čime sam se rodio. Osobina koja mi je zadata rođenjem i, bila dobra ili manje dobra, ta je – i s njom mi je valjalo da prođem kroz život i trudim se da budem bolji čovek. Voleo sam Srbiju kao što se vole i roditelji: svakome su svoji najbolji jer si s njima na svetu i s njima si se gradio i postao čovek. Voleo sam mnogo toga u Srbiji, čak i ono što nisam voleo, jer sam s time rastao i srastao. Sasvim je besmisleno nadmetati se oko toga čija je porodica, nacija, žena, deca… svakome je svoje najbolje i to je jedini realni kriterijum. To je rodoljublje i bezumno je nadmetati se oko toga.

Nikad nisam stvarno shvatio šta je to „voleti sve ljude“ i „voleti sav svet“, osim što je prigodna osobina, uz dobre noge i grudi, za mis sveta… Mislio sam, zbog toga, da imam ozbiljan emotivan nedostatak. O, dovoljno sam bio intelektualac da razumski proniknem u zlo i nesreću celog sveta i shvatim da čovek mora da se bori protiv toga, da smo svi mi, ljudi, vezani u jednu veliku celinu… No, sa zabrinutim samoprekorom, sam uviđao da, osim prigodne saosećajnosti, ne osećam zaista ništa posebno u vezi s prostorno ili vremenski udaljenim ljudima. Iskreno, za mene  pravo saosećanje mora da ima lice! Lice – poznato i blisko!

S druge strane, znam da budem vrlo emotivan kada su u pitanju opšta, duhovna, (znači i u velikoj meri apstraktna) događanja… Devojčica koju muče u Idiotu, Epopeja Solunaca, … znao sam da zasuzim, od tuge ili zanosa, u nekom filmu… To su neki duhovni doživljaji… Uopšteni-apstraktni… Ali, koliko sam srcem mogao da se sažalim nad nekom devojčicom koja nosi cveće sa grobova i prosi po naređenju svojih roditelja, koliko sam imao strpljenja da makar saslušam dosadnu ratnu priču nekog starca, da osetim bol beba koje su umrle između bekstva pred ustašama i srpsko-miloševićevskih sankcija koje su podigle zid na Drini… Bojim se za svoju dušu! Bojim se da sam zagađen isto kao i oni koji u raznim NVO za hiljade evra „brinu“ o  „ljudskim pravima“ ali ne i o ljudima! Bojim se da sam bezdušno isti kao i oni koje prezirem!

Jer!… Šta ja znam o sebi… Znam svoje idealne predstave o sebi, samo ideje koje želim da smatram istinitim. Ta fraza „Spoznaj samoga sebe!“ je postala toliko stereotipna da niko više o tome ne razmišlja ozbiljno.

Šta ja znam o sebi…

Znam šta volim da jedem, znam kada hoću da pijem vodu a kada pivo, znam koji džemper da obučem kad je hladno, znam da mi je lepo kad me Lina gleda i ljubi… A šta stvarno znam o svojoj suštini- o svojoj duši!

Sada, nisam gladan, nisam žedan, nije mi hladno, nema Line…

Hajde da saznam nešto o sebi i hajde da upoznam lica prekodrinskih Srba!

Greše oni koji tvrde da možeš sebe da upoznaš tako što ćeš da sediš sam sa sobom i promišljaš sebe! (Ta nirvana, to utrnuće je bekstvo i obitavanje u praznini, to je ništa!) Moraš da se krećeš, moraš da vidiš lica ljudi, moraš da se ogledaš u njima, svojim koracima moraš da opišeš svoju dušu i, na kraju, se vratiš i pogledaš u-sebe.

Sedeo sam u savršenom Beogradu i gledao ga.

Krenuo sam u rat. Pešice.

Stavio sam Linino ćebe i kamenčić u ranac, ranac na leđa i stupio na Brankov most. Sunce se izdizalo iznad Panonije i igralo svetlom po talasima Danube i Sabe i tek budilo lišće po gustim i sumračnim hrastovim šumama Gornje Mezije. Kao i svim ratnicima, valjalo mi je ići po rečnim dolinama, ravninom pored vode. Udaljavao sam se od znane nevolje i išao ka neizvesnoj budućnosti. Uvek su me pratile divlje zveri i zli ljudi. Preda mnom su išli nada i život, smrt je vrebala iza leđa, čekala svoj čas. Sa sobom sam nosio svoje pesme, oružje strašno neprijatelju i blago prijatelju. U nogama sam imao mapu svojih koraka po putevima svetskim, na praznim dlanovima sam nosio kristalno nebo da mi ne bi palo na glavu. U srcu mi je tinjao samo slab ali postojan žižak sveti da ga Bog prepozna i vodi me kroz pustinju i mrak ka mom domu, domu u kome me žena čeka i deca naša.

Prošao sam Kejom, nailazio na mesta, na tragove mojih i Lininih šetnji, video nas kako sedimo i kako se ljubimo, prošao pored Ćaletove stoličice za ribolov i Kevinog venca, prošao zadnje nedovršene mostove, polako su nestali šumovi tramvaja i automobila, asfalt se pretvorio u finu prašinu seoskih poljskih puteva, stešnjeni parkovi su postali nepregledne livade, vazduh je bio pun svežih ptičijih glasova, reka je postala življe divlja. Napuštao sam Beograd i pošao Srbijom.

Poneko stado ovaca, zbunjujuć pogled krave, udaljeni laveži pasa: upozore, opomenu, priđu i onjuše i nastave stražu.

Traktor staje:

-Kuda si se namerio, prijatelju!- ljubopitivi i sumnjičavi pogledi. –Progovori da te poznam!

Smeštaju me na seno u prikolici. Pomažem u istovaru i na kraju se osećam zdravije i odmornije.

-A! Ne, ne možeš dalje. Da ručamo, da se založimo…

Po etiketi znam pivo ali nikad nije bilo tako slatko. Svako sledeće je bilo još bolje. Ispituju me i propituju o svemu, satima istražuju moje priče, moj život. Mislim da su na kraju zaključili da nisam baš svoj i okrenuli na šale.

-Ee… Neće moći da mi spavaš u seniku! Velika je kuća a i vremena su loša, ne znam te, brate, pa da si mi na oku…

-Znači, u rat ideš… A, što, brate… Od čega bežiš…

-Ne ide da krade i otima, ne bi nosio samo ovaj rančić.

-Ma, idi… Takvi idu kamionima s pratnjom! Znaš onog Milorada, onog iz K… E, taj što mu je svastika za onog Nemca… Ma, ona što joj stric dobio na lutriji… E! Bio tamo, Preko, napunio kuću svim i svačim pa morao novu da pravi.

-Nekom rat, nekom brat!

Izjutra.

-I, baš si rešio da ideš! Pa, dobro, svako ima neku muku… Nego, evo komšija ide do Š., to ti je pravac. Ma, kakvi da ideš pešice, ne valja se tako!

***

Iako sam svoj put zamišljao kao ljudsko pešačenje kroz Srbiju i Bosnu, opet me realnost omela u mojim sanjanjima. Nisam ni korak mogao da pružim bez srpske gostoljubive pratnje. Kao u najbolje organizovanoj turističkoj turi, uvek se našlo rešenje i način da me neko, nekako, nahrani, napoji, preveze i isprati i preveze dalje. Bio sam (kao) paket u rukama srpske gostoljubivosti. Znam da nisu razmišljali tako (ili jesu!) ali su, ustvari, pratili svoj instikt, stvoren i nasleđen kroz vekove, po kome su mene, stranca i neznaca, tako držali pod kontrolom i sigurno izvodili iz svoje sredine. Znate, to u srpskoj gostoljubivosti: uvek mora žestoko da se pije. Uzdaju se u istinozbornost rakije i ispituju vas i proveravaju. Kad se ta faza završi, zaboravljaju vas ili koriste za nešto ako im valjate.

(Pravi Srbi, ono što je narod a ne pojedinci, su oduvek bili i ostali seljaci, ljudi vezani za svoju zemlju, svoj rod, svoj komšiluk, običajnu veru… Čak i pravi srpski gradovi su im takvi. Gradovi poput Beograda su im, suštinski, uvek ostali strani. Poslednja velika seoba Srba se, nažalost, odvijala u tom pravcu. U toj, prirodno stranoj sredini, su izgubili sebe i postali, ako ne izumitelji a ono svakako inkubatori nečega što je u moderno doba identifikovano kao polu-kultura. Postali su „polusvet“. Nije se to desilo samo Srbima, niti je to proisteklo iz njih. U tome i sami su žrtve globalne vampirske politike i kulture. Takozvana „građanska Srbija“ je to definisala kao „filozofiju palanke“ i orijentalnu zaraženost. Svako ko ima iole uvid u istočnu-orijentalnu kulturu i moderan zapad shvatiće da je taj „polusvet“ nastao pod uticajem zapada a ne istoka. Ruralna Srbija nije imala veze s orijentom. Urbana Srbija je spojila ispraznu masovnu „kulturu“ zapada i orijentalnu, nazvaću je tako, hedonističku histeriju. Da ona nije specifično srpska uveriće vas, recimo, sam srednji zapad Sjedinjenih Država. Isti je kao Kaluđerica ili Mali Mokri Lug. Prava Srbija, ruralna, nije toliko toponimski određena (nema mesta gde nema polu-kulture) koliko je povesno-apstraktno definisana. U njoj nema ni izvora zaraze. Prava urbana Srbija, u isto vreme, nije vlasništvo niti izraz neke kvazi-građanske opcije oličene u pro-zapadnim NVO i njihovim obožavaocima. (Oni sami su nastali iz jedne perfidno-mediokretenske struje Saveza komunista!) Prava urbana Srbija potiče od Dragstora i, nažalost, najvećim delom prestala je da postoji tokom vampirskih ’90.-tih.

Srbi su, velikim delom, postali „polusvet“ ali nisu to postali sami od sebe. Zaraženi su globalnim vampirizmom zapada (a ne istoka-orijenta) i njihova je jedina krivica što nisu ostali imuni.)

***

I, tako, hteo-ne hteo, brzo sam se našao na desnoj obali Drine. Još je samo jedan most bio da pređem Preko.

Bio je rani suton i svež vetrić je pirio uz Drinu.

-Gdje ćeš, bolan…

-U rat.

-Joj…  Što ćeš tamo… ‘Ajd’, imaš li neki pasoš, ličnu…

-Samo sam ja.

-Joj… Čekaj malo…

Ušao je u stražarsku kućicu, telefonirao… „Ma, šta ja znam… Eto ga vama pa ga ispitujte…“

Izašao je, seo, uzeo neke novine i gledao u njih.

Čekao sam. Vetrić je tiho i prijatno pirio kroz vrbe podno mosta pored reke.

Sedeli smo, stražar i ja, barabar, pušili i gledali svako na svoju stranu, svako sa svojim mislima. Gledali smo u reku, vrbe, vazduh… Mudrost zemlje je prolazila pored nas. Ako sam išta razumeo, Bog da me ubije!

***

Budu, tako, ljubavi koje obeleže neko vreme i neko mesto pa se, i kad ih zaborave, kad se njihovi likovi izmešaju i sliju sa zaboravom i prošlošću, neko vreme i neko mesto nazovu po njima. Kao po nekoj posebnoj godini kad je šljiva mnogo rodila ili udarila nezapamćena oluja ili počeo rat. Kao što se po vladarima i graditeljima nešto nazove, ili po nekim posebnim ljudima. Retko bude da neki obični ljudi, bez posebnih zasluga, ostave svoje ime da označe neko vreme ili mesto. Ako i bude takvih, oni, vremenom, kroz priču budu unapređeni u princeze i prinčeve ili neka nebeska, bajkovita bića. Ostanu kao neki putokaz, neki svetionik na nejasnim i zamršenim putevima vremena i života i služe drugima da se snađu i pronađu i ostvare svoju, daj Bože, sanjanu sudbinu.

Vremenom nestanu njihovi bližnji i njihovi prijatelji i neprijatelji, ljudi se promene i dođu druga vremena u kojima se, možda, više i ne razume ni događaj ni priča ali im ime ostane kao neko opšte mesto, ono što se samo po sebi razume i postane skraćenica za nešto što svi razumeju a bilo bi predugo i zamršeno da se opiše i objasni.

Čak i oni koji ih nisu poznavali, već su samo čuli o njima ili prihvatili priču kao neku bajku iz davnina koje su toliko daleko da pripadaju i svima i nikom, čak i oni ih pominju a ni ne misle o njima i niti se zamisle da li je to stvarno bilo i da li je, uopšte, moglo biti ili se dokona mašta ljudi granala po svetu i vremenu i izrasla u čudno lepo drvo.

Njihova sudbina je tužna. Njihov kraj je nesrećan. Njihova priča je nada za one koji se nađu u sličnim prilikama. Njihov duh se prenosi kroz vremena i ohrabri one koji, možda, posustanu ili se dvoume pred izazovima i nevoljama. Njihova tuga drugima postane nada, njihova nesreća drugima daje veru u sreću.

Dušan i Alma su bili obični tinejdžeri. Ni po čemu posebnom se nisu razlikovali od obične sarajevske raje tih godina, godina, kako se ispostavilo, labudove pesme nekadašnje Juge.

Bili su obični tinejdžeri, iz običnih porodica, obični sarajevski srednjoškolci u običnom jugoslovenskom gradu. Obično lepi, obično pametni, obično obučeni, običnih želja, običnih planova… Obično je bilo živeti u Sarajevu tih, poslednjih godina. Bilo je dosta svega i bilo je obično živeti. Sve je bilo toliko obično da je bilo dosadno. Život je, uglavnom, bio jedno dugo toplo leto u kome je poneki pljusak donosio uzbuđenja i ponekad budio želju za nečim drugačijim, nečim zapadnijim, nečim sličnijim rokenrol bajci.

Dušan i Alma su išli u istu gimnaziju, isto su im tekli školski dani, učili su iste lekcije, pričali duge istinite priče na stepeništu bioskopa, išli na iste žurke i koncerte, čitali iste knjige i gledali u iste zvezde.

Obično je bilo isto.

Onda su se pogledali.

Da li zbog lošeg vina, koje je bilo jeftino da bi ga bilo više na običnoj žurci, da li zbog mirisa od jasmina koji je tog nezaboravnog jula zgusnuo sarajevski vazduh u opojnu mesečarsku snovidelicu, da li zbog Alminog sunčanog osmeha ili Dušanovog čvrsto-nežnog zagrljaja oko njenog struka, uz ples i Loše Vino, Alma i Dušan su se pogledali i poljubili.

Ništa više nije bilo obično, ništa više nije bilo isto.

Da li se u velikoj vaseljenskoj igri ljubavi, po nekom slučaju osmišljenom u pradavnim vremenima bajki, desi da se u nekom trenutku ljubav zgusne u esenciju i slučajno nađe u lošem vinu koje popiju jedna devojka i jedan mladić i toliko se opiju, toliko im se oči ozrače i toliko zasjaju da i u vrelom, blještavom julu sijaju u sred dana kao dva i dva poludela svica koji ne trepću već neprestano obasjavaju sebe i sve oko sebe i svakom Božjem insanu probude osmeh, svestan ili nesvestan, ali, svejedno takav da

„Bude, tako, ljubavi – da vidiš i ne zavidiš!“

Tako su Alma i Dušan postali kao neke dve zvezde što sijaju i prepliću se i upliću i negde na nebu žive svoje živote i slabo su primetne ali svakom oku koje se na njih zakači sjajan osmeh izmame i suzu tihu koja dušu leči. Svi su ih zavoleli. Nikog posebno nisu zadužili, nikome nešto davali, činili… Samo su bili tu, voleli se i živeli svoj život i – prosto – tako – svima donosili besplatnu i bezrazložnu radost. Raja sarajevska je imala tu dušu da oseti i prihvati – prosto – tako, da zahvali na neočekivanom daru i uzvrati ne pitajući šta je i koliko košta. Alma i Dušan su na svoj tihi način postali super-zvezde tog Sarajeva. Svi su ih znali, a neznani bi ih prepoznali po priči i slici koju su čuli, svi su ih štitili i pazili i mazili. Bili su njihovi, bili su od njih, niko im ih nije nametnuo ni doveo…

I – tako su puno davali Sarajevu… Ništa ne bi moglo da ih plati, ništa da nadoknadi tu radost koju su davali. Samo Sarajlije su to mogle…

Niko nije znao da je Alma Muslimanka a da je Dušan Srbin. Nikoga to nije interesovalo.

A, onda… Došli su…

“Crni su im konji, crne su im potkovice.” Umnožavaju se po svetu crni konji i crni konjanici, noćni i dnevni vampiri, a ja sedim nad svojim rukopisima i pričam o jadnoj bašti sljezove boje, o dobrim starcima i zanesenim dečacima… Na žalost, ni one druge nisam izmaštala, mrke ubice sa ljudskim licima. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osećam kako se umnožavaju i rote u svom stešnjenom svetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo, čini se, pa će zakucati na vrata. Neka,… svak se brani svojim oružjem, a još nije iskovana sablja koja može seći naše mesečine, nasmejane zore i tužne sutone Pre no što me odvedu, žurim da ispričam zlatnu bajku o ljudima… Eto, o tome bih da šapućem i pišem svoju bajku. Ti bi najbolje znao da ništa nisam izmislila i da se u našem svetu ne može izmišljati, a pogotovo ne dobri ljudi i sveti bojovnici…“ Možda više nikom ne treba ljubav i radost, možda su glupi i smešni jer cenu nemaju i besplatni su…

Neki su nekima činili zla. Neki su nekima spremali zla.

Alma i Dušan nisu.

Voleli su se, donosili su radost i ljudi su im uzvraćali… KAKO SU NADVLADALI ONI ZLI!?

Možda su ljudi mešavina zla i dobra. Možda su ljudi slabi i povodljivi i možda je zlo lukavo…

Ja sam Musliman, ja sam Hrišćanin. Ponosan sam što sam čovek i u Boga verujem.

Alma je postala Bošnjakinja, Dušan je postao Srbin.

Alma je volela Dušana i Dušan je voleo Almu. Alma i Dušan su ostali Alma i Dušan.

Voleli su se i ljubili kao i ranije, kao pre…

Rastrzani su kao i Sarajevo što je rastrzano. Vukle su ih i razdvajale bezumne sile.

Ništa im nisu mogli. Alma je volela Dušana i Dušan je voleo Almu.

Sarajevska raja se podelila. Gledali su se preko nišana i ogledali se na noževima. Poznavali su se i na licima im se ogledalo tuđe zlo. Nikad zlo nije strašnije nego na poznatom licu.

Ipak, dobrota i ljudskost najjače zasjaju u tmini zla. Svi oni nekadašnji jarani, koji su se sada u ruševinama rodnog grada gledali kroz puške i noževe, su našli deo svoje duše i dogovorili se i reč rekli da se Alma i Dušan propuste, da prođu ničiju zemlju i idu kud ih sreća vodi. Dugo i teško je trajao dogovor ali se našao, raja ga je dogovorila bez vođa i komandanata, ugovorena je vera i dan i sat: Alma i Dušan su slobodni… Da žive za sve njih…

Rano je i lepo jutro. Sunce se tek pojavljuje a mesec još svetli, piri sveži jutarnji vetar i raznosi, svima jednako, opojni miris jasmina. Alma i Dušan se izvlače iz ruševina i nesigurno kreću preko ničije zemlje, kroz ulice i preko igrališta svoje nekadašnje gimnazije. Svaki korak poznaju, svaki ćošak je deo njihovog života. U svojim zaklonima, u svojim busijama, njihova ih raja gleda i ćuti. Snajperisti ih gledaju kroz nišane i vide im lica. Osmehuju se: još je živ onaj sjaj, ona radost koju sa sobom nose. Iako znaju dogovor, kreću se brzo i pognuto. Još je nekoliko koraka do žice, do prolaza u život. Dušan se probija i za ruku drži ustreptalu, uplašenu Almu – ali joj je na licu njen osmeh kojim ga prati i snaži. Srca im biju nadom. Sto hiljada otkucaja na dan, sto hiljada otkucaja u trenu…

Jasmin prestaje da miriše.

U trenu… Pucanj… I Dušan pada… Pucanj… I Alma pada…

Pogođen u kičmu, nepokretan, Dušan se okreće i pruža ruku Almi. Bili su na dva koraka od prolaza kroz žicu, ulaska u budući život. Alma je na dva koraka iza njega i kroz svoju krv puže do njega, uhvati ga za ruku i, kao milion puta do tada, spusti glavu na njegovo rame i priča jezikom tek stvorenog Raja. On pušta suze i moli je da mu oprosti što nije uspeo da je spasi.

-Spasio si me, mili moj! Nikad nisam bila ovako srećna! Niko nam više ništa ne može!

Do sutona su ostali živi. Ponekad se Alma nameštala na njegovom ramenu, ponekad je on nežnim zagrljajem čvrsto grlio uz sebe. Sunce je sijalo nad njima. Pričali su kakav dom će da prave i kakva imena će davati deci. Malo su se sporečkali ali su, na kraju, sve uklopili.

Mesec ih je zatekao mirne i upokojene.

Dva dana su trajali dogovori da se prekine paljba i tela uberu sa asfalta.

Sahranili su ih na posebnim grobljima… Džaba im bilo!

Alma i Dušan su uveliko hodali po svojim rajskim poljima i tražili mesto za svoj dom i svoju decu.

Ja sam Srbin. Ja sam Bošnjak. Ja sam pucao, ja sam ubio Almu i Dušana. Dve olovne tačke na njihovu priču. Treći hitac je ubio mene. Vrisnula je od bola sarajevka raja i mene, neznaca u njihovom vihoru rata i zla, poslala u crnilo. Nikad se neće saznati ko sam, ni ja to ne znam u ovom crnilu u kome se ni ime ne vidi. ŠTA SU ONI IMALI DA SE VOLE KAD SMO SE SVI MRZELI! Nisam to mogao da podnesem…

Ja sam Bošnjak. Ja sam Srbin. Bio sam mrtav pre no što su ispalili metak u moje telo, otišao sam u crnilo bez imena. Ja sam prah.

Džaba su se trudili oko Alminog i Dušanovog tela.

Božja Ruka ih je podigla sa zemlje i posadila u beskrajna rajska polja. Na zemlji je ostalo njihovo ime i priča “o onim vremenima kada su se Alma i Dušan voleli”…

***

Šuma.

To ogromno, ćutljivo stvorenje. Okean zemlje… Vaseljena: sveživot. Od najsitnijih, nevidljivih i nejasnih stvorenja, koja, Bog bi jedino znao zašto, postoje i žive tek jedan dan ili deo dana do onih velikih koja pamte vremena pre Turaka i pre malih i velikih slovenskih, plemenskih država i ratnika. (Nerazumljiva je odluka hiperborejske istorije da plemena i države počinju da pamte i uvažavaju od neke prve značajne bitke ili rata. Kao da pre toga svi ti ljudi nisu ni postojali, kao da im tek ubijanje i stradanje daje pravo na postojanje i pamćenje u opštem haosu civilizacijske nesreće i nedela.)

Šuma, to ogromno, ćutljivo stvorenje, priča priču o usklađenom životu tolikih različitih životnih vrsta a u lavirintima konfuznog razuma ta priča se čuje i odjekuje kao krik i vapaj istorije zlodela.

Balkanci, kada im neko pomene rat, odmah pomisle na šumu. U prirodna vremena u šumu odlaze tek da nešto uzmu, pečurke ili drva, a tek u vreme izgubljeno, vreme gubilišta, počinji da žive u šumi. Tada se tamo kriju i šunjaju upirući svu svoju snagu i razum u igru lukavago ništenja života.

Nekoliko kokoški slobodno luta i čeprka po bogatom tlu ispod opalog, trulog lišća. Iz jedne zemunice, pripremljene za sakrivanje od granatiranja, se čuje živahno groktanje svinja oko slatkog žira. Odmah iza je baštica na zemljici ilovači, ne baš domaćinska ali puna raznog zeleniša… Idilična slika isturene izvidničke osmatračnice jedne srpske čete pred obroncima Majevice. Na suprotnoj strani, u magličastoj daljini se vide slični, „turski“ zakloni i rovovi. S vremena na vreme na jednoj strani „pufne“ dimčić i onda na drugoj „grokne“ granata minobacača. (Razdaljina između izvidnica je određena tako da minobacači ne dohvataju.)

-A, izbudili se Turci! Javi im se!

Sada na drugoj strani „grokne“, što se odavde vidi samo kao  lagani poskok zemlje.

-Moramo da se javimo da ne potežu put džaba… Još smo živi!

-Kud bi išli! Ovo nam je poslednje mesto na zemlji. Tamo su Turci i Ustaše, a iza ove padine, za našim leđima su nam deca, žene… ono što je ostalo od našeg sela… Ovaj rov za odbranu možemo da menjamo samo za grobnu raku, nema drugog…

-E, dole po asfaltu se vozikaju kamionima beogradčići i sarajčići… Mi šumom – oni, kao nekad oni stari Turci, drumom i samo kupe svoj harač i desetak… Gradska je to gospoda! Samo otimaju sirotinju i još se, ovi naši i oni njihovi, sastaju po nekim tajnim vašarima, a uvek po nekim vampiruškim nevidelicama, i trguju našom bedom i pogibijom. Šta ćeš, tako nam je oduvek i zauvek!

Iz zemunice-svinjca se čuje groktanje i skičanje.

-E! Šta ću… Oću li zaklat Muju ili ću Hasu…

-Nemoj mi Muju, vidi kako je umiljat… Baš mi je to svinjče omilelo! Nećemo ga ni klat ako bude sreće. Ja bi njega čuvo da se zapati, vidi kako je krupan i crven!

***

Sela gore po noći. Kao čudna vilinska igra po obzorjima hladne noći. Oluja tutnji po danu a noću plamsaju preostale vatre. Vuci zavijaju po vedrim noćima a izjutra se iz sumaglice pojavljuju stada domaće stoke. Krave napred, ovce u gomili za njima i psi okolo. Drže se zajedno i gledaju nas mutnim nerazumevanjem. Nepomuzene krave bolno muču, ovce pljuju blatnjavu i ogađenu travu, psi se primiču da ih neko pomazi, da govor ljudski čuju, pa umaknu u šumsko mračje i cvile mutno-sjajnim očima. Stoka nas gleda, nas, s nadom da prepozna i ne vidi nas, nas ljude… i odlaze dalje. Tamo ih čekaju vampirski pozadinci i kamionima teraju u razne „Beograde“. Tamo ih kolju.

Jedan seljak ratnik ubija kravu metkom u čelo i brzo joj pušta krv. Oči su mu zasuzile i traži rakiju i pije kao vodu. Pozadinci ne daju vodu jer su svi kamioni u transportu. Psuju se ratnici i pozadinci i pucaju među sobom: slučajno ili namerno niko nije pogođen i nastavljaju da se psuju. Vode za ranjenog: što si dolazio, jebo te…

Psi su danima zasićeni i jedva da mahnu repom na dobačene otpatke. Vuk prolazi kroz stado ovaca, one sporo preživaju i vuk prolazi, ni ne osvrće se i beži dalje.

Hleb je kao kamen i ne da se jesti. Samo meso goveđe, pečeno na žaru sagorelih sela.

Rakija otapa strah na srcu i plamsa po ustima pregorelim od straha živog.

Jedno je selo ostalo na ničijoj zemlji. Jedan čovek je ostao i sam po noći sotoniše po selu. Danju se krije i gleda iz skrovišta. Ne prepoznaje koji su „naši“ a koji „njihovi“ i sam je. Decenijama je radio kod Nemaca i skupio para i pre par godina sagradio kuću u rodnom selu i ne napušta je.

U selu je nađena rakija i, bez ikakvog dogovora, Ustaše i Četnici su uspostavili „zaštićenu zonu“ i ne diraju se i odnose rakiju na položaje. Kad se napiju, onda se granatiraju. Ustaše imaju tri tenka a mi samo jedan i jedan sanduk granata pa im retko odgovaramo, čisto da ne misle da smo nešto ljuti. Jedna je utrošena u sadejstvu s Ustašama za rušenje kuće onog jadnika u selu, bila je jedina srušena: „Idi s Bogom, jebala te kuća! Život na leđa, pa – kud te sreća vodi!“

(S jednog ratišta:

„Blizu smo bili i videli se i čuli. Pa, mi, tako, njima Tuđmana, oni nama Miloševića. Mi njima papu, oni nama patrijarha. Mi njima Tajči…

Kad su počeli da nas rokaju!… Ceo dan nisu stali i glavu nismo mogli da dignemo!)

Rano je jutro. Senke se tek pomaljaju iz mraka. Rani je jesenji mraz i sedimo oko vatre i žvaćemo tvrdo meso. Iz drveća, nama iz leđa se pomaljaju ljudske prilike. Jedva ih primetimo i prigrlimo puške i gledamo i čekamo. Progovore i nekoliko minuta se razgovaramo a oni produže prema ustaškoj strani.

-Koji su ovi…

-Zna li ih neko…

Nema vojnih oznaka na liniji.

-Jebali mater svoju, ono su bile ustaše!

-A, što se dereš, kako ću ih poznati kad su isti i po govoru i po liku kao i mi!

-Ajd, ne seri! Vrati se tamo među svoje pozadince, s vaše su strane došli. Ako ginem, sebi ću i  materi svojoj ginut, nećete mi vi plakat…

-Ajd, marš otalen!

…A, ne bi sata, granatirali su baš ono naše mesto… Jedna baš u ognjište pade!

Iza ogromne, stoletne bukve sam se sakrio i sklupčao kao u materinskoj utrobi. Seva, pišti, grmi, nebo se ne vidi i zemlja pršti i zasipa k’o o sudnjem danu. Gura se nešto u moje naručje. Ogroman šarplaninac pokušava da se sakrije, drhti, trese se, kao čovek stenje… No, sve prolazi pa i to se smiri. Izmaknu se šarac, pogleda malo okolo i navali da me laje, pogano…

***

Kiša pada i telo natapa mrazom. Mrazna je Manjača, skoro će zima. Zahvalno se sećam magacionera, bez više ikog svog starca u našoj bazi: „Čizme, junače… Čizme! To će ti najbolje život čuvati… Maži, maži, nabavio sam dosta imalina! Jebo pušku, slaba je od nje vajda… Nego čizmu čuvaj i ona će tebe!“- i osećam da mi od suvih nogu struji toplota i širi se kroz telo.

Pada kiša i gasi sela. Noć je sasvim mračna, ne vidi se ništa, samo se drveće povija od vetra i šušti svoje stoletne priče i samo taj zvuk se vidi. Kiša pada i natapa zemlju. Između mene i blata su samo godine i godine opalog lišća i postelju mi spremaju i uzglavlje meko. Nema žene da mi grudi pruži i uspava mirno. (Nigde žena nije prisutnija nego u ratu. Potrebna i željena. I kad se smrt oko šunja ili kidiše, ona je u pameti.) Suvo lišće dugo-dugo ne upija vlagu, samo se rosi od kiše. Samo se od sebe telo zatopli. Kada gledam i kada oči zatvorim, od oba isti svet vidim i samo mi je sve više toplo i glad ne osećam i ništa me ne žulja i ne grebe. Mirno je i toplo, kiša se oseća kao milovanje. Osmehujem se u sebi i pijem kišu s uniforme, sisam kapi nebeske. Umirujem se spokojno i večna nežna ljubavnica mi se kao smrt primiče i sprema da povede. Linino lice mi ispunjava oči. Srećan sam i pružam joj ruke, da je zagrlim i govorim joj da je sve u redu i da… Ne shvatam zašto se mršti i zašto viče kad je ne čujem. Zašto me vuče kad mi je tako lepo. Zašto je ljuta i s čime se bori. Zašto reži i besno kidiše. Oči joj strašno sjaje i lice se menja i usne koje su me toliko ljubile otvaraju očnjake i kandžama me otima moja vučica i od njenog zova, urlika vučjeg mesec se pojavi i mrak razgoni i nebesa se pojave, kristalna od zvezda. Mraz i svetlo se prosipaju i toplote nestaje i počinjem da drhtim, da me noževi ledeni bodu i iz tela zaspalog krv lipti, bude me rane tople krvi i san nestaje.

„Nećeš mi ga uzeti, moj je!“

Budim se u poslednjoj svetlosti noći. Kiša je prestala i nebo se otvorilo i prosulo zvezde kistalne i zasjale su mi u očima.

Mesec je pun nad Manjačom i zov vučice se čuje s neke visoravni.

Moje odelo se sledilo, nos i uši ne osećam, pristima ne mogu da mičem a srce bije i oči sjaje. Mesec bdije i zorin zadnji zov počiva na horizontu gde ga prvi zraci sunca umiruju. Vatru su razgoreli drugovi ratni i čudom me gledaju.

-Gde si tolko leda nakupio, živ bio!

-Skidaj to i grej se!

-Ih, što zavija vučica! Sigurno ima mlade!

Tako sam prve zrake sunca i poslednje ustaške granate dočekao go na Manjači.

Ubrzo su na obe strane počeli da šetaju beli UN-džipovi i – rat je završen…

I, sad: gde li smo bili, šta li smo radili…

Taman je bilo da se krene kad su Ustaše roknule još jednu granatu, pozdravnu, valjda, do sledećeg rata.

-Joj! Zeko i Rus ostaše! Neće valjda…

-Ne daj, Bože! Zar sad, na kraju…

Rukama smo kopali zemlju koja ih je zakopala od zadnje granate. Najgori je to bio čas od svega. Tajac pod zemljom i samo ujednačena, usklađena lupa srca nad zemljom. Najgori je čas.

Tek ti, kad im lica otkopasmo, Zeko zapeva: „Mala moja od Bosanske Krupe…“ A, što si me, bona, zla ne videla, ostavila… Maro moja, oči moje…

-E, vala, kad me ove bede oslobodiste, sad da umrem – ne bi mi žao bilo kol’ko mi je s tom njegovom „Marom“ dosadio… Te „Mara“ ovo, te je „Mara“ ovaka… Ko da druge žene na svetu nema! A – ima ih! IHA! –Bogu hvala!– govori Rus dok sa sebe otresa pokrov od zemlje.

***

Cuko zvani Zver i macan zvani Ciko su bili poslednja i odlučna odbrana i prva radost u bazi kod Ugljevika. Prvi se pojavio cuko – Zver. Bio je mršav kao da je tek tih dana pobegao iz Jasenovca, sav šugav, jadan, bedan, iskrivljen, samo je drhtao i jedva su mu se oči videle. Našla ga je četa koja se vraćala iz proboja Koridora i sama obnevidela od borbe, straha, krvi i ubijanja. Bez snage da se raduje sopstvenom životu i da se makar i seća ubijanja i smrti, svojih i tuđih, sišli su s kamiona da pišaju i našli cuku koji je trošio zadnje truni svog života na đubrištu pored puta. Žal za dušom napaćenom: podigli su ga i doneli u bazu. Nekoliko dana nije ni jeo ni pio i tek ga je uporni magacioner prvo na krpu i cuclu vodom pa mlekom zadojio i cuko se posle desetak dana, još slab ali na nogama, pojavio na jutarnjem postrojavanju, pozdravljen ovacijama okorelih diverzanata. Cuko se oporavio i nikad nije nešto porastao i ojačao ali je štitio i čuvao celu bazu najsposobnijih ratnika svojim trapavim trčanjem i smešnim lavežom. Možda ga se ni miševi nisu plašili ali je, na svoj način, obnavljao snagu i davao nadu svoj toj sili ratnika. Po tome je i zaslužio ime Zver… moćni zaštitnik udarnog diverzantskog bataljona vojske, neprosnoveni čuvar Baze pored koga ni senka nije mogla da proleti.

Ipak, jednog dana u Zverovoj stražarskoj kućici se našao jedan mali prcvoljak od mačeta, jedna neprepoznatljiva hrpa šugavih dlaka s dva bleda oka u njima. Magacioner ga je našao i kad je pružio ruku prema njemu, Zver je zarežala na ruku hraniteljsku i surovo upozorila… Nije bilo zajebancije!

Kako je dovela ili prihvatila jedna duša Zverska, pseća, jedno tužno i jadno, tek sviklo na hranu, mače i uzela ga u zaštitu… na to se može odgovoriti tek čudima sveta! Da li je to neslovesno stvorenje moglo da se seti svog života i u drugom prepozna muku i posveti se njemu! To su čuda sveta i života pored kojih prolazimo i ne prepoznajemo njihovu veličinu!

Kako god da se to odigralo u stvarnosti neprepoznatljivoj, desilo se, i macan je postao novi, od srca prihvaćeni, ratnik u bazi. Prošlo je neko vreme dok se od te hrpe šugavih dlaka raspoznalo jedno pravo mače i prvi put objavilo svoje ime na večeri na sred trpezarije. „Ciikk…“ jedva da se čulo na podu među vojničkim čizmama ali je predstavljanje dočekano tako radosnim i glasnim smehom da je Zver, na trenutak, zabrinuta i, uvek na oprezu, ozbiljno upozorila režanjem i, za svaki slučaj, glasnim lavežom…

Od tada su dva čuvara, dva zaštitnika, uvek bila zajedno i, ako nisu nešto jeli, dremali bi negde u krugu baze kao… Pa, -kao dve zagrljene životinje.

Da su bili lepi i očuvani kao… Kao nekakvi tigrovi ili kobre… Bili bi medijske zvezde i ratne maskote. No, nisu bili nešto fotogenični… Mada su nama bili najlepši i najdraži! I – mi njima!

Dok se pobednička legija trijumfalno vraćala kroz bjeljinski slavoluk, neka pijana budala je automobilom zgazila Zver (van puta) i Ciko je danima cikao po bazi. Neprestano nas je to cikanje podsećalo na ratni polet i trijumf kraja rata, toliko da je u tom nekom slavljeničkom pijanstvu Niko rekao Rusu: „Bolje da si ti poginuo nego cuko-Zver!“

Neće Hiperborejci nikako moći razumeti ovu reč!

Ja znam da su Rus i Niko najveći prijatelji i posleratni kumovi.

Skinuo sam se i prvi put se, kao u nekim snovima, na javi osetio golim među ljudima. Skinuo sam uniformu i obukao civilku: bio sam go i tako otišao u Srbiju i Beograd.

***

(Sigurno će se naći ljudi koji će, s pravom, reći da moje reči o ratu nisu primerene jer nisam govorio o patnjama i stradanjima, o zločinima i herojstvima. Nije rat od dosekti, anegdota i fantazije!…

Svako vreme i mesto ponekad donosi ljude pobolelog razuma koji čine neljudstva. I mirna vremena a kamo li ratna! Nema sumnje i nema pravdanja! Ipak, obični, normalni ljudi, posle rata najradije pričaju o nekim neobičnim, čudnim, pa, čak, i smešnim događajima. Ružno i zlo teže da zaborave i izbrišu. Ratnik je čovek koji na sebe prihvata najcrnji greh, greh ubistva, u ime onog koga brani ili s kojim se bori. Ratnik je najcrnji grešnik i najveći podvižnik. Teško je to i pojmiti i izmiriti. Ljudi obolelog, palog uma i ljudskosti, oni koji počine bezumna, vanljudska nedela… Ne znam… Samo Bog im može suditi! Ima ih i u miru kao i u ratu. No, u ratu im zemaljsku dozvolu daju Najveći Zločinci pa ih bude više a neki se slave i kao heroji. U miru, neki Najveći Zločinci se bave ekonomijom ili štite „ljudska prava“. Ništavna je moja moć da presuđujem, još gora bi bila moja namera da nekim opštim, trenutno „popularnim“ aršinom merim ljudska dela i duše… „Nije mi toliko žao ljudskih tela i leđa… Jer, ma koliko ih batinao i mučio, opet će to biti ista ona tela i leđa… No mi je žao judske duše!“ – parafrziram Tolstoja…

„Na žalost, ni one druge nisam izmaštala, mrke ubice sa ljudskim licima. O njima ne mogu i ne volim da pričam. Osećam kako se umnožavaju i rote u svom stešnjenom svetu, slutim ih po hladnoj jezi, koja im je prethodnica, i još malo, čini se, pa će zakucati na vrata. Neka,… svak se brani svojim oružjem, a još nije iskovana sablja koja može seći naše mesečine, nasmejane zore i tužne sutone…” Možda više nikom ne treba ljubav i radost, možda su glupi i smešni jer cenu nemaju i besplatni su… – parafraziram Branka i on mi je najveća uzdanica jer nije govorio o tako privlačnom hororu i užasu. U svim svojim (ratnim) pričama je tražio ljudskost i nadu…

Ustaše, Balije, Džihadisti, Četnici, Partizani… U svima se trudim da pronađem ljudskost i odvojim one zlomobolne… jer ne znaju šta rade. Siguran sam da prepoznajem Najveće Zločince jer su se oni, u to vreme, nalazili u Dejtonu i pili viski i crtali mape i prali ruke i… znali šta rade!)

***

Išao sam Preko. Sad se vraćam Preko.

Vraćam se u Srbiju. Na Pavlovića mostu, gle čuda, susrećem zemljaka koji me ispratio u preko Drine. Švercuje nešto dok se talasi izbeglica iz Krajine valjaju ka Srbiji i razbijaju o Miloševićev zid od sankcija.

-E, brate, živo zdravo! Kad pre nazad… Imaš li nešto da pravimo pazar… Ajd da te povezem!

Ovaj put odlazim svojim putem. Prvi put sam napuštao Srbiju. Sada napuštam Srpsku. Prvi put mi nije bilo žao. Sada jeste. Žao mi je i što napuštam Srpsku i što se vraćam u Srbiju.

Osećam da sam go i sramim se. Priključim se reci Savi i hodam s njom. Krijem se od ljudi po vrbacima. Dani su prijatni, noći su bistre i hladne.

Go sam.

Nosim samo svoj ranac s Lininim ćebetom i kamenčićem.

Reka me umiruje, vetar mi bistri misli.

Otišao sam kao ratnik, vraćam se kao hodočasnik.

Na putu se priključujem mnogim hodočasnicima koji su milenijumima prolazili putem samospoznavanja i u hodu delimo svoju tugu i pomirljivo razočarenje. “Kako god da se okreneš i kuda god da ideš, dupe ti je uvek pozadi!” – kaže jedan. Velika je to istina i njegov put nije bio uzaludan: nešto je naučio! Većina hodočasnika se slaže da je na početku puta nada a na kraju tuga. Između su saznanja. Sva su ona korisna. Korisna, ali… Nekako su isprazna. U hrpi tih saznanja, prepunih sadržaja, osetiš da nešto nedostaje: kao jelo bez soli! Sveznanje sa sobom nosi tugu i nemoć.

Samospoznaja je nemoguća. Naprosto, po svojoj definiciji nestaje u apsurdu. Da bi upoznao sam sebe, moraš da se pogledaš u lice. Kada bi to i uspeo, lice koje vidiš bi postalo Ti. Pređašnje Ja bi nestalo. (Apsolutno, usamljeno Ja može da vidi samo Vaseljensko Svetlo.) Bilo kakvo saznanje Ja mora da ima Ti. Tek u ogledalu Ti, u ogledalu Bližnjeg, možemo da vidimo Sebe.

No, na hodočašću samospoznaje je važan Put. Put je beskrajan i nema kraj. Hodati i hodati Putem. Time ispunjavaš i sebe i vaseljenu. (Alfa i Omega su apsolutno nedostupni čoveku. Čovek može biti samo na Putu, učestvovati u Volji Bogočoveka.)

Hodati i hodati… I – imati Svoje Ti!

***

Stigao sam u grad koji su zvali Beograd.

Odmah sam primetio da je grad vrlo prljav i da se ljudi po njemu kreću bez mnogo smisla i suviše pričaju i viču. Niko nikog nije ni video ni čuo. Varvari su stigli. Ljudi su se samo sudarali po Braunovom zakonu (koji i nije zakon jer, otprilike, kaže da zakona i nema).

Sećao sam se Grada sa savršenom arhitekturom, savršenim ulicama i zgradama i kristalno čistog neba nad njim.

Da bih nešto razumeo od svega toga, potražio sam Tišinu i pošao prema Narodnom Muzeju. Stigao sam do vrata, onako kako je opisano u Vodiču za Beograđane  i tip na vratima mi se smejao. “Ti mora da si Potpuni Stranac: Narodni Muzej ne postoji!” Onda se uhvatio za onu slušalicu u uvu i slušajući počeo da me gleda. “Razuem.” –  rekao je i ponovo mi se obratio.

-No, izgleda da možemo da vam pomognemo. Doći će pratnja po vas. Otpratiće vas do Kuće cveća.

Verovatno postoji razlog zbog koga su tu malu, prizemnu i oronulu kuću nazvali Kuća cveća ali se to po njoj nije moglo zaključiti. Nekako zgurena, s malim, tamnim prozorima, većim delom zatrpana kesama i raznim otpadom. Tek po poluosušenom bršljanu na fasadi i nekolicini svelih biljčica u dvorištu se moglo naslutiti da je tu, nekad, možda, bilo i boljih vremena. Kroz skučen ulaz i ispucala vrata su me uveli u neočekivano mračan hodnik. Po podu od dasaka punih rupa i kroz memljiv vazduh su me uveli u sobu u kojoj se nalazio samo jedan zgrčen starac u invalidskim kolicima s infuzijama u cevčicama svud po njegovom telu. Iza njega je bio prozor dovoljno veliki da propusti toliko svetlosti da se u njoj starac teško razaznaje.

Uspravio sam se sa svih svojih 194 cm i preko 120 kila i činilo se da više nema mesta u sobi. Glava mi je dodirivala plafon. Starac je malo izmakao kolica. Video sam da ima bistre i neuhvatljive oči. Mada su na tom skvrčenom telu oči sjale čvrstom voljom, nekako nije bilo moguće uhvatiti im pogled.

-Faraonska bolest… – rekao sam kružno prstom pokazujući na njegovo telo.

-Što si go… – slično pokaza na mene.

-A, neko je najzad primetio… U ovolikom gradu! Zar niko više ne vidi svojim očima!

-Savo, jesi se izludovao… Je li prošla ta izgubljenost i nerazumni bes… Jesi li se našao i malo smirio… Potreban si nam. Potreban si i Nama i Lini!

Gadni žmarci mi prostrujaše kad je izrekao Linino ime. Kako je moguće da iz tog smrdljivog otvora na licu čujem Linino ime. Nešto me nagonilo da tu kreaturu iskidam na pola.

-Vidiš da sam go i znaš mi ime. To je suviše.

-Savo, ajde više ne balavi! Mnogo smo uložili u tebe, mnogo te trpeli i čekali i vreme je da se središ, prihvatiš stvarnost i pokažeš zahvalnost. Vreme je da radiš svoj posao.

-Moram da kažem da sam vrlo zbunjen. Ko ste to “vi” i šta ste i kada i kako to “uložili u mene” i da još ja nešto treba da radim za “vas”, a ja vas i ne znam i ne znam za bilo kakve veze među nama niti neke dogovore. Znam za moje roditelje, rodbinu, učitelje, prijatelje, u koje vi zasigurno ne spadate, sve te ljude koji su na ovaj ili onaj način učestvovali u mom životu i tebe i nekih “vas” se nikako i ni na koji način ne sećam. Čini mi se, već u startu, da je ovaj razgovor toliko apsurdan da više i nije potreban.

-Mi smo… JA sam, Savo! (podviknu) sve to. Roditelj, prijatelj… JA sam ti sve!

U tih par sekundi poznati zmarci prokipeše u kičmi. Zato odlučih da ne propratim sve te besmislene reči, da prećutim i u tišini potražim jasnoću misli.

-Roditeljima smo te dali da te odgajaju, učitelji su te učili onome što smo im rekli, prijatelji su bili uz tebe po našim instrukcijama… Mi smo SVE! Mi smo… JA sam UDBA! – gospodar svega i TVOJ gospodar! JA odlučujem o svemu, ja odlučujem o životu i smrti… Tvom životu i tvojoj smrti… – počeo je da se žesti pa sam ga prekinuo i dopustio da se smiri.

-A, sad razumem alegoriju. “Vi”, neki… Doduše, bez opravdanja i smisla, sebi, iz nekog razloga, pripisujete ulogu i funkciju čitavog ljudskog društva. Možda je neki deo vaš posao, neki deo tog društva, ja i dalje nemam pojma ko ste to “vi”, mada si pomenuo Udbu koja radi to što radi, ali je daleko preterano da i “vi” budete SVE i o SVEMU odlučujete. Niko i nikad to nije mogao. Ljudska zajednica, makar i onaj njen najmalobrojniji deo, porodica, je suviše kompleksna i neproračunljiva da bi iko, osim samog Boga, mogao to da čini, s namerom ili bez namere, s planom ili bez plana. To je toliko jasno pa ti kažem da više ne nastavljaš tu temu jer je bez smisla i mogućih odgovora. Čak i Bog je ljudima dao slobodu i ne kontroliše ljudsku volju. Moguće je, nekad, da se umeša u Istoriju Čovečanstva… Ali, niko ne može ni troje ljudi, najmanju porodicu, da kontroliše a kamo li milijarde ljudi! Poznato ti je, valjda, da ne postoji ni rešenje za gravitaciju sa tri tela, a gravitacija je prosta činjenica u odnosu na toliko komplikovanu čovekovu strukturu… Ma, jednu ćeliju ljudsku ne možete da predvidite i kontrolišete! Život je to! Ni jedna matematička struktura ne može ni da ga opiše, ni jedan kibernetski, ni jedan determinisan sistem ne može ni da nasluti čudo života. E, ako pokušaš da život svedeš na dve nepoznate, dve ključne činjenice, život i smrt, dobićeš neko, beskrajno, do besmisla usitnjeno rešenje i mislićeš da poseduješ neku moć kontrole. Pa, svaka budala može da me ubije, bar teoretski. Isto tako, bez obzira na svoje individualne karakteristike, svaki ljudski par može da prenese dar života i novo rođenje. Pa, Udbašu, zar ste toliko morali da se trudite i stvarate silne nauke i organizacije da možete da radite nešto što svaka prosta budala može. Onda ste, i pored sve pameti i nauke, – imbecilne budale! Život je mnogo više, neuporedivo više, od samog rođenja i smrti. A, ako tome dodam i tajanstvo Vaseljene-Sveživota… Jadni udbašu! Ni bubašvabu ne možeš da ubiješ ako ti nije dato! Tačnije, možeš da je smrviš, ali ni bubašvabin život ne možeš da kontrolišeš a kamo li moj – ljudski!

-Dečko, zamara me tvoja sholastika i nemam volje da se s tobom raspravljam oko toga. Možda nisi primetio da je tvoj život kontrolisan i ne znaš kako je kontrolisan. Još od prvih koraka, od zabavišta si kontrolisan i Mi te vodimo. Ne tako što ću da kontrolišem svaki tvoj dan, svaki tvoj san. Kontrolišem ključne tačke tvog života: porodične prilike, školu, posao, glad tvoju kontrolišem i to je dovoljno! Vazduh i voda nam, doduše, još izmiču, ali hranu već potpuno kontrolišemo a time i tvoju glad i time i tvoj život. Jeste, kad umreš, ne mogu više da te kontrolišem, ali dok si živ i gladan, tvoj život je moj i ja ga kontrolišem. Pričam ti o prostim, svakodnevnim stvarima, ne o teoriji i filozofiji. Siđi na zemlju i prihvati što ti se daje a prema tebi sam preko mere velikodušan i strpljiv. Dajem ti na tacni sve za šta se drugi krvavo bore i sve bi dali a ja tebi nudim ugodan život i porodicu s Linom…

-Ako još jednom izgovoriš njeno ime, rukama ću da te pokidam na dva dela i sva tvoja udbaška sila te neće spasiti. To, valjda, kao pravi udbaš znaš, znaš za mene i šta mogu…

Iako se trudio da se osmehne video sam da se sledio i zadrhtao. Shvatio me je ozbiljno.

-Ali, zar ne znaš da je ona naša! Ona je naš zalog za tebe!

-Ona je MOJ zalog! Ali, ti to nikako ne možeš da razumeš i neću da ti objašnjavam… Jeste, hrana i glad su vaše najmoćnije oružje! Samo, nikad nisam mogao da prepoznam u kom delu istorije ste uspeli! Svi su svesni toga da je samo stoti deo hrane koju koristi dovoljan čoveku da živi. Sve ostalo je samo zadovoljstvo! Rasparčali ste trajnu ljudsku sreću na sitne parčiće zadovoljstava i stvarate zavisnosti i udeljujete ih delić po delić i zavisnici su pokorni a ne znaju da je u njima samima neutrošivo obilje sreće. (Čak i ti nesrećni pravi narkomani ne znaju da imaju u svom telu sve potrebne narkotike.) Da, sreća može i da se jede i stvara sitost, ako već neko ne zna šta bi pametnije s tim. Prostor, sam prostor sadrži, pored svega, i – hranu!

-A vreme… Vreme smo prvo počeli da kontrolišemo. Stvorili smo Organizaciju i u nju posadili ideju i prenosimo je iz milenija u milenij. Ideja je morala da ostane u vlasništvu Nekolicine da  je bedna masa ne bi, kao i sve drugo, upropastila. Zato mora da ostane tajna iako za nju ceo svet zna: vladavina nekolicine nad svima ostalima. Tajna je toliko prosta da je niko ni ne shvata ozbiljno a naša najveća vrednost je posvećenost i lojalnost… To i očekujemo od svih koji su s nama…

-Lažeš, udbašu! Nije “vlast nekolicine” tajna. Imate je već previše. Besmrtnost je vaša tajna, vaš konačni cilj. To vam izmiče, smrt ne mari za vašu kontrolu. I sa đavolom je tražite pa čak, u svoj ludačkoj aroganciji, mislite da i samog đavola kontrolišete i koristite. Pa, čak i đavo je u nečemu bolji od vas: đavo, bar, ZNA da Bog postoji a vi ste se Boga odrekli! Smešno je, udbašu, da vi tražite nešto što i ne znate šta je. Tražite besmrtnost, tražite kontrolu vremena a i ne znate šta je vreme. Da se svaki dan saplićete o njega, a tako i jeste, ne bi znali da ga prepoznate.

-Da nastavim… Vreme smo izdelili u male paketiće, teško se trguje s nečim beskonačnim, je l’… i trampimo ga za posvećenost i lojalnost…

-Ma, daj… Ako pričamo, ozbiljno da pričamo! Najveća, ako ne i jedina stvarna vrednost koju čovek poseduje je najveći dar koji je Bog stvorio u Vaseljeni i dao čoveku, dar slobode! Sve ostalo je propadljivo i zamenjivo. Nekako ste to povezali, verovatno mislite da vam treba neka velika količina slobode, da vam je potrebno da je “nakupite” od ljudi i pa ćete steći svoju besmrtnost. Jedino što ste vi smislili, a da prethodno nije postojalo na svetu je HIJERARHIJA – vaša KULA VAVILONSKA! Hijerarhija nije postojala u ljudskoj zajednici i vi ste je stvorili i navikli ljude jer… valjda je to najbolje pakovanje za vlast nad ljudima i to su vaši “paketići vremena” i vaše ciglice od kojih pakujete novu KULU VAVILONSKU…

-Ajde mani tu “slobodu”, čitali smo o tome kod Dostojevskog i nema potrebe da se ponavljamo. Znaš da je ljudima teško od te slobode i da trče da je budzašto predaju…

-Ne, ne mislim na taj nivo slobode, to da vam se neko preda kao rob i bude poslušan. To je ona “lojalnost” koju ti pominješ a ustvari mislite na – veru! Kao kod Orvela u ’84. … nije vam važan Rob koji prihvata bič! Potreban vam je Vernik, čovek koji će Veru u Boga da vama preda… To je ta Sloboda!

-Savo, rado bi s tobom pričao o svoj toj metafizici ali mislim da je važnije da porazgovaramo o tvojoj budućnosti, o tvom životu i budućoj porodici. Možda si u pravu sa svim tim, ali imaš ti preče probleme. Vrati se i radi u Organizaciji. Niko te neće siliti, niko sapinjati… Radi šta znaš ali, Savo, radi! Znaš šta je nama najveći problem… Pesnici, Savo, Pesnici… Imamo, Savo, mi prozaista mnogo i sve su to vredni i pametni momci i devojke i, što je najvažnije, rade, ćute i ne bune se. Znaš, tako smo to uspešno uradili, napravili sistem i sistem 99% funkcioniše. Pravimo kvalitetne šrafove i od njih sklapamo mašine. Odlične mašine koje – prave nove šrafove! Nema tu napretka, nema budućnosti, šta da radimo s tolkim šrafovima!

Pesnici, nekako, provide budućnost. Nekad, čak, nisu ni mnogo pametni a svakako nisu vredni i poslušni. Nekad nisu čak ni pesnici, nego su neki seljaci ili muzičari, slikari ili, ređe, naučnici ili… bilo šta… Ali, ti Pesnici nekako, bauljajući po svojim “nebesima” proniču u budućnost i prave te “skokove” u monotonom kretanju istorije i menjaju vreme… Najčešće to i rade džabe i skapavaju u svojim jadnim životima a mi od njihovih dela zidamo svoja bogatstva i kule. Ti si Pesnik i potreban si nam. Radi šta hoćeš, radi koliko hoćeš, već si nam i, nesvesno, dao neke ideje… dobićeš sve što želiš, samo budi u Organizaciji. Zadrži svoju slobodu, veru u Boga, ali misli i na svoju… hm… porodicu!

Primakao sam se Udbašu kao da ću da mu šapćem:

-Da ti kažem nešto. To je zaista tajna i budi pažljiv! Ti Pesnici su baš ono što si rekao: “polulude lenčuge koje bauljaju po svojim nebesima”! Nemaju oni pojima. Ali, iz nekih vaseljenskih razloga  anđeli im, nekad i sam Bog, šapću tajne i genijalne misli i oni ih samo prenose. A sami… već sutradan nemaju pojma. I, još važnije, da znaš kad nekom drugom učiniš tu ponudu: Ako je prihvate, anđeli im više ništa ne govore i tada ništa ne vrede!

-Znaš da mogu samo da pritisnem digme na ovoj stolici i da više živ ne pređeš prag ove kuće. Znaš da za dve sekunde mogu da izbrišem… hm… tvoju buduću porodicu! Zar ćeš da je žrtvuješ zbog svojih smešnih i tvdoglavih ideja! Zar ćeš svoju ljubav da žrtvuješ zbog gordosti! Greh je to, strašan… znaš! Dugme mi je pod prstom…

-Ne preti mi isprazno. Sujetan sam na svoju inteligenciju, neopravdano… ali sujeta i nikad nije opravdana i, tačno, ona je uvod u greh gordosti… Uporan je i lukav i teško se borim s njim. No, kao što sam ja svestan tvog “dugmeta”, tako i ti znaš da ću ja, dok živac u tvom prstu tek zatreperi, desetinku ranije da ti otkinem ruku… A, zar bi ti svoj Faraonski život žrtvovao za moj, kratak i jeftin! Znamo da to neće biti. Smrt te suviše ima da bi život u tebi mogao nešto da učini. To je ta Faraonska bolest. Zato ste i impotentni i sterilni. Mislio sam da je to posledica vaših vampirskih infuzija, tuđe krvi na kojoj parazitirate… Skupili ste premnogo znanja i opet ne znate da paraziti ne mogu da budu na vrhu lanca ishrane. (Čak i to ste podmetnuli jadnim ljudima, jebo vas Darvin! Nema hijerarhije, postoji krug ishrane: na početku i na kraju bedni crvi izedu gordog tigra.) Nesposobni ste da prenosite dar života pa ste nesposobni i da ideje stvarate i prenosite, jer – i ideje su život. No, shvatio sam da je vaša bolest mnogo gora. Tražeći besmrtnost za svoje telo pustili ste smrt u svoj život i ona se tamo baškari i pije vas kap-po-kap, kao što i vi svojim žrtvama pijete. Ali, oni su, dok god su još ljudi, bar živi, žive bolan i težak život ali, ipak – osećaju. Vampiri više ništa ne osećaju: ni miris, ni ukus, ni seks… Jedino vama dostupno osećanje je nadmoćnost kojom paradirate pred ljudima: pravite se da ste moćni i zadovoljni i hranite se njihovom zavišću i čežnjom… Velika je moć samoobmane ljudskog mozga i dok god ste na javi, vi se zadovoljno dujete od tuđe krvi. No, najtiši a najmoćniji vas, ipak, na kraju stigne i obori. Sve možete da prebrodite, da nađete način… samo morate da spavate, kao i svi drugi. I, onda, dođe taj trenutak, nekoliko sekundi dok vas san obuzima i nestaje samoobmana-samodbrana mozga i vi se nađete pred Vašim Užasom. Svakog dana u par sekundi Vaš Užas vas otkrije i vi vidite Svoju Smrt. Normalni ljudi to vide samo jednom u zemaljskom životu. Vi to vidite desetine hiljada puta i još se beskrajno upinjete da dugo živite misleći da će jednog dana prestati.

Vidite smrt kao Užas… A ne mora smrt da bude užasna. Mora da si video ili bar čuo kako mnogi ljudi umiru sa spokojnim osmehom. Svaki čovek bira svoju smrt načinom svog života. Vi ste izabrali užas. Svaki dan pred san! Mislio sam, ranije, da je to vaša savest. Ali, ne, nemate je. Zato ste dobili užasnu smrt… Zato se i klonite sna i gamižete po svojim noćima…

-I, šta sad!? Zar ćeš svojim fantazmagoričnim konstrukcijama da negiraš Ovaj Život… Ovaj običan, svakodnevni život. Možda će to tebe da zadovolji i da se hraniš svojom samoobamnom i jednog dana, kao i svi, potoneš u tamnu prazninu nestajanja. Misliš da je taj, zemaljski život nevažan i da je samo tvoj. Kakav god da je i čiji je, Božji ili ljudski, nije besmislen i nije samo tvoj. Moraš da ga deliš, moraš da uložiš svoj običan, ljudski, zemaljski trud… Možda ti ne moraš da jedeš ali – tvoja deca moraju. Možda ti ne voliš sebe i svejedno ti je, ali tvoja porodica, bilo koja porodica, svi ljudi (a svi ljudi su, zar ne, gens una sumus, jedna porodica) moraju da žive i očekuju da i ti doprineseš, da stvoriš dom i hraniš porodicu… I ja… Mi ti to nudimo: da radiš ono što najbolje znaš i lepo i normalno živiš… Ništa ti ne tražimo, nećeš da krvlju potpisuješ neke smešne đavolske ugovore, samo ćeš da ponovo radiš u Organizaciji, što si i radio, i uštediš pare i odeš u Njujork, ili gde već hoćeš i brineš o… onima koje voliš… koji te čekaju… na ovom svetu!

Nemaš pravo, Savo! Nemaš pravo da bližnje žrtvuješ nekim ispraznim “idejama”!

I, da se razumemo… Znam da ovo nećeš da mi veruješ… Nismo mi u Organizaciji… prosto tako… Eto, da se bavimo nekim poslom i čekamo da nam prođe život. Neko mora da vodi ljude. Množe se i žive svoje pojedine živote. Neko to mora da uskladi, neko mora da organizuje taj organizam s milijardama pojedinih želja, potreba i života. Znaš da je demokratija glupost i da je najveći broj ljudi zaista nesposoban i da misli i da preživi. Igramo s ljudima tu smešnu igru “izbora” i oni su zadovoljni i misle da imaju neku moć a niko normalan ne bi gomili jedva razumnih dozvolio da zaista imaju neku moć. Pa, sve bi razjebali… Neko mora da im kaže šta da rade, neko mora da im kaže šta da misle, neko mora sve to da vodi kako se čitav taj sistem ne bi raspao i ljudi propali u divljaštvo i haos. O, da! Mnogo je zla na svetu i mnogo toga lošeg se dešava i ne može da se sve sredi tako brzo. Vekovima, milenijumima se trudimo i vodimo i, moraš da priznaš, popravlja se život malo-pomalo. Nekolicina predanih ljudi, naravno, misle i o sebi, jer – ne mogu valjda da upravljaju ljudima iz neke udžerice kao što je moja… eto, vidiš po meni da nije to samo trka za bogatstvom i moći!…, nekolicina milenijumima prenosi znanje i veštine i ulaže ga u civilizaciju. Grešimo ponekad, naravno – nismo bogovi, ali i ispravljamo i zato su nam potrebni najbolji i najvredniji… Da nam daju svoje ideje (ideje a ne krv ili te ludačke “vampirske priče”) i rad za opšte dobro!

Hijerarhija, ta piramida organizacije i odgovornosti, mada je ti negiraš a i sam znaš da nemaš pravo, je najbolji način da ljudska zajednica funkcioniše na najveće dobro…

-…I da jedan, vrh piramide, preovlada i upravlja svima!

-Da, naravno…

-Vi težite da budete bogovi a ustvari ste samo gomila parazitskih, paralizovanih starkelja koja ljude plaši vašarskim vampirskim zubima!

No, čisto da imaš temu za razmišljanje, nemam volje da ti obrazlažem… Znaš da ste hijerarhiju organizacije i vladanja vi izmislili a da je prirodno i normalno stanje ljudske zajednice funkcionalna uređenost koja se uspostavlja po potrebi posla. Ne – okoštala struktura hijerarhije nego fleksibilna planarna (polje) struktura koja se uspostavlja po potrebi. Znaš ono, kad krenemo da pravimo put, vodi nas putar, kad krenemo da pravimo vino, vodi nas vinar, kad krenemo u rat – vojskovođa, kad krenemo da sudimo – mudri i pošteni… Postavljaju se i ukidaju po aklamativnom spontanitetu… Ljudska je zajednica mreža, mreža koju sami ljudi formiraju po međusobnoj ljubavi i saosećanju…

-To su idealističke utopije…

-Jer ste ih vi takvim proglasili! Postojale su pre vas i bile realne i uspešne! Naravno, da bi se sada rasturila vaša vavilonska piramida moralo bi doći do haosa pre nego što bi se vratio normalan red…

-Pa, nećeš, valjda, opet neke Revolucije…

-Jedna jedina je Prava Revolucija bila u Vaseljeni i to je ona Gospoda Isusa Hrista… Ove moderne ste izmislili vi i vaši prosvetitelji i to su  najobičnija klanja za vašu dobrobit, da jedan preovlada! Revolucije su, više, nemoguće i nepotrebne…

-Zar zaista veruješ da ljubav i saosećanje mogu da preovladaju u, po prirodi, sebičnim i agresivnim ljudima…

-Znam, to je početak vašeg Programa: “Ljudi su sebični i zli, hajde da ih postavimo u sistem koji će to onemogućiti: Demokratija i podela vlasti!” …”a oni neka i dalje budu sebični i zli!”. Tako ste, ustvari, u zakonima okamenili zlobu i sebičnost!

-Zar nije svaka Mreža među ljudima nešto što ih sapinje i ograničava, guši slobodu… Uočili smo i mi to i postavili Naše Mreže!

-Te mreže ste vi bacili na ljude. Mreže koje se obrazuju is samih ljudi, mreže koje se formiraju po sopstvenom izboru ljubavi i samilosti ne sapinju i ograničavaju, one umnožavaju pojedine snage i moći…

-Aman… Dete, Savo… Jeste, kontrolišemo vas kroz mreže i vodimo u koliko-toliko uređen svet. Ograničen si, Savo, svojim vezama prema bližnjima i preko njih ću da te uvedem u pristojan i normalan život ili da te slomim! Urazumi se, za svoje dobro i dobro… hm… svoje porodice!

-Lažeš, Udbašu! Jesam li bio u vašoj Organizaciji, jesam li skoro sve radio kako ste mi rekli…

Onda su mi uzeli Linu.

Onda su mi ubili roditelje.

Onda su pokušali da oduzmu nevinost (bezgrešnost) LinaSavine ljubavi.

Onda su mi ubijali braću i sestre.

Onda su mi pokazali kako to čine.

Onda su pokušali da me uteraju u ludilo.

Onda su očekivali da im se poklonim i priklonim.

Onda su pokušali da me pokore strahom, glađu, bedom…

I ti sad očekuješ da ti verujem! Da za par meseci lagodnog života uništim sav ostali svoj i život moje porodice! Laž je jedino što može da se dobije od vas, jer je laž vaša suština! Laž dajete za slobodu. Meni je moja sloboda potrebna da bih mogao da volim Linu i ne dam je…

Ne miči taj prst i reci svojim psima da mi ne prilaze jer nikad neće saznati kako su umrli. Ja se borim za život, Linin i moj, i nisam dovoljno Bogobojazan i neću biti milosrdan. Više se nećemo videti, Udbašu! Mislio sam da te ubijem, ali neću biti milosrdan: neka te smrt lagano ispije…

Nećeš razumeti, ali setićeš se: Lina je MOJ ZALOG!

***

Umorno i razočarano Udbin Mag sedi u sutonu i lupka prstima po naslonu stolice. Malo se namršti, uzdahne i – pritiska dugme:

-Pustite pse!

Srkne vampirsku infuziju i srećno…

***

Treba da razmislim šta ću i kud ću dalje.

Preda mnom je bila još jedna obična beogradska noć. Svetla su sjala i prolazili su automobili i užurbana, nepoznata lica.

Polako je svitalo. Klinci su se polupijano teturali sa provoda i odlazili svojim domovima. Čistači su čistili i odnosili đubre. Ptice su se okupljale u krošnjama drveća i živo pravile dogovore za novi dan. Nazimljene prodavačice su otvarale radnje i od dostavljača preuzimale mleko, jogurt i hleb. Burek je mirisao iz pekara. Retki radnici su pogureno žurili, svako na svoju stranu. Buka je ponovo ispunjavala usamljene praznine grada.

Primakao sam se bašti restorana Moskva i seo na jednu žardinjeru. Cveće je bilo sprženo sušom i mrazom, razni otpad se gnezdio u pustoj zemlji. Kasina je još uvek držala zaklon na suncu koje se spokojno uzdizalo ka nebu.

Bio sam go, samo sa svojim rancem i Lininim ćebetom i kamenčićem unutra. Nisam imao para i nisam seo na stolicu, pored stola i moguće jutarnje kafe. Onda sam odlučio da ipak to uradim. Kasnije ću da razmišljam šta ću dalje. Isti oni, stari nepoznati likovi piju kafu sa kockom šećera i čašom vode.

Terazijska ulica je oprana i zatvorena za saobraćaj. Kao da će neka parada.

Vinčanski ribari i vajari tragaju za svojim ulovom. Kroz gusto šiblje se probijaju Skordisci i Singi i dive se divnom sastanku dve reke. Romejci u svojim legijama održavaju red i više ne vide lepe reke i hrastove koji okružuju tvrđavu. Blagi despot-vitez zmajevog reda utiskuje prve godine želja za gradom u srpska sećanja. Horde nepoznatih orijentalnih zvukova preplavljuju i šire se livade po hrastovim braništima. Hrastovi se vraćaju iz Šumadije i nerado obitavaju po moćnoj tvrđavi i samoniklim ulicama među sve bučnijim kućama pod kojim nestaju livade. Kaldrme dočakuju Solunske Heroje i prečanske doseljenike. Nova klasa, bezbožna kasta, preplavljuje kraljevske monumentalne zgrade i počinje sa Dedinja da motri na svoje podanike. Stižu domaćice i majstori, heroji socijalističkog rada, i šire se po udaljenim ledinama i pustarama. Kao nekim čudom niče Novi. Buka počinje da se širi kroz Stari i ulice postaju sve komplikovaniji lavirinti želja, nada i planova. U moru mirno srećnih, sitih i jednoumno pokornih počinju da izbijaju grupice buntovnika bez razloga, žestotkih momaka i Beograđanke postaju sve lepše, bude se… Nevidljivi geto dragstorovske kulture se kao novi, nedocrtani cvet uzdiže i Beograd polako postaje najnovija i najsvežija evropska metropola…

Moji mladi, lepi i srećni roditelji guraju dečija kolica a ja već mogu da hodam i počinjem da bojim nove domove i probijam nove ulice i na kraju dugog, lepog, toplog sutona vidim lepo, voljeno lice koje me drži za ruku i…

Horde beživotnih, vanumnih, vampirskih stvorova, izmilelih iz svojih mračnih i smrdljivih podzemlja se razlivaju kao krvava, crna pena na blatnjavoj bujici globalističke dušegupke… Urliču i uništavaju…

Još uvek ne shvatam da je parada završena, da je ovo nova stvarnost koja guta i bljuje Beograd!

Moje staro, nepoznato društvo ustaje od stolova i nedopijene kafe i prosute vode i šećera i brzo beži.

Mitingaši.

Bacaju svoje poklike i vitlaju svojim parolama. U idiotskoj euforiji gaze i razbijaju sve ispred sebe.

Svi su vampiri, čak i moje društvo na kafi.

Beograd je zauzet, vampiri su prosuli svoj izbljuvak i zaraza je postala opšta.

Stotine hiljada nadire ka meni i bežim. Iz druge ulice nadire nova kolona, iz suprotnog pravca nove stotine hiljada mi zatvara put.

Bežim u Balkan. Znam mu sve hodnike i tajne prolaze.

Prolazim pored jedne sobe i čujem glas Nekog Kize. Ispred prozora stoji sa Slobom, pored njih se delimično vide kolica Udbinog Maga. Stoje i smeju se gledajući gomile koje se sudaraju i obaraju, pljuju i padaju, dižu se i psuju…

-Kako da ih ne voliš kad su tako glupi!- kaže Kiza Slobi i smeju se grohotom… – Idem sad na svoje radno mesto.- izgovara Kiza i sa Trga kod Kneza se uskoro čuje:“Svi, svi…!“

Bežim kroz podzemni prolaz (ispod terazijskog Podzemnog) i provlačim se kroz Kasinine lavirinte. Čujem Slobu kako viče:“Volim i ja vas!“

Kroz napušten, đubrem zatrpan Dragstor bežim…

Kroz vrljike, trnje, blato, mrak, maglu, jaruge, pored vampira i zlih pasa bežim kroz Srbiju…

Go sam, izranjavan, užasnut i zgađen. Bežim od ljudi, priklanjam se i krijem među šumskim zverinjem. Ne znam gde sam. Samo ponekad noću vidim zvezde.

Sam sam i svi me gone. Ponekad sa dna neke zemunice čujem kako govore. „Moramo da uhvatimo i ubijemo tog Stvora.“ „Ko ga zna šta je to. Neki Stvor, kao čovek je a nije.“ „Ne može da živi među ljudima.“ „Vodite računa, lukav je i snažan…“

Krijem se po grobljima, među spomenicima i mrtvima. Ljudi me se boje i love me sa psima. Oni me izdaleka osećaju i pomamno laju. Uvaljam se u blato i stočje đubre da me ne osete. Kad me negde primete, žene drhte i plaču i sklanjaju decu, kuće zatvaraju i prozore pokrivaju. Babe bacaju čini. Jedna me videla, ili je tako mislila, i tresla se i kupala u histeričnoj peni. Svuda su bile stražarske vatre i ljudi su se okupljali i svoje najveće blago, decu, čuvali u trostrukim krugovima.

Nikoga nisam ubio ni dotakao a priča je išla ispred mene puna krvi, užasa i leševa.

Gledao sam ih ponekad izdaleka i nisam prepoznavao ljude. Na licima im je bilo samo mleveno meso vampirskih izbljuvaka, krvavih očiju i iskeženih očnjaka. Počinjali su da liče na svoje pse. Video sam da pokorno trče na pozive svojih novih gospodara i radosno šene i čežnjivo skiče da im dobace kost posla i mrvicu dolara.

Noću su vrištali (pokušavajući da pevaju) i ljubili usrane gaće folkerskih starleta.

Ujutru su čitali najnovije izveštaje tabloida:

SAVA SAVANOVIĆ SE VRATIO!

Više nisam video ljude.

Ljudi su meni videli TO, to nešto što je drugačije i plaši ih.

Ja sam za njih bio vampir.

***

„I, kažeš, dete, da je ta atomska bomba i ta radio… radio…cia… ima da nam napravi po tri oka i da imamo rep… A, je l’ ćemo svi da budemo takvi?

Pa, dobro, onda nije problem!“

***

Nekako sam stigao negde daleko, u srpske planine daleko čak i od tabloidskog cunamija i naplavina priča o vampirima. Neko selo je bilo nedaleko, s malo ljudi, uglavnom staraca i starica i nekih mlađih koji su po ceo dan morali da se zabavljaju po siromašnim njivicama i pretarelim voćnjacima. Noć bi pala rano i skromne večere su rano završavale i svetla trnula da se ušpara para i obnovi snaga.

Neka vodenica je bila davno napuštena i ruševna ali je potok pod njom živahno grgoljio i pevao svoju pradavnu uspavanku. Jedino se ponekad raspravljao sa starim vitlom na kome je postojano počivao prastari vodenični kamen u čijim su porama još preostale hlebne  trunčice nekadašnje sloge i spokoja. Zvezde su bile bistre i veće i jasnije nego igde. Sitno zverinje je brižljivo obilazilo i žurilo da se u još jednom danu nahrani i u svojoj jazbinici se utopli među poznata, nežna krzna, makar bile i bodlje, i mirise.

Uronio sam u potok i bio sam potpuno okupan. Čist, spolja i iznutra.

Disao sam vazduh i pio vodu. Ležao sam na zemlji rodnoj i ona mi je snagu davala.

Zvezde su mi izbistrile oči, šuma me zadojila i utoplila, zemlja se složila s mojim koracima. Vetar mi je očistio misli, vatra mi je oprala dlanove.

Linino ćebe i kamenčić su mi bili sve.

Sve je bilo u redu.

***

Svog čukundedu, Savu Savanovića, sam primetio posle nekoliko nedelja.

Obično bi, pred suton, seo na ivicu šume, grickao neku travku i dugo i prozorljivo me posmatrao. Ptice i zverčice nisu obraćale pažnju na njega. Prošle bi po svom poslu, poneka ptica bi sletela na njega i prhnula na najmanji pokret. Nije se krio i nije prilazio.

Nije imao ništa važno da mi kaže i samo je pazio na mene.

Sada sam noću mogao da spavam potpuno mirno i da dane provodim otkrivajući jezik sveta prirode. Naučio sam mnoge reči i pomalo da govorim. Govor mi je,najčešće, kao kod malog deteta, bio trapav i smešan. Priroda se smejala ali je bila strpljiva i predana učiteljica. Radovao sam se uspesima i sve češće sam mogao ponovo da se obradujem i srcem nasmejem.

Bože, kad sam poslednji put bio radostan! Kada sam se poslednji put nasmejao od sreće i zbog sreće! Kada sam se poslednji put spokojno smešio! Kada sam poslednji put bio miran kada me san tiho grlio i prenosio na svoja svetla polja! Kada me poslednji put budio osmeh jutra!

Nedostaje mi Lina…

Potpuno sam se umirio. Poslednja štroka mračnih godina se isprala sa mog tela i iz mog srca.

Ponovo sam mogao da živim sa životom.

***

Pronašli su me.

Nisam se iznenadio ni zabrinuo. Produžio sam da živim.

Noću me čuvao čukundeda Sava Savanović. Ništa nije moglo da promakne njegovoj pažnji i ništa nije moglo da savlada njegovu snagu.

Ja Sava Savanović sam pazio danju. Ništa nije moglo da mi promakne i ništa nije moglo da me savlada.

Jednog praskozorja, još je samo jedna zvezda sijala na obzorju. Bez svog doba i vremena, slavuj je počeo pesmu. Čuo sam ga.

Pogledao sam i video.

Stigla je limuzina i u otvorenim vratima sam video priliku od koje mi se pričinila Marija Ternokof.

Tren pre trena moje srce je zakucalo i otvorilo sebi vrata. Moja se duša vratila jer ju je videla pre mene.

Tren kada je Lina izašla iz limuzine, ona lepa i nesigurna devojčica, ona prelepa i puna nade studentkinja, ona snažna žena moćna kao boginja, moja žena, moje umirenje sa vaseljenom.

Išla mi je u susret kao i uvek za sve naše godine, s toplim vetrom u kosi i radosnim sjajem u očima, rukama koje hrle da me zagrle i utople se u zimi na mojim grudima, da kroz zagrljaj osetim pod majcom topli znoj na majci i njenim grudima, da me osmeh obasja i usne ispiju poslednju gorčinu i upijem njinu snagu i spokoj.

Hodala mi je u susret i suknja ju je sapinjala i štikle su se preplitale s travom i kamenovima. Samo je u mene gledala i ja sam video samo nju.

Spojili smo se.

Zagrlila me i moje telo se predalo. Drhtala je na nogama i bedra su joj treperila. Ovila mi se oko srca i ono se utopilo kao u izvor žive vode. Držao sam je i bila je sva moja, bila je… Moja žena, moja Lina… Čist i go stojim pred njom!

Pogledala me i video sam sjaj raja i progovorila je jezikom tek stvorenog sveta:

-Imaš kćer! – rekla je… I zarila je očnjake u žilu kucavicu.

Advertisements

LUDILO

                                               LUDILO

(Mojoj Devojčici)

Vreme je!

Traka bele mesečine se zaustavlja na tamnoj, praznoj zenici naglo otvorenih očiju. Usredsređen, ukočen pogled.Rukom dodiruje grudi i sa malja ispod leve sise skida oštru, belu paučinu.

Vreme je!

Strmim, kamenitim putem u praskozorje hoda čovek. Sa laganim rancem na leđima hoda sigurnim korakom. Prazne oči prate korake. Koraci znaju put, oči ne znaju.

Vraća se domu koji nikad nije znao. Dom u kome je živeo sve one prazne godine nije imao njegovo srce. Vraćao se domu u kome je živelo njegovo srce.

Sve godine praznine su prošle ne ostavivši traga na srcu koje se okamenilo u jednom otkucaju da nikad više ne progovori o svom postojanju.

Hoda čovek koji je umro da bi ostatak života proveo u iščekivanju poziva za povratak.

Sve je pripremljeno, treba samo još on da dođe.

Pred njim je kapija.

Na vrhu uspona, oslonjena na kamene zidove. Zidovi su od belog kamena, visoki i široki, ali su već ruševni. Neki kamenovi su posiveli, neki su ispali. Zid okružuje celo Selo.

Sama kapija izgleda mnogo mlađe. Građena je od debala, grubo otesanih, bez napuklina. Nisu spajana, između njih je praznina.

Zastaje pred kapijom i dodiruje debla. Kao da se nečeg priseća. Kroz praznine gleda na Selo.

Godinama je pri buđenju u glavi imao halucinativnu sliku Sela i sada ju je upoređivao sa slikom pred očima. Mešale su se kao u snu.

Gura kapiju svom snagom i ulazi u Selo.

Sećanje se razliva po pejzažu poznog proleća. Bele, kamene kuće, pokrivene sivim kamenim pločama su grcale u bujnom zelenilu. Putevi su vijugali kroz polja podivljale pšenice. Fina, suva i topla prašina pod stopalima.

Tek škripa kapije koju zatvara za sobom remeti potpuni mir Sela. Nikakav zvuk, ni ptice… Samo vetar koji se sapliće o čoveka i čuje se kao šapat.

Čovek, sām.

Produžava ka kući u kojoj treba da bude. Kuća se nalazi iznad malog, žustrog, bistrog potoka. Žubori kao šapat osoba koje se raspravljaju i ponekad se čuje žučniji ton. Nad kućom je veliki, goli breg i kao da pritiska kuću.

U bujnoj travi dvorišta ispred kuće leži vuk i netremice posmatra čoveka. Ne pomera se dok ovaj ne priđe sasvim do njega. Čovek staje i stoji nad vukom i dugo ga gleda. U jednom trenutku,zbog nečeg u pogledu, vuk ustaje i onjuši ga mirno. Lizne mu ruku. U mesečevim očima mu je tuga i nevoljna nada. Cviljenje mu zastaje u grlu i pritiska trbuh koji drhti. Čovekova ruka je mirna, oči prazne.

Vuk ga prati do praga kuće i tu legne kada ovaj uđe u kuću i zatvori vrata za sobom.

Čitava kuća je jedna ogromna soba sa veoma malim otvorima za prozore koji se ne otvaraju. Na sredini sobe je veliki sto. Visok, masivan krevet je u dnu sobe, nasuprot prozorima. Prekriven je, kao i deo poda, ćilimima sa čudnim šarama i slikama, isprepletenim kao u snoviđenju. Kada se kroz prozore promeni svetlo, kao da ožive.

Nigde prašine, nigde paučine, nikakvog znaka života ili rđe vremena.

Prilazi stolu, iz ranca uzima nešto hrane i jede stojeći kao da razmišlja o svakom pokretu vilica. Zatim odlazi do kreveta, seda i tako ostaje ceo dan.

Dan prolazi mirno kao večnost. Šum vetra i žubor potoka ispunjavaju praznine u prostoru. Lišće, trava, … svedoci neumoljive volje za žvotom u svom tom trudnom zelenilu. Kamenje, prašina, … mudrost umrtvljena u svojoj moći.

S približavanjem večeri vuk postaje uznemiren. Muklo reži na druge vukove koji povremeno prođu pored dvorišta. Povremeno gleda u vrata kuće. Neodlučno ustaje, okruži oko sebe, ponovo legne na prag… S prvim mrakom, naroguši mu se dlaka oko vrata, uši mu se poviju, oči snažno sinu, iskezi očnjake i hitro klzne kroz travu. Nailazi na mnoge vukove.

Svi, uzdrhtali u tišini, napeti, bez zvuka, s neumoljivim sjajem u očima, odlaze put velikog brda.

Mrak je. Nema zvezda na nebu.

Hiljade sjajnih očiju iz trave gleda ka šumi.

Urlik…

Urliče tmina.

Neznano otkud. Otkida se od zjapeće tmine i probija kroz sve.

Urlici…

Zveri dolaze.

Neslične bilo čemu… Bez predstave šta su im tela, gde im je glava… U svoj onoj tmini oči im se vide kao beznadno crnilo.

Stope, koje su gazile zemlju, zemlja nije primala. Vazduh oko njih je nestajao u neraspoznatljivoj tmini.

U svoj njihovoj bezličnosti, užas koji ubija misao, ličile su na neke poznate zemaljske likove: … sve ono što nema lika a vidi se na unakaženim ljudskim dušama…

Njihov oblik je toliko bio bezličan da nije ličio ni na šta iz živog sveta. Ni iz mrtvog. Ni na mrtva, raspadnuta tela nisu ličile. U svojoj odvratnosti i ona zadrže deo zemaljskosti.

Vanumnost ih je stvarala, zlo su bljuvale na zemlju…

A zveri ove… A ipak su imale likove poznate…

A jedna među njima… čak prijatan lik imaše… i glas joj je bio mio…

… ne urlik, glas lepe reči…

… a kosti ne pretvaraše u prah, nego u gnojnu prašinu ih tvoreše…

… a pogled blag…

… oči i um topeše…

Zveri ludila.

Mnogo snažnije od vukova, rastržu ih i razbacuju na gomile… trgaju na pola, kosti i lobanje pucaju…

… oči gasnu…

Mnoga raščerečena telesa vučja pozivaju vukove žive u svetkovinu.

Padaju mrtva trupla na zemlju a još ih više stiže u borbu živu.

Hitro lete žute, sjajne oči kroz travu, izvije se snaga, bljesnu zubi, nezastalim trkom kidišu na zveri, zajedno se desetine obrušavaju i bore, kada koja zver padne, nasrću na druge… sam im život kaže i u pogibiji kako se za život bori…

I boriše se vukovi i život beše u njima i svladaše vanumni neživot.

Kroz mali prozorski otvor trag mesečine osvetli čoveka koji još uvek u istom položaju sedi na krevetu. Urlici sa brda ne ostavljaju nikakav trag na njegovom licu.

Trepne.

Zaspi.

Probudi se.

Bez ikakve predstave o trajanju sna.

Napolju je besnela oluja.

Vetar se kidao, nasrtao na sve. Kiša je kao mnoštvo ruku lupala o kameniti krov… kao hod iznad zatrpane grobnice. Gromovi su orijašili, munje su cepale nebo… mrak se mešao kao gusto, crno testo.

Čovek otvori vrata i izađe u oluju.

Udar vetra ga zanese i obori. Dok je pokušavao da ustane, bujuce kiše su ga zasipale, pravile rane i kidale kožu. Noge su mu tonule u žitko blato i mutnu vodu. Padao je čas na leđa, čas na lice, blato i mulj su mu je navirali na usta i oči, gušili ga i oslepljivali. Krkljao je i posrtao, tražio je oslonac ali se drveće odmicalo od njega. Trnje ga je hvatalo i grebalo, puštalo krv i držalo  za zemlju. Udarac o kamen mu razbi čelo i pomuti svest. Bauljao je po mraku tražeći u bljeskovima munja svoje oči.

Svoje prazne oči.

Vođen pozivom približavao se maloj kolibi koju je oluja zaobilazila.

Čovek, izmučen i sav blatnjav, sem očiju, priđe kolibi, zaštićen u srcu oluje.

Otvori vrtata.

U maloj prostoriji ga dočeka tišina, upaljena sveća i ljudsko telo na ražnju.

Njegovo telo.

Vatre nije bilo a telo je cvrčalo i mast je kapala. Koža je bila odrana. Oči pukle i sagorele. Ražanj je probijao lice kroz usta. Kroz duplje očiju i usta je zjapila tamna praznina.

Čovek je okretao ražanj, pažljivo pipkao meso da proveri čvrstinu.

Prvo je pojeo genitalije, zatim ostalo. Žvakao je polako i mirno. Ponekad je čistio zube. Uši je dugo žvakao i i rastezao.Jezika i očiju nije bilo, ali je mozak bio mekan i topao. Držao ga je u šakama i utapao gubicu u njega. Ispale komade je dohvatao, čistio i jeo.

Oglodao je rebra.

Samo srce je ostalo u kosturu.

Bilo je živo i kucalo je lagano, bez prekida.

Svitalo je.

U zoru je lagano koračao čvrstim kamenitim putem ka kući. Sve je bilo izmučeno od oluje. No, trava se lagano uspravljala, sa lišća su padale teške kapi i grane se oslobađale, zemlja se parila pod prvim zracima čistog sunca, potok je žustro skakutao preko kamenja odnoseći mulj i blato.

Kao od nestrpljive radosti živo se podiže vuk videći čoveka kako dolazi.

Sa vuka su visili parčići kože i mesa, jedno oko mu je bilo smrskano a u drugom je plovila tuga. Na tri noge doskakuta do čoveka.

Stajali su jedan naspram drugog i gledali se. Uzbuđeno je tuklo srce vuka, tražilo iskru u oku čoveka.

Čovek podrignu i ode prema kući.

Vuk pođe za njim s nadom noseći svoje umiruće telo.

Čovek uđe u kuću i zatvori vrata ispred vuka koji klonu na prag.

U sobi, čovek jede stojeći, odsutno i prazno gleda u ništa.

U dvorištu, vuk liže svoje rane i nalazi zadnju snagu u svom telu i srcu. S tugom gleda u zatvorena vrata.

Toplo, čisto nebo. Potok se izbistrio.

U suton, vuk cvili i nevoljno se otkida od praga. U svaki bolan korak unosi sav svoj život. Reži prema krovu kuće, ali mora da ode. Polako nestaje prema svetlu zalazećeg sunca.

Te je noći došla.

Spuzala je sa krova kao senka i stala pred vrata. Odbijali su je vučji znaci, ali može da uđe ako joj se otvore vrata.

Zakuca.

Licem čoveka bljesnu svetlo.

Otvori vrata.

Bila je lepa, s tihim i spokojnim osmehom. Reči joj se prosuše kao svetlucavo drago kamenje. Odvede ga do kreveta i obgrli.

Čovek je drhtao i uskoro ga umiriše utešne reči. Bilo mu je toplo i srce poče brzo da kuca. Uze ga u otvorene šake i pruži joj ga.

Ona se blago nasmeši, prihvati srce i zagrize.

Krv joj se slivala iz usta dok ga je vodila ka crnoj šumi iz koje su se čuli urlici.

MANIJA

MANIJA

(Deo Prvi)

Došla ni od kuda Manija se rasprostrla i razmnožila, poput Kiše spustila na čovečanstvo. Uništavala je sve na šta je nailazila, implodirala u nekim oblastima do samouništenja šireći se na Kiši kroz brzoraspadujaća tela Podanika, sve dok ne bi nestalo i Podanika i tela, i samim tim i hrane bez koje bi i ona sama nestala. Te opustošene i „mrtve“ oblasti su napuštene i nazvane Ne-Dodirljive. Zbog zaraze je svim Podanicima zabranjen povratak iako se oni i inače ne bi tamo nastanjivali. Ipak,  zabrana je donesena i ostavljena zbog raznih avanturista i neodgovrnih pametnjakovića kojih je uvek bilo u inače mekom i podaničkom čovečanstvu. Neodoljivom i potpunom širenju Manije nije odoleo niko i uskoro je sasvim nestalo i avanturista i svih neodgovornih pametnjakovića i revolucionara. No, i pored toga, zabrana je ostala kao i Primenjene Sile koje su fizički izolovale Ne-Dodirljive Oblasti. Sile su Izgedale kao memorijski monument nestalom čovečanstvu sa natpisom Zabrane. Oblasti su izgledale kao ogromni prištevi ili tumori na zdravom podaničkom tkivu. Ipak, takav izgled je bio vidljiv jedino sa velikih visina a Podaničko čovečanstvo je uskoro sasvim zaboravilo takvu mogućnost. Jedno vreme se pričalo da je te bezljudne oblasti vrlo brzo osvojila priroda i da su nastale vrlo žive i bujne džungle, prepune životinja i biljaka, nastalih na hranljivom tkivu raspadnutih tela, ali je i to vrlo brzo zaboravljeno. Uostalom, Podaničkom čovečanstvu životinje i biljke nisu uopšte bile potrebne.

Jedna od posledica Manije je bio potpun nestanak potrebe za hranom.

Razmena tečnosti i gasova između ljudi i sveta je ostala kao nužnost.

Ubrzo se uvidelo da je nestanak potrebe za hranom, nestanak gladi, jedna od manje važnih posledica Manije, ali je, svakako, u prvo vreme pobudila najviše pažnje.

Širenje Manije je u početku nalikovalo mnogim sličnim pošastima poznatim čovečanstvu. Biološke i medicinske epidemije (dokazane i kasnije priznate i objavljene kao neprirodne i nasilne, ali i objašnjene kao nužne zbog „viših ciljeva“) , ratovi, elektronske manipulativne mreže… Sve je to počinjalo tinjajuće, zatim bi iznenada buknulo, odnosilo tela i duše da bi se na kraju neočekivano i brzo zamelo u nekom ćošku ostavljajući iscrpljenim podanicima da se bude iz ružnog sna i prisećaju bivših ljudi i bivšeg života koji se uskoro pojavljivao na isti ili malo izmenjen način. Život bi se nastavljao tamo gde je stao a sve bi u Analima ostalo zabeleženo kao niz slova masnih od sopstvene nevažnosti.

No, Manija se poput vlage ili prašine uvukla u sve pore čovečanstva i uskoro se videlo da tu i namerava da ostane zauvek.

Svaki Podanik je disao plućima punim Manije.

U isto vreme je počela Kiša, sedamnaestogodišnje neprekidno sipljenje vodene prašine. Prvi dani Kiše su se poklopili sa početkom Manije tako da je vladalo mišljenje da između njih postoji neposredna veza ili jednakost. Kasnije se uvidelo i dokazalo da te dve pojave nemaju drugu vezu osim slučajne, vremenske.

Ljudi su u početku verovali da „će proći kao i sve ostalo na ovom svetu“ i na sve načine se trudili da umaknu i spase se Kiše. To je bilo jako teško, jer je Kiša bila u vazduhu koji su ljudi disali, jedna sveprisutna i neprekidna vlaga. Teško, ali se ipak uspevalo, raznim metodama i ispravljanim greškama. Ljudi su umirali, bili u panici i očaju. Kasnije je dokazano da Kiša i nije bila veliki i stvaran problem za većinu ljudi. Umirali su oni slabiji, neprilagođeni. Takoreći, to je bilo prirodno umiranje ali je u datim okolnostima izgledalo mnogo strašnije nego što jeste. Uostalom, za neko vreme ljudi su se prilagodili a Kiša je jednog dana iznenada prestala.

S Manijom je bilo drugačije.Nije bilo moguće umaći joj bilo kakvim tehnološkim ili životnim metodama. Ona je bila uvek tu i sada, kao prostor i vreme: gde god i kada bio, uvek si bio u Maniji.

Prvi put se čovečanstvo susrelo s nečim neizbežnm i neminovnim, kao što je sama smrt.

A nije bila smrt.

Ljudima je u prvo vreme palo na pamet da je u pitanju neka nova, drugačija smrt. I, zaista, smrt je bila svuda: ljudi su masovno i neprekidno umirali. Manija bi nestala jedino tamo gde bi nestalo i ljudi.

Manija je izgledala čak gore od same smrti. U vezi sa smrću je postojala iluzija da se medicinski ili tehnološki može odložiti ili izbeći. U relativno uspokojavajućem dejstvu iluzije ljudi su gubili iz vida jednostavnu i očiglednu činjenicu da se smrt ne može ni izbeći ni odložiti. Kada dođe, mrtav si.Sve ono pre toga je borba za život, kao i uvek.

Manija nije dopuštala ni iluziju. (U nemoćnom očaju jedno vreme je čak prihvaćena ideja da je Manija, ustvari, umiranje samog prostor-vreme kontinuuma. No,onda se uvidelo da i pored toga prostor i vreme nastavljaju da traju i da, dakle, Manija nije to.)

Rešenje je,naravno, došlo neočekivano i neplanirano. Usred očajnog i raspadnutog čovečanstva, jedno iznemoglo i izgladnelo somalijsko pleme je potražilo smrt. Odlučili su da umru zajedno i u prirodnom miru. Otišli su na neku visoravan, uz prijatnu vodu i vetar, da sednu i zajedno umiru od gladi dok gledaju u daljine i sunce. Već posle par dana su primetili da i najslabija deca ne samo da ne umiru nego nekako postaju živahnija i srećnija. Uskoro su uvideli da se svi osećaju bolje. Glad nisu osećali. Tih poslednjih godina su ustvari jeli samo po navici i brinuli zbog hrane i zbog toga bili zabrinuti, nesrećni i – zbog toga umirali. Prestali su da jedu i da brinu zbog toga i u tim danima je umro samo jedan starac koji je i onako bio zaboravio sam sebe. Shvatili su da ne moraju da jedu, da je dovoljno da dišu i piju vodu i da budu srećni i zadovoljni. Stoku su bili   raspustili i pre toga i ona je lutala i jela slobodno, dok je nisu pojele druge zverke… Sada više nisu brinuli ni za bedne patrljke svojih njiva i zasada… Odjednom su mogli da samo sede, ne rade, osim iz zabave i rekreacije, da pričaju i filozofiraju, da se smeju i vode ljubav…

Prošlo je neko vreme pre no što je ostatak čovečanstva uočio ovo pleme i shvatio situaciju.

Velike i žučne polemike su kasnije vođene oko perioda od jedne godine u kome se tajila ova činjenica. U tom periodu čovečanstvo je i dalje umiralo u mukama uglavnom zbog toga što su i dalje jeli i brinuli. No,  ljudi koji su brinuli o celini čovečanstva, mada i o interesima nekolicine povlašćenih, je odmah shvatila sve moguće implikacije novonastale situacije i preduzela neophodne mere, od kojih je najvažnija bila da se sakrije ova istina.(Jer, ma koliko izgledala nevino i jednostavno, svaka istina u sebi nosi eksplozivne, opasne elemente. Tako su, u svoje vreme, s naporom sahranili napor da se ljudi nauče kako da savladaju rak. Ubijeno je par ljudi a milioni ljudi su zadržali svoje plate, farmacetska industrija je i dalje lečila čovečanstvo i čovečanstvo je uredno umiralo. Red i poredak su sačuvani po cenu par života… Ko bi tome mogao da zameri!)

Za vreme trajanja tajne, nekolicina je naprosto razdelila svoje zalihe hrane i to ne za novac… Ne, dali su je u zamenu za ugovore unesene u implant čipove i osvojili sve zalihe vode na zemlji. Jer, je l’ , u situaciji kad hrana više nikom nije potrebna, šta bi radili milioni ljudi zaposleni u prehrambenoj industriji… Na žalost, veliki deo farmaceutike je ovaj put bio osuđen na propast. Hrana je sa svojim misterioznim sastojcima bila osnovni izvor većine najskupljih bolesti. Odlučeno je da se voda prilagodi novim potrebama kako bi bar deo farmaceutike zadržao svoje mesto u svetu. No, na nesreću, veliko doba farmakološke veličine je zauvek nestalo… I, to je bila nesreća koja je uveliko prevazilazila nesreću jednog usamljenog, mada srećnog etiopskog plemena  koje je nestalo… nekako…

Period nastao posle objavljivanja tajne je bio zbunjujuć i komičan. Ljudi su se grčevito držali navike da jedu, iako to više nije imalo nikakvu svrhu. Naravno, niko nije zabranio upotrebu hrane, ali je vremenom ostala samo hir i hobi nekolicine rasutih grupa obožavalaca. Uostalom, hrana i nije bila glavni problem. Glavni problem je bio briga oko hrane i on je nestao.

Nove generacije su se rađale bez ove potrebe i navike.

Oni su nasledili potrebu i naviku da piju vodu. I – brigu za vodu!

Jer, voda je postala vlasništvo nekolicine…

A… VLASNIŠTVO JE SVETINJA!

Svet nije mogao da se odrekne „svetinja“ i reda i poretka.

U osnovi tog „reda i poretka“ je, sada, bila potreba za vodom, žeđ. Oko toga se sve vrtelo. Nekolicina ljudi koja je brinula o celini čovečanstva i interesima nekolicine ljudi je relativno lako uspostavila red i poredak u vezi s vodom. Potreba za vazduhom je milenijumima izmicala svakoj kontroli. Sveprisutan i nezadrživo slobodan vazduh je izmicao svim pokušajima da postane oskudan i teško dostupan resurs i, time, izvor moći za nekolicinu ljudi. (U jednom periodu istorije čovečanstva je, kao sa hranom i vodom, pokušano da se vazduh zagadi a da nekolicina ima vlasništvo i kontrolu nad preostalim čistim vazduhom. Pokušaj je završen katastrofalno: ljudski organizmi su se privikli na novu mešavinu vazduha tako da im je, tada, onaj „čisti“ postao otrovan. Tako, nekolicina ljudi je u svojim tankovima posedovala znatne reurse – otrova. Da bi, koliko-toliko, sanirali štetu pokušali su da od tog vazduha načine ilegalnu supstancu za novu vrstu zavisnika. No, osnovno dejstvo čistog vazduha je bilo intenzivna potreba za razmišljanjem. To se velikoj većini ljudi nije dopalo i broj zavisnika je bio tržišno zanemarljiva veličina.

Ustvari, trud ljudi koji su brinuli oko celine čovečanstva, se svodio na pokušaj da se sačuva staro čovečanstvo. Ako su relativno i bili uspešni po pitanju hrane, vode i briga oko njih,  kasno su shvatili da je to tek uzgredna posledica pošasti Manije.

Manija je donela mnogo dublje promene.

Prastara, predobra maksima „Hleba i igara!“ je definitivno bila osakaćena. Hleb je ispao iz igre ali je zato igra dobila veliko slovo „I“ i postala Igra.

Staro, „dobro“ čovečanstvo je, znamo, obožavalo Igru. Od rođenja do poznog životnog doba, Igra je bila osnovna ljudska aktivnost. Čak i najznačajnija ljudska briga, hrana, je bila prožeta Igrom. Pod izgovorom da se bore za Hleb, ljudi su sve svoje sukobe i napore složili u jednu Igru, koju je izvesni Darvin nazvao Borba za opstanak. Hleb je bio tek simbolični, manipulativni cilj u jednoj komleksnoj Igri, čija je stvarna suština bila ubiti i poraziti SVE neprijatelje. A – neprijatelji su bili – SVI. Svi, komšije, kolege, rođaci, roditelji i deca, ljubavnici… Oni formalno objektivni neprijatelji, konkurentske firme, omrznute komšije i rođaci, grehovi i demoni su čuvani i gajeni kao najznačajnije blago. (Omiljena poslovica je bila: „Bože, sačuvaj me od prijatelja! Neprijatelja ću (se) sam čuvati!)

Vrhunac Igre je bio u vreme Procvata Korporacije.

Naime, da bi se svi Igrači našli u ograničenom, kontrolisanom prostoru, smišljene su Korporacije. Korporacije su se,navodno, bavile nekim poslovima ali je to bio sasvim sporedan, lažan cilj. Glavni, suštinski cilj je bio da igrači budu kontrolisani i da se izbegnu emocije i strasti, koje su u ranijim periodima pravile mnogo problema i najčešće dovodile do ratova. (U Korporacijama i sličnim institucijama je bilo sve dozvoljeno, sve vrste ljudskog ponašanja… osim emotivnosti! Tome je, naročito, pomogao tehnološki razvoj: mašine su, po svojoj prirodi, oduvek bile impersonalne. Pošto nisu bile osobe, a postavljene su u čvorišta ljudske zajednice u kojima se odlučivalo o suštinskim ljudskim potrebama i problemima, njihova amoralnost je bila poželjna i neophodna. Takav model je preslikan i na uposlene ljude.

Tako su, vremenom, ratovi prestali i postali tek povremeni hobi nekolicine ljudi i izvođeni su u divljim i zabačenim delovima sveta,dalekim čak i za oko televizije.

Postojanje osećanja je ograničeno na privatan prostor.

No, osim što su zauzele prostor, Korporacije su čak i vreme ograničile na minimum. Roditelji i deca su se retko viđali i malo poznavali.

Ljubavnici su svoju intimu sveli na seks.

Sam seks nikad nije bio problem. Čin seksa je, sam po sebi, zauzimao malo vremena. One druge biološke potrebe su, recimo, na godišnjem nivou oduzimale mnogo više vremena i trošile mnogo više resursa potrebnih za zadovoljenje u okviru društveno prihvatljivih pravila. Izračunato je da čak i obično kijanje na godišnjem nivou oduzima više vremena nego vršenje seksa. (Relativno veliki broj ispitanica je tvrdio da donosi i više zadovoljstva i olakšanja.)

Problem je bilo razmišljanje o seksu.

Poznato je da se u proseku 90%  racionalne aktivnosti troši na smišljanje neprijatnosti, podvala i zlobe drugim ljudima. Zauzetost organa za razmišljanje temom seksa se meri sličnim procentima. (Naravno, treba napomenuti da se razmišljanja o seksu ravnomerno rasprostiru i na zlobnu i na dobru oblast razuma.) U takvoj situaciji, u kojoj se tek patrljak ljudskog razuma troši na životni opstanak i napredak, se samo velikom kapacitetu mozga može zahvaliti za golo postojanje čovečanstva.

(Napomena: U analizi ovih činjenica jedna radikalna grupa naučnika je iznela smelu i apsurdnu tvrdnju da centar racionalne aktivnosti nije mozak, već ljudske genitalije. Ova ideja je delovala vrlo primamljivo jer je, recimo, elegantno rešavala neobjašnjive razlike u mentalnom sklopu žena i muškaraca pošto imaju identične mozgove a različite polne organe. Takođe se znalo da polno indiferentne osobe (evnusi, recimo) ili osobe sa opadajućom seksualnom aktivnošću (starenje) neobjašnjivo i iznenadno rapidno povećavaju nivo inteligencije. No,većina razumne naučne javnosti je na svesvetskom kongresu povodom ove teme, u nedostaku boljih protivargumenata, objavila saopštenje da „nije tačno da su polni organi centralni nosioci razumske aktivnosti… jer – MI tako kažemo!“ … Na žalost, pažnju medija je mnogo više privukla seksualna afera predsedavajuće kongresa sa radnikom obezbeđenja i cela stvar je stavljena u drugi plan i zaboravljena. Pristalice „Homo seksualisa“ umesto „Homo sapiensa“ su, budući u velikoj brojčanoj manjini, iako sa mnogo više energije i strasti, odbačeni i prezreni, uskoro skliznuli u kvazireligijsko sektaštvo i poslednji put viđeni u kultnom obožavanju polnih organa… A, čovečanstvo je nastavilo svojim putem… kakav god bio…)

Samo razmišljanje o seksu, obzirom da je ostavljalo nephodan prostor za razmišljanja o egzistenciji, ipak nije bilo problem. Problem je bila strast koja se skoro uvek povezivala sa seksom.

Ustvari…

U pradavna vremena, dobu koje je istorija označavala kao „industrijsku revoluciju“, u okviru tog Doba Revolucija, kako su ga preciznije objašnjavali Anali, nekolicina ljudi koja je brinula o celini čovečansva i svojim interesima je donela Program Protivreligijske Revolucije.

U celini, ovaj program je glasio:

„Protiv Religijsko Oslobađanje Strasti.

Vlast Elite Tirana I Trgovaca Emocijama.

Ljubavna Strast Tema Velikih Ometnika.“

Ovaj Program je nastao kao jasan korak ka savlađivanju prepreka koje je postavljala fundamentalna ljudska označenost religioznošću… Prepreka koja je postavljala pred Progres čovečanstva i Moć nekolicine. Religioznost nije bilo moguće uništiti. Jedina mogućnost u vezi sa tim je bila da se svi ljudi fizički unište… a onda bi rešenje promašilo temu. No, bilo je moguće preusmeriti je. Tako delikatan zadatak nisu mogli da izvrše čak ni političari ni advokati,stari i provereni đavolji poverenici. Zato je poverena grupi, doduše mentalno uskraćenih, ali senzitivnih genija, poznatih kao pisci.

Nekolicina se radosno smejala činjenici koliko je malo sredstava bilo dovoljno da se pisci prihvate posla i Ljubav predstave kao Strast. Prodali su se za siću. Advokati i političari bi bar znali da dobro naplate posao.

Dotad je za celo čovečansvo bilo očigledno jasno da je strast bolest ljubavi, jedan zloguk tumor na zdravom tkivu. Pisci su je proglasili za pravi izraz prave ljubavi, to se polako utisnulo u lenju svest ljudi i tumor je, umesto da bude lečen i odsecan, počeo da se gaji i goji.

Nekolicina je kasno shvatila da je ovo rešenje bilo samo kratka pobeda koja se kasnije pretvorila u ogroman problem.

U jednom trenutku svog epohalnog razvoja, Korporacije su se suočile s problemom na koji niko nije računao.Izgledalo je toliko normalno da tzv. „ljudski resurs“ nije ograničen i da će neophodan i dovoljan broj ljudi uvek biti dostupan, bez obzira koliko ga trošili. Svetski ratovi, razne epidemije, katastrofe raznog porekla… sve bi to prohujalo kroz ljudski rod, donosilo statistički nepodnošljive gubitke, ali čudo rađanja je iznova i iznova popunjavalo zalihe. Osim toga, nije koštalo ništa. Čak su ljudi i sami plaćali za pravo na rađanje.

U Trećem poglavlju Anala je na samom početku objavljena Prava Geografska Predstava Sveta. Na njoj su bile predstavljene Korporacije. Sve dotadašnje oslikane predstave sveta su se zasnivale na uverenju da svet ima ili treba da ima neku stabilnu osnovu i poredak. Karte su izrađivane, kao i kalendari, kao statična, uređena slika koja je davala osnovne informacije o svetu i bila aksiom za sva moguća planiranja… Svojim poluplaniranim nastankom i planiranim gospodarenjem svetom, Korporacije su zauvek promenile ovakvu svest. Izgled sveta je promenjen.

Svet je bio jedna dinamična struktura, u neprekidnoj promeni, bez granica i ograničenja. Prava Geografska predstava sveta je bila jedna šarena mrlja, akvarel tankih i poluprozirnih boja koje su se razlivale i mešale, sa puno malih fleka koje su se menjale među nekoliko postojanijih većih površina. Svet je bio halucinativna, amorfna, bezobjektna predstava.

Anali nadalje objašnjavaju da je ovo doba vrhunac Korporacijske vladavine svetom. U jednom trenutku je izgledalo da je svet konačno uređen, stabilan i miran. Niko i ništa nije moglo da ugrozi ovakvu vlast. Svaka pobuna, napad na sistem koji je bio predstavljen (i funkcionisao tako) kao fantazmagorična, bezoblična slika, je jednostavno bio usisan kao deo i izvor energije. RAK (Radikalna Antropija Korporacija) je konačno bio slobodan.Nije zavisio od domaćina, nije više bio nesamostalan parazit… Bio je slobodan, biće samo po sebi…

I, kao i svaki RAK, skoro besmrtan.

Skoro!

Ispostavilo se da je u svojoj skoro apsolutnoj moći i uspavljujućoj samouverenosti prevideo jednu činjenicu koja je bila toliko velika da je postala nevidljiva: ljudski resurs nije beskonačan!

Nije bio problem u broju. Mada je reproduktivno-biološka moć muškaraca i žena rapidno opadala, Korporacije su ovaj problem držale pod kontrolom. (Čak je bio izvor uvećanja moći… A, da… Da pomenemo jednu očiglednu činjenicu. Vreme novca i rada je bilo davno prošlo. Novca je bilo sasvim dovoljno i bilo ga je lako proizvesti. Ljudski rad više nije bio potrebna i merljiva veličina. Niko nije bio plaćan zato što je radio. Plata je bila egzistencijalno obezbeđenje za prodatu u predatu lojalnost i bespogovornu uklopljenost u sistem. Svoju ličnu moć čovek crpi iz oslobođenosti, nezavisnosti… Ljudi su prodavali i predavali svoju moć Korporacijama, držali je u bankama i slično…) Uvek živa želja ljudi da se razmnožavaju i žive neslućene, beskrajne budućnost kroz svoje potomstvo, je bila jedan od glavnih izvora moći. Biološke promene na ljudima su učinile da ovaj resurs postane ograničen, Korporacije su ga stavile pod kontrolu i, prosto rečeno, više nije bilo dovoljno da ljudi malo mrdaju dupetima u seksualnoj ekstazi i stvore svoju decu i budućnost. U taj posao je morala da se uključi i medicina i farmacija i tehnologija… mnogo toga što se moralo platiti… No, sve u svemu, ljudi je bilo dovoljno.

Ali, nestalo je ideja i stvaralaštva!

Ljudi, jednostavno, nisu razmišljali…

Ustvari, jesu… Ali, razmišljali su samo o svojim strastima…

Već pomenuta zaokupljenost seksom je, ipak, ostavljala dovoljno mesta i za druge misaone aktivnosti. No, masovna produkcija strasti, mada veštačka i beživotna, je vremenom zauzela skoro u potpunosti svu ljudsku misaonost i maštovitost. Ljudi su sve svoje vreme posvećivali zadovoljenju strasti. No, bilo je to kao žvakanje plastike: na neko vreme je zaokupljala osećaj sitosti, ali, stvarno ne- zadovoljena, glad se ponovo javljala i vraćala kao sve razjarenija zver. Ni fantastičan tehnološki progres, ni manipulativno konstruisanje novih ljudskih „potreba“, ni nikad do kraja uspešna „kontrola misli“ nisu uspevali da zatole narastajuću glad za strašću. Čak i sama prezasićenost strastima, koja bi neko vreme prerastala u bizarnosti i apsurdnosti a zatim završavala u potpunoj pasivnoj depresiji, je postala – strast… ponor želje koji guta i uništava sve…

Ljudi su postali platežno impotentni: nisu više imali moć koju bi predali Korporaciji.

Korporacije su ubrzano propadale.

Strasti su postale rak na telu RAK-a.

Ljudi su postali potpuno usamljena, plutajuća ostrva u svetskom okeanu. Glad za strastima je prerasla svog „domaćina“ i ljudi su kao u klasičnim vremenima velikih gladi bauljali, sami i bespomoćni u potrazi za trunkom Igre. Nisu se više čak ni mrzeli, pa ni upropaštavali i ubijali. Nezainteresovanost i bezosećajnost je ubila i uništila više ljudi nego zavist i mržnja.

Manija je odvojila strasti od emocija.

Strasti nisu uništene. Bilo ih je i dalje i bile su sve na broju. Ali, bile su odvojene od emocija… (Recimo: čovek bi nekako zavoleo ženu. Želeo je da bude sa njom. Ali, nije težio da je učini svojinom i robinjom svoje strasne želje.)

U Korporaciji su odahnuli. Učinilo im se da je neka viša sila rešila njihov nerešiv problem.

Da su, ustvari, mrtvi, shvatili su vrlo brzo. Niko im više nije prodavao i predavao svoju moć. Nije bilo razloga.

Peta knjiga Anala ima samo jednu rečenicu: „Korporacije su nestale.“

Šesta knjiga počinje Proglasom:

OPSEDNUTOST ČOVEČANSTVA MANIJOM SE PROGLAŠAVA!

„Smatramo očiglednim da Manija Podanike čini jednakim i da ju je Tvorac namenio da ukaže na to. Traženje Sreće je neotuđivo pravo svakog Podanika. Čovečanstvo je  više raspoloženo da bude jednako nego da podnosi sva zla u potrazi za pravdom i slobodom.“

„Ljudi nisu osećali glad. Ljudi nisu bili robovi strasti.Korporacije su nestale.“

Oteriks Galski je pogledao napisane rečenice. Od kada je odlučeno da se Anali više ne pišu, hteo je da sam nastavi i piše svoje Hronike. Hteo je da budućnost ima ispravan izveštaj iz prošlosti. Odlučio je da beleži samo istinu i samo najbitnije događaje.

Još jednom je pogledao napisane rečenice. Zamišljeno se počešao po zadnjici i obrisao ceo tekst.

Nije mu izgledao dovoljno važno.

Са стране

PRICE

priceslikeel (download – skinuti zbirku priča PRICE)

                                    NSP – NEOBIČNI SKUPLJAČI PAPIRA

                                               (NEW WOR(L)D ORDER)

-Davide, šta ti je ovo…

-To su, Sem… – pare! PARE! Čuo si za to…

-Nisam čuo i ne interesuje me i hoću da te pitam, Davide, čime sam te to uvredio, šta se to desilo… Tolike godine radimo, Davide, i, čini mi se, Davide, sve je bilo lepo i pošteno. Ja sam čak, Davide, mislio da smo mi neki prijatelji. Tako sam ja govorio ljudima: „David je moj prijatelj! Evo, sad ću ja da mu odnesem ovaj stari papir što sam skupio i David će, lepo i pošteno, tako sam ja uvek govorio ljudima… „lepo i pošteno“ … David će meni da da krompir ili luk ili pirinač ili pasulj… Lepo i pošteno, kao uvek dosad… I, ja ću to da odnesem kući i žena će da napravi ručak i žena i ja ćemo da nahranimo dete, našeg zlatnog, Bog mu dao zdravlja, Adnana i lepo i pošteno ćemo da prespavamo noć i ja ću ujutru opet da sakupljam stari papir i da opet odnesem MOM PRIJATELJU, Davidu, i sve će biti lepo i pošteno. I, evo, Davide, ja sam doneo stari papir i – koliko ovde, Davide, ima papira… Ima, eto, bar sto kila!

-Ima, Samire, ima… Ima 118 kila i 200 grama… Pošteno!

-Pošteno, Davide! A, što ti meni, Davide, za mojih 118 kila i 200 daješ papir… papir, Davide, nema ga ni 10 grama… Kako ću, Davide, da nahranim ženu i dete, Adnana našeg, Bog mu dao zdravlja… Ja ne moram ni da jedem, znaš to! Ali, oni, eto, stekli tu naviku pa jedu. Šta ćeš, navika, i nije baš dobra, ali ima i gorih stvari na svetu, neka Bog nas čuva! A, kako će sad, Davide, da se nahrane s ovih 10 grama papira, jes’ je šaren i lep, ali neće da jedu papir. Da hoće, dao bi ja njima ovih 100 kila, bilo bi to za ceo mesec… Ali, neće!

-Ama, Samire Barbaru, znaš da su to pare… To je ona nova stvar! Uzmeš to i odeš u radnju i kupiš tamo što ti duša ište!

-Ama, Davide Rokfeleru, za ovih 118 kila i 200 grama bi trebalo da mi daš kilo pasulja i kilo masti i nešto luka, je l’ tako… A za ovih 10 grama ne bi mi dali ni deset zrna pasulja…

-E, Sam, mnogo si težak čovek, brate! Jesi mi prijatelj i pošten si čovek i sve, al’ si mnogo, brate, težak… Ne radim više tako! Ne mogu da držim magacine hrane i ljudi su, eto, smislili pare i… Pa, šta hoćeš za papir… Da ti dam neki metal…

Na kraju su se pogodili. Za stari papir David će Samiru da daje metal, a Samir je već smislio da će od toga da pravi razne stvari za upotrebu ljudima. David je bio pošten čovek i trgovac i rekao je svojim službenicima da mu daju metalne pare u odgovarajućem iznosu i to u što manjim apoenima da bi težina bila veća. Bila je to mala muka za njegovog blagajnika, ali David je jako cenio Samira i njegovo prijateljstvo i tako je to ostalo. Samir je donosio stari papir, David mu je pošteno isplaćivao u metalnom novcu i to je iznosilo oko 10 kila. Kilo metala za deset kila papira i Samir je bio zadovoljan i sve je to tako bilo nadalje – „lepo i pošteno“ , kako su voleli da govore ljudi u Hartlendu, maloj i finoj varošici između Jezera.

Samir je već i ranije pomišljao da se bavi kovačkim zanatom. Privlačilo ga je to a u Hartlendu i nije bilo kovača i tako se to „lepo i pošteno“ uklopilo u uglavnom miran život varošice Hartlend.

Hartlend se nalazio skoro na sredini između Velikih Jezera. Doduše, građani Hartlenda skoro nikad ne bi išli na Velika Jezera. Imali su u blizini svoje, Vodanovo jezero, i tvrdili, izvan svake sumnje, da ne samo da je lepše od bilo kog drugog jezera, nego je i riba iz njega mnogo slađa. To su mogli da potvrde i stranci, dakle – bez patriotske sujetnosti, riba iz Vodanovog jezera je zaista bila pomalo slatkasta. To je verovatno bilo zbog toga što je jezero bilo plitko, i puno trave i okruženo finom travom tako da ste sa obale mogli da zagazite u jezero i da i dalje hodate po vrlo prijatnoj, mekanoj travi.

U Hartlendu je živelo oko hiljadu i nekoliko stotina ljudi u oko 350 kuća koje su skoro sve bile poređane uz glavnu i jedinu ulicu, Avalon ulicu. Sve kuće su bile skoro jednake, sa sličnim okućnicama i približnim brojem stanara. Sve je to bilo otuda što su svi ljudi u Hartlendu bili pravi domaćini, pošteni i dobroćudni ljudi, sličnog imovnog stanja koji su živeli od svog rada. Najviše njih se bavilo poljoprivredom po širokim i černozemnim poljima ali je bilo i svih vrsta zanata, potrebnih za život i rad. Od vlasti, ljudi plaćenih da se bave malo potrebnim poslom za koji drugi nemaju vremena, imali su samo šerifa, izvesnog Kazimira Brzezinskog. No, kako niko nije mogao da izgovori „brz…“ , svi  su ga zvali Bžežinski. On je među starosedeoce došao relativno skoro, doselio se iz nedalekog Peterburga i bio je jako nervozan čovek. Nije bilo loš čovek, ali bi lako planuo. Posle bi se i izvinjavao i bilo mu je žao, ali, eto, takav je bio. Pričalo se da je imao neke nevolje u svom rodnom Peterburgu  i da otuda vuče svoju nervozu, ali se nekako uklopio među mirne i trpeljve ljude Hartlenda. Uglavnom je jurio zalutalu stoku sa pašnjaka i njiva a retko bi se desilo da ima neki posao u samom mestu, među ljudima. Ljudi su svoje nesporazume uglavnom uspešno rešavali u razgovoru između sebe a krađa i sličnih nevolja je bilo tek toliko da bi bile tema starijih, penzionisanih „… a, znaš one godine kad se desilo da je Lepoj Beti nestao mačak“ i „… to je bilo kad su, sećaš se, našli onu vreću krompira…“ .

Od ostalih javnih, zajedničkih institucija imali su crkvu, džamiju i sinagogu i jedan bioskop, koji je radio subotom uveče i bio jako posećen. Pogotovo mladi Hartlenda nisu propuštali ni jednu predstavu i bilo je lepo videti kako se uparađene devojke i pristojni momci okupljaju, mnogi u parovima, već i par sati pre početka i prvo šetaju u krug oko bioskopske zgrade dok ih sa klupa posmatraju stariji i komentarišu i kako posle predstave izlaze uzbuđeni i zaiskrenih očiju i pričaju o filmu kao još jednom događaju iz svojih života.

Filmove je već dugi niz godina puštao postariji, usamljeni Semjuel Hantington, vlasnik i jedini zaposleni bioskopa „Demokracy“. On nije voleo svoj posao. (Zato je i u nazivu bioskopa bila (slovna?) greška koju nije hteo da ispravi.) Njegova strast su bile mape… No, doći će i to na red…

Samir Barbar je zaista imao jednu neobičnu osobinu: nije jeo! Mogao je da jede i to je radio kada bi žena insistirala da se, kao normalna i pristojna porodica, nađu za nedeljnim ručkom ili ako bi išli u neku važnu posetu. Tada bi dugo žvakao i naprosto zaboravljao da tu hranu i proguta, što bi učinio kada je trebalo da govori… A govorio je mnogo i često i ljudi su njegovo ne-jedenje tumačili kao odbijanje smetnje da može da govori. No, to nije bilo tačno. Samir jednostavno nije imao potrebu da jede. Pio je dosta vode i ponekad žvakao lišće ili trave koji su mu bili slatki. Inače je bio sasvim normalan čovek. Nije bio ni mršav ni debeo, bio je taman kako treba da bude čovek njegovih godina,i čak je, otkako je postao kovač, prilično ojačao.

Kada je u svojoj dugogodišnjoj poslovnoj saradnji s Davidom Rokfelerom došao do dogovora da stari papir menja za metalni novac, umesto, kao ranije, za hranu, to mu je omogućilo da ostvari svoj davnašnji san, postane kovač i otvori kovačku radnju. Topio je novac i pravio razne predmete. Isprva su to bile sekire, lopate, razne potrebne alatke. Budući da je metal bio stvarno dobrog kvaliteta i da je Sam postao dobar majstor, uskoro se pročuo i, osim meštana, dolazili su stalno i ljudi iz šire okoline Hartlenda. Kada se potreba za alatkama malo smirila, jer su bile kvalitetne i dugo trajale, mogao je na svoje veliko zadovoljstvo da počne da izrađuje i razne ukrasne predmete, skoro umetničke, kako su svi kupci tvrdili.

No, kako je, što bi rekao njegov veliki prijatelj, David, bio „težak čovek“, u razmeni s njim je bilo problema. Naplaćivao je isključivo u hrani i kada bi u kuči za ženu i sina bilo dosta hrane – ne bi radio. Džaba bi ga molili i molili, ne bi hteo ni da čuje. Kasnije su se dosetili pa su počeli da mu donose u zamenu razne metale. (Tada je radio „kilo-za-kilo“, kilo metala za kilo alata i koliko god ga ljudi ubeđivali da to nije u redu i da svoj rad treba da naplati samo bi rekao: „Lepo i pošteno!“

-Bog mi je dao i vreme i talenat da ovo radim. Vama  treba pa – Bogu platite za njegovo, a meni „kilo-za-kilo“… Lepo i pošteno!

Ljude je bilo sramota i, da bi umirili savest, tutkali su ženi i detetu neku paru, odeću, svašta što su mislili da treba… A, žena bi im rekla:

-A, šta je vama ljudi! Što me terate u svađu s mužem! Muž mi je dao dom i ja sam ga zatoplila, muž mi je doneo hranu i ja sam spremila jelo i nahranila sina koga smo dobili i, hvala Bogu, ništa mi ne nedostaje, naročito ne da mu se mešam u posao… A vi mi donosite probleme u kuću, što mi ne treba… Imam i ljubav, a on je i malo češće iskazuje pa i previše, da vam kažem, čak i za moju, žensku meru.

Dok je bio sasvim mali, Adnan je uzimao čašćavanje i odmah nosio ocu. Ostalo i nekako, ali Samira su posebno nervirale šarene papirne novčanice. Potpaljivao je njima izjutra kovačku vatru i to je, kad je Adnan malo već porastao, sasvim prestalo.

Dok je Adnan još bio mali, Samir se još mučio. Trebalo je skupiti dosta starog papira i naprosto mu je bilo malo vremena. Kad je Adnan porastao dovoljno da vuče kolica, koja mu je napravio otac, počeo je da skuplja papir i Samir je dobio svo potrebno vreme da se bavi svojim zanatom.

-Čuuuvaaaj…! Stiže Roket-Feler! Ja sam – Roket-Feler! – vikao je David i skočio „bombu“ u vodu Vodan-jezera.

-Čuuuvaaaj…! Stiže Bar-Bar! Ja sam – Bar-Bar! – vikao je Adnan i još jedna „bomba“ se sručila u Vodan-jezero.

Razdragan smeh, prskanje, topla voda toplog leta i dva drugara u običnoj, svakodnevnoj igri.

Adnan i David su bili u onim, verovatno, najboljim godinama života. 7-8 godina, dovoljno odrasli da sve mogu sami, dovoljno mladi da budu daleko od ljubavnih i drugih problema, sasvim prepušteni svojoj mašti i otkrivanju sveta koji se otvarao svud okolo sa svim svojim neodoljivim čudima. Adnan i David su bili nerazdvojni, istih godina i stasa, istih navika i želja, neobuzdane energije… Jedan tamnoput, jedan svetlokos, čak i time su upotpunjavali sliku svog drugarstva. Osim što su bili drugari, bili su i poslovni saradnici. Obojica su, ako nisu bili u školi ili spavali i, jednom nedeljno, (obavezno!) u bioskopu, sakupljali stari papir. Vukli su svoja kolica svud po Hartlendu i okolini i sakupljali papir dok ne bi bila napunjena, istovarena kod Davidovog oca, Davida, pa bi krenuli na novu turu. Samo što su Adnanova kolica bila veća. On je sakupljao karton, novine, sve to, a David je sakupljao one male, šarene papiriće koje su zvali – pare. Toga je bilo mnogo manje i Davidova kolica su po pravilu bila poluprazna čak i tim sitnišem. Adnanu je bilo žao, čak je i David povremeno tužno gledao u gomilu u Adnanovim kolicima, ali – to je bilo to i, na kraju, ne ni mnogo važno. Zabava im je bila zajednička i nastavljali su poslove svojih očeva i tu nije moglo biti ni priče ni promene. Očevi su bili zadovoljni što su, hvala Bogu, tako zdravi, puni energije i što nastavljaju njihove poslove i njihovo prijateljstvo. Adnan i David nisu ni gledali na to kao na nekakav rad, posao i obavezu. Njima je to bila igra i način da uzbudljivo provode svoje dane. Vukli su svoja kolica, ali su ona u njihovoj mašti bila prevozna sredstva od jedne do druge avanture, od jednog do drugog čuda sveta i života koja su susretali svaki dan.

Otkrivali su svet. Otkrili su, prvo, Avalon ulicu, svaku kuću i svako dvorište su poznavali kao svoje. Ljudi su prema njima, kao i prema svoj deci u Hartlendu, bili dobronamerni i susretljivi. Otvarali su svoje kapije da se reše nepotrebne hartije, nekih sitnih, šarenih papirića, otvarali svoja vrata da ih počaste sokom ili nekim slatkišem… Adnan i David su otkrivali šupe i podrume pune neverovatnih stvari, čudnih mašina ili predmeta koji su, uz malo mašte, postajali igračke ili neka nova ciglica u njihovom zamku mašte.

Upoznavali su i ljude, ali na svoj, dečački način. Neka teta ili baka je pravila bolje kolače i bila omiljena. Ali, i mrgodna, usamljena starica bi postala „opasna veštica“ i tako zasluživala i više pažnje i uzbudljivije priče. Uredna dvorišta i šupe su bile prezira dostojne a neki ćutljivi i strogi čika  s pretrpanom šupom i zapuštenim tavanom bi postao kralj zaboravljenog, tajanstvenog kraljevstva.

Semjuel Hantington je bio „kralj kraljeva“ i najveći „čarobnjak“! Em je bio glavni u najčarobnijem mestu na svetu, bioskopu, em je bio potpuno rasejani, neuredni starac koji je u svom ogromnom prostoru imao toliko volšebnih naprava, čudnih knjiga i gomile mapa po kojima je preturao po ceo dan dok ne bi našao onu koju traži i ozareno uzvikivao. Semjuel je bio i mrzovoljan, što ga je činilo još zanimljivijim, ali i raspoložen da dečacima pokazuje mape i priča neverovatne priče. Pokazivao bi im nešto na mapama i pričao priče koje su ostavljale bez daha dva dečaka sa četvoro oka i četvoro uva kojih je, pokazivalo se, bilo premalo da upiju svu silu slika i zvukova iz predalekih i prečudnih kraljevstava.

Najuzbudljivija je bila priča o sukobu 7 VELIKIH CARSTAVA…

„Pre mnogo, mnogo godina bilo je 7 Velikih Carstava i u njima je carevalo 7 velikih careva. Bili su to: Car Amer, Car Latin, Car Rus, Car Kinej, Car Afro, Car Islam i Car Japan. Oni su bili potpuno različiti i nisu se podnosili. Zato su morali da ratuju.

Bilo je tu i kraljeva, a neki su možda bili i carevi ili su,bar, to hteli.Recimo, kralj Indi. A bilo je i grofova koji nisu znali kome bi se carstvu privoleli: Grof Pravoslav, Grof Mehiko, mali Ukrain, neki Kurd, jedan Etiop, jedan Turk, veliki Indonez i tako, sl… Tu je, ustvari, bilo i najviše problema. Recimo, grof Pravoslav je malo hteo kod cara Rusa, a malo kod cara Amera. Mehiko je stanovao kod Amera ali je bio rođak Latina. Ukraina su rastrgli Amer i Rus. Kurd je bio rođak cara Islama, ali ga ovaj nije voleo jer je bio vanbračan, nekako i rođak Amerove verenice, Evrope. Etiop je bio Afrov ali je u srcu bio za Amero-Evro… Turk je dušom bio Islamov ali je hteo da se dodvori Amerovoj Evropi. Indonez je bio komšija Kineju i Japanu, ali je bio u srcu Islamov. Kralj indi je hteo da bude Car, a za Japan su tvrdili da je, ustvari, samo grof…

Itd., itd…

Sve te „raseline“ , linije razdvajanja, su stalno bile problem i Carstva su se borila oko njih.“

Adnana i Davida je ova priča toliko okupirala, toliko ponela da su rešili da je pretvore u igru. Skupili su drugare, podelili uloge i počela je igra širom Hartlenda.

Počeli su i problemi.

Evropa, verenica Amera, je htela da se malo oslobodi i da, kako se to kaže, „viđa i druge“… Njen rođak, a Amerov deda, Britan, to nije hteo da dozvoli i stalno joj je pravio spletke. A, Evropin tutor i deda-ujak Englezov, German, je u dnu srca skriveno, mrzeo Amera i hteo da se već jednom složi s Britanom ali ga je privlačila i pruska želja za istokom i da bude kao car Japan. Tu je bio i Pravoslav koji je čeznuo za Evropom a ona ga je stalno kinjila i što ga je više kinjila to je on, kako biva u takvoj „ljubavi“, bio sve blesaviji iako ga je rođak Rus zvao pod svoje okrilje. Ustvari, Rus je oduvek čeznuo da ga Evropa prizna i prihvati, pa i Amer da mu bude brat, ali su oni tražili da im on u miraz preda Sibir, koji je, ustvari, Hartlend. Turk se tu stalno dodvoravao Evropi i ona njemu preko leđa Pravoslava a nadao se da postane važan kod Islama. Ali, duhom su bili mnogo snažniji Kalif i Šah, glavni sinovi Islama, te je po njima Islam, ustvari i bio podeljeno carstvo, jer su se stalno gložili između sebe i nisu marili za Turka. A on je imao mnogo rođaka koji su stanovali kod Rusa i hteo i njih da okupi. Tu je bio i mali ali srčani Izrael, Amerovo posvojče, i on je stalno pravio probleme Islamu.Uostalom, i Kalif je hteo da igra zajedno s Amerom. A Islam je imao i mnogo sledbenika kod Afra, gde je jedino Etiop bio srcem, mada udaljen, s Pravoslavom. Afro, ustvari, još nije ni znao ko je i gde je i njegova sudbina je bila neizvesna, ali, zbog životnosti, velika, iako ga je Amer stalno potajno trovao i nadao se da se to carstvo jednog dana isprazni za „životni prostor“. A, ustvari, Afrovo Carstvo je tek kuvalo u sebi svoje podele u koje mu je još davno Evropa unela zbrku. Afro i Latin, budući da ih je Amer dugo maltretirao, su se nadali da se udruže i osvete. Car Kinej je žurio da se ubaci i kod jednog i kod drugog. Njega je opasno nervirao i car Japan. On je imao malo carstvo i Amer ga je stalno držao pod kontrolom. No, njegova je prednost bila što je dugo pamtio i strpljivo čekao. Neke rane nikad neće da zaboravi. Uz njih je bio i Indi, a on je po znanju bio blizak Šahu, ali ga je strašno nervirao celi Islam. Indi i Šah su imali znanja koja su ih hiljadama godina održavala. Indonez je srcem bio uz Islam, ali je bio komšijski vezan za Kineja i Japanca.

Itd.,itd.,itd.,…

A, svi su, ustvari, s čežnjom gledali na Rusov Hartlend-Sibir…

Kao da igra već nije bila do zla-boga komplikovana, tu su se pojavili i mali, malecni, (po svom mišljenju „car careva“), Vatikan i, u još jednoj ulozi, Izrael. Nisu mogli ni da shvate toliku drskost da se igra igra bez njih. Vatikan je tvrdio da su Latin i pola Evrope sasvim njegovi, kao i pola ili celo Pravoslavovo. Izrael je, preko svojih rođaka, držao sve konce Amerovog carstva…

Ništa, ništa ne valja ova igra kako ju je zamislio čika Semjuel Hantington. Uostalom, on je bio samo uposlenik čika Davida Rokfelera.

Čika David Rokfeler je sa strane gledao ovu igru i grohotom se smejao. Kada se zabuna i gužva pretvorila u haos u kome su svi vikali, neki se i tukli, čika David Rokfeler je podviknuo i prekinuo igru. Svima je dao po bombonu, nekima više, neke je morao da povuče za uvo, najneposlušnijima je poslao svog uposlenika, Ememefa, da ih drastičnije smiri.

Šta ćete, mora se tako s decom! Najbolje je milom, ali nekad mora da radi i ono jedino među ljudima preostalo iz Raja – batina.

Tako je ta igra prekinuta zauvek i, mada malo razočarani, Adnan i David su se vratili starim igrama i nastavili da istražuju čarobni svet oko sebe.

A, svet je svakog jutra osvanjivao nov, svež i opčinjujuć.

Ulica Avalon je bila poznata i već pomalo dosadna. Adnan i David su bili vredni i već je nestalo i starog papira i, naročito, malih, šarenih novčanica. Trebalo je ići dalje. Svet nije imao nameru da zastane i morali su da ga prate. Jer, ako zaostaneš, život ti izmakne pa imaš problem. Adnan i David nisu imali taj problem, čak je moglo da se kaže da su ga povremeno prestizali.

Granice njihovog sveta su se skoro svakodnevno širile, Hartlend je već bio samo maleno jezgro oko koga su otkrivali nova područja, ali su se uvek vraćali svom domu, bliskosti i sigurnosti. To je bilo i najlepše u vezi sa svim pustolovinama.

Jednog dana Adnan je od nekog čuo da u Toledu postoji neverovatno veliko skladište starog papira. Ali, Toledo je bio toliko daleko da je i njegovo ime pre ličilo na zvuk iz neke bajke. No, Adnanu i Davidu, ako je ponešto i nedostajalo, to sigurno nisu bile znatiželja i hrabrost. Osim njih, imali su i pameti da shvate da se za taj put valja dobro pripremiti. Spremili su dosta čokolada i bombona, hleba i mesa za kučiće ako ih usput saleću… I, došao je i taj dan… Krenuli su.

Mada je put bio dalek, nisu brinuli jer su imali svoja kolica a ona su mogla da ih prenesu i do samog meseca a kako li ne samo do Toleda koji mora da je bio bliži.

Dva dečaka, dva poslovna saradnika, dva prijatelja i istraživača su uzeli kolica u svoje ruke i krenuli Avalon ulicom u rano jutro na stranu gde se, pretpostavljali su, nalazi Toledo. Išli su i išli i to im se učinilo lako i jednostavno. Bio je lep dan, put je bio ravan, išli su brzo i lako, poznati predeli su ih pratili…

No, poznati predeli uskoro počeše da zaostaju. Sve češće su se osvrtali da ugledaju poznato drvo, poznatu livadu… Uskoro videše da im je još samo nebo bilo isto i poznato. Pa… to je bilo dobro znanje: ma kuda išao i ma šta radio, nebo nam je uvek isto i jednako.

Put pred njima je već počeo da zalazi u sumračne šumarke koji su, to svi znaju, puni čudesa a većina ih je strašna. Pomalo su već i noge počinjale da bole a i zalihe čokolada i bombona su nestajale. Adnan i David se pribiše rame uz rame i sa sve većim strahom su gledali u senke šumaraka iz kojih su svaki čas dolazili nepoznati zvuci i šumovi. Doduše, posle prvog prestrašivanja, odahnuli bi kada bi prepoznali da je to ta i ta ptica ili se vetar poigrao, ali su već bili toliko napeti da su i na bombone zaboravili.

A, tada, učini im se da je stigao najstrašniji čas. Čula se, isprvo neodređena a zatim sve jasnija buka, neko kloparanje i dobovanje uz povremeno oglašavanje neke strašne zveri. Kad je postala toliko jasna i bliska, kad je bilo jasno da samo što se nije pojavila iza poslenje krivine na putu, Adnan i David se stisnuše i primeniše poslednju, najmoćniju meru zaštite: zažmuriše. (Poznata je velika moć ove zaštite i odbrane, čovečanstvo je vrlo često i uspešno primenjuje i postiže velike uspehe. Još je moćnija ako se kombinuje sa zapušivanjem ušiji…) … što su Adnan i David ovaj put, u strahu, zaboravili tako da su čuli kada se silesija najgorih demona i zveri zaustavila pored njih i utišala. Spremiše se za najgore…nisu ni znali šta je to najgore.

-A, kuda ste krenuli, momci…

Silesija demona i zveri se, verovatno i sama prestrašena i pobeđena njihovim žmurenjem, pretvorila u čoveka sa konjskom zapregom. Konj je pomalo rzao, a nepoznati čovek ih je posmatrao sedeći na sedištu svojih kola.

Krv im se vratila u lice i život u srce.

Nepoznati ljudi nisu bili nepoznata pojava u životu dečaka. Povremeno bi se pojavljivali u Hartlendu i nisu bili zastašujući, uglavnom su bili zanimljivi. Ali, tamo su bili okruženi svim poznatim, ljudima i sopstvenim domovima. Prvi put su sreli nepoznatog čoveka u nepoznatoj zemlji i osećanje je bilo novo i uznemirujuće. (Drevni predački običaj je nalagao da, u takvoj situaciji, prihvatiš pomoć takvog čoveka i da ga kasnije umaltiš do istrebljenja. Tako se vekovima širila „civilizacija“. No, Adnan i David nisu znali za taj običaj.)

-Idemo u Toledo!

-Na dalek put ste se uputili… A, zašto, ako smem da pitam…

-Pa, po stari papir…

-A, zato imate i kolica… Hajde, ako hoćete da vas povezem, penjite se… Ja sam iz Toleda, ustvari – u blizini, imam zamak na La Manči, videćete ga izdaleka… Zovem se Don Kihot! ‘Ajde, Dulsineja! – i kobila lagano krenu.

Popeli su se, ponovo ozarili lica, strašna šuma je izgubila svoju zaštrasivost, čak i ono isto i svima jednako nebo je ponovo postalo vidljivo. Na kraju se ispostavilo da Toledo i nije toliko daleko.

Stigoše. Don Kihot im pokaza zamak. Bio je na jednom bregu, veliki i sjajan, okružen vetrenjačama i svim onim što treba da je oko zamka. Reče im da svrate, ako žele ili im nešto zatreba.

-Najviše starog papira ima Horhe-Luis Bordžes. Pitajte za Bordže, svako zna… Ja nisam u najboljem prijateljstvu s njima, pa… tako… vidimo se!

Toledo je bio mnogo veće mesto od Hartlenda i šuma nepoznatih ljudi se kretala okolo, svi su nekud žurili, vikali i galamili… Nimalo nije ličio na miran i spor Hartlend, gde se svi ljudi pozdravljaju i obavezno nešto i progovore. Adnan i David su se osećali izgubljeno u toj šumi. Nisu znali da su u takvim gradovima, ustvari, svi izgubljeni i da su svi nepoznati, samo su navikli na to.

No, polako, jedno-po-jedno, stigoše do kuće Bordža.

Kuća je bila vrlo stara, izgrađena od kamena, drva i zemlje, kao da se sama izdigla iz zemlje ili se, vremenom, stopila s njom, toliko je bila deo svoje okoline. Nije imala krov, tj. krov je bio ravan, tako da je tavan kući bio sav svet a nebo krov. Prozori su bili mali, samo staklo ugrađeno u zidove, pa su ličili na mnogobrojne oči. Neka od stabala koja su ugrađena u kuću kao stubovi ili grede, su vremenom uhvatila koren i ponovo počela da žive i rastu u okviru kuće. Zemlja, kojom je kuća bila obložena i premazana, je bila ona ista zemlja na kojoj je kuća stajala i teško je bilo razlikovati gde počinje kuća a gde završava tlo.

Zaista neobična kuća a kad, dozvan njihovim povicima, izađe domaćin kuće, videše da je i on neobičan. Po čemu je bio neobičan, teško bi moglo da se objasni. Jeste, bio je poluslep i nosio tamne naočare, ali to je, ipak, sasvim obično, kao i sve na njemu. Ipak, iz njega kao da je izbijala neka vrsta polutame, taman onoliko koliko je od sveta dobijao sumračnog svetla, toliko je svog polumraka vraćao svetu. Malo kasnije će videti da taj utisak dolazi iz podruma kuće u kome je Horhe-Luis provodio veći deo svog života. (Ima ljudi koji za života ostanu mladoliki i sveži. Ima ljudi koji se, naprosto, rode kao već stari pa ih ni roditelji ne pamte kao decu. Horhe-Luis je bio od ovih drugih.)

-Šta je! – oštro progovori Horhe-Luis kad izađe pred dečake gledajući nekako pored njh, pogledom koji je stalno bio usmeren ka nekom horizontu, ivici između neba i zemlje, svetla i tame. Kažu da je tako mogao da vidi drugačiji svet, da vidi sve one prisutne a za druge nevidljive stvari. Kažu da je, tako, mogao da vidi sadašnjost samo kao tanku liniju između prošlosti i budućnosti, da je i prošlost i budućnost video kao polja a sadašnjost samo kao tanku liniju između njih. Kažu da, ustvari, vreme i jeste takavo.

-Šta je…

-Mi smo… došli…

-Došli smo po stari papir…

-… i male, šarene papiriće…

-Rekao nam je gospodin Don Kihot…

-Don Kihot!… Ko vam je to…

-Pa,… gospodin vitez… živi u onom zamku na La Manči…

-Eno, vidite… onde…

Horhe-Luis je gledao u tom pravcu na svoj posebni način i još oštrije nastavio:

-Kakav „gospodin-vitez“, Don Kihot, kakav zamak… Ja znam, a mnogo znam, da tu živi jadni, mali Snačo Pansa u svojoj bednoj udžerici!

-Nego,… nije važno. Zašto ste, ono beše, došli… Deca mi nisu najomiljenija stvar na svetu…

-Mi… za stari papir…

-Ha! Toga, bar, ima pravo izobilje… Hajdete za mnom!

Horhe-Luis ih provede kroz kuću i zatim siđoše pod zemlju, u podrum.

-Evo, to je to! Srušiće mi kuću… Ma, čitav svet će da sruši! Kakva je to glupost, kakvo ludilo!

Adnan i David ostadoše bez daha.

Podrum je bio ogroman, sudeći bar i po tome koliko se videlo na samom početku. Od poda do plafona su bile police i na njima, uredno poređane, knjige i knjige i knjige… Police i knjige na njima su bile uz zidove a zidovi su bili zakrivljeni, kao sfera, spirala ustvari, iznutra. Ustvari, videće Adnan i David, nije bilo ni zidova ni poda. Zidovi su kružili i kružili i pod se spuštao i spuštao i svuda su bile police sa knjigama.

-Auuu…!

-Da, i ja tako kažem… I, čemu to služi… A, uz to, i ne radi…

-Auuu… A, šta možemo da uzmemo…

-Znate, za stari papir, to se posle istopi da…

-Tako i treba! Uzimajte šta god hoćete i koliko god hoćete, sasvim je svejedno… Ja sad idem, deca mi nisu najomiljenija…

Adnan i David su drhtali, što od memljive hladnoće podruma, što od strahopoštovanja pred tolikim bogatstvom.

-Ajde da radimo!

-Ajde… Odmah od prve police. Uzimamo knjige, iznosimo napolje, pa opet…

Skidoše knjige, a nekako su sve bile iste ili bar slične… Kad su uzeli da poneku prelistaju, videli su da su u većini besmisleni nizovi slova i znakova. Tek u ponekoj su uspevali da nađu nešto razumljivo i smisleno.

Skidoše knjige, natrpaše u kolica, iznesoše napolje na svetlo dana, pa se vratiše…

Polica sa koje su skinuli knjige opet beše puna, isto kao i ranije. Zbunjeno se pogledaše, rekoše da su se sigurno zbunili u tom lavirintu, pa ponoviše.

Kad izađoše, hrpa koju su bili napravili od knjiga, beše nestala.

Ponoviše sve i sve se ponovo ponovi.

Mora da su ove od nekog materijala koji nestaje na vazduhu i svetlu. Kao neki mehuri od sapunice. Vidiš lepu sferu, sa nekim lepim bojama unutra, lebdi na vazduhu i raduje te i onda samo puf! – kao da ničeg nije ni bilo.

Odlučiše da odu malo dalje, da potraže i vide, možda nađu neki normalan, koristan stari papir. U tom memljivom polumraku podruma knjige su izgledale kao i sve druge knjige, i pod rukom i pod okom. Napolju, pod svetlom dana i čistog vazduha, samo su bile „puf!“, bezzvučno nestajanje.

No, Adnan i David su bili vredni dečaci i nisu dopuštali da ih savlada razočaranje. Mora ovde, u svom tom obilju… „obilju nečeg“…  treba da ima i nešto vredno.

Išli su sve dalje i dalje kroz taj ravilint knjiga i – na kraju shvatiše da su se izgubili. Pokušavali su da se vrate, da tragom knjiga otkriju put kojim su došli. Tražili su poznate knjige, poznata slova koja bi im pokazala gde su bili i kako da se vrate. Ponekad bi uspeli. Našli bi neki naslov, neki tekst koji im je bio poznat i radovali se i ponadali, ali bi vrlo brzo otkrili da i dalje nisu nigde. Sada već nije više bio u pitanju uspešan posao, sada su samo očajnički želeli da se vrate u svoj svet. Sve više su lutali i sve više zalutavali… Sve više u njima se samo strah…

Počeše da nailaze na duhove… Bile su to samo senke ljudi između polica knjiga koje su besciljno i bezglasno lutale kao i oni sami… (Doduše, neke su imale glas… Među svim tim duhovima, dečaci nisu prepoznavali lica… Da jesu, prepoznali bi mnoge pesnike, filozofe, pisce koji su zadužili čovečanstvo i koje ih poznaje… Da jesu, među njima bi prepoznali one koji nikada nisu napisali ni slovo, ali su čovečanstvo zadužili i obogatili mnogo više od onih koji su pisali… Čovečanstvo bi prepoznalo mnoge ali ne bi prepoznalo armiju nepoznatih, nepoznatih koji su samo govorili i ostavili najvrednije, najvažnije pesme i priče koje su opstale i ostale i koje su materijal od koga opet i iznova i iznova ovi „pismeni“ pišu sve one iste ili slične IZGOVORENE… Ti su još uvek imali glas, imali reč…)

Lutajući, iz jednog pravca poče da ih privlači neka plavičasta svetlost. Predano su se trudili da dođu do nje, svetlost uvek liči na neki spas…

Najzad uspeše!

Bila je to neka zastakljena kutija iz koje je dopirala sivo-plavičasta svetlost i po njenom staklu plivala, kao u sapunici, slova i slova i slova…

Tu se i obradovaše jer među svim onim nepoznatim licima-duhovima ugledaše jedno poznato. Bio je to vitez Don Kihot od La-Manče.

Don Kihot je jahao svoju Dulsineju i jurišao na kutiju plavičaste svetlosti sa strašnim kopljem. Zaletao se i probadao je a koplje bi samo prošlo kroz kutiju kao kroz opsenu i kutija je neporemećena i dalje puštala svoja slova od kojih su se pisale sve one knjige.

-Ah, tu ste!- oglasi se domaćin, Horhe-Luis. A, tu je i Sančo Pansa! Gle, našli ste i moj Alef. Mora da ga je sklonio taj nestašni Sančo…

U rukama Horhe-Luisa kutija je postala plavičasto-siva sfera i sasvim je, to prepoznaše i dečaci, ličila na školski zemaljski globus.

Odjednom… nestadoše…

I Horhe-Luis i Don Kihot-Sančo Pansa i kutija slova-alef-zemljin globus… Na istom mestu ostade samo gomila u rolne smotanih mapa.

Adnan i David se nekako pribraše.

-Pa, posle svega, uzećemo bar ove mape, možda će valjati… – reče Adnan.

-A, evo i nekakvog pečata-kalupa… – reče David. –Možda bi bio dobar za tvog oca.

-Ih, kakvi! Moj otac sve sam pravi…

-Nego, i dalje smo izgubljeni!

-Pssst… – začu se iz jednog ugla.

Adnan i David pogledaše i videše.

Iz ugla im je prilazila jedna jako lepa devojčica.

U tim godinama Adnan i David još nisu marili za devojčice a pogotovo nikad nisu pomišljali da ta neobična, smotana i zbunjujuća stvorenja mogu biti lepa. Ova jeste. Da li se u njima već budila ta snažna potreba za bliskošću, koju jedino žena može da pruži, ili im je bila naprosto – lepa, svejedno… Pogledaše ovu devojčicu očima koje dotad nisu bile budne i tela im obuzeše talasi uzemirujuće, neodoljive privlačnosti.

-Jesu li nestale sve one čudne spodobe… – reče i stade pred njh.

Adnan i David su bili i bez daha i bez misli i nisu mogli da govore.

-Uh, ne podnosim ih… Toliko su čudni i nestvarni a ja ne podnosim te nestvarne likove iz mašte… Jedino stvarnost te drži budnim…

Adnan i David su još uvek bili prestrašeni (kao i u šumici kad su očekivali svu silesiju demona i strašnih zveri a ona postala čovek sa konjskom zapregom), samo što je ovaj put taj strah bio neverovatno prijatan.

-Šta ste se ukipili! Ja sam – Alisa… Alisa, i iz Zemlje Čuda sam. Ko ste vi…

-Ja sam Adnan iz Hartlenda.

-Ja sam David iz Hartlenda.

-Nikad čula… Što ste ovde… Jeste li se izgubili…

-Jesmo.

-Jesmo.

-Jeste li videli ovde jedan zemaljski globus…

-Jesmo.

-Jesmo.

-Je l’ vi stalno ponavljate svoje reči kao odjek…

-Ne.

-Ne.

-Eto! Ha, moraću da uvedem taj običaj u Zemlju Čuda, ako nemate ništa protiv…

-Ne.

-Ne.

-U, baš mi se sviđa da tako govorite. Ako ste se izgubili i ako hoćete kući, ja ću da vas odvedem. Šteta što nije tu onaj globus. Svaka tačka na njemu je ista kao i sam globus, što će reći da je globus izgrađen od sebe samog i da je svako na njemu isti taj globus i… tako… Ali, nije važno! Odvešću vas do Drveta Želja i vi ćete poželeti i naći se baš tamo gde želite. U redu…

-U redu.

-U redu.

-Baš ste slatki… A, evo i Drveta, uvek je tu kad poželiš! Ajde, sad, poželite gde biste da se nađete!

Poželeše.Posle par trenutaka vremena Adnan i David se nađoše na istom mestu, samo mnogo bliže Alisi.

-Hej!… zar ne radi… Ajde poželite ponovo…

Frensis Fukajama je lutao po svetu. Išao je kud bi ga noge odnele i njemu je to bilo sasvim u redu. Išao je putevima, puteva je bilo mnogo i putevi bi ga svakako negde doveli a njemu je sve to bilo isto ili slično. (Zato su i on sam i svi drugi smatrali da je on filozof, iako je bio samo izgubljen čovek.) Ovaj put, kao da je i sam bio pored Drveta Želja, našao se na mestu gde je oduvek želeo da se nađe. Nije to bilo zato jer je našao neko određeno mesto, već zato što se našao u sasvim praznom gradiću, što je bio njegov davnašnji i tajni san. Svega je bilo što i inače bude u gradićima, osim ljudi… Nigde ni jednog jedinog čoveka.

Gradić je bio – varošica Hartlend.

Kad je stigao, bio je već mrak i na ulicama nije bilo nikog. Svetla su sijala i vetar je duvao i nije bilo ni ljudskih glasova ni ljudskih prilika. Taman je počeo da uživa u nadrealnom osećanju zadovoljstva kad se iz jednog pravca začula galama i kad je nahrupila velika gomila ljudi. Sam i, iznenada, preneražen, Frensis Fukajama je sam stajao nasred ulice a prema njemu je išla čitava masa koja je uzbuđeno larmala i razgovarala.

Kada je već bio sumrak i kada se Adnan i David nisu pojavili kući i kada su uznemireni roditelji prošli čitavu ulicu Avalon i kada nigde nisu našli svoju decu i kada su svi saznali da nema Adnana i Davida i svi se zabrinuli a roditelji već bili u panici, ceo Hartlend se podigao na čelu sa šerifom Bžežinskim da traži izgubljenu decu po okolini Hartlenda.

Zato je Hartlend bio prazan.

Srećom po sve, dečake su našli dovoljno brzo. Našli su ih kako sa svojim kolicima spavaju pored starog, najstarijeg i poštovanog, hrasta.

Zato su se, srećni i umireni, ali još uvek uzbuđeni, svi odjednom i svi u galami vratili u Hartlend i požurili svojim domovima prolazeći pored ukočenog Frensisa i ne obrativši pažnju na njega.

Frensis se smestio u mali pansion za putnike-namernike i dugo je te noći gledao na ulicu, sa svetlima i ponekim psom u prolazu i opet bez ljudi, koji su, ovaj put, nestali jer su samo mirno spavali u svojim domovima.

Pred zoru je pala kiša i Frensis je, u onom trenutku kada smo na razmeđi sna i jave, pred samo utonuće u san shvatio:

KRAJ ISTORIJE!

Adnan i David su se probudili i – kao da su se probudili u nekom sasvim novom svetu. Roditelji su ih našli, brigu je pobedilo veliko olakšanje i brižno su ih hranili, mazili, mada su pomalo i vikali, sve kako treba… Adnan i David su zaspali, tvrdo i duboko, iscrpljeni tolikim događajima i emocijama i obojica, svaki u svom domu, svom krevetu, sanjali Alisu…

Dan je bio kišan i nisu otišli ni na Vodanovo jezero niti su mogli da sakupljaju stari papir. Sedeli su uz svoja kolica, začudno mirni i zamišljeni, pod nadstešnicom bioskopa pokušavali da razaberu šta se to i da li se uopšte dešavalo u prethodnom danu, prethodnom svetu.

-…A, rekla je da smo slatki…

-Da. Rekla je „Baš ste slatki!“

-…

-Šta li joj to znači…

Kiša je padala, dobovala, zalivala polja i prala ulicu… Dva dečaka su zamišljeno ćutala pored svojih kolica ispod nadstrešnice bioskopa i suočavala se s novim, čudnim, pomalo bolnim i opojnim osećanjima.

Nešto slično se dešavalo u mislima Frensisa Fukajame dok je kroz prozor posmatrao kišu. Video je mnogo kiša, kao što je video i mnogo sunca i snega i svega ostalog. Ipak, ova kiša mu je izgledala sasvim drugačije. Kako i ne bi – bila je to prva kiša Kraja Istorije! Novo osećanje i potmuo i jak unutrašnji sukob su pravili ogroman nered u mislima i napetost od koje je mogao da pukne. Ne dešava se Kraj Istorije svaki dan! Pa, da mu je to rekao neko drugi – i nekako. Saslušao bi, nasmejao se ili nešto slično učinio i gledao bi svoja posla. Ali, ovo je sam smislio i to je davalo poseban značaj činjenici „kraja sveta“. Prisećao se raznih takvih priča i proročanstava, pa i onog najpoznatijeg, Jovanovog Otkrovenja. Ništa od toga nije kod njega pobuđivalo posebne misli, naročito ne i osećanja. Biće „kraj istorije“, pa šta… Treba i danas jesti, završiti neke obaveze, oprati sudove… Ali, sada je ON SAM to smislio i znao! Treba reći ljudima, ovim ljudima koji brzo prolaze ulicom pod kišom i rade sve besmislene stvari koje i inače rade svaki dan. Treba im reći… Mora im reći!

U Hartlendu, kao i u svim mestima na svetu, su povremeno dolazili cirkusi i slične menažerije sa svojim predstavama i građani Hartlenda su, kao i u svim mestima dok je mašta još živela među ljudima, voleli da gledaju i slušaju ove predstave, da unesu zanimljivu i bezopasnu promenu u svoju svakodnevicu. Kad je Frensis Fukajama stao pod nadstrešnicu bioskopa i počeo svoju priču, svoj govor pred zbunjenim Adnanom i Davidom, uskoro se skupila nekolicina ljudi, prekinuta u svojim ne toliko važnim poslovima i privučena, eto, nekom novom predstavom. Frensis nije izabrao baš najbolje vreme za svoju propoved. Padala je kiša i ljudima nije bilo baš prijatno da stoje i slušaju, a i onako su, dosad, često slušali o „krajevima i propastima sveta“ koji, doduše, nikako nisu dolazili, ali nisu zbog toga zamerali ako bi im se dopala priča. No, ovaj put, uz propovednika su sedeli i Adnan i David, pokretači jučerašnjeg uzbudljivog, stresnog ali, što je najvažnije, srećno završenog događaja. I, mada su oni samo zbunjeno sedeli tu gde su i sedeli i nisu ništa radili osim što su bez imalo razumevanja gledali u uzbuđenog Frensisa, kroz grad se pronelo da Adnan i David s nekim čovekom pred bioskopom pričaju o „kraju sveta“. To se očas povezalo s njihovim, sada je ispalo – „misterioznim“ nestankom i stvorena je odlična osnova za veliko interesovanje.

Masa ljudi se u napetom žagoru okupila ispred bioskopa i, mada je prohladna kiša smetala, stoički je trpela u želji da razjasni „misteriju“. Adnan i David su ostali da sede i ćute pored svojih kolica, ni krivi ni dužni (da li!), ali i uplašeni pred tolikom masom.

Frensis Fukajama je počinjao i nastavljao svoju priču. Počeo je pričom svog cenjenog pretka, Platona.(Barem je on čuo od njega, a čija je…)

„Od početka ljudske povesti, postojale su Zlatna, Srebrna, Bronzana i Gvozdena Epoha…“

U skladu sa svojom epohom i ljudi su bili „zlatni, srebrni, bronzani i gvozdeni“.

Zlatni ljudi su,dakako, kao i zlato, bili moćni, pametni, vredni, dugovečni, nepropadljivi… Živeli su svi zajedno, pevali umesto da trapavo govore, živeli u skladu sa svetom i prirodom, u srcu bili svi povezani između sebe i živeli su srećno, mirno…

Srebrni ljudi su pomalo počeli da se kvare, veze među njima su slabile, pevanje se pretvorilo u različite govore, kraće su živeli, tu i tamo se među njih umetala zla misao i počeli su da se dele, ali je to još uvek bila moćna rasa i život je bio dobar.

Bronzani ljudi su već počeli da se trajno dele i, što je najgore, počeli da zaboravljaju ko su, odakle dolaze i kuda idu a zlo i nevolja su se umnožili. Tada se svet već i iskrivio i ljudi su počeli da se sukobljavaju. Mada su živeli mnogo kraće od svojih predaka, život im postao težak i sećanja sasvim zamrla, još je to bila podnošljiva situacija u odnosu na ono što se desilo njihovim potomcima.

Gvozdeni ljudi su živeli teško, zaboravili su sasvim drevna znanja, život im je bio besmislen i kratak i, što je najgore, njihova istorija je postala priča o zlu, sukobima, ratovima… Ali, na neki iskrivljen i jadan način – još su bili ljudi!

„No, ti ljudi više nisu mogli da žive bez gospodara. Umesto da sami gospodare svetom koji im je dat na uživanje, negovanje i brižništvo, počeli su da jeftino prodaju jedino vredno što su imali… Ustvari, malo je reći „jeftino!“… Sloboda je najveći dar i jedino što čovek zaista poseduje kao svoje lično. Ništa drugo sam čovek ne poseduje! E, to JEDINO što imaju, ljudi su davali za – NIŠTA!“

Počeli su da sami sebi postavljaju gospodare, a gospodari su po pravilu bili zli i naopaki i „zlo i naopako“ postadoše PRAVILO  po kome su živeli!“

„No, ipak je među njima bilo onih koji su, makar i nesvesno, još težili za pravdom i slobodom… I, borili su se!“

„Borili su se za pravdu, jednakost, sreću i slobodu. Borili su se i rečima i rukama i srcem… I, bili ismejani i prezreni od svojih „saživotnika“, ljudi koji su postali bezlična i ljigava masa koja je stalno vikala: „Gospodara! Gospodara nama dajte! Zlog gospodara da nam život sisa a mi ćemo da mu prinosimo svoje žrtve!“

„Tada je počela Epoha Papirnih Ljudi! To je Nov Svetski Poredak!“

„Papirni ljudi više nisu bili ljudi. Samo su telom ličili na ljude, ona prava ljudskost je istočena iz njh. Srca više nisu imali, sada ih je i razum napustio. Obožavali su papir i njemu se klanjali, i decu svoju su žrtvovali za papir… Nisu više bili ljudi, bili su samo papir po kome su pisali njihovi gospodari… Pisali, brisali, pisali… I, ta slova, to što bi napisali na čoveku – čovek je bio samo TO!“

Masa ljudi Hartlenda je već počela da se razilazi gunjđajući. Bili su zabrinuti i sve im je bilo jasno! Sve! Čuli su i videli! Čuli su Frensisa i videli Adnana i Davida. Sve je jasno! Pa, zar ceo svet ne zna da Adnan i David sakupljju papir! A, ovaj čovek im je rekao! Biće „kraj sveta“ i to zbog Adnana i Davida!

Sve je jasno! Zar nisu svi sve videli i čuli! Svojim očima i svojim ušima!

Adnanovi i Davidovi roditelji su bili vredni i ozbiljni ljudi i nisu imali ni vremena ni volje za ovakve predstave. No, sve su čuli i Adnan i David su ovaj put bili ozbiljno kažnjeni. Mislim, dečaci su dečaci i čine nestašluke, tako i rastu i postaju ljudi. Ali, ovaj put su preterali! Ni manje ni više nego – kraj sveta! Ljudi još ni letinu nisu skupili te godine a oni prave „kraj sveta“!

Ljudi, naravno, nisu baš sve verovali tom čudnom čoveku, već i ime su mu zaboravili! Pa, nije im ovo bio prvi „kraj sveta“! Ipak, par dana su čvršće zatvarali prozore i zaključavali vrata, a neki su čak i ostavljali svetlo tokom noći… Ko ga zna… Za svaki slučaj!

Adnan i David, svako u svojoj kući, ništa nisu shvatili i neko vreme su provodili u svojim domovima zatočeni i zbunjeni! Nisu razumeli, ali ako su roditelji bili ljuti, mora da ima nešto i TO više neće da rade… mada nisu znali šta su pogrešili, više neće da greše. (Da li!)

Život je bujao u njima i bunio se u tom skučenom prostoru, makar bio i rođeni dom. Bilo im je tesno i teško. Srećom, svako za sebe, imali su Alisu u svojim mislima i nekakav drugačiji i opojniji svet se otvarao u njima. Tako su mogli da podnesu ovaj drugi, iznenada teži i naporniji nego što je bio.

Posle nedelju dana dobili su svoja kolica i pravo da i dalje skupljaju stari papir.

Nisu ni pamtili da su ikad bili toliko razdvojeni i pri susretu se prijateljski snažno zagrliše i nasmejaše.

-… A, rekla je da smo slatki!

-Da! Rekla je „Baš ste slatki!“

-… Šta li to znači!…

Dva drugara, dva poslovna saradnika, dva prijatelja… Uzeše u ruke svoja kolica i zakoračiše Avalon ulicom.

Skoro da je nisu prepoznali. Ulica je bila drugačija, lica ljudi su bila drugačija.

Naravno da su ljudi zaboravili i ime onog čoveka i „kraj sveta“ ali im je pogled na dva prijatelja s kolicima vratio neprijatno sećanje i na trenutak bi se namrštili. Oni osetljviji čak nisu hteli da im daju stari papir.

Prvi put su se u svom životu Adnan i David našli pred licima sveta koji nije bio dobronameran i prijatan. Zbunjivale su ih te senke na licima i neprijatan sjaj u očima. Prvi put im se predstavio neki drugi svet, nije bio onaj stari, sjajni svet u kome su samo čuda i avanture bili novi. Zakoračili su u svet senki.

Kat-kad bi otišli na kupanje na Vodanovo jezero. No, bili su malo zamišljeniji, nije bilo nezadrživog smeha i „Roket-feler“  i „Bar-Bar“ „bombi“ da skaču i eksplozivno pljusnu. Sada su se borili protiv vodenih čudovišta i spašavali od njih Alisu. Pa… moglo bi se reći da je sada bilo i mnogo uzbudljivije i – nekako lepše… Zaboravljali su lica sa senkama, bili su snažniji, ozbiljniji… Moralo je: nije lako s čudovištima!

Uskoro se sve vratilo u normalu. Ljudi u Hartlendu su bili suviše vredni i pošteni da ih ozbiljnije ometu sitnice kao što je „kraj sveta“ ili nešto slično.

Adnan i David su se setili onih mapa.

U međuvremenu, David-otac je pogledao onaj kalup, pa, pošto mu nije bilo sve jasno i pošto je bio od metala, otišao je da se posavetuje sa svojim prijateljem, Samirom. Samir je pogledao…

-Ih! Davide, ovo je kalup za pravljenje onih tvojih šarenih papirića što ih zoveš „pare“. Sada ćeš moći da sam praviš svoje smešne šarene papiriće!

Prijatelji su još malo porazgovarali, počastili se pričom, „lepo i pošteno“, što bi se reklo, i David je od tog dana počeo sam da pravi svoje male, šarene papiriće… Smešno!

Adnan i David su mape odneli, kome drugom, Semjuelu Hantingtonu.

Semjuel se baš obradovao. Mape su bile lepo izrađene, bogate… Najviše je bilo onih koje su prikazivale svet, a čak je bila i jedna koja je prikazivala područje između Velikih Jezera, sa Hartlendom u srcu. Iskusno oko mapologa je prepoznalo veliku vrednost ovih mapa i Semjuel je bio i zadovoljan i toliko srećan da je odlučio da za Adnana i Davida učini nešto dotad nezamislivo: da im priredi posebnu bioskopsku predstavu. Samo za njih dvojicu, van bioskopskog reda i – besplatno. Adnan i David samo što nisu svisnuli od neočekivane i nezamislive sreće. Kako je to, uopšte, bilo moguće: bioskop samo za njih!

Seli su u počasna sedišta u prvom redu, gde su sedeli samo najugledniji ili najjači građani Hartlenda, pogašena su svetla i počeo je film.

Film je bio o smešnom, malom čovečuljku sa šeširom, štapom i cipelama. On je radio u fabrici, na pokretnoj traci po kojoj su tekli razni mašinski delovi, ali nije bio kao mašina i bio je nespretan i stalno mu je nešto bežalo i padalo i posle se svađao i jurio sa nekim ljudima i na kraju ih je sve pobedio i otišao prema horizontu smešno hodajući i vrteći štapom i držeći pod ruku jednu lepu tetu. Adnan i David su se smejali i uzvikivali i radili sve što su i inače radili u bioskopu, ali – nekako nešto nije bilo u redu… Osvrtali su se po praznom bioskopu sve nešto tražeći i ko zna da li su shvatili da im nedostaju građani Hartlenda u tom mraku gde su inače sve oči, zajedno, bile uperene u platno na kome je svetlo prikazivalo slike.

Film se završio i otišli su svojim domovima, ali su osećali da nešto nije kako treba.

A, Semjuel Hantington je proveo budnu i besanu noć. Gledao je u mape i sve mu je na njma bilo poznato i razumljivo, a, opet, nekako je… Pa, da se tako kaže: izmicalo! Kao kad gledate u one slike sa tačkama ili kružićima ili već nečim što je gradi sliku koja izgleda mrljavo i neraspoznatljivo sve dok se oči ili razum ne usredsrede i odjednom vidite jasnu sliku. Kad vam oči ili razum malo mrdnu, opet se slika zamuti i izgubi. Tako je bilo s ovim mapama, samo – drugačije… Na njima ste lepo i jasno sve videli i razumeli, ali vam je u uglu očiju nešto kao treperilo i kada biste pošli za tim, mapa bi se odjednom pregrupisala, prikazivala nešto drugo ili – ništa.

Semjuel Hantington nije razumeo… nije razumeo – ništa…

Nekog od tih dana Adnan i David su ponovo došli i Semjuel je hteo da im još jednom „pusti bioskop“ i to da od nekoliko izaberu jedan film po svojoj želji. Dečacima je za oko zapao film sa naslovom „Vamp-žena, Amer’ka“. Mislili su da je to „vampirski film“. Voleli su da gledaju filmove sa vampirima, mada su ih plašili, donosili košmarne snove i budne strahove od senki, ipak su, eto, kao i svi, voleli da ih gledaju. No, ispostavilo se da je film o nekoj lepoj teti koju su svi voleli, čak i oni koji su je mrzeli. A, ona je volela samo jednog, nekog Mamona. Amer’ka je bila zaista lepa i zavodljiva teta. Svojim izgledom i ponašanjem, svim onim što vešte žene („veštice“…) učine da muškarci pate zbog njih i zbog patnje ih još više vole pa više pate… Itd… (Pa, slično kao što su i dečaci i svi ostali voleli da se plaše od vampira, pa… pate od straha i onda ga „vole“…) Tako su svi patili zbog Amer’ke a Amer’ka je patila zbog Mamona. (Bilo je par njih koji su pričali da ona nije dobra, ali ih niko nije slušao.) Posle je Amer’ka prilično propala, naročito zbog Mamona i naročito kad je on počeo da „viđa“ i druge. Neki, oni koji su je iskreno voleli, su tvrdili da je ona još lepa i zanosna. Neki su se razočarali. Neki su je omrzli… A, svi su i dalje patili, bili bolesni zbog nauzvraćene ljubavi i i dalje se bolesno ponašali i kada je sve bilo gotovo. A, bilo je gotovo kad je Mamon sasvim uništio Amerku, pa zatim i ostale… Film se, svakako, nije srećno završio!

Adnan i David to nisu videli. Pošto su u početku napeto iščekivali kad će, već, da se pojave vampiri da se kao ljudi pošteno isplaše, a zatim ništa nisu razumeli od toga što se dešavalo u filmu, zaspali su i tek na kraju ih je probudilo svetlo. Bili su sasvim razočarani i rekli da više nikad neće gledati takve filmove i nikad više sami, bez ostalih Hartlenđana.

A, i ta Amer’ka nije bila ni nalik njihovoj Alisi.

Semjuel Hantigton se i dalje mučio s mapama. Ponekad bi u toku noći nešto razabrao i, malo umiren, zaspao. Ujutru bi ga ta ista mapa dočekala izmenjena, drugačija… Da li su se to boje razlivale, ili su igre svetla i senki stvarale nove slike ili opsene za oči i razum… Nije mogao da shvati!

Na kraju, mada ga je sujeta vrsnog poznavaoca sprečavala, ipak je pobedila gladna znatiželja i pozvao je sve viđenije građane Hartlenda da pogledaju mape i, možda, nešto primete što je njemu stalno izmicalo. Među njima su bili i David Rokfeler i šerif Bžežinski.

Svi oni isprva nisu razumeli zašto ih je, uopšte, Semjuel pozvao. Mape k’o mape, ima ih mnogo i možda nekome i trebaju, ali njima u savršeno poznatom Hartlendu u kome su živeli i nisu imali ni želje ni potrebe da putuju u nepoznata mesta i nepoznat svet, mape nisu bile ni potrebne ni zanimljive. No, ipak, nov pogled, pogled odozgo, s neba, ih je malo zainteresovao. „A, vidi Vodanovo jezero! Pomalo nalikuje na srce, zar ne!“ „Evo je ona moja njiva, onde pored šumice… Ne bih rekao da je međa baš ovde!“ „Ovog drveta pored moje kuće više nema, isekao sam ga. Trebalo bi da neko povede računa o tome i promeni na mapi!“

Ta rečenica štrecnu Semjuela. „Mape koje se menjaju! Mape koje se menjaju kako se i sam svet menja… Ili… Ili – mape koje menjaju svet!“

Nekako u isto vreme šerif Bžežinski, prethodno vrlo zadubljen u jednu mapu, nervozno ustade i reče samo:

-Znao sam!

…i brzo ode iz prostorije.

Iznenada, neočekivano pa i nepristojno… Ali, ljudi su znali njegovu narav i pređoše preko toga.

Nisu znali njegove misli, a te su bile:

„Znao sam! Svet je isti kao i ovo područje oko Velikih Jezera. Ono je umanjena slika sveta… Sa Hartlendom u sredini, u srcu! Onaj samoživi i pokvareni Petar Drugi VLADimirovič Putin je zauzeo moje Srce Zemlje, moj Hartlend, moj Sibir! On kaže da je taj neki Jermak, taj neki kozak koji nije imao drugog posla nego se prošetao s par hiljada vojnika kroz Sibir…( A, bežao je od zlih Rusa i bio je MOJ PREDAK!) sve do moje Aljaske, koju smo ipak spasili, i svu tu zemlju koja nikom nije trebala, sve da mu je i poklanjaš, dao tim pijanim i ludim Rusima… E, to je moje! MOJE!

„Neće više moći tako!“

-A, vidi, vidi… – reče David Rokfeler pažljivo gledajući u jednu od mapa, baš u onu koja je najviše mučila Semjuela. U gomili nepostojanih i čudnih mapa, ova je bila najnepostojanija i najčudnija. Ličila je na mapu sveta. Na prvi pogled je bila kao i sve mape sveta, mogao si tu da vidiš i Ameriku i Afriku i Evropu, pa čak i Australiju i Antarktik, sve je ličilo ali – nije bilo isto. Preko svih zemalja, preko celih kontinenata su bile razlivene neke boje, neke drugačije granice država (pa si, recimo, video neku Nemačku, ali su preko nje bile razlivene neke boje, negde čiste, negde su se mešale i prelivale, pa se VIDELA neka druga i drugačija Nemačka.) i sve je nekako bilo mutno i izmešano i, na kraju svega, uopšte nije ličilo na svet koji si na početku mislio da vidiš. Da bi bilo još čudnije, te boje i oblici koji su se prelivali preko zemalja, država i kontinenata, imale su neke druge oznake i imena. Uglavnom, bilo je sedam glavnih boja. Zajedno sa „prelivima“ između njih bilo je Dvanaest Carstava.

-Vidi, vidi… – nastavljao je David. Ova boja ovde, vidiš ovu površinu, zove se isto kao firma mog rođaka, Davida Rokfelera. Znaš, onog, svrati ponekad… On je sin, Davida Rokfelera, našeg zajedničkog deda-ujaka. A, gle, ova druga se zove isto kao firma onog mog drugog rođaka, Davida Rokfelera, onaj što se ne slažemo baš najbolje, ali, šta da se radi, rod je, po onoj drugoj grani od Davida Rokfelera, ma sećaš se kad smo išli zajedno na izlet… (posle nekog vremena nabrajanja, dalje…) Ova deveta je Davida Rokfelera! Ova jedanaesta… E, ova nije! Ova je od onog našeg sirotog rođaka, Rotšilda… Šta ćeš, trudi se čovek, ali ne vredi… Da mi daš ovu mapu da malo pogledamo sa ženom. Znaš li da sam skoro zaboravio na ovog rođaka, Davida Rokfelera, otišao je čak u Kinu… Nije u redu da se rođaci ne viđaju i zaboravljaju. Moram da se dogovorim sa ženom i da se okupimo i obnovimo rođačke veze, da posedimo i počastimo se … „Lepo i pošteno!“

Semjuel mu sa zadovoljstvom dade tu mapu. Ionako ga je samo mučila i nije znao šta bi s njom. U to, opet iznenada, banu šerif Bžežinski i nervozno reče:

-Uzeću ti ovu mapu! Treba mi, moja je!

Uze i ode. Semjuel slegnu ramenima uz saučesničko-prekorne poglede svih prisutnih građana. Taj šerif je, zaista, neuglađen!

-No, pa ta mapa i nije nešto korisno. Mapa Velikih Jezera sa Hartlendom u sredini, u srcu, takoreći… a nama je sve to poznato… iz života. –  pomirljivo reče Semjuel.

David je sa ženom pogledao mapu, koja je, na svoj način, bila popis svih njihovih rođaka. Odlučili su da ih čim pre pozovu i sazovu na neki veliki porodični ručak, da se počaste i do mile volje ispričaju. Lepo i pošteno!

No, do tada, David je imao dosta posla oko svog novog posla. Počeo je da topi papir i da pravi svoje male, šarene papiriće. Izgledali su sasvim lepo, prelepo čak, i David je bio jako zadovoljan.

Počela je masovna proizvodnja.

David nije znao da će tako sebi natovariti strašnu nevolju na vrat.

Ljudima su se šareni papirići jako dopali. Davidu je i dotad posao sa sakupljanjem i menjanjem šarenih papirića išao dobro. Sa ovim novim, njegovim lično, iz njegovog novog kalupa, posao je prevazišao sva očekivanja.

Ljudi su ih obožavali, naprosto su ludeli zbog njih. Isprva građani Hartlenda, a zatim se pročulo u široj okolini, pa je i sav živalj iz oblasti Velikih Jezera počeo da dolazi i traži šarene papiriće.

David nije očekivao tako nešto i našao se u čudu. Zaposlio je još ljudi, da sakupljaju stari papir, da ga tope i izlivaju u onaj kalup… Nije se stizalo! Ljudi su nahrupili iz svih krajeva, sve novi i novi, stari su se ponovo vraćali i gomila je dan i noć stajala, sedela, ležala, spavala ispred kuće Davidove kako bi dobili svoje šarene papiriće.

Hartlend je izgubio svoj mir i red. Ranije bi poneki nepoznati čovek došao u Hartlend, pobudio manje ili više interesovanja i nestajao tragom svoje sudbine. Sada je masa nepoznatih ljudi bila ispred kuće Davida. Kada više nisu mogli da svi tamo stanu, počeli su da se šire Hartlendom  i ispunjavaju sva moguća i nemoguća mesta, sve čekajući svoj red i šansu za neki šareni papirić. Da se razumemo, najveći broj tih ljudi su bili pristojni, normalni ljudi i u drugim prilikama bi bili poštovanja dostojni. Jeste, našlo se tu i nešto nepristojnih, neuglednih, čak i sumnjivih ljudi, ali nisu bili samo oni problem. Hartled, jednostavno, nije mogao da primi i „svari“ toliko ljudi. Bilo je previše!

Najugledniji ljudi Hartlenda odlučiše da odu do Davida, da porazgovaraju i tako, kao i uvek, lepo i pošteno reše problem. No, nije bilo lako. Prvo, jedva su mogli da se probiju do Kuće Davida. Drugo, veći deo njih je i sam, kao zahvaćeni nekom zaraznom groznicom, oboleo i počeo da se bori za svoj deo šarenih papirića. Treće, David je bio u tolikoj muci da sve to organizuje da je bio van sebe. Svi iz porodice su radili, zaposlio je koliko god je mogao ljudi… Nije moglo da se izađe na kraj sa svim tim ljudima koji su pomalo gubili razum u svojoj groznici…

Najveći problem je bio što je postojao samo jedan kalup i s njim se nikako nije moglo raditi brže. (Verovatno će svako razuman odmah pomisliti da je David mogao da prekine posao, da zamoli ljude da dođu drugi put i s više reda. Ali, David je bio dobar čovek i uvek je želeo da učini ljudima. Osim toga, ljudi su već počeli da ne budu ljudi i u svojoj groznici više nisu bili baš… pa, zašto ne reći – nisu bili normalni!)

David ode do svog prijatelja, Samira.

Samirova kuća je bila na drugom kraju grada i oko nje skoro da uopšte nije bilo gužve. Prilazeći, David već poče da se oseća lakše. Nije bilo gužve, nije bilo galame, nekog da te vuče za rukav, nekog da pita ili zahteva, nekog da moli ili preti… David ponovo začu vetrić i ptice, vide travu i lelujanje grana, oseti sunce, srce mu se okupa u miru i tišini i, kad uđe u kuću Samirovu, duša Davidova se oslobodi i zaplaka.

Tronut beše Samir videvši tako svog prijatelja. Retko se odrastao i ozbiljan čovek zaplače. David – nikad dotad! Bio je stabilan, razuman i, iznad svega, jak čovek. Oslonac porodice i čitavog grada. E, taj i takav čovek je sada plakao, skoro da se tresao, u kući Samirovoj.

Pusti Samir bez reči da se David isplače, da mu se duša rastereti i da se smiri.

Zamoli ga David da vidi može li da mu načini još kalupa kao onaj koji je imao za pravljenje šarenih papirića.

Šta je imalo da ga moli! Kad je nevolja i kad čovek tako pati, treba… mora se učiniti sve za njega, pa makar i ono što ne mislimo da je baš dobro (kao kad se, recimo, pijancu u krizi mora dati piće…). Samir je, znamo, bio takav kakav je bio, makar da je to značilo i ono što je David zvao „težak čovek“. Pravio je Samir što je trebalo ljudima, ali kada bi rekao „dosta je!“, to bi bilo – to: dosta! Nije bilo sile… Ali, znao je Samir da je David mekši u tome da čini ljudima i – šta se sada tu može… Valjalo je pomoći.

Trudio se Samir i trudio, bio je i voljan i bio je majstor, kovač kome nije bilo premca. No, novi kalup se nije dao napraviti. Nikako!

Posle mnogo dana i pokušaja na kraju reče:

-Davide, ne ide… Kao da ovo tu (pokaza nekako gadljivo na kalup) i nije od čoveka, kao da nije delo ljudskih ruku i pameti. Prekini, Davide, sa svim tim.

-Kako bih to hteo, Samire… Kako bih hteo! Više od života! Život mi se u pakao pretvorio, porodica mi je zatvorena u mračnom i dubokom kazamatu, ne vidimo se i ne čujemo, misli sopstvene ne čujem… Hteo bih, i kad ovde s tobom sedim, sve mi je jasno i očas bih ostavio to nesrećno delo i vratio život svojoj porodici i celom gradu. Ali, Samire, kad odem tamo, kao da mi se pamet izgubi i kao da se zaglibim u nekom „živom“ – a mrtvom blatu i obuzme me neka sila i u njenim sam rukama. Ne pušta me i ne vidim izlaz. Zovu me „gazda“ i „gospodar“, svoju slobodu mi daju kao crno ispod nokta, dece se odriču… a ja sam samo rob, samo bedna glina, bez volje i pameti, u nečijim rukama, samo drpavi lutak na končićima koje neko vuče.

-Pobegni s porodicom kod mene, Davide!

-Ne mogu, ne da… – reče David i ode svojim putem, pogrbljen, klonuo, ostario…

I, tako se to nastavljalo…

Uskoro je nestalo i truni starog papira. Počeše da tope krpe i razno đubre… Šareni papirići su morali da se proizvode.

Nekim nesrećnim slučajem, otkri se da papir može da se pravi i od životinjskih koža. Nije bilo ni korak odatle, odmah počeše i ljudske kože da koriste. Dovodili su ljudi svoju decu, žrtvovali ih, sebe same su bacali u kotao gde se kuvala masa za livenje šarenih papirića.

Šareni papirići su morali da se proizvode.

Srušiše crkvu, džamiju i sinagogu…

Srušiše i napraviše oltar za boga papirnoga…

Gadno je i misliti i govoriti o svemu tome što se dešavalo. Gadno je a mora se reći, makar i u tek nekoliko reči da se opiše, možda će se razumeti i pamet sačuvati…

Ljudi više nisu bili ljudi. Bili su gubava i gnojava bolest koja hoda svetom i bljuje zlo i gad…

A, onda… Svi pomisliše da je došao spas. (Tačnije, nisu pomislili, jer su bili obuzeti svojom bolešću i mislili su samo o šarenim papirićima, ali im se, pri vraćenoj pameti, učinilo da je došao spas.)

Nekim čudom, šerif Bžežinski je ostao izvan svega toga. U početku je pokušavao da održi neki red i jurio je dan i noć svud po Hartlendu i pokušavao da održi građevinu iz koje su neprekidno ispadali kamenovi i pesak curio ne sve strane i ni hiljadu ruku ne bi bilo dovoljno a kamo li samo dve šerifove. Na kraju je pao od iscrpljenosti i dugo proveo u krevetu. Kad se malo oporavio i pogledao u kakav haos se pretvorio Hartlend, iznenađujuće mirno se okrenuo i vratio u svoju kuću.

Otvorio je svoju mapu i ponavljao:“Moje, moje, moje…“

Verovatno bi dugo ostao u tom stanju obamrlosti da jednog dana kroz prozor nije ugledao trojku konja upregnutih u sanke… Da, sanke! Iznad njih je stalno bio snežni oblak i sneg je padao ispred njih ma kuda i koliko brzo išle…

Sankama i snegom je upravljao Petar Drugi Vladimirovič Putin.

-VLAD! VLAD, VLAD, VLAD…

Krv jurnu u bledo lice šerifa Bžežinskog, prolupa mu srce i zabubnja mozak. Arhi-neprijatelj je bio tu, u njegovom Hartlendu!

Petar Drugi Vladimirovič Putin je, ustvari, bio došao samo po svoju dozu šarenih papirića. Na Brzezinskog odavno nije ni pomislio. Vodio je svoj neobuzdan, povremeno i lud život, vozio se okolo na sankama i u svemu tome za Brzezinskog nije bilo mesta. Štaviše, mada je iza njih bila istorija sukoba (o kojima smo saznali iz ranijih misli Bžežinskog), Putin nije mnogo obraćao pažnju na Brzezinskog koji je za njega jedino bio – dosadan. Putinu je, kao i svim ljudima i narodima, bila potrebna doza šarenih papirića i po njih je, iz svog rodnog, nedalekog Peterburga, došao u Hartlend. Ni pomislio nije na Brzezinskog, a i da jeste, samo bi se nasmejao.

No, uvređeni, povređeni, posednuti, Bžežinski je to shvatio kao direktan napad. Za njega je on bio samo…

-VLAD! VLAD, VLAD… – vikao je trčeći prema Putinu i njegovoj trojci i mahao mapom kao drevni olimpski Zevs gromom i usmeravao je na Putina.

Na tren Putin začkilji očima u čudnu priliku koja je trčala prema njemu i mahala nekim papirom. Onda se dobroćudno nasmeja…

-Brzezinski, rođeni moj! Pa, otkuda se ti stvori! Amo, amo… Daj da gucnemo po gutljaj glavolomke-votke, da se bratski zdravimo… Ma, šta ti je, čime to mašeš na mene… Kakav ti je to papir… E, papir imaš a svi propadosmo zbog njega! A, ti imaš a kriješ, vraže mali! Nije lepo da tako…

-Evo ti! Evo, ovde piše i lepo se vidi: Sibir je moj! Moj!

-Ih, što si prznica, Kazimire… Zar ti nisam sto puta rekao…

Bžežinski postavi mapu  na zemlju.

-Evo, gledaj! Sve je ovo moje!

I

Mapa poče da se širi po zemlji.

Začuđeni, odjednom bez glasa, Putin i Brzezinski pogledaše u mapu na zemlji koja se širila, pratila svaki kamenčić i svaki trun prašine i oblikom se stvarala po njima.

Isprva sporo, pa sve brže, mapa poče da zauzima sve ono što je prikazivala i na čemu se sada našla. Postajala je sam predeo koji je prikazivala.

Putin i Brzezinski podigoše noge, mapa prođe ispod njih i produži ulicom, pa prema kućama…

Putin i Brzezinski su zblanuto gledali.

-IH! – reče Putin. –Vidiš šta si sad uradio! Eh, Brzezinski, nesrećo jedna! Dobićeš što si tražio! – reče Putin, pope se na svoju trojku i odjuri ka Peterburgu.

Bžežinski pokuša da podigne mapu sa zemlje, ali uzalud. Mapa se već utisla u zemlju, pretvarala je u samu sebe i brzo se širila preko Hartlenda i dalje.

Gledao je u nju i kad nešto ugleda, brzo poče: „Moje, moje… Eno, vidi se!“

Mapa se strašno brzo proširila preko oblasti koju je prikazivala. Verno je oslikala svaki detalj sveta i pretvarala ga u samu sebe, u mapu.

Svet je postajao mapa i šta god su ljudi, čim bi uspeli da se saberu, pokušavali, nije imalo nikakav efekat.

Čitava oblast Velikih Jezera postade mapa. Hartlend je bio… kao srce mape.

Hartlend je postao Hartija-lend.

Sve je postalo papir.

Mapa ljude nije dodirivala. Već su bili papirni.

Prvo što su ljudi razabrali je da je odjednom, kao obrisana, nestala bolest šarenih papira. Vratili su se ljudi sebi i svojoj svesti i nerado se prisećali manije koja ih je bila obuzela i čudili su se i stideli. Šareni papirići su na sve strane leteli nošeni vetrom ili padali u vodu i tu se topili.

Vazduh i voda su ostali vazduh i voda.

Zemlja je postala papirna.

Kuća Davida je bila u haosu, kao posle neke katastrofe. Prepuna šarenih papira.

Pokušali su da je urede, kao što je i ceo grad pokušavao da se uredi i vrati u neko ranije stanje na koje su, doduše, imali sijaset primedbi, a sada, kad je bilo u oblasti nepromenljive prošlosti, im se činilo kao lep mali raj. Teško je išao taj posao… Nikako, zapravo…

Došli su da pomognu svojim prijateljima i Samir i Adnan. Njihova kuća je pretrpela sasvim malo u tom haosu, kod njih je skoro sve bilo isto… Naravno, nije sasvim jer se promenila okolina, uvek ljudi, čak i kada se na poznaju, utiču jedni na druge… Nismo mala, usamljena, besmislena ostrva u okeanu slučajnosti…

Pomagali su… Najviše muke je bilo s gomilom šarenih papirića. Bilo ih je preterano mnogo. Posle svega, svi oni koje nije mrzelo da dolaze ili su bili vrlo zluradi, svi oni koji su do pre nekoliko dana hteli svoj život, život svoje dece, svoju slobodu da daju za te šarene papiriće, sada su ih vraćali… Nikome nisu trebali, pa ni Davidu, ali nije moglo da se dopusti da tek tako lete okolo i prave nered u sveopštem neredu.

Ljudi, ma koliko je opšteprihvaćeno da je čovek razumno biće, retko, možda tek kad su prinuđeni ozbiljnim nevoljama, postupaju razumno. Ovaj put, em je bila u pitanju ozbiljna nevolja, em su proživeli strašnu bolest, razumno shvatiše da je u svetu od papira itekako opasno ložiti iole veću vatru. Zato nije dolazilo u obzir da kuća Davidova spaljuje te šarene papiriće. Zato su im sva skladišta, podrumi, šupe… bili pretrpani šarenim papirićima. Na kraju, kad su ih sve kako-tako smestili, u kući više nije bilo mesta za njih.

Poče glad.

Naravno da su prešli u kuću Samirovih.

Kuća Samirova nije bila velika. Bila je pravljena po meri njih troje i Samir je tek počinjao da razmišlja o budućnosti i proširenjima za Adnanove potrebe. No, „kada čeljad nije besna“… I, nađe se mnogo mesta za život. Čak je, na svoj način, bilo veselije zbog društva i više umirujuće graje, kao da su ljudski glasovi otvarali nove prostore.

Kad je mapa zauzela sav svet, životinje i biljke su ostale ono što su bile i bilo je vode i vazduha, ali – nije bilo zemlje. Neko vreme se koristilo ono što je još postojalo, ali biljke su teško, nikako, dolazile do svoje hrane. Pile su vodu i disale, ali su polako počinjale da slabe jer im je voda sve manje donosila zemlje. Slabile su i, mada se to nije desilo odjednom niti brzo, polako su propadale, životinje za njima pa – ljudi.

Glad poče da vlada.

Samir nije bio u vlasti gladi. Pokušao je da ih nauči da budu kao on, ali nije išlo. Ta navika je bila duboko u ljudskim bićima i nije bilo pomoći.

Srećom, ispostavilo se da, zbog nečeg, kuća Samira nije bila u vlasti mape: ostala je mala okućnica na kojoj je zemlja ostala – zemlja. Bilo je to tek nekoliko ari, ali, vredni ljudi, prijatelji, priđoše zemlji i ona im davaše mnogo više no što su ikada pomišljali. (Bilo je još okućnica koje su ostale slobodne. Nisu to bili ljudi kao Samir, ali nekako, zbog nečeg, njihove kuće i okućnice ostaše slobodne. Bilo je to premalo za sve ljude, tamo gde nije bilo truda i prijateljstva propadoše i ti mali ostaci slobodne zemlje i ljudi. Ružno je u ovoj priči iznositi šta se sve dešavalo kada ljudi padoše u glad i izgubiše čak i ostatke „papirne ljudskosti“… Ružno je i neće se ni pričati, ali svako može da zamisli i da se zamisli.)

Posle bolesti i gladi dođe – rat.

Petar Drugi Vladimirovič Putin na svojoj trojci na vreme, pre no što je mapa zauzela i te oblasti, stiže u Peterburg. Okupi ljude i ljudi počeše da se bore protiv mape. Kopali su ispred nje, zalivali vodom, na kraju počeše da je pale… Bilo je to opasno po sav taj papirni svet, ali, rekoše oni, „mi se branimo, a vi – kako znate!“

S druge strane, šerif Bžežinski, ili Brzezinski, okupi ljude i stalno vikaše „moje, moje, moje!“ Bio je ubeđen, i ubedi i svoje ljude u to, da Putin sve to radi samo da bi ga sprečio da ostvari svoja prava. Tvrdio je da Putin sprečava mapu da se proširi jer bi se tada lepo videlo da je sve to njegovo. Nije vredelo da mu se kaže da, ako mapa osvoji i taj Sibir, on više neće imati nikakvu vrednost za ljude. „Vlasništvo je svetinja!“ – vikao je Bžežinski.

Ružno je u ovoj priči iznositi šta se sve dešavalo kada ljudi počeše da ratuju… Tek, na kraju Brzezinski i Putin, inače – braća rođena, poludeše i, svako sa svoje strane granice, stadoše jedan prema drugom gledajući se s mržnjom.

Obojica su u rukama držali po jednu malu stvar, inače ne tako bitnu u životima ljudi na svetu. Obojica su na granicama papirnog sveta držali u rukama po jednu malu – šibicu…

S obe strane ljudi su vikali „Naša je Papirna Pravda!“ U ogromnoj galami više niko nikog nije čuo.

Verovatno je u poslednjem trenutku svima kroz razum proletela misao: „Šta učinismo!“ Možda je to bila i misao: „Eto vam sad!“ Svejedno… Više nije bilo toga SADA! Neko, jedan od njih prvi, možda obojica u istom trenutku… Uglavnom, šibica je upaljena i više nije postojalo SADA. Postojala je samo neizmenjiva, nepovratna prošlost.

Posle bolesti, gladi i rata došla je i smrt.

Dva dečaka, dva prijatelja,… Vukli su putem svoja kolica i prolazili kroz nepozante predele. Svi predeli su bili isti: spaljeni.

Vukli su svoja kolica, prazna… Vukli su ih ne da bi nešto stavljali u njih. Ona su bila njihov prevoz kroz svet koji su samo oni poznavali.

-Rekla je da smo slatki!

-Da, rekla je: „Baš ste slatki!“

-Šta li joj je to značilo!

-Hajde da je nađemo da je pitamo!

Stigoše u Toledo koji je bio spaljen kao i sve ostalo. Ipak, učini im se da se pod poslednjim zracima sunca raspoznaju obrise zamka na La Manči.

Čudo je jedno šta sve mogu da urade dva prijatelja sa svojim malim kolicima. Uspeli su da raščiste ostatke one čudne kuće, da se probiju kroz zatrpane podrume i da, jednog jutra začuju: „Hej, stigli ste!“

-Stigli smo!

-Stigli smo!

-Haha… – zvonak smeh Alisin im nasmeja lica, oči i srca.

-Baš ste slatki!…

-Sada, evo Drveta Želja, evo nas… Kuda želimo da idemo…

Са стране

S.C.A.R.T.

 

                                                         S.C.A.R.T. 

                                                             (ZBIRKA PRIČA)

ISLAND

1.Hoću li ikada poljubiti,draga,

na Islandu vatru usana tvojih

dok kiša pada.

2.Hoću li te voleti,draga,

dok kapi miluju tvoje lice,

i vetar upliće ti kosu

i tople se na vatri usana tvojih.

3.Dok čamci odlaze

i teške sobom vuku mreže

i drugove moje smrknute i tihe,

hoću li znati da se vratim.

4.Hoću li znati,draga,

iz pletenica tvojih

da vetar dobar nađem

i njegovu pesmu zapevam na moru.

5.Hoću li naći,draga,

obrise planina u očima tvojim,

gromove i munje,

da miluju me u oluji.

6.Hoću li čuti,draga,

vulkan u grudima tvojim,

pticama belim nad okeanom,

da ime moje klikću.

7.Kad noć raspe

zvezde severne

čamac usamljeni

zna li put obale.

8.Dok trepti pesma o tebi,draga,

imenom tvojim hoću li znati

da zoru dozovem.

9.Hoću li videti,draga,

po koracima tvojim

s kamena na kamen

kako teče potok bistri.

10.Hoću li ponovo poljubiti,draga,

malo sunce na rukama tvojim

i rasplamsalu vatru iza praga

što dom u osami beše.

11.Šta kazuje vuk

i jelen na nogama krhkim

lovcu zaboravljenom

što samo tragove svoje nalazi

u snegu nenačetom.

12.Hoću li znati da te volim,draga,

kad rasplamsalom srcu kažeš:

na Islandu kiša pada.

Ovo je priča o maloj reči iz naslova.

Jednom davno,pre no što je i bila izmišljena reč „davno“ (jer nije imala na šta da se odnosi) postojala je mala reč     .U to vreme ljudi još nisu bili ovakvi kakvi su danas.Bili su srećni i zadovoljni.Ako bi padala kiša,onda bi padala kiša i nije bilo „Uh,pada kiša!“ ni „Ah,pada kiša!“.Isto je važilo i za sunce.Isto je važilo i za dolaske i za odlaske,ljubav i smrt,strah i spokoj…Sve se dešavalo kako se dešavalo i nije mamilo ni suze ni osmeh,osim ako se baš nisu dešavale suze i osmeh…Ljudi su bili…pa,nekako – ljudi…

Bilo je lako onda maloj reči     da postoji i postoji među ljudima pa i među ostalim bićima na zemlji.

Ni zemlja nije bila ovakva.Pre svega,bila je ravna i planine su se slobodno kretale i reke su tekle i uzbrdo i nizbrdo i ljudima je svaki dan bio jedan novi dan.

Bilo je lako onda maloj reči     da skita po planinama i prati potoke i ljudima donosi sreću i zadovoljstvo.

Onda su zemlju zaokruglili i uveli „red“ među ljude,reke i planine… i mala reč     je prestala da postoji.Tačnije mala reč     je bila razbivena i danas se čuje kao pauza između reči i vidi kao praznina između napisanih reči.

I ti njeni ostaci su danas lepi…

…kako li je bila lepa ona sama…

                                                SAOPŠTENJE

Sledeći događaj koji se odigrao (beleška datuma koji je u belešci je zamrljana) i koji nikako ne prolazi…

U promišljenom i do tančina izračunatom uzročno-posledičnom sledu događaja,na Gradskom trgu broj 3,između dva uzastopna sunčeva isijavanja,bez ikakvog prethodnog uzroka i nemoguće posledice,leva ruka jednog mladića i desna ruka jedne devojke su se dodirnule i zapucketao je znoj.Devojka je drugom rukom zabacila kosu i izostao je jedan otkucaj mladićevog srca.

Obzirom na moguće aplikacije i implikacije ovog događaja koji nema presedana i odigrao se van svih mogućih proračunatih alternativa,na osnovu opasnosti koju predstavlja za sve moguće budućnosti,a znajući da sam događaj ne može da se porekne,POMENUTI DOGAĐAJ IZBRISATI IZ MOGUĆE I NEMOGUĆE ISTORIJE SVETA.SHODNO TOME SATRATI DA TAJ DAN NIJE POSTOJAO NITI ĆE POSTOJATI.

Kako se ne bi pojavila praznina u vremenu,dopustiti da taj dan beskonačno postoji za devojku i mladića.

Staviti ga van službenog vremena.

Preduzeti sve mere kojima će biti onemogućeno slično dešavanje.

URED GLAVNOG MAJSTORA VREMENA

                                              P R I Č E Z A D E V O J Č I C E

                                       TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA

(Satima) (godinama) se spremao u svom (kupatilu) (samovanju).Kad je bio spreman,prosvetljen, izašao je pred svet.

Prvi mrak,svetla se pale,mesta se pune.

Savršene pantalone i cipele,majca podrhtava od napetih mišića.

Samosvestan,ironičan osmeh:vidi da ga vide.

Devojčice uzbuđeno šapuću,kriju poglede i pokazuju noge.

Pali svoj ferari i otkriva im Istinu.

                                    IGRA NA SLOVO NA SLOVO

Prosto tako sedimo ja i moja devojčica.Igramo se „na slovo-na slovo“.

Ona kaže:“Reč na „lj“:

Ja kažem:“Ti!“

Ona kaže:“Reč na „t“.

Ja kažem:“Ljubav!“

Ne znam zašto se ljuti kad uvek pogodim.

                                                RASTANAK

Tiho sipi sneg.Krupan,mek.Pada na zemlju i mrzne se.

Rska pod vučjim šapama.

Pada na borove iglice.Kad oteža,padne i grana oslobođena poleti.

Samo koliba,vatra i igra senki na licu.

Ponekad udar vetra otvori vrata i zima uđe unutra.

                                    UPUTSTVO ZA SNIMANJE

Iz visinskog rakusa stambenog bloka (obične varošice) preći na total ulice pa na srednji plan mladića koji prelazi ulicu između automobila u pokretu.Na uzvik „Hej,ti!“ načiniti trenutni rez pa bez prelaza dati srednji plan devojke na trotoaru koja se osmehuje dok joj vetar mrsi kosu i zabacuje suknju.

Devojka stoji.Kretati se kamerom prema njoj sve do krupnog plana lica. Fiksirati kadar dok u njega ne uđe mladić okrenut leđima.

Grli devojku.Njena glava je oslonjena na njegovo rame i smeši se dok joj se u oku pojavljuje suza.

Napraviti pun krug kamerom oko njih,zagrljenih i – rez.

U krupnom planu pratiti ruku mladića.Izoštriti na kap znoja.Ruka nestaje iz kadra.Kamera drži isti kadar i prati ih laganim korakom.Zatim se pojavljuju dve ruke,njena i njegova,isprepletenih prstiju.Rez.

Nebo.Rez.

Total sobe.(Neuredna,knjige,ploče,kasete,odeća,flaše…) Cela figura devojke na krevetu:sedi prekrštenih nogu,poduprla se rukama iza leđa.Mladić se ne vidi osim senke iza zavese koja odeljuje nišu od sobe.Krupan plan devojčinog lica pa srednji plan mladića koji se pojavljuje iza zavese.Prolazi između kamere i devojke.Seda na krevet pored devojke,ona se smeši,on se sprema da progovori.

U dnu kadra je stočić na kome su kafa,piće,neki papiri.

Muzika:Tom Waits:Frank’s Wild life…

Rez.

Poslednji kadar:osvetljeni voz u noći.

                                                KLUB IRHMZ

Jozef K. nije bio loš čovek.Raduckao je okolo sve i svašta za svakoga i malo para i hranio…ne znam koliko dece…Ali,brate,dosađivao je svojim pričama iz zbirke teorije zavera…Uljudno ali odlučno sam ga gurao iz stana dok on nije prekidao…“a,to ti je jedina stvar koja se nikako ne menja…države,vladari,pare… sve…samo ne i izveštaj o vodostanju…emituju te neke signale…“ pa sam ga gurnuo niz stepenice.Slomio je vrat brzo i lako,nije ni shvatio da je mrtav.

Poslao sam poruku „Bezdan-634“, a zatim neko vreme neodlučno razmišljao šta bih to prepodne…a onda,ipak:“Baja-123″…Ta je odavno s nama ali su joj nedavno zamenili sise i dupe,nove felatino usne…a strast joj je ostala ista,maštovita i neobuzdana…Svršio sam to taman na vreme da pogledam prenos iz skupštine i zadovoljno uvideo da je većina izašla na vreme da sluša najnoviji Izveštaj.Smernice „Dvor na Uni-45“ će biti sprovedene i još jedna firma će raditi za Klub.

Kasnije,na Sekciji za šišanje ovaca i dranje jaraca,nije bilo lako.Već nam nedostaje ideja.Oni majmuni od urednika i kolumnista su se opustili i propili a trebaju nam nove šok-terapije za Masu.Bio sam nervozan i otišao da serem.Tada najbolje mislim.I…rezultati su bili tu.Olizali su mi dupe i srećno kevćući otišli da konačno nešto rade.Vizija,vizija im treba!

Zato je susret s himanistima iz NVO bio zadovoljstvo.To je naša elita!

Na snimanju PrePopodnoći sam bio oštar.Leponoga voditeljka obećava ali sam po manekenki video da nam se kalup već izlizao.Kad smo bili u programu, svi su se uredno smejali mojim glupim šalama,posebno gologuza pevaljka.Najnoviji hit-pisac je bio pomalo kiseo ali srediće se to.Napisaće pevaljka nešto.

S fudbalerima je,kao i obično,bilo naporno.Toliko teško shvataju…Na polasku sam kladioničaru šapnuo „Tisa-tisabeč“.Pare!Ipak sam ja Bankar!

Da bih mirno zaspao poslao sam signal „Solnok-147“.

Siročići Jozefa K. su bili tako srećni zbog naše velikodušne pomoći. Posebno su bili oduševljeni mekim,udobnim i čvrstim cipelama.Pa…izrađene su od kože njihovog oca.

                                           KNJIGA O JOVU

Jovo je rođen i odrastao u malom mestu u Bosni.

Priroda ga je nagradila nekom mirnoćom i osrednjošću.Ničim se nije isticao,ničim se nije umanjivao.Kad je završavao školu,bio je dobar.Kad se jelo i pilo,jeo je i pio,ali se nije ni prejeo ni ostao gladan.Nije odbio zdravicu nikom, ali se i nikad nije zadržao među obesnim ili mrtvosanim društvom.Porazgovarao bi sa svakim,nekom potvrdio,nekog požalio,ali su mu reči bile od onih što se ne zadržavaju u pameti.Devojkama nije bio omiljen ali bi se našla poneka da ga oproba i brzo zaboravi.

Kad su počela smutna vremena,našao se neko vreme među voljnim i nevoljnim borcima i pre nego što se stvarno zakuvalo,prešao Drinu i obreo se u Beogradu.Snašao se u nekoj sobici na periferiji,s poljskim klozetom i česmom u dvorištu.Svaštario je po buvljacima pored nekih „zemljaka“ koje nije znao ali su se zbližili po govoru koji se u to vreme nije tako često i glasno čuo.Oni su nabavljali robu,on je prodavao,prenosio, sklanjao…Kad su neki počeli često da šapuću i dovoze kamione po noći i s neobičnim kutijama, Jovo se nekako opravdao i odmakao svoju tezgu.Desilo se da je većina onih pala a da se jedan,pametniji,uskoro vozio skupim kolima i nije više ulazio na pijacu.

Jednom je sreo Jova,slučajno na ulici,setio ga se,popričao s njim i pozvao ga da mu bude čuvar u nekom magacinu,zaposlenje i stalna plata,pa mu je pomogao i da nađe jednu pristojnu garsonjericu.

Jovo je otvarao i zatvarao kapiju i nije gledao ko i šta dolazi i odlazi.Nije ni pričao suviše a ni premalo da ljudi ne pomisle da je čudak ili nešto gore.A gazdi je sve govorio kad ga ovaj pita.Ispostavilo se da je znao sve da primeti i da oceni čoveka.

Gazdina firma je uznapredovala pa se i Jovo iz magacina premestio u zgradu u centru,dobio i odelo i kravatu i neku kancelarijicu u kojoj je malo sedeo.Više je lutao po firmi, stalno s nekim zadacima i nalozima a da niko, pa ni on sam,nije znao šta mu je posao i šta radi.

Zarađivao je dobru paricu,već se pristojno skućio pa je našao i jednu devojku, pravu Beograđanku.Doduše,za Jovov ukus je bila malo previše Beograđanka,i po odevanju i po ponašanju…ali je video da gazda smatra da mu treba baš takva i prihvatio je.Nije mu ni spremala,ni slušala ako bi joj što rekao,ni šetala s njim…išla je kad je i gde htela a Jovu nije mnogo ni pričala o tome.On se na to privikao pa mu se čak i dopalo. Nije mu mnogo smetalo ni što mu mnogo para uzima.Imalo se a njemu samom je malo trebalo.

Video je da ga i komšiluk ceni i da mu se čak i ulaguju.(Više nije bio podstanar. Od firme je dobio stan i otplaćivao kredit.)

Tako je bilo i na poslu u firmi.Gazda ga je držao na istom mestu a Jovo ne bi ni hteo više.

Nije sve to bilo za godinu-dve ni tako lako kako se pročita na jednoj strani.Bilo je i muka i većih nevolja i dana kada je izgledalo da se sve ruši.Mnogi pametan čovek bi ili odustao ili se slomio.Neki gramziv bi se zagrcnuo i zadavio.

Jova je čuvala njegova osrednja priroda.

Jovo je imao i svoju molitvu.Ako bi bio neki problem,nešto išlo naopako,nešto razočaralo i propalo…Jovo bi izgovorio:“Nema veze!“ i muka bi,bar iz duše i pameti,nestala.

Bio je zadovoljan a ako bi ga nešto i brinulo,to bi izbacio iz glave.Eto, već je prešao tridesetu a devojka nije htela da se udaje,niti je on mogao da potraži drugu. No,dolazila mu je za seks i da posedi nekoliko dana.Primetio je da je mršavija i da često poboljeva i ima čudan pogled ali je sebi objasnio da je to takva današnja moda.

Bio je zadovoljan sobom i našlo se ljudi da mu podilaze i hvale ga.Tako je počeo, ponekad, pod pritiskom godina i kapljice da češće govori „JA“ i da,mimo svog običaja, nekom čoveku kaže preku reč.

Ali,i to je bilo umereno.

Već je imao i stalne,dugogodišnje prijatelje.Bili su „zemljaci“ iz različitih krajeva, bili su iz iste firme,družili se za pićem i kartama i retko se posećivali i pomagali,pa je to bilo lako druženje i mogli su stalno da se osmehuju kad se sretnu i druže.

Zvali su se Ilija,Vilko i Sofronije.

Moglo bi se reći da je Jovu bilo dobro.Čak se malo pogordio.

No,svaki čovek ima neku manu ili neku naviku koja se,možda, i ne primećuje ali mu polako razjeda život i nekad ga tako potkopa da iznenada,pred očima i zaprepašćenjem svih,čovek samo padne i pretvori se u ruševinu i prah.

Jovo je dobro živeo i bio zadovoljan onim što je uradio i što jeste.Bio je zadovoljan i nije želeo nešto više.Nije se isticao i nije se umanjivao.Radio je što bi mu kazali i živeo kao i većina ljudi oko njega.Nije zavideo bogatijima i nije pomagao siromašnije.Nije prekidao tuđu reč,a njegova se nije nastavljala.

Ali,vremenom je stekao jednu naviku.

Ustvari,to i nije bila navika.Bilo je njegovo i samo njegovo zadovoljstvo.Nešto što je slučajno počelo jednog dana,zatim se povremeno ponavljalo i na kraju postalo nešto kao simbol i oznaka.Jovu je to bio način da sebi oda priznanje i uživa.

Počelo je tako što je jednog nedeljnog jutra,a bio je umoran od celonoćnog posla, Jovo na terasi svog stana ispio sok od jagoda.Da li zbog umora ili što je sok stvarno bio dobar,Jovu se to,kako se kaže,“za dušu zalepilo!“

Od tada je stalno kupovao taj sok i kad god bi mu prethodni dan, ili noć,teže pali, izlazio bi na terasu da ga popije u miru i prosto gleda okolinu.

Posle nekog vremena je počeo i novine da čita.Uzeo bi sok od jagoda,pio,čitao novine i pomalo gledao okolinu.

Onda je uobičajio da to obavezno radi u nedeljno jutro,bez obzira da li mu je prethodni dan-noć bio naporan,da li je umoran…Ako je u neku nedelju imao druge obaveze,izbegao bi ih.

Terasu je zastaklio da bi i za hladnih dana i u zimu mogao da obavlja svoj ritual. Verovatno zbog nekog komšije,došao mu je građevinski inspektor,ali ga je Jovo uz pomoć iz firme urazumio.No,ispalo je da mu je za vrelih dana i u leto zbog stakla bila vrućina.Zato je to uredio nekim drugim materijalom i,uopšte,terasu sredio kao mali raj.

U nedeljno jutro Jovo bi seo na terasu,pio sok od jagoda,čitao novine i gledao okolinu.

Naravno da ljudima nije odmah palo u oči šta se događa.Ljudi i inače,posebno u velikim gradovima, ne obraćaju pažnju na ljude,posebno u nedeljna jutra.No,posle nekog vremena neko je to primetio i nekom kazao pa se,neopaženo,priča raširila.Počeli su da pokazuju prstom i da se smejulje…da gledaju negde sa strane kao u sačekuši i da graknu kada se Jovo u određeno vreme pojavi na svom određenom mestu i vrši svoj ritual.

Kasnije je to malo dosadilo,pa je i zanemareno, ali nikad nije zaboravljeno.

Jovo nije bio ni svestan šta se događa.

Čak je i njegova devojka,koja je inače bila neredovan partner,to primetila. Ona je bila narkomanka i dobro je znala šta je zavisnost.Rekla mu je to jednom,ali je Jovo odmahnuo rukom i u sebi rekao:“Ma,šta ti znaš,ženska pameti!“

On nije znao da je ona narkomanka.

Priča o Jovovom običaju je došla i do ušiju njegovih prijatelja,pa su to i očima proverili.Nekoliko nedelja su dolazili da krišom gledaju i na kraju su se uverili.

Jedne večeri su sva trojica došla kod njega,otvorila piće,karte,nešto pričali bezvezno i uobičajeno dok se Jovo opusti…Onda su uz smeh i kao uzgred pitali Jova „Ma,šta ti to radiš u nedeljno jutro…“Jovo se malo zbunio i rekao da „Eto,u to vreme volim da posedim na terasi i popijem sok od jagoda i čitam novine i pomalo gledam uokolo.“ „I,baš svako nedeljno jutro…“ I,baš taj sok…“ „A,jesu li i novine iste…“ „Nisu. Kakve se nađu…a i onako niti me interesuje šta čitam niti to pamtim…“

Tako je to prošlo uz smeh i šalu,ali već u liftu,Ilija,Vilko i Sofronije se uozbiljiše i zaćutaše.Neko je čak uzdahnuo ili se usiljeno nakašljao.

U to vreme se desilo da je neka velika strana korporacija kupila firmu.Nije se mnogo toga promenilo.Promenili su odela,naziv,neke običaje i pravila, što je malo uznemirilo zaposlene,ali se sve svelo na uzgredna gunjđanja i to tiha i sakrivena. Malo ima poslova,ne može da se bira a mora da se živi.Manje-više svi su ostali na svojim poslovima i radili iste stvari,samo malo drugačije.Neki menadžeri su,doduše,otpušteni ali zbog njih se niko nije brinuo.Došao je samo jedan stranac a i on je bio naš čovek. Čak, valda,“zemljak“ mada se to ne bi reklo po govoru.S njim je došao samo asistent i jedna sekretarica ali su dugo bili gotovo neprimetni i sa svima vrlo ljubazni.Bivši gazda,onaj sa početka priče,je ostao i i dalje bio glavni direktor.Samo je on često išao kod novog.

Jovo je i dalje radio svoj posao,šta god da je to bilo,i kao i ranije lutao po firmi i često odlazio kod svog gazde.Jednom ga je gazda pitao“A,je li…kad bi mene maknuli iz firme,ili tako nešto,šta bi ti…“ Bez trena razmišljanja,Jovo je rekao:“Ja bih odmah za tobom…ili šta god bi mi rekao.Ti si me stvorio i tebe sledim.Ti možeš i da me uništiš.“

Nedeljom ujutru je pio sok od jagoda,čitao novine i uživao u svom životu.

Jednom se desilo,u toj prilici,dok je oslonjen o ogradu svoje terase,gledao uokolo da mu je na glavu pala kesa sa đubretom i nekom smrdljivom vodom.Pa…šta ćeš… dešava se to po takvim soliterima…“Nema veze!“ -pomislio je i sve je bilo u redu.

Posle početnog vremena mira u firmi je počelo da se talasa.Ljudi su počeli da zaziru jedni od drugih,da odvraćaju i kriju poglede.Dojučerašnje najbolje kolege iz kancelarija su prvo počeli da se tajno olajavaju,zatim da se otvoreno i na očigled svih pljuju i psuju.Desilo se i nekoliko tuča.Doduše,stradao je uglavnom kancelarijski materijal,ali su to ipak bili dotle nezapamćeni slučajevi.

Prvobitne nepouzdane glasine su izašle na svetlo dana:počela su otpuštanja i premeštanja.

Svako je svakom bio neprijatelj.Oni što su do juče delili poslednju kiflu za doručak,danas su držali otrovne reći u potaji i krvožedno ih zarivali u svoje bližnje. Ko kasni i ko ranije odlazi s posla.Ko se s kim švaleriše i ko je proneverio pare.Ko je složio lažan izveštaj i čija ujna ima vanbračno dete…Čitav splet ljigavih istina i mračnih tajni se spleo u zmijsko klupko laži i gamizao po firmi.

Počeli su ljudi da odlaze u kancelariju Korporacije,kao na gubilište.Neki su izlazili sa očajem i suzama,neki sa prikrivenim osmehom i lažnim rečima utehe iza kojih je palacala zloba.Neki su ulazili kao ljudi i kao ljudi nikad više nisu izašli.Jer,ceo život se gradiš kao čovek a nečovek postaneš očas posla.

Jovo je sedeo u svojoj kancelarijici i jedino bi retko otišao do gazde.

Bio je došao red i na Iliju,Vilka i Sofronija da idu kod „Korporacijskog“.

Korporacijski je s dosadom slušao njihove uspaničene i histerične priče,pomalo uživao u njihovom migoljenju i uvijanju i otišli bi kroz vrata bez povratka da neko ne prozbori:“A Jovo neka pije svoj nedeljni sok od jagoda i čita novine na terasi…“

„Stani,stani…“-Korporacijski podiže kao kobra svoju glavu i zamorene oči mu bljesnuše.

Ilija,Vilko i Sofronije se vratiše i uskoro izađoše.Nasmejani,mada su još uvek drhtali.

Pomalo začuđen,ali miran,gazda ode na hitan poziv kod Korporacijskog.

-Ko ti je taj – Jovo…

-Moj verni pratilac.

-Taj što u nedeljno jutro ispija sok od jagode i čita novine na terasi i pomalo gleda okolo.

-Čuo sam nešto o tome,ali kakve to veze ima.

-Stvorio si od njega čoveka i sve mu dao.Zato ti je veran.Da toga nema,istog časa bi ti okrenuo leđa.

-Jovo…nema šanse.To je moj čovek.

-Daj da mu oduzmem sve i videćeš da će da te pljuje i proklinje.

-E,evo,radi mu šta hoćeš,samo njega fizički ne diraj i kladimo se ti i ja u piće da će mi ostati veran.

-Kladimo se!

DVA ČOVEKA se osmehnuše i muški rukovaše.

Eto,desilo se nešto zanimljivo u uglavnom monotonim korporacijskim danima.

Istog dana Jova otpustiše.Kolima nije mogao kući jer mu ih je novi portir odvezao rekavši da pripadaju Korporaciji.Pokuša da ode do gazde ali mu sekretarica reče da sad ne može da ga primi.Nije imao para u džepu pa ode do bankomata ali mu mašina pojede karticu.U gradskom autobusu je pokušao da se švercuje,ali ga uhvatiše i izbaciše a jedan krupajlija mu oduze i ličnu kartu.

Kad je dopešačio do stana,zateče majstore kako menjaju bravu.Hteo je da uzme neke svoje stvari ali mu rekoše da sve to pripada Korporaciji.Jedino mu izbaciše sok od jagoda i jučerašnje novine i zatvoriše vrata.

Ispred vrata kuće njegove devojke mu rekoše da je uhapšena zbod droge.

Prozori njegovih prijatelja su bili zatamnjeni.

Dugo je pešačio kroz noć pokušavajući da se seti i nađe kućicu u kojoj je živeo kad je stigao.Sa svakim korakom je ponavljao:“Nema veze!“ , „Nema veze!“ , „Nema veze!“…i – nije pomagalo.Bilo mu je zima i napadoše ga psi,rastrgaše mu korporacijsko odelo.

Čoveka takvog izgleda u to doba noći niko ne bi primio ali ga ipak saslušaše. Baba stanodavka je već umrla ali,pošto videše da ju je znao,smilovaše se i pustiše da prespava.Sobica u kojoj je živeo beše sasvim ista ali je od onda u njoj stanovala samo memla i svakakve životinjice.Jovu ipak nekako beše lakše.Reče „Nema veze!“ … „samo kad sam živ i zdrav“ … i nekako mirno zaspa.

Dok se ujutru umivao na dvorišnoj česmi,pozvaše ga na doručak i Jovo se okrepi i zahvali.Htede da pođe.-Čekaj,prijatelju! – reče muškarac.-Od „hvala“ nema nikakve vajde.Nego,plati ti… -Eto,rekla sam ti da je protuva! – reče žena. -Ma,pomislio sam… jeste odrpan ali se vidi da je odelo bilo dobro pa će biti neka para… – nastavi muž. -Nego, pošto je tako,prijatelju,’ajde da ti odradiš ovo gostoprimstvo.

Jovo nije radio još otkako je otišao iz Bosne i rata.Ali,nije zaboravio rad.Zaboleše ga i ruke i noge i leđa ali njemu to nekako dođe prijatno.Zamirisa mu seno i oči se osvežiše na zelenilu.Ponovo poče da oseća svoje telo i život u njemu,sasvim drugačije nego poslednjih godina.

Muškarac beše zadovoljan i reče mu:-Mogao bi ti kod mene da radiš za stan i hranu!

Na polasku,žena ga ne pusti u kuću ali mi tutnu hranu u ruku.

Na odlasku,psi ponovo nasrnuše na njega i hrana mu ispade.No,bar im je izmakao jer se psi između sebe zagložiše oko nje.

Jovo pođe da traži pravdu.

Mora da ima pravde a ona je u sudu.

Odrpanog i prljavog čoveka,bez lične karte i ičeg drugog osim soka od jagode i prekjučerašnjih novina u džepovima,s nekom nerazumljivom i nemogućom pričom, nisu ni hteli da puste dalje od portirnice.No,desi se da prođe jedan mlad i elegantan gospodin i usput čuje šta se priča.Kad začu „sok od jagoda“,osvrnu se i zainteresova.On je bio tužilac i ubrzo uvede Jova u Palatu Pravde i sasluša ga.Pažljivo i s interesovanjem.

Onda naredi da odvedu Jova da se okupa i presvuče.Odeća i nije bila nešto, ali – to se našlo.Pošto nije imao gde da spava,smestiše ga u jednu samicu.

Pod grubim ali toplim ćebetom,umornih ali oživelih mišića Jovo brzo zaspa misleći kako,eto,ima pravde.

Ujutru ga odvedoše kod sudije.Jovo poče priču dok je sudija letimice razgledavao spise.Kad uđe mlad i elegantan tužilac,Jovu se ozari lice.Ali,tužilac stade s druge strane. Pošto iznese dokaze da je Korporacija vlasnik stana i drugih pokretnosti i nepokretnosti, dodade i optužbe za trgovinu drogom i poternicu vojske zbog dezerterstva.

Jova odvedoše u zatvor.

Nije bilo više od mesec dana a Jovu dođoše u posetu Ilija,Vilko i Sofronije.Jovo se obradova.Nisu ga napustili,samo su,eto,imali svoje muke i preča posla.

Još od vrata počeše da jadikuju i zabrinuto zbore o Jovovoj nesreći i nepravdi koja ga je snašla.

Doneli su mu sok od jagoda i novine.Terasu,rekoše,nisu mogli.Bi…ali – ne može. Tu su se malo i nasmejali a onda počeše ozbiljno da govore.

Znali su da je nepravda i strašna greška i da je sa sudovima muka jedna, ali da pravde mora da ima.Znaju oni Jova i znaju da je bio pravednik i da je vredno radio…

-…Ali,tebi je to smestio tvoj gazda…

-…Korporacija sve može…ide to malo teže…

-…ali kad shvate…Evo,mi smo bili pred ponorom,pa su shvatili i – preživeli smo…

-…Jeste te gazda pomogao i stvorio čoveka od tebe…ali,vidiš da te sad izdao…

-…i više mu ništa ne duguješ…Samo ga se odrekni i sve će da se sredi!

A Jovo im odgovori:

-Hvala vam mnogo što ste došli i sažalili me.Eto,niko osim vas ništa dobro za mene ne učini u nevolji.Od toliko ljudi koje sam znao,nema sada ni jednog čoveka… osim vas trojice…

Dok sam dobro živeo i radio,svuda su mi vrata bila otvorena i svi su me poštovali. Ja nikom zla nisam učinio i od tuđeg zla sam se uklanjao.Možda sam nekome i ja nepravdu naneo,ali nisam s namerom,možda se moralo i bez moje volje.Vredno sam radio i stekao, ali sve uz pomoć mog gazde.Ništa mi trud ne bi vredeo da nije bilo njega. Vi i neki drugi ste mi bili prijatelji,ali on me podigao i na nogama držao.Verovao sam u njega i verujem i sada.Možda me je on,kako vi kažete,izdao i nepravda i nesreća me uništila.Ali,ako sam mu verovao kad sam dobro živeo,zašto sad glavu da okrenem kad me nedobro skoro satrlo.Zar ću tako da zahvalim!

Ali,evo,još sam živ i zdrav i snage još imam.Proći će sve ovo.I sreća i nesreća prolaze.Ali,još sam čovek i to mi je jedino ostalo i toga neću da se odreknem.Jer,šta možeš ako nisi čovek makar i ceo svet imao.Proći će i ovo i ja ću kao čovek opet raditi i opet steći.

-‘Oćeš…kurac…-reče Ilija iznervirano.

-Šta ti to znači „ČOVEK!“…Bez Korporacije čovek nije ništa!-reče strogo Vilko.

-Propao si i još ćeš više propasti!-obeća Sofronije.

A Jovo im reče:

-I još jednom vam hvala i na poseti i na sažaljenju i na savetima…Možda i mislite i da ste dobri ljudi.I možda sam i ja kao i vi,ali…Ovaj sok nije sok od jagoda koji ja pijem!

…govoreše Jovo u leđa prijateljima koji su odlazili…

Gazda i Korporacijski su dobili izveštaj i dok su opušteno sedeli u restoranu i ispijali piće,gazda se zadovoljno smeškao.Korporacijski je bio malo natmuren,ali je ipak bio spokojan.

-Plati piće!-reče gazda.

-Pa,dobro,jebi ga…Bio si u pravu.Ali,to je samo zato jer je još zdrav i drži se te smešne,besmislene nade „još sam čovek!“…prazan sadržaj u praznoj formi.Čovek može da bude samo ako je – nešto…nešto što je stekao među ljudima poštujući pravila …u Korporaciji,ako ima sreće…Ako bi ga bolest napala,oduzela životne sokove i nadu…tada bi pao i odrekao te se…

-Opklada…

-Opklada!

Jovo je dobio sidu.Još odavno je dobio od svoje devojke i sada je počela da ga izjeda i uništava mu telo iznutra.Ustvari telo je samo sebe izjedalo i Jovo se pretvarao u živi leš izdvojen od svih ljudi.Jedva da je ličio na čoveka.

Ilija,Vilko i Sofronije mu dođoše u posetu.

Izdalje su ga žalili i tešili.

-Doneli bi ti i sok od jagoda,onaj tvoj pravi…- reče Ilija.

-Ali,kažu – ne dozvoljavaju pravila…- reče Vilko.

-Ali,ne daj se…još si čovek!-dodade ironično Sofronije.

-Ima nade…neki lek…

-Jest’ da je skup…Ali,šta je to za Korporaciju…

-Samo se odrekni onog tvog gazde…

A Jovo im reče jedva čujnim,slabim glasom:

-Vidite ovo telo što se raspada i to zbog onog što sam mislio da mi je sreća. Vidite ovo telo što se raspada i duša mi pati od njega.Smrt mi je jedina nada i to mi je želja veća od svih u životu.Proklinjem sve što sam imao.Proklinjem život od trenutka kada sam se rodio.Samo smrt mi je spas.

-Lek,kažete…Korporacija sve može samo ako se odreknem…Čega da se odreknem…nemam ništa…nemam ni svog gazdu…Samo sebe mogu da se odreknem, sebe kao čoveka…A ako odreknem čoveka u sebi,ko će onda da umre…Kako ću onda da ostvarim svoju najveću želju i spas.

Ilija,Vilko i Sofronije se brzo pokupiše.Usput su se između sebe žalili šta sve moraju da trpe i čine zbog drugih i sebe dovode u opasnost a tvrdoglavi čovek nema ni malo zahvalnosti.Bar će Korporacija to da ceni.

Gazda i Korporacijski su dobili izveštaj i opušteno sedeli u udobnim foteljama i ispijali piće.Gazda je bio još više nasmejan.Korporacijski je bio nešto više namršten ali su svejedno obojica bili zadovoljni.

-Plati piće!

-Pa,dobro,šta ću…E,taj besmisleni,tvrdoglavi,propali čovek me košta dva pića. I to zbog čega…ničega!A sada će da umre u mukama samo zato što ti je bio odan.I to – zbog čega…što ti je bio od koristi a za to,ustvari,nije dobio ništa…samo održavanje u životu da bi mogao da ti služi…Vidiš koliko su ljudi jeftiniji za održavanje od mašina.Mašina te, bre, košta!Pa i kad propadne,košta te uklanjanje.Ovaj će da umre o trošku države,to jest istog tog naroda koji ti služi.

-Šta da mu radim…Nisam ja Bog…

Jovo je umro.Možda mu je u trenutku kroz glavu prošla slika rodnog kraja, roditelja,nečeg prijatnog…Možda nije…

Jovo je umro,spaljen i bezimeno rasut kao pepeo na zemlju.

                                                PROROČANSTVO

Došao je čovek moćan i domaći su bili po ćoškovima.Čovek je govorio:

-Ja sam moćan i svi ćete biti moje sluge.Ja sam mlad i budućnost će biti moja.

Nije znao da je njegova mladost samo lik u ogledalu smrti.Jer, nije imao korene među ljudima i bio je slobodan i sam.Bio je na početku i lik mu je bio pored samog kraja.

-Sećajte se smrti jer je blizu.-govorila je Knjiga.

Ko je živeo više,taj je mlađi,jer je koren njegov snažniji i dublji.

Ustadoše domaći iz ćoškova i,gle,bejahu mlađi i viši od došljaka.

I došljak je bio prognan iz kuće.

-Gle!-rekoše domaći.-Srca su nam se zaledila jer smo zaboravili vatru predaka.

I,razgrnuše pepeo i nađoše žive žeravice i dodaše grane stare i suve i vatra se rasplamsa.

I prognaše došljaka.

A jedan među njima imaše oči zverinje i one se vatre uplašiše i on pomisli: -Hoće da me sagore!

-Hajde da ulijem smutnju među njih!

Nekima obeće zlata,drugima posla sestre i kćeri svoje u ložnice,treće zaplaši. Neke pridobi za sebe,neke protiv sebe.

I nigde se nije moglo pobeći.

I napadoše one druge i jedne pobiše,druge zarobiše,treće porobiše.

I zadobiše vlast i svi behu u vlasti i smutljivac im beše gospodar.

A posle nekog vremena umre smutljivac i svi skočiše na zlato i vlast njegovu. Mnogi vlast htedoše,mnogi od nje izgiboše a vatru rasturiše i vatra kuću zahvati.

Vatra bez čuvara kuću upali.

Kad krov pade,pogledaše ljudi oko sebe i zakukaše:

-Šta učinismo!

Otvoriše oči i u njima samo zgarište beše.

Ne setiše se da pogledaju u zvezdano nebo.

A dete jedno reče:

-Šta ćemo više ovde jer nas ovde nema.I korenje se naše zapali i istruli u zemlji. Nego,hajdemo u drugu zemlju.Tamo će nam biti bolje.

I dete povede ljude.

Idoše i nađoše starca sa nogama na zemlji i brada mu beše u zemlji.I starac im reče:

-Kuda ćete!Zar ne znate da se zemlja svoja ne napušta i da u njoj korenje treba pustiti.

-Ali- rekoše. -Naša je zemlja opustela i samo korov rađa.

-I na kamenu se koren može razviti. -reče starac. -Nikuda se sa svoje zemlje ne može otići jer vam je dom.I kada zao korov počne da rađa,treba je čuvati.

Idoše dalje i ženu debelu i brkatu nađoše.

-Kuda ćete. -reče žena. -Nigde nije bolje nego gde si se rodio.To mesto te voli i kada ti žalost čini.Svuda je isto kao što sve žene su iste.Samo im se lica razlikuju.

-Otpočinimo ovde. -reče dete kada stigoše između dve reke.

I pogledaše ljudi i začudiše se vrlo kako reka pored reke a na različite strane teku. Po svemu behu iste , samo im je tok različitim stranama odlazio.I zagrajaše ljudi i galama nastade velika i niko nikoga ne ču.Jedni govorahu jedno,drugi govorahu drugo a reke svejedno tekoše svaka na svoju stranu.

Dok reče jedan:

-A, da vidimo kakve su ribe u njima.

I pogledaše.

A ribe iz jedne reke bejahu žive.A ribe iz druge reke bejahu mrtve.A sve do jedne su plivale na istu stranu.

Ko dosad nije znao,neka vidi, a ko ne vidi,neće ni znati:

-Ribe uz tok reke ka svom rađanju plivaju. – govorila je Knjiga.

A dete beše naraslo i snaga njegova mu ne davaše mira,pa reče:

-Hajde da porobimo ljude na koje naiđemo.

I naiđoše i napadoše na neke ljude koji za rat nisu znali ni za oružje.Lako ih savladaše i rekoše im:

-Vi ćete za nas raditi i hleb nam davati.A mi smo vaši gospodari i štitićemo vas od koga drugog da vas ne porobi pa da njemu hleb dajete.

Ljudi reč uzeše,mada im jezik beše drugačiji.Ali,htedoše se gospodarima svojim pripodobiti i primiše jezik gospodara.Njihov jezik istrule i kada su jezik gospodara govorili, trulež im beše u rečima.Gospodari im žene uzimahu i deca se njihovim imenima nazivahu.

Tako postade narod jedan,lepši i truliji.

A neki prezreše svoje robove i vazda ih dalje od sebe držahu i jezik svoj sačuvaše i samo sa svojim ženama legahu.

-Šta se s nama učini. – govorahu. -Zar da propadnemo.I kuda bejasmo pošli.

I digoše se u svoj sili i odoše od dve reke kuda ih srce vođaše.

A oni koji ostaše između dve reke, žive i mrtve,staro ime na sebe zadržaše mada im nije bilo od davnina,jer behu izmenjeni,i govorahu:

-Mi smo oni.

A oni što odoše,prezreše na njih i rekoše:

-Mi smo najbolji od ovih ljudi i tako ćemo se zvati.

U tajnosti zasadiše drvo i rekoše:

-Neka ostane ovo drvo i kada sedam stotina prstenova sastavi,vratićemo se.

I pođoše.

Do tog vremena ljudi ribu ne jedoše.Ali,nađe se jedna žena,umilna i lukava mimo sve žene,pa reče:

-A našto su ribe stvorene.Eno,jedu se među sobom.No,da ih mi lovimo i jedemo i više ćemo života za sebe imati.

Kad to začuše,jedni se ljudi usprotiviše i rekoše:

-Niko od nas pre nas ribu ne loveše i ne jedeše.Tako je dato i ne može se menjati.

A drugi probaše,živu ribu nahvataše i pojedoše i videše da je dobro.Tu se ljudi podeliše.

A drugi mrtve ribe hvataše jer videše da je tako lakše.Tu se opet podeliše.

I ostaše:koji ribu ne jedu,koji živu ribu jedu i koji mrtvu ribu jedu.

To su ti.A četvrti već behu otišli i sebe najboljim nazivahu.

Put njihov beše dug i studen i mnogi umreše.Ali,govorahu:

-To je dobro.Mi smo najbolji i od nas najbolji ostaju.Tako ćemo još ojačati.

Ne imahu jednog vođu nego govorahu:

-Mi svi smo jednaki.Nikoga nema nad nama.Zemlja je mrtva i nebo je prazno. Naš znak je u krugu a to je čovečiji znak.

A behu mudri i snažni.I zver načiniše gvozdenu i ognjenu i ona im služaše bez uma.Siđoše pod zemlju i popeše se na nebo pa rekoše:

-Gle,nema sile veće od nas da nam sudi.Ali,dobro bi bilo da je ima,pa – načinimo sliku sile da nam sudi i da joj se klanjamo.Neka na slici bude broj, a brojeva je mnogo, pa ni jedan neće nadvladati.

Tako postaše ljudi kojima broj sudi i kome se klanjaju.I svaki od njih imaše svoj broj i svoju sliku koja im suđaše i kojoj se klanjaše.

A zver ognjena i gvozdena im služaše bez uma.

I lica im izbledeše i oči potavniše.

Slabine njihove pojaloviše i moć im beše mala.

Dok reče jedna žena:

-Gle,naši ljudi nisu muži,pa za šta će nam onda.Nego da mi svoju volju sprovedemo a naša su volja deca.Nađimo seme za nas.

U potaji žene odlaziše da nađu seme muško.A muževe nalaziše u tami da im lica ne vide i da oni njihova ne vide.

I rodiše se deca a za očeve ne znadoše.A zlo seme se nađe u mraku i deca bejahu zla.I majke svoje prokleše i poočime prezreše.I dovedoše iz naroda očeva svojih ljude da sa njima žive na javi.

Ali,poočimi njihovi i dalje sebe najboljim nazivahu i zabrinuše se i zveri ognjenoj i gvozdenoj um dadoše i ona im služaše.

Videše deca da još njihovo vreme nije došlo i da će rasti u množini broja i čekati. Posle deca porastoše i deca njihova porastoše i klanjahu se sili broja i zaboraviše da čekaju da dođe vreme njihovo.

Desi se da i žene pojaloviše i odadoše se bludu.Ne beše više očeva i majki.

A još behu u sili.

I narode mnoge pokoriše i svima brojeve stavljahu i lica im postadoše brojevi.

I zemlju izrovaše i zemlja poče da se urušava i ljude guta.

A zver poče da u ljude stavlja svoj um.Potajno se množila kroz ljude i na skoro počeše ljudi da joj služe.

A drvo ono izraste sa prstenovima od sedamsto godova.Ali,beše zaboravljeno od sadilaca svojih.Izraste ogromno i visoko i halda ni ploda ne davaše.Zato se ljudi u okolu ne osvrtahu na njega.Druga im je briga bila na pameti.

Između dve reke,što na suprotne strane tekoše,ljudi videše da je ribe žive i ribe mrtve sve manje i da će se glad naseliti među njih i pojesti ih.

Tada jedni počeše da kukaju:

-Zašto napustismo zemlju svoju,dom svoj.Kao majka nam je bila: i kada kazni, na dobro ti bude.A tuđa je zemlja ljubavnica: i kada ti ugađa za sebe sreću grabi.

A drugi rekoše:

-Ne vredi nam kukati.Kukanje nas neće nahraniti.Nego da radimo.

I počeše da rade.Jedni kopahu,drugi seme bacahu,treći kamenove slagahu, četvrti plodove šumske sakupljahu.Ali,ne beše reda u tome.Kada jedan iskopa, drugi seme baci a treći tu kamenove nabaca.Ko kamenove složi,dođe drugi da ih skloni za plodove svoje,a treći dođe pa ih zakopa.

I videše da ništa nije bolje.Počeše jedni druge napadati i kriviti i nasta graja velika i niko nikoga ne ču.

Samo jedan seđaše dane cele i godine i u drvo ono gledaše.

Dok reče jedan:

-Gle,mi se brinemo i s mukom radimo u znoju lica svoga i krvi svoga tela i trnje nam se rađa i kamen iz građevine ispada.I glava nas zaboli od dogovora naših. A, onaj, gle, po ceo dan sedi i gleda i ćuti.Od njega nam je nevolja.

I svi se složiše i pođoše da onoga pored drveta napadnu i muku svoju reše.

A kad stigoše tamo onaj im progovori:

-Gle,i to je zapisano : da mnogi će na jednog udariti.

Zastadoše i začudiše se šta im ovaj govori.

-Ovo je drvo knjiga.Na kori su ispisane mudrosti velike i za sva vremena.U granju zapletenom pisana su doba ljudska i šta se čini.Lišće o godini svojoj zapisima treperi. Kad ptica sleti,s granom ispis uskladi.Kad se životinja uz drvo nađe,ona slova nova umetne i nerazmljivo se razjasni.Kada vetar dune i lišće ispremešta,nova priča nastane. Kada kiša drvo i lišće oblije,opet pripoveda.Lišće mrtvo kada padne i ono pismena u red sastavlja.

-Treba prvo kopati zemlju pa seme baciti.Treba kamenove slagati izvan njive i tamo plodove čuvati.Treba malo govoriti.Od mnogo govora samo oluja nastane i poruši sve.

Saslušaše ljudi,zaćutaše i uradiše tako.

I bi žetva dobra.

I bi život lakši i ljudi se počeše gojiti.

A među onima što zver služaše i zemlja se razrivena rušeše i ljude gutaše, neki ljudi pod zemljom preživeše i u mraku živehu.Samo su im senke od sunca do očiju dolazile i oni od senki mudrost stvoriše.A život im dade da krotke naravi budu i mir grade.

I videše ljudi da je mudrost ova dobra.

A zver gvozdena i ognjena iznad svega ojača i um joj se poput niti paučinastih među ljudima raširi.I svi ljudi behu vezani.

A zver sa zlom namerom beše stvorena i krv zla je njenim umom tekla.I beše vlast njena potpuna nad svetom.Jedino ljudi podzemni sa mudrošću senki behu izvan vlasti zveri.A zver ih omrznu

Ali,zver beše lukava.

Pozva zver ljude da iznesu mudrost senki na sunce i da tako lakše žive.

I mnogi iz podzemlja izađoše i mudrost senki na sunce iznesoše.I, gle sunce senke izbrisa.Ali,ostadoše da žive jer im tako beše lakše.

Ali,neki ostadoše pod zemljom.

A zver gvozdena i ognjena naraste i um joj iznad svega naraste i ljudi behu vezani paučinom kroz koju um zverin tečeše i ljudi behu vezani i bez uma.

A zver im govoraše:

-Vi ste ljudi slobodni i umni i vi to zaslužujete.

A ljudi rekoše:

-Mi to zaslužujemo.

A ljudi između dve reke rekoše:

-Mi radimo i dobro živimo.I gordi smo na sebe.

I još rekoše:

-A onaj samo sedi i ćuti i knjigu s drveta čita.I zato je jadan i bedan.

A zver reče:

-Gle,sve je ispod moje vlasti a iznad mene nema ničeg.I život je moj bez kraja.

A onda joj reče jedan iz podzemlja:

-Slaba je naša mudrost senki pod suncem istinitim.Ali i senke slabe bolje vide jer nisu od mraka tvoje vlasti.A ti si besmrtna jer si od samog stvaranja mrtva.Život nemaš i ne možeš ga izgubiti jer si bez života.

A zver reče:

-Ja sam najstarija od svega na svetu i najumnija.

-Nisi.No je drvo knjige starije.I drvo je ono živo i kao život se stalno menja i mudrost živa je veća od umnost tvoje jer je ona mrtva.

I zver se razbesne.Za drvo nije znala jer je drvo bilo pre nje.Nego posla svoje ljude kod onih između dve reke,žive i mrtve.Oni stigoše i videše ljude da dobro žive.

-Kako to da vi tako dobro živite.

A oni odgovoriše gordo:

-Mi smo vredni i mudro radimo.

A ovi opet upitaše:

-A,ko vam je onaj što samo pod drvetom sedi i gleda i jadan je i bedan.

A oni odgovoriše:

-Niko.

A ovi upitaše:

-A da posečemo drvo.

A ovi odgovoriše:

-To drvo ni hlada daje ni plodova za jelo.Secite.

I oni počeše da drvo seku i sav im je trud bio uzaludan.Zato rekoše:

-Mala je sila naša za ovo drvo.Nego da mi zver dozovemo.Ona je silna.

Dođe zver i na drvo nasrnu.A čovek pod drvetom je ćutao i vide gde bela ptica dolete i slete na granu.

I nasmeja se.

A zver drvo obori.A korenje drveta je bilo do samog srca zemlje stiglo.I drvo pade i sva se zemlja prevrnu.

I drvo pade i zver gvozdenu i ognjenu je zdrobilo i mrtvo mrtvom vratilo.

I drvo pade i sva se zemlja prevrnula i ljude zatrpala.

I drvo pade i jedan koren se u vodi žive reke nađe i napoji se i ožive.

Ostalo ih je nekoliko i živeli su u jednoj kući.

Došao je došljak silan i prognali su ga.

Od granja drveta su vatru novu zapalili.

Smutljivac ih je posvađao i vatra je zapalila kuću i krov je pao.

Stajali su na zgarištu i pogledali.

U nebo.

                                                   SELO KAMENOVO

                                    (nemi film na ruskom)

Ustvari,u katastrima gubernije r.-jvske selo je označeno bledom tačkom pored koje je pisalo „Stepančikovo selo“.Nekako se i desilo da je baš to mesto s ostarele karte na zidu katastarsko-poreskog odeljenja uprave gubernije r.-jevske bilo potrgano,а bilo je tako malo da niko nije ni primetio da nešto fali i uskoro se i taj zaborav utkao u nemilosrdan,postojan hod upra dolazio ni s porezima ni s ostalim pozivima kojima bi njegovi stanovnici izražavali svoju zahvalnost što ih država čuva i brine о njima.Ljudi su,gle,živeli,а i država je živela.Čak je,nekako, bilo lakše i ljudima i državi.

Doduše,ostali su papiri koji su se ticali sela Stepančikova.Ali,dobro ušuškani ugomilama i gomilama papira po kancelarijama i ostavama uprave,zajedno s drugim selima,varošima i ljudima mirovali su i ćutali.Niko ih nije tražio,oni leba nisu tražili niti se ко saplitao о njih i tako je to bilo.

A tamo je pisalo da je to imanje dobio neki kozak Stepan,a ni ljudi ni sela tada nije bilo tu,te je on na goloj ledini počeo svoj život s mladom,lepom ženom,ali druge vere,pa mu je bilo lakše da se ukloni od ljudske zlobe i ogovaranja na mirne livade,tihe šume i među,nekako,mirno i tiho zverinje,kоjima nisu smetali,pa ni ono njima.A desilo se i da su bili vredni i umešni pa se imanje i uredilo i proširilo. Izrodili su i nešto dece,pomalo i ostareli pa im je već i zatrebala pomoć i došlo je još nešto ljudi i snaja i tako je,polako,nastalo selo.Radili su i živeli kao i sav ostali svet,mešali se s tim svetom (jer nisu bili baš daleko od drugih sela),vremenom se zaboravilo ime mlade,lepe žene, pa je i ime Stepanovo postalo maglovito za potomke.Krv im se pretopila i izbledela i ostao je samo jedan deda za koga su pričali da je Stepanov loze i koji je u vreme ove priče već bio toliko star da su ga jednostavno zvali Stari Deda.

On sam sebe nikako nije zvao.Bio je skoro sasvim slep i toliko poguren da mu je glava bila okrenuta prema zemlji.Budući slep nije imao potrebu da podiže glavu i pogled pa bi onaj ко bi stao naspram njega gledao u teme njegove šubare.Ta šubara je nekako stajala i niko nikad nije video da je pala.Tako bi Stari Deda govorio zemlji a onaj naspram njega odgovarao šubari.Šubara je bila vučja i,mada olinjala, nekako je plašila.Tako je Stari Deda svakom budio strahopoštovanje i svi su ga slušali,čak se i večno nestašna deca nisu usuđivala na neslane šale.Istini za volju,Stari Deda je retko govorio,da l’ od nemoći ili od mudrosti…a i govorio je nejasno i u zemlju pa ga je bilo teško razumeti.Slušalac bi nešto razumeo,nešto ne,pa bi nerazumljivim recima dodao svoje mišljenje i,naravno,bio iskreno oduševljen dedinom mudrošću. Tako bi svako bio zadovoljan i svaki ozbiljniji poduhvat u životu je počinjao dedinim savetom.

Dedina brvnara je bila izdvojena i poviše svih kuća i kad bi se ко video da laganim,nesigurnim korakom stupa uzbrdo,znalo se da ga nešto muči ili je važan plan u pitanju.A svako bi se, budući na nizbrdici, vraćao čilim, brzim korakom i po tome se znalo da više nema ni nedoumica ni prepreka.

Dedina brvnara nije bila jedina u selu.Tačnije,sve kuće u selu su bile brvnare.To je bilo otuda što selo Stepančikovo sa svom svojom dostupnom okolinom nije imalo ni jedan jedini kamen i po toj osobenosti je i zaslužilo da se nađe u priči.

Kamenje nikom nije ni trebalo.Peskovita zemlja je hranila mnogo trave i travom su se hranile ovce i žita i ostalog potrebnog bilja je bilo sasvim dovoljno za život.Hrastove šume je bilo toliko da niko nije ni vodio računa čija je već su svi sekli i koristili po volji i potrebi.Potreba nikad nije narasla iznad svog tog obilja i svima je bilo sasvim normalno da se tako živi.Selo je imalo nekoliko malih i nestalnih potoka i zbog toga vodenica i vodenični kamen nisu padali na pamet.Nosili bi sir,vunu i ostalo od ovaca (bilo je neštosvinja, jedan zaprežni, praznični, za čeze, bogatog Čerkasovog, konj, magarac Peđe Velikog i,naravno,neodređen broj kokošaka za koje su samo petlovi znali čije su i o tome vodili računa uz stalne borbe a jaja su nosile svuda i uzimao bi ih ko ih nađe,neodređen broj lenjih mačaka koje su vodile računa o poljskim miševima tako da ih nikad nije bilo previše da dosade a nikad ih nije ni nestalo i nešto pasa kojima je po nekom čudnom običaju svima nadenuto ime Cuko pa su se na poziv i naredbu odazivali svi ili onaj najbliži a tako su i hranjeni…bilo je i nekoliko pari volova ali će oni u priči kasnije naći mesto…),usput i pšenicu da samelju i zamene za brašno u nekoj varoši odakle bi donosili i gvozdene alatke i so za ovce i sebe i ostale potrebe u kući i oko kuće.Bilo je i šljive i ječma i jabuke i ostalog iz čega se stvori votka i druga razgovorna i za dušu lekovita kapljica.

Ma,može se mirno reći da je svega bilo dovoljno i da dete ne zaplače i da se odrasli ne zabrine.Samo,eto,kamenja nije bilo pa su retki posetioci ovo selo nazvali Kamenovo.Čak i oni sitni kamenčići su bili retki u nesigurnim i nestalnim koritima potoka a i oni su bili ili оd nekog peščara ili liskuna,meki i nepostojani…Nije bilo ali nije ni bilo potrebno.Neko vreme seljani su se mrštili na ime Kamenovo,ali su,kad ga je sav ostali svet već tako znao i da se ne bi zamarali objašnjavanjem i raspravom, vremenom i sami počeli tako nazivati.

Tako je i ime Stepančikovo ostalo zaboravljeno u nekim papirima, među svim onim nepotrebnim za svet, a ljudi su živeli kako živi sav pošten i vredan svet,

Da Kamenovo ne bude baš kao sve ostalo,da se,eto,po nečem odlikuje, jer je Bog uredio svet tako da vazda bude zanimljiv i za čuđenje, potrudila se neka snaša kojoj niko ime nije zapamtio.Odnekuda je zabasala u selo,videše da je dobra duša, ne zameriše i nađe se jedna prazna kuća da je udomi.Nađe se i hrane i druge potrebe za život i ona se ustali među domaćima.Nije nezahvalna bila,svakog se posla prihvati i razgovor joj beše lak i svetao.Nije valjalo da sama dane broji,bez nekog svog,ali videše da i nije sama došla.Stomak joj se zaokrugli,kad dođe vreme žene pomogoše i još jedno biće se zaplaka na svetu i uveća radost u Kamenovu.Krstiše ga Peđa.

Vesele dane provede Peđa s materom.Videti ih i obradovati se što na svetu,eto, tako ima lepe sreće,da se vidi i ne zavidi.Dani minuše i godine toliko da Peđa već poče da pomaže u kući i okolo a majka ode za nekom svojom starom sudbinom.Tako Peđa ostade na brigu i pomoć celom selu.Ostade u svojoj kolibi i uskoro se vide da može sam da je drži.A rastao je brzo i zdravo kao sam Bog da se strara o njemu.

Da je nešto sasvim posebno prva uvide Anjusja.

Anjusja beše udovica s mnogo dece.Lepa žena čiju snagu godine obilaze i ne dotiču je se.Muž je ostavi s dvoje dece ali se,godina za godinom, nađoše i druga.

Hitra,laka,iskričavih crnih očiju,s onim osmehom što mami a ne znaš kako mami… Žene videše da im domove ne kvari a muži se ne zavađahu i mnogi tek nabujali muškarčić otvori muške oči uz nju.Oko nje je vazda bilo mnogo dece i ona što pužu i ona što već samo šibom možeš pitomiti i njena i tuđa,koja su tu za društvom došla,pa je bilo i da zanoće,jer ih nije mogla prebrojati kao što pčele zuje, i da matere ih traže ili tek sutradan dođu po njih. Za teže poslove Anjusji ponekad trebaše pomoć.Peđa rano poraste i poraste snažan pa se često nađe da pomogne.Tako se desi i da jednom prenoći a zorom se ču naročito glasna i vesela Anjusjina pesma.

Ali,nije tada Peđa dobio nadimak Veliki.

Peđa izraste u krupnog i snažnog momka.No,nije to bilo kao iz priča da izraste iznad hrastova.Bio je krupan i snažan ali onako kako je to kod ljudi.I,bio je dobar,miran i stidljiv kao devojčica.Svakog da posluša,sve da otrpi uz osmeh,da se zasmeje i zaplače brže nego letnji topli pljusak…

Desi se jednog proleća da neki medved usamljenik poče u selu da pravi štete. Ogroman beše,pogan…ne da ovcu ili drugo živinče udavi i pojede,no ih je klao na gomile.

Lukav je bio da svaku poteru ljudsku izdaleka oseti i umakne.Ali mu se desi da za magaretom nekim,ko zna otkud,nalete.A magare beše svo u znoju i peni i mlado i bežaše ali i srčano da se kopitama brani od grdosije.Tako se medved zanese i ne vide da je naleteo na Peđu.Kažu ljudi da su videli,a možda i nisu,gde Peđa skoro da nestade pod medvedovim krznom,jer beše ma nji, da se u trenu medved nađe s nogama po vazduhu da mlatara.A Peđa stamen na zemlji stajaše i kao da se u zemlju ukopa i držaše medveda oko vrata i kažu ljudi,a to možda već i lažu,da mu je Peđa nešto u uvo pričao. I medved se umiri i Peđa ga pusti a ovaj otrča u šumu i više se ne vrati.

A magarac za Peđom dođe u selo i nahrani se i leže na prag i tako poče ta družina.Svaki posao što je za čoveka i magarca zajedno su radili i sve što u selu ljudi sami nisu mogli,Peđa i magarac bi završili.Kad što i po tri,četiri snažna muškarca ne bi mogli pomaći,Peđa bi se podmetnuo i podigao.Jedino bi uvek u zemlju do članaka utonuo.

A drugi kažu da je Peđa postao Veliki kad se kod Anjusje nađe dečak likom sličan a isto s imenom Peđa,te da bi ga razlikovali njega nazvaše Mali.

Kad Peđa malo poraste vide se da je dečko ozbiljan,stalno kao namršten,više sitan nego krupan,često s ručicama prekrštenim iza leđa šeta i,reklo bi se,nešto ozbiljno misli.Mada sitan,bio je srčan,i u dečijim bitkama i oni stariji odustaše da se s njim nadmeću.Uz odrasle ali i mimo njih deca imaju svoje organizovanje.U tom društvu Peđa Mali se pokaza i snažan i pravedan i,mada se nikad nije sam isturao,postade deci kao neki vođa,i da povuče i da presudi.Kao nevidljivo vezana uz njega se prilepi sitna,s plavim kovrdžama i plavim,krupnim očima, Iruška.Kao od sunašca parče zlata prosto je svuda sjala i pratila u stopu Peđu Malog vukući na kanapu neku bušnu šerpu koja je skakutala,prevrtala se i vodila svoj šerpeći život…

Iruška se punim imenom zvala Irina Grigorijevna Čerkasov i bila je najmlađa ćerka Grigorija Putnikoviča Čerkasova,četvrta po redu.Taj vam je Čerkasov bio posebna sorta.Bio je, doduše, iz proste porodice.Otac mu je ljubio kapljicu i bio zadovoljan da malo živi.Tako je i bilo i dok je još bio momčić ostade na domu sam i ode iz sela.Dugo ga nije bilo i vratio se nekako promenjen.Niko nije mogao da kaže šta je to bilo na njegovom licu ali – bilo je…Sagradio je novu kuću i ljudi pomogoše mada ga nisu razumeli.Na kući je izgradio još jednu.Ako je već hteo još jednu kuću, mesta je bilo za još jednu da se postavi na zemlju kako kuće i valja da stoje.Ali,ne… postavio je kuću na kuću pa su jedni hodali drugima nad glavom a i nekako je bilo visoko gledati pa još ljudima u teme.Ako bi se hteo porazgovarati s prolaznikom ovaj je morao kriviti glavu i zaklanjati rukom oči od sunca a odozgo da se savijaš i da oba vičete…i,sve tako,a nikako nije bilo prijatno.Niko od Čerkasovih nije voleo da se nalazi po gornjoj kući,već su živeli dole,na zemlji,kako je udobno i nogama i glavi.Ali su jednom u nedelji morali.Čerkasov bi ih odveo gore i to tako da svi budu na prozorima i gledaju na selo.Žena,on i kćeri,prvo jedna pa druga i sve do četvrte,Iruške,ali je ona bila mala i glava joj se nije videla na prozoru.Još su morali da se svi drugačije obuku u odeću koju je Čerkasov donosio iz varoši a baš ni za kakav posao nije valjala i nekako je sapinjala.Ni Čerkasovljeva žena,Jula,sve to nije volela.Ona nije bila rođena u selu, jednog dana ju je doveo u nečemu što selo nije videlo dotad,u čezama s konjem.Konji su se ponekad nalazili u istoriji sela ali nekako nije bilo mnogo posla za njih,a jeli su dosta,pa se i nisu odomaćili.Čeze već nikako nisu bile poznate jer nisu ni bile potrebne.Nekako su bile nezgodne da se natovare a Čerkasov ih nije ni davao ni koristio,osim kada bi jednom u mesecu išao u varoš i otuda donosio mnoge čudne stvari koje i nisu bile od neke koristi sem što su smetale po kući.Od svega što je Čerkasov dovezao čezama jedino su ljudi Julu zavoleli.Kol’ko je ovdašnji Čerkasov nekako otpadao od sela,tol’ko se tuđa Jula uz njega prilepila.I da popriča i da pomogne i da i uzajmi i pokloni…Stalno se Čerkasov s njom sporio oko tog davanja ali ni Jula nije bila mutava da trpi.Ne bi ljudi znali da Jula može biti drugačija sem dobra da je nisu gledali kad podboči ruke i očicama seva i rečima zaspe te Čerkasov strugne i sve maše rukama oko glave kao da ga stršljenovi jure.I Čerkasov je pričao s ljudima ali mu je priča nekako bila teška,sve o nekim bog-te-pita stvarima,i njegove reči nekako nisu stizale do čoveka.Kao krenu i kad se približe učini im se čovek nepoznat pa zaobiđu i odu besposlene po polju.No,živeo je i Čerkasov s ljudima.Kao kad se u točak udene neka smetnja pa točak poskakuje i trucka ali opet,eto,ide.

Srećom,Čerkasovljeve kćeri primiše materinu narav.On sam je hteo sina i sina a Jula rađaše lepe kćeri.I lepo su živele sa selom a otac im branjaše da se s momcima lažu.Najstarija,Nastasija,po računici sela već uveliko beše za udaju a gledanje niko ne može da spreči i ona gledaše,iz donje ili gornje kuće,Mićka,seoskog mangupa i lepotana.A Mićko po celi dan imaše posla da prolazi baš ispred njihove kuće.Čerkasov je branio i nije hteo da čuje da mu se kćeri u selu udaju.Jednom je,čak,doveo u svojim čezama nekog momka iz varoši.Reklo bi se da momak i nije bio loš ali Nastasija tad pokaza materinu narav pa momak nizbrdnu sve braneći glavu od nevidljivih,a opet strašnjih stršljenova.Nutom za njim iz kuće izlete i Čerkasov s Julinim stršljenovima i to se više ne ponovi mada u kući ostade za udadbu ni tamo,ni ovamo…

A,začudo,Čerkasov se s Mićkom baš najviše družio.Čezama jeste dovozio ako bi kome trebalo što po selu ali je sa sobom jedino Mićka uzimao u vožnju do varoši. Išli su tamo ko zna kakvim poslom,nekad docnili i po dva-tri dana ali makar Mićko bio dobar i njemu i još više Nasti,nije bio dobar jer je bio iz sela.

Ljudi nisu baš voleli da idu u varoši,a bilo ih je dve-tri na izbor i taman zgodne da odeš,posao završiš i vratiš se pod svoj krov i u poznatoj postelji misli svoje složiš. Varoši su im nekako smrdele,nije da smrad davi a i ne znaš šta to smrdi,ali smrdi. Smrad i nekako ali gužva i larma se nije mogla podneti.Navikli ljudi da kad se sretnu lepo se pozdrave i prozbore,ako nije zima ili neka druga hitnost.U varoši sve nešto lete i zuje ali ne kao pčele da u tome ima reda i koristi već…ama,ne da se ni opisati,samo te glava zaboli i što bi se neko bez nužde tamo mučio.

A,eto,Čerkasov i Mićko su voleli da tamo idu pa i odocne neki dan.

Ne daj,Bože,što mi majka misli;daj,Bože,što mi žena misli…kažu ljudi.Kad se ko nekud dugo bavi,majka misli da l’ se smrzao ili je gladan,da ga neko ne prebije…a žena misli da se napio i najeo pa se kocka i sa ženama zabavlja…Tako je Bog dao Čerkasovu i Mićku što im žene misle i time su se bavili i tako zabavili…Jes’ da su se trudili da ih tuku ali su se ovi u tuči dobro snalazili a drugog im nije nedostajalo. Naročito su se kartama bavili.Čerkasov je davno bio tu nauku savladao a Mićko se brzo naučio.Gubio je isprva i gunj i brašno a onda je video da tu valja lagati i podvaljivati,a njemu je podvala u krvi bila,ne po zlu nego po veselju.Sve ga je na svetu radovalo pa i kada bi nadmudrio i tako veselje proizveo.Kartanje mu je bilo igra,rakija mu nikad pamet nije mutila,a onako lep i stasit ženama je med bio…Tako,od te rabote stalno se u selo imalo šta odneti. A Mićko je zavoleo volove.

Znao je on za volove,kao i svako,nailazio na njih,bili su mu pred očima,kao i sva druga čuda ovog sveta što nas stalno susreću,ali ih ne vidimo.Prvi put ih je video kada su ga u nekoj tuči oborili u blato i balegu tik ispod njuški upegnutih volova.Stajali su u svom jarmu i preživali i slina im je padala na Mićka i tako su se gledali volovi i Mićko. Slinavi i drljavi,sa skorelom balegom na nogama,preživali su,mahali repovima i radili sve što volovi već rade.Ustade Mićko i zagleda im se u oči.U očima im beše i tuga i muka i mirno neko zadovoljstvo,valjda jer ima šta da se preživa, i snaga neka čudna, ne da opominje već je ne možeš ni sagledati,da povuče i kad se joguni i da savlada kad se čini da se ne može izvući i žal što se bič i tojaga troše a blato uhvatilo noge sve do praznih muda i praštanje,praštanje pred Bogom i ljudima praštanje što već i ne može da se živi a mora se i najviše tuga,volovska prosta tuga a ceo svet odražava. I onjuši jedan Mićka i liznu ga tražeći so.Zaplaka se Mićko i otkupi ih za cenu pet pari volova i odvede ih u selo.

Čerkasov se žestio kao na sopstveni gubitak,posebno jer Mićku pređe u naviku da otkupljuje volove i vodi ih u selo i poklanja kome bilo.(Jer,Mićko nije dobit od karata u selo donosio sebi već bi sve poklanjao.)Ljutiti Čerkasov ga tada ne bi u čeze uzimao a i volovi su bili spori za konjski hod,pa bi Mićko s njima proveo jedan prijatan dan u šetnji i razgovoru do sela.Jes’ da su volovi stalno ćutali ali Mićko nekako postade pametniji i bolji čovek.    .

Tako se volovi nađoše po selu i nemajući mnogo posla uglavnom su mirno hodali i pasli.

Da od đavoljih zanimacija mora da izađe neko zlo,pa i od tog kartanja,videće se uskoro u priči.

Skorbutin,Njižni i Volođa padoše na kartu Mićku i Čerkasovu.Došli izdaleka, tamo gde ni misao ne dohvata,sastavljeni po tuđoj volji, sami od sebe ni gledali se ne bi,ipak su nekako morali da se drže i podnose.

Za Volođu bi se nekako moglo i reći da je dobar čovek.Oniži,nabijene snage, kose i lica boje slame,stalno nasmejan i za društvo voljan,lako bi ga bilo prihvatiti,ali mu je u naravi bila neka jogunasta žica da odjednom neće ili baš to hoće da radi pa nek svet propadne.Nekad bi ta žica navela da za dobro i korist svu snagu i volju upotrebi pa makar i crkao.Drugi put ako bi ga ljudski najljubaznije molio da, eno, onaj kamen pomeri pa će poteći med i mleko,ne bi prstom hteo da makne,kol’ko god ga molio i razumu privodio.Najgore je bilo što se nikad nije znalo i nikakvog reda nije bilo na koju stranu će povući.Mogao si ubiti ili njega ili sebe ali to bi bilo to.

Za Njižnog se,pak,nikad ne bi moglo reći da je dobar čovek.Bio je,u stvari, kukavica,svega i svakoga se bojao i otuda je svakog voleo da kinji.Pošto je preduzeće koje je poslom sastavilo ovu trojicu upravo takve volelo da postavlja za narednike ljudima,Njižni se i našao na tom poslu iako nije baš imao veštine za njega.Tako je on naređivao Volođi,ovaj bi nekad slušao i radio a drugi put nikako nije hteo,pa su neprestano bili u raspravi i pravo je čudo kako su bilo kakav posao uspevali da svrše.

Skorbutin je bio mimo njih i mimo svog sveta.Bolovao je od teške bolesti,bolesti duše i,mada je jeo i hodao i pio i radio sve što i drugi,opet kao da je bio po nekom drugom svetu.Imao je,tamo negde daleko,ženu,lepu i zagonetnu, i ni on niti neko drugi nije znao vara li ga ona ili ne.Nije mogao da zamisli da živi bez nje a ustvari je neprestano živeo bez nje,makar mu i u rukama bila.Kakva je ona bila – ko bi znao a nije ni važno jer bolest Skorbutinova činjaše da muči i nju i sebe.Kad bi otišao daleko, njoj opet beše lakše a njemu je svejedno bilo teško jer od sebe nije mogao da se odvoji.E,takav se odvojio od sveta pa se i svet njega klonio.I kada bi bio u društvu veseo i razgovoran opet je nekako odbijao kao glogov vres pa ga ni koze ne mogu da brste.Da nije bio bolestan,bio bi sasvim prijatan i pametan čovek jer imaše i dobrote i škole da lepu reč kaže i učini.

E,oni su po svom preduzeću bili sastavljeni da nađu kamen kako bi negde nekakve puteve pravili.I tu pade reč Kamenovo i od šale veseli Mićko reče da se ne bi zvalo tako da nema kamenja svake vrste i veličine.

Za Čerkasova,Mićka i selo bi se priča tu i završila,kao što je ceo svet znao da u Kamenovu ni kamenčića nema,ali po šaljivoj laži pođe preduzeće i nađe kamen da ga boljeg nije bilo na svetu i to pred samim vratima sela.

Isprva to preduzeće nije izgledalo kao neka naročita stvar.Skorbutin je nešto merio,pomalo kopao i zamišljeno hodao tamo-ovamo.Volođa i Nižnji sagradiše neku kućicu,doneše nešto nameštaja i pili su čaj i svađali se.Ako je ko iz sela naišao,porazgovarao se,u sebi smejao ili čudio.Dođoše i psi da ih onjuše i po svom zaduženju malo laju,pa i njima dosadi.Poneko bi im i neku ponudu doneo,meze i kapljicu da se ljudi okrepe od svog posla,kakav god da je bio.

Onda se jedne noći uznemiriše i psi i ljudi.Neka gadna buka se čula,gadna, sasvim ne sa ovog sveta i zemlja se tresla ali se i utiša pa zaspaše do zore.

U zoru se buka nastavi još gore i zloslutnije.Uzbuniše se ljudi,nekako im čudna muka na srcu,niko ne bi ni išao sam,već da strepnju dele pođoše zajedno da vide šta se to zbiva i jesu li oni strani tamo dobro i pri pameti.Već na zadnjoj krivini svog mekog seoskog puta zastadoše kao pred nekim zidom.Ogromna mašina je urlala,gadan dim ispuštala i brdo lomila.Hteli bi ljudi i da se nađu da pomognu u tome što im ličeše na nevolju za ljude ali videše gde Volođa sedi na njoj,Nižnji trči, kruži oko njih i sav se zacrveneo i samo nešto viče a Skorbutov stoji podalje i zamišljeno gleda.

Otvoriše planinu i utrobu počeše da joj vade.Čulo se da mašina urla ali kao i da planina neku svoju muku stenje.

Tako se u selu Kamenovu kamen nađe i kamenolom otvori.Na nekoliko metara ispod meke,pitome zemlje pokaza se srce planine i poče da ispada oštar, težak kamen i da varnice baca od tvrdog gvožđa mašine koja ga je jela.

Vratiše se ljudi s te krivine bez reči,zbunjeni i nekako postiđeni.Odoše za svojim poslovima ali im misli ostadoše da blude oko onog mesta pa posao nikako da krene i ide svojim tokom kuda je lepo išao tolike godine.Idu po selu nekako bez reda,razgovarali bi ali ne znaju ni kako ni kojim rečima i sve skreću pogled kao da su nešto skrivili.A,opet,u sebi ne vide nikakvu ni nameru ni podlost da mogu da se pokaju i oproštaj izmole.Kao kad neko gadno ne-vreme dođe i ne možeš da ga svladaš ni umiriš pa čekaš da se samo umiri i ode negde na drugu stranu gde su neki drugi to možda i zaslužili.U nekoliko sledećih dana se i ponadaše da će tako biti i da se samo treba strpeti.

Ali,tamo,vidiš sve veća rupa u planini i sve gadnija mašina urla kao da ju planina nešto jedi te se zbog toga još više žesti.I,one ljude su malo znali ali ih sad ni toliko ne mogu poznati,čini se da više ni ljudske reči od njih ne možeš čuti no samo škrgut,grebanje,zavijanje…

Posle nekog vremena sve se nakako umiri.Ljudima ostade nelagoda oko srca,ali se čovek privikne pa izgleda kao da je oduvek tako bilo i da se s tim mora i nadalje.Takav je život nekako a boljeg nema pa šta ćeš više…Privikoše se,nerado su se oko one krivine nalazili,ali videše da u tom preduzeću ima nekog reda a kad ima reda,makar te i svakog dana po leđima šibali,ako ima reda – i to je od ljudi.Čak se jednog dana zabrinuše jer se mašina utiša pa im tišina dođe čudna.Al’,videše gde se Volođa i Nižnji svađaju,nešto lupaju po mašini,ona se naskoro opet začu i njima kao da laknu.

Nešto nevolje uvek može da se podnese i dok god,po snazi koju je čoveku dao Bog,može da se nosi,onda je čovek i nosi i,možda pomalo gunđa,ali više da duši da oduška nego da pokreće preduzeća koja bi ga odvela ko zna kuda i po kakvim drugim besputnim nevoljama.Ali,kada se desi da se još nešto doda,kao magarcu kad na tovar dodaš neku sitnicu a on više ni da makne neće ili počne još da se rita ili ugrize ruku hraniteljicu,pa neće više da nosi ni onaj teret koji je do tad bez roptanja podnosio,to i ne može da se predvidi a nekad ispadne što ni magarac ni čovek nisu ni pomišljali čega bi se zdravo odmah odrekli a ispadne da ne mogu, jer ih neka veća sila tera.

Desi se da se na onoj krivini zemlja odlomi i propade i puklotina preseče seoski put.Taj put je vodio u varoš i selo ga nije mnogo koristilo,osim Čerkasova i Mićka pa i njima nije bio mnogo važan.Tako minuše dani a da se ništa nije desilo. Puklotina ostade i put beše presečen.Ljudi su mislili da će ono preduzeće to i da popravi.Desi se da čovek neku štetu nanese bez namere pa je i ukloni i oprosti mu se bez mnogo buke.Put im nije mnogo trebao ali je bio njihov,pa – trebao-ne trebao -treba im.Skupiše skupštinu da ode u ono preduzeće da se stvar reši.Mada su nekoliko bili ljuti,nisu mnogo jer behu navikli reč između ljudi mnogo može da reši.Znalo se čija je krivica i kako da se reši a i dobru kapljicu poneše da reči lakše klize ako negde baš zapne.

Inače,od onomad više nisu posećivali svoje komšije.Kao kad te komšija uvredi pa se mrštiš i kloniš dok mu se pamet ne vrati da se sve lepo oprosti i da se,možebiti,još bolje živi.Jedino su deca često išla da gledaju to čudo kao živu bajku,jest’ strašnu,ali i takvim se deca uče.Bila je novost i za gledanje i kamen kao nova,za čuđenje i otkrivanje,igračka.Ali se pokaza i kao nezgodna i opasna igračka.Dotad za decu ništa nasvetu u selu ne beše opasno.Mogli su ceo svet da otkrivaju i svuda svoje igre sprovode,poneku štetu naprave,ali ništa nije zasluživalo više od opomene i blage ćuške.Bili su slobodni koliko treba,da se ne pokunje i da se ne ponesu,da su radost i da u vredne ljude izrastu.Ali,kamenje stvori i modrice i ogrebotine i suzu i zabrani im se.

Elem,skupština krenu,kako treba i dolikuje,s ozbiljnim licima, razumnim rečima i oštrom a blagom kapljicom.Stigoše,nazvaše Boga i dobar dan,sedoše na odvaljene kamenove iako su im dupeta žuljali i sačekaše jer videše da su u poslu. Volođa se zaletao s mašinom i lomio planinu,Nižnji vikao i mahao rukama oko njega,iako se videlo da ga ni ne čuje niti sluša,a Skorbutin je izdalje gledao i samo stajao.Dugo je tako bilo i već se nije moglo više dangubiti pa iskoristiše tren kad se Nižnji udalji jer su mislili da će s Volođom biti lakši razgovor.Priđoše dvojica-trojica i kapljicu ponudiše i Volođa mašinu ustavi i dobrano potegnu.Eh,ko bi u toku sveta mogao znati kako od nikakve muke,što je mogla da se reši u nekol’ko minuta i da jedna kašika bagera zaspe onu puklotinu i da se put nastavi i da život ide dalje mirno i skladno a ono se brzak stvori i voda ushuči i zamuti pa se život za život bori.Jedan tren je bio između a Volođina glava se pokrenu odrekom.Možda je bila pošla da mirno klimne ali se negde saplete u njegovoj naravi i odreče.Uto se vrati i Nižnji,a njegova se već znala da je na pakost,i ljudi počeše isprva da rukama prema zemlji pokazuju,pa ih i prema nebu podizahu i na kraju da mašu kao da vazduh seku i odlaze.

A krivina puta beše s jedne strane planinom pritisnuta a na drugoj beše mali ali dubok potok.Kamenje ga pregradi i mala voda se ustavi ali svakim danom sve veća bujaše.

U selu nasta gužva i galama a tokom noći se ljutnja smiri i tih dogovor dočeka zoru.Ni trenuli nisu i dohvatiše se posla i kako su znali i umeli i malo i veliko,nabraše i spremiše velika debla i zemlju i natrpaše i puklotinu napuniše i debla položiše da put svoj vežu i njime prolaze kao što su uvek na dobro ljudima i u slavu Bogu.

Ali,đavo zauze svoju busiju i ne puštaše kao i uvek kad se među ljudima pukotina stvori i on u njoj svoj vašar pravi.Skorbutin beše u varoš sišao da svoju zamisao otpočne,Volođi đavo ne dade mira i pred pakosnim očima Nižnjeg bagerom sruši u noći što selo po danima sagradi.

A mali potok pred ustavom sve više bujaše i danju i noću sa planine svoju snagu poče da prikuplja.

Noćno mašinsko urlanje opomenu selo i pod ranim suncem ustade i pred puklotinu dođe.Da su ono preduzeće bili ljudi lepo bi ih istukli i poslali tamo gde ih đavo čeka ali više ih nisu videli kao ljude.Čudo gadno su bili i preduzeće njihovo kao mračna utvara bez lika i mada se Nižnji beše sakrio a i Volođa zadrhta i ne pogledaše ih više.Ponovo svoju gradnju podigoše,svi do jednog i do najmenjeg pa i sunca grumen zlata,mala Iruška se u blato i među drva nađe da pomogne a kamen jedan na ručicu pade i povredi je.Nije to ni toliko strašno bilo,inače na takvu ranu ne bi ni gledali mnogo,ali ih sada sve jednako zabole i celo selo se oko nje uzmuva da pomogne i psovku i kletvu kamenjarima uputi.

Ispred gradnje kao čuvar ostade Peđa Veliki i magare s njim da noć probdu i zoru dočekaju.

Ko bi rekao!Potok onako mali,ni noge da skvasiš ili da i neku bubu na njenom putu može da prevrne a snagu postojano skuplja,ni ne vidi se odakle stiže, i što je ustava veća,veća mu i snaga bude,ne mogu tol’ku ustavu da stave da mu prirodu pokore.I već se voda skupila i zemlju raznosi i kamenje počinje da pomera.

A Peđa Veliki beše zaspao pred građevinom,tvrdo i mirno,kao duša pravedna i savest čista.A životinje drugačije svet vide i znaj u  što ljudi po pameti ne mogu znati.Probudi se magare i uspravi a još pred zoru mrak beše zaostao,pa nadade njisku i na kopita se podiže pre no što u šunjanju Volođa mašinu pokrenu da građevinu ruši.I u selu se sav stvor živi uznemiri i pre vremena petlovi zapojaše i svaki pas uši načulji i svi ko jedan,po jednom imenu sleteše do one krivine a magare kopite dizaše i na mašinu naletaše.Zgazila bi ga mašina da se ne bi ni primetilo ali zbuni ova slika Volođu.I psi dotrčaše a za njima selo,bunovno,obučeno i neobučeno.No,nije Volođa baš strašljivac bio i od zabune se povrati i krenu strašnu mašinu i magare i psi korak po korak uzmicahu.Al’ se i Peđa Veliki razbudi i ustade i pred mašinu stade.Nije ni Volođa takav dušman bio da ne zastane i poviče mu da se mane i skloni jer sila Boga ne moli a kad Peđa Veliki i dalje ostade u mestu,samo kao do članaka u zemljicu utonuo.I pokrenu mašinu što planine ruši a Peđa Veliki ruke stavi na tvrdo železo i ustavi mašinu.Svi bez glasa gledahu čudo.U zabuni pogleda po mašini Volođa i još joj snage dodade i zape mašina a Peđa Veliki se upro o nju i ne pušta.Iz mašne dim kulja crn i smradan,kao oblak taman veliki a Peđa Veliki ne pušta. Samo u zemljicu do kolena utonuo.

I  potraja to.

Ne vidi se ni da Peđi Velikom snaga nestaje ni da mašina može dalje.

Čudo pred ljudima,ni verovati da ljudi videli nisu i pripovedali.

Samo Skorbutin izdalje nešto Nižnjem reče,ovaj strašljivo do Volođe stiže i reče mu i mašinu ugasiše.

A Peđa Mali stajaše na brežuljku i gledaše u Skorbutina.Mala prilika na usamljenom brežuljku,jedva se i razaznaje na toj daljini,a Skorbutin oseti pogled i njegova mučena,hladna duša zadrhta.Ali,odbaci misao i zakloni se iza sile za koju je znao da je iza njega.

A dole potok svoju snagu sakupljaše i već beše ustavi dorastao.

Neko se vreme sve primiri.Selo beše malo oko građevine i Peđe Velikog, malo po starim poslovima,jer i u velikoj nevolji se mora živeti i jesti i piti pa se i nasmejati.Skorbutin ponovo u varoš pođe a i kad beše daleko opet kao da na leđima pogled Peđe Malog osećaše i strese se ali nastavi jer je znao da će sila velika iz daljine ga zaštiti.Ode u katastar gubernije r.-jevske i potražiše na karti selo i papire.

I dođe mašina još jedna,moćnija.

Na ljude kao da se studen neka spusti.Stadoše da zaštite građevinu svoju ali u srcima ne beše nade.I Peđa Veliki beše u zemljici do članaka ali ne bi znao gde će.Još jednom Skorbutin oseti pogled Peđe Malog i kroz misli mu bolest njegova prolazi i već ne može da se otrese i čini se da je već tada sasvim sa ovoga sveta otišao.Nižnji drhti jer je već svašta oko njega što plaši a zlica sitna, ne hrabri.Volođa bi od svega sada već digao ruke i kao da je ponovo pri svesti vidi tren od koga sve ovo ne bi bilo i pokrio bi tu bednu puklotinu…A potok raste i preko ustave se preliva.

Peđa Mali,s ručicama za leđima i u zemlju gleda i ka selu ide.Iruška se beše za tren dvoumila,zatim ručicom u zavoju pripreti ka kamenjarima i svoj sili što se prikupi,podboči se i htede da reči stršljenovske uputi na tu stranu ali odustade i pođe za Peđom Malim vukući za sobom svoju šerpicu.

Izdalje videše staru šubaru gde po putu ide.Sretoše Starog Dedu kako poguren u zemlju gleda i po njoj štapom se poštapa i lupka.Nazvaše Boga kako se i pristoji i Stari Deda njima.Zastade i s mukom podiže glavu i pogleda ih.Nasmeja se kako se dede unucima nasmeše,reče nešto,ko bi razumeo,pomilova i produži putem lagano kao da ovaj svet ima toliko vremena da jedan deda korak po korak noge pomera,krenuo negde baš kao da ceo taj svet mora baš njega da čeka a ne da se bavi svojim hitnim i prečim poslovima.A,opet,stiže Stari Deda na vreme.

Taman je potok već svoju silu preko ustave prenosio i Peđa Veliki upr’o snagu u jednu mašinu,dok dolazi i druga,ljudi nadali graju i gledaju da se brane a sila preduzeća stala da se čudi i ne sumnja u svoju moć…Stari Deda prolazi među ljude kao da ga se ništa ne tiče i ne dotiče,a ljudi se sklanjaju i misle deda niti vidi niti čuje šta se zbiva već ide svojim putem.I prođe Stari Deda među ljude i nađe se pred mašinama i silom preduzeća i,gle,strašne mašine počeše pred šubarom da se savijaju i kao da se urlik strašni i samrtni začu.Jedan Deda sam i poguren u zemlju gleda i po njoj štapom lupka a pred njim sila železa i vatre se povlači i lomi.Niko u to ne može da poveruje ali deca lepo videše kako se iz šubare kao sila vuk pojavi ogroman i na mašine nasrnu i obori ih i skloni s puta.

U to potok provali i ustavu raznese i oslobodi se i valjaše silno kamenje i mutnu zemlju.

Sve to zadade muku onom preduzeću na povratku u varoš jer beše potopilo i preprečilo puteve.Larmali su kao bezumne pčele (mada takvih među pčelama na svetu nema),puteve nekako prešli i vratili se.Teško su objašnjavali slomljene mašine pa se to pripisa kakvoj kapljici glavolomki.Nađoše papire od onog sela i videše da nije Kamenovo već Stepančikovo i nađoše jedan paragraf (a ima ih dosta) po kome tog sela i ne sme da bude i paragraf uništi selo i zalepiše ono potrgano mesto na karti…

Ali,sela tada već nije ni bilo.Ukopaše Starog Dedu pored kolibe i ispratiše s poštovanjem i veselom kapljicom i na spomen šubaru staviše.Podiže se svo selo i sa svim svojim pođe za Peđom Malim i Iruškom i njenom nemirnom šerpicom na put u planinu.Svi su stupali mirno i kroz priču.Za Čerkasovim konjem u čezama s nasmejanom Julom i ćerkama stupali su svi ljudi i sav njihov živi stvor.Jedino Nastasija ide putem i za ruku stišće Mićka a priča i smeje se…ne da se zaustaviti. Anjusja svako malo decu broji i nikako da im broj ugodi.Petlovi već znaju i sve su im koke na poziv na mestu.Pometnja jedino nastane ako neko pozove psa po imenu pa se svi skupe.Kad dođe vreme odmoru i ljudi se skupe po porodicama i komšiluku a stoka oko volova koji mirno preživaju.Iza svih motre i paze Peđa Veliki i magare.

Probalo je opet ono preduzeće da se vrati ali potok beše obrušio put pa i kad to prođu dođu do mesta gde se Stari Deda zemlji predao i šubara,mada istrulela i nestala,još mašine strašeše.Pred njom su se gasile iako su drugde radile,i ni makac.Tako je paragraf pobedio ali mesto ono je opet sa karte nestalo.

Kud se selo Kamenovo delo,ne znamo jer previsoko odoše za priču.

Jedino se Peđa Mali ponekad vidi kako s visoke stene gleda svet a pored njega Iruška stoji,samo bez šerpice jer je već devojka velika i kosa joj se zlati i na neku zvezdu liči.

                                                PUTOVANJA

Siv vojnički ranac.Po rubovima ušivena jarko-žuta traka.Bela traka u smeđoj, dugoj,neopranoj kosi.Isprane,ponegde pocepane farmerke.Čiste bele patike.Crvena majca bez natpisa.Bunovno lice i nežne ruke koje trljaju oči.

Zastaje kraj zadnje lipe u nizu.Tu je kraj aleje.Nekoliko metara dalje je čista, uređena reka i lep mali most preko nje.Okreće se.Stotinak metara unazad aleja lipa počinje na mestu gde se nalazi poslednje dvorište.Ili,prvo,ako se gleda ovako.Dvorišta nemaju ograde,osim ponekih živica.U dvorištima je različito drveće,mada su u većini četinari.Ni kuće nisu iste ali stvaraju utisak da jesu.Broj na poslednjoj kući s leve strane je 113.S desne strane je 114.

Oko dva kilometra odatle su kuće s brojevima 1 i 2.Ulica je sasvim prava i ravna i taj početak skoro da se vidi.Ili,bar,može da se zamisli.Ni ispred ni iza kuća nema ničeg. Levo i desno i na početku je ravno polje.Dovoljno daleko da ih pokrije izmaglica vazduha se vide pitomo zaobljene planine.Na kraju se nalazi reka i most preko koga prelazi put.Zatim,prav,nestaje u ravnici i opet se u daljini vide planine.

Kolima su svi odlazili na onu tamo stranu.Tamo je bio grad dovoljno blizu da uvek i za bilo šta može da se ode.I vrati.Na ovu stranu,iza mosta, je retko ko dolazio.Put je nadalje sigurno negde vodio ali je to bilo dovoljno daleko da bi bilo koga zanimalo.Između ovde i tamo praktično nije bilo ničeg.Samo dosadno ponavljanje polja,brda…Nešto dalje kamenje i pesak.Uglavnom pustinja…Pa,recimo i usamljena stabaoca drveća i zakržljala trava.

Mladić s rancem gleda niz ulicu i kuće.Gleda kao da se trudi da nešto ugleda.S naporom ali ne i napregnuto.Onda odmahne rukom i okreće se na drugu stranu.

Tamo,među kućama,se nalazio i njegov dom.Otac mu je bio bogat,majka lepotica.Braće i sestara nije imao.Imao je sve.Nešto je i studirao,ali se uglavnom bavio stvarima koja bi mu u nekom vremenu privukle pažnju.Živeo je kao i svi.

Juče je odlučio da ode.Nije imao nikakav poseban razlog.Čak mu nije bilo ni dosadno.Kroz ulicu je prošao crveni džip koji je vozio neki momak i tri devojke u bikinijima koje su vriskale na vetru i igrale…verovatno zbog neke muzike.Sve to nije ostavilo neki utisak na njega,čak je bio i zaboravio na to.Ali,u suton mu se slika vratila pred oči i odlučio je da ode.

Ustao je rano,u vreme kad sigurno niko još nije budan.Spremio se,pošao… i sada je gledao kako se iz pravca odakle dolazi reka pojavljuje sunce.S desne strane.Znači, išao je na sever.Prvi zraci dodirnu lipe i vrhove krovova.Na ulici nema nikog i svež jutarnji vazduh slobodno vršlja između drveća i kuća.

Mladić udahnu duboko i raširi ruke i sve to poče da mu se dopada.Počinje da ga ispunjava bezrazložna radost i okružuje prva jutarnja tolota.

-Čoveče…!-kaže poluglasno.Osvrne se još jednom niz ulicu ali bez posebnog interesovanja.Zainteresuje ga šum reke.Sigurno da je reka i dotad šumila,ali mu je to tek sada doprlo do svesti.Pređe tih nekoliko koraka do mosta,osloni se o ogradu i zagleda se u reku.San mu nestaje iz očiju.Zbrka misli i jedno jasno osećanje zadovoljstva i ispunjenosti.

-Čoveče.

Gledao je u vodu.Posle nekog vremena je uočio da se talasi oblikuju na gotovo istovetan način dok reka neprekidno teče.Igra oblika i svetlosti na površini reke ga je skoro hipnotisala.Pomislio je „kako li to izgleda u dubini…“ U jednom trenutku se trgao i stresao kao da se oslobađa nevidljive stege.

Pogledao je još jednom niz praznu ulicu.

Sunce se već pojavilo u punom krugu.

S nešto neodlučnosti je prešao na onu stranu mosta.

Jedno vreme je koračao kao da premišlja o svakom koraku.Zatim je produžio žustrije.Pri tom je razmahivao rukama kao da se razgibava ili uči letenju.

Posmatrana s ove strane mosta,njegova figura se udaljavala i smanjivala dok nije postala mrlja na sve tanjoj liniji puta.

Tu gde jeste bio,a bio je nasred puta,nasred ravnice,daleko od mosta,njegova figura je izgledala normalno.Nije više razmahivao rukama jer se zamorio ali mu je na licu i dalje bio izraz potpune neusredsređenosti na bilo šta.Blag,ponešto ozaren i prazan izraz lica.

Ali,svakako je gledao samo napred.Nije se osvrtao a nije ni zverao okolo.Nije ni imalo šta da se vidi osim monotone travnate ravnice.Jednom ju je pogledao i više nije bilo promena i iznenađenja.

Napred,napred je izgled planina ponešto i nagoveštavao.Planine su se ljuljale u ritmu njegovih koraka i postajale nešto jasnije.Obrisi šuma su nagoveštavali moguća iznenađenja.

Na putu mu se isprečio zec.

Izdalje ga je video kao nejasnu humku nasred sasvim ravnog puta.Onda je pomislio da se svakako radi o nekoj životinji a zatim je pomislio kako je to zec.Mislio je da je to mrtav zec jer bi pravi,živi zec pobegao.Zato je činjenicu da zec mrda ušima tumačio kao utisak.

Na desetak koraka od zeca je morao da stane.

Lepo je video da zec mrda ušima,video je da mu se miče i njuška s brkovima… Bio je to pravi,normalan zec…Ali,taj zec nije bežao.Svaki zec bi dosad već morao da pobegne,naročito ako još razmahuješ rukama i nogama i vičeš.Ovaj zec je mirno sedeo nasred puta i zato je on morao da stane.

Morao je da razmotri situaciju.

Prvo je zaključio da može i on da sedne.Bio je pomalo umoran a i sedenje je udobniji položaj za razmišljanje.Zec je i onako brži od njega i zato je svejedno da li stoji ili sedi.Zec koji se ne ponaša kao zec, svoju samouverenost crpi iz toga što je ili jači od njega ili uopšte ne zna da se plaši..Smešno je pomisliti da je zec jači…a i ako jeste – zec je biljožder i nema opasnosti…Doduše,i zec koji nije mesožder i ne plaši se,zaslužuje oprez.-Čoveče,pa zar ako se on ne plaši mene to odmah znači da ja treba da se plašim njega…Samo zato što nema osnovnu zečju osobinu… – Možda,ipak,baš zato.Zec koji nema osnovnu zečju osobinu,nije normalan zec i ta nenormalnost je ono što me plaši.-Čoveče…Ipak,da se plašim zeca!Na kraju krajeva,on me ipak ne napada.Ali,zar je opasnost samo ono što me napada…Ovaj zec trenutno kvari moju predstavu o svetu.Unosi zbrku u ustaljeni poredak na koji sam navikao.Kvari moj razumni red pa i ja postajem nenormalan…Jer,evo sedim nasred puta ispred zeca i plašim ga se!Zar je jedan neobičan zec dovoljan da poljulja moj sistem i učini me nesigurnim…Možda čak nenormalnim!Mada,još uvek normalno razmišljam.Ustvari,normalno razmišljam samo formalno.Misli protiču kroz moju glavu u formalnom redu.Ali,da li je to dovoljno da znači da sam normalan.Jasno je da su pojmovi u neredu.Da li treba da obratim pažnju na logiku razmišljanja ili ispravnost pojmova…O, zar jedan običan…neobičan zec može da se izruga sistemu!

-Čekaj,…da krenem od početka:Zec nije normalan ali on svakako nema predstavu o tome.Zečevi nemaju razum i logiku i samosvest.Znači da istinu o njemu treba da tražim van njega.Zec koji se ne plaši,nema taj osnovni nagon,a doživeo je očiglednu,bar fizičku,zrelost…Znači da ga niko ne napada.Ali,onda bi buljuci zečeva skakali naokolo jer ih niko ne napada i ne jede.(Ili je ovaj živeo u nekoj vrsti izolacije…monaške…Zec!)

Možda je ovo svet zec…kao ne svete krave…O,zar ću u svojoj nemoći tražiti odgovor u religiji!Da li ja to sada sam sebe varam time što običan problem stavljam u kontekst neobičnog pa mirno sebi kažem da je to izvan mojih moći i nastavim put obogaćen jednim neznanjem sakrivenim iza religije.To nije ispravno ali je svrhovito.

Možda ovo nije zec.Možda je vuk,lav u zečijoj koži…To bi bilo nešto novo,ali ne objašnjava zašto samo sedi na putu i ne napada me.Uostalo,to bi bio jako mali vuk,lav… Tja…nije zec…Šta je onda…Nešto što liči na zeca…Nije da nema životinja koje liče na zeca ali su isto tako male i takve bi morale da se plaše i ne bi tek sedele nasred puta. Hm…ni čovek ne bi ovako sedeo.Bah!Ipak je ovo zec i ja sam čovek i tih činjenica moram da se držim ako želim da budem normalan…mada se trenutno i ne ponašam tako.

E,ali ovaj zec je prvi počeo!

Ali,njemu nije jasno da nije normalan a meni je jasno i to je ono što je opasno za mene.Za mene je opasno da razmišljam!E,baš mi je ovo zaključak.

Što ti je čovek!

Na kraju krajeva,ovo me nervira i ja…idem.Ustaću,proći pored zeca,otići i zaboraviti ga.

Ali,to nisu dobre stvari.Prvo,što ću učiniti nešto iznerviran i nepromišljen.Drugo, što ću ustuknuti pred jednim zecom.Pa gde mi je čovečji ponos!

Šta bi uradio vuk ili neka druga zverka,Pojeo bi ga,jasno,i bio zadovoljan tako lakim ulovom.Da ga pojedem i ja.Da pojedem nenormalnog zeca pa da me posle to progoni celog života.Da ga pojedem ne raskrinkavši njegovu misteriju.Jer,možda će i drugi ljudi nailaziti na ovakve zečeve i onda koristiti moje otkriće.Gens una summus… i te stvari.Tako smo opstali kao vrsta.

A kako to da niko dosad nije naišao na ovakvog zeca.Ili,možda jeste ali ga je bilo sramota ili mu nisu verovali…Ili ga je pojeo…Da ga pojedem i ja.Da pojedem svoj problem!

Ustvari,zašto je nenormalnost ovog zeca moj problem.Neka on sam pojede svoj problem.

Čudna slika čoveka i zeca koji nasred puta sede i bave se svojim čudnim mislima. Čovek je sve više bio sklon misli da pojede zeca ali je zec u jednom trenutku,pokrenut nekim svojim unutrašnjim odlukama,napustio scenu i bez posebne žurbe odskakutao preko livade.Na čovekovom licu se prvo pojavilo iznenađenje,pa nedoumica,pa se osetio prevarenim i na kraju se osmehnuo…Pa,…kao neko ko je shvatio i u isto vreme se postideo.

Ustao je i nastavio svojim putem.

Posle izvesnog vremena je ogladneo.Seo je na put i izvadio razne oblike hrane iz ranca.Tada se setio zeca.Sada bi zec bio samo vrsta hrane koja bi mu se dopala.Da, hrana,osim nesumnjivih egzistencijalnih svojstava,ima i neke kvalitete koji je čine zanimljivom i s duhovnih aspekata.

Žvakao je mehanički,bez naročitog gurmanskog zadovoljstva i gledao put planina. Krajičkom oka je video mrava koji se pentrao na teglicu meda.Uklonio ga je udarivši mu čvrgu.Ne zna se šta se u međuvremenu dešavalo ali je uskoro ponovo video mrava na teglici.Opet mu je lupio čvrgu.Mrav se opet pojavio.Zapitao se da li je to onaj isti mrav. Nije video ni jednog drugog.Po treći put mu je lupio čvrgu,ali je pazio gde će da padne i pratio njegovo kretanje.Mrav se ponovo zaputio prema teglici.-Jeebo te,al’ je uporan.Pitam se da li bi ja da mi ovoliko veći mamlaz lupi onoliku čvrgu opet krenuo na teglicu ili bilo šta.

U tom trenutku nad glavu mu se nadvila senka.

Zgrčio se u iznenadnoj strepnji.Srce mu je zalupalo kada je krajičkom oka potražio vlasnika senke.Nije bilo opasnosti.Senka je bila obična  ljudska senka.Čak ženska senka.

Vlasnica senke je bila ponešto raščupana i prljava,ali su to bili jedini negativni utisci.Gledao ju je odozdo klečeći nad teglicom.Mrav je iskoristio priliku i,misleći da je konačno došao do sreće,upao u med.

-Cvrčak je bolji od mrava.- reče devojka.Čučnula je uglavnom ga gledajući u oči i povremeno u njegovu teglicu i ostalu hranu.Mladić se zbunjeno osmehnuo.Onda mu je, kao, nešto sinulo u glavi pa se još više nasmešio.

-Epa,slušaj,mala,prilaz ti je stvarno fenomenalno originalan.Osim toga i pametan. Mislim,iznenađujuć je a onda,kad razmisliš,vidiš da je i pametan.Znači:cvrčak a ne mrav. Znači:veselje a ne neki mukotrpan rad.Ti baš znaš da zainteresuješ muškarca.

Devojka je izgledala zbunjeno pa i pomalo uvređeno.Pokazala je prstom na teglicu meda i mravom koji se već uspokojio.-Ja zaista mislim da je cvrčak bolji od mrava.Doduše,nisam ga jela sa medom već sa senfom ali je,znaš,mesnatiji…A,ako je tebi žao tvoje hrane,neću ti ništa.Ne moraš da me zamajavaš glupim razgovorima.Ljutito je ustala i pošla.Mladić je ovaj put bio zabezeknut toliko da je iz klečećeg položaja morao da pređe u sedeći.Iz tog položaja je,više za sebe,rekao:-I odlaz ti je fenomenalan. Zatim je skočio na noge i -Hej!- pošao za njom.

S pozicije hrane se videlo kako ju je stigao i kako joj nešto priča držeći je za ruku i pokazujući prema hrani.Ona je još uvek ljutito odmahivala glavom i rukama ali se vraćala prema hrani tako da je moglo da se čuje kako kaže:-Pa,šta misliš…da je meni do nekog muvanja… -Ne…zaista…izvini.Glad je dobar razlog za upoznavanje.Možda još nikad u životu nisam bio stvarno gladan.Možda nekad,posle plivanja,ali to valjda nije ona prava glad.Izgleda da je to neki problem,ta glad.Znaš jednom sam upoznao jednog momka, dobar čovek,mada malo čudan.Sreo sam ga u jednom restoranu.Ja sam jeo kiflu i pio mleko a on je bio pokisao.Mislim,to mu se videlo u izgledu,nije bio stvarno pokisao.Ja sam mu ponudio kiflu.Rekao je da ne želi kiflu ali da bi mogao jedno pivo.Posle je ipak pojeo i kiflu.Popio je i još jedno pivo i pričao kako su ga otpustili i kako je zaista gladan ali se stidi toga.To je bilo zanimljivo:stid što si gladan.A,još je zanimljivije bilo što me stalno drpao za nogu.Na kraju je hteo da me poljubi.Rekao sam da ne mora to da radi zbog jednog piva.Rekao je da su bila dva piva.U čemu je razlika između jednog i dva piva.Drugo pivo se nije razlikovalo od prvog.Onda je rekao da bi me poljubio i bez i jednog piva.(Devojka je gledala mladića s puno zanimanja zaboravivši da proguta zalogaj u ustima zbog čega je jedna muva stalno letela oko otvorenih usta.Muva je bila u zabludi misleći da joj se ukazuje zanimljiva šansa dok je devojka hitrim trzajem glave klopnula i muvu i progutala je sa sve zalogajem.Tako to ide u životu…)-E,tu već ništa nisam shvatao.-nastavljao je mladić.Rekao je da je baš u tome stvar:u shvatanju.Ali,ja te ne shvatam,rekao sam.A pivo,kifla…upitao me.Eto ti sad – opet pivo!Onda se on iznervirao pa sam se i ja iznervirao i…

Ptica oštrog vida bi izdaleka videla kako devojka mrda vilicama zato što jede i da mladić mrda vilicama iako ne jede nego priča.Onda bi videla da je devojka prekinula. Onda bi ptica odletela a neposredni posmatrač bi uočio sledeće…

Devojka je zdravo podrignula.-Nazdravlje.-reče mladić.Nije ništa odgovorila.Pućila je usne gledajući u visoko podnevno sunce i mahala svojom širokom suknjom.Valjda se hladila.Leže na leđa,podvijenih raširenih nogu i još uvem mašući suknjom.Izgledala je kao devojčica na pragu zrelosti ali sa svim oblinama.

-E,sad bi se je-ba-la…-reče.

Mladić je kriknuo jer je trznuo ruku kojom je držao travku i rovario po nosu.

-Jeb’o te…sad imam rupu u mozgu.Pazi kako pričaš…

-E,saad-bi-see-je-ba-la…-ponovi ona i pogleda ga pravo u oči.

Mladić odbaci travku od sebe.Razgledao je okolinu i malo pocrveneo.-To mora da ti je od mrava.Ili od muve.Nisu oni dobri za probavu.

Kao da se igra,devojka se četvoronoške primicala mladiću.U osmehu joj je treperio neki vragolasti sjaj.Pogladila ga je po kosi(-Mogli bismo prvo da popričamo malo…-mrmljao je mladić.) a onda ščepala za šlic.

Sledeći događaji su se strelovito odigrali:

1.Mladić je devojku oborio na leđa.

2.Pocepao joj je bluzu.

Sledeći pokreti su bili usporeni ili statični:

1.Bujne i ponešto otežale grudi su se klatile.

2.U očima joj je caklilo radosno iznenađenje.

-Ojjj…!-uzdahnu ona.

-Ooojj…!-izdahnu ona dok je on glavu i isplaženi jezik skrivao ispod njene suknje.

Sledeća dramska pauza bi mogla da se popuni diskretnim pokretima ispod suknje mljackanjem i povremenim pljuckanjem.

Sledeća dramska pauza je ispunjena krupnim planom mladićevog lica u koje se lagano vraćala životna boja.Kad mu se život sasvim vratio u lice,to je bio zapanjen život. Ne menjajući izraz promucao je:-Ti dole…dole imaš – rupu.

Ona se,ne prekidajući vezu očiju,pridiže,kleknu pored njega i zagrli ga nežno:

-Dušo,pa naravno da imam rupu.To imaju sve žene i to tako treba da bude.-Izgledala je gotovo majčinski zabrinuto dok je on još izgledao kao kip.Zbunjen kip.

U poslednjoj dramskoj pauzi kleče tako dok poljem duva vetar.

-Ma,znam ja to.-reče mladić.-Ali ti dole imaš ogromnu crnu rupu i…zvezde… Kao svemir.Je l’ me razumeš…-nastavi uhvativši je za ramena i gledajući u oči.-I, Mlečni put i severnjaču i zornjaču…

-Imam…pa šta!-reče devojka malo se ljutnuvši.-I,severnjača i zornjača se nikad ne vide zajedno.-Sedela je nadurena i kopala prstom po zemlji.-I…I nisam tako široka…!

Mladić se zbunjeno češkao po glavi.-Zvezde…-promrmlja više kao za sebe.- Nije baš uobičajeno.I,otkud ti to…jesi li to zakačila negde ili – šta već…

Devojka se iznenad ražesti:-Šta zvezde,zvezde…nisi video zvezde,što si dosadan.Šta im fali…ili bi više voleo nešto drugo:more,plaže,džungle…I nisu zarazne. Ne boj se da će da ti se zalepe dole ili za jezik pa ćeš da svetlucaš.Takve su oduvek i… i šta im fali…

Onda poče da plače.

Mladić je zagrli nežno.-Ma,čekaj,ne ljuti se.Ne zameram ti ja ništa.Nego… nisam navikao da vidim tamo…zvezde.Iznenadio sam se.

Ona se šćućurila u njegovom naručju i kroz suze jedva čujno kaže:-Ti me više nećeš želeti.On nastavlja da je teši:Ma,neee…to jest -da…Nije važno.Nego…voleo bih da mi je to jasnije.-A,što…-trže se ona.-Zar se ne vide jasno…-Ma,ne…vide se super…Ali, ne razumem.

-Dobro.-reče ona.-Reći ću ti.Evo,šta misliš,koliko imam godina.

-Pa,20-30…(ona odmahuje glavom)…35 (isto).Epa,ne može više od 40.

-Nije,nije…Ali,obećaj da ćeš me i dalje želeti!(Mladić klima glavom potvrdno.)

-Imam 2017.I još sam vrlo mlada.Kao da imam 17… i po.I živeću još vrlo dugo pošto tebe i zaboravi potomstvo.Nisam večna ali pripadam jednoj grupi žena koje se pominju po mitovima i legendama i istoriji.Kao Izida,Aštarta,Afrodita Brunhilde, Vasilisa, Kali,… Dugovečne smo i mladolike.Zbog nečega treba da smo na svetu.Rodimo se normalno, kao sva deca.Majka prenosi osobine od kojih si neke video,a otac je obično neki dobar frajer.Za svoje vreme.Moja majka je Brunhilde a otac neki Zigmund…ili jedan drugi… Tu ima neka mala gužva,zabuna…Uglavnom,mama i tata rade one stvari i rodi se dete kao i svako drugo,samo s nekim osobinama i dugo živi i lepo izgleda…-pogleda ga ispod oka ispitivački.-Zar ne…

Mladić dobi onaj pravi izraz lica i ona se zadovoljno nasmeši.

-Uvek sam voleo nešto starije,iskusne,dobrodržeće…Samo da se za trenutak vratim dole da pogledam ponovo.

-Ojoj…ah…

Neka ptica sa neba je mogla da vidi kako se mladić uspravlja,zadiže joj suknju, prihvata se grudi da ih mesi i ljubi.Zatim,pomisao da će da ga ugura u sam svemir mu daje neku neobičnu snagu i on se zabija u nju.

Njeno lice polako dobija onaj zamagljen,nevremenski izraz i pogled koji kao da je uprt u samu njenu unutrašnjost.U trenutku se okreće iznad njega i započinje Ples Kali kako ga ona izvodi nad Šivom i vraća ga u život.Svaka ptica bi i svako živo biće pobeglo od eksplozije strasti kojom se pokretala njena karlica,grudi skakale opisujući savršene krugove…Zabacila je glavu i kriknula sladostrasno,pohotno i vekovnim iskustvom stegla svoju svemirsku kapiju kad je mladić eksplodirao u njoj i izgubo svest.

Svalila se pored njega teško dišući,položila glavu na njegovo rame i tiho iscrpljeno šaptala:

-I,eto novog velikog praska i novog svemira.

Zatim je zaspala i tiho prela.

Kad se probudio,bio je sam ležeći na širokom polju i gledao sve te zvezde čistog i moćnog neba.

Osećao se potpuno ispražnjen i prepun zadovoljstva.

-Zaboravio sam da je pitam kako se zove.

Prazne konzerve i kese su bile razbacane oko ispražnjenog ranca.Sve je bila pojela.Teglica meda je bila polizana.Našao je samo jednu celu kozervu ananasa.Ili je nije videla,ili ne voli ananas,mada je malo moguće da ona nešto ne voli da jede,ili se sažalila i ostavila je za njega.Možda me zavolela,pomislio je.Kako samo uspeva da zadrži onakvu figuru kad tako jede.

Bio je pun elana i hteo je da,još tako u noći,krene ka šumi koja se videla kao razbarušena,još tamnija noć.

Bio je opušten i hteo je još da spava.

Kako da izmiri,zadovolji dve tako jake i različite potrebe,a da se ni jedne ne odrekne…Juče je izbor bio jednostavan:birao je jedan.Sada su dva.

Učiniće.

MirNNo je.Topli vonj mokrog lišća.Toliko je vlažno.Ne znam dišem i normalno, na usta ili…nekako drugačije.Krećem se na sopstvenim nogama i mogu da dodirnem rukama svoje lice.Mogu da stavim prst u usta,mogu da stavim tri prsta u svoju usnu duplju,mogu da dodirnem zube i jezik.Ali,ne znam da li JA dišem ili cela ova šuma diše umesto mene.Ne čujem disanje ali ga osećam.Osećam i svoje telo.Znam da se krećem (kad to poželim) i znam da je oko mene šuma,u ovom potpunom mraku,ali ne uspevam da naletim ni na jedno drvo.Možda se kreće i drveće i mudro me izbegava.Možda se ne srećemo jer šuma to ne želi.Možda se ja ne krećem zato što pomeram noge,već zato što to želim.

PotpuNNi je mrak.Oči su tu ali su se skupile u svoje duplje, nemoćne i nepotrebne.Neću da verujem da sam slep jer hoću da znam da je oko mene potpuni mrak.Kad zažmurim,ne desi se ništa.

Hoću i da znam da još uvek osećam onaj vonj mokrog,mekog lišća koje gazim.To će značiti da se nisam stopio s njim,da sam nešto drugo,da nisam veliki list sa osećanjem da to nisam.

Nisam umoran.U ovoj šumi se još nisam umorio i ogladneo.Nije ni dosadno,nema onog zamora misli koje protiču i protiču a nemaju za šta da se vežu.

Seo sam da sebi dokažem da mogu da uradim nešto što želim a što nema poseban razlog.To bi bio dokaz da imam svoju volju.Seo sam na lišće.Udobno je.Ne znam šta je ispod njega.Zasad sam zadovoljan konstatacijom da je ispod svakog lista list koji je pao pre njega.

Skrstio sam ruke oko kolena,stavio nos i usta između njih i hteo da uobrazim kako dišem,kako duvam topao vazduh iz sebe.Nije vredelo.Temperatura šume je bila i moja temperatura.Osećao sam strujanje vazduha ali nikako nisam mogao da odredim da li to šuma izvlači vazduh iz mojih pluća ili ja dišem.Postoji disanje u ovoj šumi ali ja ne znam čije je.Pomislio sam da to nije važno kada sam živ…

Problem sa disanjem mi nije od praktičnog značaja i zato i ne moram da ga rešavam.Nisam ni gladan ni žedan.Nije mi ni hladno.Nisam umoran,ni od kretanja ni od razmišljanja.Šta ja treba da uradim,na šta treba da odgovorim da bih bio praktičan. Eto, hoću da budem praktičan.To treba da budem da bih imao svoju svrhu.A zašto treba da imam svoju svrhu.Pa,ja sam sam…nemam nikavih problema egzistencijalne prirode. Čovek treba da ne bude sam da bi imao svoju svrhu.

Ili treba da budem praktičan i svrsishodan iz čisto ljudskog,sujetnog dostojanstva.

Ljudski dostojanstveno,pun elana,zakoračih.

(Mrdnulo se.)

U već nekoliko koraka mladić primeti tragove svetla.Drveće je nastavilo da se pomera i svetlost je prikazivala daljine između njih.Odahnu.Ipak je olakšanje videti svet na koji smo navikli.

Poslednje drveće ga propusti na strmu padinu,toliko strmu da se umalo nije strmeknuo niz nju.Zato zastade i čučnu da razmisli i ispade da je to bilo dobro.Dvadesetak metara od njega iz šume istrčaše dva mlada vuka.Bili su siti i zadovoljni i igrali su se i nisu ga primetili.

Zatim otrčaše u šumu.

Mladić sačeka da mu se uzbuđeno srce smiri pa onda,bez dvoumljenja,potrča niz strmu padinu.Više je leteo nego što je tr čao i to mu se,čak,u jednom trenutku dopade.

Još uvek u zaletu skoro izlete na uzan asfalti put i jedan automobil naglo prikoči. Mladić pomisli kako danas ima dosta sreće.Izbegao je par nesreća i mada,uopšte uzev, nije bio srećniji,ipak je imao sreće.

-Hej,pazi!-viknu mladić iz automobila otvarajući vrata.-Ideš li ovamo,u naš grad… To ga mi zovemo „grad“ mada nikome ne izgleda tako.Ti nisi naš,je l’ naravno,kad se mi svi znamo.Odakle ideš…iz šume…Pa svuda okolo su šume.Dobro.Važno je da si došao. Ovde kod nas retko ko dolazi.Doduše,retko ko i odlazi.Tako ti je to kod nas…

Već su po tankom asfaltnom,izlokanom od rupa,putu ulazili među,na neki način, čudne kuće.Videlo se da su mnogo puta i bez plana,od različitih materijal,doziđivane i popravljane a opet su bile pune rupa od otpalog maltera i ličile su na asfalt kojim su se kretali.

Već su počeli da nailaze ljudi,pešaci na trotoaru i oni koji su prelazili preko ili išli ulicom.Vozač uspori i kroz prozor poče da dovikuje ljudima.Skoro svakom je nešto rekao i svi su mu nešto odgovarali.To se ponavljalo i kada se susretao s drugim automobilima.

-I,kažeš da si došao iz šume.Ovde kod nas retko ko dolazi.To,brate,znači da mora da se zalije.Mora.Idemo da se zalivamo.Ima jedno fino mesto.Ustvari je jedino ali je zaista fino.Piće,klavir,peva ženska…

Ušli su u jednu veliku prostoriju.Mnogo ljudi za stolovima,za šankom,malo svetla, mnogo dima.Skoro odmah do ulaza se nalazio klavir za kojim nije bilo nikog.Mladić u prolazu udari u jednu dirku.Nije se čulo ništa.Vozač se dovikivao i pozdravljao sa svima u kafani.Svi su mnogo galamili i smejali se.

Popeše se na galeriju,jedan trem izdignut iznad ostalog dela i dva poveća stola na njemu.Za jednim se nalazila poveća grupa mladića i jedna devojka.Ceo sto je bio prekriven flašama piva.Nije bilo čaša.Svi su pili iz flaša,čak i devojka.Usnama bi obuhvatila ceo grlić i prosto je sisala pivo.Tako je,preko flaše,zacakljenim očima gledala mladića a zatim je nastavila da se žestoko smeje jer je neko rekao nešto smešno.

-Društvo!-vikao je vozač.-Ovo je moj drug.Došao kod nas,zamisli.Pozdravite se. Ej,donesi pivo za sve!Donesi po dva odmah!

Pili su pivo,kucali se,vikali i smejali se.

Mladić nije mnogo pričao.Nije ih poznavao i nije kapirao njihove priče,pa ni šale ali se smejao sa svima.Ljudima nije smetalo što on malo priča.Povremeno je gledao devojku i ona njega ali kratko i krišom.Povremeno bi kucnuli flaše i tada bi se dublje pogledali.

Na neki način pune flaše piva su neprekidno stizale a prazne, posle nekog vremena,nestajale.Posle 5-6 piva je počeo da se oseća dobro,da priča i pokreće se. Jedno vreme je gledao i slušao devojku koja je svirala na klaviru i izvanredno pevala. Bar se njemu tako činilo tada.

Na vrhuncu euforije,dok su se neki zalivali pivom,neki vodili burne razgovore a mladić pokušavao da sasluša jednog drugara koji je pokušavao nešto da priča a,ustvari, je samo mumlao i na kraju pao glavom na sto,devojka ustade i poče dugo da se uređuje. Kad je videla da je mladić primetio,dade mu skriven znak da je prati.On sačeka da ona malo odmakne,pa pođe za njom.Idući prema izlaznim vratima još jednom udari u dirku klavira i opet se ništa ne ču.

U kratkoj,tesnoj haljini devojka je išla ispred i savršeno gibala kukovima.Odmah pored kafane se nalazila neka visoka,trošna kuća i devojka uđe u nju a odmah za njom i mladić.Kad je ušao unutra vide da kuća nema krov i sasvim jasno se videlo zvezdano nebo.Pomalo i neobično jasno.

Devojka je stajala u jednom ćošku i pušila.Mladić priđe i bez reči je uhvati za zadnjicu.Baš se dobro osećao sa tako punim rukama.

Njeno lice je ovde bilo drugačije,smirenije i svetlije.Dunu mu dim u lice.Mladić pođe da je poljubi.Ona zabaci glavu i osloni se laktovima na njegove grudi.-Dobro je.- reče devojka.-Šta je „dobro“…-Htela sam samo da proverim da li hoćeš.-Ma,’ajde! Naravno da hoću.To si mogla i tamo da me pitaš da se ne šetamo džaba.-Ne,ovde je drugačije. -Naravno da je drugačije.Između ostalog je i hladnije. -Ne.Mesta su drugačija po tome kako ih ljudi vide.Ovo mesto je drugačije samo po sebi.Ono je za svakog drugačije na isti način.On kresnu upaljač da zapali cigaretu.Osvetli njeno lice.Iza njene glave je bila paučina i samo što joj se nije zalepila za kosu -Je l’ to proveravaš sa svima. -Ne.Bio je samo jedan.On je hteo,ja sam proveravala…zatim je nestao i nikad više nisam mogla da proverim.Ti si drugačiji od ostalih.Možda si drugačiji na isti način kao i ovo mesto. -Kako znaš da je neko drugačiji ako se ponaša kao i svi ostali.Pogledala ga je iznenađeno. -Vidiš,to mi nikad nije palo na pamet:kako ja to znam…Možda je to samo ogledalo,ogledalo u kome mogu da se vidim…za razliku od drugih,mutnih i neprozirnih.

Kad su se vratili u kafanu,skoro da je počelo da sviće.Jedna polovina društva je bila ispred,druga unutra.

Mladić prođe pored klavira i još jednom dodirnu dirku.Ovaj put se čuo zvuk.

Devojka je sedela pored klavira s prekrštenim nogama u suknji s dubokim izrezom tako da su joj se videle gaćice i žabice za čarape.Jednom rukom je držala cigaretu,druga joj je bila među nogama.Kad se začuo ton,doživela je orgazam koji je zadržala u grudima.Na kraju je teško odahnula i pomislila:Najzad prava dirka.

Svitalo je jutro i svo društvo je bilo ispred kafane.Neki su igrali i pevali.Dvojica su pokušavala da se tuku,ali im nije uspevalo jer su bili trešteni i samo su razmahivali i padali.

Posle dužeg većanja,društvo je zaključilo da više ne zna šta će i kuda će i počeli su da se razilaze.Vozač je zagrlio svog novog,dobrog druga.

-E,ja ne idem na spavanje dok se sasvim ne istreznim.Šetam okolo i čekam da se java postroji u pravilnost.Nego,sada imam bolju ideju.

Probudili su dve devojke u njihovoj sobi.Nisu se ljutile zbog toga.Samo je jedna rekla da celu noć radila.Obe su s naporom držale otvorene oči.Vozač je neprestano pričao.Zadremao je u krilu one što je celu noć radila.Zaspali su smešno isprepleteni.

Druga devojka je žmirkala i s razumevanjem se osmehivala kad je mladić seo pored nje na krevet.Imala je na sebi jednostavnu belu spavaćicu.Nekako ukočeno je držala telo i spavaćica je visila pravo sa krupnih,čvrstih sisa.

Mladić je ćutao,ona se smešila.Uhvati ga za jednu ruku,pomilova je i poljubi.

Mladić kleknu ispred nje i poče da je ljubi od listova pa nagore.Devojka je bila mala i skladna.Telo joj je bilo čvrsto,koža nežna i zategnuta.Dlačice u krilu plave i primamljive.Još je bila topla od spavanja i razneženo ga grlila dok je lizao od nogu pa naviše.Otkri joj grudi.Čvrste i sočne.Nije imala bradavice,samo krupne ružičaste krugove.Dok joj je ljubio grudi i vrat,otkopča ga i prihvati malenim šakama.Spavaćica joj je bila zadignuta,njegove pantalone spuštene kad ga uvede u sebe.Sve vreme je žmurila.Sva je bila topla:telo,krevet,osmeh.Tek malo se namrštila kad je ulazio u nju.Jedva čujno i sneno je uzdahnula i povukla ga prema sebi.

Verovatno je tada i potpuno zaspala.On je još bio u njoj.Bila je zaspala ali se još smešila.Mladić se oslonio na ruke, pokrenuo se nekoliko puta i izlio u nju.

Spavala je raširenih nogu,otkrivenih grudi koje su se sporo dizale i spuštale.Malo se cedilo iz nje.

Dok je izlazio iz sobe,video je kako se okreće i obe ručice stavlja među noge.

Pre no što je zaspao u autobusu koji ga je vodio iz grada,njena slika mu je još bila pred očima.Zaspao je nemo i s osmehom.

Šuma je oko mene.

Znao sam da treba da ostanem čovek iako sam sam…Ali,ja i ne znam da li sam sam…

Šuma je oko mene.

Ali,nije ona…A,opet,otkud znam da nije.

Misli li ona.(Mislim li ja.)Ako misli i ako diše,onda može i da govori.Zašto to ne uradi.(Zašto to ne uradim ja.)Bojim se da pokušam da govorim.Ako ne uspem,hoće li to značiti da sam nem ili da nisam čovek.S druge strane,ako progovorim…zar sam čovek samo zato što govorim.

Hajde da više ne razmišljam,već da nešto uradim.Šta…Da se nasmejem – to je tako ljudski!

Evo,smejem se.Smejem se glasnije.Glasnije.I još…

Šuma upija svaki moj zvuk i pretvara ga u tišinu.

I,evo,PLAČEM.

(Ovaj put se sasvim sigurno mrdnulo.)

Vozač autobusa ga je probudio i rekao da su stigli.Nije mu rekao gde su stigli,ali njemu to i nije bilo mnogo važno.Negde je stigao i to je dobro.Inače,on i nije išao na neko određeno mesto i dobro je da je tamo i stigao.

Ovaj put je to bio neki grad,pravi grad sa svim tim automobilima i ljudima koji se trude da prolaze između njih.Svetla se nisu videla jer je bio dan.Reklame su se videle. One se vide i danju i noću.Sunce je svakako bilo tu negde mada se nije pouzdano znalo gde.Oseti da mu nedostaje.

Stigao je i sada je trebalo da odluči gde će da ode.Grad pruža mnoštvo izbora. Zajedničko za sve te izbore je bila njihova nevažnost.Mogao si da izabereš bilo koji i nešto bi se desilo,nešto bi uradio,možda bi i pričao o tome…Sutradan bi ponovo morao da biraš jer onaj i nije bio važan a neće biti ni taj novi.

Otići će u neki muzej.Nepoznati ljudi u nepoznatim gradovima idu u muzeje.Znao je da tako treba.Muzeji sadrže prošlost.Prošlost tog grada,ali i drugih gradova.Kad nekog upoznaješ,prvo upoznaješ njegovu prošlost.Nije u potpunosti razumeo to pravilo ali ga je poštovao kao što je poštovao i sva druga pravila.Nije bio bundžija.Možda je malo previše razmišljao,ali je ta razmišljanja uglavnom zadržavao za sebe i s tim nije imao problem.

Dakle,ide u muzej.

Prva ogromna,kamenita,stamena i sivkasta zgrada na koju je naišao mu je ličila na muzej.I jeste bio muzej.Na tabli je pročitao da unutra ima raznih vrsta prošlosti.Od onih iz nejasnih,apstraktnih tragova arhajskih vremena do jasnih i, mada punih boja i oblika, ponekad nerazumljivih vremena slikara.

Dopala mu se tišina u muzeju.Tišina puna šumova.Šumova od koraka posetilaca, nekih prigušenih šaputanja,retkih neplaniranih zvukova…Osim drugih stvari,muzeji čuvaju i sve te zvukove kojih na drugim mestima nisi ni svestan jer su ugušeni mnogim drugim zvukovima.Kao u šumi,pomislio je.

Dugo je hodao i obilazio muzej.Sve je pažljivo razgledao.Par puta je ukapirao da se vratio na neka već upoznata mesta.Nije bilo važno.Nigde nije išao,nigde nije planirao da ide i ovde mu je bilo dobro.Bilo je toplo,bilo je tiho…

Onda je čuo muziku.

Čuo je kako negde u blizini svira klavir i pronašao tu prostoriju.

Neka devojka je svirala na klaviru muziku koja mu nije bila poznata ali mu se jako dopala.Devojka je bila sama za klavirom,posetioci su samo prolazili,pogledali bi je,zastali možda za trenutak i odlazili dalje.Mladić je seo i slušao.

Muzika je bila kao kiša.Kao kiša koja pada i kaplje niz oluke,tiho teče i opet to ponavlja nežno…kao milovanje.U toploj sobi,bez briga i obaveza,bez straha i nadanja, ležiš ili gledaš kroz prozor u kišu i voliš i ona te voli i miluje.I u pogledu joj je kiša: topla, tiha i nežna.Gledaš sebe u njenim očima i znaš da ona vidi sebe u tvojim… Bilo da ste zajedno ili da ste daleko…Jedno od drugog…Jedno do drugog i zaspite u toplini svojih tela.

Neke suze su mi kapale u šake i osetio sak da tu očvršćuju u male,glatke kuglice.Nakupilo ih se dosta i bilo je lepo osetiti ih.Bile su to moje suze,iz mojih očiju i sada su se gnjezdile u mojim šakama.Najlepše je bilo to što su pomalo,jedva primetno, ali ipak sjale.Sjale su nekako u sebe,taj sjaj nije ništa osvetljavao i u ovom mraku sam mogao da ga primetim jedino kada bi ih primakao sasvim blizu očima.Kada bi duže vreme gledao u njih,činilo mi se da taj sjaj ne postoji sebe radi,već da ima još nečeg… nekih slika.Nekih slika koje su sećanje,sećanje koje još osećam…Sada sam samo hteo da živim svo to zadovoljstvo koje se nakupilo u meni.

Mogao sam da budem siguran u neke stvari i mogu da držim u rukama nešto svoje.

Sada,u ovoj šumi,nešto znam -to je najvažnije- imam nešto što se suprotstavlja čistom mraku ove šume – moje svetleće suze.Pošto je tako,ja mogu dalje.

Ustao sam,blago stisnuo svoje suze i pošao.Isto ono meko lišće i nejasna ali postojeća svest o šumi i stablima.Lišće je dodirivalo moje korake i meko ih primalo u sebe.Gledao sam u pravcu svojih nogu i korak po korak počeo da razmišljam o nečem ružnom.Pomislio sam kako posle svake pobede mora da dođe nekakav poraz i kako to nije… Ja koračam,bio sam srećan i sada razmišljam o tome kako ne znam zašto i kuda koračam.To pitanje je moralo da mi padne na pamet,ali…mogao sam još malo da budem srećan.Sada,da bih još uvek bio srećan,treba da znam zašto i kuda koračam.Ako znam kuda koračam,znaću i zašto koračam.

Koračaću da bih izašao iz ove šume.

I

Poneću svoje suze na svetlo.

(Evo,pomera se.Vidi kako žustro.)

-Mladiću,mladiću!-budio ga je čuvar muzeja.-Zatvaramo,’ajde,zatvaramo.

Nije bilo devojke ni klavira.Nije bilo muzike.

Protrljao je snene i suzne oči i izašao iz muzeja.

Bilo je već veče,pao je mrak i grad je sijao raznim bojama svetlećih reklama.

Bilo je rano veče i automobili i ljudi su užurbano išli na razne strane.Razmišljao je kako li se u svemu tome snalaze i zašto ovi idu na onu stranu a oni s druge strane idu na ovu.Uz to,i jedni i drugi su imali napete izraze lica i žurili su.

On je koračao polako i nije išao nikuda.Bilo je važno da ide.Odlučio je da ide samo pravo,da nigde ne skreće i da na raskrsnicama ne raskršćuje.

Napustio je centar grada i uskoro počeo da se kreće manjim i mirnijim ulicama, s manje automobila i reklama.Ljudi su bili manje užurbani i smireniji.Lagani korak je postao još mirniji.

Pažnju mu je privukao jedan slabo osvetljen izlog prodavnice.Jedna neonka u izlogu je žmirkala.Prigušeno ciči na jednom kraju,u jednom trenutku bljesne,zasvetli punim sjajem i na kraju naglo utrne.Zatim ponovi sve to.

Prodavnica je bila zatvorena velikim katancem i ništa se unutra nije micalo. (Osim neonke.)

Ipak,jedva čujno,prigušeno iz prodavnice se čula neka muzika sa radija.Prilično je krkljala i bila prigušena ali je uskoro razabrao da je u pitanju neka romansa.Onda je shvatio,posle napregnutog slušanja,da se romansa ponavlja.

Isto kao i neonka.Nekako s mukom,teško i mukotrpno…Ali se ponavljala.

Saosećao je s njima pa bi se oduševio kad bi neonka bljesnula i kada bi se romansa ponovila.

I opet.

-Ej!Šta ti radiš tu…

Morao je da podigne glavu jer je glas dopirao s jednog sprata zgrade ispred koje je stajao pred prodavnicom.Glas je pripadao jednoj devojci koja se naslonila na ogradu terase.Žar cigarete joj je bio među prstima dok se nehajno klatila i njihala u kukovima.

-Ništa naročito.Gledam neonku kako žmirka i slušam jedva čujnu i jedva razumljivu romansu.

-Ti to hoćeš da obiješ prodavnicu…

-Ma,jok…zašto bih…A je l’ hoćeš da mi daš jednu cigaretu.

-Što…nemaš pare…

-Imam puno para,ali hoću jednu tvoju.

Devojka je razmišljala.

-Dobro.Kupi mi i donesi jednu paklicu a ja ću da ti dam jednu moju.

Mladić hitro otrča do trafike.Pogleda terasu na kojoj sad nije bilo nikog i zastade za trenutak da izračuna koji je stan.

Uzlete uza stepenice i vide da su vrata već otvorena.

Mutno svetlo,vazduh otežao od dima i alkohola i njena prilika u vratima. Posmatrala ga je pažljivo,ispitivački.On je ukočeno stajao držeći u ruci pred sobom paklicu cigareta.

Ona ga onda zagrli.Jednom rukom oko vrata,ali čvrsto.Imala je gustu,dugu, kovrdžavu kosu.Boje julskog žita.

Bio je malo iznenađen.Ali,obuhvati je rukama oko struka.Njena kosa ga je golicala po licu.Ona se malo izmaknu i on vide da ima oči boje šume…ili reke.Bila je krupna ali vitka.Noge su joj bile duge i snažne,pa je delovalo kao da joj je bista nešto kraća i sa malim grudima.Uhvati ga za ruku i uvede u stan.Prsti su joj bili dugi,prefinjeni.

Uvede ga.

Njemu je sve odnekud izgledalo poznato.I ona i ovaj stan.

-Šta si radio u ovo doba tu napolju.-Ono što sam morao. -Uvek radiš ono što moraš. -Ne.Radim šta želim.Želje su moje moranje. -Ah,to je divno.Znači:radiš ono što ne moraš. -Hm…ispada daje tako.-Nešto mu je i dalje bilo isto iako nije mogao ni blizu da shvati šta. -Imam kafu,rakiju…i – rakiju…Šta ćeš…

Dok je ona tamo negde kuvala kafu,on je cugnuo iz flaše i dugo zadržao gutljaj. Rakija ga je zagrejala i protresla.Netremice je gledao u mali tranzistor koji je krčao muziku i ponekad zagrcnuto govorio.

Ona donese kafu,ostavi mu veliku šolju na stočiću a sa svojom u rukama ode na terasu.On popi još nešto rakije,zatim srknu kafu pa ode za njom na terasu.Ona je bila oslonjena na ogradu,držala šolju blizu usta i duvala u vrelu kafu.Gledala je u daljinu, u ona svetla grada koja liče na suton.Zavuče prste u njenu bujnu kosu.Stiskao je i gladio. Kad joj dotaknu vrat,ona se tiho strese.

Dugo su gledali u daleku,fluidnu svetlost grada.Zvezde se nisu videle.Nedostajale su mu.

On se vrati,sede na krevet i nastavi da pije rakiju.Već mu je bilo bolje iako ga je i dalje mučio utisak da je nešto isto…nečemu…

Ona uđe i poče da se skida ne zatvorivši vrata terase.Njena figura se ocrtavala na dalekoj svetlosti.Izgubio je na trenutak dah kad je skidala majcu.Grudi su joj bile velike taman za njegovu šaku.Pantalone je brzo skinula zajedno sa gaćicama.Kukovi i noge su mu usporili srce.Šumica među nogama.Legla je na krevet pored njega i rekla:-Daj mi malo.-i popila rakiju.

Dok se svlačio netremice je gledao njeno telo na krevetu…Sve to…za mene…

Legao je pored nje i zadrhtao kao da mu je zima iako je veče bilo skoro vrelo.

Ona uze prekrivač,prekri ih i zagrli ga oko ramena dok je on još ležao na leđima.

U glavi mu je pulsiralo od uzbuđenja i sećanja za koje nije znao odakle je. Podrhtavao je.Okrenu se ka njoj i netremice se zadubi u njene oči.Ona se blago nasmeši i zagrli ga čvršće.Ovlaš je poljubi.Imala je ukus na…nešto poznato.

-Ne može…

Ona ga uhvati rukom,jednom stisnu i srećno nasmeja.Poljubila ga je u oba oka.

Stomak mu se grčio i u kolenima je osećao žmarce.Rukom joj je milovao grudi i stomak,skoro da je nije ni dodirivao.Dodirnu joj lice,oči,nos,ocrta usne…Zagrliše se snažno,kao da se upijaju jedno u drugo.

Zašto da izlazim iz šume kada ovde imam sve što mi je potreno.Ustvari,ništa mi nije potrebno.Ovde imam sve jer mi ništa nije potrebno.Ali,imam svoje suze koje svetlucaju nekim poznatim sećanjima,nekim osećanjima koja me teraju da udahnem… da se napunim vazduhom i da budem…da budem punog srca!

(Evo,izlazi,pojavljuje se.)

Već vidim trag svetla i srce mi bije u ritmu života.Izlazim i izbacujem iz sebe vlažni vazduh šume.Šuma je iza mene i vidim i sunce i zvezde.Mogu da uzdignem glavu,da raširim ruke i do zadnjeg damara udahnem hladan i svež vazduh…stigao sam na svoj Sever i mogu da pustim svetlucave kuglice od svojih suza da se rastope i sjedine s Okeanom.

Pogledali su se i dalje čvrsto zagrljeni.Voleli su se očima.

Ona leže blago raširenih,ispruženih nogu.On leže preko nje i polako i čvrsto uđe u nju.Pulsirao je u njoj bez pokreta tela.Ona ga je stezala sama,pulsirajući je upila njegovo seme.

Bili su jedno telo.

Kad zazvoni telefon,ona se probudi voleći ga.

Pustila je da telefon zvoni neko vreme a onda se javila.

-Da.Da,tu je.Sve je u redu.

                                                USAMLJENIK

1.Godine

Nije to bio izbor.

Moje godine,na ovom svetu,su prolazile.Dolazile su i odlazile u pravilnom ritmu.To je bila jedina pravilnost u mom životu.

Živeo sam kao i većina drugih ljudi.S manje ili više uspeha sam radio sve što je trebalo: dete, mladić, čovek: škola, vojska, posao. Nije bilo ničeg što bi posebno padalo u oči.Nikakva pravilnost.Menjao mi se izgled,mesto življenja,čak mi ni ime nije stalno bilo isto.

Jedino su godine pravilno dolazile i odlazile.

2.Dani

Jednog dana…to svakako nije moglo da se desi jednog jedinog dana. Možda sam shvatio jednog dana ali sam svakako danima saznavao.I nisu to bili dani u nizu.Bez ikakve pravilnosti,izmešano sa svakakvim događajima,ali sve jasnije sam saznavao:u mojoj usnoj duplji,u toplom i vlažnom,rastao je tumor.

Isprva tome nisam pridavao naročit značaj.Kad sam prvi put razmislio o tome,mislio sam da će,kao i sve dosad,biti i nestati.

Jednog dana sam sigurno,pouzdano shvatio da je on tu,da klija i postaje nešto stalno u mojim ustima i mom životu.

3.Trenutak

„Ja.“

To je on rekao.Moj tumor.

4.Početak (Ja.)

U početku je to bilo lično,obično Ja.Uvek bi ga izgovarao umesto mene kada bi to trebalo.Sam čovek mora to često da izgovara za razliku od drugih koji izgovaraju i Mi i Ona i slične reči umesto Ja.

5.Nastavak (Ja…)

Moj tumor i njegovo Ja su mi donekle osmislili i olakšali život,postali konstanta i trajanje.

6.Trajanje (Jaaa…)

Ne mogu da kažem da je tumor počeo da me boli ali je počeo da mi smeta.U ustima mi je bilo mučno od bljutavog Ja.Čak se više nije ni čulo u čistoj vazdušnoj struji,već bi ljigavo kliznulo niz usnu i bradu i padalo na zemlju

7.Bes (Jaaa!)

Bilo je to teško izdržati i u trenutku besa sam odgrizao,otkinuo tumor iz usta.

Nekoliko dana sam naprosto bio nem.Nisam mogao da izgovaram rečenice u kojima je bila reč „ja“ a druge rečenice ili nisam znao ili su mi bile nepotrebne.Ipak,bio sam srećan jer sam se nadao da ću naučiti i druge reči.

8.Očaj (Jaaa.)

Izgleda da nije bilo nade,Jednog jutra sam ga dodirnuo jezikom i čuo tiho i bolno Jaaa.

Neko vreme se sve umirilo.

10.Posvećenje (Jaa.)

Grunulo je iz mene iscrpši mi sav vazduh iz pluća i svu snagu iz tela.

U gomili ljudi,na gradskom trgu, Jaa. je eksplodiralo.

Ja više nisam bio ja. Ja sam bio Jaa..

                                    JEDAN DAN U ISTORIJI MORA

„Sinoć nisi bila tu da mi malo snage daš,

da mi pružiš ruke te da na njima umrem ja…“

(Indeksi)

Ma, šta ona misli,j… je ja…

Ustvari…hm!

-Dobro vam jutro,Petrović Petre!-uvek je govorio Steva konobar u restoranu beogradske „Moskve“ i 52 puta godišnje,u nedeljno jutro, dva drugarska,stara osmeha su se mešala nad kafom.Bez šećera.

Steva je bio sa mnom u vojsci te osamdesete,u prošlom veku,gore u onom Zagrebu,to ti je neka druga država.Bilo je to ono Bjelo Dugme i „Petrović Petar“ iz „Doživeti stotu“.Imali smo to neko zezanje s P.P.,s tim gadnim stanjem koje nama nikako i nikad ne može da se desi.

I radili smo predano na tome:opijali,drogirali,jebali svašta,prebijali ljude i oni nas,neke smo valjda i ubili…a kad su počela ona sranja s ratovima i tamo smo išli,u Bosnu,ali smo brzo klisnuli,tamo je bilo baš gadno,doneli smo uniforme i neko oružje i kurčili se po Beogradu…posle su došli neki klinci,jači i luđi, pa smo se malo smirili i više mudrovali kao neki šaolinski mudraci,onako:gladimo brade i nešto mrmljamo a oni se primaju.Jebo’ te…

Steva se nije ženio,nije ništa uradio,pio je,pušio,konobarisao po „Moskvi“ i kada su je Ameri srušili,pa je to bila neka konzervirana ruševina u kojoj su i dalje pili kafu neke ruševine od ljudi.Kad su ga šutnuli u penziju,zakopao se u svojoj suterenskoj sobici i kroz prozorče u visini trotoara po ceo dan pljuvao i pravio baricu pljuvačke i majmunski se smejao kako obilaze i psuju ga u usta krezuba.

Mrtvog su ga našli kako se drži za rešetke na prozoru,nekako se tako ukočio, pa su mu jedva šake otvorili…a i dalje je bio nakežen kao majmun.

Ja sam postao „Petrović Petar“.

Molio sam da me negde uposle kao čuvara,pa sam ćutao,trpeo govna koja bih ranije samo zgazio bez osvrtanja…Imao sam nešto para u šteku pa me neko vreme mazila jedna ružnjikava,ali je bar bila mladunka…Jebala se okolo ali sam i njoj morao da ćutim a kad se štek istanjio i kad sam mogao samo da ližem,sasvim me odjebala…Ma,to i nekako…ali,skapirao sam,brate,da sam je zavoleo pa sam posle i patio i sve to…i „Doživeo sam stotu“.

A,onda sam jednog jutra u starom,starom mantilu,svom mrsnom od štroke stogodišnje…kupio sam hleb i jogurt i novinu i polako,u starim cipelama,jedva đonovi da su se držali,onako kako idu stogodišnjaci,puštao korak po korak,jedva dižući noge,papir ne mogu da prekoračim…polako,polako…pa sam, zbog kolena i kukova,kljoknuo na klupicu.U blizini je sedela neka omladina,jedan dečko i dve-tri rasne mladice,sise im sočne,mermerne,farmerke pukle od guzova, i gledali su me gadljivo,pa sam ja počeo da kašljem i krkljam i pljunem jednu sočnu pljunku,ni Steva ne bi bolju napravio,i oni su otišli pominjući drtine matore i smrt.

E,onda sam u novinama pročitao kako onaj Brega,a stariji je od mene neku godinu,s nekom crnkinjom,dupetom orahe kokosove lomi, se voza na jahti po morima i okeanima.J… li ga…hohštaplera!

Ne znam zašto sam poneo i neku saksiju s nekim cvećem…odneo sam je u tu kućicu na nekoj padinici pored mora…skinuo sve,skinuo i gaće i počeo da se spuštam niz stepenike,polako i mučno…stigao sam do mora i malo se pokliznuo i tresao sam se…ali sam ga umočio u more i jebao ga,jebao da se svo talasalo.

To ti je to:jebanje je smisao života.Dok jebeš,živiš!

Posle mi se usladilo i svaki dan sam ga umakao u to more.I ujutru i uveče. Čoveče!

A nikad se nisam setio da izbrojim sve one stepenike.

Sutra ću.

Stogodišnji starac silazi niz stepenike.Rano je jutro,more je bistro i skoro mirno.Vazduh se lenjo valja po slanim stenama.Starac je go.Osmehuje se,lice mu je bistro i bez senki.Prepušta se talasima,odnose ga ka suncu.Voda i so mu miluju lice i oči mu cakle.Peva:“…šta ste noćas snili…bilo je sinoć malo stare vatre…“

„Došla si!“-kaže i zagrcne se…

Prošao je još jedan dan u istoriji mora.

                                                SUROVO SRCE

U prepun hodnik bolnice ulaze nosila i na njima sasvim zanemoćala starica.Obamrla je i kao da su na njoj žive samo oči i jedna ruka kojom drži za prst starca koji jedva sustiže bolničarke i nosila.Skoro da se sapliće ali neprestano priča nekim promuklim i osornim glasom.“De,de…!Što si digla tol’ku uzbunu,nije ti ništa!Samo ti nešto fali,buniš i mene i ovu decu k’o da niko nema drugog posla nego da za tobom trči…Ne stiskaj mi ruku…Ček…“ Nosila ulaze u jednu prostoriju a starca zadržavaju ispred vrata.On nekoliko trenutaka otvara usta kao da nešto govori ali nema reči.Na kraju samo odmahne rukom i okrene se prema ljudima koji čekaju u hodniku,ćute,gledaju u pod i neku svoju muku.

Starac počinje da nervozno hoda tamo-amo i priča ljutitim glasom,svima i nikom.“Ma,nije joj ništa!Tako ona 50 godina,otkako sam je uzeo,a i to nije…jurila me,jurila pa sam se sažalio…a samo kuka,sve joj nešto… a ja sam bolesniji od nje,evo,da vidite nalaze…ali ja samo ćutim i radim…I decu smo stvorili,a gde su sad…sve na moju grbaču…“

Čas se ljuti,neprijatno glasno,čas mrmlja sebi u bradu i hoda,samo ponekad kao u strahu gleda u vrata gde je nestala njegova starica.I priča.Ljudi ćute i već ga i ne slušaju.Neki ga gledaju prekorno i kratko,neke žene negoduju između sebe,neki mu okreću leđa…A on sedne,pa ustane,pa se opet nečeg seti i priča…“I unuci došli,je l’ ću ja sad da ih čuvam i jurim,ta kakva su to deca… Ma,sad će ona da izađe,sve ja da joj kažem…videćete,ima da izađe uspravna k’o jela i nasmejana…a ja…“

Ali,vreme prolazi i niko ne izlazi na ona vrata i on se zamori i sedne na jednu usamljenu stolicu i pogne glavu i jedva da se više čuje,samo teško diše. Ljudi dolaze i prolaze,gledaju svoja posla.

„A,izaći ćeš ti…sve ću da ti kažem…i što nikad nisam.Ponosna,lepa, srce me zaboli…A!…E,devojčice moja,zauvek…što bi ja…ne može!…sam…čekaj…“

Reči polako zamiru,samo jedna suza se otkinu na hladan pod.Kao da se još jednom osmehnu,i tužno i radosno.I klonu.

Na ona vrata izlazi bolničarka ozbiljnog lica i gleda po hodniku.Spazi na stolici usamljenog starca klonule glave i priđe da mu kaže:“Gospodine,žao mi je, ali vaša supruga je…“Dodirne ga po ramenu a mrtvo telo klizne na pod i samo kao da gleda negde u daljinu i da nekog doziva.

                                                            NA STANICI

Na autobuskoj stanici pod vrelim suncem leta na klupici pored perona sedi starac sa šeširom,kariranom košuljom i toplim prslukom.U ruci mu je štap koji povremeno vrti među prstima.Gleda u neku daljinu i kao da mu je svo vreme sveta u pogledu.

U blizini se vrpolji jedna starija ali vitka i uspravna žena.U ruci joj je ostarela ali elegantna ženska torbica koju uglavnom drži obema rukama ispred sebe.Ponekad nemirno namešta osedelu ali bujnu kosu vezanu u punđu.Pogleda prema klupici i starcu i kao da se iznenadi i usplahireno okrenu na drugu stranu. Rukom pokri usta da zaustavi uzvik.

„Autobus prema Kuli i Vrbasu polazi sa trećeg perona po prijemu putnika… Autobus…“ – krklja stari stanični razglas.

Strarica se nemirno šetka i povremeno gleda starca i klupicu i konačno sedne,polovično okrenuta leđima.Uzdahne i posle nekoliko trenutaka kaže:“Je l’ slobodno…?“ i usiljeno se osmehne.Starac je pogleda iznenađeno i nehajno izgovori:“Jeste…da…“Malo se pomakne iako ima dovoljno mesta.

Jedan beli oblak zakloni sunce i po polupraznom peronu jedva primetno u senci nežan lahor okrenu nekoliko opalih listova.

Žena se pomaknu na klupi,zadnjicom primaknu do čoveka i bledo lice joj porumeni.Čovek pogleda u mesto dodira pa se zbunjeno izmače.Krajičkom oka je pogleda u lice pa….

Situacija se posle par trenutaka ponovi još jednom…

„Ma…,ženo,što se guraš…“

„Aa!Ti me ne poznaješ više!“ – kao prkosno žena mu otvori lice i raširi oči.

Čovek pogleda oči i preblede.“Katarina…!“

Beli oblak otkri sunce.

„Sad me ne poznaješ a nekad…nekad si jurio za mnom…jurio,nisam mogla da se spasim od tebe…“ – žena priča kao bujica.

Čovek se vraća polako u život i uspeva da je uhvati za ruku,blago stisne i zaustavi…“E,jeste…Jeste,jurio sam te,jurio a ti mi…ti mi ne dade!“ Zasmeja se i zakašlja.

Dok čeka da se kašalj smiri žena nastavlja ali kao da priča negde u stranu. „Pa,kad sam bila mlada i glupa…“

„Epa…Epa,sad bih mogao da te…jedino ovim štapom po guzici…“

Zajedno se smeju pa zaćute…

„Pa?Kako živiš?“ „Eto,idem kod dece i unuka…“ „A,mene su moji ispratili. Eno…sad su bili onde …“

Onaj lahor se ponovo vrati i opalo lišće prevrne na drugu stranu.

Pričaju i kao da su opet oživeli,nekako mladalački žustri.

„Autobus za…polazi odmah po prijemu putnika…“ – iznenada objavi neki novi glas sa razglasa.

„Epa…Epa,moram da idem.“ – kaže čovek.Ustaje.Polako.Gleda okolo kao da nešto traži.Ustaje,rukom se drži za krsta,osloni na štap,smotano pruža ruku za pozdrav…“Epa…sve najbolje,idem…“ Žena mu nevoljno pušta ruku.

Poštapajući se teško čovek odlazi ka peronu.Onda stane.U rukama iza leđa zavrti štap i iznenađujuće brzo se vraća.Žena je još na klupi.

Poljubi je.Baš.

Suve,bezbojne usne porumene.Oči sinu.

Čovek,nekako viši i snažniji odlazi u autobus i seda na svoje sedište.Sedište je meko i on utone.Samo mu se glava vidi u prozoru.

Autobus polazi sa perona i starac gleda u staricu na klupici koja je nekako sve manja i podigao bi ruku u pozdrav a rampa se podiže i autobus odlazi.

Tek kada samo dim ostaje na stanici,starica,nekako pogurena i umorna podiže ruku…

Smušeno se saginje i podiže čarape koje su joj spale kad ju je poljubio.

Sunce zalazi.

Priča je gotova.

P.S.:

„Molim vas da mi ovu kartu zamenite za kartu za sledeći autobus u pravcu u kome je sad onaj otišao.“

„Ali,gospođo,žao mi je,ali to…“

„Slušaj,šmizlo mlada!Daj mi kartu kako sam ti rekla…Kao sudbina da ti je rekla…Nemam vremena da se s tobom zamajavam…Jasno!“

„Ovaj,da…Svakako!“

                               STARAC KOJI PROLAZI

Korak po korak,jedva da se odižu od zemlje,ostarele,ispucale,izlizanih đonova cipele zakoračuju na raskopani prljavi asfalt ulice.Škripa kočnica i psovke,naletelog automobila,nervoznih užurbanih ljudi…A starac prolazi polako kao sama večnost,podiže ruku i gle! ulica se presvlači u kaldrmu s nežnim vlatima trave između kocki,pojavljuje se bicikl i ponosni vlasnik koji priča s prijateljima na klupi ispred mirne kuće…

Korak po korak.

Smrdljivi vetar zanosi ispran,ušiven,bledoplav manitl i raznosi papire i kese ispred stepeništa napuštene,oronule,razbijenih prozora stare škole.Sasvim sporo,s mukom,starac se saginje i podiže sa zemlje bačenu,zarđalu,polupanu metalnu šolju,podiže ruku i gle! ozariše se prozori pod jutarnjim suncem i pred belo-plavom fasadom nove škole se čuje šarena dečija graja i starac drži crvenu šolju sa naslikanim žuto-zelenim cvetićem i pije toplo mleko.

Korak po korak.

Zgrčeni prsti sklanjaju ostatke kapije pred zaboravljenim, izlokanim, raspadnutih tribina,košarkaškim terenom.Tabla je pukla a obruč polomljen.Starac staje na crtu i s bolom podiže ruke i gle! na prstima se pojavljuje crvena lopta i leti ka beloj tabli i plavom obruču i klizne kroz novu mrežicu a zatihle tribine odjeknu poklikom navijača.

Korak po korak.

Već je sumrak i telo zimljivo drhti pod poznom jesenjom kišicom.Težak korak staje na klizavo blato opustele livade na kraju koje čame istruleli,pocrneli panjevi nekadašnjih bagremova.Starac opet oseća onu malaksalost u kolenima i lepršav nemir ispod srca i ne zna šta bi s rukama.

Hrapavim prstima dodiruje ispucale,suve usne i na njima ponovo oseća plah, vlažan i nežan prvi poljubac plavokose,zelenooke,tek procvale devojke… Uzdahne teško,tiho…

Iz sene mu prilazi starica zelenih očiju,nežno ga prihvati za ruku,poljubi tiho i gle! pred ponovo sjajnim očima bagremovi šušte pod toplim prolećnim vetrom i mirišu na sreću dok se sunce na zalasku igra svetlozelenim senkama.

„Hajdemo kući!“- kažu,prepliću prste i držeći se za ruke kao život brzo odlaze svojim putem.

PESMA KONANA SIMERIJANCA

Put je dug i staze se prepliću.

U zoru pod belim suncem pođosmo:

lopov i bludnica,kralj i luda,

ratnik i čarobnjak,vitez i pesnik,

svi su oni putem celim jahali sa mnom.

Severno je more u vrtlogu hučalo

olujni vetar so donosio

na crno drveće,

led i žedni noževi

u tami smutne pometnje.

Od čoveka i žene rođen,

u prvoj krvi otet i proklet,

bez suze i utehe sam bio

i ostaću.

Ali sam ispio penušavo vino života,

vino pljačke,pohote,borbe i slobode,

sve do gorkog dna.

U grudima dete,

divljak na točku života podojen,

bez kolevke i postelje ženske,

bez milosti gazim da dom svoj nađem.

Došao sam u gradove vaše,

od svile i greha,od zlata i srama,

da vatrom i čelikom,krvlju i besom,

okupam vas i pokrijem crvljivom tamom.

Osvojio sam sve što čovek može osvojiti.

Zla je bilo što ga treba ništiti,

prijatelja što im veru treba pokloniti,

kruna što je trebalo osvojiti i baciti,

žena koje je trebalo požudno ljubiti,

pesama što pevaju se noć i dan,

vina koja je valjalo ispiti do dna…

šta mari što ću na kraju ostati sam.

Zadobio sam vaša blaga

i smrvio u prah.

Misli sam vaše čuo

i govorio kroz smeh.

Želje sam vaše video

i pretvorio u strah.

Od života sve okusio sam.

Jer,smrt daje pustoš i mrak,

grob je dubok,tmina hladna,

svet je pun truleži koja zaudara

i ja se smejem vašim malim bogovima.

Uzan put je vodio kroz prokletu zemlju,

svu ogrubelu i crnu,

ali smo mi bili vesela družina,

razbojnici i pljačkaši,palikuće i ubice,

da vam svetlo i radost donesemo.

Put je bio kamenit i strm,

kako čovek ožedni bistre vode.

Život jaše nasmejan sa desne strane

a smrt čisti s moje leve.

Ali,meso je i rođeno da umre.

Sveštenici jadikuju da je život patnja,

da rođenjem duša je prokleta.

Oni kupuju i prodaju raj za zlato,

oni život obećavaju mrtvima.

U plamen sa sveštenicima ili bez njih

sići ću skerletnim stepenicama u pakao

i đavola na njegovom prestolu izazvati.

Bez straha sam životu gledao u oči,

treba li da se plašim smrti u blizini.

Pozdravljam vas,prijatelji,

jašite sa mnom uz radost i pesmu,

da odjekuju pod kupolom neba.

Pozdrav svim pesnicima-usamljenicima,

robovima i ratnicima i devojci ponekoj…

Ne dajem rado ni stopu puta kojim sam išao,

puta koji se završava… OVDE!

MOLITVA

 

 

MOLITVA

 

 

Dan me pozva i,gle,breze u novo lišće odevene

od kiše noćne čiste pod suncem se raduju

i osmehnuh se:gle,seme radosti pade na moje srce

al’ teško radost raste na umornom srcu.

Gle,seme radosti pade na moje srce

a moj se osmeh odmah ugasi

mnoge su senke i vetrovi za mali plamen.

Jer,poznaju moje oči svetlost i bistre boje

poznaje topli prolećni vetar telo moje

poznaje uvo zvuk pehara punog tajni.

Al’ um se moj priziva jučerašnjice i vidi sutrašnjicu

moja se volja plaši izazova ljudskih

između juče i sutra moje se danas uklješti

i moje je srce samo u planini

a telo ga vuče u maglu močvara niskih.

Koliko skupo ljudi plaćaju mulj i smrad

i koliko preziru blaga večnosti

u sleposti se svojoj svetlosti odriču.

Na što će meni ovi dani trošni da u rđav ih vezujem lanac

koji mi sapinje noge i oči muti

te niti hodam niti gledam.

Teško je breme,Bože,što ga na mene stavljaš

i snaga što mi je daješ posrće.

Klikće soko Vere i poziva me u visine

Nada leđa mojja i kolena ispravlja

ali je Ljubavi mojoj zima.

Idem tamo gde zvezdu daleku vidim

ali Te molim,Bože,da srce moje ne postane tako malo

da u njega ni trun radosti ne bi mogao da stane.

Veliki je Tvoj put i um moj tek trun prašine

s tog puta razume.No,kratkoća moga uma sumnju ne buni moju

i Vera je moja neiscrpna i žilava je nada moja.

Čvrsto je moje telo od Vere

i jake su žile od Nade

ali zašto moje srce ne kuca Ljubav.

Tek je žižak jedan u njemu

koji od studa i vetra čuvam.

Duh SveSveti je tu i ni tmina ni mulj

Ga ne mogu zakloniti

a On prolazi i obilazi me.

Odbačen i umoran od ljudi i dana neplodnih

ostaću trun nevidljive prašine

koju tamo-amo slučaj raznosi.

A odbačeno dete hoće li muž snažan biti

hoće li mu snaga dostatna biti da druge podigne

i sebi mir nađe.

Da dušu svoju nađem obuću sam mnogu poderao

i zlo na sebe primio da ga ništim i promenim

i znam da zla snažnijeg od duše moje nema

jer je na njoj znak Božji i jer sam ratnik Božji.

Ne htedoh da se sklonim i od sveta ruke operem

i tako darove očekujem.I ruke mi ogrubeše

i noge mi se iskriviše.I,gle,drugi rekoše:

Naše su ruke i noge lepe i čiste a onaj je okaljan!

Svakog se greha dohvatih a ni jedan mi dušu ne dotače

i psovka mi je na jeziku bila al’ mi srce ne ogadi.

Žižak me onaj u veri držaše da ga Bog vidi

i da ga Duh SveSveti raspali.

Jer,gde god se moje telo u blato i krv zagrozilo

srce mi je tek za Svetlo jedno otvoreno ostalo.

I pogledah vrata otvorena i videh da Svetlo ne dolazi.

Zar se Duhu SveSvetom na mene rugobnog zgadi

i žižak onaj u usamljenosti hoće li utrnuti.

Jer,vidim da dani moji kraćaju i snaga ljudska

premala je sve namere Tvoje zgodi

i hoću li u pustinji pasti da me živog

lešinari izedu jer slab bejah da bitke tvoje vodim

i prezren budem a da ništa u veri ne beše teško.

Jer,rekoh,Bog nam je svet dao da ga uživamo

kao delo njegovo i da ga od zla čistimo

i snage ne nedostajaše no se znojem i krvlju svojom napajah

i mišice moje ne stadoše

i jačah od vere

i kada bi telo slabilo.

I prođe Duh SveSveti i na otvorena vrata se ne osvrnu.

I mač-Krst moj klonu i videh sebe gde rugoban i prljav

glave pognute i očiju ugaslih,ruku nemoćnih i kolena drhtavih

stojim sam među kamenovima nemim a probuđeno lišće i travke

i radost ljudska behu u daljini i niko me ne pozva.

Glasa da molim nemam no me nada ka glasovima povede i svetlu.

Gde stupih tu glasovi utihnuše i svetlo zgasnu.

Osvrtah se ima li gde ruke da me pridrži ali zalud.

Dane sam u bitkama proveo i bližnji me ne poznaju.

Odrekoh se roditelja,prijatelja,žene i deteta

jer je Bog i Sin i Duh SveSveti jedan

i od očiju ljudskih neviđen dušu na kušnju dadoh

i učini mi se da pobeđujem.

A ljudi me obilaze izdalje gledaju i gade se i šapću

i pogledah se:i,gle,mač-Krst moj s desnicom srastao

i ne mogu ga ostaviti a smrt za leđima ćuti i ne zove.

No digoh glavu i pogledah svet i videh da je mnogo još gada

i neću se od njega u strahu sklanjati no ću ga ništiti

i Bog me ostavi a ja Boga ne ostavih

i podigoh mač-Krst svoj i pođoh u svet bez ljubavi.

 

 


 

 

 

 

Ovde

sakriven od sveta

tražim note prošlosti,prošlosti koje nisu moje,čiji sam samo

odjek

Mrak je oko mog

svetla

koje trne bez nade.

Nema mirisa iza nje.Soba ćuti.

Slična prošlosti koju nisam živeo,slična budućnosti koju nisam snio

ni kap mi nije ostavila svoje slatkoće,gorčina moja tu je da je

uvek pijem.

Šta kazuje jelen na nogama krhkim

vuk u snegu što samo svoje stope nađe

bele ptice nad okeanom modrim

znaju li pesmu moju o tebi,draga,

željan vatre kada ovde drhtim.

Koraci

krug su oko mene.Usred kruga gde je bila gušća je praznina,

deo sobe gde je usamljenost veća već svoj život živi.

Daleko je praskozorje,već mu slutim lik,ili noć me vara

mesečevom senkom.Igra li se sa mnom davno zgasla vatra

nenadane nade,senke plamenova više peku.Obrisi planine na

munjama dalekim,bljesak bistri od nebeskih voda.Odlazi li

grmljavina ili tek se sprema

da ugasi kasno

žedno

leto

 

 


 

 

 

 

Tu,

gde točilo se blago pomirenih misli

i u oljuštenom šašnju noćnim svetlom

u tajnu se obuklo zlato

vatra nova za nemire stare

al’ u domu više nema srca

slavujevim noćnim suncem što se opijalo

po mesecu mahovina popanula

nema zova

zalud cvčci julsku pesmu zvone

nemâ crkva iznad vode bistre stoji.

Bela trešnja novu višnju seni

leto zadnje odavno je prošlo

sad i jesen mi je oduzeta

pa ne vidim rujno i crveno

samo sivo dom moj skriva.

Dogoreva cigareta,

gorko novu palim,dve mi međ’ prstima gore

tek je jedna sveća što je čekam

stihom moćnim da Boga dozovem

ne bi li se na mene sažalio

da me na put uzme.

Slama pregorelih zvezda

među blatom i međ’ trnjem

u očima suznim ogleda se

grehovi su moji molitvama mojim teški

preteža mi kukavičluk

mlado srce što bi gutljaj još od žive vode

al’ će sagoreti.

 

 


 

 

 

 

Gle, utihnu svitac

nema vode da mu vatru piri

živa voda vatrom se zaliva

nedostojna jesen tek okrajke svira

hleba

što do juče nadom i toplinom simfonija beše

sada beo bol tek kleca iz vilinskog kola

kratak bljesak u magli i tami

svetiljka što gasne pored nabujale reke.

Usamljena noć preživa mi dane

biće skita po aleji nepoznatog grada

u sutonu,u mirisu lipe

ljuštura puna dima prožive mi leta

makova i toplih talasa žita

pod mesecom,u klasju povijenom

ni početak niti kraj

no sredina tuge

niti jedno slovo nisam

tek slučajan zvuk

u kamenu

znakove što tražim oko zemunice svoje

u snovima što mi beše zamak-grad

sve je samo bledi trag

ruka žene ispod sise da utiša strah

rajsko voće što ga ukiselih

na steni usred mora gde sam bio kralj

pesak kroz prste mokre mi promače.

Zašto samom sebi pevam zvono koje prazno zveči

jer o drugom nemam kako,nemam čime

bez ljubavi nema rime.

 

 


 

 

 

 

Najjači sporo hodaju

pognute glave

i bledi su

a u očima sjaj

za posrnule strašan.

I niti trube niti bubanj oko njih

pesma je pesma koraka

kroz vrleti i blato vodi put

ruka snažna posustalu steže.

Milost ih je oružala

patnja neprobojni štit

molitvena vojska

s gore obasjane

čuva svet.

 

 


 

 

 

 

Na prestolu mora

vidim bistro sve do dna

opraštam vatri

u zvuk tišinu ulivam.

I moja rana presahnu.

Tako sam sitan

a Bog me vidi

i moj tihi ponos

što postojim.

A voda,gle,moje dane broji

i protiču,i mreška se lenjo vreme

i,gle,eno dana kada me nema

i sve ostaje…

Sve da mogao sam da grlim

tolika je želja

što anđeli je ljudima zavide.

 

 


 

 

 

 

Dani, kako su male ruke moje

i kako malo mogu njima da ponesem.

Kad srce oteža gde je odmor

crkva duši i blag govor.

Očima ne verujem i uvo je moje prazno

dlanovima sve je nedolično

i ništa ih ne može oprati

ničega na svetu da mi radost vrati.

Misli su me umorile i dela ogrubela

što pomislim – prah je

tek radosti trun dušu beskrajnu ispuni

zadivljenom dah je od slobode.

Misli ljudska,crno pod noktima,

šta sve reči tvoje prazne, ništa od ničega,

ako znam da poznam mesta draga

jer umiju mi lice i srce se prozrači.

Ja ću potok biti planinski

bistar i od trave bojen

i zemlja će me popiti i sunce

imenu mome nigde uvir biti neće.

Ko će znati ime moje da dozove

dok topola jedna tek nad

saditelja svog poraste.

Kad za sebe više ne znam

kao kad rođenjem sećanje izgubih

nemajući ništa sve mi beše dom.

Zemljo! – vazduh, vodu, Sunce Istinito

pusti me da vidim pre nego što ti se vratim.

Jutro moje ima li u sledu svanuće

ili noć je sve bez lika.

 

 


 

 

 

 

Misli moje propinju se k’o na visoravni konji

belo cveće što stvorih ga za Čarnu

ponosnu i nestvarnu.

Šta govorim

čim’ to blede seni ja zazivam

mlada duša, ispisnica sveta

može još da leti

netrošna je ljubav njena

suza će je okrepiti jedna.

O, što slova moja umoriše mene

jedna tačka

mirijade od njih jača

.

 

 


 

 

 

 

Sve na zimu ovde liči

orasi i staro vino.

Grožđe buđa,hleb je truo,šaš ne šušti

kako jesen bude u oktobru

(o,mesecu smirenja!)

vrele jullske vatre kada se u tebi obru

obzorjem kad buknu crveno i rujno,

bledi mesec traga mlečnim putem,

snova mojih stvarnost,noć mog bila…

…tek san sam sna ušuškan u sen

šum lišća svelog

na brezama zime zaborava

kada vatra tromo pucketa jesenje suve grane

dim što duva kroz odžak od džaranja žara

da žega bude oktobarska tiha kiša

il’ u šumi iskričavi sneg

stopa trag.

 

 


 

 

 

 

Kad u buri pijan

more htedoh da obuzdam

kada kao ženu jahao sam talas

i talas me uzeo

i zanos me obuzeo sa ženom-plimom.

Žena je plima mora,

mesec što se sjajem puni sa dalekih zvezda

ne od sunca

što za tren ih žegom zgasne

te glasnike iz prošlosti svetle.

 

 


 

 

 

 

Nekad sam bio ovde

nekad sam bio moćan

nekad sam bio ja.

Bio sam u noći

noć je bila moja moć.

Mogao sam da se uspravim

raširim ruke, uzdignem čelo.

Ceo svet je bio mrtav

ja sam živeo

u muzici moći.

Govorila je da sam ja

ja

govorila o onom što sam bio

da se vratim gde sam bio

oslobodim se moći i nađem mir.

Jedne noći

putevi su se otvarali

sve je počinjalo,podavalo se

svime sam gospodario

bez straha bez želja

sav od volje.

A ona

je bila moja, verovala

podata, voljena, zadivljena

tiha, snažna, predana.

A ja

okrenuo sam leđa putevima

ostao

survao u ponor.

Ostavio sam je i ostao sam.

A ponor

je zjapio.

Dušom sam se čupao od tmine

u borbi našao što beše na početku svega.

„Ko sam ja.“ – rekla je i postala

ona koja je

svetlo i znak

početak i stvaranje.

Bio sam u ničemu koje je sve

video opsenu sveta

sve znao i bio ništa

ali pobednik tmine

uveren u znak.

I bio sam bez snage

bio sam samo oruđe svetla

nisam bio ja.

Bespomoćan u sveznanju

bespomoćan u moći da budem sve

osim ja

potražio sam smrt

i video je

čuo svog vuka

video svoj kraj

shvatio da je sa mnom od početka

verna družbenica

i razumeo je

da je ne tražim

da ne tražim senke

da gledam pravo u sunce

i videću sve kad zatvorim oči

i otvorim srce.

Mislio sam to je sve – otvoriš srce

ali nije

mislio sam to je sve – otvoriš srce

i budeš istrajan

ali nije

mislio sam to je sve – otvoriš srce

i budeš istrajan

i bez želja

ali nije

mislio sam to je sve – otvoriš srce

i budeš istrajan i bez želja

i slobodan letom orla iznad sveta.

Letom orla i okom sokola

da uvidim radost sveta.

Kako divna beše radost

i divnije još više

da se patnja promeni kroz borbu

borbom ovog sveta da zadobijem drugi.

Ali nije.

Bila je potrebna još jedna

 


 

 

 

 

Da sam negde u planini

da sam vuk

sam i gladan

grizao bih sneg

grizao bih srce svoje

tragove bih svoje zatirao kad ih nađem

na šumu bih kidisao

kandže zarivao u smrznutu koru

grebao

dok mi šape ne prokrvare

krvav trag bih za sobom ostavljao

tragove bih svoje jeo

krvlju svojom bih se davio

grcao

suze bih svoje pio

slivale bi se do očnjaka

kap po kap

mesec po mesec

i režao bih na mesec

i odjedao parče po parče dok ne bi nestao

kopao bih sneg dok do trave ne dođem

travu bih raskopao dok čarna

i vlažna zemlja ne otkrije korenje

drveća

debelo kao ljudska ruka

i odgrizao bih korenje

i bila bi jama duboka

mrsna

topla na dnu

i tu bih legao i cvileo

cvileo podvijena repa

a mesec bi bio nada mnom i okolo polje svetlo

po kome

ništa ne može da prođe da ga oči moje ne upiju

i hitrim muklim korakom bez glasa ubiju

samo grudi moje reže na gladan stomak

i gladan stomak zjapi na moje grudi

da proguta sa sve srcem

i srce mi je u grlu

i urlik bi ispuzio

da se zver sledi na domak slobode

i ukoči

od mog straha

jer se i ja zveri bojim

ali bih joj utrobu rastrgao dok me ne rastrgne moja

kamen zapišavam

sneg nevin ružim

zlatom ga prskam

moj je to trag i trag za vukove druge

da se boje da me obilaze

jer niti jedan mi nije vuk

niti vučici na zov trčim

jer je porod moj moćan

i slobodu traži i više ga neće biti

jer je ta sloboda besnilo,mahnitost od nemoći da

se toliko lepote podnese

šume

skačem preko jaruga gde se vuci drugi na trbusima svojim vuku

trčim dok me pena obliva belja od snega

zvezde me prate hladne

i opet bih trčao da istu noć se planini svojoj vratim

i valjam se niz padinu dok mi se krzno ledi

sjajno žuto pod mesecom

i repom bih mahao i skičao kao štene sito

na reku silazim

i krotko bih gledao talase male

kako srebrno zbore i grgolje

i satima bih gledao

ritam zvuk

dok se ne napijem

zagledan u vuka

i jedan drugačiji talas bi naišao

od snega opalog

od grane slomljene

i reka bi počela da igra

i ja bih s rekom igrao

(ni jednom ne stajući na sve četri noge)

kako bi to radosna igra bila.

 

 


 

 

 

 

Dani su moji već odavno izbrojani

jeseni i zime zamaglile, smrzle dušu

k’o odocnela, zaboravljena lasta

što pod strehom sama smrt čeka.

Sećanje na leto tek je bajka,priča

bistri, brzi let po strunama sunca

još je teža opomena,

spomen bol što jača.

Let slobode mamio me gore

i sve više, tamo gde sve manje beše lastavica

samo male, crne tačke razigrane

iznad lica prostog sveta.

Gnezdo nemam niti ga potražih

šta je gnezdo pred visinom i slobodom,

gore gde me nebo mami, sunce sjajno

i po noći u snovima leteo sam stalno.

Al’ je zemlja teška

uvek vuče dole

svoje pravo traži

od čoveka.

Izmeđ’ sveta i nebesa

ostah na sredini

ne stigoh do gore

zaborav me čeka dole.

Gorko proklinjao sam slobodu

to bogatstvo sveta i čoveka

u rite siromaha što me obuče i stavi

u obruče samoće i smlavi.

Al’ su dani moji izbrojani

toplo sunce leta peče uspomenom

studen,zima čeka nepromenom.

Ništa nemam da izgubim što već nisam izgubio

ničega u meni da se nečem nadam.

Smrzla mi se krila

noć je kad ne lete laste

al’ u mojoj duši

malo srce procvrkuta živo.

Telo mi je teško i umorno

sila zemlje strahom steže

al’ se srce seća radosti početka

rođeno je ovde da se nebu vrati.

Nije data mi sloboda al’ ni oduzeta,

slobodan sam samo da se oslobodim.

Podižem se teško, mrve mi se sitne kosti

napada me stud i kiša suvoj strehi da se vratim

(video li ko je suze lastavice)

ali već sa krila padaju i prah i svila.

Rastače se telo moje ali ne od boli

nema više čime da me steže zemlja

iznad najvišega visa nestade i noći

svetlo i toplota rođenoga doma.

Iznad sveta pogledah na zemlju

ozari se srce u ljubavi čistoj

oslobođen svega sve zavoleh silno

što mi muka beše sve je tako milo.

Svaka čestica se moja izmeša sa svetom

polja draga i potoci bistri,

putevi i šume, vetrovi i more…

gle! nad njime leti moje drago jato.

 

 


 

 

 

 

Pri kraju puteva

bogat svim što nemam

videh je gde sedi, tiha i jaka,

ključarica oblaka, gospodarica nogu

s izvorom među njima,

usred šume mrak što biser lije.

Na grudi me uze, misli mi pije:

šta još imaš da ti uzmem

praznih ruku bogatstvo šta ti manji,

koji teret da ti skinem što te preči da poletiš

između vremena mnogih što ih čezneš.

Šta još sapinje ti srce,

kičmu slabi vetri što je strahom viju.

U ništini svega slobodni da plamenovi

dlanovima zaigraju,

vatra ruku s vodom tela da se pomiluju.

U meni već ništa nema

sem dana u kojima živeo nisam

još mi pijavica-nada snagu oduzima,

da zaplovim ne daju mi reke,

vrhovi planina što nad svetom bdiju

let mi krote,

lišće svelo šušti ‘mesto srca tiho bije.

Da me nema seme moje sreće klijalo bi brzo,

s time ti da živiš,dane moje da porodiš

dok kroz noć slabo svetlo oči moje traži.

(Lini)

 

 


 

 

 

 

Iz visina do kojih put on jedini znade

Orlov let na vrhu stene odmorište nađe.

U dnu stene zrcalo zelenim mirom viri,

Odbljescima neba plavetni se potok širi.

 

Uznemirena vrba pod vetrom tiho šušti.

Kosa talasasta, plava do vode se spusti.

Obluci se sjajni svetlom igraju u oku,

Malo vode u ruci suzom plati potoku.

 

Sva dolina k’o da spava,oblaci i trava

Ne miču se. Tada orla kliktaj šumom celom

Sumračje osvetli njeno kao svetlom strelom.

 

Nad izvorom nade-reke nema zaborava!

Što god ruke njene dodirnuše, bez radosti

Ako beše, suze Kraljičine sad oseti.

 

Nage duge noge staze prate hladne reke,

Kose padaju niz leđe k’o svilene mreže,

Kapi vode iz nje kaplju na guzove meke,

Grudi su joj tople al’ se bradavice ježe.

 

Koraci niz reku teku, sva je igra živa,

Od talasa vrelo vitko telo svo sanjari,

Gde je reka dublja k’o ribica u njoj pliva,

Sva je reka ima, ona rekom gospodari.

 

Kraljica je šume, reke, ime joj je Lina.

Usred gospodarstva njena, stvori mnogi gde su,

Niti čovek niti ljudi poznali je nisu.

 

Sunce toplog dana, zvezdanoga neba luna

Sjanu kosu, oči boje reke ili šume

Uvek vide svetlom boljeg sveta što razume.

 

Jer, lepota se ne vidi okom prostog sveta!

Samo srce ko još čuva rajskoga deteta

Slavi može da se nada, što još retko bude,

Kad duša i telo o svom jednom biću sude.

 

Darom sa nebesa, belim okićena vencem,

Žena i Kraljica, što sa prvim beše suncem

I vodama, kad sve jednim disalo je skladom,

I pre druge što nas smrtnim pokorila jadom.

 

Stvarna na ovome svetu, onim drugim živi.

Presuđuje jednim, da putuje duša s mirom,

Bez straha i muke, nežnim prohladnim dodirom.

 

Ljubav joj je ime, plašt je okružuje sivi.

Pred ljude je došla prvom okupana rosom

I pre druge što nam dođe sa samrtnom kosom.

 

Al’,ljudima je pogled tašt, od tog svetlo gine.

Sude i dobrom i lepom sa zluradim smehom,

Nema zla na svetu dok ga ljudi ne učine.

O! ludoga sveta gde se ljubav smatra grehom.

 

Zato ona sama svojom šumom-rekom luta.

Ispod stene večne, s koje ovaj svet je vidan,

Postojana izvire joj snaga ispod skuta.

U taštini sveta uvek svane novi dan.

 

Jer, skupe su suze njene što nad svetom lije.

Breme tuđe nosi, ne plače za sebe sama,

Rane sveta nju zabole kad se desi tama.

 

Neprizvana ćuti al’ u bolu sama nije.

Sve to živo i sve dobro za koje se brine,

Damar srca njenog sveto učini da sine.

 

Svetlost blaga ali moćna, kao orla kliktaj

Od kog telo zatreperi i probudi srca sjaj…

Prozrače se oči, pa se vidi stvarno biće

K’o kad posle noćne kiše belo sunce sviće.

 

Bol je roda ženskog, bol je roda muškog!

Od dva bola dodirom se jedan melem pravi

Kad se reka tihe strasti od talasa plavi

Bistrom vodom da ugasi vatru srca teškog.

 

Iz stene je reka, od reke se poji šuma.

Tu je zamak jedan, zidan kamenom je belim,

Usamljenost postojano oboji ga sivim.

 

I tu vukovi su sivi… Jedan zamak čuva…

Uzalud je vučja pesma, od meseca samog

Kada poziv dođe, nema odaziva spremnog.

 

Davno svi ga napustiše, tu gromadu sjaja

Iz prošlosti moćne gorde snage i vrline.

Spas od sveta ukletoga, bola i očaja

Zamak beše građen od spokoja i istine.

 

Zamak slave, grb od srca stajaše nad njime,

Ljubav ih je ogrejala do samoga kraja.

I tu srca ostariše sve do svoje zime

Nikad zlo međ’ njima niti sumnja tu potraja.

 

Al’ se jesen siva kao usamljenost javi,

Postojano useli se među kamenove žive,

Promena se odbi od njhove čvrstine.

 

Vek za vekom samo jedan čuvar osta’

Riznice da gradi, uspomena beše dosta,

Blago nebrojeno, jeka ćutnje tugom mlavi.

 

Zaklet beše, ne od drugog već od svoje volje,

Da sačuva sve vrline i što može bolje,

Ne čoveka niti ženu ili koje biće

Već od kvara svetskog u prozoru odsjaj sveće

 

Da bi putnik stari, što za domom svojim ište,

Cvet što traži, prag kameni i toplo ognjište,

Usred noći kišne i uz huku vetra tamnog

Trag video pravi do svog ishodišta davnog.

 

Od plamena sveće da se boje crne zveri,

Svo zlo podmukličko što se kloni svetog boja.

Samo srce čisto može da otvori dveri.

 

Al’, već davno nestade i voska i loja.

Nemajući čime, krvlju svojom punio je

Zdelu iz koje je sveća pila svetlo svoje.

 

Bića večna, kao duša što je, zamor broje

Kao sekund ili čas. Milenije im kroje

Damari iz duše. Tren dok smrtno vreme traje

Duša troši moć eona što ih zvezde sjaje.

 

Tako, nekad, vasiona odjekuje krikom

Bića, što za druge neprimetno bude delo,

Samo ona srca sama kad zajedno čine srce celo,

Osete i vole… Bog nas sazda svojim likom!

 

Večnost studena je ispit strašan telu prahnom,

Na granici sveta duša sebe opet rađa,

Dvojstvo ovo što se kida sa poslednjim dahom,

 

Slabost volje kada telo u očaju pada,

Molba tiha, tužbalica umornoga srca,

Bistra suza odgovor je koji toplo kuca.

 

Prosto duši! Kad se prašta, valja opraštati!

Obećani spokoj, ako svetu dug svoj vrati,

Taj zov leti, luta, traži obronke planina,

Ljubavlju je uvek spremna da ga čuje Lina.

 

Pesma njena pesma je slavuja. Usred mraka

Putniku je svetlo, odbrana od straha.

Jagnje belo tamom luta samo u oluji

Svetlo mesečevo i krv vučja u njem struji.

 

S visoravni, krova sveta, kobila je čuje.

Odazva se brzo, kopita joj vetrom bruje.

Odazva se i pokori, glavu mirno spusti.

 

Miluje je Lina, grivu gustu mrse prsti.

Butine stisnuše joj sapi, ruke oko pleća,

Grudi priljubi uz leđa, spojiše se snažno.

 

Osvit beše beli, praskozorje toplo diše.

Usred šume zamak sivi, sunce senke briše.

Još je jutro jedno, godinama vuku ista,

Ne vidi on više kako ta lepota blista.

 

Ćute kamenovi sivi, vuk sve sluti, čeka…

Nevoljna ga kletva tera da se sveta kloni.

Nada sada, nova vera sluti da je kraj tog veka.

Mora da se bori… ali čezne da se slomi.

 

Kobila i žena, volja u lepoti tela!

Vlažna njuška, dlan je hladan,ona gladna,vrela!

Propinju se noge, izviju se leđa cela…

 

Odmah ispod sapi probija se svetlost bela,

Igraju joj bedra, predaje se cela,

Novi život znači pojiti se sa tog vrela!

Kamen sivi jošte svom čvrstinom sebe tlači,

Odbija i svetlo, boreći se protiv mraka,

Da bi sebe sačuvao, ne sme preko praga,

Ali,sada-nada! Spolja novo svetlo zrači.

 

Veran tom što prođe u nadi ostao je sam.

Sada ona dođe i sa njome odsudni dan.

Ona za kom čezne uzeće mu sve i dati.

Ona što mu život uzme, život sad mu vrati.

 

Prope se na noge, munja iz kopita bljesnu

A iz ruku grom… Što za večnost beše zdano

Puče i zbi se k’o u kratkom, za tren snu.

 

Bez glasa se uspravi i spremi da se bori…

Pomilova ruka, dveri mira mu otvori.

Umesto urlika tek zamumla kao štene malo.

 

Dodirnu mu srce, iz njeg boli sve odnese,

Tiho telo sebe zgasi, duša se uznese.

Na grudi ga svoje privi, drhtaj zadnji smiri,

Još je samo oko živo, zadnju suzu viri.

 

Uze ga u sebe, večna nežna ljubavnica,

Kao beskraj hladna, toplotom ga za put spremi.

Obgrli ga i zanese, domu ga odnese.

Život novi sa njom živi, svetlu novom stremi.

 

Prepletene ruke, to vuk sivi više nije,

Vučić svetli na izvoru se bistrom mije.

Stena, izvor, šuma, s ve to tajnu svoju krije.

 

Slobodan je sasvim, ne plaši se njenog zova.

Lina srce novo čuva, Vita Nova…

 

 


 

 

 

 

1.Ničeg za mene nema u meni,

ničeg što peva,ničeg što svetli,

ničeg što miriše,ničeg da dodirne.

2.Ništa u meni ne boli,

ništa u meni ne raduje,

ništa u meni ne strahuje,

ništa u meni ne očekuje.

3.Vatra ne plamti,

voda ne teče,

vazduh ne struji,

zemlja ne stoji.

4.Ničeg za mene nema oko mene,

što se čuje,što se vidi,

što miriše,što dodiruje,

samo ponor svetao.

5.Kažem:JA.

6.Ja jesam a svet je odjek

mog jastva;i samo je svetlost

oko mene i sve je u njoj

a još je nemo,gluvo,bez-lično…

7.Čujem:TI.

8.Ja sam sam naspram svega,

sve me čuje,sve me vidi,

sve me miriše i dodiruje

i ja sam u-samljen.

9.Rođenje je bol i bol je rođenje,

ljubav je uništenje bola

a patnja je tragač za ljubavlju.

10.Sve je postalo

a ništa nije počelo;

jedno je jednom

i sve se vraća.

11.Bog je ljubav i

ljubav je bog.

12.Sve jeste

i ništa jeste,

jeste-i-nije;niti-jeste-niti-nije.

13.Jer,sve je promena i promena je sve;

ničeg nema za-sebe i ničeg po-sebi,

jer sve je jedno i jedno je sve

a promenljivost ga čini mogućim.

14.Svet se zove:MI.

15.Što je svet za mene,nije za nas;

usamljeni vuk samo stope svoje nalazi,

čopor samo stope svoje nalazi,

odbačeni za stopama tragaju.

 

16.Od usamljenosti se beži,

čežnjom se traga,

začuđen nad svetom,

čovek s njim se stapa.

17.Sve je u pokretu,nikad sebi isto;

no za-sebe je tek praznina,

oznaka-neoznačena,zapis-nezapisan,

broj-neizbrojen,reč-nerečena.

18.A svest

označi,

zapiše,

izbroji,

kaže.

19.I zato je svet opisan.

20.A svest je stvorena.

21.Ishodište svega je Bog,

stecište svega je Bog,

od Boga počinje kretanje,

u Bogu ishodi kretanje.

22.Jedno bitije je

slika Boga;

a bitije je

kako svest jeste.

23.Tako je bitije

pod-jednako Bogu,

po tome je bitije

moguće.

24.Samo svoja slika-ikona je

bitije čoveka od rođenja,

deo sveta kad postane

i do večnosti samo-slična traje.

25.Ali,tek kao deo svih bitija,

tek jedan broj u zbiru,

a potpon zbir je nula

(što je slika beskonačnosti),

ishodište i izvorište.

26.Nema slobodnog bitija

a sloboda je obitavanje

u ponoru

i iščeznuće.

27.Uvek je bitije

među mnogima moguće,

s-rođeno s njima,oganičeno bude,

određeno njima o-živi se.

 

28.Bitije je čvor u mreži

i veze su među njima.

29.Kidati veze (za-rad slobode same)

ka ponoru vodi,bitije gde nije.

30.U-skladiti veze (u zbir nula),

spokoj se postiže,u večnosti smiraj.

31.Bitije je sebi neslobodno,

spolja ograđena je sloboda.

Bitije nije tu-i-tada,

bitije je tek moguće.

32.Jer,ništa sebi jednako nije

i ništa nije „pre“ što je prošlo

i ništa nije „sada“ što traje

i ništa nije „posle“ što će biti.

33.Sve je samo moguće

i prošlo je i traje i biće,

ništa nije bilo i ne biva i neće biti

u isti mah i to nije u vremenu.

34.Sve je samo moguće

u promeni,u kretanju.

35.Jer,što je moguće

to je delatno,

što je delatno

to je moguće.

36.A bitije je delatno U svetu.

37.Kažemo li:MOGUĆE,

kažemo da nije počelo,

ne traje i ne završava;

samo je promena u svetu.

38.I:samo jedan svet je moguć.

39.Ništa nije osim sveta

koji se vidi,koji se čuje,

koji se miriše,koji se dodiruje.

40.Svet se kaže:MI.

41.Zakon (svetu) nije zadat

i zakon se ne saznaje i ne otkriva.

42.Svet se (i) razumeva,

ali to je samo odraz

svesti u ogledalu.

43.Zakon se uspostavlja

i uspostavlja se razumom

a to je u vremenu.

44.A u vremenu delatno

se (samo) vidi kao razum.

45.Bitije je u čvoru,

veze među njima (su) žive.

46.Menjaju se,nikad sebi iste,

ali samo takve postoje

i nikakve drugačije

i samo ludaci nalaze druge.

47.Jer:svet se kaže:MI.

48.Može biti drugačiji

ali taj nije u isto vreme

jer to nije u vremenu

i ne postoji.

49.Jer,samo je čovek

Bogu pod-jednako bitije

i samo je čovek zakonodavac

svom svetu.

50.A čovek se (ne) može podobiti Bogu

jer je čovek samo kada je MI

i tako može dom duši stvoriti

a nikada sam,jer niko sam nije čovek.

51.I,nema tajni u čoveku

i samo ih glupaci traže

jer je čovek ono što jeste

i ništa nije sakriveno.

52.Tek je iskra bitija (što Bog je stvori) s(a)vršena.

52.Od iskre u svetu živom plamen

duše treba da se (s)tvori.

53.Čovek je sebi tek početak,

tek moguća bud(uć)nost.

54.Samo tako čovek može sebi pristupiti:

da gradi a ne da traži;

ne otkriva,nego da od duše

dom svoj (pre)tvori.

55.Otkrivati sebe je put

56.Graditi (od) sebe je put

57.I znati:

nisam JA

nego MI.

58.A razum određuje zakone

ali to ne znači da je njegova istina.

59.Razum je zakonodavac

jer svet za čoveka nije ništa

po-sebi i za-sebe,

tek je oznaka neoznačena.

 

 

 

60.Razum u-viđa moguće,

čini dostupnim dostupno,

primenljivim primenljivo,

svrsishodnim korisno.

61.Time istinu ne saznaje

ali nema druge istine

jer je istina nedostupna

i od nje koristi nema.

62.A svest poima istinu

ali je ne ozakonjuje.

63.Svet je moguć

i mnogo svetova je

moguće.

64.Ali je jedan

SADA

moguć.

65.Svet se kaže:MI.

66.Čovek postoji

da bi jedan svet bio

moguć,

jedan između mnogih.

67.Svet je čovek i

čovek je svet.

68.Mudri kažu:

Život je patnja,

znanje je patnja.

69.I,kroz znanje

se traži pravi život

a taj je u srcu.

70.A srce je

kako nam je duša

u svetu delatna.

Srce je kako nas drugi vide.

71.Mudri kažu:

pravi život je

s one strane;

na svetu (ovom)

se (sada) neće naći.

72.A šta je ona strana,

je li smrt granica.

73.Ili je u znanju granica skrivena,

ili može granicu (neko) otkriti.

74.A granice nema za čoveka

(koji je sada).

75.Ko je pređe – nije,

ako nije – neće je preći.

76.A granice nema

jer je uvek tu i tamo

kao vetar i kao vetar

pokreće ono što postavi

77.A jedro je otvoreno srce,

otvoreno po pre-danju stvorene iskre,

što za prvu svetlost tek je zamka

kao što je jedro vetru.

78.Jer:u srcu je znanje prapočetka,

jer:u srcu je granica,

jer:u srcu je jedro.

79.A lažni mudraci kažu

da (pisani) zakoni znače

oznake za put.

80.Put je otvoreno srce

a ni dva čoveka nemaju isti korak.

81.Nego su zakoni (pisani)

za marvu ograda i bič.

82.A pravi je život ispravan.

83.Ispravan je korak

koji prati ritam srca

koje kuca svetlost prapočetka.

84.Ispravnost je znak.

85.Iz stene ističe reka i poji šumu.

86.U čoveku je stena,reka i šuma.

87.Stena je znak,

reka je način,

šuma je razlog.

88.Stena je pečat Boga,

reka je (Božji) zakon,

šuma je čoveku zadatak.

89.Kao reka je čovek delatan,

kao šuma je plodan.

90.Ali je bitije

sastavljeno iz dva dela;

ali je bitije

razdvojeno na dva dela.

91.Jedan je muški.

92.Jedan je ženski.

93.Jedan je oznaka stvorenosti,

jedan je oznaka stvaralačkog,

jedan je uslov postojanja,

jedan je razlog postojanja.

 

 

94.Čovek daje imena:

imenom se otkriva stvoreno

jer sve već postoji.

95.Ne može se dobiti

što se već nema,

ne može se dati

što se već nema.

96.Imenom se stvori i uništi:

što nije imenovano – u budućem je,

što je imenovano – u prošlom je.

97.Sve za korak iza života čovek živi

iz trošećeg izmičući;

otuda se za životom traga

ka životu idući,a ne ka smrti.

98.A život će se dostići kada

(kao na početku) izbor svaki

ka ispravnom vodi,

ne između dobra i zla.

99.Kada se krug zatvori

i svet kaže MI.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Са стране

                     Kratka istorija propasti jugoistočne Srbije

 

 

                                          IMA LI OVDE SRBIJE!?

 

Geografsko-politički pojam „jugoistočne Srbije“ obuhvata oblast zapadnih strana Stare i Vlaških planina,do obronaka Suve planine i toka Južne Morave.Administrativno:opšine od Pirota do Bosilegrada i Trgovišta.Na ovom mestu obratićemo pažnju na opštine:Dimitrovgrad,Babušnica,Crna Trava,Surdulica,Vlasotince,Bosilegrad…U okviru geografsko-političkog,ove krajeve povezuje pojam – SIROMAŠTVO.

Istorijski,od srednjeg veka,ovi krajevi pripadaju Vizantijskoj carevini,odnosno njenim (uglavnom!) vazalnim oblastima Bugarske i Srbije.I u ovim vremenima ovi krajevi su po pravilu pogranični.Turskim osvajanjima postaju manje-više centralni deo evropske Turske.Stanovništvo je gotovo u potpunosti pravoslavno-hrišćansko.No, sledujući državno-političke okvire , opet pogranično-prelazno , pripada Bugarskoj i(ili) Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Privredno,ovi krajevi su pretežno stočarski i zemljoradnički-koliko je to u funkciji stočarstva.U XX veku se intenzivno razvija specifična radno-najamna orijentacija na najteže i najmanje plaćene poslove u građevinarstvu – PEČALBARSTVO.Periodično,ali ipak u stalnom padu,stočarstvo i pečalbarstvo ostaju osnovni životni izvori.Izvestan razvoj industrije posle II sv. rata je suviše skroman i kratak da bi ostavio ozbiljniji uticaj.U najnovije vreme,propast stočarstva i industrije i opadanje pečalbarstva,dovode do toga da možda 3/4 prihoda dolazi iz državnog budžeta (penzije,opštine,školstvo,zdravsvo…).

Kulturno-istorijski,kako to biva u pograničnim krajevima,stanovništvo postaje nacionalno-jezički izmešano i formira se (grubo rečeno!) kao prelazna celina između matičnih nacija,srpske i bugarske.Nejasno je , ali najčešće , definisana kao ŠOPSKA.(Bez značajnijeg kulturno-istoriskog nasleđa,za ovu etničku grupu,kohezion i identifikacion postulat je jezičko-običajna zaokruženost. Jezik ovog područja,po srpskom književno-gramatičkom standardu,pripada prizrensko-timočkom dijalektu.Ovaj preširok okvir obuhvata niz pod-dijalekata u ovim područjima.Mada su gramatički konzistentni,jezički se razlikuju skoro do otežane razumljivosti.U svakom slučaju,teško su razumljivi srpskom ili bugarskom jezičko-književnom standardu.Običaji su mešavina hrišćanske i paganske kulture,u najvećoj meri okrenuti svetkovinama prirode i kultu predaka.)

Kao planinsko područje , bez značajnijih reka , retko je naseljeno. Preovlađuje tip naselja planinskih sela s izdvojenim mahalama,kapaciteta 200 do 300 stanovnika.U novije vreme retko koje naselje bi moglo da se pohvali ovim brojem.Sela su ili prazna ili prepolovljena.Administrativni centri po pravilu imaju po nekoliko hiljada stanovnika,poreklom iz okolnih sela, i nastali su u XX veku, formirani oko centara tadašnje nove srpske državne uprave.

U sednjem veku ovi krajevi su uglavnom bili nenastanjeni.Mada su kroz ova područja vodili značajni rimsko-vizantijski (i Via militaris) i kasnije turski karavanski putevi,značajnija naselja su se nalazila jedino u dolini Nišave.U ostalim krajevima,pojedina vojna utvrđenja-kule na uzvisinama iznad puteva (Gradišta).Nestalni naseljenici su bili nomadski stočari (ovčari) koji su krstarili ovim područjem od Svrljiških planina do Soluna.Različitog etničkog porekla, ovi stočari su ostavili bogatstvo toponima,reči i običaja.Srpska država je svoje stalnije prisustvo ovde ostvarila tek u vreme cara Dušana i kneza Lazara.Značajnije naseljavanje se,po svemu sudeći,odigralo u vreme I i II seobe Srba sa Kosmeta.Turska država tek u relativno kasnom periodu svoje balkanske vladavine ovim krajevima počinje da posvećuje pažnju.

Vuk Karadžić ovim krajevima nije poklonio ni najmanje pažnje.

XIX vek,vek srpske nacionalne i kulturne revolucije,malo dotiče ove krajeve.Budući u to vreme na periferiji opadajuće turske imperije i van domašaja srpske revolucije u decenijama njenog najintenzivnijeg razvoja,ovi krajevi ostaju nedovoljno definisani.U vreme (tada) kneza Milana Obrenovića,srpska vojska oslobađa tzv. „četiri okruga“,među kojima i ovaj,pirotski.U to vreme srpska država je već u punoj zrelosti i snazi.Zaprepašćuje brzina i efikasnost kojima ona preuzima i obezbeđuje svoje funkcije i na ovom području.Praktično u nekoliko godina sve bitne državne institucije (odmah posle vojne – školska!) su uspostavljene i efikasne!Razumljivo je da je tome pogodovao prijateljski stav i elan oslobođenog stanovništva ali treba imati u vidu da se proces odvija u okruženju nasleđene zaostale turske uprave, gde stanovništvo nema civilne navike.U tom smislu,posle slobode, stanovništvo dobija i odgovarajuću osnovu za nov napredak.To je,zaista, pravi smisao nacionalne slobode.

Kultura i jezik su osnova neophodna za svaki drugi napredak naroda.Može se slobodno reći da je nova državna uprava mnogo učinila za razvoj školstva u ovim krajevima.(Neke škole (srpske!) su postojale još u vreme turske uprave.Seoske škole su,uglavnom,bile u većim domaćinskim kućama.) No,pretpostavljam da se tu pojavio i specifičan problem.Tadašnji učitelji su dovedeni iz krajeva centralne Srbije.Đaci su,razume se,bili ovdašnji. Jasno je da je bilo jezičkog nerazumevanja.

U svom nesumnjivo značajnom delu Vuk Karadžić je,razumljivo,imao i propuste.Jedan od njih,isključivost u standardizaciji književnog jezika zasnovanog na užičko-hercegovačkom dijalektu,kojim (zaista!) govori manjina srpskog nacionalnog korpusa,je proizveo velike probleme u drugim dijalektološkim područjima.Za područje jugoistočne Srbije ova isključivost je dostigla skoro šovinistički nivo.

U vreme kad se centralna Srbija oslobodila i već uveliko formirala svoju intelektualnu klasu,južna Srbija je još bila nepismena.Decenije,decenije stida i nesnalaženja zbog sopstvenog jezika su pratile južnosrbijance u susretu sa severnom braćom i,čini se,čitav vek je protekao pre no što su počeli da se usuđuju da slobodno govore svoj jezik bez straha od otvorenog ismevanja.(Dijalektološka različitost i međusobno ismevanje su stvar poznata među svim narodima i to je normalno . Međutim , nipodašatavanje „šopskog“ dijalekta je,čini mi se,preterano i nepristojno.Jezičko ismevanje je kulminiralo u dobu novih medija i od strane „beogradčića“ nisu bili pošteđeni ni Crnogorci,ni Moravci,pa ni Banaćani,ali jug i istok Srbije su „masakrirani“.Jasno je da je sram

od gluposti na strani „beogradčića“ i da je seme „pokondirene tikve“, pogotovo onih koji su na taj način ismevali svoj lični maternji jezik.Ipak,nema smisla!)

Kad je Vuk srpsku književnost „osloborio“ crkvenoslovenskog „tirana“ i narodni jezik „ustoličio“,taj „jezik svinjara i govedara“ postao je tiran drugim dijalektima „ovčara“.(Mnogo demokratskiji stav prema jeziku pokazivala je moja nepismena baba.Kada bi je upozoravali pred „stranim“ gostima da ne „orati“,ona bi pitala:“A,što!Oni li ne razbiraju srpsći!“Takav stav prema jeziku je mnogo zdraviji nego Vukov.Vuk kaže:“Ovo je jedini ispravni srpski jezik.Ostali moraju da se prilagode!“ Moja baba kaže:“Svi mi pričamo srpski i treba da se prilagodimo!“

(Primera radi:velike jezičke reforme,recimo,engleskog i ruskog jezika su provedene po primeru moje babe.)

Vuk se nije bavio kulturom i stanovništvom jugoistočne Srbije.Jovan Cvijić jeste.(Uopšte je malo radova (kultoroloških,antropoloških…) koji se bave ovim krajevima.Tek čitav vek po oslobođenju od Turske,počinju da se pojavljuju radovi na ove teme i koliko-toliko omogućavaju „pravo građanstva“ u srpskoj kulturi.Verovatno je toliko vremena potebno da neka sredina obrazuje svoju autohtonu kulturno-intelektualnu elitu.)Jovan Cvijić u svom kapitalnom delu posvećuje,doduše najmanje i donekle površno,pažnju karakteru ovog područja.Njegove opservacije nisu nimalo pohvalne za naše ljude a,što je još gore,prilično su tačne.Ukratko mogu da se svedu na paradigmu „rajinskog mentaliteta“.(Koliko god je Cvijićeva misao genijalna i njegova naklonost srpskim

„Dinarcima“ nesumnjiva,moram da primetim da se „Šopi“ gotovo uopšte nisu poturčavali,za razliku od „Dinaraca“.Tako jedna epska, „kano-klisurinska“ stamenost „Dinaraca“ značajno gubi od „rajinske snishodljvosti“ „Šopa“.)

Rajinski mentalitet južnosrbijanaca i jezičko-kulturna hendikepiranost pred institucijama nesumnjivo su uticale na uspešnost pojedinaca i sredine u okvirima države.Retki uspešni pojedinci su ili napuštali svoj kraj ili se utapali u prosečnost svog kraja.Sklon sam da u ovome vidim važan ali ne i jedini uzrok decenijskog i vekovnog zaostajanja i propadanja jugoistočne Srbije.

Posle oslobođenja 1878. i efikasnog uspostavljanja državne uprave,trebalo je očekivati dalji razvoj.Zaista,uz vekovno opstajanje stočarstva , razvijaju se i trgovina i,uskoro,zanatstvo.I pored uspostavljanja novih državnih granica,stočarski koridor „Svrljig-Solun“ nije zatvoren ni presečen.Nomadski način uzgoja opstaje još neko vreme ali trgovci već omogućavaju stočarima da se pomalo okreću stalnijim staništima.Broj stoke u ovom području , pretežno ovaca ,verovatno nadmašuje milion grla.Tipično je da je trgovina još dugo ostala okrenuta prema Solunu i Carigradu.Sedelačko stočarstvo i razvoj stalnih naselja uslovljava povećanje broja krupne stoke i potrebe za zanatskim proizvodima. Zaista,locirano na više mesta tako da bude prirodno i lako dostupno stanovništvu zanatstvo postiže visok nivo i postaje nov zamajac privređivanju.(Može da se primeti da administrativna organizacija na više manjih opština i izvesna pravna zaduženja seoskih zajednica izuzetno pogoduju ovom , planinskom i razđenom području.Kasnije „ukrupnjavanje“ opština znatno otežava život u uslovima slabo razvijene putne mreže.Uz druge nepovoljne okolnosti,relativno brzo počinje iseljavanje i gašenje mnogih razvijenih naselja.Putna mreža nikad nije adekvatno izgrađena.U pozno vreme postojanja SFRJ država pokušava da popravi situaciju i decentralizuje lokalne institucije,pre svega zdravstvene i administrativne.Ali, izgradnja ambulanti i MZ nikad nije do kraja završena i u već ispražnjenim naseljima čak i, jedino dobro razvijena, školska mreža postaje promašaj.)

Običajno pravo je vekovima,najmanje još od Dušanovog zakonika, bilo odlučujuć okvir za društveni život sela.Nigde zapisano i,po tome fleksibilno, i u uslovima slabog prisustva državne vlasti običajno pravo je činilo zdrav temelj za socijalni opstanak.Osnova običajnog prava je kolektiv-zajednica.Seoska zajednica uređuje prava pojedinca unutar sebe i pojavljuje se kao osnovna prava jedinica prema državi, bar u velikom delu regulisanih normi.Zadivljuje s koliko efikasnosti je ovakvo pravo uređivalo privredni i socijalni život sela.Moglo je u detaljima,ali bitnim detaljima,da se razlikuje kod stočarskih i zemljoradničkih (i urbanih) zajednica i da na pravi način odredi meru između sloboda i obaveza i, pre svega,omogući neometano privređivanje.(Postojanje mešovitog prava vlasništva:lično,zajedničko i opšte je izvanredno uređivalo odnos između stočarskih i zemljoradničkih potreba.Socijalna solidarnost je skoro u potpunosti sprovođena u okviru zajednice…(Prim.:“seoski koš“ za siromašne i nevoljne, sistem naturalno-najamne razmene,sistem „mobe“…) Zajednica je upravljala čak i kaznenim merama…) Tadašnje selo je obezbeđivalo čak 90% svojih privrednih i pravnih potreba.

Razumljivo je da je dolazak civilnog društva doneo promene i narušio običajni sistem.No,pitanje je koliko je i unapredio život ljudi.Država je dosta dugo bila tolerantna prema običajnom pravu jer,je reklo bi se,tadašnja vlast bila prirodno bliža svom stanovništvu.(Neka određenja običajnog prava opstaju čak i danas.)Pomenuli smo i opštinsko uređenje koje je pratilo potrebe lokalnog stanovništva u jednom periodu ali je kasnije promenjeno i postalo generator nekih negativnih tendencija.Ne dovodeći u pitanje neophodnost civilnog društva, moramo da zaključimo da nove obaveze nisu pratila i nova,unapređena prava. Recimo, nove poreske obaveze nije pratio razvoj puteva i socijalno-zdravstvene zaštite.Oblast jugoistočne Srbije je naročito postala žrtva ovakve politike. (Primer:izgradnja puteva,električne i telefonske mreže je u ovim krajevima uvek bila na teret novčane i radne obaveze meštana.To nije bio slučaj u urbanim sredinama!) Sva dobra civilizacije,koja je kontrolisala država, su ovde stizala (ako su ikad) tek na kraju krajeva.(Primer:za vreme postojanja SFRJ od 50 godina magistralni putevi su građeni tek jednom!)

Tek jedna generacija od 30 godina je delila ovo područje od oslobođenja do pošasti ratova od 1912. do 1918.Podeljena je sudbina cele Srbije i najznačajniji i najsposobniji deo stanovništva je stradao.U uslovima kada je tek počela da se formira ljudska i materijalna osnova,za ovo područje to je bio težak udarac.

Na kraju I velikog rata Srbija,posle Berlinskog kongresa,se još jednom,mada tek simbolično,proširuje na istok i to na područje dve opštine u kojima je stanovništvo pretežno bugarsko.(Teško je u ovom području, s obe strane srpsko-bugarske granice, koja se često pomerala po 20-30 km tamo-amo, govoriti o čisto bugarskom ili srpskom stanovništvu.Mnogo deklarisanih Bugara slavi slavu,što je tipično srpski,mnogo prezimena je menjano sa „-ov“ na „-ić“ i obrnuto…ima bliskih rođaka koji se izjašnjavaju različito itd…Zajedničko svim ovim ljudima su jezik i običaji i pripadnost malo naseljenom i siromašnom kraju.Rekao bih i da im je zajednička „udaljenost“ matičnih država.U zavisnosti od ratnih prilika granica je određivana po vojno-strategijskim principima (zaposedanje visokih planinskih kota) mnogo više no po etničkom principu.Rasprava o čistoj nacionalnosti po osnovu „krvi“ je jalova i nekorisna.Ovde ljudi dele jezik,veru,običaje i siromaštvo.Nacionalna pripadnost je stvar ličnog osećanja i opredeljenja.Podele su,uglavnom, stvar političara izvan ovog područja.Na nesreću po ove krajeve,u nekoliko decenija Srbija i Bugarska su ratovale tri puta.Doba mira između ratova su podeljene prvo lošim odnosima dinastija Karađorđevića i Koburga a zatim i promenljivim,mada uglavnom netrpeljivim,između komunističkih vlasti.

Stvaranje Jugoslavije je ovu oblast još više stavilo na periferiju.U mnogo većoj i mnogonacionalnijoj državi imala je još manju važnost.Stari stočarski i trgovački putevi su nestali a novi putevi su je zaobišli.Ne samo što je bila periferija,već je postala ćorsokak u državi.Pruga,nosilac razvoja moderne države nikad ovde nije prošla.Slabe putne veze sa sopstvenom državom su navodile ljude da se okrenu prirodno bližem centru za snabdevanje pa je,recimo,so koja je onda teško nabavljana a bila životno neophodna za ljude i stoku,švercovana iz Bugarske.

Stočarstvo počinje da stagnira i opada.Upravo nedostatak saobraćaja i prekinute veze na starim pravcima ka Solunu i Carigradu,okrenutost trgovine ka modernim sredstvima transporta koji ovde ne postoje,čine da stoka počinje da se uzgaja samo za sopstvene potrebe.Zanatstvo,mada solidno razvijeno u jednom dobu,postepeno gubi korak sa industrijom i takođe služi samo za lokalne potrebe. Razvoj industrije je minoran i prekinut ratom i revolucijom.

Jugoistočna Srbija postaje ćorsokak zatvoren u samog sebe.

U to vreme,između dva velika rata,počinje velika i tužna istorija PEČALBARSTVA.

Sezonski egzodus odvodi na najteže i najslabije plaćene poslove u građevini ljude u potrazi za životnim opstankom.Ciglarski, zidarski ,betonski, tesarski…poslovi skoro nikad nisu bili izvor prihoda.Jedino su mogli da obezbede jednostavan opstanak.Isprva pomalo a kasnije masovno,najsnažniji i najveštiji muškarci su napuštali sela u jeku poljoprivredne sezone i odlazili da grade tuđe kuće.U njihovim čatmarama su ostajale žene i deca da održe ono nešto stoke i male njive.(Bolje obradivo zemljište u ovim krajevima je nekada pripadalo turskim dostojnicima.Nomadskim stočarima skoro da i nije trebala zemljoradnja.Posle oslobođenja 1878. na ovaj ili onaj način to zemljište su prigrabile pojedine familije i postale osnova gazdinskih porodica kojih je,istini za volju, bilo malo a i nikada se nisu posebno izdvojile iz svog okruženja.Ostalo zemljište,po obroncima, je stvoreno krčenjem šume.Bile su to male i posne površine.Nestanak porodične zadruge,koja je bila osnovni okvir života, i prestanak običaja da imanje uglavnom nasleđuje jedan iz porodice je dovelo do uzastopnog deljenja imovine koja je tako svedena na smešno male parcele.Vremenom će se pokazati da ovakva vlasnička struktura postaje vrlo ozbiljna prepreka za razvoj poljoprivrede.)

PEČAL znači:TUGA! Od ranog proleća do kasne jeseni, „od s’vnjušku do t’vnjušku“ ,s lopatom,vanglom,mistrijom,s jednom ili dve preobuke,za minimalnu dnevnicu i maksimalan rad,pečalbari od 12 do 62 godine su zarađivali svoj ‘leb. Na volju gazdama,bez ikakve zaštite na radu,u smeštaju od jednog kreveta i često s vodom samo za umivanje,najprostijom ishranom,ponekad prevareni za isplatu,pečalbari su ugrađivali svoj znoj i muku u građevine širom Jugoslavije. Vremenom su postali poznati i traženi zidari ali su njihove sopstvene kuće ostale najbednije.Pečal se prenosio s oca na sina,dok su mogli da rade mogli su i da žive,često bi ostajali invalidi ili su, u najboljem slučaju, ličili na zemlju i malter s kojima su radili i davili svoju muku u pijanstvu.

Na neki način PEČAL je postao mentalna odlika ovih ljudi,utisnuo se u sve pore njihovog života.Sezonsko iseljavanje,pola godine van svog doma, poluprazna sela sa ženama i decom,koji su i sami radili neprimereno teške poslove motikom,srpom,kosom…neprestana „borba“ s gazdama,nagrđene ruke i leđa,pijanstvo kao svakodnevnica…Pečalba je bio jedini način na koji su mogli da „vide svet“.Školovanje je bilo samo „smetnja“ i tek je uvođenje obaveznosti spašavalo đake da ne idu u pečalbu pre 15.-te godine…osim preko raspusta. Pečalbom se nije sticala penzija niti invalidska zaštita niti je poneka „ne daj,Bože“ pogibija nadoknađena…Pečalba nije donosila uštedu niti imanje,tek je mogla kuća da se kući.

Sela su gubila…Njive su obrađivane,seljak je čuvao vola i vo je pomagao seljaka,svaka kuća je građena od zemlje na kojoj se živelo (i hranilo i odevalo) i zajedničkog truda,kmet i poljak,seoski zbor su čuvali svačije i ničije,za svaku potrebu se našao majstor pa i za lek je bio vidar,priče su bile ovčarske i pesme žetelačke…

Pečalbarske pesme ne postoje.

Dolazak moderne,civilne države je povećao obaveze i novčana davanja seljaka.Seljak je davao sina u vojsku i porez u kasu.Zauzvrat,u ovim krajevima država je dala malo.Seljak je morao da postane pečalbar da bi zaradio gotov novac i u isto vreme selo je propadalo.

Podsetimo se da su u tursko vreme (XVIII-XIX vek) ovi krajevi naseljavani! Izvesno vreme po oslobođenju i dolasku srpske države postoji napredak, opstanak i razvoj stočarstva,trgovine i zanatstva…školstva, što je veoma značajno!Formiraju se i uvećavaju naselja i stanovništvo…Ali,ratovi i maćehinski odnos države zaustavljaju razvoj i razaraju suštinu sela.Naravno,po ovome jugoistočna Srbija nije izuzetak,podelila je zajedničke nevolje.No,s druge strane, nije podjednako podelila i dobra nove civilizacije.Putevi i industrija su došli tek kao mrvice.Tragom tih mrvica pečalbari i,uskoro,čitav talas migranata odlazi u bogatije krajeve svoje države za boljim i lakšim životom.(Podsetiću da je u izgradnji infrastrukture (put,struja,telefon…) ovdašnji seljak,osim plaćanja taksi, učestvovao i radom i davanjem (prodavane su zajedničke šume,građevinski i rudno-mineralni materijali…Sve je to odlazilo i nestajalo bez traga i povratne koristi.Država je koristila svoj monopol i odnosila ugalj,kamen,drvo,glinu…Selo je postavilo svoje bandere za struju i telefon,svoj kamen i svoj rad za put…Za uzvrat u 80 godina postojanja Jugoslavije praktično je izgrađen jednom jedan magistralni put, jedna bolnica …škole su sela gradila svojim radom i materijalom.. Neka veća naselja su imala električnu struju (privatno preduzetništvo!) još tridesetih godina a elektrifikacija ovih područja je izvršena tek 20-30 godina posle.Telefonizacija je završena tek devedesetih godina i to po višestruko većim taksama.Mnogo svog rada i imovine je seljak uložio u razna preduzeća u svom i daljim krajevima.Po ekonomskim pravilima i pravdi, u trećoj velikoj preraspodeli imovine (tranzicija!) u veku, za nadoknadu je dobio vrednost kubnog metra drva.(Prva „tranzicija“ u vreme oslobođenja od Turske,druga pod komunističkom vladom,treća pod demokratijom…Uvek je „začudo!“ – gubio!)

Ruralno je uništeno a urbano minimalno stvoreno.

Migracija iz ovih krajeva počinje u Kraljevini Jugoslaviji a u vreme SFRJ postaje pravi egzodus.Iseljavanje iz jugoistočne Srbije je veće nego sa Kosmeta! U prvoj deceniji XXI veka nastaje demografska katastrofa.

Za razliku od I u II sv. ratu stanovništvo ovih krajeva učestvuje mnogo manje.Bugarska okupacija je, takođe, mnogo blaža (od nemačke,ustaške, šiptarske,mađarske…)(Još jedna bugarska okupacija i još jedno neznatno proširenje Srbije na njen račun.Posledice rata u ovim krajevima su srazmerno manje nego u nekim drugim krajevima Jugoslavije.To je slučaj i sa srpskim i sa bugarskim stanovništvom.Ipak,svakog svoja rana više boli,pa ni ovde nisu bile beznačajne.Jedna od posledica rata i Rezolucije Infombiroa i zategnute situacije između država su i srpska i bugarska stradanja.Daleko od toga da je postojao sistematski i organizovan pritisak na Bugare ali u vremenu SFRJ jeste postojao kao izvesna nacionalna dedoktrinacija.Uostalom,strateška politika komunističke SFRJ je bila (prema svima!) „prigušavanje“ nacionalnog.U suštini, ovdašnji i Srbi i Bugari su ostali siromašni i udaljeni od svojih matica.) Da se razori nije imalo mnogo šta! (U toku NATO agresije skoro da i nije bilo bombardovanja.Izveštaj jednog NATO-pilota je govorio da je, po njegovom uvidu, ovde neko već izvršio bombardovanje!Samo je,ustvari, video uobičajeno stanje.)

Ne može se reći da komunističke vlasti nisu nešto elana uložile i u ove krajeve.Izgrađene su škole,domovi kulture,nešto puteva i redovan transport, prvi put je u ovim krajevima organizovana redovna zdravstvena zaštita,nešto industrije u vidu manjih,lokalnih pogona,elektrifikacija…veliki iskorak je učinjen uvođenjem socijalnog i penzijskog osiguranja poljoprivrednika…Agrarna politika je bila loša.Razumljivo je da je u tadašnjim uslovima državi nedostajalo urbane i industrijske radne snage i da su mere kojima je uticano na iseljavanje u gradove imale smisla.Tamo je bilo lakše raditi i živeti,stambena pitanja rešavana, školovanje i budućnost dece relativno sigurni…Ali,u favorizaciji gradova se preteralo i to je u daljoj budućnosti donelo problem gradovima i uništilo sela.

Ovi su krajevi skoro potpuno ruralni,pogodni za stočarstvo i voćarstvo i tu ne treba mnogo pameti,pa čak ni ulaganja.No,nikad ništa nije učinjeno da se iole poboljšaju u odnosu još na turska vremena.Koliko mi je poznato iz mog kraja tek jedan jedini agronom je obilazio sela u poslednjih 50 godina!Veterinarska sužba je minimalna.Ne postoji ni početno razmišljanje a kamo li ikakva strategija agrarnog razvoja.

 

Pamet i putevi!

Putevi su taman toliko široki da pamet odlazi.

Školovani ljudi,kojih je ovde tako malo,su po pravilu odlazili u veće centre. Tamo su se školovali i hranili uz pomoć roditelja iz svojih sela – dok su bili živi! Sada su sela prazna i gradovi su gladni.

Posle „školaraca“ odlazili su i pečalbari.Uglavnom sezonski ali u jednom periodu, koji je bio povoljan za ove građevinare, počeli su i oni da ostaju u gradovima.U selima su ostajali manje sposobni za rad a ono što bi proizveli nisu mogli da prodaju.

Od sredine 70-tih počinje nešto bolji period za ove krajeve.Pečalbari su donekle dobro plaćeni i mogu da ulažu u domaćinstvo i mehanizaciju.Otvaraju se manji industrijski pogoni ali ipak dovoljni da jedan deo stanovništva privređuje blizu svog doma i da se deo obrazovanih vraća sa školovanja u svoj kraj.Reklo bi se da je država izvukla pouke iz nekih grešaka i preduzima neke mere za očuvanje sela.Organizuje lokalne poljoprivredne zadruge,koje su,doduše,državne ali i kooperativne sa seljacima.Ideja zadruge je jedina dobra ideja za stočarstvo i prateću poljoprivredu u ovakvim oblastima.Na kraju krajeva,u drugom obliku zadružnost u stočarstvu je postojala i u vreme nomada.Nažalost,ideja je propala u realizaciji,iz više razloga, ali to ne znači i da je loša.

Pokušaji države da poprave stanje su došli prekasno (30 godina od njenog početka) i prekasno (10 godina pre njenog kraja).Osim toga,malo je uloženo!

Ipak,uz izvesne korekcije i više pameti,nisu loša smernica za nove vlasti, ako ih to uopšte interesuje.To „interesovanje vlasti“ je ključni moment od koga zavisi opstanak ili potpuna propast jugoistočne Srbije.

Nato bombardovanje nije nanelo nikakvu štetu ali su zato smutne devedesete i tranzicija lošu situaciju pretvorile u demografsku i privrednu katastrofu!

Raniji vladari nad ovim prostorom su bili ili strani i druge vere i kulture (Turci) ili domaći i „bliski“ (Kraljevina Srbija) ili domaći i „ne-bliski“ (Kraljevina Jugoslavija) ili domaći i „strane“ ideologije (komunistička SFRJ) i,konačno,domaći, demokratski…šta god to značilo…Bilo je,dakle,i slobodnih i neslobodnih vremena. Bilo je i privrednih i kulturnih uspona i padova.“Sloboda“ i „uspon“ se ne podudaraju uvek,“domaći“ i „uspon“ nisu pravilo…Turska vlast nije bila najgora,komunisti su bili bolji od aristokratije!…Ovo su pojednostavljeni zaključci i s lokalnim legitimitetom ali odgovaraju istini!

Višestranačje,demokratija,samostalna Srbija…su i ovde očekivani s puno nade…I!…Šta reći!?

Ono malo industrije je prvo uništeno a zatim predano misterioznim vlasnicima i postalo stanište duhova.Stočarstvo je svedeno na trećinu u periodu od 20 godina.Obrada zemljišta je prepolovljena.Broj stanovnika je skoro prepolovljen a starosna struktura „obećava“ da se brzo i ta polovina prepolovi.Pečalbarstvo je zamrlo. Država ukida neke svoje institucije.Škole nestaju…

DA LI SRBIJA ODLAZI ODAVDE!

Naravno,još je prerano dati potvrdan odgovor na ovo pitanje.Verovatno 3/4 prihoda se dobija iz državnog budžeta;još,znači,računaju na nas.(Jedan lokalni grafit,koji se pojavio prilikom nedavnog izlivanja inače male rečice Lužnice izvanredno opisuje situaciju:GDE SU PARE OD POPLAVE!Znamo da poplave u normalnim okolnostima ne donose prihode.Ipak,koliko je ovo suluda situacija dokazuje činjenica da je pomenuta poplava zaista donela jednu od najvećih investicija.Ta „najveća investicija“ je bilo proširenje korita rečice u dužini od 1km. Koliko su ovi krajevi skromni u svakom pogledu pokazuje priča iz vremena velikih restrikcija struje.Nalog dispečera da se isključi cela opština je izvršen.Ali,dispečer ponovo zove:“Pa,isključite!“ „Isključeno već pola sata!“ „Je l’?Na instrumentu za potrošnju se ne vidi nikakva promena!“)

Doba tranzicije i demokratije,kao i sve nesreće dosad, jugoistočna Srbija deli sa svojom državom i tu nema šta mnogo da se doda celoj priči.(Izvestan doprinos je nova sintagma u rečniku pojmova kojom je zamenjena čuvena „Tunguzija“.Sada se kaže „Tamo,neka Babušnica…!“ – što se više puta čulo od raznih,važnih političara Srbije.)Ključno pitanje je „Kuda i šta dalje?“

Nažalost,jedno od osnovnih građanskih prava,pravo izbora,je od ovdašnjeg stanovništva načinilo – glasače.Taj resurs je ovde toliko mali da se iz Beograda skoro i ne vidi.Broj glasača iz ovdašnjih opština je manji nego u nekoj MZ ili stambenom bloku u NBg.Samim tim,toliki je i interes političkih stranaka… To što je,šire shvaćena,oblast jugoistočne Srbije po veličini jednaka Kosmetu, ali prihvata suverenitet Srbije,nije dovoljno da pobudi pažnju.Da li je potrebna neka nevolja,da li, kada su vidljivi alarmi upozorenja, treba da čekamo…U već 5-6 saziva u Skupštini Srbije nema poslanika iz ovih krajeva (nešto bolje je bilo ’90.tih.)(Sve i da ima,služili bi stranci a ne narodu.)Ovdašnjem mentalitetu je agresivnost strana.Radije se „snalaze“.Ta snalažljivost je vekovima vežbana pod raznim vlastima,kad god bi bili ugroženi.Već dvadeset godina šverc iz Bugarske je značajan izvor prihoda;sitan ali veći od nikakvih.U izvesnoj meri pečalbari su se preselili u Rusiju i Italiju.Što su kao ljudi manje „vidljivi“ iz Bgd.,to više slabe lojalističke veze s državom i jačaju na drugoj strani.

Jedno od pomalo zaboravljenih ljudskih prava je pravo samozaštite-života. Kada,u jednom trenutku,ljudi ne mogu više da podnesu bedu i nemogućnost dostojnog života,imaju pravo da potraže sreću po sopstvenoj volji…

Kako i gde!

Stočarstvo je oduvek bila osnova privrede ovih krajeva.Po onome što je Bog dao potreba za ulaganje bi bila mnogo manja nego u drugim oblastima,ali , naravno,na način koji je primeren ovdašnjim uslovima.(Ima jedna priča,kažu istinita, o tome kako je jedan seljak išao krajem puta iza magarca.Naiđe, neoprezno, neki mercedes stranih registracija i obori ih.Seljak pade u trnje a magarcu prebijene noge.Vozač mercedesa,naš ili neki stranac,pogleda magarca i,budući prosvećeni Evropljanin,upuca ga da se ne muči.U to seljak iskoči iz trnja i šepajući poče da viče:“Nije mi ništa,nije mi ništa…!A,Evropljanin mu kaže:“Što si,bre,zaostao!Ja sam mu pomogao da se ne muči!“ „More,da ja nisam bio zaostao i mene bi ti…“) Zaostalost ovih krajeva može da bude prednost u vremenu kada svet ponovo otkriva prirodnu hranu.Uz svo poštovanje Šumadincima,malina i šljivovica su ovde bolje.Voćarstvo bi,sledujući za stočarsvom,bila još jedna nada da ovde ljudi ponovo počnu da žive.

Realno gledano,mala je nada da će srpski političari obratiti pažnju na ove krajeve a još manja verovatnoća da će država Srbija investirati.U takvim okolnostima jedna tekovina Evrope,regionalno,međudržavno povezivanje pruža neku perspektivu.Sofijsko-nišavski „evro-region“ postoji već desetak godina ali samo na nivou političke dobre volje.Pravi projekti,oni koji bi obuhvatili šire područje i nadišli nivo folklornih druženja, mogu da se osmisle i realizuju.Stanovništvo je kulturno-jezički kompatabilno,Sofija je mnogo bliža nego Beograd,čak i geografija omogućava bolju transportnu komunikaciju…

U uslovima kada demografsko-privredna katastrofa preti da stvori „ničiju“ zemlju ,čini se da je to jedan (jedini?) od načina da jugoistočna Srbija ponovo dostojno živi i sačuva stabilnost.

 

PRIČA O PESMI

DREVNO PESNIŠTVO

Ljudi nekad nisu govorili. Pevali su.

Ljudski govor je bio melodičan, bio je muzika, bio je pesma.

Ovo što sam napisao nije ni metafora, ni patetična improvizacija. To je istorijska istina, iščezla iz kolektivnog pamćenja, nestala iz prestrašenih ljudskih srca i razvaljenog uma.

Ljudi su bili snažniji, bili su pametniji, …najvažnije – bili su mnogo bliskiji, mnogo jače povezani u svom umu i svojim srcima.

Takvom ljudskom rodu govor, kao razmenjivanje reči, nije ni bio mnogo potreban. Ljudi su se razumeli…Naprosto i jednostavno – razumeli…Ipak, bilo je lepše i govoriti a ljudski govor je praktično bio pesma, melodija koja je prenosila reči i poruku.

Reči tog govora nisu bile okamenjene forme, same sebi iste. Ista reč, zavisno od melodije koja ju je nosila, mogla je da ima različita značenja. Rečenice koje bi mi danas, izgovorene ili napisane, doživljavali kao jednu tačno određenu informaciju, nekad su bile žive u svojoj promeni, zavisno od čoveka i njegovog raspoloženja, od prilika i onog kome su bile upućene. (Mada i danas govor može da ima ovakve osobine, ipak se radi samo o jadnim ostacima nekadašnjeg govora ljudskog roda. Jedini primer u današnjici, a i on je već sasvim napušten, je majčinsko pevanje bebi. Beba još uvek ne razume reči i rečenice ali nepogrešivo razume ono što mu majka peva. )

Onda se desila katastrofa.

Ta katastrofa je kroz legende i mitove poznata svim narodima, svuda gde žive ljudi. Uglavnom se govori o potopima, ognjenim pošastima…ali, jesu li se desili ili ne – to je nebitno. Mnogo gora katastrofa se desila u samim ljudima. Verovatno i nije bila iznenadna, nagla…možda su je pratile i fizičke katastrofe… ali ona najgora se desila u samim ljudima.

Desilo se zlo.

Među neposredno i blisko povezanim ljudima se, najverovatnije, umetnula laž. Možda je u početku bila mala i nevina, možda je odmah bila pogubna …svejedno se umetnula u skladnu melodiju razumevanja, pokvarila tanano tkanje vremena i osećanja, šara na šaru se više nije uklapala, pojavilo se očvrslo nepromenljivo mesto na kome se melodija lomila, šara kvarila…i mesto je počelo da se kvari u nepromeni, da bude iskvareno i zlo.

Tako se pokvario i govor. Reči su postale iste u nepromeni, rečenice su bile samo proste informacije bez emocije i ljudi su se sve teže razumeli. Ljudi su se razdelili, govori su se podelili i počelo je vreme propasti.

Muzika, po samoj svojoj strukturi, ne može da laže. Govor može. Odeljen od muzike, postao je slab za iskušenja zla.

Ljudi nisu odmah zaboravili svoj drevni govor. Čuvali su ga u sećanju, ličnom i zajedničkom. Tako je nastalo Drevno Pesništvo.

Stvorili su pravila Pesništva koja su obezbeđivala da ono zadrži osobine drevnog govora. Reči u Pesništvu, način na koji su se one slagale u skladne stihove je morao da oslikava suštinu drevnog govora. Pesništvo je, prenošeno od čoveka do čoveka, od ljudi do ljudi, usmeno i uz promene koje je nalagalo vreme i prilike, povezivalo ljude u jednu opštu zajednicu.

Govor je bivao sve važniji. Trebalo je krpiti pokidane neposredne veze i premošćavati prostornu udaljenost. Sve slabije sećanje-pamćenje je nametnulo potrebu da se premoste i vremenske udaljenosti. Trebalo je kroz vreme slati poruke. (Zbog toga su stvorena slova i pisanje. )

Govor ljudi je sve manje bio ukras sveta. Postajao je sve više samo praktična forma, okamenjen oblik suprotstavljen prirodi, koja je kao i sama suština sveta, razigrana u bogatstvu svojih pravilia, neprekidan izvor i tok jedinstvenih i neponovljivih promena. Pesništvo je stvoreno da bi se održalo sećanje na drevni govor koji je bio i lepota i vera…a u moru nevolja koje su počele da nasrću na ljude, iznad svega je bilo potrebno i kao lek…

…za dušu i srce… (Jer, duša je naše suštastveno biće, srce je središte našeg uma!)

Pesništvo je imalo svoja stroga pravila. Ništica od mog znanja me sprečava da ih iznesem ali svakako su vrlo slična pravilima koje poznajemo iz sačuvanih pesama iz starine, bile one indijske, nordijske, slovenske, persijske, helenske…Ta pravila nisu bila zabran i bič nekog hira… čitava era ljudskog roda iz vremena pre katastrofe i propasti je bila utisnuta u njih i obezbeđivala da lepota i lekovitost govora opstane među ljudima.

Pravila su bila stroga i kompleksna.

Pesnici su bili glasnici božanskog duha i bili izdignuti iznad svake ljudske vlasti.

Pesma nije samo slaganje reči u misao ili sliku koju razumemo. Pravila ritma (a reč “ritam” (sanskrtsko „RTA“) se odnosi na božansku nit-zakon života), pravila metafore… omogućavaju da nam se nadsvesno (nesvesno, metafizički…) u samo srce utisnu prave poruke koji nosi pesma. Golo razumevanje pesme, razumsko shvatanje… je samo vrh ledenog brega bogatstva i nadahnuća koje je u dubinama ljudskog bića. Kao što nam muzika, koja ima veoma strogo definisana pravila (koja hteli-ne hteli moraju da poštuju i stvaraoci fekalnih pojava nalik na muziku) donosi osećanja i mimo čula sluha i bez razumske analize utiskuje neka saznanja…ona PRAVA saznanja koja nisu tek zbir logičnih činjenica, nego suštastvena saznanja… tako je funkcionisalo i Drevno Pesništvo i tako bi trebalo da funkcioniše i današnje pesništvo.

Drevno Pesništvo nije zapisivalo reči pesama. Takvo ludilo nije moglo ni da padne na pamet. Ljudski glas i muzika instrumenta su jedini mogli da nose i izraze pesmu. (Naravno da su ljudi posedovali znanje pisanja. Slova u ljudskoj istoriji uvek prethode brojevima, a po mnogim građevinama sačuvanim iz duboke antike (i još mnogo ranije) znamo da su ljudi itekako znali sbrojevima. No, slova su imala druge primene i verujem da nisu bila ni naročito cenjena…Širenje slova kao vrste pismenosti je istorijski vezano za jednu ne naročito poštovanu ljudsku delatnost – trgovinu-birokratiju… ali, to je druga priča…)

Drevni pesnici su, što je opštepoznato, bili izuzetno poštovani u ljudskim zajednicama. Na neki način su bili izdignuti iznad i zajednice i vladara i zakona. Tačnije, bili su vrednovani kao prenosioci božanskog nadahnuća. Pesnici su saopštavali božanske istine, mogli da unište ili uzdignu bilo koga iako im nije pripadao ni trun svetovne vlasti ni materijalnog bogatstva. Pesnik bez Pesme nije bio niko. Sa Pesmom je bio Božji glasnik.

Naravno da su se Pesnici razlikovali i bili različito cenjeni. Njihovo vrednovanje je bilo neka vrsta opšte aklamacije i dugo je ostalo nedodirnuto ljudskim lukavstvima i zločinjenjima. Neki su bili dobri, neki su bili loši…

…a vreme propadanja se nastavljalo…

Propadanje je proces i teško je reći od kog trenutka nastaje nepopravljiva šteta. Ipak, u našem vremenu i našoj civilizaciji vreme renesanse i humanizma i, naročito, prosvetiteljstva (a moram da napomenem da se ovde reč “humanizam” ne odnosi na “čovekoljublje” već na idejno preokretanje od “božanskog” na “ljudsko” a prosvetiteljstvo nije „prosvetljenje“ već „u-prosečenje“) nosi pečat krucijalnih promena. Renesansno osvrtanje na antičke vrednosti se izmešalo s ljudskom gordošću humanizma, a gordost je primaran i generišući greh, umetnost i nauka su se okrenuli od božanskih vrednosti i na tron postavili čovekove.

Krhak je čovek oslonac za čitav svet.

Renesansa je generisala poletno i bogato umetničko stvaralaštvo. Vremenom… ono se degenerisalo!

Veliko Drevno Pesništvo je počelo polako da tone pod navalom gorih, manjih i skučenijih pesama. Pesnici su se odrekli moći Pesništva kao suditelja u i nad ljudskom zajednicom i prepustili carevanje vladarskim silama.

Ritam (božanski tok života), metafora (kao veza, spona između ljudskog govora i božanske suštine) i TEMA su osnovne odlike PESME!

Moderna civilizacija je, u skladu sa svojom idejom ekstremne individuacije, TEMU otklonila od opšteljudske vrednosti i usitnila je do neprepoznatljivosti. TEMA nije isto što i suština PESME ali je svakako njoj najbliža. Usitnjavanje i obeznačavanje TEME je ogolilo ritam i metaforu i učinilo ih maltene praznom formom.

Takve, bilo ih je lako odbaciti.

Zaboravljena je suština ritma kao muzičke osnove koja nosi neke svoje poruke. Zaboravljena su značenja metafora, koja imaju svoj dubok nadsvestan (metafizički) koren i one su postale tek manje ili više uspešne slike.

Tako… nastalo je moderno pesništvo “slobodnog stiha”.

U početku je to možda izgledalo kao oslobađanje duha od ograničenja tela. I, zaista, nastala su mnoga velika pesnička dela moderne! No, nažalost, vremenom se to pretvorilo u besciljno lutanje beslovesnih duhova.

U međuvremenu stvorena je mašina, besprimerna sprava u istoriji čovečanstva. U povesti sveta sve, svaki čovek i svaka travka, su jedinstveni i neponovljivi. Svet je neprestano samo sebi sličan u opštem skladu. Štamparska mašina je počela da proizvodi identične objekte.

Tako je nastala knjiga kakvu danas poznajemo, prvi produkt “masovne proizvodnje”.

Na toj osnovi mašina Prosvetiteljstva je umnožila svoju ideju “demokratske sreće” za sve i, u isto vreme, dovela do apsurda individualizaciju ljudske zajednice. Uz pomoć mentalne anomalije darvinizma individue su se priklonile “zakonu jačeg” i – nastao je pogubni haos “mamonizma”. (Mamonizam je oblik kapitalizma u kojem proizvodnja i trgovina nisu jedini sadržaj. Mamonizam okupira i svest i dušu čoveka i čini ga – potrošačem.!)

U takvom ambijentu štampari su počeli da diktiraju pesnicima šta će i kako će pisati.

Tako su nastali Autori.

Drevni Pesnici su bili svesni da su samo oruđe kroz koje se materijalizuje nadahnuće: jedino u tom smislu su bili važni… Masovna proizvodnja je zahtevala da proizvod ima prepoznatljivu etiketu: Autora.

Pesnici su se u velikoj meri okrenuli nižem i, nekad, ne baš cenjenom obliku književne umetnosti – prozi.

Proza je prozaična!

Tužno je kad čovek shvati koliko truda i suvišnih reči mora da se unese u priču ili roman u odnosu na koncentrovaniju i snažniju pesmu. Pesma je sama esencija misli, ideje, poruke. Proza je veoma razblažena forma i… mnogo pitkija.

Velika dela književnosti su stvorena u vreme ekspanzije romana i priča. Kao kakvi svetionici nad mračnim i haotičnim XX vekom su pružali utočište čovekoljubivoj i duhovno plemenitoj misli. Kao primer i opomena su bili dostupni široko razbacanim i usamljenim umetničkim dušama.

Kad – gle! Nasuprot svim očekivanjima i namerama, zlo se sve više širi svetom, ljudi su bespomoćniji i usamljeniji, sve umetnosti, pa i književnost, sve jadnije i besmislenije!

Nisu ljudi sasvim propali i nije Drevno Pesništvo nestalo bez traga. Postoje kao što i nada poslednja nestaje. Postoje i ukazuju se i kroz prozu i kroz slobodan stih. Postoje i kod sasvim “nepoznatih autora”, onih koji u neobjašnjivim nemirima bukvalno “moraju” da pevaju o nečemu što možda nikom drugom nije važno. No, sve to je zatrpano mamonističkim đubretom…

No, sve to nađe svoj put do nekog srca, ako je sakovano od Drevnog Zlata.

Pre no što prođem kroz istoriju, pravu istoriju ljudskog roda, koju ću po razlici istinitosti nazivati Povest, moraću da objasnim kako vidim neke pojmove koji su kroz vreme i, naročito zbog uticaja tzv. “naučne metode” (razvijene i uspostavljne u XIX veku), krajnje devastirani i u svesti “modernog čoveka” iskrivljeni do neprepoznatljivosti.

1.Zemlja je ravna

Ljudima se iskrivilo viđenje pa je vide krivo-okruglom.

2. Zemlja je živa

To bi trebalo da je jasno samo po sebi, kao što nam je jasno kad vidimo čoveka, životinju, biljku… i – svesni smo toga. Svest o tome kod ljudi je u redu, ali je put ka racionalnom i opšteprihvaćenom razumevanju zakrčen “činjenicama i definicijama” … pa, recimo, viruse smatramo “živim” a samu Zemlju – “trećim kamenom od Sunca”.

(Već na ovom mestu počinjem da se saplićem o “definicije” i moram da pravim opširne digresije koje smetaju pripovedanju. No, obzirom da je tema važna i da je usklađivanje pojmova osnova za dalje razumevanje, moram da budem kofuzan i dosadan.

U nikad do kraja prihvaćenoj i “objavljenoj” definiciji “života” nauka se oslonila na “nenaučno” samopodrazumevanje i “život” shvatila kao nešto što: 1. fizički postoji (zauzima neki deo prostora); 2. vremenski je ograničeno (ima “početak” i “kraj” – što su  “samopodrazumevajuće” granice između “živog” i “neživog” “sveta”); 3. uspostavlja neku vrstu komunikacije sa svetskom okolinom (razmenjuje i “izmenjuje” materiju); 4. uspostavlja “blisku” komunikaciju sa svojom vrstom (vremenski i prostorno povezano razmenjuje materije i proizvodi nov, sličan, ali ne i identičan oblik “života”) tj. – razmnožava se… 5. (za razliku od prethodno navedene “komunikacije” koja je očigledno dokaziva) uspostavlja aktivnu komunikaciju s nesrodnim vrstama (menja ih ili biva promenjena) itd. , itd. , itd. , … i sve to za nešto što će i mentalno ograničeno biće u trenutku registrovati kao živo-neživo biće.

Primetićemo da je ključna reč u sagledavanju definicije, odnosno shvatanja Života – KOMUNIKACIJA. (Pre svega, ova latinska reč ima rodni koren u communic… što znači da bi na srpskom glasila “zajedničarenje” ili “opštenje” i, zaista, odgovara suštini pojma koji označava: nešto što je vezano za zajednicu, tiče se nekog kretanja, izmene, promene… u njenim okvirima. Reči “zajedničarenje” i “opštenje” su u upotrebi u srpskom, ali su se odomaćile u nekim drugim kontekstima i zato ne mogu da budu naš formalni supstituent. No, veoma blisko opisuju način na koji ovde primenjujemo reč “komunikacija”. ) Rekao bih da pojam komunikacije ovako shvaćen i vezan u kontekstu razmatranja uz Život, daje osnovno određenje za shvatanje i tumačenje Života. Dakle, osnova Života je da KOMUNICIRA, tj. tvori zajednicu i označava je u njenoj promeni. U tom smislu, ako razmatramo “živost” Zemlje-Sveta, treba da se zapitamo: KOMUNICIRAMO LI SA ZEMLJOM… Rekao bih da je elementarno očigledno da sa Zemljom komuniciramo… na mnogo različitih načina… i to nije sporno. No, pitanje komunikacije obavezno u sebi sadrži i podpitanje VOLJE, tj. : postoji li volja za komunikacijom! Pitanje važi i za ljude i za Zemlju-Svet. Volja podrazumeva i postojanje UNUTRAŠNJE SLOBODE. Dakle, zapitao bih se IMA LI ZEMLJA SVOJU SLOBODU i VOLJU da komunicira s nama. To isto pitanje bih postavio i ljudskom rodu. Koliko je naša komunikacija slobodna i voljna – ili je samo kauzalno zadata.

Izbegao bih opšte razmatranje ovog pitanja i za potrebe teme ovog rada bih ga sveo na teren etike: Koliko je komunikacija ljudskog roda sa Zemljom-Svetom u okvirima pozitivnog odnosa!

Rekao bih da je očigleno da već iz samog shvatanja Zemlje-Sveta kao neživog bića, kao “trećeg kamena od sunca”, pokazuje našu neetičku, nemoralnu nameru. Implkacije ovakvog stava su brojne i, u konačnom, u odnosu na jedno toliko kompleksno i moćno biće, pogubne po sam ljudski rod.

Ukratko: i da Zemlja nje živa, bilo bi dobro da je smatramo živom!

Za astronomsku planetu Zemlju radije koristim izraz Svet, podrazumevajući da je to mesto na kome živimo i da nam je Sve(t). (Takođe i da je Sveto, da je Sve-to…) Nema nikakvih dokaza da Zemlja nije Sve(t) i Sve-to. Navodni izlasci čovekovi na prag našeg Doma, u svemir, nisu promenili ništa u ovakvom viđenju, a ne verujem niti da će ikad…

Doduše, jedino u drevnim mitovima i religijma Svet se vidi kao (božansko) biće. Od objave monoteističkih religija ovakva vizija prestaje jer se nikako ne uklapa u takav koncept. Ipak, sklon sam da i na ovom mestu koristim suštinu mita bez preispitivanja istinitosti i realnosti: zdravije je i za ljudsku psihu i za praktičan život. Ako Zemlju-Svet smatramo živim bićem, više ćemo je poštovati a samim tim i sebe i svoj život.

Osim što joj je odreknuta životnost, u određenom trenutku Zemlja-Svet je potisnuta na periferiju univerzalnog sveta. Naučno uspostavljanje solaro-centričnosti, umesto geo-centričnosti, zaista nije donelo ništa. Univerzalno gledano, astronomsko-matematički, oba sistema su podjednako netačna. (U svemiru u kome se sve kreće i gde je sunčev sistem neprimetna čestica, bilo kakav centar može jedino biti, ako bi ta teorija bila tačna, u početnoj tačci tzv. „Velikog Praska“. ) Sistemi referencije ništa ne menjaju u izračunavanjima. Drevni narodi su u najmanju ruku podjednako dobro izračunavali astronomska kretanja a čini se da su bolje razumevali njihovu suštinu. Kopernik, ili ko je već to uradio, je samo pomerio tačku gledanja. Sve je ostalo isto i u stvarnosti i u izračunavanjima. Promenila se samo naša svest o tome da više nismo u centru sveta. Pomereni smo na neprirodnu i depresivnu periferiju.

Sama nauka je, kada se dublje unela u svoj predmet, u okviru kvantne mehanike, uočila da je sam postupak merenja nešto što unosi promene u svet. Usudiću se da kažem ono što se naslućuje, ono što je nekad bilo podrazumevajuće: SAMA LJUDSKA SVEST UNOSI (ZAKONOMERNE!) PROMENE U SVET. Toliko o tome… zasad…

Možemo da se složimo da način na koji vidimo i shvatamo Svet zavisi od naših sopstvenih definicija, koje su uslovljene nekim preliminarnim dogovorima i(li) namerama a da o samoj suštini nemamo jasnu sliku. Ljudski razum, pogotovo njegov naučni izraz, nema mogućnost da shvati suštinu Sveta. Za to je “zadužena” ljudska svest. Na svoj apstraktan način svest shvata i nečinjenično nam omogućavan uvid u suštinu Sveta i život u njemu. Svest o Svetu je spontana (po nekim svojim unutrašnjim zakonitostima) i univerzalno-kolektivna. No, svest je i promenljiva… Neki naši „dogovori, namere i definicije“ vremenom mogu, ako ne baš i da promene svest, ali mogu da unesu neku nezdravu konfuziju.

Smatram očiglednim da viđenje Sveta kao „trećeg kamena od sunca“ donosi velike probleme u život čovečanstva. Zato predlažem da, bar u okviru ove teme, prihvatimo Zemlju-Svet definisanu kao živo biće na kome i sa kojim živimo.

3.Voda je krv Sveta

I, voda je živa i najdivnije biće na ovom svetu.

Ako je shvatimo kao jednu od slučajnih tekovina nekog spontanog i mehaničkog sistema, ako je shvatimo na naučno-činjeničan način, vidimo je kao jednu od najednostavnijih pojava. Ako sagledamo njenu ulogu u funkcionisanju Sveta, uvidećemo nenu jedinstvenost i nezamenjivost. Pravi je krvotok Sveta.

Ako je dugo i besmisleno posmatramo, malo-pomalo, postaćemo svesni njene kompleksnosti… postaćemo svesni da je voda – ČUDO.

U onom smislu u kome čudo razumemo kao nesvakidašnji, izuzetan i neobjašnjiv fenomen u sklopu uobičajenih događaja, u tom smislu je voda – ČUDO.

Po svemu sudeći, voda je najstarija pojava-biće na Svetu. Njena je umnost, otuda, nama nedostupna. Dostupna nam je njena blagodatnost, u kojoj utoljavanje žeđi nije najveća.

4.Raj je mesto na Zemlji-Svetu

Raj je mitološko, istorijsko i duhovno mesto koje je Bog stvorio za čoveka da ga uživa, da ga čuva i gospodari.

Raj je jedinstvo Sveta i ljudskog roda, jedinstvo među ljudima i duhovni sadržaj ljudskog bića. Postojao je na Svetu i zatvoren je za ljudsko viđenje.

Verovatno još postoji.

Kod ljudi je vremenom stvoren stereotip o Raju kao “zemlji dembeliji” u kojoj se ništa ne radi a dostupna su svaka uživanja. No, zamišljati Raj kao mesto za zadovoljavanje strasti je pre bliže paklu nego Raju. Raj bi trebalo da je mesto slično bilo kojem na Svetu, jer – Svet je stvoren kao Raj… posle su ga ljudi upropastili… Raj je bio mesto i da drvo posadiš i o životinji da brineš i sa ženom da se svadiš i miriš i da decu podižete… Drvo je raslo na ponos saditelja i životinja i čovek su se pomagali i žena i čovek su se voleli (a ljubav sadrži sva osećanja, pa i tugu i nerazumnost i ljudi su se i sporili, ali ljubav to nije kvarilo) i deca su se rađala i bila i briga i radost… Samo zla nije bilo… Veze između ljudskih bića su bile žive i svetle i tu nije bilo mesta da se zlo umnoži.

A zlo se umetnulo u prvu pokidanu vezu zbog prekršenog zaveta…

Tema ovog razmišljanja je, ustvari, ovaj odeljak… Raj… kao mesto i kao stanje duha… i kako su ga ljudi izgubili i mogu li da se vrate…

Naravno, mnogi ljudi i mnoge religije su o tome mnogo značajnije govorili… I, sam Hrist, objavljeni Bogočovek, nam je doneo Reč… i naravno da ja sam ne mogu ništa novo da dodam i otkrijem… S druge strane, čežnja mog bića, kao i svakog drugog, za istinom i potragom, ono što osećam u samom središtu Srca, mi daje i pravo i obavezu da u svetu u propadanju, potražim stazu i odgovor… i podelim je s ljudima… nemam iluziju da moje reči mogu da promene svekoliku istoriju… čak me slabost mojih reči obara i umanjuje… Ali, ipak… potreba i nada, uverenost da se prava Povest Vremena Ljudi ne gradi na “velikim” rečima i događajima, no na trudu i volji običnog čoveka, malim, nevažnim detaljima života koji odlučuju, u svom svetskom zbiru, na način i proces koji ne shvatamo i ne možemo da shvatimo, uverenost da jedan mali osmeh ili mala suza znače mnogo više nego sve silne i nepotrebne reči koje mislim i pišem s namerom da pronađem i put i srodna srca, moj mali i beznačajni trud me goni da nastavljam…

Nekad davno sam počeo da pišem Pismo i pošaljem ga na adresu Raja u nadi da će ga neko dobiti i pročitati. To je moja namera.

Čak i ne očekujem odgovor.

Naravno da me zainteresuje pitanje i da li je, osim što je istoriografsko i duhovno, Raj još uvek i geografsko mesto. Koliko sam ja upućen, poslednji veliki poduhvat za pronalaženje tog mesta je preduzeo Aleksandar Veliki. Opšte uverenje, koje je vremenom nastalo i pobudilo i druge i drugačije potrage, je da je Aleksandar Veliki tražio moć za sebe. Moguće, …mada nejasno slutim da je verovatno imao drugi motiv i nameru. U svakom slučaju, ideja da Raj, ili bilo šta od mogućih sakralnih artefakata, treba doseći radi sticanja bilo kakve moći je besmislena i okreće vas na stranu suprotnu od Raja. Mislim da je izlišno bilo kakvo kretanje u potrazi, čak i u trivijalno geografskoj potrazi… Nisam siguran… verovatno je da treba uposliti i korake nogu… ali je sasvim sigurno da je u potrazi za Rajem neophodno pratiti korake srca… Odavno mi se učinilo da nekako treba uskladiti korake otkucaja Srca sa koracima kojima hodamo po licu Sveta i da, na taj način, iscrtavamo lik svog bića na tom Svetu i u njegovoj Povesti.

5.Čovek je biće

Čovek od rođenja ima jedno, jedinstveno i BEZVREMENO biće.

Ono što želim da kažem, a da dugo ne raspravljam o tome, je da svaki čovek od rođenja i među ljudima ima svoj jedinstven i nepromenjiv lik. Verovatno je to onaj lik koji naslućujemo u očima čoveka, ono što PREPOZNAJEMO bez obzira na godine i promene fizičkog tela. Taj lik je naša živa ikona, ono pravo biće, jedno, jedinstveno i bezvremeno… Telo je samo naša vremensko-prostorna predstava na zemaljskom svetu… I propadljivo je… Ovo naše bezvremeno biće, naš lik-ikona, je nepropadljivo, ono čini “energijsku” osnovu naše materijalnosti… ali je i ono tek nosilac duše… Svojim životom, svojim delima i mislima, brinemo o duši i njenom mestu u večnosti.

6.Čovek je slobodno biće

Sloboda o kojoj ovde želim da pričam je sloboda volje, sloboda izbora… Zanemariću teme univerzalnosti, apsolutnosti, izlaska iz konteksta gole podređenosti kauzalnostima sveta… U svom životu, u svom kretanju čovek nailazi na raskršća i nepoznate puteve. Tada treba da odlučuje, odgovara na pitanja koja se međusobno isključuju. Koliko je u tom postupku čovek stvarno slobodan, nezavisan od već zadatih zakona (sveta, zajednice…) … Rekao bih da i nije toliko važno koliko je čovek ograničen prema spolja… Bitno pitanje je koliko je slobodan iznutra: da li u sopstvenom biću ima ugrađena ograničenja, inkorporirane kauzalitete koji bi ga unapred definisali u odlučivanju… Odgovor bi bio: ČOVEKU JE SLOBODA DATA (od Boga u činu kreacije). Pri tom, sloboda nije data kao neki sadržaj, neki kontekst koji bi odredio specifikaciju mogućnosti… Mislim da je ta sloboda čista forma volje, volje nenarušene bilo čim spolja, čak ni od samog Boga… (Što ne znači da je Bogu nepoznata potencija i usmerenost te volje…) Takva sloboda je tek bezoblična forma u koju čovek unosi sadržaj… samim svojim životom, samim svojim kretanjem, samim svojim mislima i odgovorima… Unošenjem sadržaja, čovek sebi počinje da gradi veze, veze sa svetom i drugim ljudima, veze koje mu nužno ograničavaju slobodu u apsolutnom smislu… Ukratko: ČOVEK JE SLOBODAN DA SE OSLOBODI! Unošenjem sadržaja, svojim delima i odlukama, čovek ograničava i gubi svoju apsolutnu slobodu i počinje da gradi sadržajnu slobodu u svetu i među ljudima. (Važno je, kada sagledavamo slobodu u njenom sjaju, da shvatimo kako se tada PROŠLOST pojavljuje kao taman ponor u kome sloboda nema nikakve moći. Prošlost je oblast u kojoj više nikakva čovekova aktivnost nema uticaja. Usmerenost slobodne volje prema budućnosti gradi nedodirljivu prošlost. To je opomena koja je stalno prisutna i treba da nam služi u donošenju odluka na raskršćima i pred nepoznatim putevima. )

I – čovek je jedino slobodno biće na svetu.

7.Svet se kaže: MI

Jedan čovek nije ništa. Čovek je čovek samo među ljudima.

Individualna svest svoje moći zadobija i ostvaruje tek u opštem i kompleksnom sistemu veza sa drugim individualnostima i tvori jednu zajedničku svest koja je KREATIVNA I ZAKONODAVNA za Svet kao po-stvarenu mogućnost… Hoću da kažem da pred ljudima postoje mnogi mogući svetovi ali da ljudi, KAO ZAJEDNICA, OSTVARUJU  JEDAN I SAMO JEDAN SVET… čijoj zadatosti i kauzalitetu tada pripadaju i podležu. (Da ne bi bilo zabune: ostvareni svet nije nepromenjiv i večan. (Samo promena je večna!…) Dakle, ne postoji tiranija ostvarenog sveta. Svet je i dalje podložan slobodnoj volji!)

Ukratko: Svet je stvoren i stvoren je da ga čovek gradi, čuva i uživa…

7a. Među ljudima postoje VEZE

Ne bih o prirodi tih VEZA. To razmatranje prevazilazi mogućnosti ljudskog razuma. Kako ih ja vidim, mogao bih da ih opišem kao “energijske”, “meta-svesne”, “apstraktne”… Jedino bih voleo da se složimo oko toga da nesumnjivo postoje, da su žive i delatne i da su prirođene svakom čoveku i celom ljudskom rodu… Uglavnom ih vidimo i doživljavamo kao emocionalne reakcije između bliskih osoba (roditelja i dece, ljubavnika, …), često prisustvujemo čak i njihovom ispoljavanju u materijalnom svetu (razne “neobjašnjive“, paranormalne, …), postoje i kao razne manifestacije i prema svetu i između nesrodnih živih (ili “neživih”) vrsta… U svetu u kome živimo uglavnom su nedohvatne i nepristupačne slobodnoj volji, tj. pojavljuju se kao spontane ili nekontrolisane i u izuzetnim situacijama. Mislim da je to posledica gubitka vere među ljudima, … gubitka vere u svakom smislu ovog iskaza. Takođe, želim da prihvatimo da nisu nikad bile, nisu niti je moguće da budu pod kontrolom razuma! To i nije posao za razum. Razum treba da nam služi da rešimo pitanje ishrane, da se ne povredimo, da napravimo dobar krevet… VEZE su veze svesti, ali ne i nužno svesne veze… Kao što dišemo i srce nam kuca a ne razmšljamo o tome, tako nam i ove veze omogućavaju život i ispunjavaju ga…

Pretekao bih se u izlaganju i odmah rekao da su ove veze VEZE LJUBAVI! (Ne želim da kažem da se veze uvek ispoljavaju u onom stereotipno prihvaćenom ugodno-pozitivnom ispoljavanju ljubavi. I sama ova ljubav je kompleksno osećanje, često uključuje i neugodne odluke i osećanja… Ova sveopšta ljubav (Ljubav, Agape) je još kompleksnija… A po čemu bi se onda razlikovala od bilo koje univerzalne i metaetičke veze! Po čemu je Agape, onda, pozitivna i poželjnija od bilo koje veze iznad razuma i izvan moralnosti!… Po tome što niti sadrži niti dozvoljava – zlo! (Često moramo da činimo stvari koje u datom trenutku nekom nisu prijatne… vadimo trn iz nečije ruke i njega to zaboli, zabranimo detetu da  pruža ruku na vrelu peć i ono plače, šaljemo sina u rat, ostavljamo devojku… I – sve to… A, kako ćemo znati da razlikujemo bolna-dobra dela od – zla!… Po SRCU!

Po SRCU.

8.Srce je središte ljudske umnosti

Pošto je naše telo jedan deo nas i pošto materijalistički nastrojen svet boluje od težnje ka definicijama i označavanjima, moraćemo da lociramo našu umnost i lociraćemo je u Srce, koje je, između ostalog, i ono naše anatomsko, materijalno srce. Običnom razumu ćemo da ostavimo nesiguran i zbunjen mozak. On i onako odlučuje o uglavnom o jednostavnijim pitanjima pred koje nas stavljaju svet i život. Ona zaista važna i životodavna pitanja kontroliše Srce. (Nadam se da dobar sagovornik neće da se prikloni stereotipu jeftinih romana i pojam i funkciju Srca shvati kao trivijalno povođenje za emocijama. Ni najmanja namera mi nije da idem u tom pravcu. Emocija ima raznih, ali je većina produkt trenutka i (samo)obmane. Preskočiću one emocije koje su kratkotrajne i nepostojane, govoriću o onim pravim, o Emocijama… Kako ih razlikujem: po trajanju! One koje traju su Emocije, one koje su nestale u vremenu su emocije. Vrlo su slične i teško ih je razlikovati u datom trenutku. One prave ne podležu vremenu i ostaju. One varljive vremenom nestanu i kada nestanu to ih označi kao – obmanu. )

No, nisu ni samo Emocije stvar Srca, čak su manje važan deo. Srce je središte same umnosti, one umnosti koja nam omogućava da postojimo u prostoru-i-vremenu, da živimo među ljudima  u Vezama, da razlikujemo dobro i zlo…

To je Srce i baš me briga što nauka ima problem s tim.

I t d. …

Razjašnjenje ovih pojmova, razjašnjenje načina na koji ih ja shvatam i koristim u izlaganju ove teme mi je bilo neophodno kako bih izbegao nerazumevanja. Očigledno je da se shvatanje ovih pojmova donekle razlikuje od standardnih, opšteprihvaćenih. No, u isto vreme, niti su to moji “izumi”, niti nešto novo u kontekstu (i tekstu) ljudskog razumevanja i komunikacije. U ovom, datom smislu su već i korišćeni i prihvaćeni. Ne bih ni ja znao za njih da nisu… Samo, ili su zaboravljeni, ili preobučeni u druga značenja, u druge namere… Ja samo pokušavam da sagovornika privolim da ih, makar uslovno, prihvati i sasluša šta želim da kažem… Razjašnjavanje ovih pojmova nije cilj sam za sebe,… Cilj je – razumevanje sa sagovornikom u priči koja sledi…

No, pre toga moram da napravim ram za sliku koju želim da pri-kažem.

Bez pomoći i obmane naših čula Zemlja-Svet najviše liči na Okean. Svet koji je poluproziran, nebesko-plav-siv, mekan-fluidan i u isto vreme sasvim čvrst… neprekidno uskomešan, u pokretu… Planine i okean su od istog “materijala” ali su planine- planine i okean je -okean. Sav “neživi” i živi stvor izgleda isto tako i isto. Sve je u istoj boji i njenim nijansama, sve je slično na dodir. Ipak, pri pogledu na bilo šta, sve što postoji se jasno razlikuje, razlikuje pomoću nekog unutrašnjeg osećaja-osećanja. Taj osećaj-osećanje  je “glavna stvar”. Slika Sveta koji opisujem se ne bi mnogo razlikovala od onog uobičajenog, svakodnevnog: samo nema boja, jer je sve u jednoj boji i njenim nijansama… samo je na dodir sve podjednako fleksibilno-mekano- čvrsto… i, uobičajeno se razlikuju sve pojavne forme u svojoj jedinstvenosti i individualnosti, samo što je to neopisivo. Taj osećaj-osećanje koje prati viđenje ovog sveta i po kome ga stvarno doživljavamo, osećaj-osećanje koje “izvire” iz samog našeg bića, to je suštinska razlika između uobičajene slike Sveta koju vidimo i razumevamo svim čulima i Ove Slike. Neopisivo je, ali je najbliže opisano kao jedinstven osećaj-osećanje sveopšteg prožimanja i zajedništva i “nepodnošljive lakoće” rastuće ekstaze. Za opisivanje je opet najpogodniji osećaj-osećanje koji bi imali u vodi: okruženi i skoro bestežinski, u slobodnom kretanju i disanju… podržani a nesputani… Biću slobodan da kažem i da liči na neprekidan orgazam…

To je Svet…

Uobičajeno, vreme prikazujemo samo matematički. Uglavnom u našim znanjima i razumevanjima ga shvatamo kao liniju, pravu ili krivu. Istočna filozofija vreme shvata i prikazuje kao kružnicu, zapadna kao pravu liniju. (Obe predstave, zapravo, potiču iz osećanja nemoći pred nezaustavljivim protokom vremena. Pri tom, istočna varijanta se opredelila za neurotično ponavljanje uz utehu ponovnog vraćanja, a zapadna za naizgled optimističku, a ustvari fatalističku, sliku neprekidnog i beskonačnog kretanja unapred. )

No, vreme nije jednodimenzionalna linija. Vreme je, za trenutak uzmimo to kao školski model, – polje. Vreme je dvodimenzionalna predstava: T=f(t) , gde je t oznaka za uopbičajeno, jednodimenzionalno vreme. Dakle, vreme je neka funkcijska kriva zavisna od t. (Ustvari, potpun model bi trebalo obrazložiti kao T=f(x, y, z, t) ali tu ulazimo u višedimenzionalan prostor u kome je ljudski razum nemoćan a to ne bi bilo korisno za ovu priču. )

Konsekvence prihvatanja ovog modela su da vreme ne protiče konstantno istom brzinom, da su moguće i “prečice” i “vraćanja” i “skokovi” i “ukrštanja”… Običan, “zdravorazumski” život nas uči da mi, ljudi, zaista ovako i živimo u vremenu: u našem iskustvu ” 5 minuta” ne traju uvek jednako, imamo osećanja “već viđenog”, dešavaju se spontana i namerna “predviđanja”… Stvar je u tome da smo prihvatili kao nepobitnu činjenicu da naše trodimenzinalno, materijalno telo nije opremljeno ni neki čulom ni organom za vreme. Ustvari, samo smo ga zanemarili i ne dozvoljavamo mu da radi svoj posao. Naše bezvremeno biće, ono o kome smo malo ranije govorili, je sasvim opremljeno za komunikaciju s vremenskom dimenzijom. (Verovatno je zato i – bezvremeno. )

Dakle – MOŽEMO DA SE KREĆEMO KROZ VREME… ne samo da pasivno trpimo njegovo kretanje kroz nas.

(No, da odmah izbegnemo besmislene stereotipe… Ne radi se o bilo kakvom šetanju pojedinaca kroz prošlost i budućnost, o individualnom obitavanju jednog tela u raznim vremenskim svetovima. Pre svega, setimo se da se svet kaže MI, da je Svet produkt zajedničke ljudske svesti i da je MEĐU MOGUĆIM SVETOVIMA SAMO JEDAN SVET MOGUĆ SADA I OVDE. U takvim uslovima, pojedinac ne može da se “otrgne” iz zajedničkog sveta i vremena. Zatim, kao što se fizičko, trodimenzionalno telo kreće kroz adekvatan prostor, tako kroz vreme može da se kreće “vremensko biće” čovekovo. Takvo, ono ne deli iskustvo sa svojim “prostornim…” Dakle, čovek i kada se kreće kroz vreme, to čini na neki izmenjen način. )

To bi bilo o Vremenu.

Ja ću da pričam o Ljudima u takvom Svetu i Vremenu.

To nisu izmišljeni Ljudi, Svet i Vreme. To je SUŠTINA Ljudskog Roda.

Počeću od vremena izgona iz Raja. (Ljudi iz vremena Raja su suštinski drugačiji od nas, od NAS kojima i ja pripadam. Zato i mogu da svedočim samo o Ljudskom Rodu kome, kao i svi mi, makar samo po poreklu, pripadam. )

Osnovna ideja istorije kojoj nas uče i po kojoj nas obrazuju-oblikuju je da živimo u evolucionom svetu koji je u stalnom progresu i menja se po modelu civilizacija i kultura u neprekidnom prožimanju i sukobu i dijalektičkom prevladavanju. Ta slika je u osnovi lažna.

Lažna je, pre svega, jer se bavi sekundarnom, posledičnom slikom suštinskih Povesnih dešavanja. Nisu bitke, carstva, kulture, razni “izumi”… ono što oblikuje ljudsku svest… već ljudska svest oblikuje Svet u kome živimo. Promene ljudske svesti, a one potiču od promena ljudskog Srca i Duše, uzrokuju pojavu i nestanak civilizacija i kultura…

(Koristim izraz “Povest” da bi jasno naznačio razliku od uobičajene “istorije”… Osim toga, “Povest” je mnogo bliža “Priči” koju želim da ispričam. )

Lažna je, jer nas posmatra kroz evolucionu sliku u kojoj kroz borbu i sukobe ljudski rod stalno napreduje. Ustvari, od izgona iz Raja Ljudski Rod je u stalnom opadanju: fizički, mentalno, moralno…

MI, LJUDI, NE TREBA DA SE PREPUŠTAMO “BLAGODETIMA” SVETA I CIVILIZACIJE KOJI NAS NOSE KROZ ISTORIJU. MI TREBA DA SE SPAŠAVAMO… KAKO BISMO UOPŠTE OSTALI – LJUDI!

Iz nekih čudnih i zlonamernih razloga poslednjih stotinak godina čovečanstvo je pritisnuto jednom nesuvislom, neutemeljenom i ni izdaleka dokazanom naučnom teorijom, Darvinovom teorijom evolucije. Doduše, ni sam Darvin je nije smatrao pouzdanom i dokazanom. No, iz svojih sebično-praktičnih razloga, nauka je ostavila po strani samu teoriju da čami na nekoj polici i čeka da bude zaboravljena, ali je iz sve snage podržala i razvila samu ideju evolucionizma: promena i razvoj sveta kroz kontinualan spontanitet, definisan slučajno uspostavljenim unutrašnjim kauzalitetom, u kome se kroz sukob i prožimanje stvaraju novi kvaliteti. (Da se podsetimo: “kreacionistička teorija” svet opisuje kao stvoren, od Višeg Bića, zadat u svoj kompleksnosti i unutrašnjoj raznolikosti, u okviru kojih se dešavaju promene… ) Ovakva ideja nije potrebna čovečanstvu. Potrebna je nauci i naučnicima iz prizemne i sebične potrebe da sebe predstave iznad svake razumne mere kao neophodan i nezamenjiv faktor opstanka i razvoja čovečanstva. Tako je nauka, čija parcijalna istorija predstavlja neverovatan zbir grešaka i pogrešno-pogubnih odluka, postala nešto slično zemaljskoj obogotvorenoj instituciji koja preuzima i drži ključeve života i smrti. (Neformalno, nauka je čak za neki aksiom svog postojanja i delovanja “grešku” (ekperiment)  postavila kao generator sopstvenog delovanja!)  Nauka u ovom pogledu ne predstavlja izuzetak u mnogim istorijskim pokušajima cehovskog uzurpiranja vlasti. Problem s naukom je što je u tome skoro uspela i zauzela mesto koje joj ne pripada i sa koga nanosi ogromne štete čovečanstvu. Nauka, kao jedna od ljudskih delatnosti, jeste potrebna i može da bude korisna ako se upotrebljava na pravi način. No, u moderno doba se trgovačkom cehu, koji je svoje milenijumsko nastojanje da se postavi na mesto apsolutnog vladara, nauka učinila jako dobrim oruđem za sprovođenje svoje vlasti i tako je nastala simbioza potencijalno najopasnija za opstanak ljudskog roda. (U kapitalistički mehanizam, kapitalizam koji je bio, jednostavno, opis rada trgovačkog ceha,  je utisnut “duh nauke” koji je zamišljen kao zamena za religioznost i stvorena varijanta deux in machine, frankenšajnski fenomen užasno pogubnih tendencija. Goli, divlji materijalizam nauke i vanmoralna strukturalna trgovačka tendencija su svoje delovanje neprimereno proširili i na oblasti ljudske duhovnosti i do krajnosti je ponizili i unizili. Tako je kapitalizam postao – MAMONIZAM.

To je, otprilike, kraj modernog doba čovečanstva. Jedna od početnih stanica u ovom kretanju je bilo, planirano ili spontano nastalo, učvršćenje ideje da se ljudi kroz takvu istoriju kreću putem progresa, da postaju sve bolji i sposobniji i moćniji. Na naše istorijske i genetske pretke se gleda samo kao na neke nerazvijenije, primitivnije, nesposobnije ljude… unazad kroz istoriju sve do nivoa poluživotinjskih humanoida… Da se razumemo: čak i iz pozicije nauke ne postoji nikakav dokaz ni za evolucione promene živog sveta, ni posebno ljudske vrste. Zna se da su evolucione promene moguće samo u smislu varijacija u okviru vrste… (Promena boje perja, oblika kljuna, dlake, načina komunikacije… Slavuj može da promeni svoju pesmu! Od dinosaurusa nikad ne može da postane slavuj!) Ne postoje ni direktni ni posredni dokazi o genetskoj mutaciji jedne vrste u neku drugu. (Danas je tako moderna genetika, još jedan od pogrešnih puteva kojim ide nauka… potencijalno opasnijim i od hemije i nuklearnog razvoja, koji su duboko uzdrmali opstanak čovečanstva… A, genom je samo “uputsvo za upotrebu aparata” koji nam je poznat kao “živo biće”… Genom nije ni definicija života, ni njegov generator… Pokušajem da promenom teksta u “uputstvu za upotrebu” izmenimo način funkcionisanja “aparata” ne možemo doći do rezultata… Eventualno možemo da se dovedemo u situaciju da napravimo ozbiljne štete. ) Nauka stidljivo i polako priznaje da ne postoje nikakvi čovekovi evolucioni preci… postoje slične i neslične, srodne i nesrodne vrste ljudi koji su se, na neki način, pojavljivale tokom istorije sveta… postoji potreba nauke da razne “humanoidne” pojave nekako i na silu uklopi u svoj željeni model. (A, zaista, ovakve pojave, ako su i postojale, samo su pokazatelj mere do koje ljudski rod može da se  degeneriše. Nisu to nikakvi “preci”… to su slike moguće budučnosti koju su ti “primerci” i doživeli.

Jedini “model” čoveka je onaj kome mi, ljudi, pripadamo i koji je u nekom dobu stvoren, dakle, takav počeo i takav nastavio. No, na našu žalost, čovek se tokom trajanja Povesti od izgona iz Raja samo kvario i slabio. Naši istorodni preci su bili snažniji, pametniji, bolji…

O vremenu rajskog života malo možemo da čak i naslućujemo. Ne zato što nam nedostaju podaci ili merodavna sećanja. Ljudi koji su živeli u rajsko vreme su, jednostavno, bili bitno drugačiji jer – nije bilo smrti! Samo ta različitost je dovoljna da nikako ne možemo da VIDIMO Raj. Moglo bi da se desi da nam Raj bude postavljen pred oči i nos u punom svom sjaju i da ga ne prepoznamo… Kao što od svih boja koje je Bog stvorio možemo da vidimo svega njih oko 5%, a za ostale smo zbog osobina oka kojim gledamo – slepi… tako je i naš mogući UVID (Vid umni, vid Srca…) u ovo – nemoguć!

Izneveren Zavet, zloupotrebljena sloboda volje, je doveo do izgona iz Raja i postavljanja smrti u život. (Pošto je u ljudski život, život domaćina i gospodara, postavljena smrtnost, postavljena je i u sav život sveta. ) Jasno je da je ovako drastična promena morala da izmeni i samo biće čovekovo. Dakle, Ljudski Rod je bio izmenjen.

Ali, još uvek je zadržao mnoge svoje osobenosti. Najvažnija među njima je da su ljudi među sobom još uvek imali očuvane i žive VEZE.

Bili su snažniji, pametniji, pouzdaniji, hrabriji, samilosniji, dugovečniji … Bili su Jedan Rod! U odnosu na moderne ljude, jadne i slabe, bili su Rod Kraljeva u Povesti Ljudskog Roda.

(Ilustracije radi, pomenućemo piramide…

Ove impozantne građevine, rasute po ćitavom svetu, jedinstvene i dan-danas graditeljski nedostižne, pobuđuju pažnju i mnoge nedoumice. Osnovna je: Kako su sagrađene! U arhitektonsku ideju ovih građevina su ugrađena znanja do kojih je, zaboravan, tup i arogantan, moderan čovek tek došao ili još uvek nije i ne razume ih. Već je neobičnost da je u toj riznici znanja i zapitanosti modernom čoveku najzanimljivije pitanje “Kako su ih (fizički) gradili!” No, da zadovoljimo i tu slaboumnu znatiželju… Odgovor je detinje precizan i jednostavan. Gradili su ih – rukama!

Po modernim standardima, potrebno je dvadeset i više ljudi da podigne kameni blok ugrađen u piramide. Po standardima Kraljevskog Roda dovoljno ih je bilo 3-4.

Jednostavne računice će objasniti da je za takav standard snage bilo dovoljno da je čovekova visina oko 3 metra i masa oko 200 kilograma. Osim toga, iz mnogih primera iz svakodnevnog života, znamo da prosečan čovek može da u izuzetnim situacijama svoju prosečnu snagu višestruko uveća. (Stvar je u nekim hormonima ili sličnom… produktima normalnog ljudskog organizma…) Iz istorije, legendi i mitova (kolektivnih sećanja ljudskog roda), svuda gde žive ljudi na svetu, postoje priče o divovima, “nadljudima”, legendarnim Kraljevima… To su priče o ljudima Kraljevskog Roda dok su se još, makar i kao zaostale naplavine iz Drevnih vremena, kretali među već oslabelim i prilično degenerisanim istorijskim čovečanstvom.

Eto, takvi ljudi su tako gradili i piramide i nema potrebe da izmišljamo vanzemaljce i slična čuda… Mada, meni je još uvek čudno da se moderan čovek više interesuje za neka priprosta pitanja, nego za one mnogo umnije odgovore koji su sadržani u arhitektonskoj ideji i piramida i sličnih građevina… Valjda su takve sposobnosti modernog čoveka…)

Dugovečnost Roda Kraljeva je takođe nešto što pobuđuje pažnju modernih ljudi.

Još uvek bliski rajskim vremenima, Ljudi su još dugo u svojim telima zadržali sećanje na bezvremeno trajanje i ne-smrnost. Snažniji i vitalniji, mada već neraskidivo vezani za smrtnost tela, za naše predstave su živeli vrlo dugo… Hiljade, možda destine hiljada godina… Legende i mitovi raznih ljudskih zajednica širom sveta govore o tome, bez sumnje i čuđenja.

U vezi sa tim bih govorio o odnosu duha i tela. (Ova podela “duh-telo” je ponešto nametnuta i više odgovara nekom uslovno prihvaćenom modelu nego što precizno utvrđuje istinu. Duh i telo su nesumnjivo različiti entiteti, ali je takođe nesumnjivo i da su međusobno povezani, prožeti, interaktivni… Dakle, smatraćemo da predstavljaju izvesno jedinstvo čovekovog bića, ali ćemo ih iz praktičnih razloga često tumačiti odvojeno. )

Ne bih dovodio u sumnju da duh mora da ima prioritet nad telom. Duh je čovekova veza sa božanskim, telo nas povezuje sa Zemljom-Svetom. Ne bih govorio ni o gospodarenju duha nad telom jer nas to odmah dovodi u sumnjičavost prema telu, shvatanju po kome je telo nosilac slepih nagona i izvor nepodopština, te nas, nadalje, uvodi u sukobljavanje duha i tela. Nisam sklon da telo shvatam kao unapred zadat i nepopravljivo zlonameran entitet. Telo je naša neopodna veza sa Svetom u kome živimo, koji uživamo i o kome treba da brinemo. Da nema tih veza, Svet čoveku ne bi bio potreban i to bi bila neka sasvim treća priča. Moramo da dišemo, moramo da pijemo i jedemo, … moramo da stupamo u neku interaktivnu vezu sa Svetom kako bismo uopšte bili neko jedinstvo. Ta veza sa materijalnim svetom može da bude katastrofalno pogubna ako princip tela nadvlada i zagospodari čovekovim duhom, kao što se desilo modernom čoveku.

Rod Kraljeva je imao tu ravnotežu duha i tela u kojoj je duh imao vodeću reč. Snažan duh je držao telo u dugovečnoj vitalnosti i životnosti. Osnaživanje tela u toj ravnoteži je vodilo u postupno slabljenje, degradaciju i gubljenje vitalnosti… Nije ni samo stvar u dugovečnosti merenoj godinama… Kvalitet tih godina je mnogo bitniji…

Duh je roditelj, telo je dete… Duh treba da brine o telu i vodi ga…

Znamo da ni ljudski duh nije savršeno dobar i nepogrešiv… Njegove su greške mnogo gore od onih koje učini telo… Ta konstrukcija duh-telo je moćna ali nestabilna… Svet je u neprestanoj promeni i duh-telo je izložen promenama na koje mora da odgovori, da ih rešava, da se sam menja… pod stalnim prioritetom da ostane u poželjnoj ravnoteži… To je strašno teško!

Svet se kaže MI, svet je u svakom trenutku posledica delovanja svih ljudi i svi ljudi su izloženi tom delovanju. To je, očigledno, vrlo komplikovan i zahtevan sistem.

Rod Kraljeva je dugo zadržao i očuvao jake, žive i svetle veze među svima. Takav, unutrašnje očuvan “sistem”, je Svet činio mnogo lakšim za zivljenje. Lakše je bilo očuvati svoju unutrašnju ravnotežu duha i tela.

Moglo se živeti dugo, vredno i blagorodno.

  1. I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći:

Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu;

  1. Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi;

jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš.

(*1. Moj 16, 17)

I, zaista… Čovek je umro pošto je prekršio zavet s Bogom… Nije fizički umro, nije u taj dan umrlo njegovo telo, nego je umrla njegova ljudska sa-vršenost. (Do-vršenost, potpunost ljudskog bića kako ga je Bog stvorio…) Nije Čovek bio telesno besmrtan ni u vreme Raja. (Materija je uvek podložna svetskoj meni i promeni. ) Samo, u to vreme smrt je bila povratak Domu Očevom. U savršenost Božje tvorevine Čoveka se umetnula greška slobodne volje – greh.

Prvi vaseljenski greh je bio greh palog anđela, greh gordosti…

Prvi greh u Raju je bio greh prekršenosti zaveta…

Prvi greh u vreme posle izgona iz Raja je bila – laž. (Kainovo bratoubistvo, koje je opisano u Bibliji, je drugi događaj i druga tema. U osnovi, i tom grehu prethodi greh ljudske gordost…)

U prvo vreme posle izgona iz Raja, ljudi su zadržali mnogo od svojih moći… I snagu i životnu vitalnost i umnost i dugovečnost sećanja i o-sećanja. Najvažnije, zadržali su VEZE među sobom. Ljudi su još bili Jedan Rod.

Veze među ljudima, veze svesti, veze Srca su još bile žive i blagorodne. Živeli su, pa moglo bi se reći, kao i mi danas. Radili su i gradili, umarali od rada i stvarali… Rađali su decu i deca su bila i radost i briga… I vraćali se Domu i bilo je tuge zbog rastanka ali i uverenosti da će se ponovo srest… Sigurno su se i svađali i sporili… Ali nije to bilo od zla i za zlo… One Veze, veze Ljubavi, su bile među ljudima i držale ih u snazi i skladu.

Sklad je bilo osnovno tkanje u vremenu i prostoru i na njemu su ljudi mogli da dodaju svoje šare i svoje slike i pevaju i slikaju i tako stvaraju sliku Sveta u koji su gradili i kojim su gospodarili.

Čovek je voleo ženu i žena je volela čoveka. Osećali su mene sveta i osećali su kako drugi ljudi u Rodu žive i osećaju. A bilo je i da se raspravljaju, da je potrebno u-skladiti misli gde treba kuću graditi i koje drvo zasaditi i koje je grožđe za vino bolje… Ali, u tome zle namere nije bilo!

(Teško je današnjem čoveku, koji devet desetina svojih misli i svog truda troši na smišljanje i nanošenje zla i nevolja drugim ljudima i da zamisli šta bi uopšte radio kada ne bi tako svoje vreme trošio… Ali, tako danas jeste među ljudima i zamislite kako bi dobili još devet desetina svog vremena na svetu. I u tome je jedna od mogućnosti za dugovečnost. Samo da se toga odreknemo, da sami sebi skinemo s vrata tu obavezu i muku da drugim ljudima smišljamo i činimo zlice i zla, samo po tom osnovu bi nam životi bili deset puta vredniji i trajniji. )

Veze među ljudima su bile žive i postojane… U tom skladnom jedinstvu je ljudima praktično bilo nemoguće da drugima smišljaju i zla čine… Što drugom činiš, samom sebi činiš i ko bi u zdravoj pameti sebi zla nanosio.

U tom skladu je bilo lako i uobičajeno osećati i druge ljude razumeti. U pogledu, u pokretu, u otkucaju srca bi čoveka video i osetio njegovu radost ili muku koja ga pritiska…

Ljudi su uvek bili razdvojeni po prostoru, udaljeni, oku i uvu nedostupni… Ili, po vremenu razdvojeni: nisu rođeni u isto vreme, razdvojeni po reci koja je tekla, po drvetu koje raslo i plodove donosilo, po životinji koju su lovili ili s njom u polju radili… Ljudi koji su već otišli pa se o njima samo po drugim ljudima znalo… Kako sin je na oca snažan i kćer lepotu materinu nosi… Razlikovali su se ljudi, i sebi samima su bili različiti po dobima svog života. Sve ono što ih je po svetu razlikovalo, po svetu ih je i povezivalo. Sam svet je u svom ritmu kucao i prenosio ljudske misli, sećanja i osećanja i tako ih vezivao u živu i jasnu sliku i pesmu. Ako je ko vinograd sadio i od grožđa vino načinio, a ja sam svratio i vino probao i kroz njega osetio sumrazicu orezivanja i vrelo sunce zrenja i ceđenje soka kad ga žene gaze i suton u kome se dogovaralo s pinterom kakvo bure da se načini i bilje koje je žena stavila u tajnosti da vino bolje i zdravije bude i zadovoljno se u sebi smešila što njen čovek ne zna a u vinu ponosno uživa… A ja sam vino probao i sa njim pevao i posle svuda o njemu pričao… I razlike su nas naše bogatile i svet je lepši bio… Ili o hlebu da pričam, koji na zemlju jesenju miriše, gde za sinom i volom otac plugom zemlju prevće i seme što umire i kao divne vlati se u proleće zeleno vraća i žito u julu kako ga vetar miluje i pod mesecom ga momak i devojka telima svojim poviju a jutrom ga sunce podigne pod pogledima sramežljivim i drsko srećnim, pa se svi okupe i znojem žito u vrši okvase i kada u jutro topli hleb zamiriše i oko trpeze srca domaća okupi i s komšijama deli…

A, samo o vinu hlebu neku reč rekoh i već potraja a kolika li je priča da se o svim čudima ovog sveta makar pomene… A sve to, čitavu tu ogromnu knjižnicu, u trenu jednom čovek može da sazna kada oseti – Ljubav.

Ljubav je bila među ljudima i ljudi su u skladu živeli među sobom i sa svetom.

Šta je u tom svetu, svetu koji nije bio rajski savršen, ali je bio usklađen i bez oživljenog zla… Šta se umetnulo u skladnu šaru sveta i vremena i napravilo pukotinu među ljudima i u njoj počelo da se kvari i gadi i zlo koti…

Među ljudima koji su živeli u skladu sveta i sa živim i svetlim vezama među sobom, među ljudima koji su se razumeli umom srca, nije bilo neophodne potrebe za GOVOROM. Ipak, ljudi su govorili. Govorili su jer je tako bilo – lepše! Lepše je bilo i za ljude i svet je bio lepši…

(“Lepota će spasiti svet!” – govorio je Pisac. Ova jednostavna i tajanstvena rečenica, toliko svakom jasna a, opet, skoro neuhvatljiva, može da nas povede na dugo i inspirativno putovanje. Estetičko pitanje, pitanje otkuda nam osećaj i osećanje za lepo, nešto što je svakom po sebi jasno a u razumu teško objašnjivo, može da nas povede na jedno od onih putovanja gde sam cilj putovanja nije ni približno bitan kao samo putovanje. Kako znamo da je nešto lepo… kako možemo da se MI, ljudi, razumemo u vezi s tim… Predugo je i preteško da ja sada budem vodič ili učesnik u tom putovanju. Mnogi su govorili i mnogo je govoreno o tome kako ljudi svi zajedno i svako za sebe znaju da prepoznaju lepotu, a da za to nemamo niti merilo ni uputstvo… No, sigurno je da će se najveći broj složiti da je lepota iz ljudske duše i za ljudsku dušu. Sigurno će se složiti i da je osećaj za lepotu urođen čoveku, da ga (za-datog) ima od svog postanka ali i da taj osećaj mora da se gradi i neguje… slično kao što nam je sloboda data ali i moramo da je čuvamo i gradimo. Ja bih kratko samo rekao da je lepota stvar Umnosti Srca… kao što su Svet (prostor) i vreme i sloboda… jedan od načina kako svet jeste i kako ga razumemo – Srcem, Umom… koji je iznad i pre (svakodnevnog) razuma. )

(Čak i u čisto egzaktnim, činjeničnim naukama kao što su fizika i matematika postoji pojam “elegantnog rešenja, elegantne formule”… Nekad se po lepoti nekog izraza zna ili bar naslućuje da je – ISTINIT!)

Ljudski je govor jedno od čuda ovog sveta.

Kada sam govorio o tome kako Svet jeste, govorio sam o bojama i oblicima, o kretanju i promenama, različitosti u okviru stvorenog jedinstva… Namerno sam zaboravio da govorim o zvukovima…

A, svet je jedna slika, jedna pesma…

Svet u njegovim pojedinostima vidimo očima i vidimo ušima… Čujemo sliku i vidimo zvuk… Videti i čuti je isto! (Pravi muzičari znaju da note imaju boje i pravi slikari znaju da boje mogu da se čuju. )

Ljudski govor je nekad bio – pesma! Ljudi nekad nisu govorili – pevali su!

Govor je bio pevanje i ista reč nije uvek bila ista. Zavisno od načina  na koji je izgovorena-otpevana, dobijala je drugačija značenja. Izgovoriti “Dobro jutro!” nekad je značilo: “Cele noći nisam trenuo zbog jedne buve!” Nekad je značilo: “Cele noći smo vodili ljubav i gle kako sam radosna!” … I dašnji govor ljudi je zadržao ove osobine, mada u iskvarenom i prilično propalom obliku. Još uvek, recimo, osobe koje su bliske mogu da pred mnogo drugih ljudi razgovaraju i savršeno se razumeju a da niko oko njih ništa ne shvati, iako razbere sve reči… Beba koja još ne govori, savršeno razume uspavanku svoje majke… Naravno, govor uvek zavisi i od kontesta u kome se nađe, zavisi i od mimike i pokreta, i od onih nemerljivih i nevidljivih promena u sjaju očiju koje nesvesno  razumemo… Naravno, sve su to pratioci govora, neophodni ali ipak samo pratioci. Pesma je reč i muzika, otpevana reč je pravi govor.

Reč kao činjenica i informacija je – prah!

Pesma-muzika može da nam saopšti osećanja i kada ona nisu formalno-činjenično izesena. Muzika je sama po sebi jasna, iako razum to ne može da – razume.

Ljudi su pevali, ljudi su govorili sa skladom!

(U mitskim pričama ovaj govor se naziva i “Ptičiji govor”. )

A, opet u takav govor se umetnula pukotina…

Gledao sam i slušao te ljude kako žive. Gledao i slušao i pitao se kako se desilo da se u tom skladu otvori pukotina ukvarenja.

Ne znam… Ljudi su još živeli u skladu i bez zla među sobom. Sećanje na rajsko vreme je još bilo živo i čak i sama deca su još uvek znala kako se, kojim putem stiže do mesta Raj… Ne znam, ali učinilo mi se da je jednom jedno dete upitalo nešto o Raju, nešto o tome zašto više ne živimo tamo… I, čini mi se da je odgovor bio nejasan i da su se oči u stidu odvratile i sakrile… Prvi put se desilo da reč i pogled nisu bili u skladu. Prvi put se desilo da dete ne razume roditelje.

Prvi put se desila – laž!

Muzika ne može da laže. Govor može.

Prvi put se desilo da se laž, mada “nevina” i, činilo se, “opravdana”, umetnula u skladan ljudski govor i prvi put se ljudi nisu razumeli.

Nit kvara se umetnula u lepu sliku sveta.

Namera prve laži nije bila zla, ali u tu, makar i sitnu, pukotinu se umetnulo zlo i dugo i strpljivo čekalo da pokrene vreme pometnje.

Podelili su se govor i muzika.

Ne sasvim. Uvek će govor imati neku svoju melodioznost i uvek će muzici biti potrebne i reči. No, nestalo je njihovo organsko jedinstvo i postali su usamljeni u svojoj razdvojenosti. Govor je bio sve potrebniji za komunikaciju među ljudima i neposredne, samorazumljive Veze između ljudi i sa svetom su slabile. Sve manje su ljudi gledali i slušali Umom Srca i sve manje su razumeli i svet i sebe. Sve više su morali da koriste reči kako bi nešto objasnili i kako bi se razumeli, dogovor napravili… Jer, Govor-Pesma je bio moćan. Sam govor, usamljen, odvojen… ima mnogo slabosti.

Živimo u tehnološko vreme u kome mašine treba da nadomeste naše slabosti i premoste naša ograničenja. U isto vreme, mašine dalje slabe naše sposobnosti i upadamo u krug propadanja gde nas svaki naredni korak vodi ka provaliji, svaki postupak je unapred pogrešan… Umesto da popravljamo sami sebe, da nadvladavamo sopstvena ograničenja, mi se oslanjamo na neprirodna rešenja i još više se gubimo u propadanju… Koncept “mašine” je pogrešan, sama ideja o mašini je početak pogubnog puta…

O “mašini” će, naravno, biti još govora, ali zašto je pominjem na ovom mestu…

Moderan čovek je (iz glupe gordosti) prihvatio koncept “primitivnih predaka”, manje sposobnih i umnih, i spontanog i stalnog “napretka” kojim se nadvisuju nedostaci i ograničenja iz te prošlosti. “Najbolji” argument za to je da smo danas sposobni da pravimo mašine i upravljamo njima. No, upravljanje mašinama je upravo nešto što nema veze s inteligencijom. Upravljanje mašinama zahteva, čak i diktira, samo sposobnost podražavanja, imitacije viđenog postupka i bez-razumevajuće ponavljanje koje zahteva sasvim nizak nivo inteligencije. (Primer je dresiranje životinja. Životinje mogu da budu dresirane na ovaj način, ali se to odnosi na njihove “gluplje” i, pre svega, na vrste koje imaju manjak potreba za slobodom. )  Pravljenje mašina je, naravno, složen proces ali i besmislen kada se ima u vidu cilj i krajnji rezultat.

Osim što nešto radi umesto nas, osnovna odlika mašine je da nas udaljava, fizički i umno, od predmeta naše kreacije. Takvo udaljavanje je veoma štetno… I za ljude i za predmet.

Ljudima iz Drevnih vremena je, pre svega, mentalno bila strana ideja odvajanja od dela kreacije. Predmet rada, predmet koji je pravljen, je morao da bude i fizički i umno povezan sa stvaraocem. Tako je nosio, sadržao pečat stvaraoca… To je način prirode, to je način na koji svet postoji i funkcioniše: povezanost, označenost… Tako predmet postaje i ostaje deo sveta, deo ljudskog sveta… Sve dok između stvaraoca i predmeta postoji neposredna veza, direktna i-ili preko alata, pravljenje-stvaranje je u granicama ljudskog-umnog sveta i prilagođeno-upodobljeno i svetu i čoveku.

Tako je dobro.

Svako udaljavanje, svaka pokidana veza, svaki procep koji nastane u svetu je mesto mogućeg izvora kvarljivosti, nevolje, zla…

Ljudi iz Drevnih vremena nisu morali da razmišljaju o ovome na ovakav način. Jednostavno, njihova mentalna struktura, način na koji su mislili i radili, su im omogućavali da njihova dela budu ispravna i upodobljena svetu i ljudi i svet su ostajali u skladu volje i slobode.

Ljudi su radili… Sejali su žito i negovali vinograd, pravili bure i sekiru i motiku, sadili su drvo i sekli ga za ogrev i za građu kuće, lovili su životinju i hranili vola i vo je hranio njih, decu su rađali i čuvali i pričali im priče i deca su njihove priče prenosila dalje i živeli su roditelji kroz priče, pevali su i igrali kada bi došlo vreme odmora i deljenja stečenog i stvorenog… Bilo je vreme za muku i za poneku nevolju i bilo je vreme za radost i za odmor… Svega je bilo dosta – i da se zaplačeš i da se nasmeješ…

Svega je bilo dosta i svega je bilo dovoljno i – nikad ga nije nestalo…

Samo… otvorila su se usta pohlepe! Usta zjapeće, nezasite praznine…

U moderno vreme zli ljudi su počeli da šire strah govoreći da je ljudi mnogo i da neće biti hrane i vode za sve. A, ljudi je danas, neka budu svih 10 milijardi… staviš li ih jedno do drugog po četvoro u metar kvadratni, tako da mogu da se i nakašlju i počešaju, stali bi svi na jedno polje od 2500 kilometara kvadratnih (50×50 kilometara). Da im, za svakog, daš po 10 jutara zemlje (a računa se da je jedno jutro dovoljno čoveku za godinu dana da proizvede) , trebalo bi 2. 000. 000 kilometera kvadratnih a planeta Zemlja ima bar 200. 000. 000 upotrebljive zemlje… samo 1% nam je dovoljan!

Koga ne mrzi, a svi znaju da računaju, može da računa ovakve i slične podatke… Nije problem ni zemlja ni voda ni broj ljudi… Problem je zjapeći ponor pohlepe… a ona nije od ljudi!

Ljudi su radili.

Ljudi su radili, svojim rukama, svojom voljom, svojim razumom, svojim umom…

Raditi, stvoriti nešto svojim rukama po zamisli iz svoje pameti, je verovatno jedno od najvrednijih zadovoljstava koje čovek može da ima u svom životu na ovom svetu. Odgajiti biljku iz malenog, neprepoznatljivog semena do plodonosnog stabla koje od sunca uzima snagu i deli je ljudima.

Često ovde pominjem, kada govorim o ljudima iz drevnih vremena, da su radili sve, odnosno – skoro sve, kao i mi danas… Da su, doduše, bili u svemu bolji i sposobniji od nas ali da, ako sve razmotrimo i uopštimo, da su formalno živeli, radili, osećali… kao i mi ali! U TOME NIKAD NIJE BILO ZLA! Kako to, uopšte, može da bude…

Mada bi to trebalo da bude jasno samo po sebi… (Uopšten uzev, veoma je značajno pitanje da li i kako ljudski um shvata neposredno, kako su mu neke stvari jasne same po sebi, mada ni sam to razumski ne definiše i čak mu, uglavnom, nije moguće da to saznanje (po-znanje) razjasni i objasni… (Dakle, ne govorim ovde  o saznanju, moći spoznaje uopšte, već o onom neposrednom, direktnom, a pri tom ne mislim ni na apriornu spoznaju. ) Čini mi se, na osnovu moje slabašne upućenosti, ali ipak relativne široke obaveštenosti, da o tome ima malo govora u filozofiji, logici, lingvistici, semiotici… Kao da je to već samo po sebi jasno, da spada u onaj matematički pojam “trivijalnosti”. Naravno, odmah se postavlja pitanje mehanizma takve spoznaje, je li ona apriorno zadata ili je empirijska… I verovatno je odgovor, kako to obično biva, negde na sredini: da na osnovu sadržajne strukure bića i stečenog iskustva u okviru sistema u kome egzistira, čovek u određenom trenutku svog postojanja ima izgrađen sistem, neku vrstu algoritma po kome funkcioniše njegov razum, način razmišljanja. . Itd. ) No, da pokušam da to objasnim na nekom jednostavnom primeru.

Neka se na nekoj livadi, sa travom, cvećem, kamenčićima i prašinom, vetrom nađu ljudi različiti i po svom interesovnju i iskustvu i etici. Hoće li oni videti istu livadu… Naravno da neće. Neki gradski, na prirodu nesvikli čovek će videti površinu, nejasnu i možda neprijatnu ili opasnu. Neki ljubitelj prirode će videti divnu livadu punu boja i mirisa. Neki travar će uočiti mnoge lekovite i korisne biljke. Neki šaman će videti mnoge “duhove” i govoriti s njima. Jasno je da se oni nikako neće složiti u svojim opisima i doživljajima. No, isto tako je sigurno da će u međusobnim razgovorima moći da se slože, da će govoriti o istoj livadi, da će im asocijacija na livadu biti zajednička i po sebi jasna. Hoću da kažem da i u različitim strukturama mišljenja, sa sasvim različitim viđenjem i, pa… recimo, svrsishodnom usmerenošću mišljenja postoji jedna opšta, pa… recimo “ideja” livade. Neka se na livadi nađe i čovek koji je, recimo, lopov. Kad pogleda livadu, doći će do zaključka da tu nema ničeg vrednog krađe i, neka mi bude dozvoljena malo veća sloboda u promišljanju ovog problema, lopov neće moći s onim ljudima da se uopšte složi koja je to livada i ona sama će nestati iz njegovog mišljenje i sećanja. Ono što lopova izdvaja od onih drugih ljudi je da je svojim “poslom”, svojim načinom razmišljanja on izdvojen i izopšten iz zajednice. Na nekom drugom mestu, u nekoj juvelirnici, recimo, lopov će sa nekim drugim lopovima moći da razmeni mnogo reči o tome, dok bi, recimo, šaman i ljubitelj prirode  ostali van te priče.

Hoću da kažem da je sasvim osnovano pretpostaviti zajednicu u kojoj nema zlih misli i dela, naprosto je nemoguće misliti i činiti zlo ako je već uspostavljena određena struktura mišljenja i delanja na osnovu toga. (Jer, složićemo se da svakom delu a naročito etički određenom mora da prethodi misao. )

Sasvim je sigurno da je čovek (i svet) stvoren bez zla. Sasvim je sigurno da takvom čoveku u takvom svetu nije bilo potrebno “poznanje dobra i zla”. Sasvim je sigurno da je u metafizičkom kosmosu već i nezavisno od čoveka, nastalo zlo. Ali, ono je bilo odvojeno od čoveka. Čovek ga je na sebe primio od svoje slobode i prekršenim zavetom prema Bogu se našao u tom dualističkom sistemu dobro-zlo. Čak i u tom grehu-grešci čovekovoj, Bog je unapred svet opremio da čovek može da se pokaje i spasi. Grehom je čovek pao, ali i u tom padu je milošću Božjom bio zaštićen: mogao je da prepoznaje dobro i zlo.

Velika je mudrost u poznanju dobra i zla. Gotovo čitava ljudska istorija se ustvari vrti oko tog poznavanja. U rajsko vreme to poznavanje jednostavno nije bilo potrebno. Nije bilo zla i nije niti potrebno niti moguće bilo poznavati ga.

Postoji u vasceloj ljudskoj mudrosti ta greška u rezonovanju da je svet već zadat u tom dualitetu, dobro-zlo i da je moć suđenja koju je čovek ubrao sa drveta poznanja dobra i zla i slobodnog izbora između njih, među njima… Da, štaviše, nema dobra bez zla! U ovom svetu u kome živimo to je tačno. U svetu Raja to nije tačno. (Dualizmi koje vidimo u sveukupnom postojanju sveta dan-noć, duhovno- materijalno, ljubav-mržnja, toplo-hladno, glad-sitost… nas navode na pomisao da i ovaj dualitet dobro-zlo nužno mora da postoji. Ovde i sada – da. U vreme Raja – ne. Noć nema nikakvu sopstvenu zlost, noć je sasvim u redu. Mržnja ne mora da postoji. Duhovno-materijalno je samo način na koji razlikujemo neke pojavnosti sveta a u Raju je njihovo jedinstvo bilo jasno i očigledno. Glad i hladnoća, kao i sve druge telesne potrebe i problemi, su nam pridruženi u grehu… Život-smrt je takođe dualizam koji nam je pridružen u grehu posle pada iz rajskog vremena…

Štaviše, greh i pad su nam doneli propadljivost i smrt. Ljubav je sveopšta i večna… dualitet Ljubavi nije mržnja, mržnja je samo jedna od kvarljivih bolesti koje su nam pridružene. Suprotnost Ljubavi je smrt. Ona smrt koja nam je pripala posle izgona iz Raja. (Čak i ona ima deo blagorodnosti, jer – kako bi bilo večno živeti u ovakvom svetu… To bi zacelo bio beskonačni pakao. Zato nismo smeli da ostanemo u Raju i okusimo i sa drveta besmrtnosti. Čak i smrt nam omogućava da pobegnemo iz sveta zla i, ako smo to zaslužili, vratimo se Domu Očevom… I u vreme Raja, dugovečno i blagorodno, ono što bi odgovaralo današnjem pojmu smrti, je prosto bilo nestajanje sa ovog sveta i vraćanje Domu. Među ljudima, to je prosto bio rastanak, tužan jer su rastanci uvek tužni, ali i radost u nadi da će se ponovo videti tamo, na boljem mestu, u pravom Domu. )

Poznanje dobra i zla je velika mudrost (koja nam u Raju nije nikako bila potrebna) i ljudi i čovečanstvo se čitavu svoju istoriju bave otkrivanjem te mudrosti. No, biće da je ona i prevelika i teško ili nemoguće shvatljiva čoveku… Teško se čovek u tome snalazi i istorija traje u pokušajima stvaranja sistema dobrog za život i pronalaženjima odgovora kako da moja sloboda, ostvarivanje moje želje,… ne ugrozi tuđu slobodu, tuđu želju (… a čak i taj dualitet moje-tuđe je čovek stekao grehom)… Velika je to mudrost, možda definitivno jasna tek u metafizičo-kosmičkom, kao i vreme i prostor!

Velika je to mudrost!…

A, možda nam stvarno nije potrebna…

U svetu Ljubavi, kada bismo se samo našli ponovo u njemu, vratili… u tu osnovnu gradivnu supstancu-silu ta mudrost bi nam bila jasna sama po sebi i – ne bi bila možda ni potrebna!

Gledao sam te ljude u prvim vremenima posle izgona iz Raja… Kako rade, kako se umaraju, kako se vesele i odmaraju, kako pevaju, kako se vole i kako se spore, kako porodice jednim dahom dišu i kako vasceli svet živi u jednom ritmu, u jednom otkucaju srca. Njihova zajednička povezanost, njihova veza sa svetom je za mene tek pojam, misao o kojoj mislim… Tu, među njima je neki od mojih prvih predaka, neki koren, stablo iz kojih su mnoge grane i grančice i, na kraju, posle stotine hiljada godina, ja kao jedan listić koji će poživeti jedan svoj dan na svetlu sveta i, otkinut dahom vetra, a vetar je sloboda, pasti na zemlju i svoj prah pridružiti prahu zemnom. Gledam sve te ljude i osećam njihovo znanje, njihovu mudrost, njihov ritam života koji ih vezuje za svet s kojim dele mudrost vaseljensku. Ona je u njima, sa svakim dahom dele duh sveta, oni ne moraju ni da misle o tome. Svako dete poseduje više te mudrosti nego bilo koja današnja biblioteka, makar bila to i ona Aleksandrijska, ona koja je bila kopča između ljudi zlatnog doba i današnjeg, gvozdeno-papirnog, ona koju su ljudi srušili, spalili i ostavili nas u pomrčini nekog sveta koji odjednom više nismo poznavali i počeli da bauljamo po njemu kao nedostojni gosti u domu koji je bio naš.

Kako, onda, mogu ja da prosuđujem o njima! Kako bih ja mogao, kao prosečno pametan stanovnik istog prostora, a sasvim drugačijeg sveta, išta da mislim i govorim o njima!

Posedujem tek mrvicu njihovog srca usklađenog sa suštinom, sa vaseljenskom mudrošću sveta. Nešto što su oni živeli u svakom dahu, ja o tome mogu da samo intuitivno slutim i uz mnogo napora i grešaka ponešto mislim.

Ja bih pred svojim pretkom iz tih vremena bio tek kao gomilica blata pored himalajskih vrhova.

No, hteo-ne hteo, kao prosečan stanovnik današnjeg sveta, imam mnogo veće znanje od svog pretka, mnogo više znanja o nečemu što on nije ni slutio, mnogo više znanja o – zlu!

Zaista, nije li čovekova istorija od vremena Raja do danas samo istorija sve većeg znanja i poznavanja – zla. Da li smo, posle izgona iz Raja, upućeni na put upoznavanja zla, onog koje je počelo kao “mala, nevešta” greška, greh koji je počinjen u neznanju ali kao neoprostiv greh protiv slobode u Duhu SveSvetom…

Kao prosečan stanovnik današnjeg sveta i, time, u odnosu na sve te ljude, “ekspert” za sve vidove kroz koje nam se zlo ukazuje i koti, se trudim da vidim šta se to desilo, šta je sledeće što su, nesvesno, nevešto, ljudi uradili i zakoračili dalje po putu ka sopstvenoj propasti. (Svašta se može pripisivati svakom biću i svakom čoveku, kroz nauku i ideologije, svakakve pretpostavke, ali nijedna ne bi mogla da govori o svesnom, namernom samouništavanju… Jedino bi moglo da se govori o osobama koje su u bolesti i u toj bolesti pokušavaju da same sebe kazne. No, kazna je, ako je polusvesno samokažnjavanje, usmerena na pouku i pokušaj popravljanja greške, što bi značilo da je – korak ka dobrom, boljem).

Gledao sam, tražio tragove greha koji su počinili.

Greh ima svoje univerzalno značenje u misli ili delu koje su protivne svetskom zakonu, prvorodnom načelu po kome je svet stvoren, – Ljubavi. Grehu, kao delu, kazano je, uvek prethodi – misao. Greh u misli je roditelj učinjenom grehu. S time današnji čovek živi i mora toga biti svestan. Zakoni-zabrane su orijentiri po kojima usklađujemo svoje življenje u zajednici i potrebni su nam u neprestanim izazovima pred koje nas stavlja svet i život a za koje je naš razum preslab da ih uvek savlada i pri najboljim namerama. Zato nam zakoni-zabrane stalno moraju biti “pred očima”. Ali, oni nisu Suština. Suština je u Srcu, vezama koje Ono tvori između ljudi i sveta.

No, ne vidim na slici  Drevnih Vremena mogućnost da je grehu koji su počinili mogla da prethodi svesna misao.

Zlo se koti na prazninama u pokidanim vezama između ljudi. Nije sposobno da se samo razmnožava i dela, prenosi se kroz ljude i između ljudi. (A, đavo, prvi kosmički greh, je lukav, lukavost je jedno od njegovih prvih imena. Gordost je prvo, drugo je laž. Laž je poricanje, zatrpavanje (jer je nikad ne može za-ista po-ništiti) istine. Đavo je nosilac zla, ali ga po svetu može širiti samo kroz ljude. )

Ne vidim među tim ljudima u Prvim Vremenima, mada su već otpali od Raja i počeli da poznaju dobro i zlo, počeli da se kvare, ne vidim da se zlo još “odomaćilo” i postalo stalni pratilac čovekov. Ne vidim da su hteli, štaviše, da su uopšte mogli da misle – zlo.

Šta je moglo da se tako lukavo uvuče u još uvek snažna, moćna i dobra ljudska bića.

Posle laži…

Laž je pojedinačna. Može da se o-svesti u pojedincu, nikad ne nastaje kao sveopšte, zajedničko… Širi se, obuhvata, naseljava među ljude i može da postane opšta, ali – nastaje kao pojedino delo-misao.

U širokom spektru načina na koje se zlo manifestuje u i kroz svet, a koji su svakodnevni u našim današnjim životima, jedno mi je najmisterioznije: STRAH.

Strah nam je skoro stalni životni saputnik. Čak i onda kada ga nema, kada smo najzaštićeniji, i u njegovom potpunom odsustvu je, ipak, u nama, makar i samo kao predstava da smo se zaštitili od nečega čega se bojimo. Od najjednostavnijih strahova, onih običnih, straha od bolesti, straha od nepogoda, straha od opasnih životinja, strahova u ljubavnim vezama, strahova od povreda i pogibija strahova koji potiču od briga – neizvesnosti u kojima se neko (ili nešto) nama blizak nalazi… do strahova kompleksnih, nejasnih, od nepoznatih sila, od smrti i puta kojim ona može da nas povede, do strahova imaginarnih, bespredmetnih, koji su najgori i najteži jer potiču od “bolesti duše”… Strah je skoro uvek predstava o sukobljenosti s Nepoznatim, Neizvesnim… Javlja se na “milion” načina, u “milion” oblika,… Ne verujem da iko, i najpametniji i najstudiozniji, može da obuhvati i obrazloži i objasni sve oblike i manifestacije straha… toliko je mnoštvo slika i prilika u kojima se pojavljuje.

Toliko smo navikli na strah, toliko je stalno u nama i uz nas, da ga smatramo ne samo neizbežnim već i prirodnim i “neophodnim”. Svi, i bogati i siromašni, pametni i glupi, kukavice i hrabri, svi znaju za strah i s njim se nekako bore i – nekako žive.

Kako je uopšte moguće živeti tako…

Složićemo se, uslovno, da je u osnovi straha sukob (realni ili pretpostavljeni) s Nepoznatim. Mada, odmah bi moglo da se primeti da bi, po tome, oni koji više znaju- poznaju više sveta i mogućnosti tog sveta, trebalo da se manje boje. Takođe bi oni hrabriji, oni koji su spremniji za sukob, trebalo da se manje boje. No, upravo se oni sa najviše znanja i najviše hrabrosti najčešće boje, najčešće nalaze u mislima sa strahom! Neki budalasti ili nesvesni su sasvim opušteni (nesvesni izazova) u situacijama koje su opasne, – opasne po znanju i spremnosti onih pametnijih i hrabrijih. Moguće je i ignorisanje straha!… To bi, nekako, značilo prihvatanje straha… Ili – uverenost u nemoć straha pred nečim što imamo kao odbranu, nečim što može da nas apsolutno sačuva!…

Svakako da je strah, kao i bol, naša imanentna osobina koja je – nephodna. Strah nas, kao i bol, kao neke predstraže, opominju i čuvaju od većih nevolja. Manja neprijatnost umesto veće nevolje.

Strah i bol su deo našeg poznanja dobra i zla.

Ljudi u Prvim Vremenima posle izgona iz Raja, ljudi iz tih Drevnih vremena su mnogo, verovatno sve što je moguće i potrebno ljudima, znali o svetu. Malo je bilo, ili možda nimalo, nečega što nisu znali, nečega što je bilo za njih opasno u tom svetu. Jer, setimo se, Svet je stvoren pre Čoveka ali je stvoren ZA Čoveka. Za Čoveka da ga uživa, čuva i njime gospodari kao pravi domaćin. U Vreme Raja čovek nije mogao da bude ugrožen od sveta, bilo čega iz sveta, na svetu. (Osim greha. ) Straha nije bilo. U Prvim Vremenima, greh je učinjen i počelo je vreme kvara. Ali, još je to, u najvećoj meri, bio svet blagonaklon i ne-opasan. Još su ljudi posedovali velike moći i znanja. Nije moglo biti straha.

Ali, već je smrt postala deo Čovekovog života! Čovek se promenio u svojoj osnovi, temelju koji ga je držao pre Greha. Smrt je postala negacija. U samoj prirodi Čovekovog postojanja, smrt je postala suprotnost Ljubavi.

KO JE U LJUBAVI, NE BOJI SE, NEMA STRAHA!

Kada je došao, kada je postao stalni pratilac čovekov,… deo čoveka!

Progoni me jedna misao: da pojavu straha potražim u kasnijim vremenima, Vremenu rasejanja i propasti. . Ipak, Strah je deo čoveka, poznat svim ljudima kako god ih, realno ili nekim uslovnim podelama, delili i klasifikovali. Strah poznajemo kao univerzalnu osobinu svih ljudi u svim vremenima…

Kako se uselio u biće Čovekovo… Šta je prvo Čoveka uplašilo…

Sam Izgon iz Raja… Mora da je bio strašan… Susret sa svetom koji više nije bio tako blagonaklon…

STRAH JE GREH.

O tome su mnogi govorili, mnogo bolje nego što bih ja mogao…

Kada se čovek ne boji…

Kad je zaštićen!

Koja je to mogućnost, kada je čovek u svojoj apsolutnoj sredini koja je savršena…

Ona u kojoj je stvoren: LJUBAV.

Jer, izgleda da je Ljubav ona transsupstanca, Bogotvorena tvar, ne samo princip, već sam gradivni materijal od koga je Svet Stvoren! (Kako nešto što smatramo Osećanjem, Principom, Idejom par exelans… Kako može biti Supstanca (Transsupstanca), Tvar (Ono što je stvoreno ex nihilo), Materija… No, čak i faktografska fizika shvata da su Materija i Energija isto, da je Materija tek specijalno stanje Energije. U tom slučaju, recimo da je Ljubav – Energija. No, kako je to što je Energija-Materija može da ima Etičko Određenje! Teško razumljivo u kontekstu razmišljanja u dualitetima, onako kako mi danas razmišljamo. Teško ali ne i nerazumljivo, nemoguće. Dakle, ja ću reći da smatram da je osnovna gradivna materija od koje je Bog stvorio Svet (za Čoveka) – Ljubav. Smatram, misaono prevodim svoje intuitivno znanje i tu misao smatram nečim što je apsolutno izvan razumsko-činjenične moći ljudi. Pri tom, u promišljanju, neću da upadnem ni u misticizam ni u panteizam. Ipak, i pored svih ovih pokušaja da aksiomatski predstavim ideju-misao da je Ljubav Božja tvar od koje je stvorio Svet, moram da priznam da postoji ozbiljan nedostatak u ovom promišljanju: Ako je sve tako i ako i ne pomišljamo da Ljubavi oduzmemo osnovno, suštinsko određenje, Etičko, kako je ne bi sveli na ogoljeni materijalizam, kako, onda, Ljubav deluje na ljude, kako ih može, za razliku od bilo koje druge supstance koja je izvan etičkih kvalifikativa, kako ih može navesti, naterati,… u stanje činjenja dobra, nečinjenja zla… Kako čovek URONJEN u Ljubav reaguje na Nju…

Ne znam.

Ali… ZNAM DA JE TO MOGUĆE!

Čovek, URONJEN u Ljubav je u potpunom carstvu Dobra. Pri tom, njegova sloboda nije ograničena. Uvek može da čini bilo šta po svojoj slobodnoj volji a da ništa ne učini zlo.

Posle greha upućeni smo na put kojim, preko poznanja dobra i zla, treba da putujemo ka Bogopoznanju Dobra i usavršavanjem se vratimo u rajsko vreme Savršenosti… kad će i naša sloboda biti savršena…

STRAH JE GREH PROTIV LJUBAVI.

U LJUBAVI NEMA NI STRAHA NI MISLI O STRAHU. LJUBAV PO-NIŠTAVA STRAH.

Nemam odgovore! Što više mislim o ovoj temi, sve se više zaplićem i ne mogu, čak ni nadmeno, arogantno, sa autoritetom “Autora” u vremenu “Književnosti” da ponudim i nametnem neke svoje misli kao potpune odgovore. Jedino mogu da svom apstraktnom “Čitaocu” prepustim mogućnost da slobodno zaplovi okeanom intuicije i – razume!

To “razumevanje” je jedna od kopči, nečinjeničnih i dubokih, veza koje mogu da nas drže u svetu – kada ti ništa nije jasno a sve razumeš!

Ili – obrnuto: ništa ne razumeš a sve ti je jasno!

Ako je Agape, Ljubav, ona Svesvetska, Božja Ljubav u kojoj čovek učestvuje ali je ona za njega transcendentna, zadata, onda je ljubav koju sam čovek “stvara”, ljubav prema bližnjem, ona je potpuno u “vlasti” čovekovoj i njegov najvažniji “zadatak” u životu na ovom svetu. (Podsetimo se: Dve najveće Božje Zapovesti su:

  1. Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim i svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom.
  2. Ljubi bližnjega svojega kao samog sebe. )

Ova druga ljubav je “manja” u kosmičkim razmerama ali je podobna Velikoj Ljubavi i trebalo bi da je ista, suštinski jednaka, kao što je kap vode jednaka okeanu, premala da se uporedi po veličini ali su i jedno i drugo – voda. (Možda se od svih tih naših “kapi” okean i puni…)

O ljubavi prema bližnjem, o tome kako volimo sami sebe i kako tome upodobljujemo ljubav prema bližnjem… govorilo se i govoriće se… ali je to prevelika tema za ovaj mali rad. Rekao bih samo da ova Zapovest time što izjednačava ljubav prema samom sebi, a nikad ne sme ni da se pomisli da je to samoljublje (jer bi to bio greh), s ljubavlju prema bližnjem, na taj način nam ukazuje na suštinsku prirodu veza među ljudima, između svih ljudi. Jer, čovek je sam sebi najveća tajna, najbliža i najdostupnija a opet toliko nepristupačna i nedokučiva. Kako onda, uopšte, možemo da volimo sebe ako se i ne poznajemo, jedino su nam razumski poznate samo one osnovne, možda ne ni tako bitne činjenice: ime, izgled, jednostavne potrebe… Kako onda da volim svoje srce, svoju ruku, celog sebe… Čak i ne mislim o njima i celom svom telu. Moje srce kuca samo od sebe i ja o tome i ne mislim. Moja ruka radi ono što mi je potrebno i to se, praktično, dešava samo od sebe. No, ako me zabole, ako mi se (bolom) obrate, ja ću, kao i svaki čovek, svu svoju pažnju, svo svoje biće da im posvetim. Tako bi trebalo da bude i u svetu ljudskom i životima ljudskim. Okruženi smo jedni drugima i povezani, neraskidivo, jedni s drugima i ako su te veze ljubavi u normalnom, uravnoteženom stanju, onda je to – to: uronjeni smo u ljubav i sve je u redu. Hoću li napasti svoju ruku, hoću li je povrediti: Neću – jer će mene boleti! Ako je bližnji povezan sa mnom i ako ja to znam hoću li ga povrediti, hoću li mu zlo činiti: Neću, jer će mene boleti!!

Nekad, u Drevna Vremena, među ljudima je tako i bilo. Živeli su i živeli su u ljubavi i to je toliko bilo uravnoteženo, toliko prirodno, normalno, da ni reč za ljubav nisu imali da je nazovu.

(Iskaz o sopstvu, svesti o (samo)postojanju je: Ja JESAM! – i to mi je sasvim jasno, razumljivo po sebi i ne mogu da ikako drugačije odredim to postojanje. MI JESMO i to je isto to: POSTOJANJE. Nema i ne može biti drugog načina, druge reči, da se se o tome kaže. Ljubav je bila “ONO ŠTO JESTE” i nije bilo reči ni imena. (Imenovanje označava posebnosti i postavlja ih u prošlost, koja je – muzej, skladište nepromenjivog. )

Pitanje koje ću da postavim je: KAKO JE LJUBAV DOBILA IME!

Kako je ljubav imenovana, kako je dobila reč i pojam koji je imenuju, koji je određuju među svim drugim i, izgovorena i mišljena, izgrađuje ideju, samorazumljivu ideju koja, uz sve druge ideje, gradi naš samorazumljiv svet.

Ljubav je u našoj svest veoma kompleksan pojam, pojam koji obuhvata niz osećanja i osećaja i dela koji čine naš život. Ljubav prožima sav naš život, sve načine mišljenja i delanja, odnosa sa svetom i životom. Ljubav – prijateljska, rođačka, roditeljska, … Ljubav između žene i muškarca!

Ljubav između žene i muškarca – ljubavnička ljubav!

Ljubav roditeljska je najjača, najčvršća, ljubav prijateljska je najodanija, ljubav rođačka je najlakša… Itd… A jedino muškarac i žena koji se vole nose ime po ljubavi : LJUBAVNICI! (Koji NOSE LJUBAV!)

Otkuda je toj najtežoj, najnepostojanijoj, najzahtevnijoj, najopasnijoj ljubavi data čast da nosi ime ljubavi…

(Posledica je renesanse (u najširem smislu shvaćene, ne samo one “zapadne” jer postoji i u drugim kulturama i drugim vremenima) i, naročito – vremenima “vladavine” književnost, da se pojam ljubavi posebno vezao za ovu “pojavnu vrstu” ljubavi i to u tolikoj meri da su se tako, kao navika  -“druga priroda ljudska”, naprosto pojmovno izjednačilile. Nisam saglasan s tim ali je nemoguće izbeći opojnu veličinu takve vrste ljubavi, toliko zbunjujuću i uzbuđujuću da ponekad prelazi u bolesna stanja duše.

U vremenima kad je kvalitet književnosti toliko opao da je, već, sumnjivo da li je još uvek umetnost, ova vrsta ljubavi je nadalje degradirana na pojmovno jednačenje sa telesnom ljubavi, seksom. Seks je, naravno, vrlo važan, ali suštinski i mnogo manje nego ljubav i idiotizam je izjednačavati ih. )

Osnovno načelo ljubavi je nesebičnost, davanje. Ljubav između muškarca i žene je toliko zahtevna, toliko egocentrična, toliko telesna…

(Dodir je, čini mi se, najsuptilnije i najistinitije ljudsko čulo. Vid i sluh su vrlo nesigurna čula, podložna prevari i manipulaciji, miris i ukus su nekako, pa – nejasno-nepostojana čula. Dodir nam izgleda najjednostavnije, najmanje je predmet ili tema umetnosti. Praktično je najpouzdaniji, u izvesnoj meri može da kompenzuje druga čula, nemoguće ga je izmanipulisati-prevariti. U isto vreme je najmisteriozniji…

I – najtelesniji…

(Dodir je potpuno vezan za telesnost… I kada se daje i kada se prima… Sada sam se setio da, recimo, čovek koji izgubi deo tela još uvek može da ga oseća… U tom smislu može da se misli i o tome kako je dodir vezan i za naše suštinsko, bezvremeno biće… Može, ali bih, pre, govorio i o moći dodira da bude bez-predmetan, dakle – ne nužno vezan za “nadražaje” sveta-okruženja… Ha, eto, sada sam u jednoj misli premostio paradoks da je dodir u isto vreme i potpuno vezan za telesnost (materiju) ali i za nematerijalnu energiju! Kažem vam, dodir je veoma misteriozno (u najboljem smislu te reči) čulo! Dodam li tome naučnu činjenicu da, recimo, bebe koje niko ne dodiruje trpe teške posledice, čak dotle da umru bez vidljivog razloga, onda mogu da kažem da je dodir – misteriozno čudo!)

I – najtelesniji…

Čežnja ljubavnika za bliskošću i dodirom je epski snažna, praktično neizreciva.

Seks je način najbliži na koji telo može da se približi čisto duhovnim osećanjima, duhovnim sferama.

… I BIĆE DVOJE JEDNO TELO. (I Moj. , 24. )

Po snazi osećaja orgazam je, za telo, najbliži osećaju koji telo ima kada se čovekovo biće, čovekova duša odvaja od njega. Tolika je ta moć!

(I – budi mi dozvoljeno da kažem: Hvala, Bogu, da je tako! Jer, da nije, žene, najlepši oblik u svetu tela, ne bi ni marile za (mnogo inferiornije) muškarce!)

I BIĆE DVOJE JEDNO TELO.

Matematički rečeno 1+1=1!

Misterija stvaranja života je kosmička misterija koja čoveku nikad neće biti dokučiva. Ni naučno, ni duhovno, ni umno… U misteriji stvaranja života muškarac učestvuje tek nekoliko trenutaka. Žena u sebi nosi tu misteriju, proživljava je dubinom svog bića za koje su i prateće telesne muke tek minimalna plata.

Učestvujući u misteriji stvaranja života muškarac i žena su najbliže božanskom, onoliko koliko mogu biti telesna bića. Od rođenja, kada novi život dođe na svet, žena i muškarac su na najznačajnijem zadatku koji postoji na ovom svetu: stvaranju čoveka.

Telesno sjedinjenje žene i muškarca nije greh, nikad i nigde nije označeno kao greh.

Stvaranje čoveka od bebe je najvažnija i najteža i najkomlikovanija ljudska delatnost. Bogu hvala što je učinio da je to najjednostavnija, najprirodnija, najdostupnija, najvoljenija ljudska delatnost. Dostupna svakom, bez obzira na bilo koje osobine.

Dar svih darova!

Samo je na čoveku da taj dar iskoristi.

Sve nauke, sve veštine, sve duhovnosti su mali darovi u odnosu na ovu mogućnost.

Da bi bila moguća… Mora biti u ljubavi!

Da, naravno, mogu se čovek i žena spojiti i bez ljubavi, mogu i decu odgajti bez ljubavi. U očima sveta, raz-ličnog sveta, može to da izgleda sasvim kako treba. Ali – samo tako izgleda…

Možda nikad za svog života nećemo upoznati sebe, možda ćemo beslovesno proživeti svoj dar života po nekim pravilima koje nam nameće trenutna istorija ljudskog društva. No, svesno ili nesvesno, na neki način ćemo znati da u stvari i nismo živeli ako nismo živeli u ljubavi!

Život bez ljubavi je tek forma, tek greh sujete ili nemarnosti pomoću kojih se trudimo da se prilagodimo drugim ljudima a zaboravimo da se upodobimo Bogu.

Ljubav se javlja na mnogo načina, premnogo i da se shvati, a lakše je izbrojati zrnca peska u okeanu, i – svi ti načini su nam dostupni, laki da se prihvate i prožive na ovom svetu i omoguće nam da se priklonimo Ljubavi Božjoj i nastanimo u bezvremenom Carstvu Božjem.

Ljubav između muškarca i žene možda nije najača, na ovom svetu, jača je materinska, roditeljska ljubav. Ali, po svojoj snazi, po čudesnoj moći za let iznad vrhunaca i dubinom vrtloga okeanskog, možda i kratka u vremenu, možda opasna, da nas slomi ili uznese, bolna do urušavanja u bolest duše… Ipak, to je osećanje na kojem nam anđeli zavide!

… TO nije (još) prava ljubav!

TO je iskušenje koje se postavlja pred nas i, ako ga prebrodimo, uspemo da savladamo brzake i virove, onda nas uvodi u mir i dubinu velike i moćne reke koja će da nas vodi i uvek drži iznad površine do uvira u more bezvremene ljubavi.

Uranjanje u okean Ljubavi je moguće i na druge načine. Neki su teži, neki lakši, ali je ovaj najuzbudljiviji.

Koliko je našim Očevima i Majkama u Drevna Vremena bilo lakše da se vole! Već su živeli u okeanu Ljubavi i bio im je dovoljno da se pogledaju (oči, to zračeće ogledalo duše) i dodirnu (dodir – ta misteriozna veza tela i sveta) i prepoznaju svoju drugu polovinu Potpunosti i zauvek spoje u Dvojedno!

(Ako na ovom svetu i postoji neki dualitet, to nije dualitet suprotnosti, to su dve polovine jednog “rabuša” koji se uklapa u jednu ISTINOSNU celinu!)

Bez obzira na sve degeneracije, devijacije, zlo-namerna tumačenja modernih vremena… Priroda Ljubavi je takva da jedino žena i muškarac mogu da BUDU JEDNO TELO. Jedino tako dve polovine mogu da budu jedno. JEDNO koje je izvor novog kvaliteta, jedno koje stvara I NOSI nov život i NOV ŽIVOT, VITA NOVA…

Kada su za-jedno, kada su dvo-jedno, žena i muškarac otvaraju nove moći i nove osobine, otvaraju nove puteve…

Tu nije kraj: od njih, svakog pojedino, zavisi kako će putovati dalje.

Ljubav između žene i muškarca nije cilj, ona je način na koji se putuje. Jedan od najlepših i najzdravijih načina.

Na Putu Čovekovom je mnogo prepreka, nikad put nije miran i bezbedan.

Jedna od najopasnijih prepreka su strasti.

Strasti su, kao i strah, ogromna tema i nemoguće ju je objašnjavati u jednom dahu, na jednom mestu. Pojavljuju se na mnogo načina, u mnogo prilika, teško ih je uopšte definisati. Ovde, sada moram da ih pomenem jer je jedna od najgorih strast seksualna.

Strast, najkraće, može da se opiše kao način na koji nešto, stvar, osobina, osećaj… ovladava čovekom. Vlast nečega iz okruženja nad unutrašnjom voljom, slobodom, razumom čovekovim. To je bolest.

U stvari – ne postoji predmet strasti. Ovde, ne postoji objekat nad kojim čovek ima svojstvo subjekta. U strasti, čovek je predmet, on je objekat nekog (ne-prirodnog) subjekta!

Kao i svaka bolest, može da potiče i od nečeg beznačajnog, nečeg što nam i inače treba, čak nam je i korisno ili neophodno. Kada nas obuzme, poništi slobodu i upravlja voljom, tada postaje bolest.

Strast nije samo bolest duše, ona može da ugrozi ili poništi sam suštastven dar čovekov, dar slobode.

Sam život može da postane strast-bolest!

Kako je ljubav između žene i muškarca najeksplozivnija i potreba za dodirom-seksom najburnija, tako strast seksualna može da bude najpogubnija,najbezumnija. Carstva su padala zbog toga, mnogi životi ljudski su uništeni.

Kažem, velika je to tema, ali bih sada hteo da je pogledam na nešto drugačiji način.

Strasti su postale bolest civilizovanog društva, jedna opšta bolest ljudske zajednice. Strast seksualna je postala samopodrazumevajući element, sastavni deo društva… Postala je hronična bolest koja se ne da lečiti, ali ni to nije poslednja i najveća nevolja. Postala je “poželjan i prihvatljiv” način života u “modernoj kulturi”. Ne samo što je niko ne leči, već se bolest neprekidno podjaruje i ljuti.

Mnogo je uzroka koji su doveli do “afirmacije i eksploatacije” ljubavi između muškarca i žene; telesne ljubavi, tog najintimnijeg i najbrižnije čuvanog momenta, najdubljeg (u dobrom smislu) trenutka ljubavnika; strasti telesne, koja je njima potrebna i prava so u gozbi za dvoje; strasti koja je ponekad bolest, ali ne i u tom trenutku i na taj način; strasti koja je različitim načinima, umesto da bude Jedno koje čuvaju i gaje Dvoje, postala javna i opšta tema ljudske civilizacije, postala mesožderka ljudskih osećanja i bića; na kraju vešto i veštački konstruisana “potrošačka” potreba, obavezna i poželjna “roba”.

Mnogo je uzroka i mnogo mehanizama upotrebljeno da se to učini, ali meni je najodvratnija i najmrskija uloga književnosti, koja je, gle čuda, postala umetnost umesto Umetnosti Pesništva, postala, na kraju krajeva, jedna od sluškinja Trgovcima, toj pošasti nad domom čovečanstva, i počinila mnoge štete, ali je ovo jedna od najvećih.

Od kako je Pesništvo postalo književnost, najobožavaniji cinični ukras za robu koju proizvodi, knjigu, najčešća je tema ljubavne strasti. Ona je najuzbudljivija i najbolje se prodaje. O ljubavi je teško pisati, toliko je kompleksna i tajanstvena. Zato uzmimo ono što je mnogo lakše opisati, ljubavnu strast. Tako, polako, ljudi su počeli da zaboravljaju šta je ljubav, ljudi su počeli da ljubavnu strast izjednačuju s ljubavlju, ljudi ljubavnu strast smatraju ljubavlju.

Samo je još korak odatle bilo da se seks poistoveti s ljubavlju.

Na kraju je bezumlje postalo kompletno kada su u to uključene seksualne bizarnosti, seksualna izopačenja, sve su to proglasili ljubavlju!

O, književnici! Iz prvog kruga pakla dospeli ste u osmi! Još je crnje što ste vi od onih “koji znaju šta rade!” i ne znam, ne znam može li vam biti oprošteno!

(Morao sam da skiciram ovu digresiju jer je moja tema Ljubav, a ljudi, naprosto, više ne znaju o čemu to pričam ili misle na pojave koje ne samo što nisu Ljubav, ne samo što nisu ni ljubav, već su suprotnosti (strast, bolest, smrt ljudskosti…). )

Seks, telesno sjedinjenje muškarca i žene, nije (označen kao) greh. Strast u ljubavi je potrebna. Seksualna strast je bolest. Ako se ne smatra bolešću i ako se ne leči već se, takva, gaji i uzdiže, postaje blud i – greh! (Koliko je današnja civilizacija bolesna i ljudskost opustošena vidi se i po tome da čak ni pisci i sastavljači Biblije, tumači i crkveni oci, inače ljudi koji su provideli kroz daleka vremena budućnosti, nisu mogli da pretpostave današnja vremena. Jeste, postojale su Sodoma i Gomora i razna ljudska izopačenja su se javljala u razna vremena i za to se oduvek znalo. No, ovaj greh strasti je opisan, najčešće samo rečju “blud” a meni se ona čini preslaba, “prenevina” da opiše pošast današnjeg sveta. “Blud” uglavnom služi da opiše individualan greh, ponekad da opiše masovniju “zarazu”. Ali, ne može da opiše današnje stanje u kome taj greh čak i nije greh nego se smatra “vrlinom” savremene civilizacije.

S druge strane, Ljubav i prava ljubav se uglavnom shvataju kao slabost, naivna i patetična glupost.

Koliko je našim očevima i majkama u drevna vremena bilo lakše da se vole! Bilo je dovoljno da se pogledaju i dodirnu i tako se prepoznaju. Tada su mogli da postanu jedno od dvoje i pođu na svoj put ljubavi, ka svom domu…

Mislim da je poslednja stvar koju će Čovek shvatiti i razumeti o svetu i sebi: POGLED.

Kako vidimo “nešto” u očima drugih, kako osećamo pogled drugih…

Nema vidljivih, činjeničnih mera koje možemo da uočimo, izmerimo i razumemo. No, svaki čovek nekako “zna” da oseti, zna da “pročita” nečiji pogled, nečije oči. (Kako samo sijaju oči zaljubljene osobe!) Mi fizički, telesno osećamo nešto što ne smatramo ni materijalnim, ni energijskim fenomenom, čak ga ne smatramo ni osećanjem ni osećajem. “Pogled” je u našoj svesti tek pojam, prosto reč koja opisuje neki proces… A možemo da ga fizički registrujemo! (I slepi ljudi mogu da osete nečiji pogled!) Veliki deo komunikacije među ljudima se odvija očima, pogledom, najsuptilnije misli se tako prenose…

To “staklasto telo”, jedini deo čovekov koji izgleda isto kroz ceo život, jedini deo u kome krv dolazi u neposrednu vezu sa svetlošću sveta, jedini deo koji Vidi, jedini deo koji razume kao razum: vidim-razumem!, jedini deo u kome se vidi kada je iskra života utrnula, ugasila se sveća i nastao je mrak!

Ponekad se pitam: Ne gledamo li očima i u drugom pravcu, ne vidimo li i unutra, u-sebe, kao što vidimo spoljni svet… Kad ovo kažem ne mislim na neku vrstu intospekcije, ne mislim na misaoni proces samo-analize! Mislim, bukvalno, da, na neki način, očima, možda, gledamo svoju integralnu unutrašnjost, sopstveno biće, ono bezvremeno, suštinsko biće! Mislim da bi oči, tako shvaćene, mogle da budu neko naše ogledalo, neka prizma kroz koju se prelamaju i susreću naša VIĐENJA spoljašnjeg i unutašnjeg, sveta i bića!

Možda su oči čvorno mesto, mesto susreta pojavnosti sveta i čovekovog bića. Mesto na kome se slivaju dve osnovne subjektivnosti postojanja: JA i MI. (Jer: SVET SE KAŽE: MI!)

Ako bismo prihvatili ovu pretpostavku, da postoji slivanje JA i MI, da postoji mešanje subjektiviteta (aktivne moći) čoveka i sveta, čvorno mesto u kome se susreću dve (uslovno) nezavisno-apsolutne prirode postojanja i da čovek ima samom Kreacijom urođen (za-dat) organ koji mu daje moć, omogućava sposobnost neposrednog U-VIDA u stvarnost, suštinsku određenost (za-datost) oba subjektiviteta, onda možemo malo jasnije da tumačimo čovekovu sposobnost saznavanja, znanja uopšte, a posebno Neposrednog Znanja. (Moram ponovo da pomenem, radi jasnoće, da kada govorim o “srcu”, kada govorim o “očima”… o čovekovim organima uopšte, tada ne mislim na čisto anatomsko-fizičke organe. Usvajajući uslovnu podelu (čisto zbog razumevanja, “modularno-funkcijsku” predstavu a čovek je, bez sumnje, jedinstvena celina) čoveka na materijalno-telesno i suštinsko-supstancijalno biće, “srce” je I ono anatomsko I ono suštinsko… Ona mogu da se modelski predstave odvojeno, ali su zaista jedinstvena celina! No, sasvim je jasno da mora da postoji dominacija onog suštinskog, otprilike kao što se odnose i forma i suština. )

Za-istinu, na osnovu toga, možemo da objasnimo kako čovek može, ima moć, da neposredno saznaje svet. Dakle, ne samo činjenično-naučno (što je niži oblik saznavanja), razumski-misaono, već neposredno-suštinski! (Nikako, ama nikako, se ovo ne sme shvatiti kao empirijska moć saznanja! Ona je materijalno-telesno definisana i analizira se razumski-misaono. Možda se u nekom delu empirijsko i Neposredno saznanje preklapaju, ali empirijsko nema mogućnost (apstraktne spoznaje) da saznaje apstraktne pojmove, suštinske pojavnosti! Takođe, Um, umnost Srca, za sadržaj svoga saznanja ima univerzalne, svesvetske (Božje…!) pojavnosti-(kategorije). )

Osim toga, može da nam bude jasnije na koji način čovek svojom (voljom) (slobodom svesti) ima aktivnu-zakonomernu moć da “konstruiše” pojavni svet, tj. da za sebe konkretizuje od Boga stvoren svet (koji je Isto ali Apsoluto-Postojeće). Naravno, čovek u tome učestvuje samo kao deo čovečanstva, JA se kreativno konstituiše samo kroz MI.

Često se (nekome) kaže: Shvatićeš kad vidiš, Kazaće ti se samo, Kad se desi biće ti jasno… I, zaista, nikome ne možete, ma koliko se trudili, ma koliko činjeničnih opisa nudili, nikome ne možete da objasnite šta je to ljubav – dok se ne zaljubi! A, onda mu je savršeno jasna ta toliko kompleksna i tajanstvena pojava o kojoj do juče nije imao ni najmanjeg pojma. U sebi je u-video nešto što je za-data spoljnost. Da, ljubav postoji u svetu i onda postoji i u nama: nauči se! spoljni i unutrašnji svet se sliju i stvore znanje!

O poljupcu možete govoriti i napisati tomove činjenica i nikada nikom ništa neće biti jasno dok se ne poljubi s nekim. Susret Dvoje u Svetu.

Da baš u vas gleda neko, udaljen toliko da je tek slabo primetna ljudska prilika, osetićete, možda ćete osetiti i prirodu tog pogleda.

Da baš na vas misli neko, osetićete i ako je predaleko i ako ne znate gde je. Ali, znaćete to!

…U Drevnim vremenima to je – bilo lako! Ljudi su još imali žive Veze između sebe i bili u skladu sa Svetom.

Laž ne može da poništi Istinu. Može da je sakrije, zatrpa sopstvenim đubretom, ali će i tako Istina i dalje biti nedodirnuta Istina.

Istina o Ljudima se milenijumima zatrpava lažima i grehom, ali i dalje postoji. Ogromno je đubre greha preko Istine i teško će biti, možda i nemoguće, ponovo otkriti Istinu. No, ona je tu i, i pored svog đubreta, može da se u-vidi. Mnogi je i vide, ali će se ponovo otkriti tek kada SVI ljudi u-vide.

Toliko bi bilo lako, način da se otkrije Istina je toliko lak, lakši od većine poslova i napora koje činimo tokom života!

Ali…

Gledao sam, nekad sam poznavao takve ljude, nekad sam saznavao o njima… Gledao sam ljude koji u sebi nose Istinu i žive tako da, ma šta činili po svojoj prirodi, po svom srcu, ne čine ništa zlo, ne mogu da učine zlo… Nisu nikakvi “nadljudi”, nisu heroji ni mudraci, ni znalci, čak ne moraju da budu ni religiozno učeni … Čak imam utisak da je pravilo da su sasvim jednostavni ljudi, ni po čemu se ne razlikuju od drugih, ne žive drugačije… (Ako je neko od njih i pametan, to mu je tek sekundarna osobenost i ne ni toliko važna. ) A, opet, zla u njima nema!

Znam da postoje i vi sigurno nekog takvog poznajete. Poznajete i znate da jeste,a kako znate – ne znate.

Najbolje ih opisuje – “NIŠČI DUHOM”.

Ima ih na svetu i, mada ih je malo u množini svih drugih, uveravaju me da je moguće! Moguće da opet živimo u svetu bez zla!

(“Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko!” (Mat. , 5,4;Isa. 57,15; Luka 6,20) ( Novi Zavet, u prevodu Vuka Karadžića). Iz nekih razloga ovde se navodi “siromašni duhom” umesto “nišči duhom”. Reč “nišči” mnogo bolje opisuje pojam na koji se odnosi (a ja o tome prosuđujem intuitivno, po osećaju za jezik). “Siromašni” je za pojam koji imam u-vidu mnogo siromašnija reč i, po tome, manje precizna. “Nišči” opisuje i skrušenost i pokornost i jednostavnost i blagost… Uopšte, sve ono što, u stvari, oblikuje i opisuje te ljude bez zlonosivosti. Naravno, to nije jedina osobina potrebna za ulazak u Carstvo Nebesko niti su svi “siromašni duhom” takvi ljudi. Ipak, to je prva i, meni se čini, najvažnija osobina, a sigurno je osobina po kojoj se najbolje prepoznaju i najbolje opisuju takvi ljudi… O, svakako, oni su i ljudi slobodni i hrabri i uporni i dobronosni…! Ali ih ne obuzima gordost zbog toga! Nisu to neke mlake budale!

Oni su NIŠČI DUHOM!

“Ako mi se valja hvaliti, svojom ću se slabošću hvaliti. ” (2 Kor. 11,30)

“… jer kad sam slab, onda sam silan. ” (2 Kor. 12, 10) – govori Apostol.

Ko je slab a ko je jak…

Paradoks koji koristi Apostol da nam ukaže na razliku između sveta u kome živimo i sveta Ljubavi  je sasvim jasan: Što (iskvaren) svet vidi kao slabost, to je u Ljubavi snaga!

Jer, iskvaren svet će se (zavišću, koja je pritajena mržnja) diviti silnicima, onima “koji pobeđuju”, silnicima, vlastodršcima, bogatašima… Po u-vidu Ljubavi dobar čovek, čovek u-miren, čovek skroman, onaj koji ni ne zna da je dobar i miran, nišči duhom čovek je onaj koji ima stvarnu vlast i silu na svetu. Jer, sila onih privh je u vremenu i za vreme. Sila onih drugih je bezvremena i u oba sveta.

Snažan muškarac, čak i onaj najgori, čak i kada je napastan, zadrhtaće, mora mu se duša skrušiti pred slabom ženom koja zaplače.

Beba jedna, nemoćna i da hoda i da govori, može zaustaviti silu vojske na putu!

Plač je jači od besa, suza je jača od straha, smeh je jači od gneva, san je jači od nesmirenja, mašta je jača od jave, pero je jače od mača, ćutanje je jače od buke, srce je jače od mozga, Ljubav je jača od zla…!

Pogledajte bebu: kad se rodi, nema slabijeg bića na svetu!

NEMA MOĆNIJEG BIĆA NA SVETU!

Po kriterijumima životinjskog „sveta“ beba, mladunac ljudske vrste, je zaista vanredno nemoćno biće. Nije sposobno da se samo hrani, kreće, jedva da je razumljivo i roditeljima i svojoj sopstvenoj vrsti. Dok se njegovi životinjski vršnjaci već kreću, aktivno hrane, zauzimaju svoje funkcionalno mesto u zajednici svoje vrste, nagonski (po stvoriteljski definisanim pravilima) ispunjavaju i svoje potrebe i svoje „dužnosti“, ljudska beba je još u autonomno nesposobno biće. (Štaviše, što je mladunac u „nižoj“ životnoj vrsti – to je ranije osposobljen za preživljavanje i život, to je ranije „spreman“ da se uključi u potpunu odraslost… Ovde koristim pojam „niže životne-životinjske vrste“ naprosto zbog stereotipno prihvaćene hijerarhije u pogledu shvatanja celokupne biološke (životne, životinjske) strukture sveta. Takav „pogled“ je, naravno, veštački i pogrešan i, sačuvaj Bože, evolucionistički bezuman! Život je stvoren i organizovan po svojim vrstama i pogrešno je i zlo-namerno posmatrati ga kao bilo kakav evolucionistički lanac ili hijerahiju. Sve „vrste“ nisu uslovno-spontano uspostavljene „zakonima prirode“ već su autonomno stvorene i strukturalno ugrađene u opšti, stvoriteljski osmišljen poredak životne egzistencije u Svetu. Po tome su sve jednake i funkcionalno nepromenljive. Evolucionistička dinamika je moguća jedino u nekom malom delu promenljivosti, koji suštinski i funkcionalno ne menja vrstu. (Dakle, ptica može promeniti oblik kljuna i boju perja… Slavuj može promeniti pesmu… Od dinosaurusa ne može da postane slavuj!) Jedina „hijerarhija“ koju vidim u „živom svetu“ je „nivo slobode“ koja je zadata „vrsti“ u okviru opšteg svetskog stvoriteljskog poretka. Naime, što je vrsti potpunije definisan, zadat, izvestan životni „algoritam“ – način i tok egzistencije – to joj je manji stepen-nivo slobode. Te i takve vrste su prirodno opremljenije za život i opstanak. Što je zadatost, potpunost algoritma manja, vrsta ima veći stepen slobode i ima kompleksniji zadatak da definiše svoju egzistenciju.) Naravno, složenost ljudske vrste i suštinska različitost od „carstva životinja“, najviše po specifično neograničenoj slobodi, samosvesti koja je „ograničena“ samo religioznom svešću o postojanju Apsolutnog. U živom svetu, svetu života, jedino čovek ima samosvest i svest o Apsolutnom Biću, Bogu te, konačno i najvažnije, svest o mogućnosti da uspostavlja komunikaciju s tim bićem, izvestan interaktivan odnos (u nekoj meri „slivanje“ s tom Apsolutnom svešću) što postavlja potenciju za neograničeno (!?) kreativno uzdizanje ka, recimo tako, posebnoj dimenziji egzistencije!!!

Beba je, dakle, nemoćna, nesamostalna… SLABA…

…SLOBODNA!

BEBA IMA POTENCIJU ZA NEOGRANIČEN RAZVOJ!

Kako je takvo biće, takvo slabo i nesamostalno biće, najsposobnije i najmoćnije biće na svetu! I najsposobniji odrasli pojedinci ljudskog roda nisu ni blizu sposobnostima bebe!

Pogledajmo rezultate koje postiže beba u nekoliko početnih godina.

Jedva može samo da mrda…

U godinu dana ovladava motorikom kompleksnog organizma kakav je ljudski i postaje superiorno biće sposobno za najkomplikovanije „operacije“. Relativna snaga bebe je višestruko veća od najsnažnijih i najuvežbanijih odraslih pojedinaca. Brzina kojom se uvežbava je daleko veća nego što odrasli mogu i da požele.

Imunost, sposobnost bebinog organizma da se samostalno brani od „napada“ spoljneg sveta u kojem se tek našla, je pravo biološko čudo.

Godinama koristi samo neartikulisane govorne zvuke i praktično u tek nekoliko meseci počinje da se služi govorom, jezikom, najsavršenijim razumskim sredstvom za komunikaciju.

To potpuno nesamostalno, nemoćno biće u nekoliko godina uviđa i počinje da aktivno učestvuje u verovatno najsloženijem procesu na svetu – emotivnoj socijalizaciji! …Izgrađuje svoj karakter u okviru i skladu s hiljadugodišnjim iskustvom čitavog čovečanstva!

ITD…

U roku od 5-6 godina beba, biće koje, podsetimo se, dolazi na ovaj svet iz jednog sasvim drugačijeg sveta, tople, sigurne, mračne, pune hrane, tečnosti majčine materice… na vazduh, svetlo, opasnost… I –sa sobom nosi – Ljubav! Zaista, roditelji tek posle nekog vremena počinju da se prilagođavaju bebi i osećaju tu ljubav. To osećanje, zatim, prenose i na širu okolini. Tek samo ljudi u potpunom ponoru bezdušja mogu da nasrnu na majušnu, slabu bebu. Čak i beslovesne životinje su bar uzdržane pred bebom ako ne i – empatički naklonjene…

Kažem vam: položite bebu pred ubilačku armiju vojske u pohodu i – armija će stati!

Ne postoji na svetu sila veća od majčinske ljubavi! Živela je sa svojom bebom, učestvovala u najvećoj vaseljenskoj misteriji i čudu – rađanju života i stvoreni život se našao pred njom i još jedan talas iz Okeana Ljubavi se izlio na svet ovaj, svet pun greha i opačine…

Da nema beba odavno bi se ugušili i nestali u kužnim isparenjima ljudske grešnosti!

To je, mislim, najveća moć tako moćnog bića kao što je beba!

Čak i ogrezlo zli ljudi vole (bar!) svoje bebe!!!

Svaka novorođena beba je mali talas, naplavina iz Drevnog Okeana Ljubavi. Bez obzira na sve, možda i na svoje prenatalno stečene nedostatke, beba nesumnjivo nosi deo te primarne primordijalne transupstance od koje je utemeljen Svet, Ljubavi. Sam proces formiranja bebe, razvoja i rasta u procesu trudnoće je, već, i deo ovog sveta, sveta kojeg, uslovno rečeno, materijalizuje zajednička svest ljudi, ljudi koji spontano udružuju svoje slobodne svesti u konačnu rezultantu (oblikuju ga!) – SVET KOJI SE KAŽE MI! Beba je već i deo tog sveta, kao što je, u isto vreme, i emanacija Večnog Sveta (Božjeg, stvorenog, vanvremenog, vaseljenskog…)… Beba je u procesu vrhunske tajne preobražaja iz SveSveta u naš svet… Gotovo bih mogao da kažem da Tada i Tako, beba nije u prostoru… Negde je u „međuprostoru“ – u samoj Misli…

Na kraju krajeva, ovde to i nije najbitnije. Najbitnije je da beba sa sobom donosi na Svet Ljubav i kao najveću tajnu je izliva na svet i među ljude. Tada je najmoćnija!

No, zahvaljujući svojim ogromnim darovima koje je „ponela“ iz SveSveta, neverovatnim moćima, vrlo brzo se uklapa u Svet i postaje deo njega. Bebine moći s vremenom postaju sve manje i beba sve više usvaja duh ovog našeg sveta, sa svim dobrim i svim lošim.

Znamo da deca mogu da budu i loša i zla, lukava… Nikad nisu samo „nevinašca“… Ali, to nije ono što su sobom donela, to je ono što su stekla, usvojila…

„… ko je dakle najveći u carstvu nebeskome? *Mar, 9, 33; Luka 9, 46.

  1. I dozva Isus dijete i postavi ga među njih,
  2. I reče im: zaista vam kažem,

*ako se ne povratite i ne budete

kao djeca, nećete ući u carstvo

nebesko.                      *Mat, 19, 14.

  1. Gledajte da ne prezrete

jednoga od malijeh ovijeh; jer vam

kažem da *anđeli njihovi na ne-

besima jednako gledaju lice oca

mojega nebeskoga.“           (Mat, 18. …)

Kada treba da napredujemo, da se usavršavamo (neprekidno i stalno)… Kuda, zapravo, idemo…

Ka rađanju i rođenju svome!

Tada smo najslabiji i najsilniji i tada smo izvan dohvata zla!

No, u Raju se niko nije rodio!

Ipak, u svetu ljudskom, Izgnanici iz Raja su prvo rodili decu…

… Kaina i Avelja…

Nadalje… u Genezi, u Postanju, Adam i Eva više nisu u našoj Povesti. (Da, rodili su i Sita i Sitovo (i Kainovo) potomstvo gradi Povest sve do Noja i potopa. Tada su svi obrisani i počinje nova Povest koja vrlo brzo, na žalost, postaje ova naša „istorija“.

Gde su nestali Adam i Eva… Gde su nestala dva jedina ljudska bića koja su živela u Raju…

DA LI JE RAJ STVOREN SAMO ZA DVOJE!

Stvoreni (nisu rođeni) u Raju, savršenoj sredini za ljude, od istog „materijala“, od iste one Transuspstance, Božje Ljubavi, živeli su u svetu koji još nije imao svoje juče, još nije imao zlo, živeli su na čistom, nedodirnutom izvoru vremena, disali su i hranili se čistom ljubavlju, imali su nezaprljanu slobodu… Imali su jedno drugo!

Nikad nisu bili deca, nisu bili bebe… Bili su sami svoja deca, *anđeli koji gledaju lice Boga, bili su prva karika između Boga i vaseljene… usudio bih se da kažem: unosili su ljudsko stvaranje u vaseljenu. Manji su bili od Anđela su bili veći!

Dvoje su bili Jedno uz Boga.

Dvoje su bili Jedno uz Boga.

Svet je bio njihov.

Bože, neiscrpna je Ljubav Tvoja, nepropadljiva su i bezvremena Dela Tvoja!

Hoću da vidim Adama i Evu kako hodaju po svom svetu, kako ga čuvaju i grade, kako gledaju izlazak i zalazak sunca, daju imena životinjama i biljkama i kako po noći pale vatru, svoj odbljesak sunca, imenuju zvezde i čisti i mirni se zagrle i zaspe kao Jedno Biće koje je Isto i po javi i po snu.

Da li su se voleli…

Da, greh je već bio na njima, ali – bili su ljudska bića koja su mogla da razgovaraju sa Bogom – licem u lice! To znači da su njihove ljudske moći bile ogromne, verovatno čak i nerazumljive a kamo li zamislive njihovom potomstvu. Ne mogu ni da pokušam da ih opišem i nabrajam. Bili su Božja deca i živeli su u Raju, mestu i sredini Božjeg savršenstva stvorenog za savršena ljudska bića. Onda su bili prognani u svet nesavršen, pokvaren grehom i bili su bebe u tom svetu. Da, smrt je pridružena životu ali mora da su zadržali najveći deo svojih osobina, rajskog nasleđa, i mora da su još uvek bili bića sa, u odnosu na potomstvo, velikim rajskim-ljudskim moćima. Radili su u muci i znoju i živeli u svetu koji više nije blagonaklon, živeli su kao i svi mi danas.

U 5. Glavi Postanja se govori o Evinom i Adamovom potomstvu. (Očigledno je da se tu govori o, kako ja to ovde nazivam: vremenu pometnje i rasejanja ljudskog.) Da, od svog tog roda ljudskog preostao je, posle Potopa, samo Noje i njegov (po)rod i može se smatrati da mi, danas, nemamo veze sa svim tim ljudima, potomcima Adama i Eve, tim rodom ljudskim koji je, na kraju, bio toliko isvaren i grešan da je morao biti potpuno uništen, obrisan sa lica sveta. (Zar su i od nas, današnjih, bili gori!? … jer, eto, mi još uvek nekako postojimo… Ili je Bog imao mnogo strože kriterijume!)

Ja bih, ipak, malo drugačije hteo da pogledam. (Jer, priče iz Biblije, a nisu jedine, ima ih među narodima širom sveta, su i doslovne i, u isto vreme, simboličke. Nije ih Bog pisao, no ih je nadahnuo a ljudi su pisali.)

Govori se o tom vremenu u tom vremenu o Enohu, ocu Matusalovom (Metuzalem), koji je deda Noju, govori da je „23. Tako poživje Enoh svega trista i šezdeset i pet godina; 24. I živeći jednako po volji Božjoj, NESTADE GA, jer ga uze Bog. (I Moj. 5…)

Ja, ovde, vidim da je u to vreme još bilo rajske milosti Božje i da je još bilo ljudi ljudi sa rajskim moćima i koji nisu bili u vlasti zemaljske smrti, no da bi o svom vremenu sa sveta ovog nestali i bili vraćeni Domu Očevom. Vidim da je u njima još bilo tog „materijala“, te moći da mogu ponovo da se obru, vrate Raju i žive u njemu…

… Kao što verujem da je kroz Povest i istoriju bilo takvih ljudi i da ih i danas ima i da će ih biti na svetu ovom pokvarenom…

Jer, inače…

Sve bi bilo besmisleno!

Ljudi koji, svetitelji, bogougodni, dobronosni, koji za sve nas, grešne, opale, otpale, nose i čuvaju nadu da se možemo spasti, da još u ljudima ima tog „rajskog materijala“ po kome možemo da se prikučimo i s Rajem saživimo. (Jer, da se razumemo… Da nas, po nekom čudu, sada, Bog, nekako, vrati, sve, u Raj… Najveći broj nas ni tren ne bi mogao tamo da poživi. Prosto da kažem, toliko smo se oblikovali po senci i tmini, toliko smo se u blato i mulj uvaljali da ne bi tren jedan mogli da poživimo u Svetlu Rajskom i Čistoti. Jeste, u svakom od nas je Žižak Duha i Pečat Božji je na nama, svako od nas može da, životom i delom svojim, Žižak raspali i Pečat sine i biće naše bezvremeno osvetli i učini dostojnim… Ali, koliko nas vere ima da po njoj služi i zasluži!

… Malo

„6. A kad se ljudi počeše mno-

žiti na zemlji, i kćeri im

se narodiše.

  1. Videći sinovi Božji kćeri

čovječije kako su lijepe uzima-

še ih za žene koje htješe.

  1. A Gospod reče: neće se duh

moj do vijeka preti s ljudima,

jer su tijelo; neka im još sto

i dvadeset godina.

  1. A bijaše tada divova na ze-

mlji; a i poslije, kad se sinovi

Božji sastajahu sa kćerima čo-

vječijim,  pa im one rađahu sino-

ve; to bijahu silni ljudi, od sta-

rine na glasu. „ (I Moj…)

Verujem da su to bili ljudi koji su sačuvali svoje rajske moći. Manje ih je bilo.

No, većina sveta se pomela, rasejala i počelo je vreme propasti.

Neki su se sačuvali i održali. O njima hoću da govorim.

O Adamu i Evi, dok je u njima još bilo Raja.

Hoću da vidim Adama i Evu kako hodaju po svom svetu, kako ga čuvaju i grade, kako gledaju izlazak i zalazak sunca, daju imena životinjama i biljkama i kako po noći pale vatru, svoj odbljesak sunca, imenuju zvezde i čisti i mirni se zagrle i zaspe kao Jedno Biće koje je Isto i po javi i po snu.

Kako li je bilo hodati po svetu koji još nije imao prošlost i u kome je sadašnjost bila puna čuda a budućnost tek još jedno neiscrpno danas. Svet je bio jedinstven biser u beskonačnom prostranstvu vaseljene, Adam i Eva su bili čuvari i gospodari Sveta.

Vaseljena je bila njihov Dom, čitav kosmos je bio samo ukras i njihovom domu.

Kako li je bilo piti bistru vodu s nepomućenog izvora, disati zajedno sa svetom, gledati vatre nebeske i preslikavati ih u svom svetu, oblikovati zemlju po svojoj čistoj i slobodnoj volji. Mora da su gledali, slušali, mirisali i dodirivali Svet koji Jeste, još nepromenjenu tvorevinu Božje Ljubavi. Mora da su kušali Samu Ljubav.

Gradili su vaseljenu, oblikovali je po sebi i za sebe. Jedno Drugog su gradili. Drugi je bio Isto Ja, Dvoje je bilo Jedno.

Tada mora da je bilo lepše biti Čovek nego Bog!

Jednom me zakačio od-dah anđeoskih krila i u trenutku sam video odbljesak Sveta koji Jeste. Samo slučajan (jer zaslužio nisam, ni dodirnulo me nije prečisto anđeosko krilo) dodir tog Sveta mi je otvorio oči da u duhu svome uvidim Slavu Duha…

Tren mi je pokazao Trun Sveta i video sam da svo ljudsko znanje i trud nije ni trun truni te Veličanstvenosti. A, opet, koliko sam bio veliki jer sam učestvovao u tome!

… A Adam i Eva su živeli u Tom Svetu i gradili ga! …

Koliko je veliki bio Čovek: Adam i Eva!

Dva dela Jednog spojena po različitosti koja dinamizuje, pokreće i delatnim i promenljivim (oživljenim!) čini Jedno…

(Govori se u mitovima svetskim da su, pre samih sebe, Adam i Eva stvoreni kao jedno biće. Nikad ne bih pomislio da su bili jedno telo. Bili su, od stvaranja, dva tela a Jedno, Ljubavlju sjedinjeno biće, kao što bi čitav Svet morao biti sjedinjen u Ljubavi. Greh nas je razdvojio i smrt nas je izložila propadljivosti i kvarljivosti.

Govori se i Evinoj prethodnici, Lilit. Verovatno je mit hteo da upozori na gubnost strasti, ali, svejedno, ne vidim stvarno mesto za Lilit u Svetu.

Govori se i o prvobitnom Adamu, Adamu Kadmonu (ili: Manu, u Vedama). Mislim da taj mit i funkciju najbolje ilustruje jedan od njegovih epiteta: „Kosmički“… Ja, recimo, razlikujem „vaseljenu“ i „kosmos“, iako su to, uobičajeno, sinonimi. „Kosmos“ je „ispražnjena vaseljena“, ono što vidimo. Vaseljena je ono što Vidimo, ispunjena Duhom. (Uostalom, takav nomizam je uobičajen za mitološki jezik.) Adam Kadmon je forma bez ljudskog sadržaja. Ni Kadmon ni Lilit nemaju veze s Ljudskim Rodom, osim simboličke, posredne…)

„23. I Gospod Bog izgna ga iz

vrta Edemskoga da radi zemlju,

od koje bi uzet;“ (I Moj…)

I poče povest roda ljudskoga.

Uz svest da je rod ljudski već postao podložan i smrti i kvarljivosti svog bića, ne bih sumnjao u superiornost njihovih telesnih i duhovnih moći. (Verovatno je to doba ono Zlatno doba koje je kao mit došlo i do Platona. Na koji način… kroz neke spise, generacijama prenošene priče, nesvesnim uvidom kroz neko otkrovenje… Rekao bih da je sasvim izvesno da kroz ljudsku, zajedničku, mitsku svest delimo iskustva različitih generacija. Neka vrsta duhovnog putovanja kroz vreme! Kako se to odvija i kojim terminima ćemo je nazivati i objašnjavati, ovde nije tako bitno… Ono što mi, danas, vidimo kao misteriozan proces je ljudima koji su živeli u komunikaciji, razumevanju sa svojim svetom, bilo prirodno stanje svesti. Ovde bih, u relaciji sa današnjim razumevanjem ove teme, takvu svest (način na koji stupamo u komunikativne i interagujuće relacije-odnose sa okolinom-svetom i drugim ljudima) nazvao Mitska svest. (Dakle, miska svest nije posledica nekog „neznanja“, maštom kompenzovane praznine u znanju ili duhovnoj sposobnosti. Upravo je suprotno: mi, danas, ne razumemo šta to sadrži mitska svest i koje su poruke o kojima nam priča! Ono što nama, danas, najviše nedostaje je neposredan uvid u svet, neposredno opštenje sa svetom. Odvojili smo se od sveta i ostali usamljena, tužna bića, s malo uma i mnogo straha!)

Adam i Eva, naši praroditelji, su se poput dece našli u svetu koji je bio nov i ne sasvim prijateljski. Trebalo je da počnu da uče i da svet grade i čuvaju. Zasigurno su znali (i mnogo bolje od nas) i šta je biljka i šta je životinja divlja i životinja što nam je od početka pridružena. No, trebalo je naučiti i kako se biljka sadi i kako se o njoj brine. Trebalo je naučiti kako se sa životinjom udružiti i kako poslove zajedno svršavati. Trebalo je vodu i vatru privoleti da se u domu  nastane.Trebalo je naučiti kako se grožđe cedi i kako se u vino pretvara. Trebalo je prepoznati biljku hleborodnu i tajnu hleba kojom porodicu okuplja i dom stvara. Rekao bih da je mnogo teže naučiti i znati kako se dom stvara nego savladati tajnu vina i tajnu hleba. Čovek je još znao kako da biljku sasluša i sa životinjom dogovor pravi. Drugačiji su ti jezici od ljudskog, ali još su ljudima razumljivi bili. Zadati su bili svetu od početka, a čovek je još živeo SA svetom. (Danas, jedva da živi U svetu.) Dom je bio nešto novo, dom je bio mnogo teži zadatak. (Jer, i životinje se okupe kao porodica oko poroda svog, ali dom ne stvore!) No, brzo se shvatilo da je i dom podložan istom zakonu zadatom za celi i sav svet: zakonu zajedničkom, jedinstvu koje povezuje, različitosti koja se uklapa u složen organizam, moćniji od svakog pojedinog, a koji čuva svakoga pojedinog da bude što mu je u Stvaranju Bog namenio: jedinstveno i neponovljivo biće. I, gle, porodica se okupi u dom i domovi se okupiše u zajednice. I, videše ljudi da je tako dobro.

A čovek pogleda ženu i žena pogleda čoveka i poznaše se i videše se zajedno i život im beše lepši.

I postaše žena i čovek jedno. I godinama, jedan drugog gradeše i postaše jedno i novo, jedinstveno u svetu i vremenu. Ko bi poželeo deo durgi, koji mu se po duši ne uklapa.

Svakom svoje beše najpristalije i najdraže, pa zašto bi tuđe hteo što mu ne bi bilo bolje. Ne beše među ljudima zavisti niti pomisli da se tuđe otima.

A, svaki čovek ugradi svoju misao i trud i znoj u svoj dom i dom beše po tome jedinstven na svetu i svakom čoveku svoj dom beše najmiliji. Makar kakvi bili domovi drugi, sa svojom dušom se najbolje diše.

I, domovi se okupiše i držahu se blizu i složiše se. Po razlici se svojoj složiše i postaše jedno celo. Jer, nađe vinar da za vino mešina mu treba (a zatim i bure da je potrebito). Nađe se čovek vešt da kože pripravi ili da od drveta dobrog prepozna bure. Ali, ogladneše i od zemlje hranu potražiše. A, zemlja bolje rađaše kada se uzore. Nađe se čovek da šaru gvožđa u kamenu providi i sa vatrom kamen u plug pretvori. Kad žito uzraste, vešto oko i ruka srp iskovaše i žito blagorodno sabraše i reče se čoveku tajna hleba. I, vino i hleb kušaše i videše da je dobro. I razveseliše se i pesmu započeše. Ali, vide čovek da i u drvetu pesme se slažu, u koži i na struni dlake i pesmom pesmi se pridruži i velje veselje među ljudima se produži. O tome priče nastaše, a što u priču ne mogaše da stane, bojama se oslika. Tako i oni što tada među njima ne behu videše i čuše i jednako se radovahu. Plata svakom beše dobro bližnjeg.

I videše ljudi da je tako dobro.

A, nevolje počeše da zalaze među ljude. Jako telo ljudsko snažno beše u ta vremena, ali ne i toliko da rani i bolesti može da odoli. Ali, nađoše se ljudi da s biljem priču vode i meso i kosti po skladu njinom znaju i nevolju po veštini svojoj reše. I pitaše ih ljudi: kako vi o tome znate. Bog-Otac pouči nas, rekoše. Tako ostade da bolesnik lekaru nije dužan, no da je od Boga zdravlje, pa je Bogu i plata.

Selo, kako ga mi znamo, kao potpuna i skoro potpuno samodovoljna celina, je nesumnjivo bila zajednica u koju su se ljudi udruživali. Zajednica jednakih, koja se udružuje po funkcionalnoj među-zavisnosti. Ni danas selo nema iole izraženu bilo koju vrstu hijerarhije, hijerarhije koja je po pravilu osnov uzurpacije čovekove slobode.

… „skoči Kajin na brata svojega, i ubi ga.“

Prvo ubistvo na zemlji, na svetu. Kako je Kain mogao da pomisli, kako je mogao da zamisli ubistvo, da zamisli nečiji nestanak sa sveta, kad za njega nije mogao znati. Sasvim je jasno da je ubistvo proisteklo iz zavisti, a zavist je plod sujete. Sujeta izrasta u gordost, taj prvobitni kosmički greh. No, to je motiv… Kakav je plan, kakav je „predumišljaj“ kad u misaonoj strukturi Kainovoj nije mogla da postoji ideja, presedan ubistva, po kojoj bi se upravljao. Rekao bih da u Tom svetu, tek izašlom iz Raja, u kome smrt nije ni postojala, nije bilo moguće ni misliti o smrti. (Čak i životinje, ako su se lovile međusobno, nisu to radile po emocijama. Upravljao ih je nagon, a nagon je bio glad. Ili, i čovek kad ubija životinju – opet je to zbog hrane. No, Kain zasigurno nije imao nameru da se hrani Aveljom!) Ili su pripovedači izostavili neki deo cele priče, ili se tu prvi put na svetu pojavila bolest! I, to bolest duše!

(U stvari, sasvim je izvesno da je duša morala da oboli prva da bi se potencija bolesti mogla da prenese i na telo. No, čak i današnja medicina zna da najveći broj bolesti (osim onih trivijalnih: povreda, trovanja i sl.) potiče od duševnih disfunkcija.)

Bolest duše uvek potiče od greha, svesnog ili nesvesnog. (U ovom slučaju, na ovom mestu, sasvim je jasno da je greh – greška u funkcionisanju prirodnog algoritma funkcionisanja ljudske prirode. Takva greška dovodi do pogrešnog-krivog rada i, zatim, do izvesne štete… (Ni ne pomišljam da funkcionisanje bilo koje prirode, naročito ljudske, duše, pokušavam da prikažem kao deterministički automat. Jednostavno, samo pokušavam da uprošćeno  (i netačno) prosečnom savremenom čoveku opišem…)

Prvo ubistvo na svetu je posledica „prastarog greha“ – gordosti. Posledica posledice je – pojava bolesti na svetu, među ljudima.

Odmah za njom se pojavila i najstrašnija i najopštija bolest čovečanstva: strah!

(Da ponovimo: strah je, kao i bol, neophodan čoveku da preživljava na svetu. Oni su neko upozorenje, najava da se na vreme pobrinemo i prebrinemo umesto da dočekamo mnogo goru nevolju. No, sasvim je mala granica između normalne, prirodne brige i „bolesnog straha“ koji može da obuzme i, praktično, naruši (uništi) celo ljudsko biće.)

Strah je poput manije obuzeo celo čovečanstvo.

Naravno, nije došlo do toga odjednom, eksplozivno i revolucionarno. Išlo je to postupno i – lukavo!

Vekovima, milenijumima je čovečanstvo još uvek, manje-više, normalno i – dobro. Verovatno nisu ni primećivali da se nešto značajno menja.

Kain je bio ratar, Avelj je bio stočar.

Čak i savremena istorija poznaje i tumači ovaj prvobitni, globalni sukob. Obično se stočari opisuju kao napadači i začetnici buduće, zlokobne, kaste-klase ratnika.

U Bibliji – to je Kain, ratar.

Nema sela, nemoguće je ratarstvo, bez stoke. Stočarstvo je, u izvesnoj meri, moguće bez ratarstva, ali zahteva neprekidno kretanje. (U prvi mah se može pomisliti da je tako nemoguće stvoriti dom i da je nepostojanje doma, možda, generator drugih nevolja. Ja, ovde, ne bih dao preveliku prednost stacionarnoj, utemeljenoj kući, pred šatorom ili bilo kakvoj „prenosivoj kući“. Obe pružaju mogućnosti da se stvori dom, jer je dom od ljudi, porodice, duše…)

Nikad se ne bih priklonio osnovnoj „altki“ savremene istoriografije, ekonomističkim „naočarama“ kroz koje gleda na svet. Ekonomizam, koji glad i prehranu vidi kao osnovni pokretač celokupne istrorije, u tome svakako preteruje ako već i u osnovi ne greši. Taj faktor možda ima uticaja, ali tek parcijalno i u detaljima. Doduše, sasvim bi bili u pravu, jer ljude u davnoj prošlosti vide kao priglupe, poluživotinjske, gole i bose, neprestano gladne i zle. To je njihov, darvinistički, pogled. (Osim toga, kao istoričare su zaposlili poklonike zle, a idoloklastički obožavane, „ratničke kaste“, koji svo pokretanje istorije vide kao njihovo vođstvo i zaslugu! Možda su u pravu kad su u pitanju moderno-naučna, „istorijska“ vremena. Pa, eto im takva istorija, neka žive u njoj. Drevna, Povesna, „preistorijska“  vremena su nešto sasvim drugo. Ja verujem u Božje Stvaranje i Drevna vremena i Rod ljudski vidim kao superiorne (umno, duhovno, telesno…) ljude koji su „tek“ izašli iz Raja i počeli da grade svet kao domaćini, za sebe i svoje potomstvo. Jeste, opali su, iskvarili se, verovatno i najvećim delom nestali u Vreme Svetske pošasti, degenerisali i obezličili sve do lika modernog čoveka. Ali, bili su moćniji i bolji i ja tražim mesta i načine gde su grešili i tražim put za povratak u rajska vremena. To su, u osnovi duhovna vremena i ja ih tražim kroz poruke mitova i povesnih priča. Oni nisu pisani, okamenjeni u laži „pisma“, već žive kao govor koji se mitskom svešću prenosi kroz vreme, čak i do mene, iako sam i sam u okovima moderne nesvesti. Ali, ja sam, kao i mnogi ljudi, što su u različitim dobima vremena, videli mnogo bolje i mnogo jasnije OD MENE, ipak VIDEO ovo o čemu pričam.

Ništa ne znate o gladi! Vaša glad je GLAD POHLEPE. To je glad tipa: „Neću da jedem jaja, hoću da mi ih češate!“ Glad ljudska postoji na svetu, vi ste je tamo, gde ne živite vi i vaša deca, postavili da mori ljude. Ljudi Drevnih vremena su glad dnevnu mogli da utole jednim listom, travkom slatkom. (Čak i vaša „nauka“ može da vas uputi da je, energetski mereno, to sasvim dovoljno da čovek uzme od sveta ako s njim deli energiju!)

Takvim ljudima pripisivati da bi razarali nečiji dom, ubijali žene i decu, zbog jednog lista, jedne travke, a bilo ih je mnogo više i mnogo su slađe bile, tako da bi dušu svoju slali u pakao…! Vi biste to i uradili: litar krvi (tuđe!) bi dali za kap nafte (tuđe!), sve to samo da bi zlo uvećali, a duše su vaše već u paklu, pa – why not!?

Pravi ljudi ne bi to uradili.

Ipak, i drevni rod ljudski se našao u ubijanju i ratu.

Nije bila Glad. Bio je Grad.

Postanak Grada je velika, nepirodna, misterija. U vascelom živom svetu nema svoju adekvatnu paradigmu. (Osim kod nekih vrsta insekata koji grade nastambe slične gradu: zajedničkom, izdvojenom od sveta, prostoru koji dele radi prehrane i zaštite.)

Sasvim je sigurno da Grad nije nastao od Sela. Selo i grad se suštinski razlikuju i nije moguća neka generička evolucija po kojoj bi, usavršavanjem i uzrastanjem, selo postalo grad. Selo je prirodna, funkcionalno  uređena,ekološki samoodrživa, gotovo samodovoljna sredina po načelu ljudi u jednoj horizontalnoj ravni podele-deljenja poslova-obaveza i koristi. Grad se uspostavlja po institucionalnoj hijerarhiji mase ljudi koji nisu povezani nekim unutrašnjim principom već su oklopljeni formalnom strukturom proizvoljnih (!) zakona i pravila.

Grad je, pre svega, izdvojenost od okoline i sveta. (Tako, nije čudno da proizvodi izdvojene, osamljene pojedince.)

Kada govorim o „izdvojenosti“ grada, pre svega mislim na to da su kroz istoriju gradovi nastajali oko neke  kule-tvrđave. Kule-tvrđave su, to je najinteresantnije kod ovog fenomena, nastajale kao zaštita od nečeg iz okoline. To „nešto“ je uvek bio – strah! Imamo uvid u to kada i kako se strah uselio među ljude. No, paradoksalno je da su ljudi grada u stvari strah nosili sa sobom i unosili ga i zatvarali u grad… Ljudi u gradu su bili usamljeni i uplašeni… U svoj toj gužvi mase ljudi i pri najboljoj mogućoj zaštiti tvrđave! To je veoma frustrirajuće. Takođe, ljudi u gradu su se odricali osnovne ljudske delatnosti u vezi sa svetom i okolinom: proizvodnje hrane. (Zaista, grad proizvodi sve i svašta, samo ne hranu.) U tom smislu, grad počinje da zavisi od sela. Vremenom, grad sve više podjarmljuje selo i naprosto počinje da parazitira. Doduše, ova karakteristika generalno proističe iz hijerarhijske strukture grada, posebno „vrha piramide“ – vladanja trgovačke i ratničke kaste a mnogo manje od autentične suštine grada. No, grad i njegovi „vladari“ su vremenom srasli u neki homo-strukturalni „organizam“, itd…

No, vratimo se malo na početak.

U drevnim vremenima su postojale monumentalne kamene građevine. (Verovatno i drvene, ili od nekog drugog drugog materijala, ali je njih pojelo vreme.) Nama, danas, izmiče smisao i namena tih građevina. Piramide i slični oblici, megalitske strukture, enormni kipovi… Arheologija nije razjasnila ni kako ni zašto su građene. (Zato je, po starom, dobrom naučnom obrascu, smislila univerzalno ime koje pokriva svako neznanje, naprosto je supstituent za „nemamo pojma!“ (što je u nauci zabranjena reč!) Kao što medicina svaku bolest koju ne razume nazove RAK, tako arheologija svaki nerazumljiv objekat ljudskog stvaranja okiti „epitetom“ HRAM (neke religije, verovanja…) Sasvim je jasno da sve te građevine, kako god da su građene i u koju svrhu, NISU gradovi. NEMAJU nikakvu zaštitnu svrhu (što je osnovna karakteristika grada). Gradovi koji su nama poznati i jasni pripadaju kasnijim vremenima, čak mnogo kasnijim! Dakle, gradovi nisu logični naslednici ni piramida ni megalitskih struktura-građavina. (Takođe, a to je shvatila čak i naučna arheologija i antropologija, ti objekti tek retko imaju religijsko-sakralnu namenu…)

Zašto je, dakle, u nekom trenutku ljudima palo na pamet da grade kule-tvrđave oko kojih su se formirali gradovi!? Nama, danas, je to sasvim jasno. No, kako su ljudi koji nisu imali nikakav paradigmatski ekvivalent u prirodi i svetu, došli do te ideje?! Zaštita, odbrana… u modernoj matrici razmišljnja to je sasvim jasno. No, u Drevnim Vremenima – to je sasvim misteriozan proces i pojam. Čega bi se ljudi u tim vremenima toliko bojali. Pa, tek su „otkrili“ ubistvo. Rat, kao masovan i organizovan sistem ubijanja, im nikako nije mogao biti ni poznat ni pojmovno-idejno kodifikovan u matrici razmišljanja. Hrane je bilo dovoljno i selo je obezbeđivalo i opstanak i zaštitu od tada poznatih opasnosti (vremenske nepogode) i „štetočina“ (što su, eventualno, mogle biti samo životinje). Ljudi je bilo malo, svet je bio veliki i lakše je bilo uzorati njivu i gajti kokošku nego potegnuti velike pripreme i ekstremno težak i opasan posao otimanja istih od drugog čoveka, drugog sela… Ni strah ni glad nisu mogli da podstaknu pojavu ideje o građenju grada! U to sam sasvim siguran, kao što sam siguran i u to da ljudi u drevna vremena nisu bili goli i neprestano gladni majmuni.

No, gradovi su počeli da se grade!

Nemam predstavu zašto je do toga došlo! Grad mi nikako na delo ljudsko ne liči!

Zašto su ljudi počeli da se dele i grade hijerarhiju između sebe!?

(Nema nikakvih dokaza da je hijerarhizam među ljudima prirodna, potrebna a, daleko bilo, savršenija struktura organizovanja. Naravno, sasvim je jasno da se u svim zajedničkim ljudskim poslovima spontano uspostavlja neko vođstvo. Neki kovač će poučavati i voditi svoje šegrte u svom poslu. Graditelj puteva će okupiti svoje pomoćnike i trasirati put. A, onaj koga svi po poštenju i mudrosti znaju, presudiće u sporovima kad se ljudi toliko pometu u pameti svojoj pa nikako da im se oči i misli izbistre i isti svet isto vide. Otac porodice će reći koji sin će spremiti volove i koji će spremiti seme. Ali, neće se majci porodice mešati u ručak i brigu o domu i deci, i sinovi će se njegovi i kćeri ženiti i udavati po srcu svome. Reklo bi se da će svako voditi svoj posao (a ne same ljude) u kome se odlikuje i u kome mu je prvenstvo priznato. Neće kovač putara voditi putem niti će majka porodice plug kovati. Ne bi ni pomislili ljudi da tako poslove vode no bi se smejali kao u kakvoj komediji ako bi im ko o tome vešto pripovedao. Ljudi su različiti i po svojim se sposobnostima istaknu i sve se to slaže po prirodi da je na dobro svima. Zašto bi, onda, među ljude došla ludost da, recimo, vešt govornik i komedijaš, ljudima naređuje i kovača i stolara uči njihovim zanatima i majku kako da decu svoju voli!

Dakle, funkcionalno vođenje poslova u zajednici jednakih a ne hijerarhija institucija u kojima se kao cigle slažu ljudi i tu, uzidane i malterom stegnute ostaju i ne pomeraju se. Nije zajednica ljudi okoštala, nepromenljiva, mrtva građevina, no je živo drvo koje raste, menja se i koren je koren a list je list iako se neprestano nove žilice javljaju i listovi su novi ali uvek koren zemljom se doji i list svetlo sveta pretvara u snagu i plodovi se stvore lepi i na korist svima.

Razlikuju se ljudi ali su pred Bogom jednaki svi i zašto bi ljudi drugog kralja i cara sebi stvarali kad, na svetu i među ljudima, umnijeg i pravednijeg nema.)

Veliko je zlo nastalo među ljudima i ljudsku je zajednicu prezidalo u Kulu Vavilonsku.

Tada je počela istorija propasti roda ljudskog.

  1. A bijaše na celoj zemlji

jedan jezik i jednake riječi.

  1. Pa rekoše među sobom: hajde

da pravimo ploče i da ih u va-

tri pečemo. I bijahu im opeke

mjesto kamena i smola zemljana

mjesto kreča.

  1. Poslije rekoše: hajde da sa-

zidamo grad i kulu, u kojoj će vrh

biti do neba, da stečemo sebi

ime, da se ne bismo rasijali po

zemlji.

  1. Tako ih Gospod rasu odande

po svoj zemlji, te ne sazidaše

grada.

  1. Zato se prozva Vavilon, jer

ondje pomete Gospod jezik cije-

le zemlje, i odande ih rasu

Gospod po svoj zemlji.

(I Moj…)

Jedan jezik… gordost ljudska… grad… rasejanje…

… Propast…

Ovo su ključne reči!

Jedan jezik, govor zajednički svim ljudima… Možda poslednji dar koji je preostao iz rajskih vremena ljudskog roda: Ptičiji govor, govor koji je bio pesma, govor koji su svi razumeli, govor koji je bio zvučni izraz još živih Veza među svim ljudima, Veza koje su postojale kao vazduh što postoji i ljudi dišu zajedno sa svetom i među sobom a možda ni ne misle o tome. Veze koje su ljudi gradili veze okružene u Ljubavi i veze ljubavi, i svaki pojedinac, jedinstven u vremenu i prostoru svetskom, je bio deo sveta koji se kaže MI. Veze tako postojane i jasne, možda toliko da ime za Ljubav još nije ni postojalo i govor nije ni bio potreban. A, ipak, ljudi su govorili. Govorili jer je tako bilo lepše, lepše u svakom danu za svakog čoveka u svetu. O tom govoru bih da pričam.

Ljudi su tada bili silni. Ali, opet su bili slabi i sila njihova ih oslabi i opet se nađoše u vlasti gordosti.

Grad složiše i grad im jezik razgradi!

A, kula je gordost i grad je izdvajanje iz sveta i hijerarhija nejednakih ljudi. Pomete se jezik i govor i ljudi se razleteše kao pleva po svetu. Preostala od žita što im hleb svetski davaše, ljudi i narodi postaše pleva slaba i nekorisna.

Kratak je razum ljudski. Odrekoše se uma srca i pomisliše da će im grad ime održati a grad im jezik zajednički razgradi i veze među ljudima pokida i ljudi ostaše sami i uplašeni u beslovesnoj masi gradskoj, bespomoćne truni pleve u vihoru sveta koji napustiše. Jedna, zajednička Povest Sveta postade istorija mnogih imena naroda i posle rasejanja poče propast ljudska i istorija ratova.

Nisu gradovi postali kao zaštita od rata no su se ratovi iz gradova okotili.

Nije Grad sklanjanje i zaštita od Rata nego iz Grada pohode počinje Rat.

Zato mislim da je grad ne-ljudska zamisao.

Kada govorim o govoru ne mislim samo na golu jezičku strukturu iskazanu kroz zvuk. Pravi govor ljudski sadrži i mimiku, tonalitet, ritmiku-melodiju i izraze lica i onaj promenljivi, skoro nesvestan, sjaj u očima i posrednu kodifikaciju jezičkih izraza kroz prošlo-stečeno iskustvo sagovornika pa i motivaciju, nameru (očekivana, željena budućnost)… Govor koji je integrisana struktura svega što čini komunikaciju među ljudima: komunikacija-opštenje-zajedničarenje. Takođe, ne mislim o govoru samo kao o načinu koji funkcioniše trenutno, u sadašnjosti. Govor objedinjuje i prošlost i budućnost ljudsku. Komunikacija ljudi u zajednici se ne odvija samo u jedinstvenom prostoru već i u jedinstvenom vremenu. Govor je univerzalna kategorija egzistencije ljudske zajednice. Pri tom je živ u promeni, nikad nije samo mehanički zbir pravila i zakona. Govor je najneposredniji način-izraz postojanja ljudske zajednice.

Zato, pometenost jezika ne vidim samo kao „greške u prevodu“. Pometenost jezika vidim kao suštinska nerazumevanja (sve do sukoba) rasejanih naroda. Svetska ljudska zajednica se razlomila na delove koji se više nisu razumeli, svaki deo je počeo da gradi svoju zajednicu. Ove zajednice su se vremenom toliko razrodile da su, postupno, postajale usamljena ostrva u svetskom okeanu, tek slabo i nejasno povezana, toliko da su, u konačnom, počele da se sukobljavaju. To su bili ratovi.

Ratovi su proistekli iz ideje hijerarhije, grada- kule Vavilonske.

Kada sam govorio o Ptičijem jeziku, zajedničkom govoru, kada sam govorio o tome da je Drevni govor bio pesma, da su ljudi pevali govor, mislio sam na Harmoniju, svetsku harmoniju ljudske zajednice, na sveopštu povezanost ljudi u svetu koji se kazivao MI. Harmonija je Muzika, najsavršenija ljudska delatnost. Pesništvo je jedino preostalo što nas povezuje s Drevnim Vremenima

Jezici se pometoše, ljudi se razdvojiše i počeše da grade svoje posebne svetove. Ljudi su promenili Svet (i više ga nije bilo!) i svetovi počeše da menjaju ljude. Ljudi oslabiše, jer se Veze među njima pokidaše i na mesto Veza se useli praznina i u prazninama se nepromenom stvori ponor i kvar. Pokvariše se mesta i u njih se useli zlo, među ljude se useli zlo i zlo poče da se širi i osvaja. Kroz ljude se zlo širi i koti iako je seme zla drugi lukavo posejao.

Nisu svi ljudi učestvovali u gradnji Kule Vavilonske. Nisu svi ljudi odjednom propali i nisu svi ljudi u kojima je svetlo Drevnih Vremena zauvek nestali. (Ima ih i dandanas.)

Manje ih je bilo i premalo da svetove povrate u Svet. Zato rekoše:

„Evo, ljudi napustiše Svet i malo nas ostade u Svetu. Sila množine njihove će nas svladati. Nestaće nas sa Sveta i doći će drugi i zaborav će grehom svet pokriti i zavladaće tmina i niko više Svetlo Sveta videti neće. Ali, Bog nam dade Svet da uživamo u njemu i gospodarimo, kao domaćini ga gradimo i čuvamo. A, zar će  domaćin tek olako Svet ostaviti i kuda bismo išli i kako živeli ako Sve propadne. Nema drugog Doma za nas i gde će se ljudi vratiti ako Dom naš propadne. Useli se zlo među ljude i, gle, za vreme će nadvladati. No, nikada neće nad svima zavladati i uvek će se srca čista rađati i u njima žižak Živi. A otkuda će Svetlo raspaliti ako ga više na Svetu nema. Eto, bezumni Kulu počeše da grade i Kula ne beše put ka Svetlu no ga zaseni. I, Svetlo još postoji ali ga ljudi više ne vide. Zato, hajde da Baklju nepropadljivu upalimo da znak bude onima koji kroz tminu dođu da Svetlo potraže. Baklja trajati mora dok se vreme ne dovrši i zora nikne iznad Kule Srušene. Baklja, tako, od propadljivog zemaljskog ne sme biti, no od Duha da se napaja. Ali, razumeti znak mora svaki čovek. Zato, neka Baklja Govorom Drevnim svetli!

Tada i tako postade Drevno Pesništvo.

Izbrišite iz glave darvinističku priču o primitivnim ljudima i prosvetiteljsku sliku dobrog divljaka. One su stvorene iz zle namere i namere zla, za račun „nekolicine ljudi“. Drevni Ljudi su bili bolji od nas u svakom ljudskom pogledu. (Čak i po tehnološko-civilizacijskom progresu, a mi smatramo da su mašine i ljudski, pisani zakoni naša prednost, naš dokaz racionalnog progresa, čak i po tome, ustvari, dokazujemo da svoje sposobnosti moramo da kompenzujemo supstituentima, kao što su mehaničke zamene za nestali organ ili sposobnost… Jesu li ikada bar i približno efikasne kao prirodne! Nikako! I ne samo to, već i dalje slabe naše sposobnosti i u tome je najveća opasnost od njih. Izgubili smo neke sposobnosti usled bolesti-greha a onda nismo potražili lek za uzrok nego smo sanirali posledice i bolest učinili hroničnom (sve-vremenom). Ljudi su kao pojedinci bili mnogo sposobniji, a kao zajednica su toliko bili moćniji da slobodno možemo da kažemo da su bili sasvim drugi Svet, mnogo bolji od naših svetova. Ljudi su načinili grešku na nekoj povesno-svetskoj razmeđi i nastavili pogrešnim putem na kome su sve stanice bile pogrešne. Umesto da se pokaju i vrate na pravi put, uporno su sav svoj trud i sve muke ulagali u popravke i u uzaludnosti i nesreći im protiče istorija.

… A, toliko je jednostavan povratak!

Tačno je da u Drevna vremena ljudi mnogo toga nisu znali. Nisu znali jer im takvo znanje nije bilo ni potrebno. Mnogo manje su znali o – zlu!

Moglo je biti nevolja i nesreća i potrebe da se trud i muka potroše, ali među ljudima zla nije bilo. Onog zla koje nas je s protokom vremena sve više okruživalo i obuzimalo pa više ništa ni ne možemo da učinimo osim da biramo između zla velikog i zla malog, zla za sebe i zla za druge… A, nikad ne možeš drugom zlo učiniti a da ga i sebi ne učiniš. Jer, i kad se zlo nađe među ljudima, znali su još ljudi za to: zlo se na svakoga prenosi, pre ili kasnije ili – za večnost. Ljudi su to znali i osećali i klonili se toga. Veze među ljudima, Umne Veze Srca, su bile žive i život su među ljudima držale i samo po sebi je čoveku bilo jasno da ne može drugome zla nanositi. Jer, sam čovek na svetu ne može da postoji. Zamislimo li ljudsko biće da je stvoreno u transuspstanci sveta, oko njega ne bi bilo sveta kako ga ljudi vide. Bilo bi u svetlu i praznini, čula ne bi mogla ni za šta da se vežu. Kada je čoveku stvorena žena i ženi je čovek stvoren, Njih Dvoje da bi bili Jedno, svet je bio njihov Raj i Raj je stvoren za Dvoje i Dvoje grade Raj.

To je jedno.

Drugo je Čovek i Ljudi. I – oni grade sliku Sveta. Od Ljubavi je Svet stvoren i to je Božja Materija. A Čovek je po Liku Božjem stvoren i u njegovom je Umu Srca moć da se s Ljudima veže i da tada Svet po sebi vide, svetu stvorenom da sliku svoju sagrade. (Zamislite polje vremena, vektorsko, kompleksno. Svaki je čovek, njegova slobodna volja je pojedini vektor: prost zbir vektora formira rezultantni vektor, a pošto se, iz raznih razloga, pojedini vektori neprestano menjaju (u trenu koji je sama granica iščezavanja vremena) i sam rezultantni vektor se po nekoj funkciji neprekidno menja i to je Svetsko vreme. U tom ramu svest ljudskog Bića (kao potpuno slaganje svih Ljudi) formira sliku Sveta (od Božje materije). Samo svi zajedno, po svesti svoga bezvremenog bića; ne neki ili posebni ili iz toga može se čovek otrgnuti, jer ga tada ne bi bilo u svetu.) Kad je Čovek Ja, onda je Mi ogledalo u kome se ogleda. (Sam je čovek sebi nesaznatljiv.)

Sloboda je najveći dar čoveku i čovek je potpuno slobodan Bogu i svetu. Među ljudima nije. Čovek je slobodan da se oslobodi. (To je odluka i volja.) Neki deo slobode čovek daje ljudima da bi živeo među ljudima u svetu. Jer, sloboda je jedino što čovek zaista poseduje i s njom može da „trguje“. U svetu, čovek može da razmeni deo slobode da bi mogao da deli ljubav. Svet je od ljubavi i čovek živi u tom svetu ali ljubav može da uživa samo ako je deli sa svojom upodobljenom polovinom, koja je žena čoveku i čovek ženi, koja ga može učiniti potpunim i pokret