Са стране

PRICE

priceslikeel (download – skinuti zbirku priča PRICE)

                                    NSP – NEOBIČNI SKUPLJAČI PAPIRA

                                               (NEW WOR(L)D ORDER)

-Davide, šta ti je ovo…

-To su, Sem… – pare! PARE! Čuo si za to…

-Nisam čuo i ne interesuje me i hoću da te pitam, Davide, čime sam te to uvredio, šta se to desilo… Tolike godine radimo, Davide, i, čini mi se, Davide, sve je bilo lepo i pošteno. Ja sam čak, Davide, mislio da smo mi neki prijatelji. Tako sam ja govorio ljudima: „David je moj prijatelj! Evo, sad ću ja da mu odnesem ovaj stari papir što sam skupio i David će, lepo i pošteno, tako sam ja uvek govorio ljudima… „lepo i pošteno“ … David će meni da da krompir ili luk ili pirinač ili pasulj… Lepo i pošteno, kao uvek dosad… I, ja ću to da odnesem kući i žena će da napravi ručak i žena i ja ćemo da nahranimo dete, našeg zlatnog, Bog mu dao zdravlja, Adnana i lepo i pošteno ćemo da prespavamo noć i ja ću ujutru opet da sakupljam stari papir i da opet odnesem MOM PRIJATELJU, Davidu, i sve će biti lepo i pošteno. I, evo, Davide, ja sam doneo stari papir i – koliko ovde, Davide, ima papira… Ima, eto, bar sto kila!

-Ima, Samire, ima… Ima 118 kila i 200 grama… Pošteno!

-Pošteno, Davide! A, što ti meni, Davide, za mojih 118 kila i 200 daješ papir… papir, Davide, nema ga ni 10 grama… Kako ću, Davide, da nahranim ženu i dete, Adnana našeg, Bog mu dao zdravlja… Ja ne moram ni da jedem, znaš to! Ali, oni, eto, stekli tu naviku pa jedu. Šta ćeš, navika, i nije baš dobra, ali ima i gorih stvari na svetu, neka Bog nas čuva! A, kako će sad, Davide, da se nahrane s ovih 10 grama papira, jes’ je šaren i lep, ali neće da jedu papir. Da hoće, dao bi ja njima ovih 100 kila, bilo bi to za ceo mesec… Ali, neće!

-Ama, Samire Barbaru, znaš da su to pare… To je ona nova stvar! Uzmeš to i odeš u radnju i kupiš tamo što ti duša ište!

-Ama, Davide Rokfeleru, za ovih 118 kila i 200 grama bi trebalo da mi daš kilo pasulja i kilo masti i nešto luka, je l’ tako… A za ovih 10 grama ne bi mi dali ni deset zrna pasulja…

-E, Sam, mnogo si težak čovek, brate! Jesi mi prijatelj i pošten si čovek i sve, al’ si mnogo, brate, težak… Ne radim više tako! Ne mogu da držim magacine hrane i ljudi su, eto, smislili pare i… Pa, šta hoćeš za papir… Da ti dam neki metal…

Na kraju su se pogodili. Za stari papir David će Samiru da daje metal, a Samir je već smislio da će od toga da pravi razne stvari za upotrebu ljudima. David je bio pošten čovek i trgovac i rekao je svojim službenicima da mu daju metalne pare u odgovarajućem iznosu i to u što manjim apoenima da bi težina bila veća. Bila je to mala muka za njegovog blagajnika, ali David je jako cenio Samira i njegovo prijateljstvo i tako je to ostalo. Samir je donosio stari papir, David mu je pošteno isplaćivao u metalnom novcu i to je iznosilo oko 10 kila. Kilo metala za deset kila papira i Samir je bio zadovoljan i sve je to tako bilo nadalje – „lepo i pošteno“ , kako su voleli da govore ljudi u Hartlendu, maloj i finoj varošici između Jezera.

Samir je već i ranije pomišljao da se bavi kovačkim zanatom. Privlačilo ga je to a u Hartlendu i nije bilo kovača i tako se to „lepo i pošteno“ uklopilo u uglavnom miran život varošice Hartlend.

Hartlend se nalazio skoro na sredini između Velikih Jezera. Doduše, građani Hartlenda skoro nikad ne bi išli na Velika Jezera. Imali su u blizini svoje, Vodanovo jezero, i tvrdili, izvan svake sumnje, da ne samo da je lepše od bilo kog drugog jezera, nego je i riba iz njega mnogo slađa. To su mogli da potvrde i stranci, dakle – bez patriotske sujetnosti, riba iz Vodanovog jezera je zaista bila pomalo slatkasta. To je verovatno bilo zbog toga što je jezero bilo plitko, i puno trave i okruženo finom travom tako da ste sa obale mogli da zagazite u jezero i da i dalje hodate po vrlo prijatnoj, mekanoj travi.

U Hartlendu je živelo oko hiljadu i nekoliko stotina ljudi u oko 350 kuća koje su skoro sve bile poređane uz glavnu i jedinu ulicu, Avalon ulicu. Sve kuće su bile skoro jednake, sa sličnim okućnicama i približnim brojem stanara. Sve je to bilo otuda što su svi ljudi u Hartlendu bili pravi domaćini, pošteni i dobroćudni ljudi, sličnog imovnog stanja koji su živeli od svog rada. Najviše njih se bavilo poljoprivredom po širokim i černozemnim poljima ali je bilo i svih vrsta zanata, potrebnih za život i rad. Od vlasti, ljudi plaćenih da se bave malo potrebnim poslom za koji drugi nemaju vremena, imali su samo šerifa, izvesnog Kazimira Brzezinskog. No, kako niko nije mogao da izgovori „brz…“ , svi  su ga zvali Bžežinski. On je među starosedeoce došao relativno skoro, doselio se iz nedalekog Peterburga i bio je jako nervozan čovek. Nije bilo loš čovek, ali bi lako planuo. Posle bi se i izvinjavao i bilo mu je žao, ali, eto, takav je bio. Pričalo se da je imao neke nevolje u svom rodnom Peterburgu  i da otuda vuče svoju nervozu, ali se nekako uklopio među mirne i trpeljve ljude Hartlenda. Uglavnom je jurio zalutalu stoku sa pašnjaka i njiva a retko bi se desilo da ima neki posao u samom mestu, među ljudima. Ljudi su svoje nesporazume uglavnom uspešno rešavali u razgovoru između sebe a krađa i sličnih nevolja je bilo tek toliko da bi bile tema starijih, penzionisanih „… a, znaš one godine kad se desilo da je Lepoj Beti nestao mačak“ i „… to je bilo kad su, sećaš se, našli onu vreću krompira…“ .

Od ostalih javnih, zajedničkih institucija imali su crkvu, džamiju i sinagogu i jedan bioskop, koji je radio subotom uveče i bio jako posećen. Pogotovo mladi Hartlenda nisu propuštali ni jednu predstavu i bilo je lepo videti kako se uparađene devojke i pristojni momci okupljaju, mnogi u parovima, već i par sati pre početka i prvo šetaju u krug oko bioskopske zgrade dok ih sa klupa posmatraju stariji i komentarišu i kako posle predstave izlaze uzbuđeni i zaiskrenih očiju i pričaju o filmu kao još jednom događaju iz svojih života.

Filmove je već dugi niz godina puštao postariji, usamljeni Semjuel Hantington, vlasnik i jedini zaposleni bioskopa „Demokracy“. On nije voleo svoj posao. (Zato je i u nazivu bioskopa bila (slovna?) greška koju nije hteo da ispravi.) Njegova strast su bile mape… No, doći će i to na red…

Samir Barbar je zaista imao jednu neobičnu osobinu: nije jeo! Mogao je da jede i to je radio kada bi žena insistirala da se, kao normalna i pristojna porodica, nađu za nedeljnim ručkom ili ako bi išli u neku važnu posetu. Tada bi dugo žvakao i naprosto zaboravljao da tu hranu i proguta, što bi učinio kada je trebalo da govori… A govorio je mnogo i često i ljudi su njegovo ne-jedenje tumačili kao odbijanje smetnje da može da govori. No, to nije bilo tačno. Samir jednostavno nije imao potrebu da jede. Pio je dosta vode i ponekad žvakao lišće ili trave koji su mu bili slatki. Inače je bio sasvim normalan čovek. Nije bio ni mršav ni debeo, bio je taman kako treba da bude čovek njegovih godina,i čak je, otkako je postao kovač, prilično ojačao.

Kada je u svojoj dugogodišnjoj poslovnoj saradnji s Davidom Rokfelerom došao do dogovora da stari papir menja za metalni novac, umesto, kao ranije, za hranu, to mu je omogućilo da ostvari svoj davnašnji san, postane kovač i otvori kovačku radnju. Topio je novac i pravio razne predmete. Isprva su to bile sekire, lopate, razne potrebne alatke. Budući da je metal bio stvarno dobrog kvaliteta i da je Sam postao dobar majstor, uskoro se pročuo i, osim meštana, dolazili su stalno i ljudi iz šire okoline Hartlenda. Kada se potreba za alatkama malo smirila, jer su bile kvalitetne i dugo trajale, mogao je na svoje veliko zadovoljstvo da počne da izrađuje i razne ukrasne predmete, skoro umetničke, kako su svi kupci tvrdili.

No, kako je, što bi rekao njegov veliki prijatelj, David, bio „težak čovek“, u razmeni s njim je bilo problema. Naplaćivao je isključivo u hrani i kada bi u kuči za ženu i sina bilo dosta hrane – ne bi radio. Džaba bi ga molili i molili, ne bi hteo ni da čuje. Kasnije su se dosetili pa su počeli da mu donose u zamenu razne metale. (Tada je radio „kilo-za-kilo“, kilo metala za kilo alata i koliko god ga ljudi ubeđivali da to nije u redu i da svoj rad treba da naplati samo bi rekao: „Lepo i pošteno!“

-Bog mi je dao i vreme i talenat da ovo radim. Vama  treba pa – Bogu platite za njegovo, a meni „kilo-za-kilo“… Lepo i pošteno!

Ljude je bilo sramota i, da bi umirili savest, tutkali su ženi i detetu neku paru, odeću, svašta što su mislili da treba… A, žena bi im rekla:

-A, šta je vama ljudi! Što me terate u svađu s mužem! Muž mi je dao dom i ja sam ga zatoplila, muž mi je doneo hranu i ja sam spremila jelo i nahranila sina koga smo dobili i, hvala Bogu, ništa mi ne nedostaje, naročito ne da mu se mešam u posao… A vi mi donosite probleme u kuću, što mi ne treba… Imam i ljubav, a on je i malo češće iskazuje pa i previše, da vam kažem, čak i za moju, žensku meru.

Dok je bio sasvim mali, Adnan je uzimao čašćavanje i odmah nosio ocu. Ostalo i nekako, ali Samira su posebno nervirale šarene papirne novčanice. Potpaljivao je njima izjutra kovačku vatru i to je, kad je Adnan malo već porastao, sasvim prestalo.

Dok je Adnan još bio mali, Samir se još mučio. Trebalo je skupiti dosta starog papira i naprosto mu je bilo malo vremena. Kad je Adnan porastao dovoljno da vuče kolica, koja mu je napravio otac, počeo je da skuplja papir i Samir je dobio svo potrebno vreme da se bavi svojim zanatom.

-Čuuuvaaaj…! Stiže Roket-Feler! Ja sam – Roket-Feler! – vikao je David i skočio „bombu“ u vodu Vodan-jezera.

-Čuuuvaaaj…! Stiže Bar-Bar! Ja sam – Bar-Bar! – vikao je Adnan i još jedna „bomba“ se sručila u Vodan-jezero.

Razdragan smeh, prskanje, topla voda toplog leta i dva drugara u običnoj, svakodnevnoj igri.

Adnan i David su bili u onim, verovatno, najboljim godinama života. 7-8 godina, dovoljno odrasli da sve mogu sami, dovoljno mladi da budu daleko od ljubavnih i drugih problema, sasvim prepušteni svojoj mašti i otkrivanju sveta koji se otvarao svud okolo sa svim svojim neodoljivim čudima. Adnan i David su bili nerazdvojni, istih godina i stasa, istih navika i želja, neobuzdane energije… Jedan tamnoput, jedan svetlokos, čak i time su upotpunjavali sliku svog drugarstva. Osim što su bili drugari, bili su i poslovni saradnici. Obojica su, ako nisu bili u školi ili spavali i, jednom nedeljno, (obavezno!) u bioskopu, sakupljali stari papir. Vukli su svoja kolica svud po Hartlendu i okolini i sakupljali papir dok ne bi bila napunjena, istovarena kod Davidovog oca, Davida, pa bi krenuli na novu turu. Samo što su Adnanova kolica bila veća. On je sakupljao karton, novine, sve to, a David je sakupljao one male, šarene papiriće koje su zvali – pare. Toga je bilo mnogo manje i Davidova kolica su po pravilu bila poluprazna čak i tim sitnišem. Adnanu je bilo žao, čak je i David povremeno tužno gledao u gomilu u Adnanovim kolicima, ali – to je bilo to i, na kraju, ne ni mnogo važno. Zabava im je bila zajednička i nastavljali su poslove svojih očeva i tu nije moglo biti ni priče ni promene. Očevi su bili zadovoljni što su, hvala Bogu, tako zdravi, puni energije i što nastavljaju njihove poslove i njihovo prijateljstvo. Adnan i David nisu ni gledali na to kao na nekakav rad, posao i obavezu. Njima je to bila igra i način da uzbudljivo provode svoje dane. Vukli su svoja kolica, ali su ona u njihovoj mašti bila prevozna sredstva od jedne do druge avanture, od jednog do drugog čuda sveta i života koja su susretali svaki dan.

Otkrivali su svet. Otkrili su, prvo, Avalon ulicu, svaku kuću i svako dvorište su poznavali kao svoje. Ljudi su prema njima, kao i prema svoj deci u Hartlendu, bili dobronamerni i susretljivi. Otvarali su svoje kapije da se reše nepotrebne hartije, nekih sitnih, šarenih papirića, otvarali svoja vrata da ih počaste sokom ili nekim slatkišem… Adnan i David su otkrivali šupe i podrume pune neverovatnih stvari, čudnih mašina ili predmeta koji su, uz malo mašte, postajali igračke ili neka nova ciglica u njihovom zamku mašte.

Upoznavali su i ljude, ali na svoj, dečački način. Neka teta ili baka je pravila bolje kolače i bila omiljena. Ali, i mrgodna, usamljena starica bi postala „opasna veštica“ i tako zasluživala i više pažnje i uzbudljivije priče. Uredna dvorišta i šupe su bile prezira dostojne a neki ćutljivi i strogi čika  s pretrpanom šupom i zapuštenim tavanom bi postao kralj zaboravljenog, tajanstvenog kraljevstva.

Semjuel Hantington je bio „kralj kraljeva“ i najveći „čarobnjak“! Em je bio glavni u najčarobnijem mestu na svetu, bioskopu, em je bio potpuno rasejani, neuredni starac koji je u svom ogromnom prostoru imao toliko volšebnih naprava, čudnih knjiga i gomile mapa po kojima je preturao po ceo dan dok ne bi našao onu koju traži i ozareno uzvikivao. Semjuel je bio i mrzovoljan, što ga je činilo još zanimljivijim, ali i raspoložen da dečacima pokazuje mape i priča neverovatne priče. Pokazivao bi im nešto na mapama i pričao priče koje su ostavljale bez daha dva dečaka sa četvoro oka i četvoro uva kojih je, pokazivalo se, bilo premalo da upiju svu silu slika i zvukova iz predalekih i prečudnih kraljevstava.

Najuzbudljivija je bila priča o sukobu 7 VELIKIH CARSTAVA…

„Pre mnogo, mnogo godina bilo je 7 Velikih Carstava i u njima je carevalo 7 velikih careva. Bili su to: Car Amer, Car Latin, Car Rus, Car Kinej, Car Afro, Car Islam i Car Japan. Oni su bili potpuno različiti i nisu se podnosili. Zato su morali da ratuju.

Bilo je tu i kraljeva, a neki su možda bili i carevi ili su,bar, to hteli.Recimo, kralj Indi. A bilo je i grofova koji nisu znali kome bi se carstvu privoleli: Grof Pravoslav, Grof Mehiko, mali Ukrain, neki Kurd, jedan Etiop, jedan Turk, veliki Indonez i tako, sl… Tu je, ustvari, bilo i najviše problema. Recimo, grof Pravoslav je malo hteo kod cara Rusa, a malo kod cara Amera. Mehiko je stanovao kod Amera ali je bio rođak Latina. Ukraina su rastrgli Amer i Rus. Kurd je bio rođak cara Islama, ali ga ovaj nije voleo jer je bio vanbračan, nekako i rođak Amerove verenice, Evrope. Etiop je bio Afrov ali je u srcu bio za Amero-Evro… Turk je dušom bio Islamov ali je hteo da se dodvori Amerovoj Evropi. Indonez je bio komšija Kineju i Japanu, ali je bio u srcu Islamov. Kralj indi je hteo da bude Car, a za Japan su tvrdili da je, ustvari, samo grof…

Itd., itd…

Sve te „raseline“ , linije razdvajanja, su stalno bile problem i Carstva su se borila oko njih.“

Adnana i Davida je ova priča toliko okupirala, toliko ponela da su rešili da je pretvore u igru. Skupili su drugare, podelili uloge i počela je igra širom Hartlenda.

Počeli su i problemi.

Evropa, verenica Amera, je htela da se malo oslobodi i da, kako se to kaže, „viđa i druge“… Njen rođak, a Amerov deda, Britan, to nije hteo da dozvoli i stalno joj je pravio spletke. A, Evropin tutor i deda-ujak Englezov, German, je u dnu srca skriveno, mrzeo Amera i hteo da se već jednom složi s Britanom ali ga je privlačila i pruska želja za istokom i da bude kao car Japan. Tu je bio i Pravoslav koji je čeznuo za Evropom a ona ga je stalno kinjila i što ga je više kinjila to je on, kako biva u takvoj „ljubavi“, bio sve blesaviji iako ga je rođak Rus zvao pod svoje okrilje. Ustvari, Rus je oduvek čeznuo da ga Evropa prizna i prihvati, pa i Amer da mu bude brat, ali su oni tražili da im on u miraz preda Sibir, koji je, ustvari, Hartlend. Turk se tu stalno dodvoravao Evropi i ona njemu preko leđa Pravoslava a nadao se da postane važan kod Islama. Ali, duhom su bili mnogo snažniji Kalif i Šah, glavni sinovi Islama, te je po njima Islam, ustvari i bio podeljeno carstvo, jer su se stalno gložili između sebe i nisu marili za Turka. A on je imao mnogo rođaka koji su stanovali kod Rusa i hteo i njih da okupi. Tu je bio i mali ali srčani Izrael, Amerovo posvojče, i on je stalno pravio probleme Islamu.Uostalom, i Kalif je hteo da igra zajedno s Amerom. A Islam je imao i mnogo sledbenika kod Afra, gde je jedino Etiop bio srcem, mada udaljen, s Pravoslavom. Afro, ustvari, još nije ni znao ko je i gde je i njegova sudbina je bila neizvesna, ali, zbog životnosti, velika, iako ga je Amer stalno potajno trovao i nadao se da se to carstvo jednog dana isprazni za „životni prostor“. A, ustvari, Afrovo Carstvo je tek kuvalo u sebi svoje podele u koje mu je još davno Evropa unela zbrku. Afro i Latin, budući da ih je Amer dugo maltretirao, su se nadali da se udruže i osvete. Car Kinej je žurio da se ubaci i kod jednog i kod drugog. Njega je opasno nervirao i car Japan. On je imao malo carstvo i Amer ga je stalno držao pod kontrolom. No, njegova je prednost bila što je dugo pamtio i strpljivo čekao. Neke rane nikad neće da zaboravi. Uz njih je bio i Indi, a on je po znanju bio blizak Šahu, ali ga je strašno nervirao celi Islam. Indi i Šah su imali znanja koja su ih hiljadama godina održavala. Indonez je srcem bio uz Islam, ali je bio komšijski vezan za Kineja i Japanca.

Itd.,itd.,itd.,…

A, svi su, ustvari, s čežnjom gledali na Rusov Hartlend-Sibir…

Kao da igra već nije bila do zla-boga komplikovana, tu su se pojavili i mali, malecni, (po svom mišljenju „car careva“), Vatikan i, u još jednoj ulozi, Izrael. Nisu mogli ni da shvate toliku drskost da se igra igra bez njih. Vatikan je tvrdio da su Latin i pola Evrope sasvim njegovi, kao i pola ili celo Pravoslavovo. Izrael je, preko svojih rođaka, držao sve konce Amerovog carstva…

Ništa, ništa ne valja ova igra kako ju je zamislio čika Semjuel Hantington. Uostalom, on je bio samo uposlenik čika Davida Rokfelera.

Čika David Rokfeler je sa strane gledao ovu igru i grohotom se smejao. Kada se zabuna i gužva pretvorila u haos u kome su svi vikali, neki se i tukli, čika David Rokfeler je podviknuo i prekinuo igru. Svima je dao po bombonu, nekima više, neke je morao da povuče za uvo, najneposlušnijima je poslao svog uposlenika, Ememefa, da ih drastičnije smiri.

Šta ćete, mora se tako s decom! Najbolje je milom, ali nekad mora da radi i ono jedino među ljudima preostalo iz Raja – batina.

Tako je ta igra prekinuta zauvek i, mada malo razočarani, Adnan i David su se vratili starim igrama i nastavili da istražuju čarobni svet oko sebe.

A, svet je svakog jutra osvanjivao nov, svež i opčinjujuć.

Ulica Avalon je bila poznata i već pomalo dosadna. Adnan i David su bili vredni i već je nestalo i starog papira i, naročito, malih, šarenih novčanica. Trebalo je ići dalje. Svet nije imao nameru da zastane i morali su da ga prate. Jer, ako zaostaneš, život ti izmakne pa imaš problem. Adnan i David nisu imali taj problem, čak je moglo da se kaže da su ga povremeno prestizali.

Granice njihovog sveta su se skoro svakodnevno širile, Hartlend je već bio samo maleno jezgro oko koga su otkrivali nova područja, ali su se uvek vraćali svom domu, bliskosti i sigurnosti. To je bilo i najlepše u vezi sa svim pustolovinama.

Jednog dana Adnan je od nekog čuo da u Toledu postoji neverovatno veliko skladište starog papira. Ali, Toledo je bio toliko daleko da je i njegovo ime pre ličilo na zvuk iz neke bajke. No, Adnanu i Davidu, ako je ponešto i nedostajalo, to sigurno nisu bile znatiželja i hrabrost. Osim njih, imali su i pameti da shvate da se za taj put valja dobro pripremiti. Spremili su dosta čokolada i bombona, hleba i mesa za kučiće ako ih usput saleću… I, došao je i taj dan… Krenuli su.

Mada je put bio dalek, nisu brinuli jer su imali svoja kolica a ona su mogla da ih prenesu i do samog meseca a kako li ne samo do Toleda koji mora da je bio bliži.

Dva dečaka, dva poslovna saradnika, dva prijatelja i istraživača su uzeli kolica u svoje ruke i krenuli Avalon ulicom u rano jutro na stranu gde se, pretpostavljali su, nalazi Toledo. Išli su i išli i to im se učinilo lako i jednostavno. Bio je lep dan, put je bio ravan, išli su brzo i lako, poznati predeli su ih pratili…

No, poznati predeli uskoro počeše da zaostaju. Sve češće su se osvrtali da ugledaju poznato drvo, poznatu livadu… Uskoro videše da im je još samo nebo bilo isto i poznato. Pa… to je bilo dobro znanje: ma kuda išao i ma šta radio, nebo nam je uvek isto i jednako.

Put pred njima je već počeo da zalazi u sumračne šumarke koji su, to svi znaju, puni čudesa a većina ih je strašna. Pomalo su već i noge počinjale da bole a i zalihe čokolada i bombona su nestajale. Adnan i David se pribiše rame uz rame i sa sve većim strahom su gledali u senke šumaraka iz kojih su svaki čas dolazili nepoznati zvuci i šumovi. Doduše, posle prvog prestrašivanja, odahnuli bi kada bi prepoznali da je to ta i ta ptica ili se vetar poigrao, ali su već bili toliko napeti da su i na bombone zaboravili.

A, tada, učini im se da je stigao najstrašniji čas. Čula se, isprvo neodređena a zatim sve jasnija buka, neko kloparanje i dobovanje uz povremeno oglašavanje neke strašne zveri. Kad je postala toliko jasna i bliska, kad je bilo jasno da samo što se nije pojavila iza poslenje krivine na putu, Adnan i David se stisnuše i primeniše poslednju, najmoćniju meru zaštite: zažmuriše. (Poznata je velika moć ove zaštite i odbrane, čovečanstvo je vrlo često i uspešno primenjuje i postiže velike uspehe. Još je moćnija ako se kombinuje sa zapušivanjem ušiji…) … što su Adnan i David ovaj put, u strahu, zaboravili tako da su čuli kada se silesija najgorih demona i zveri zaustavila pored njih i utišala. Spremiše se za najgore…nisu ni znali šta je to najgore.

-A, kuda ste krenuli, momci…

Silesija demona i zveri se, verovatno i sama prestrašena i pobeđena njihovim žmurenjem, pretvorila u čoveka sa konjskom zapregom. Konj je pomalo rzao, a nepoznati čovek ih je posmatrao sedeći na sedištu svojih kola.

Krv im se vratila u lice i život u srce.

Nepoznati ljudi nisu bili nepoznata pojava u životu dečaka. Povremeno bi se pojavljivali u Hartlendu i nisu bili zastašujući, uglavnom su bili zanimljivi. Ali, tamo su bili okruženi svim poznatim, ljudima i sopstvenim domovima. Prvi put su sreli nepoznatog čoveka u nepoznatoj zemlji i osećanje je bilo novo i uznemirujuće. (Drevni predački običaj je nalagao da, u takvoj situaciji, prihvatiš pomoć takvog čoveka i da ga kasnije umaltiš do istrebljenja. Tako se vekovima širila „civilizacija“. No, Adnan i David nisu znali za taj običaj.)

-Idemo u Toledo!

-Na dalek put ste se uputili… A, zašto, ako smem da pitam…

-Pa, po stari papir…

-A, zato imate i kolica… Hajde, ako hoćete da vas povezem, penjite se… Ja sam iz Toleda, ustvari – u blizini, imam zamak na La Manči, videćete ga izdaleka… Zovem se Don Kihot! ‘Ajde, Dulsineja! – i kobila lagano krenu.

Popeli su se, ponovo ozarili lica, strašna šuma je izgubila svoju zaštrasivost, čak i ono isto i svima jednako nebo je ponovo postalo vidljivo. Na kraju se ispostavilo da Toledo i nije toliko daleko.

Stigoše. Don Kihot im pokaza zamak. Bio je na jednom bregu, veliki i sjajan, okružen vetrenjačama i svim onim što treba da je oko zamka. Reče im da svrate, ako žele ili im nešto zatreba.

-Najviše starog papira ima Horhe-Luis Bordžes. Pitajte za Bordže, svako zna… Ja nisam u najboljem prijateljstvu s njima, pa… tako… vidimo se!

Toledo je bio mnogo veće mesto od Hartlenda i šuma nepoznatih ljudi se kretala okolo, svi su nekud žurili, vikali i galamili… Nimalo nije ličio na miran i spor Hartlend, gde se svi ljudi pozdravljaju i obavezno nešto i progovore. Adnan i David su se osećali izgubljeno u toj šumi. Nisu znali da su u takvim gradovima, ustvari, svi izgubljeni i da su svi nepoznati, samo su navikli na to.

No, polako, jedno-po-jedno, stigoše do kuće Bordža.

Kuća je bila vrlo stara, izgrađena od kamena, drva i zemlje, kao da se sama izdigla iz zemlje ili se, vremenom, stopila s njom, toliko je bila deo svoje okoline. Nije imala krov, tj. krov je bio ravan, tako da je tavan kući bio sav svet a nebo krov. Prozori su bili mali, samo staklo ugrađeno u zidove, pa su ličili na mnogobrojne oči. Neka od stabala koja su ugrađena u kuću kao stubovi ili grede, su vremenom uhvatila koren i ponovo počela da žive i rastu u okviru kuće. Zemlja, kojom je kuća bila obložena i premazana, je bila ona ista zemlja na kojoj je kuća stajala i teško je bilo razlikovati gde počinje kuća a gde završava tlo.

Zaista neobična kuća a kad, dozvan njihovim povicima, izađe domaćin kuće, videše da je i on neobičan. Po čemu je bio neobičan, teško bi moglo da se objasni. Jeste, bio je poluslep i nosio tamne naočare, ali to je, ipak, sasvim obično, kao i sve na njemu. Ipak, iz njega kao da je izbijala neka vrsta polutame, taman onoliko koliko je od sveta dobijao sumračnog svetla, toliko je svog polumraka vraćao svetu. Malo kasnije će videti da taj utisak dolazi iz podruma kuće u kome je Horhe-Luis provodio veći deo svog života. (Ima ljudi koji za života ostanu mladoliki i sveži. Ima ljudi koji se, naprosto, rode kao već stari pa ih ni roditelji ne pamte kao decu. Horhe-Luis je bio od ovih drugih.)

-Šta je! – oštro progovori Horhe-Luis kad izađe pred dečake gledajući nekako pored njh, pogledom koji je stalno bio usmeren ka nekom horizontu, ivici između neba i zemlje, svetla i tame. Kažu da je tako mogao da vidi drugačiji svet, da vidi sve one prisutne a za druge nevidljive stvari. Kažu da je, tako, mogao da vidi sadašnjost samo kao tanku liniju između prošlosti i budućnosti, da je i prošlost i budućnost video kao polja a sadašnjost samo kao tanku liniju između njih. Kažu da, ustvari, vreme i jeste takavo.

-Šta je…

-Mi smo… došli…

-Došli smo po stari papir…

-… i male, šarene papiriće…

-Rekao nam je gospodin Don Kihot…

-Don Kihot!… Ko vam je to…

-Pa,… gospodin vitez… živi u onom zamku na La Manči…

-Eno, vidite… onde…

Horhe-Luis je gledao u tom pravcu na svoj posebni način i još oštrije nastavio:

-Kakav „gospodin-vitez“, Don Kihot, kakav zamak… Ja znam, a mnogo znam, da tu živi jadni, mali Snačo Pansa u svojoj bednoj udžerici!

-Nego,… nije važno. Zašto ste, ono beše, došli… Deca mi nisu najomiljenija stvar na svetu…

-Mi… za stari papir…

-Ha! Toga, bar, ima pravo izobilje… Hajdete za mnom!

Horhe-Luis ih provede kroz kuću i zatim siđoše pod zemlju, u podrum.

-Evo, to je to! Srušiće mi kuću… Ma, čitav svet će da sruši! Kakva je to glupost, kakvo ludilo!

Adnan i David ostadoše bez daha.

Podrum je bio ogroman, sudeći bar i po tome koliko se videlo na samom početku. Od poda do plafona su bile police i na njima, uredno poređane, knjige i knjige i knjige… Police i knjige na njima su bile uz zidove a zidovi su bili zakrivljeni, kao sfera, spirala ustvari, iznutra. Ustvari, videće Adnan i David, nije bilo ni zidova ni poda. Zidovi su kružili i kružili i pod se spuštao i spuštao i svuda su bile police sa knjigama.

-Auuu…!

-Da, i ja tako kažem… I, čemu to služi… A, uz to, i ne radi…

-Auuu… A, šta možemo da uzmemo…

-Znate, za stari papir, to se posle istopi da…

-Tako i treba! Uzimajte šta god hoćete i koliko god hoćete, sasvim je svejedno… Ja sad idem, deca mi nisu najomiljenija…

Adnan i David su drhtali, što od memljive hladnoće podruma, što od strahopoštovanja pred tolikim bogatstvom.

-Ajde da radimo!

-Ajde… Odmah od prve police. Uzimamo knjige, iznosimo napolje, pa opet…

Skidoše knjige, a nekako su sve bile iste ili bar slične… Kad su uzeli da poneku prelistaju, videli su da su u većini besmisleni nizovi slova i znakova. Tek u ponekoj su uspevali da nađu nešto razumljivo i smisleno.

Skidoše knjige, natrpaše u kolica, iznesoše napolje na svetlo dana, pa se vratiše…

Polica sa koje su skinuli knjige opet beše puna, isto kao i ranije. Zbunjeno se pogledaše, rekoše da su se sigurno zbunili u tom lavirintu, pa ponoviše.

Kad izađoše, hrpa koju su bili napravili od knjiga, beše nestala.

Ponoviše sve i sve se ponovo ponovi.

Mora da su ove od nekog materijala koji nestaje na vazduhu i svetlu. Kao neki mehuri od sapunice. Vidiš lepu sferu, sa nekim lepim bojama unutra, lebdi na vazduhu i raduje te i onda samo puf! – kao da ničeg nije ni bilo.

Odlučiše da odu malo dalje, da potraže i vide, možda nađu neki normalan, koristan stari papir. U tom memljivom polumraku podruma knjige su izgledale kao i sve druge knjige, i pod rukom i pod okom. Napolju, pod svetlom dana i čistog vazduha, samo su bile „puf!“, bezzvučno nestajanje.

No, Adnan i David su bili vredni dečaci i nisu dopuštali da ih savlada razočaranje. Mora ovde, u svom tom obilju… „obilju nečeg“…  treba da ima i nešto vredno.

Išli su sve dalje i dalje kroz taj ravilint knjiga i – na kraju shvatiše da su se izgubili. Pokušavali su da se vrate, da tragom knjiga otkriju put kojim su došli. Tražili su poznate knjige, poznata slova koja bi im pokazala gde su bili i kako da se vrate. Ponekad bi uspeli. Našli bi neki naslov, neki tekst koji im je bio poznat i radovali se i ponadali, ali bi vrlo brzo otkrili da i dalje nisu nigde. Sada već nije više bio u pitanju uspešan posao, sada su samo očajnički želeli da se vrate u svoj svet. Sve više su lutali i sve više zalutavali… Sve više u njima se samo strah…

Počeše da nailaze na duhove… Bile su to samo senke ljudi između polica knjiga koje su besciljno i bezglasno lutale kao i oni sami… (Doduše, neke su imale glas… Među svim tim duhovima, dečaci nisu prepoznavali lica… Da jesu, prepoznali bi mnoge pesnike, filozofe, pisce koji su zadužili čovečanstvo i koje ih poznaje… Da jesu, među njima bi prepoznali one koji nikada nisu napisali ni slovo, ali su čovečanstvo zadužili i obogatili mnogo više od onih koji su pisali… Čovečanstvo bi prepoznalo mnoge ali ne bi prepoznalo armiju nepoznatih, nepoznatih koji su samo govorili i ostavili najvrednije, najvažnije pesme i priče koje su opstale i ostale i koje su materijal od koga opet i iznova i iznova ovi „pismeni“ pišu sve one iste ili slične IZGOVORENE… Ti su još uvek imali glas, imali reč…)

Lutajući, iz jednog pravca poče da ih privlači neka plavičasta svetlost. Predano su se trudili da dođu do nje, svetlost uvek liči na neki spas…

Najzad uspeše!

Bila je to neka zastakljena kutija iz koje je dopirala sivo-plavičasta svetlost i po njenom staklu plivala, kao u sapunici, slova i slova i slova…

Tu se i obradovaše jer među svim onim nepoznatim licima-duhovima ugledaše jedno poznato. Bio je to vitez Don Kihot od La-Manče.

Don Kihot je jahao svoju Dulsineju i jurišao na kutiju plavičaste svetlosti sa strašnim kopljem. Zaletao se i probadao je a koplje bi samo prošlo kroz kutiju kao kroz opsenu i kutija je neporemećena i dalje puštala svoja slova od kojih su se pisale sve one knjige.

-Ah, tu ste!- oglasi se domaćin, Horhe-Luis. A, tu je i Sančo Pansa! Gle, našli ste i moj Alef. Mora da ga je sklonio taj nestašni Sančo…

U rukama Horhe-Luisa kutija je postala plavičasto-siva sfera i sasvim je, to prepoznaše i dečaci, ličila na školski zemaljski globus.

Odjednom… nestadoše…

I Horhe-Luis i Don Kihot-Sančo Pansa i kutija slova-alef-zemljin globus… Na istom mestu ostade samo gomila u rolne smotanih mapa.

Adnan i David se nekako pribraše.

-Pa, posle svega, uzećemo bar ove mape, možda će valjati… – reče Adnan.

-A, evo i nekakvog pečata-kalupa… – reče David. –Možda bi bio dobar za tvog oca.

-Ih, kakvi! Moj otac sve sam pravi…

-Nego, i dalje smo izgubljeni!

-Pssst… – začu se iz jednog ugla.

Adnan i David pogledaše i videše.

Iz ugla im je prilazila jedna jako lepa devojčica.

U tim godinama Adnan i David još nisu marili za devojčice a pogotovo nikad nisu pomišljali da ta neobična, smotana i zbunjujuća stvorenja mogu biti lepa. Ova jeste. Da li se u njima već budila ta snažna potreba za bliskošću, koju jedino žena može da pruži, ili im je bila naprosto – lepa, svejedno… Pogledaše ovu devojčicu očima koje dotad nisu bile budne i tela im obuzeše talasi uzemirujuće, neodoljive privlačnosti.

-Jesu li nestale sve one čudne spodobe… – reče i stade pred njh.

Adnan i David su bili i bez daha i bez misli i nisu mogli da govore.

-Uh, ne podnosim ih… Toliko su čudni i nestvarni a ja ne podnosim te nestvarne likove iz mašte… Jedino stvarnost te drži budnim…

Adnan i David su još uvek bili prestrašeni (kao i u šumici kad su očekivali svu silesiju demona i strašnih zveri a ona postala čovek sa konjskom zapregom), samo što je ovaj put taj strah bio neverovatno prijatan.

-Šta ste se ukipili! Ja sam – Alisa… Alisa, i iz Zemlje Čuda sam. Ko ste vi…

-Ja sam Adnan iz Hartlenda.

-Ja sam David iz Hartlenda.

-Nikad čula… Što ste ovde… Jeste li se izgubili…

-Jesmo.

-Jesmo.

-Jeste li videli ovde jedan zemaljski globus…

-Jesmo.

-Jesmo.

-Je l’ vi stalno ponavljate svoje reči kao odjek…

-Ne.

-Ne.

-Eto! Ha, moraću da uvedem taj običaj u Zemlju Čuda, ako nemate ništa protiv…

-Ne.

-Ne.

-U, baš mi se sviđa da tako govorite. Ako ste se izgubili i ako hoćete kući, ja ću da vas odvedem. Šteta što nije tu onaj globus. Svaka tačka na njemu je ista kao i sam globus, što će reći da je globus izgrađen od sebe samog i da je svako na njemu isti taj globus i… tako… Ali, nije važno! Odvešću vas do Drveta Želja i vi ćete poželeti i naći se baš tamo gde želite. U redu…

-U redu.

-U redu.

-Baš ste slatki… A, evo i Drveta, uvek je tu kad poželiš! Ajde, sad, poželite gde biste da se nađete!

Poželeše.Posle par trenutaka vremena Adnan i David se nađoše na istom mestu, samo mnogo bliže Alisi.

-Hej!… zar ne radi… Ajde poželite ponovo…

Frensis Fukajama je lutao po svetu. Išao je kud bi ga noge odnele i njemu je to bilo sasvim u redu. Išao je putevima, puteva je bilo mnogo i putevi bi ga svakako negde doveli a njemu je sve to bilo isto ili slično. (Zato su i on sam i svi drugi smatrali da je on filozof, iako je bio samo izgubljen čovek.) Ovaj put, kao da je i sam bio pored Drveta Želja, našao se na mestu gde je oduvek želeo da se nađe. Nije to bilo zato jer je našao neko određeno mesto, već zato što se našao u sasvim praznom gradiću, što je bio njegov davnašnji i tajni san. Svega je bilo što i inače bude u gradićima, osim ljudi… Nigde ni jednog jedinog čoveka.

Gradić je bio – varošica Hartlend.

Kad je stigao, bio je već mrak i na ulicama nije bilo nikog. Svetla su sijala i vetar je duvao i nije bilo ni ljudskih glasova ni ljudskih prilika. Taman je počeo da uživa u nadrealnom osećanju zadovoljstva kad se iz jednog pravca začula galama i kad je nahrupila velika gomila ljudi. Sam i, iznenada, preneražen, Frensis Fukajama je sam stajao nasred ulice a prema njemu je išla čitava masa koja je uzbuđeno larmala i razgovarala.

Kada je već bio sumrak i kada se Adnan i David nisu pojavili kući i kada su uznemireni roditelji prošli čitavu ulicu Avalon i kada nigde nisu našli svoju decu i kada su svi saznali da nema Adnana i Davida i svi se zabrinuli a roditelji već bili u panici, ceo Hartlend se podigao na čelu sa šerifom Bžežinskim da traži izgubljenu decu po okolini Hartlenda.

Zato je Hartlend bio prazan.

Srećom po sve, dečake su našli dovoljno brzo. Našli su ih kako sa svojim kolicima spavaju pored starog, najstarijeg i poštovanog, hrasta.

Zato su se, srećni i umireni, ali još uvek uzbuđeni, svi odjednom i svi u galami vratili u Hartlend i požurili svojim domovima prolazeći pored ukočenog Frensisa i ne obrativši pažnju na njega.

Frensis se smestio u mali pansion za putnike-namernike i dugo je te noći gledao na ulicu, sa svetlima i ponekim psom u prolazu i opet bez ljudi, koji su, ovaj put, nestali jer su samo mirno spavali u svojim domovima.

Pred zoru je pala kiša i Frensis je, u onom trenutku kada smo na razmeđi sna i jave, pred samo utonuće u san shvatio:

KRAJ ISTORIJE!

Adnan i David su se probudili i – kao da su se probudili u nekom sasvim novom svetu. Roditelji su ih našli, brigu je pobedilo veliko olakšanje i brižno su ih hranili, mazili, mada su pomalo i vikali, sve kako treba… Adnan i David su zaspali, tvrdo i duboko, iscrpljeni tolikim događajima i emocijama i obojica, svaki u svom domu, svom krevetu, sanjali Alisu…

Dan je bio kišan i nisu otišli ni na Vodanovo jezero niti su mogli da sakupljaju stari papir. Sedeli su uz svoja kolica, začudno mirni i zamišljeni, pod nadstešnicom bioskopa pokušavali da razaberu šta se to i da li se uopšte dešavalo u prethodnom danu, prethodnom svetu.

-…A, rekla je da smo slatki…

-Da. Rekla je „Baš ste slatki!“

-…

-Šta li joj to znači…

Kiša je padala, dobovala, zalivala polja i prala ulicu… Dva dečaka su zamišljeno ćutala pored svojih kolica ispod nadstrešnice bioskopa i suočavala se s novim, čudnim, pomalo bolnim i opojnim osećanjima.

Nešto slično se dešavalo u mislima Frensisa Fukajame dok je kroz prozor posmatrao kišu. Video je mnogo kiša, kao što je video i mnogo sunca i snega i svega ostalog. Ipak, ova kiša mu je izgledala sasvim drugačije. Kako i ne bi – bila je to prva kiša Kraja Istorije! Novo osećanje i potmuo i jak unutrašnji sukob su pravili ogroman nered u mislima i napetost od koje je mogao da pukne. Ne dešava se Kraj Istorije svaki dan! Pa, da mu je to rekao neko drugi – i nekako. Saslušao bi, nasmejao se ili nešto slično učinio i gledao bi svoja posla. Ali, ovo je sam smislio i to je davalo poseban značaj činjenici „kraja sveta“. Prisećao se raznih takvih priča i proročanstava, pa i onog najpoznatijeg, Jovanovog Otkrovenja. Ništa od toga nije kod njega pobuđivalo posebne misli, naročito ne i osećanja. Biće „kraj istorije“, pa šta… Treba i danas jesti, završiti neke obaveze, oprati sudove… Ali, sada je ON SAM to smislio i znao! Treba reći ljudima, ovim ljudima koji brzo prolaze ulicom pod kišom i rade sve besmislene stvari koje i inače rade svaki dan. Treba im reći… Mora im reći!

U Hartlendu, kao i u svim mestima na svetu, su povremeno dolazili cirkusi i slične menažerije sa svojim predstavama i građani Hartlenda su, kao i u svim mestima dok je mašta još živela među ljudima, voleli da gledaju i slušaju ove predstave, da unesu zanimljivu i bezopasnu promenu u svoju svakodnevicu. Kad je Frensis Fukajama stao pod nadstrešnicu bioskopa i počeo svoju priču, svoj govor pred zbunjenim Adnanom i Davidom, uskoro se skupila nekolicina ljudi, prekinuta u svojim ne toliko važnim poslovima i privučena, eto, nekom novom predstavom. Frensis nije izabrao baš najbolje vreme za svoju propoved. Padala je kiša i ljudima nije bilo baš prijatno da stoje i slušaju, a i onako su, dosad, često slušali o „krajevima i propastima sveta“ koji, doduše, nikako nisu dolazili, ali nisu zbog toga zamerali ako bi im se dopala priča. No, ovaj put, uz propovednika su sedeli i Adnan i David, pokretači jučerašnjeg uzbudljivog, stresnog ali, što je najvažnije, srećno završenog događaja. I, mada su oni samo zbunjeno sedeli tu gde su i sedeli i nisu ništa radili osim što su bez imalo razumevanja gledali u uzbuđenog Frensisa, kroz grad se pronelo da Adnan i David s nekim čovekom pred bioskopom pričaju o „kraju sveta“. To se očas povezalo s njihovim, sada je ispalo – „misterioznim“ nestankom i stvorena je odlična osnova za veliko interesovanje.

Masa ljudi se u napetom žagoru okupila ispred bioskopa i, mada je prohladna kiša smetala, stoički je trpela u želji da razjasni „misteriju“. Adnan i David su ostali da sede i ćute pored svojih kolica, ni krivi ni dužni (da li!), ali i uplašeni pred tolikom masom.

Frensis Fukajama je počinjao i nastavljao svoju priču. Počeo je pričom svog cenjenog pretka, Platona.(Barem je on čuo od njega, a čija je…)

„Od početka ljudske povesti, postojale su Zlatna, Srebrna, Bronzana i Gvozdena Epoha…“

U skladu sa svojom epohom i ljudi su bili „zlatni, srebrni, bronzani i gvozdeni“.

Zlatni ljudi su,dakako, kao i zlato, bili moćni, pametni, vredni, dugovečni, nepropadljivi… Živeli su svi zajedno, pevali umesto da trapavo govore, živeli u skladu sa svetom i prirodom, u srcu bili svi povezani između sebe i živeli su srećno, mirno…

Srebrni ljudi su pomalo počeli da se kvare, veze među njima su slabile, pevanje se pretvorilo u različite govore, kraće su živeli, tu i tamo se među njih umetala zla misao i počeli su da se dele, ali je to još uvek bila moćna rasa i život je bio dobar.

Bronzani ljudi su već počeli da se trajno dele i, što je najgore, počeli da zaboravljaju ko su, odakle dolaze i kuda idu a zlo i nevolja su se umnožili. Tada se svet već i iskrivio i ljudi su počeli da se sukobljavaju. Mada su živeli mnogo kraće od svojih predaka, život im postao težak i sećanja sasvim zamrla, još je to bila podnošljiva situacija u odnosu na ono što se desilo njihovim potomcima.

Gvozdeni ljudi su živeli teško, zaboravili su sasvim drevna znanja, život im je bio besmislen i kratak i, što je najgore, njihova istorija je postala priča o zlu, sukobima, ratovima… Ali, na neki iskrivljen i jadan način – još su bili ljudi!

„No, ti ljudi više nisu mogli da žive bez gospodara. Umesto da sami gospodare svetom koji im je dat na uživanje, negovanje i brižništvo, počeli su da jeftino prodaju jedino vredno što su imali… Ustvari, malo je reći „jeftino!“… Sloboda je najveći dar i jedino što čovek zaista poseduje kao svoje lično. Ništa drugo sam čovek ne poseduje! E, to JEDINO što imaju, ljudi su davali za – NIŠTA!“

Počeli su da sami sebi postavljaju gospodare, a gospodari su po pravilu bili zli i naopaki i „zlo i naopako“ postadoše PRAVILO  po kome su živeli!“

„No, ipak je među njima bilo onih koji su, makar i nesvesno, još težili za pravdom i slobodom… I, borili su se!“

„Borili su se za pravdu, jednakost, sreću i slobodu. Borili su se i rečima i rukama i srcem… I, bili ismejani i prezreni od svojih „saživotnika“, ljudi koji su postali bezlična i ljigava masa koja je stalno vikala: „Gospodara! Gospodara nama dajte! Zlog gospodara da nam život sisa a mi ćemo da mu prinosimo svoje žrtve!“

„Tada je počela Epoha Papirnih Ljudi! To je Nov Svetski Poredak!“

„Papirni ljudi više nisu bili ljudi. Samo su telom ličili na ljude, ona prava ljudskost je istočena iz njh. Srca više nisu imali, sada ih je i razum napustio. Obožavali su papir i njemu se klanjali, i decu svoju su žrtvovali za papir… Nisu više bili ljudi, bili su samo papir po kome su pisali njihovi gospodari… Pisali, brisali, pisali… I, ta slova, to što bi napisali na čoveku – čovek je bio samo TO!“

Masa ljudi Hartlenda je već počela da se razilazi gunjđajući. Bili su zabrinuti i sve im je bilo jasno! Sve! Čuli su i videli! Čuli su Frensisa i videli Adnana i Davida. Sve je jasno! Pa, zar ceo svet ne zna da Adnan i David sakupljju papir! A, ovaj čovek im je rekao! Biće „kraj sveta“ i to zbog Adnana i Davida!

Sve je jasno! Zar nisu svi sve videli i čuli! Svojim očima i svojim ušima!

Adnanovi i Davidovi roditelji su bili vredni i ozbiljni ljudi i nisu imali ni vremena ni volje za ovakve predstave. No, sve su čuli i Adnan i David su ovaj put bili ozbiljno kažnjeni. Mislim, dečaci su dečaci i čine nestašluke, tako i rastu i postaju ljudi. Ali, ovaj put su preterali! Ni manje ni više nego – kraj sveta! Ljudi još ni letinu nisu skupili te godine a oni prave „kraj sveta“!

Ljudi, naravno, nisu baš sve verovali tom čudnom čoveku, već i ime su mu zaboravili! Pa, nije im ovo bio prvi „kraj sveta“! Ipak, par dana su čvršće zatvarali prozore i zaključavali vrata, a neki su čak i ostavljali svetlo tokom noći… Ko ga zna… Za svaki slučaj!

Adnan i David, svako u svojoj kući, ništa nisu shvatili i neko vreme su provodili u svojim domovima zatočeni i zbunjeni! Nisu razumeli, ali ako su roditelji bili ljuti, mora da ima nešto i TO više neće da rade… mada nisu znali šta su pogrešili, više neće da greše. (Da li!)

Život je bujao u njima i bunio se u tom skučenom prostoru, makar bio i rođeni dom. Bilo im je tesno i teško. Srećom, svako za sebe, imali su Alisu u svojim mislima i nekakav drugačiji i opojniji svet se otvarao u njima. Tako su mogli da podnesu ovaj drugi, iznenada teži i naporniji nego što je bio.

Posle nedelju dana dobili su svoja kolica i pravo da i dalje skupljaju stari papir.

Nisu ni pamtili da su ikad bili toliko razdvojeni i pri susretu se prijateljski snažno zagrliše i nasmejaše.

-… A, rekla je da smo slatki!

-Da! Rekla je „Baš ste slatki!“

-… Šta li to znači!…

Dva drugara, dva poslovna saradnika, dva prijatelja… Uzeše u ruke svoja kolica i zakoračiše Avalon ulicom.

Skoro da je nisu prepoznali. Ulica je bila drugačija, lica ljudi su bila drugačija.

Naravno da su ljudi zaboravili i ime onog čoveka i „kraj sveta“ ali im je pogled na dva prijatelja s kolicima vratio neprijatno sećanje i na trenutak bi se namrštili. Oni osetljviji čak nisu hteli da im daju stari papir.

Prvi put su se u svom životu Adnan i David našli pred licima sveta koji nije bio dobronameran i prijatan. Zbunjivale su ih te senke na licima i neprijatan sjaj u očima. Prvi put im se predstavio neki drugi svet, nije bio onaj stari, sjajni svet u kome su samo čuda i avanture bili novi. Zakoračili su u svet senki.

Kat-kad bi otišli na kupanje na Vodanovo jezero. No, bili su malo zamišljeniji, nije bilo nezadrživog smeha i „Roket-feler“  i „Bar-Bar“ „bombi“ da skaču i eksplozivno pljusnu. Sada su se borili protiv vodenih čudovišta i spašavali od njih Alisu. Pa… moglo bi se reći da je sada bilo i mnogo uzbudljivije i – nekako lepše… Zaboravljali su lica sa senkama, bili su snažniji, ozbiljniji… Moralo je: nije lako s čudovištima!

Uskoro se sve vratilo u normalu. Ljudi u Hartlendu su bili suviše vredni i pošteni da ih ozbiljnije ometu sitnice kao što je „kraj sveta“ ili nešto slično.

Adnan i David su se setili onih mapa.

U međuvremenu, David-otac je pogledao onaj kalup, pa, pošto mu nije bilo sve jasno i pošto je bio od metala, otišao je da se posavetuje sa svojim prijateljem, Samirom. Samir je pogledao…

-Ih! Davide, ovo je kalup za pravljenje onih tvojih šarenih papirića što ih zoveš „pare“. Sada ćeš moći da sam praviš svoje smešne šarene papiriće!

Prijatelji su još malo porazgovarali, počastili se pričom, „lepo i pošteno“, što bi se reklo, i David je od tog dana počeo sam da pravi svoje male, šarene papiriće… Smešno!

Adnan i David su mape odneli, kome drugom, Semjuelu Hantingtonu.

Semjuel se baš obradovao. Mape su bile lepo izrađene, bogate… Najviše je bilo onih koje su prikazivale svet, a čak je bila i jedna koja je prikazivala područje između Velikih Jezera, sa Hartlendom u srcu. Iskusno oko mapologa je prepoznalo veliku vrednost ovih mapa i Semjuel je bio i zadovoljan i toliko srećan da je odlučio da za Adnana i Davida učini nešto dotad nezamislivo: da im priredi posebnu bioskopsku predstavu. Samo za njih dvojicu, van bioskopskog reda i – besplatno. Adnan i David samo što nisu svisnuli od neočekivane i nezamislive sreće. Kako je to, uopšte, bilo moguće: bioskop samo za njih!

Seli su u počasna sedišta u prvom redu, gde su sedeli samo najugledniji ili najjači građani Hartlenda, pogašena su svetla i počeo je film.

Film je bio o smešnom, malom čovečuljku sa šeširom, štapom i cipelama. On je radio u fabrici, na pokretnoj traci po kojoj su tekli razni mašinski delovi, ali nije bio kao mašina i bio je nespretan i stalno mu je nešto bežalo i padalo i posle se svađao i jurio sa nekim ljudima i na kraju ih je sve pobedio i otišao prema horizontu smešno hodajući i vrteći štapom i držeći pod ruku jednu lepu tetu. Adnan i David su se smejali i uzvikivali i radili sve što su i inače radili u bioskopu, ali – nekako nešto nije bilo u redu… Osvrtali su se po praznom bioskopu sve nešto tražeći i ko zna da li su shvatili da im nedostaju građani Hartlenda u tom mraku gde su inače sve oči, zajedno, bile uperene u platno na kome je svetlo prikazivalo slike.

Film se završio i otišli su svojim domovima, ali su osećali da nešto nije kako treba.

A, Semjuel Hantington je proveo budnu i besanu noć. Gledao je u mape i sve mu je na njma bilo poznato i razumljivo, a, opet, nekako je… Pa, da se tako kaže: izmicalo! Kao kad gledate u one slike sa tačkama ili kružićima ili već nečim što je gradi sliku koja izgleda mrljavo i neraspoznatljivo sve dok se oči ili razum ne usredsrede i odjednom vidite jasnu sliku. Kad vam oči ili razum malo mrdnu, opet se slika zamuti i izgubi. Tako je bilo s ovim mapama, samo – drugačije… Na njima ste lepo i jasno sve videli i razumeli, ali vam je u uglu očiju nešto kao treperilo i kada biste pošli za tim, mapa bi se odjednom pregrupisala, prikazivala nešto drugo ili – ništa.

Semjuel Hantington nije razumeo… nije razumeo – ništa…

Nekog od tih dana Adnan i David su ponovo došli i Semjuel je hteo da im još jednom „pusti bioskop“ i to da od nekoliko izaberu jedan film po svojoj želji. Dečacima je za oko zapao film sa naslovom „Vamp-žena, Amer’ka“. Mislili su da je to „vampirski film“. Voleli su da gledaju filmove sa vampirima, mada su ih plašili, donosili košmarne snove i budne strahove od senki, ipak su, eto, kao i svi, voleli da ih gledaju. No, ispostavilo se da je film o nekoj lepoj teti koju su svi voleli, čak i oni koji su je mrzeli. A, ona je volela samo jednog, nekog Mamona. Amer’ka je bila zaista lepa i zavodljiva teta. Svojim izgledom i ponašanjem, svim onim što vešte žene („veštice“…) učine da muškarci pate zbog njih i zbog patnje ih još više vole pa više pate… Itd… (Pa, slično kao što su i dečaci i svi ostali voleli da se plaše od vampira, pa… pate od straha i onda ga „vole“…) Tako su svi patili zbog Amer’ke a Amer’ka je patila zbog Mamona. (Bilo je par njih koji su pričali da ona nije dobra, ali ih niko nije slušao.) Posle je Amer’ka prilično propala, naročito zbog Mamona i naročito kad je on počeo da „viđa“ i druge. Neki, oni koji su je iskreno voleli, su tvrdili da je ona još lepa i zanosna. Neki su se razočarali. Neki su je omrzli… A, svi su i dalje patili, bili bolesni zbog nauzvraćene ljubavi i i dalje se bolesno ponašali i kada je sve bilo gotovo. A, bilo je gotovo kad je Mamon sasvim uništio Amerku, pa zatim i ostale… Film se, svakako, nije srećno završio!

Adnan i David to nisu videli. Pošto su u početku napeto iščekivali kad će, već, da se pojave vampiri da se kao ljudi pošteno isplaše, a zatim ništa nisu razumeli od toga što se dešavalo u filmu, zaspali su i tek na kraju ih je probudilo svetlo. Bili su sasvim razočarani i rekli da više nikad neće gledati takve filmove i nikad više sami, bez ostalih Hartlenđana.

A, i ta Amer’ka nije bila ni nalik njihovoj Alisi.

Semjuel Hantigton se i dalje mučio s mapama. Ponekad bi u toku noći nešto razabrao i, malo umiren, zaspao. Ujutru bi ga ta ista mapa dočekala izmenjena, drugačija… Da li su se to boje razlivale, ili su igre svetla i senki stvarale nove slike ili opsene za oči i razum… Nije mogao da shvati!

Na kraju, mada ga je sujeta vrsnog poznavaoca sprečavala, ipak je pobedila gladna znatiželja i pozvao je sve viđenije građane Hartlenda da pogledaju mape i, možda, nešto primete što je njemu stalno izmicalo. Među njima su bili i David Rokfeler i šerif Bžežinski.

Svi oni isprva nisu razumeli zašto ih je, uopšte, Semjuel pozvao. Mape k’o mape, ima ih mnogo i možda nekome i trebaju, ali njima u savršeno poznatom Hartlendu u kome su živeli i nisu imali ni želje ni potrebe da putuju u nepoznata mesta i nepoznat svet, mape nisu bile ni potrebne ni zanimljive. No, ipak, nov pogled, pogled odozgo, s neba, ih je malo zainteresovao. „A, vidi Vodanovo jezero! Pomalo nalikuje na srce, zar ne!“ „Evo je ona moja njiva, onde pored šumice… Ne bih rekao da je međa baš ovde!“ „Ovog drveta pored moje kuće više nema, isekao sam ga. Trebalo bi da neko povede računa o tome i promeni na mapi!“

Ta rečenica štrecnu Semjuela. „Mape koje se menjaju! Mape koje se menjaju kako se i sam svet menja… Ili… Ili – mape koje menjaju svet!“

Nekako u isto vreme šerif Bžežinski, prethodno vrlo zadubljen u jednu mapu, nervozno ustade i reče samo:

-Znao sam!

…i brzo ode iz prostorije.

Iznenada, neočekivano pa i nepristojno… Ali, ljudi su znali njegovu narav i pređoše preko toga.

Nisu znali njegove misli, a te su bile:

„Znao sam! Svet je isti kao i ovo područje oko Velikih Jezera. Ono je umanjena slika sveta… Sa Hartlendom u sredini, u srcu! Onaj samoživi i pokvareni Petar Drugi VLADimirovič Putin je zauzeo moje Srce Zemlje, moj Hartlend, moj Sibir! On kaže da je taj neki Jermak, taj neki kozak koji nije imao drugog posla nego se prošetao s par hiljada vojnika kroz Sibir…( A, bežao je od zlih Rusa i bio je MOJ PREDAK!) sve do moje Aljaske, koju smo ipak spasili, i svu tu zemlju koja nikom nije trebala, sve da mu je i poklanjaš, dao tim pijanim i ludim Rusima… E, to je moje! MOJE!

„Neće više moći tako!“

-A, vidi, vidi… – reče David Rokfeler pažljivo gledajući u jednu od mapa, baš u onu koja je najviše mučila Semjuela. U gomili nepostojanih i čudnih mapa, ova je bila najnepostojanija i najčudnija. Ličila je na mapu sveta. Na prvi pogled je bila kao i sve mape sveta, mogao si tu da vidiš i Ameriku i Afriku i Evropu, pa čak i Australiju i Antarktik, sve je ličilo ali – nije bilo isto. Preko svih zemalja, preko celih kontinenata su bile razlivene neke boje, neke drugačije granice država (pa si, recimo, video neku Nemačku, ali su preko nje bile razlivene neke boje, negde čiste, negde su se mešale i prelivale, pa se VIDELA neka druga i drugačija Nemačka.) i sve je nekako bilo mutno i izmešano i, na kraju svega, uopšte nije ličilo na svet koji si na početku mislio da vidiš. Da bi bilo još čudnije, te boje i oblici koji su se prelivali preko zemalja, država i kontinenata, imale su neke druge oznake i imena. Uglavnom, bilo je sedam glavnih boja. Zajedno sa „prelivima“ između njih bilo je Dvanaest Carstava.

-Vidi, vidi… – nastavljao je David. Ova boja ovde, vidiš ovu površinu, zove se isto kao firma mog rođaka, Davida Rokfelera. Znaš, onog, svrati ponekad… On je sin, Davida Rokfelera, našeg zajedničkog deda-ujaka. A, gle, ova druga se zove isto kao firma onog mog drugog rođaka, Davida Rokfelera, onaj što se ne slažemo baš najbolje, ali, šta da se radi, rod je, po onoj drugoj grani od Davida Rokfelera, ma sećaš se kad smo išli zajedno na izlet… (posle nekog vremena nabrajanja, dalje…) Ova deveta je Davida Rokfelera! Ova jedanaesta… E, ova nije! Ova je od onog našeg sirotog rođaka, Rotšilda… Šta ćeš, trudi se čovek, ali ne vredi… Da mi daš ovu mapu da malo pogledamo sa ženom. Znaš li da sam skoro zaboravio na ovog rođaka, Davida Rokfelera, otišao je čak u Kinu… Nije u redu da se rođaci ne viđaju i zaboravljaju. Moram da se dogovorim sa ženom i da se okupimo i obnovimo rođačke veze, da posedimo i počastimo se … „Lepo i pošteno!“

Semjuel mu sa zadovoljstvom dade tu mapu. Ionako ga je samo mučila i nije znao šta bi s njom. U to, opet iznenada, banu šerif Bžežinski i nervozno reče:

-Uzeću ti ovu mapu! Treba mi, moja je!

Uze i ode. Semjuel slegnu ramenima uz saučesničko-prekorne poglede svih prisutnih građana. Taj šerif je, zaista, neuglađen!

-No, pa ta mapa i nije nešto korisno. Mapa Velikih Jezera sa Hartlendom u sredini, u srcu, takoreći… a nama je sve to poznato… iz života. –  pomirljivo reče Semjuel.

David je sa ženom pogledao mapu, koja je, na svoj način, bila popis svih njihovih rođaka. Odlučili su da ih čim pre pozovu i sazovu na neki veliki porodični ručak, da se počaste i do mile volje ispričaju. Lepo i pošteno!

No, do tada, David je imao dosta posla oko svog novog posla. Počeo je da topi papir i da pravi svoje male, šarene papiriće. Izgledali su sasvim lepo, prelepo čak, i David je bio jako zadovoljan.

Počela je masovna proizvodnja.

David nije znao da će tako sebi natovariti strašnu nevolju na vrat.

Ljudima su se šareni papirići jako dopali. Davidu je i dotad posao sa sakupljanjem i menjanjem šarenih papirića išao dobro. Sa ovim novim, njegovim lično, iz njegovog novog kalupa, posao je prevazišao sva očekivanja.

Ljudi su ih obožavali, naprosto su ludeli zbog njih. Isprva građani Hartlenda, a zatim se pročulo u široj okolini, pa je i sav živalj iz oblasti Velikih Jezera počeo da dolazi i traži šarene papiriće.

David nije očekivao tako nešto i našao se u čudu. Zaposlio je još ljudi, da sakupljaju stari papir, da ga tope i izlivaju u onaj kalup… Nije se stizalo! Ljudi su nahrupili iz svih krajeva, sve novi i novi, stari su se ponovo vraćali i gomila je dan i noć stajala, sedela, ležala, spavala ispred kuće Davidove kako bi dobili svoje šarene papiriće.

Hartlend je izgubio svoj mir i red. Ranije bi poneki nepoznati čovek došao u Hartlend, pobudio manje ili više interesovanja i nestajao tragom svoje sudbine. Sada je masa nepoznatih ljudi bila ispred kuće Davida. Kada više nisu mogli da svi tamo stanu, počeli su da se šire Hartlendom  i ispunjavaju sva moguća i nemoguća mesta, sve čekajući svoj red i šansu za neki šareni papirić. Da se razumemo, najveći broj tih ljudi su bili pristojni, normalni ljudi i u drugim prilikama bi bili poštovanja dostojni. Jeste, našlo se tu i nešto nepristojnih, neuglednih, čak i sumnjivih ljudi, ali nisu bili samo oni problem. Hartled, jednostavno, nije mogao da primi i „svari“ toliko ljudi. Bilo je previše!

Najugledniji ljudi Hartlenda odlučiše da odu do Davida, da porazgovaraju i tako, kao i uvek, lepo i pošteno reše problem. No, nije bilo lako. Prvo, jedva su mogli da se probiju do Kuće Davida. Drugo, veći deo njih je i sam, kao zahvaćeni nekom zaraznom groznicom, oboleo i počeo da se bori za svoj deo šarenih papirića. Treće, David je bio u tolikoj muci da sve to organizuje da je bio van sebe. Svi iz porodice su radili, zaposlio je koliko god je mogao ljudi… Nije moglo da se izađe na kraj sa svim tim ljudima koji su pomalo gubili razum u svojoj groznici…

Najveći problem je bio što je postojao samo jedan kalup i s njim se nikako nije moglo raditi brže. (Verovatno će svako razuman odmah pomisliti da je David mogao da prekine posao, da zamoli ljude da dođu drugi put i s više reda. Ali, David je bio dobar čovek i uvek je želeo da učini ljudima. Osim toga, ljudi su već počeli da ne budu ljudi i u svojoj groznici više nisu bili baš… pa, zašto ne reći – nisu bili normalni!)

David ode do svog prijatelja, Samira.

Samirova kuća je bila na drugom kraju grada i oko nje skoro da uopšte nije bilo gužve. Prilazeći, David već poče da se oseća lakše. Nije bilo gužve, nije bilo galame, nekog da te vuče za rukav, nekog da pita ili zahteva, nekog da moli ili preti… David ponovo začu vetrić i ptice, vide travu i lelujanje grana, oseti sunce, srce mu se okupa u miru i tišini i, kad uđe u kuću Samirovu, duša Davidova se oslobodi i zaplaka.

Tronut beše Samir videvši tako svog prijatelja. Retko se odrastao i ozbiljan čovek zaplače. David – nikad dotad! Bio je stabilan, razuman i, iznad svega, jak čovek. Oslonac porodice i čitavog grada. E, taj i takav čovek je sada plakao, skoro da se tresao, u kući Samirovoj.

Pusti Samir bez reči da se David isplače, da mu se duša rastereti i da se smiri.

Zamoli ga David da vidi može li da mu načini još kalupa kao onaj koji je imao za pravljenje šarenih papirića.

Šta je imalo da ga moli! Kad je nevolja i kad čovek tako pati, treba… mora se učiniti sve za njega, pa makar i ono što ne mislimo da je baš dobro (kao kad se, recimo, pijancu u krizi mora dati piće…). Samir je, znamo, bio takav kakav je bio, makar da je to značilo i ono što je David zvao „težak čovek“. Pravio je Samir što je trebalo ljudima, ali kada bi rekao „dosta je!“, to bi bilo – to: dosta! Nije bilo sile… Ali, znao je Samir da je David mekši u tome da čini ljudima i – šta se sada tu može… Valjalo je pomoći.

Trudio se Samir i trudio, bio je i voljan i bio je majstor, kovač kome nije bilo premca. No, novi kalup se nije dao napraviti. Nikako!

Posle mnogo dana i pokušaja na kraju reče:

-Davide, ne ide… Kao da ovo tu (pokaza nekako gadljivo na kalup) i nije od čoveka, kao da nije delo ljudskih ruku i pameti. Prekini, Davide, sa svim tim.

-Kako bih to hteo, Samire… Kako bih hteo! Više od života! Život mi se u pakao pretvorio, porodica mi je zatvorena u mračnom i dubokom kazamatu, ne vidimo se i ne čujemo, misli sopstvene ne čujem… Hteo bih, i kad ovde s tobom sedim, sve mi je jasno i očas bih ostavio to nesrećno delo i vratio život svojoj porodici i celom gradu. Ali, Samire, kad odem tamo, kao da mi se pamet izgubi i kao da se zaglibim u nekom „živom“ – a mrtvom blatu i obuzme me neka sila i u njenim sam rukama. Ne pušta me i ne vidim izlaz. Zovu me „gazda“ i „gospodar“, svoju slobodu mi daju kao crno ispod nokta, dece se odriču… a ja sam samo rob, samo bedna glina, bez volje i pameti, u nečijim rukama, samo drpavi lutak na končićima koje neko vuče.

-Pobegni s porodicom kod mene, Davide!

-Ne mogu, ne da… – reče David i ode svojim putem, pogrbljen, klonuo, ostario…

I, tako se to nastavljalo…

Uskoro je nestalo i truni starog papira. Počeše da tope krpe i razno đubre… Šareni papirići su morali da se proizvode.

Nekim nesrećnim slučajem, otkri se da papir može da se pravi i od životinjskih koža. Nije bilo ni korak odatle, odmah počeše i ljudske kože da koriste. Dovodili su ljudi svoju decu, žrtvovali ih, sebe same su bacali u kotao gde se kuvala masa za livenje šarenih papirića.

Šareni papirići su morali da se proizvode.

Srušiše crkvu, džamiju i sinagogu…

Srušiše i napraviše oltar za boga papirnoga…

Gadno je i misliti i govoriti o svemu tome što se dešavalo. Gadno je a mora se reći, makar i u tek nekoliko reči da se opiše, možda će se razumeti i pamet sačuvati…

Ljudi više nisu bili ljudi. Bili su gubava i gnojava bolest koja hoda svetom i bljuje zlo i gad…

A, onda… Svi pomisliše da je došao spas. (Tačnije, nisu pomislili, jer su bili obuzeti svojom bolešću i mislili su samo o šarenim papirićima, ali im se, pri vraćenoj pameti, učinilo da je došao spas.)

Nekim čudom, šerif Bžežinski je ostao izvan svega toga. U početku je pokušavao da održi neki red i jurio je dan i noć svud po Hartlendu i pokušavao da održi građevinu iz koje su neprekidno ispadali kamenovi i pesak curio ne sve strane i ni hiljadu ruku ne bi bilo dovoljno a kamo li samo dve šerifove. Na kraju je pao od iscrpljenosti i dugo proveo u krevetu. Kad se malo oporavio i pogledao u kakav haos se pretvorio Hartlend, iznenađujuće mirno se okrenuo i vratio u svoju kuću.

Otvorio je svoju mapu i ponavljao:“Moje, moje, moje…“

Verovatno bi dugo ostao u tom stanju obamrlosti da jednog dana kroz prozor nije ugledao trojku konja upregnutih u sanke… Da, sanke! Iznad njih je stalno bio snežni oblak i sneg je padao ispred njih ma kuda i koliko brzo išle…

Sankama i snegom je upravljao Petar Drugi Vladimirovič Putin.

-VLAD! VLAD, VLAD, VLAD…

Krv jurnu u bledo lice šerifa Bžežinskog, prolupa mu srce i zabubnja mozak. Arhi-neprijatelj je bio tu, u njegovom Hartlendu!

Petar Drugi Vladimirovič Putin je, ustvari, bio došao samo po svoju dozu šarenih papirića. Na Brzezinskog odavno nije ni pomislio. Vodio je svoj neobuzdan, povremeno i lud život, vozio se okolo na sankama i u svemu tome za Brzezinskog nije bilo mesta. Štaviše, mada je iza njih bila istorija sukoba (o kojima smo saznali iz ranijih misli Bžežinskog), Putin nije mnogo obraćao pažnju na Brzezinskog koji je za njega jedino bio – dosadan. Putinu je, kao i svim ljudima i narodima, bila potrebna doza šarenih papirića i po njih je, iz svog rodnog, nedalekog Peterburga, došao u Hartlend. Ni pomislio nije na Brzezinskog, a i da jeste, samo bi se nasmejao.

No, uvređeni, povređeni, posednuti, Bžežinski je to shvatio kao direktan napad. Za njega je on bio samo…

-VLAD! VLAD, VLAD… – vikao je trčeći prema Putinu i njegovoj trojci i mahao mapom kao drevni olimpski Zevs gromom i usmeravao je na Putina.

Na tren Putin začkilji očima u čudnu priliku koja je trčala prema njemu i mahala nekim papirom. Onda se dobroćudno nasmeja…

-Brzezinski, rođeni moj! Pa, otkuda se ti stvori! Amo, amo… Daj da gucnemo po gutljaj glavolomke-votke, da se bratski zdravimo… Ma, šta ti je, čime to mašeš na mene… Kakav ti je to papir… E, papir imaš a svi propadosmo zbog njega! A, ti imaš a kriješ, vraže mali! Nije lepo da tako…

-Evo ti! Evo, ovde piše i lepo se vidi: Sibir je moj! Moj!

-Ih, što si prznica, Kazimire… Zar ti nisam sto puta rekao…

Bžežinski postavi mapu  na zemlju.

-Evo, gledaj! Sve je ovo moje!

I

Mapa poče da se širi po zemlji.

Začuđeni, odjednom bez glasa, Putin i Brzezinski pogledaše u mapu na zemlji koja se širila, pratila svaki kamenčić i svaki trun prašine i oblikom se stvarala po njima.

Isprva sporo, pa sve brže, mapa poče da zauzima sve ono što je prikazivala i na čemu se sada našla. Postajala je sam predeo koji je prikazivala.

Putin i Brzezinski podigoše noge, mapa prođe ispod njih i produži ulicom, pa prema kućama…

Putin i Brzezinski su zblanuto gledali.

-IH! – reče Putin. –Vidiš šta si sad uradio! Eh, Brzezinski, nesrećo jedna! Dobićeš što si tražio! – reče Putin, pope se na svoju trojku i odjuri ka Peterburgu.

Bžežinski pokuša da podigne mapu sa zemlje, ali uzalud. Mapa se već utisla u zemlju, pretvarala je u samu sebe i brzo se širila preko Hartlenda i dalje.

Gledao je u nju i kad nešto ugleda, brzo poče: „Moje, moje… Eno, vidi se!“

Mapa se strašno brzo proširila preko oblasti koju je prikazivala. Verno je oslikala svaki detalj sveta i pretvarala ga u samu sebe, u mapu.

Svet je postajao mapa i šta god su ljudi, čim bi uspeli da se saberu, pokušavali, nije imalo nikakav efekat.

Čitava oblast Velikih Jezera postade mapa. Hartlend je bio… kao srce mape.

Hartlend je postao Hartija-lend.

Sve je postalo papir.

Mapa ljude nije dodirivala. Već su bili papirni.

Prvo što su ljudi razabrali je da je odjednom, kao obrisana, nestala bolest šarenih papira. Vratili su se ljudi sebi i svojoj svesti i nerado se prisećali manije koja ih je bila obuzela i čudili su se i stideli. Šareni papirići su na sve strane leteli nošeni vetrom ili padali u vodu i tu se topili.

Vazduh i voda su ostali vazduh i voda.

Zemlja je postala papirna.

Kuća Davida je bila u haosu, kao posle neke katastrofe. Prepuna šarenih papira.

Pokušali su da je urede, kao što je i ceo grad pokušavao da se uredi i vrati u neko ranije stanje na koje su, doduše, imali sijaset primedbi, a sada, kad je bilo u oblasti nepromenljive prošlosti, im se činilo kao lep mali raj. Teško je išao taj posao… Nikako, zapravo…

Došli su da pomognu svojim prijateljima i Samir i Adnan. Njihova kuća je pretrpela sasvim malo u tom haosu, kod njih je skoro sve bilo isto… Naravno, nije sasvim jer se promenila okolina, uvek ljudi, čak i kada se na poznaju, utiču jedni na druge… Nismo mala, usamljena, besmislena ostrva u okeanu slučajnosti…

Pomagali su… Najviše muke je bilo s gomilom šarenih papirića. Bilo ih je preterano mnogo. Posle svega, svi oni koje nije mrzelo da dolaze ili su bili vrlo zluradi, svi oni koji su do pre nekoliko dana hteli svoj život, život svoje dece, svoju slobodu da daju za te šarene papiriće, sada su ih vraćali… Nikome nisu trebali, pa ni Davidu, ali nije moglo da se dopusti da tek tako lete okolo i prave nered u sveopštem neredu.

Ljudi, ma koliko je opšteprihvaćeno da je čovek razumno biće, retko, možda tek kad su prinuđeni ozbiljnim nevoljama, postupaju razumno. Ovaj put, em je bila u pitanju ozbiljna nevolja, em su proživeli strašnu bolest, razumno shvatiše da je u svetu od papira itekako opasno ložiti iole veću vatru. Zato nije dolazilo u obzir da kuća Davidova spaljuje te šarene papiriće. Zato su im sva skladišta, podrumi, šupe… bili pretrpani šarenim papirićima. Na kraju, kad su ih sve kako-tako smestili, u kući više nije bilo mesta za njih.

Poče glad.

Naravno da su prešli u kuću Samirovih.

Kuća Samirova nije bila velika. Bila je pravljena po meri njih troje i Samir je tek počinjao da razmišlja o budućnosti i proširenjima za Adnanove potrebe. No, „kada čeljad nije besna“… I, nađe se mnogo mesta za život. Čak je, na svoj način, bilo veselije zbog društva i više umirujuće graje, kao da su ljudski glasovi otvarali nove prostore.

Kad je mapa zauzela sav svet, životinje i biljke su ostale ono što su bile i bilo je vode i vazduha, ali – nije bilo zemlje. Neko vreme se koristilo ono što je još postojalo, ali biljke su teško, nikako, dolazile do svoje hrane. Pile su vodu i disale, ali su polako počinjale da slabe jer im je voda sve manje donosila zemlje. Slabile su i, mada se to nije desilo odjednom niti brzo, polako su propadale, životinje za njima pa – ljudi.

Glad poče da vlada.

Samir nije bio u vlasti gladi. Pokušao je da ih nauči da budu kao on, ali nije išlo. Ta navika je bila duboko u ljudskim bićima i nije bilo pomoći.

Srećom, ispostavilo se da, zbog nečeg, kuća Samira nije bila u vlasti mape: ostala je mala okućnica na kojoj je zemlja ostala – zemlja. Bilo je to tek nekoliko ari, ali, vredni ljudi, prijatelji, priđoše zemlji i ona im davaše mnogo više no što su ikada pomišljali. (Bilo je još okućnica koje su ostale slobodne. Nisu to bili ljudi kao Samir, ali nekako, zbog nečeg, njihove kuće i okućnice ostaše slobodne. Bilo je to premalo za sve ljude, tamo gde nije bilo truda i prijateljstva propadoše i ti mali ostaci slobodne zemlje i ljudi. Ružno je u ovoj priči iznositi šta se sve dešavalo kada ljudi padoše u glad i izgubiše čak i ostatke „papirne ljudskosti“… Ružno je i neće se ni pričati, ali svako može da zamisli i da se zamisli.)

Posle bolesti i gladi dođe – rat.

Petar Drugi Vladimirovič Putin na svojoj trojci na vreme, pre no što je mapa zauzela i te oblasti, stiže u Peterburg. Okupi ljude i ljudi počeše da se bore protiv mape. Kopali su ispred nje, zalivali vodom, na kraju počeše da je pale… Bilo je to opasno po sav taj papirni svet, ali, rekoše oni, „mi se branimo, a vi – kako znate!“

S druge strane, šerif Bžežinski, ili Brzezinski, okupi ljude i stalno vikaše „moje, moje, moje!“ Bio je ubeđen, i ubedi i svoje ljude u to, da Putin sve to radi samo da bi ga sprečio da ostvari svoja prava. Tvrdio je da Putin sprečava mapu da se proširi jer bi se tada lepo videlo da je sve to njegovo. Nije vredelo da mu se kaže da, ako mapa osvoji i taj Sibir, on više neće imati nikakvu vrednost za ljude. „Vlasništvo je svetinja!“ – vikao je Bžežinski.

Ružno je u ovoj priči iznositi šta se sve dešavalo kada ljudi počeše da ratuju… Tek, na kraju Brzezinski i Putin, inače – braća rođena, poludeše i, svako sa svoje strane granice, stadoše jedan prema drugom gledajući se s mržnjom.

Obojica su u rukama držali po jednu malu stvar, inače ne tako bitnu u životima ljudi na svetu. Obojica su na granicama papirnog sveta držali u rukama po jednu malu – šibicu…

S obe strane ljudi su vikali „Naša je Papirna Pravda!“ U ogromnoj galami više niko nikog nije čuo.

Verovatno je u poslednjem trenutku svima kroz razum proletela misao: „Šta učinismo!“ Možda je to bila i misao: „Eto vam sad!“ Svejedno… Više nije bilo toga SADA! Neko, jedan od njih prvi, možda obojica u istom trenutku… Uglavnom, šibica je upaljena i više nije postojalo SADA. Postojala je samo neizmenjiva, nepovratna prošlost.

Posle bolesti, gladi i rata došla je i smrt.

Dva dečaka, dva prijatelja,… Vukli su putem svoja kolica i prolazili kroz nepozante predele. Svi predeli su bili isti: spaljeni.

Vukli su svoja kolica, prazna… Vukli su ih ne da bi nešto stavljali u njih. Ona su bila njihov prevoz kroz svet koji su samo oni poznavali.

-Rekla je da smo slatki!

-Da, rekla je: „Baš ste slatki!“

-Šta li joj je to značilo!

-Hajde da je nađemo da je pitamo!

Stigoše u Toledo koji je bio spaljen kao i sve ostalo. Ipak, učini im se da se pod poslednjim zracima sunca raspoznaju obrise zamka na La Manči.

Čudo je jedno šta sve mogu da urade dva prijatelja sa svojim malim kolicima. Uspeli su da raščiste ostatke one čudne kuće, da se probiju kroz zatrpane podrume i da, jednog jutra začuju: „Hej, stigli ste!“

-Stigli smo!

-Stigli smo!

-Haha… – zvonak smeh Alisin im nasmeja lica, oči i srca.

-Baš ste slatki!…

-Sada, evo Drveta Želja, evo nas… Kuda želimo da idemo…

Са стране

S.C.A.R.T.

 

                                                         S.C.A.R.T. 

                                                             (ZBIRKA PRIČA)

ISLAND

1.Hoću li ikada poljubiti,draga,

na Islandu vatru usana tvojih

dok kiša pada.

2.Hoću li te voleti,draga,

dok kapi miluju tvoje lice,

i vetar upliće ti kosu

i tople se na vatri usana tvojih.

3.Dok čamci odlaze

i teške sobom vuku mreže

i drugove moje smrknute i tihe,

hoću li znati da se vratim.

4.Hoću li znati,draga,

iz pletenica tvojih

da vetar dobar nađem

i njegovu pesmu zapevam na moru.

5.Hoću li naći,draga,

obrise planina u očima tvojim,

gromove i munje,

da miluju me u oluji.

6.Hoću li čuti,draga,

vulkan u grudima tvojim,

pticama belim nad okeanom,

da ime moje klikću.

7.Kad noć raspe

zvezde severne

čamac usamljeni

zna li put obale.

8.Dok trepti pesma o tebi,draga,

imenom tvojim hoću li znati

da zoru dozovem.

9.Hoću li videti,draga,

po koracima tvojim

s kamena na kamen

kako teče potok bistri.

10.Hoću li ponovo poljubiti,draga,

malo sunce na rukama tvojim

i rasplamsalu vatru iza praga

što dom u osami beše.

11.Šta kazuje vuk

i jelen na nogama krhkim

lovcu zaboravljenom

što samo tragove svoje nalazi

u snegu nenačetom.

12.Hoću li znati da te volim,draga,

kad rasplamsalom srcu kažeš:

na Islandu kiša pada.

Ovo je priča o maloj reči iz naslova.

Jednom davno,pre no što je i bila izmišljena reč „davno“ (jer nije imala na šta da se odnosi) postojala je mala reč     .U to vreme ljudi još nisu bili ovakvi kakvi su danas.Bili su srećni i zadovoljni.Ako bi padala kiša,onda bi padala kiša i nije bilo „Uh,pada kiša!“ ni „Ah,pada kiša!“.Isto je važilo i za sunce.Isto je važilo i za dolaske i za odlaske,ljubav i smrt,strah i spokoj…Sve se dešavalo kako se dešavalo i nije mamilo ni suze ni osmeh,osim ako se baš nisu dešavale suze i osmeh…Ljudi su bili…pa,nekako – ljudi…

Bilo je lako onda maloj reči     da postoji i postoji među ljudima pa i među ostalim bićima na zemlji.

Ni zemlja nije bila ovakva.Pre svega,bila je ravna i planine su se slobodno kretale i reke su tekle i uzbrdo i nizbrdo i ljudima je svaki dan bio jedan novi dan.

Bilo je lako onda maloj reči     da skita po planinama i prati potoke i ljudima donosi sreću i zadovoljstvo.

Onda su zemlju zaokruglili i uveli „red“ među ljude,reke i planine… i mala reč     je prestala da postoji.Tačnije mala reč     je bila razbivena i danas se čuje kao pauza između reči i vidi kao praznina između napisanih reči.

I ti njeni ostaci su danas lepi…

…kako li je bila lepa ona sama…

                                                SAOPŠTENJE

Sledeći događaj koji se odigrao (beleška datuma koji je u belešci je zamrljana) i koji nikako ne prolazi…

U promišljenom i do tančina izračunatom uzročno-posledičnom sledu događaja,na Gradskom trgu broj 3,između dva uzastopna sunčeva isijavanja,bez ikakvog prethodnog uzroka i nemoguće posledice,leva ruka jednog mladića i desna ruka jedne devojke su se dodirnule i zapucketao je znoj.Devojka je drugom rukom zabacila kosu i izostao je jedan otkucaj mladićevog srca.

Obzirom na moguće aplikacije i implikacije ovog događaja koji nema presedana i odigrao se van svih mogućih proračunatih alternativa,na osnovu opasnosti koju predstavlja za sve moguće budućnosti,a znajući da sam događaj ne može da se porekne,POMENUTI DOGAĐAJ IZBRISATI IZ MOGUĆE I NEMOGUĆE ISTORIJE SVETA.SHODNO TOME SATRATI DA TAJ DAN NIJE POSTOJAO NITI ĆE POSTOJATI.

Kako se ne bi pojavila praznina u vremenu,dopustiti da taj dan beskonačno postoji za devojku i mladića.

Staviti ga van službenog vremena.

Preduzeti sve mere kojima će biti onemogućeno slično dešavanje.

URED GLAVNOG MAJSTORA VREMENA

                                              P R I Č E Z A D E V O J Č I C E

                                       TAKO JE GOVORIO ZARATUSTRA

(Satima) (godinama) se spremao u svom (kupatilu) (samovanju).Kad je bio spreman,prosvetljen, izašao je pred svet.

Prvi mrak,svetla se pale,mesta se pune.

Savršene pantalone i cipele,majca podrhtava od napetih mišića.

Samosvestan,ironičan osmeh:vidi da ga vide.

Devojčice uzbuđeno šapuću,kriju poglede i pokazuju noge.

Pali svoj ferari i otkriva im Istinu.

                                    IGRA NA SLOVO NA SLOVO

Prosto tako sedimo ja i moja devojčica.Igramo se „na slovo-na slovo“.

Ona kaže:“Reč na „lj“:

Ja kažem:“Ti!“

Ona kaže:“Reč na „t“.

Ja kažem:“Ljubav!“

Ne znam zašto se ljuti kad uvek pogodim.

                                                RASTANAK

Tiho sipi sneg.Krupan,mek.Pada na zemlju i mrzne se.

Rska pod vučjim šapama.

Pada na borove iglice.Kad oteža,padne i grana oslobođena poleti.

Samo koliba,vatra i igra senki na licu.

Ponekad udar vetra otvori vrata i zima uđe unutra.

                                    UPUTSTVO ZA SNIMANJE

Iz visinskog rakusa stambenog bloka (obične varošice) preći na total ulice pa na srednji plan mladića koji prelazi ulicu između automobila u pokretu.Na uzvik „Hej,ti!“ načiniti trenutni rez pa bez prelaza dati srednji plan devojke na trotoaru koja se osmehuje dok joj vetar mrsi kosu i zabacuje suknju.

Devojka stoji.Kretati se kamerom prema njoj sve do krupnog plana lica. Fiksirati kadar dok u njega ne uđe mladić okrenut leđima.

Grli devojku.Njena glava je oslonjena na njegovo rame i smeši se dok joj se u oku pojavljuje suza.

Napraviti pun krug kamerom oko njih,zagrljenih i – rez.

U krupnom planu pratiti ruku mladića.Izoštriti na kap znoja.Ruka nestaje iz kadra.Kamera drži isti kadar i prati ih laganim korakom.Zatim se pojavljuju dve ruke,njena i njegova,isprepletenih prstiju.Rez.

Nebo.Rez.

Total sobe.(Neuredna,knjige,ploče,kasete,odeća,flaše…) Cela figura devojke na krevetu:sedi prekrštenih nogu,poduprla se rukama iza leđa.Mladić se ne vidi osim senke iza zavese koja odeljuje nišu od sobe.Krupan plan devojčinog lica pa srednji plan mladića koji se pojavljuje iza zavese.Prolazi između kamere i devojke.Seda na krevet pored devojke,ona se smeši,on se sprema da progovori.

U dnu kadra je stočić na kome su kafa,piće,neki papiri.

Muzika:Tom Waits:Frank’s Wild life…

Rez.

Poslednji kadar:osvetljeni voz u noći.

                                                KLUB IRHMZ

Jozef K. nije bio loš čovek.Raduckao je okolo sve i svašta za svakoga i malo para i hranio…ne znam koliko dece…Ali,brate,dosađivao je svojim pričama iz zbirke teorije zavera…Uljudno ali odlučno sam ga gurao iz stana dok on nije prekidao…“a,to ti je jedina stvar koja se nikako ne menja…države,vladari,pare… sve…samo ne i izveštaj o vodostanju…emituju te neke signale…“ pa sam ga gurnuo niz stepenice.Slomio je vrat brzo i lako,nije ni shvatio da je mrtav.

Poslao sam poruku „Bezdan-634“, a zatim neko vreme neodlučno razmišljao šta bih to prepodne…a onda,ipak:“Baja-123″…Ta je odavno s nama ali su joj nedavno zamenili sise i dupe,nove felatino usne…a strast joj je ostala ista,maštovita i neobuzdana…Svršio sam to taman na vreme da pogledam prenos iz skupštine i zadovoljno uvideo da je većina izašla na vreme da sluša najnoviji Izveštaj.Smernice „Dvor na Uni-45“ će biti sprovedene i još jedna firma će raditi za Klub.

Kasnije,na Sekciji za šišanje ovaca i dranje jaraca,nije bilo lako.Već nam nedostaje ideja.Oni majmuni od urednika i kolumnista su se opustili i propili a trebaju nam nove šok-terapije za Masu.Bio sam nervozan i otišao da serem.Tada najbolje mislim.I…rezultati su bili tu.Olizali su mi dupe i srećno kevćući otišli da konačno nešto rade.Vizija,vizija im treba!

Zato je susret s himanistima iz NVO bio zadovoljstvo.To je naša elita!

Na snimanju PrePopodnoći sam bio oštar.Leponoga voditeljka obećava ali sam po manekenki video da nam se kalup već izlizao.Kad smo bili u programu, svi su se uredno smejali mojim glupim šalama,posebno gologuza pevaljka.Najnoviji hit-pisac je bio pomalo kiseo ali srediće se to.Napisaće pevaljka nešto.

S fudbalerima je,kao i obično,bilo naporno.Toliko teško shvataju…Na polasku sam kladioničaru šapnuo „Tisa-tisabeč“.Pare!Ipak sam ja Bankar!

Da bih mirno zaspao poslao sam signal „Solnok-147“.

Siročići Jozefa K. su bili tako srećni zbog naše velikodušne pomoći. Posebno su bili oduševljeni mekim,udobnim i čvrstim cipelama.Pa…izrađene su od kože njihovog oca.

                                           KNJIGA O JOVU

Jovo je rođen i odrastao u malom mestu u Bosni.

Priroda ga je nagradila nekom mirnoćom i osrednjošću.Ničim se nije isticao,ničim se nije umanjivao.Kad je završavao školu,bio je dobar.Kad se jelo i pilo,jeo je i pio,ali se nije ni prejeo ni ostao gladan.Nije odbio zdravicu nikom, ali se i nikad nije zadržao među obesnim ili mrtvosanim društvom.Porazgovarao bi sa svakim,nekom potvrdio,nekog požalio,ali su mu reči bile od onih što se ne zadržavaju u pameti.Devojkama nije bio omiljen ali bi se našla poneka da ga oproba i brzo zaboravi.

Kad su počela smutna vremena,našao se neko vreme među voljnim i nevoljnim borcima i pre nego što se stvarno zakuvalo,prešao Drinu i obreo se u Beogradu.Snašao se u nekoj sobici na periferiji,s poljskim klozetom i česmom u dvorištu.Svaštario je po buvljacima pored nekih „zemljaka“ koje nije znao ali su se zbližili po govoru koji se u to vreme nije tako često i glasno čuo.Oni su nabavljali robu,on je prodavao,prenosio, sklanjao…Kad su neki počeli često da šapuću i dovoze kamione po noći i s neobičnim kutijama, Jovo se nekako opravdao i odmakao svoju tezgu.Desilo se da je većina onih pala a da se jedan,pametniji,uskoro vozio skupim kolima i nije više ulazio na pijacu.

Jednom je sreo Jova,slučajno na ulici,setio ga se,popričao s njim i pozvao ga da mu bude čuvar u nekom magacinu,zaposlenje i stalna plata,pa mu je pomogao i da nađe jednu pristojnu garsonjericu.

Jovo je otvarao i zatvarao kapiju i nije gledao ko i šta dolazi i odlazi.Nije ni pričao suviše a ni premalo da ljudi ne pomisle da je čudak ili nešto gore.A gazdi je sve govorio kad ga ovaj pita.Ispostavilo se da je znao sve da primeti i da oceni čoveka.

Gazdina firma je uznapredovala pa se i Jovo iz magacina premestio u zgradu u centru,dobio i odelo i kravatu i neku kancelarijicu u kojoj je malo sedeo.Više je lutao po firmi, stalno s nekim zadacima i nalozima a da niko, pa ni on sam,nije znao šta mu je posao i šta radi.

Zarađivao je dobru paricu,već se pristojno skućio pa je našao i jednu devojku, pravu Beograđanku.Doduše,za Jovov ukus je bila malo previše Beograđanka,i po odevanju i po ponašanju…ali je video da gazda smatra da mu treba baš takva i prihvatio je.Nije mu ni spremala,ni slušala ako bi joj što rekao,ni šetala s njim…išla je kad je i gde htela a Jovu nije mnogo ni pričala o tome.On se na to privikao pa mu se čak i dopalo. Nije mu mnogo smetalo ni što mu mnogo para uzima.Imalo se a njemu samom je malo trebalo.

Video je da ga i komšiluk ceni i da mu se čak i ulaguju.(Više nije bio podstanar. Od firme je dobio stan i otplaćivao kredit.)

Tako je bilo i na poslu u firmi.Gazda ga je držao na istom mestu a Jovo ne bi ni hteo više.

Nije sve to bilo za godinu-dve ni tako lako kako se pročita na jednoj strani.Bilo je i muka i većih nevolja i dana kada je izgledalo da se sve ruši.Mnogi pametan čovek bi ili odustao ili se slomio.Neki gramziv bi se zagrcnuo i zadavio.

Jova je čuvala njegova osrednja priroda.

Jovo je imao i svoju molitvu.Ako bi bio neki problem,nešto išlo naopako,nešto razočaralo i propalo…Jovo bi izgovorio:“Nema veze!“ i muka bi,bar iz duše i pameti,nestala.

Bio je zadovoljan a ako bi ga nešto i brinulo,to bi izbacio iz glave.Eto, već je prešao tridesetu a devojka nije htela da se udaje,niti je on mogao da potraži drugu. No,dolazila mu je za seks i da posedi nekoliko dana.Primetio je da je mršavija i da često poboljeva i ima čudan pogled ali je sebi objasnio da je to takva današnja moda.

Bio je zadovoljan sobom i našlo se ljudi da mu podilaze i hvale ga.Tako je počeo, ponekad, pod pritiskom godina i kapljice da češće govori „JA“ i da,mimo svog običaja, nekom čoveku kaže preku reč.

Ali,i to je bilo umereno.

Već je imao i stalne,dugogodišnje prijatelje.Bili su „zemljaci“ iz različitih krajeva, bili su iz iste firme,družili se za pićem i kartama i retko se posećivali i pomagali,pa je to bilo lako druženje i mogli su stalno da se osmehuju kad se sretnu i druže.

Zvali su se Ilija,Vilko i Sofronije.

Moglo bi se reći da je Jovu bilo dobro.Čak se malo pogordio.

No,svaki čovek ima neku manu ili neku naviku koja se,možda, i ne primećuje ali mu polako razjeda život i nekad ga tako potkopa da iznenada,pred očima i zaprepašćenjem svih,čovek samo padne i pretvori se u ruševinu i prah.

Jovo je dobro živeo i bio zadovoljan onim što je uradio i što jeste.Bio je zadovoljan i nije želeo nešto više.Nije se isticao i nije se umanjivao.Radio je što bi mu kazali i živeo kao i većina ljudi oko njega.Nije zavideo bogatijima i nije pomagao siromašnije.Nije prekidao tuđu reč,a njegova se nije nastavljala.

Ali,vremenom je stekao jednu naviku.

Ustvari,to i nije bila navika.Bilo je njegovo i samo njegovo zadovoljstvo.Nešto što je slučajno počelo jednog dana,zatim se povremeno ponavljalo i na kraju postalo nešto kao simbol i oznaka.Jovu je to bio način da sebi oda priznanje i uživa.

Počelo je tako što je jednog nedeljnog jutra,a bio je umoran od celonoćnog posla, Jovo na terasi svog stana ispio sok od jagoda.Da li zbog umora ili što je sok stvarno bio dobar,Jovu se to,kako se kaže,“za dušu zalepilo!“

Od tada je stalno kupovao taj sok i kad god bi mu prethodni dan, ili noć,teže pali, izlazio bi na terasu da ga popije u miru i prosto gleda okolinu.

Posle nekog vremena je počeo i novine da čita.Uzeo bi sok od jagoda,pio,čitao novine i pomalo gledao okolinu.

Onda je uobičajio da to obavezno radi u nedeljno jutro,bez obzira da li mu je prethodni dan-noć bio naporan,da li je umoran…Ako je u neku nedelju imao druge obaveze,izbegao bi ih.

Terasu je zastaklio da bi i za hladnih dana i u zimu mogao da obavlja svoj ritual. Verovatno zbog nekog komšije,došao mu je građevinski inspektor,ali ga je Jovo uz pomoć iz firme urazumio.No,ispalo je da mu je za vrelih dana i u leto zbog stakla bila vrućina.Zato je to uredio nekim drugim materijalom i,uopšte,terasu sredio kao mali raj.

U nedeljno jutro Jovo bi seo na terasu,pio sok od jagoda,čitao novine i gledao okolinu.

Naravno da ljudima nije odmah palo u oči šta se događa.Ljudi i inače,posebno u velikim gradovima, ne obraćaju pažnju na ljude,posebno u nedeljna jutra.No,posle nekog vremena neko je to primetio i nekom kazao pa se,neopaženo,priča raširila.Počeli su da pokazuju prstom i da se smejulje…da gledaju negde sa strane kao u sačekuši i da graknu kada se Jovo u određeno vreme pojavi na svom određenom mestu i vrši svoj ritual.

Kasnije je to malo dosadilo,pa je i zanemareno, ali nikad nije zaboravljeno.

Jovo nije bio ni svestan šta se događa.

Čak je i njegova devojka,koja je inače bila neredovan partner,to primetila. Ona je bila narkomanka i dobro je znala šta je zavisnost.Rekla mu je to jednom,ali je Jovo odmahnuo rukom i u sebi rekao:“Ma,šta ti znaš,ženska pameti!“

On nije znao da je ona narkomanka.

Priča o Jovovom običaju je došla i do ušiju njegovih prijatelja,pa su to i očima proverili.Nekoliko nedelja su dolazili da krišom gledaju i na kraju su se uverili.

Jedne večeri su sva trojica došla kod njega,otvorila piće,karte,nešto pričali bezvezno i uobičajeno dok se Jovo opusti…Onda su uz smeh i kao uzgred pitali Jova „Ma,šta ti to radiš u nedeljno jutro…“Jovo se malo zbunio i rekao da „Eto,u to vreme volim da posedim na terasi i popijem sok od jagoda i čitam novine i pomalo gledam uokolo.“ „I,baš svako nedeljno jutro…“ I,baš taj sok…“ „A,jesu li i novine iste…“ „Nisu. Kakve se nađu…a i onako niti me interesuje šta čitam niti to pamtim…“

Tako je to prošlo uz smeh i šalu,ali već u liftu,Ilija,Vilko i Sofronije se uozbiljiše i zaćutaše.Neko je čak uzdahnuo ili se usiljeno nakašljao.

U to vreme se desilo da je neka velika strana korporacija kupila firmu.Nije se mnogo toga promenilo.Promenili su odela,naziv,neke običaje i pravila, što je malo uznemirilo zaposlene,ali se sve svelo na uzgredna gunjđanja i to tiha i sakrivena. Malo ima poslova,ne može da se bira a mora da se živi.Manje-više svi su ostali na svojim poslovima i radili iste stvari,samo malo drugačije.Neki menadžeri su,doduše,otpušteni ali zbog njih se niko nije brinuo.Došao je samo jedan stranac a i on je bio naš čovek. Čak, valda,“zemljak“ mada se to ne bi reklo po govoru.S njim je došao samo asistent i jedna sekretarica ali su dugo bili gotovo neprimetni i sa svima vrlo ljubazni.Bivši gazda,onaj sa početka priče,je ostao i i dalje bio glavni direktor.Samo je on često išao kod novog.

Jovo je i dalje radio svoj posao,šta god da je to bilo,i kao i ranije lutao po firmi i često odlazio kod svog gazde.Jednom ga je gazda pitao“A,je li…kad bi mene maknuli iz firme,ili tako nešto,šta bi ti…“ Bez trena razmišljanja,Jovo je rekao:“Ja bih odmah za tobom…ili šta god bi mi rekao.Ti si me stvorio i tebe sledim.Ti možeš i da me uništiš.“

Nedeljom ujutru je pio sok od jagoda,čitao novine i uživao u svom životu.

Jednom se desilo,u toj prilici,dok je oslonjen o ogradu svoje terase,gledao uokolo da mu je na glavu pala kesa sa đubretom i nekom smrdljivom vodom.Pa…šta ćeš… dešava se to po takvim soliterima…“Nema veze!“ -pomislio je i sve je bilo u redu.

Posle početnog vremena mira u firmi je počelo da se talasa.Ljudi su počeli da zaziru jedni od drugih,da odvraćaju i kriju poglede.Dojučerašnje najbolje kolege iz kancelarija su prvo počeli da se tajno olajavaju,zatim da se otvoreno i na očigled svih pljuju i psuju.Desilo se i nekoliko tuča.Doduše,stradao je uglavnom kancelarijski materijal,ali su to ipak bili dotle nezapamćeni slučajevi.

Prvobitne nepouzdane glasine su izašle na svetlo dana:počela su otpuštanja i premeštanja.

Svako je svakom bio neprijatelj.Oni što su do juče delili poslednju kiflu za doručak,danas su držali otrovne reći u potaji i krvožedno ih zarivali u svoje bližnje. Ko kasni i ko ranije odlazi s posla.Ko se s kim švaleriše i ko je proneverio pare.Ko je složio lažan izveštaj i čija ujna ima vanbračno dete…Čitav splet ljigavih istina i mračnih tajni se spleo u zmijsko klupko laži i gamizao po firmi.

Počeli su ljudi da odlaze u kancelariju Korporacije,kao na gubilište.Neki su izlazili sa očajem i suzama,neki sa prikrivenim osmehom i lažnim rečima utehe iza kojih je palacala zloba.Neki su ulazili kao ljudi i kao ljudi nikad više nisu izašli.Jer,ceo život se gradiš kao čovek a nečovek postaneš očas posla.

Jovo je sedeo u svojoj kancelarijici i jedino bi retko otišao do gazde.

Bio je došao red i na Iliju,Vilka i Sofronija da idu kod „Korporacijskog“.

Korporacijski je s dosadom slušao njihove uspaničene i histerične priče,pomalo uživao u njihovom migoljenju i uvijanju i otišli bi kroz vrata bez povratka da neko ne prozbori:“A Jovo neka pije svoj nedeljni sok od jagoda i čita novine na terasi…“

„Stani,stani…“-Korporacijski podiže kao kobra svoju glavu i zamorene oči mu bljesnuše.

Ilija,Vilko i Sofronije se vratiše i uskoro izađoše.Nasmejani,mada su još uvek drhtali.

Pomalo začuđen,ali miran,gazda ode na hitan poziv kod Korporacijskog.

-Ko ti je taj – Jovo…

-Moj verni pratilac.

-Taj što u nedeljno jutro ispija sok od jagode i čita novine na terasi i pomalo gleda okolo.

-Čuo sam nešto o tome,ali kakve to veze ima.

-Stvorio si od njega čoveka i sve mu dao.Zato ti je veran.Da toga nema,istog časa bi ti okrenuo leđa.

-Jovo…nema šanse.To je moj čovek.

-Daj da mu oduzmem sve i videćeš da će da te pljuje i proklinje.

-E,evo,radi mu šta hoćeš,samo njega fizički ne diraj i kladimo se ti i ja u piće da će mi ostati veran.

-Kladimo se!

DVA ČOVEKA se osmehnuše i muški rukovaše.

Eto,desilo se nešto zanimljivo u uglavnom monotonim korporacijskim danima.

Istog dana Jova otpustiše.Kolima nije mogao kući jer mu ih je novi portir odvezao rekavši da pripadaju Korporaciji.Pokuša da ode do gazde ali mu sekretarica reče da sad ne može da ga primi.Nije imao para u džepu pa ode do bankomata ali mu mašina pojede karticu.U gradskom autobusu je pokušao da se švercuje,ali ga uhvatiše i izbaciše a jedan krupajlija mu oduze i ličnu kartu.

Kad je dopešačio do stana,zateče majstore kako menjaju bravu.Hteo je da uzme neke svoje stvari ali mu rekoše da sve to pripada Korporaciji.Jedino mu izbaciše sok od jagoda i jučerašnje novine i zatvoriše vrata.

Ispred vrata kuće njegove devojke mu rekoše da je uhapšena zbod droge.

Prozori njegovih prijatelja su bili zatamnjeni.

Dugo je pešačio kroz noć pokušavajući da se seti i nađe kućicu u kojoj je živeo kad je stigao.Sa svakim korakom je ponavljao:“Nema veze!“ , „Nema veze!“ , „Nema veze!“…i – nije pomagalo.Bilo mu je zima i napadoše ga psi,rastrgaše mu korporacijsko odelo.

Čoveka takvog izgleda u to doba noći niko ne bi primio ali ga ipak saslušaše. Baba stanodavka je već umrla ali,pošto videše da ju je znao,smilovaše se i pustiše da prespava.Sobica u kojoj je živeo beše sasvim ista ali je od onda u njoj stanovala samo memla i svakakve životinjice.Jovu ipak nekako beše lakše.Reče „Nema veze!“ … „samo kad sam živ i zdrav“ … i nekako mirno zaspa.

Dok se ujutru umivao na dvorišnoj česmi,pozvaše ga na doručak i Jovo se okrepi i zahvali.Htede da pođe.-Čekaj,prijatelju! – reče muškarac.-Od „hvala“ nema nikakve vajde.Nego,plati ti… -Eto,rekla sam ti da je protuva! – reče žena. -Ma,pomislio sam… jeste odrpan ali se vidi da je odelo bilo dobro pa će biti neka para… – nastavi muž. -Nego, pošto je tako,prijatelju,’ajde da ti odradiš ovo gostoprimstvo.

Jovo nije radio još otkako je otišao iz Bosne i rata.Ali,nije zaboravio rad.Zaboleše ga i ruke i noge i leđa ali njemu to nekako dođe prijatno.Zamirisa mu seno i oči se osvežiše na zelenilu.Ponovo poče da oseća svoje telo i život u njemu,sasvim drugačije nego poslednjih godina.

Muškarac beše zadovoljan i reče mu:-Mogao bi ti kod mene da radiš za stan i hranu!

Na polasku,žena ga ne pusti u kuću ali mi tutnu hranu u ruku.

Na odlasku,psi ponovo nasrnuše na njega i hrana mu ispade.No,bar im je izmakao jer se psi između sebe zagložiše oko nje.

Jovo pođe da traži pravdu.

Mora da ima pravde a ona je u sudu.

Odrpanog i prljavog čoveka,bez lične karte i ičeg drugog osim soka od jagode i prekjučerašnjih novina u džepovima,s nekom nerazumljivom i nemogućom pričom, nisu ni hteli da puste dalje od portirnice.No,desi se da prođe jedan mlad i elegantan gospodin i usput čuje šta se priča.Kad začu „sok od jagoda“,osvrnu se i zainteresova.On je bio tužilac i ubrzo uvede Jova u Palatu Pravde i sasluša ga.Pažljivo i s interesovanjem.

Onda naredi da odvedu Jova da se okupa i presvuče.Odeća i nije bila nešto, ali – to se našlo.Pošto nije imao gde da spava,smestiše ga u jednu samicu.

Pod grubim ali toplim ćebetom,umornih ali oživelih mišića Jovo brzo zaspa misleći kako,eto,ima pravde.

Ujutru ga odvedoše kod sudije.Jovo poče priču dok je sudija letimice razgledavao spise.Kad uđe mlad i elegantan tužilac,Jovu se ozari lice.Ali,tužilac stade s druge strane. Pošto iznese dokaze da je Korporacija vlasnik stana i drugih pokretnosti i nepokretnosti, dodade i optužbe za trgovinu drogom i poternicu vojske zbog dezerterstva.

Jova odvedoše u zatvor.

Nije bilo više od mesec dana a Jovu dođoše u posetu Ilija,Vilko i Sofronije.Jovo se obradova.Nisu ga napustili,samo su,eto,imali svoje muke i preča posla.

Još od vrata počeše da jadikuju i zabrinuto zbore o Jovovoj nesreći i nepravdi koja ga je snašla.

Doneli su mu sok od jagoda i novine.Terasu,rekoše,nisu mogli.Bi…ali – ne može. Tu su se malo i nasmejali a onda počeše ozbiljno da govore.

Znali su da je nepravda i strašna greška i da je sa sudovima muka jedna, ali da pravde mora da ima.Znaju oni Jova i znaju da je bio pravednik i da je vredno radio…

-…Ali,tebi je to smestio tvoj gazda…

-…Korporacija sve može…ide to malo teže…

-…ali kad shvate…Evo,mi smo bili pred ponorom,pa su shvatili i – preživeli smo…

-…Jeste te gazda pomogao i stvorio čoveka od tebe…ali,vidiš da te sad izdao…

-…i više mu ništa ne duguješ…Samo ga se odrekni i sve će da se sredi!

A Jovo im odgovori:

-Hvala vam mnogo što ste došli i sažalili me.Eto,niko osim vas ništa dobro za mene ne učini u nevolji.Od toliko ljudi koje sam znao,nema sada ni jednog čoveka… osim vas trojice…

Dok sam dobro živeo i radio,svuda su mi vrata bila otvorena i svi su me poštovali. Ja nikom zla nisam učinio i od tuđeg zla sam se uklanjao.Možda sam nekome i ja nepravdu naneo,ali nisam s namerom,možda se moralo i bez moje volje.Vredno sam radio i stekao, ali sve uz pomoć mog gazde.Ništa mi trud ne bi vredeo da nije bilo njega. Vi i neki drugi ste mi bili prijatelji,ali on me podigao i na nogama držao.Verovao sam u njega i verujem i sada.Možda me je on,kako vi kažete,izdao i nepravda i nesreća me uništila.Ali,ako sam mu verovao kad sam dobro živeo,zašto sad glavu da okrenem kad me nedobro skoro satrlo.Zar ću tako da zahvalim!

Ali,evo,još sam živ i zdrav i snage još imam.Proći će sve ovo.I sreća i nesreća prolaze.Ali,još sam čovek i to mi je jedino ostalo i toga neću da se odreknem.Jer,šta možeš ako nisi čovek makar i ceo svet imao.Proći će i ovo i ja ću kao čovek opet raditi i opet steći.

-‘Oćeš…kurac…-reče Ilija iznervirano.

-Šta ti to znači „ČOVEK!“…Bez Korporacije čovek nije ništa!-reče strogo Vilko.

-Propao si i još ćeš više propasti!-obeća Sofronije.

A Jovo im reče:

-I još jednom vam hvala i na poseti i na sažaljenju i na savetima…Možda i mislite i da ste dobri ljudi.I možda sam i ja kao i vi,ali…Ovaj sok nije sok od jagoda koji ja pijem!

…govoreše Jovo u leđa prijateljima koji su odlazili…

Gazda i Korporacijski su dobili izveštaj i dok su opušteno sedeli u restoranu i ispijali piće,gazda se zadovoljno smeškao.Korporacijski je bio malo natmuren,ali je ipak bio spokojan.

-Plati piće!-reče gazda.

-Pa,dobro,jebi ga…Bio si u pravu.Ali,to je samo zato jer je još zdrav i drži se te smešne,besmislene nade „još sam čovek!“…prazan sadržaj u praznoj formi.Čovek može da bude samo ako je – nešto…nešto što je stekao među ljudima poštujući pravila …u Korporaciji,ako ima sreće…Ako bi ga bolest napala,oduzela životne sokove i nadu…tada bi pao i odrekao te se…

-Opklada…

-Opklada!

Jovo je dobio sidu.Još odavno je dobio od svoje devojke i sada je počela da ga izjeda i uništava mu telo iznutra.Ustvari telo je samo sebe izjedalo i Jovo se pretvarao u živi leš izdvojen od svih ljudi.Jedva da je ličio na čoveka.

Ilija,Vilko i Sofronije mu dođoše u posetu.

Izdalje su ga žalili i tešili.

-Doneli bi ti i sok od jagoda,onaj tvoj pravi…- reče Ilija.

-Ali,kažu – ne dozvoljavaju pravila…- reče Vilko.

-Ali,ne daj se…još si čovek!-dodade ironično Sofronije.

-Ima nade…neki lek…

-Jest’ da je skup…Ali,šta je to za Korporaciju…

-Samo se odrekni onog tvog gazde…

A Jovo im reče jedva čujnim,slabim glasom:

-Vidite ovo telo što se raspada i to zbog onog što sam mislio da mi je sreća. Vidite ovo telo što se raspada i duša mi pati od njega.Smrt mi je jedina nada i to mi je želja veća od svih u životu.Proklinjem sve što sam imao.Proklinjem život od trenutka kada sam se rodio.Samo smrt mi je spas.

-Lek,kažete…Korporacija sve može samo ako se odreknem…Čega da se odreknem…nemam ništa…nemam ni svog gazdu…Samo sebe mogu da se odreknem, sebe kao čoveka…A ako odreknem čoveka u sebi,ko će onda da umre…Kako ću onda da ostvarim svoju najveću želju i spas.

Ilija,Vilko i Sofronije se brzo pokupiše.Usput su se između sebe žalili šta sve moraju da trpe i čine zbog drugih i sebe dovode u opasnost a tvrdoglavi čovek nema ni malo zahvalnosti.Bar će Korporacija to da ceni.

Gazda i Korporacijski su dobili izveštaj i opušteno sedeli u udobnim foteljama i ispijali piće.Gazda je bio još više nasmejan.Korporacijski je bio nešto više namršten ali su svejedno obojica bili zadovoljni.

-Plati piće!

-Pa,dobro,šta ću…E,taj besmisleni,tvrdoglavi,propali čovek me košta dva pića. I to zbog čega…ničega!A sada će da umre u mukama samo zato što ti je bio odan.I to – zbog čega…što ti je bio od koristi a za to,ustvari,nije dobio ništa…samo održavanje u životu da bi mogao da ti služi…Vidiš koliko su ljudi jeftiniji za održavanje od mašina.Mašina te, bre, košta!Pa i kad propadne,košta te uklanjanje.Ovaj će da umre o trošku države,to jest istog tog naroda koji ti služi.

-Šta da mu radim…Nisam ja Bog…

Jovo je umro.Možda mu je u trenutku kroz glavu prošla slika rodnog kraja, roditelja,nečeg prijatnog…Možda nije…

Jovo je umro,spaljen i bezimeno rasut kao pepeo na zemlju.

                                                PROROČANSTVO

Došao je čovek moćan i domaći su bili po ćoškovima.Čovek je govorio:

-Ja sam moćan i svi ćete biti moje sluge.Ja sam mlad i budućnost će biti moja.

Nije znao da je njegova mladost samo lik u ogledalu smrti.Jer, nije imao korene među ljudima i bio je slobodan i sam.Bio je na početku i lik mu je bio pored samog kraja.

-Sećajte se smrti jer je blizu.-govorila je Knjiga.

Ko je živeo više,taj je mlađi,jer je koren njegov snažniji i dublji.

Ustadoše domaći iz ćoškova i,gle,bejahu mlađi i viši od došljaka.

I došljak je bio prognan iz kuće.

-Gle!-rekoše domaći.-Srca su nam se zaledila jer smo zaboravili vatru predaka.

I,razgrnuše pepeo i nađoše žive žeravice i dodaše grane stare i suve i vatra se rasplamsa.

I prognaše došljaka.

A jedan među njima imaše oči zverinje i one se vatre uplašiše i on pomisli: -Hoće da me sagore!

-Hajde da ulijem smutnju među njih!

Nekima obeće zlata,drugima posla sestre i kćeri svoje u ložnice,treće zaplaši. Neke pridobi za sebe,neke protiv sebe.

I nigde se nije moglo pobeći.

I napadoše one druge i jedne pobiše,druge zarobiše,treće porobiše.

I zadobiše vlast i svi behu u vlasti i smutljivac im beše gospodar.

A posle nekog vremena umre smutljivac i svi skočiše na zlato i vlast njegovu. Mnogi vlast htedoše,mnogi od nje izgiboše a vatru rasturiše i vatra kuću zahvati.

Vatra bez čuvara kuću upali.

Kad krov pade,pogledaše ljudi oko sebe i zakukaše:

-Šta učinismo!

Otvoriše oči i u njima samo zgarište beše.

Ne setiše se da pogledaju u zvezdano nebo.

A dete jedno reče:

-Šta ćemo više ovde jer nas ovde nema.I korenje se naše zapali i istruli u zemlji. Nego,hajdemo u drugu zemlju.Tamo će nam biti bolje.

I dete povede ljude.

Idoše i nađoše starca sa nogama na zemlji i brada mu beše u zemlji.I starac im reče:

-Kuda ćete!Zar ne znate da se zemlja svoja ne napušta i da u njoj korenje treba pustiti.

-Ali- rekoše. -Naša je zemlja opustela i samo korov rađa.

-I na kamenu se koren može razviti. -reče starac. -Nikuda se sa svoje zemlje ne može otići jer vam je dom.I kada zao korov počne da rađa,treba je čuvati.

Idoše dalje i ženu debelu i brkatu nađoše.

-Kuda ćete. -reče žena. -Nigde nije bolje nego gde si se rodio.To mesto te voli i kada ti žalost čini.Svuda je isto kao što sve žene su iste.Samo im se lica razlikuju.

-Otpočinimo ovde. -reče dete kada stigoše između dve reke.

I pogledaše ljudi i začudiše se vrlo kako reka pored reke a na različite strane teku. Po svemu behu iste , samo im je tok različitim stranama odlazio.I zagrajaše ljudi i galama nastade velika i niko nikoga ne ču.Jedni govorahu jedno,drugi govorahu drugo a reke svejedno tekoše svaka na svoju stranu.

Dok reče jedan:

-A, da vidimo kakve su ribe u njima.

I pogledaše.

A ribe iz jedne reke bejahu žive.A ribe iz druge reke bejahu mrtve.A sve do jedne su plivale na istu stranu.

Ko dosad nije znao,neka vidi, a ko ne vidi,neće ni znati:

-Ribe uz tok reke ka svom rađanju plivaju. – govorila je Knjiga.

A dete beše naraslo i snaga njegova mu ne davaše mira,pa reče:

-Hajde da porobimo ljude na koje naiđemo.

I naiđoše i napadoše na neke ljude koji za rat nisu znali ni za oružje.Lako ih savladaše i rekoše im:

-Vi ćete za nas raditi i hleb nam davati.A mi smo vaši gospodari i štitićemo vas od koga drugog da vas ne porobi pa da njemu hleb dajete.

Ljudi reč uzeše,mada im jezik beše drugačiji.Ali,htedoše se gospodarima svojim pripodobiti i primiše jezik gospodara.Njihov jezik istrule i kada su jezik gospodara govorili, trulež im beše u rečima.Gospodari im žene uzimahu i deca se njihovim imenima nazivahu.

Tako postade narod jedan,lepši i truliji.

A neki prezreše svoje robove i vazda ih dalje od sebe držahu i jezik svoj sačuvaše i samo sa svojim ženama legahu.

-Šta se s nama učini. – govorahu. -Zar da propadnemo.I kuda bejasmo pošli.

I digoše se u svoj sili i odoše od dve reke kuda ih srce vođaše.

A oni koji ostaše između dve reke, žive i mrtve,staro ime na sebe zadržaše mada im nije bilo od davnina,jer behu izmenjeni,i govorahu:

-Mi smo oni.

A oni što odoše,prezreše na njih i rekoše:

-Mi smo najbolji od ovih ljudi i tako ćemo se zvati.

U tajnosti zasadiše drvo i rekoše:

-Neka ostane ovo drvo i kada sedam stotina prstenova sastavi,vratićemo se.

I pođoše.

Do tog vremena ljudi ribu ne jedoše.Ali,nađe se jedna žena,umilna i lukava mimo sve žene,pa reče:

-A našto su ribe stvorene.Eno,jedu se među sobom.No,da ih mi lovimo i jedemo i više ćemo života za sebe imati.

Kad to začuše,jedni se ljudi usprotiviše i rekoše:

-Niko od nas pre nas ribu ne loveše i ne jedeše.Tako je dato i ne može se menjati.

A drugi probaše,živu ribu nahvataše i pojedoše i videše da je dobro.Tu se ljudi podeliše.

A drugi mrtve ribe hvataše jer videše da je tako lakše.Tu se opet podeliše.

I ostaše:koji ribu ne jedu,koji živu ribu jedu i koji mrtvu ribu jedu.

To su ti.A četvrti već behu otišli i sebe najboljim nazivahu.

Put njihov beše dug i studen i mnogi umreše.Ali,govorahu:

-To je dobro.Mi smo najbolji i od nas najbolji ostaju.Tako ćemo još ojačati.

Ne imahu jednog vođu nego govorahu:

-Mi svi smo jednaki.Nikoga nema nad nama.Zemlja je mrtva i nebo je prazno. Naš znak je u krugu a to je čovečiji znak.

A behu mudri i snažni.I zver načiniše gvozdenu i ognjenu i ona im služaše bez uma.Siđoše pod zemlju i popeše se na nebo pa rekoše:

-Gle,nema sile veće od nas da nam sudi.Ali,dobro bi bilo da je ima,pa – načinimo sliku sile da nam sudi i da joj se klanjamo.Neka na slici bude broj, a brojeva je mnogo, pa ni jedan neće nadvladati.

Tako postaše ljudi kojima broj sudi i kome se klanjaju.I svaki od njih imaše svoj broj i svoju sliku koja im suđaše i kojoj se klanjaše.

A zver ognjena i gvozdena im služaše bez uma.

I lica im izbledeše i oči potavniše.

Slabine njihove pojaloviše i moć im beše mala.

Dok reče jedna žena:

-Gle,naši ljudi nisu muži,pa za šta će nam onda.Nego da mi svoju volju sprovedemo a naša su volja deca.Nađimo seme za nas.

U potaji žene odlaziše da nađu seme muško.A muževe nalaziše u tami da im lica ne vide i da oni njihova ne vide.

I rodiše se deca a za očeve ne znadoše.A zlo seme se nađe u mraku i deca bejahu zla.I majke svoje prokleše i poočime prezreše.I dovedoše iz naroda očeva svojih ljude da sa njima žive na javi.

Ali,poočimi njihovi i dalje sebe najboljim nazivahu i zabrinuše se i zveri ognjenoj i gvozdenoj um dadoše i ona im služaše.

Videše deca da još njihovo vreme nije došlo i da će rasti u množini broja i čekati. Posle deca porastoše i deca njihova porastoše i klanjahu se sili broja i zaboraviše da čekaju da dođe vreme njihovo.

Desi se da i žene pojaloviše i odadoše se bludu.Ne beše više očeva i majki.

A još behu u sili.

I narode mnoge pokoriše i svima brojeve stavljahu i lica im postadoše brojevi.

I zemlju izrovaše i zemlja poče da se urušava i ljude guta.

A zver poče da u ljude stavlja svoj um.Potajno se množila kroz ljude i na skoro počeše ljudi da joj služe.

A drvo ono izraste sa prstenovima od sedamsto godova.Ali,beše zaboravljeno od sadilaca svojih.Izraste ogromno i visoko i halda ni ploda ne davaše.Zato se ljudi u okolu ne osvrtahu na njega.Druga im je briga bila na pameti.

Između dve reke,što na suprotne strane tekoše,ljudi videše da je ribe žive i ribe mrtve sve manje i da će se glad naseliti među njih i pojesti ih.

Tada jedni počeše da kukaju:

-Zašto napustismo zemlju svoju,dom svoj.Kao majka nam je bila: i kada kazni, na dobro ti bude.A tuđa je zemlja ljubavnica: i kada ti ugađa za sebe sreću grabi.

A drugi rekoše:

-Ne vredi nam kukati.Kukanje nas neće nahraniti.Nego da radimo.

I počeše da rade.Jedni kopahu,drugi seme bacahu,treći kamenove slagahu, četvrti plodove šumske sakupljahu.Ali,ne beše reda u tome.Kada jedan iskopa, drugi seme baci a treći tu kamenove nabaca.Ko kamenove složi,dođe drugi da ih skloni za plodove svoje,a treći dođe pa ih zakopa.

I videše da ništa nije bolje.Počeše jedni druge napadati i kriviti i nasta graja velika i niko nikoga ne ču.

Samo jedan seđaše dane cele i godine i u drvo ono gledaše.

Dok reče jedan:

-Gle,mi se brinemo i s mukom radimo u znoju lica svoga i krvi svoga tela i trnje nam se rađa i kamen iz građevine ispada.I glava nas zaboli od dogovora naših. A, onaj, gle, po ceo dan sedi i gleda i ćuti.Od njega nam je nevolja.

I svi se složiše i pođoše da onoga pored drveta napadnu i muku svoju reše.

A kad stigoše tamo onaj im progovori:

-Gle,i to je zapisano : da mnogi će na jednog udariti.

Zastadoše i začudiše se šta im ovaj govori.

-Ovo je drvo knjiga.Na kori su ispisane mudrosti velike i za sva vremena.U granju zapletenom pisana su doba ljudska i šta se čini.Lišće o godini svojoj zapisima treperi. Kad ptica sleti,s granom ispis uskladi.Kad se životinja uz drvo nađe,ona slova nova umetne i nerazmljivo se razjasni.Kada vetar dune i lišće ispremešta,nova priča nastane. Kada kiša drvo i lišće oblije,opet pripoveda.Lišće mrtvo kada padne i ono pismena u red sastavlja.

-Treba prvo kopati zemlju pa seme baciti.Treba kamenove slagati izvan njive i tamo plodove čuvati.Treba malo govoriti.Od mnogo govora samo oluja nastane i poruši sve.

Saslušaše ljudi,zaćutaše i uradiše tako.

I bi žetva dobra.

I bi život lakši i ljudi se počeše gojiti.

A među onima što zver služaše i zemlja se razrivena rušeše i ljude gutaše, neki ljudi pod zemljom preživeše i u mraku živehu.Samo su im senke od sunca do očiju dolazile i oni od senki mudrost stvoriše.A život im dade da krotke naravi budu i mir grade.

I videše ljudi da je mudrost ova dobra.

A zver gvozdena i ognjena iznad svega ojača i um joj se poput niti paučinastih među ljudima raširi.I svi ljudi behu vezani.

A zver sa zlom namerom beše stvorena i krv zla je njenim umom tekla.I beše vlast njena potpuna nad svetom.Jedino ljudi podzemni sa mudrošću senki behu izvan vlasti zveri.A zver ih omrznu

Ali,zver beše lukava.

Pozva zver ljude da iznesu mudrost senki na sunce i da tako lakše žive.

I mnogi iz podzemlja izađoše i mudrost senki na sunce iznesoše.I, gle sunce senke izbrisa.Ali,ostadoše da žive jer im tako beše lakše.

Ali,neki ostadoše pod zemljom.

A zver gvozdena i ognjena naraste i um joj iznad svega naraste i ljudi behu vezani paučinom kroz koju um zverin tečeše i ljudi behu vezani i bez uma.

A zver im govoraše:

-Vi ste ljudi slobodni i umni i vi to zaslužujete.

A ljudi rekoše:

-Mi to zaslužujemo.

A ljudi između dve reke rekoše:

-Mi radimo i dobro živimo.I gordi smo na sebe.

I još rekoše:

-A onaj samo sedi i ćuti i knjigu s drveta čita.I zato je jadan i bedan.

A zver reče:

-Gle,sve je ispod moje vlasti a iznad mene nema ničeg.I život je moj bez kraja.

A onda joj reče jedan iz podzemlja:

-Slaba je naša mudrost senki pod suncem istinitim.Ali i senke slabe bolje vide jer nisu od mraka tvoje vlasti.A ti si besmrtna jer si od samog stvaranja mrtva.Život nemaš i ne možeš ga izgubiti jer si bez života.

A zver reče:

-Ja sam najstarija od svega na svetu i najumnija.

-Nisi.No je drvo knjige starije.I drvo je ono živo i kao život se stalno menja i mudrost živa je veća od umnost tvoje jer je ona mrtva.

I zver se razbesne.Za drvo nije znala jer je drvo bilo pre nje.Nego posla svoje ljude kod onih između dve reke,žive i mrtve.Oni stigoše i videše ljude da dobro žive.

-Kako to da vi tako dobro živite.

A oni odgovoriše gordo:

-Mi smo vredni i mudro radimo.

A ovi opet upitaše:

-A,ko vam je onaj što samo pod drvetom sedi i gleda i jadan je i bedan.

A oni odgovoriše:

-Niko.

A ovi upitaše:

-A da posečemo drvo.

A ovi odgovoriše:

-To drvo ni hlada daje ni plodova za jelo.Secite.

I oni počeše da drvo seku i sav im je trud bio uzaludan.Zato rekoše:

-Mala je sila naša za ovo drvo.Nego da mi zver dozovemo.Ona je silna.

Dođe zver i na drvo nasrnu.A čovek pod drvetom je ćutao i vide gde bela ptica dolete i slete na granu.

I nasmeja se.

A zver drvo obori.A korenje drveta je bilo do samog srca zemlje stiglo.I drvo pade i sva se zemlja prevrnu.

I drvo pade i zver gvozdenu i ognjenu je zdrobilo i mrtvo mrtvom vratilo.

I drvo pade i sva se zemlja prevrnula i ljude zatrpala.

I drvo pade i jedan koren se u vodi žive reke nađe i napoji se i ožive.

Ostalo ih je nekoliko i živeli su u jednoj kući.

Došao je došljak silan i prognali su ga.

Od granja drveta su vatru novu zapalili.

Smutljivac ih je posvađao i vatra je zapalila kuću i krov je pao.

Stajali su na zgarištu i pogledali.

U nebo.

                                                   SELO KAMENOVO

                                    (nemi film na ruskom)

Ustvari,u katastrima gubernije r.-jvske selo je označeno bledom tačkom pored koje je pisalo „Stepančikovo selo“.Nekako se i desilo da je baš to mesto s ostarele karte na zidu katastarsko-poreskog odeljenja uprave gubernije r.-jevske bilo potrgano,а bilo je tako malo da niko nije ni primetio da nešto fali i uskoro se i taj zaborav utkao u nemilosrdan,postojan hod upra dolazio ni s porezima ni s ostalim pozivima kojima bi njegovi stanovnici izražavali svoju zahvalnost što ih država čuva i brine о njima.Ljudi su,gle,živeli,а i država je živela.Čak je,nekako, bilo lakše i ljudima i državi.

Doduše,ostali su papiri koji su se ticali sela Stepančikova.Ali,dobro ušuškani ugomilama i gomilama papira po kancelarijama i ostavama uprave,zajedno s drugim selima,varošima i ljudima mirovali su i ćutali.Niko ih nije tražio,oni leba nisu tražili niti se ко saplitao о njih i tako je to bilo.

A tamo je pisalo da je to imanje dobio neki kozak Stepan,a ni ljudi ni sela tada nije bilo tu,te je on na goloj ledini počeo svoj život s mladom,lepom ženom,ali druge vere,pa mu je bilo lakše da se ukloni od ljudske zlobe i ogovaranja na mirne livade,tihe šume i među,nekako,mirno i tiho zverinje,kоjima nisu smetali,pa ni ono njima.A desilo se i da su bili vredni i umešni pa se imanje i uredilo i proširilo. Izrodili su i nešto dece,pomalo i ostareli pa im je već i zatrebala pomoć i došlo je još nešto ljudi i snaja i tako je,polako,nastalo selo.Radili su i živeli kao i sav ostali svet,mešali se s tim svetom (jer nisu bili baš daleko od drugih sela),vremenom se zaboravilo ime mlade,lepe žene, pa je i ime Stepanovo postalo maglovito za potomke.Krv im se pretopila i izbledela i ostao je samo jedan deda za koga su pričali da je Stepanov loze i koji je u vreme ove priče već bio toliko star da su ga jednostavno zvali Stari Deda.

On sam sebe nikako nije zvao.Bio je skoro sasvim slep i toliko poguren da mu je glava bila okrenuta prema zemlji.Budući slep nije imao potrebu da podiže glavu i pogled pa bi onaj ко bi stao naspram njega gledao u teme njegove šubare.Ta šubara je nekako stajala i niko nikad nije video da je pala.Tako bi Stari Deda govorio zemlji a onaj naspram njega odgovarao šubari.Šubara je bila vučja i,mada olinjala, nekako je plašila.Tako je Stari Deda svakom budio strahopoštovanje i svi su ga slušali,čak se i večno nestašna deca nisu usuđivala na neslane šale.Istini za volju,Stari Deda je retko govorio,da l’ od nemoći ili od mudrosti…a i govorio je nejasno i u zemlju pa ga je bilo teško razumeti.Slušalac bi nešto razumeo,nešto ne,pa bi nerazumljivim recima dodao svoje mišljenje i,naravno,bio iskreno oduševljen dedinom mudrošću. Tako bi svako bio zadovoljan i svaki ozbiljniji poduhvat u životu je počinjao dedinim savetom.

Dedina brvnara je bila izdvojena i poviše svih kuća i kad bi se ко video da laganim,nesigurnim korakom stupa uzbrdo,znalo se da ga nešto muči ili je važan plan u pitanju.A svako bi se, budući na nizbrdici, vraćao čilim, brzim korakom i po tome se znalo da više nema ni nedoumica ni prepreka.

Dedina brvnara nije bila jedina u selu.Tačnije,sve kuće u selu su bile brvnare.To je bilo otuda što selo Stepančikovo sa svom svojom dostupnom okolinom nije imalo ni jedan jedini kamen i po toj osobenosti je i zaslužilo da se nađe u priči.

Kamenje nikom nije ni trebalo.Peskovita zemlja je hranila mnogo trave i travom su se hranile ovce i žita i ostalog potrebnog bilja je bilo sasvim dovoljno za život.Hrastove šume je bilo toliko da niko nije ni vodio računa čija je već su svi sekli i koristili po volji i potrebi.Potreba nikad nije narasla iznad svog tog obilja i svima je bilo sasvim normalno da se tako živi.Selo je imalo nekoliko malih i nestalnih potoka i zbog toga vodenica i vodenični kamen nisu padali na pamet.Nosili bi sir,vunu i ostalo od ovaca (bilo je neštosvinja, jedan zaprežni, praznični, za čeze, bogatog Čerkasovog, konj, magarac Peđe Velikog i,naravno,neodređen broj kokošaka za koje su samo petlovi znali čije su i o tome vodili računa uz stalne borbe a jaja su nosile svuda i uzimao bi ih ko ih nađe,neodređen broj lenjih mačaka koje su vodile računa o poljskim miševima tako da ih nikad nije bilo previše da dosade a nikad ih nije ni nestalo i nešto pasa kojima je po nekom čudnom običaju svima nadenuto ime Cuko pa su se na poziv i naredbu odazivali svi ili onaj najbliži a tako su i hranjeni…bilo je i nekoliko pari volova ali će oni u priči kasnije naći mesto…),usput i pšenicu da samelju i zamene za brašno u nekoj varoši odakle bi donosili i gvozdene alatke i so za ovce i sebe i ostale potrebe u kući i oko kuće.Bilo je i šljive i ječma i jabuke i ostalog iz čega se stvori votka i druga razgovorna i za dušu lekovita kapljica.

Ma,može se mirno reći da je svega bilo dovoljno i da dete ne zaplače i da se odrasli ne zabrine.Samo,eto,kamenja nije bilo pa su retki posetioci ovo selo nazvali Kamenovo.Čak i oni sitni kamenčići su bili retki u nesigurnim i nestalnim koritima potoka a i oni su bili ili оd nekog peščara ili liskuna,meki i nepostojani…Nije bilo ali nije ni bilo potrebno.Neko vreme seljani su se mrštili na ime Kamenovo,ali su,kad ga je sav ostali svet već tako znao i da se ne bi zamarali objašnjavanjem i raspravom, vremenom i sami počeli tako nazivati.

Tako je i ime Stepančikovo ostalo zaboravljeno u nekim papirima, među svim onim nepotrebnim za svet, a ljudi su živeli kako živi sav pošten i vredan svet,

Da Kamenovo ne bude baš kao sve ostalo,da se,eto,po nečem odlikuje, jer je Bog uredio svet tako da vazda bude zanimljiv i za čuđenje, potrudila se neka snaša kojoj niko ime nije zapamtio.Odnekuda je zabasala u selo,videše da je dobra duša, ne zameriše i nađe se jedna prazna kuća da je udomi.Nađe se i hrane i druge potrebe za život i ona se ustali među domaćima.Nije nezahvalna bila,svakog se posla prihvati i razgovor joj beše lak i svetao.Nije valjalo da sama dane broji,bez nekog svog,ali videše da i nije sama došla.Stomak joj se zaokrugli,kad dođe vreme žene pomogoše i još jedno biće se zaplaka na svetu i uveća radost u Kamenovu.Krstiše ga Peđa.

Vesele dane provede Peđa s materom.Videti ih i obradovati se što na svetu,eto, tako ima lepe sreće,da se vidi i ne zavidi.Dani minuše i godine toliko da Peđa već poče da pomaže u kući i okolo a majka ode za nekom svojom starom sudbinom.Tako Peđa ostade na brigu i pomoć celom selu.Ostade u svojoj kolibi i uskoro se vide da može sam da je drži.A rastao je brzo i zdravo kao sam Bog da se strara o njemu.

Da je nešto sasvim posebno prva uvide Anjusja.

Anjusja beše udovica s mnogo dece.Lepa žena čiju snagu godine obilaze i ne dotiču je se.Muž je ostavi s dvoje dece ali se,godina za godinom, nađoše i druga.

Hitra,laka,iskričavih crnih očiju,s onim osmehom što mami a ne znaš kako mami… Žene videše da im domove ne kvari a muži se ne zavađahu i mnogi tek nabujali muškarčić otvori muške oči uz nju.Oko nje je vazda bilo mnogo dece i ona što pužu i ona što već samo šibom možeš pitomiti i njena i tuđa,koja su tu za društvom došla,pa je bilo i da zanoće,jer ih nije mogla prebrojati kao što pčele zuje, i da matere ih traže ili tek sutradan dođu po njih. Za teže poslove Anjusji ponekad trebaše pomoć.Peđa rano poraste i poraste snažan pa se često nađe da pomogne.Tako se desi i da jednom prenoći a zorom se ču naročito glasna i vesela Anjusjina pesma.

Ali,nije tada Peđa dobio nadimak Veliki.

Peđa izraste u krupnog i snažnog momka.No,nije to bilo kao iz priča da izraste iznad hrastova.Bio je krupan i snažan ali onako kako je to kod ljudi.I,bio je dobar,miran i stidljiv kao devojčica.Svakog da posluša,sve da otrpi uz osmeh,da se zasmeje i zaplače brže nego letnji topli pljusak…

Desi se jednog proleća da neki medved usamljenik poče u selu da pravi štete. Ogroman beše,pogan…ne da ovcu ili drugo živinče udavi i pojede,no ih je klao na gomile.

Lukav je bio da svaku poteru ljudsku izdaleka oseti i umakne.Ali mu se desi da za magaretom nekim,ko zna otkud,nalete.A magare beše svo u znoju i peni i mlado i bežaše ali i srčano da se kopitama brani od grdosije.Tako se medved zanese i ne vide da je naleteo na Peđu.Kažu ljudi da su videli,a možda i nisu,gde Peđa skoro da nestade pod medvedovim krznom,jer beše ma nji, da se u trenu medved nađe s nogama po vazduhu da mlatara.A Peđa stamen na zemlji stajaše i kao da se u zemlju ukopa i držaše medveda oko vrata i kažu ljudi,a to možda već i lažu,da mu je Peđa nešto u uvo pričao. I medved se umiri i Peđa ga pusti a ovaj otrča u šumu i više se ne vrati.

A magarac za Peđom dođe u selo i nahrani se i leže na prag i tako poče ta družina.Svaki posao što je za čoveka i magarca zajedno su radili i sve što u selu ljudi sami nisu mogli,Peđa i magarac bi završili.Kad što i po tri,četiri snažna muškarca ne bi mogli pomaći,Peđa bi se podmetnuo i podigao.Jedino bi uvek u zemlju do članaka utonuo.

A drugi kažu da je Peđa postao Veliki kad se kod Anjusje nađe dečak likom sličan a isto s imenom Peđa,te da bi ga razlikovali njega nazvaše Mali.

Kad Peđa malo poraste vide se da je dečko ozbiljan,stalno kao namršten,više sitan nego krupan,često s ručicama prekrštenim iza leđa šeta i,reklo bi se,nešto ozbiljno misli.Mada sitan,bio je srčan,i u dečijim bitkama i oni stariji odustaše da se s njim nadmeću.Uz odrasle ali i mimo njih deca imaju svoje organizovanje.U tom društvu Peđa Mali se pokaza i snažan i pravedan i,mada se nikad nije sam isturao,postade deci kao neki vođa,i da povuče i da presudi.Kao nevidljivo vezana uz njega se prilepi sitna,s plavim kovrdžama i plavim,krupnim očima, Iruška.Kao od sunašca parče zlata prosto je svuda sjala i pratila u stopu Peđu Malog vukući na kanapu neku bušnu šerpu koja je skakutala,prevrtala se i vodila svoj šerpeći život…

Iruška se punim imenom zvala Irina Grigorijevna Čerkasov i bila je najmlađa ćerka Grigorija Putnikoviča Čerkasova,četvrta po redu.Taj vam je Čerkasov bio posebna sorta.Bio je, doduše, iz proste porodice.Otac mu je ljubio kapljicu i bio zadovoljan da malo živi.Tako je i bilo i dok je još bio momčić ostade na domu sam i ode iz sela.Dugo ga nije bilo i vratio se nekako promenjen.Niko nije mogao da kaže šta je to bilo na njegovom licu ali – bilo je…Sagradio je novu kuću i ljudi pomogoše mada ga nisu razumeli.Na kući je izgradio još jednu.Ako je već hteo još jednu kuću, mesta je bilo za još jednu da se postavi na zemlju kako kuće i valja da stoje.Ali,ne… postavio je kuću na kuću pa su jedni hodali drugima nad glavom a i nekako je bilo visoko gledati pa još ljudima u teme.Ako bi se hteo porazgovarati s prolaznikom ovaj je morao kriviti glavu i zaklanjati rukom oči od sunca a odozgo da se savijaš i da oba vičete…i,sve tako,a nikako nije bilo prijatno.Niko od Čerkasovih nije voleo da se nalazi po gornjoj kući,već su živeli dole,na zemlji,kako je udobno i nogama i glavi.Ali su jednom u nedelji morali.Čerkasov bi ih odveo gore i to tako da svi budu na prozorima i gledaju na selo.Žena,on i kćeri,prvo jedna pa druga i sve do četvrte,Iruške,ali je ona bila mala i glava joj se nije videla na prozoru.Još su morali da se svi drugačije obuku u odeću koju je Čerkasov donosio iz varoši a baš ni za kakav posao nije valjala i nekako je sapinjala.Ni Čerkasovljeva žena,Jula,sve to nije volela.Ona nije bila rođena u selu, jednog dana ju je doveo u nečemu što selo nije videlo dotad,u čezama s konjem.Konji su se ponekad nalazili u istoriji sela ali nekako nije bilo mnogo posla za njih,a jeli su dosta,pa se i nisu odomaćili.Čeze već nikako nisu bile poznate jer nisu ni bile potrebne.Nekako su bile nezgodne da se natovare a Čerkasov ih nije ni davao ni koristio,osim kada bi jednom u mesecu išao u varoš i otuda donosio mnoge čudne stvari koje i nisu bile od neke koristi sem što su smetale po kući.Od svega što je Čerkasov dovezao čezama jedino su ljudi Julu zavoleli.Kol’ko je ovdašnji Čerkasov nekako otpadao od sela,tol’ko se tuđa Jula uz njega prilepila.I da popriča i da pomogne i da i uzajmi i pokloni…Stalno se Čerkasov s njom sporio oko tog davanja ali ni Jula nije bila mutava da trpi.Ne bi ljudi znali da Jula može biti drugačija sem dobra da je nisu gledali kad podboči ruke i očicama seva i rečima zaspe te Čerkasov strugne i sve maše rukama oko glave kao da ga stršljenovi jure.I Čerkasov je pričao s ljudima ali mu je priča nekako bila teška,sve o nekim bog-te-pita stvarima,i njegove reči nekako nisu stizale do čoveka.Kao krenu i kad se približe učini im se čovek nepoznat pa zaobiđu i odu besposlene po polju.No,živeo je i Čerkasov s ljudima.Kao kad se u točak udene neka smetnja pa točak poskakuje i trucka ali opet,eto,ide.

Srećom,Čerkasovljeve kćeri primiše materinu narav.On sam je hteo sina i sina a Jula rađaše lepe kćeri.I lepo su živele sa selom a otac im branjaše da se s momcima lažu.Najstarija,Nastasija,po računici sela već uveliko beše za udaju a gledanje niko ne može da spreči i ona gledaše,iz donje ili gornje kuće,Mićka,seoskog mangupa i lepotana.A Mićko po celi dan imaše posla da prolazi baš ispred njihove kuće.Čerkasov je branio i nije hteo da čuje da mu se kćeri u selu udaju.Jednom je,čak,doveo u svojim čezama nekog momka iz varoši.Reklo bi se da momak i nije bio loš ali Nastasija tad pokaza materinu narav pa momak nizbrdnu sve braneći glavu od nevidljivih,a opet strašnjih stršljenova.Nutom za njim iz kuće izlete i Čerkasov s Julinim stršljenovima i to se više ne ponovi mada u kući ostade za udadbu ni tamo,ni ovamo…

A,začudo,Čerkasov se s Mićkom baš najviše družio.Čezama jeste dovozio ako bi kome trebalo što po selu ali je sa sobom jedino Mićka uzimao u vožnju do varoši. Išli su tamo ko zna kakvim poslom,nekad docnili i po dva-tri dana ali makar Mićko bio dobar i njemu i još više Nasti,nije bio dobar jer je bio iz sela.

Ljudi nisu baš voleli da idu u varoši,a bilo ih je dve-tri na izbor i taman zgodne da odeš,posao završiš i vratiš se pod svoj krov i u poznatoj postelji misli svoje složiš. Varoši su im nekako smrdele,nije da smrad davi a i ne znaš šta to smrdi,ali smrdi. Smrad i nekako ali gužva i larma se nije mogla podneti.Navikli ljudi da kad se sretnu lepo se pozdrave i prozbore,ako nije zima ili neka druga hitnost.U varoši sve nešto lete i zuje ali ne kao pčele da u tome ima reda i koristi već…ama,ne da se ni opisati,samo te glava zaboli i što bi se neko bez nužde tamo mučio.

A,eto,Čerkasov i Mićko su voleli da tamo idu pa i odocne neki dan.

Ne daj,Bože,što mi majka misli;daj,Bože,što mi žena misli…kažu ljudi.Kad se ko nekud dugo bavi,majka misli da l’ se smrzao ili je gladan,da ga neko ne prebije…a žena misli da se napio i najeo pa se kocka i sa ženama zabavlja…Tako je Bog dao Čerkasovu i Mićku što im žene misle i time su se bavili i tako zabavili…Jes’ da su se trudili da ih tuku ali su se ovi u tuči dobro snalazili a drugog im nije nedostajalo. Naročito su se kartama bavili.Čerkasov je davno bio tu nauku savladao a Mićko se brzo naučio.Gubio je isprva i gunj i brašno a onda je video da tu valja lagati i podvaljivati,a njemu je podvala u krvi bila,ne po zlu nego po veselju.Sve ga je na svetu radovalo pa i kada bi nadmudrio i tako veselje proizveo.Kartanje mu je bilo igra,rakija mu nikad pamet nije mutila,a onako lep i stasit ženama je med bio…Tako,od te rabote stalno se u selo imalo šta odneti. A Mićko je zavoleo volove.

Znao je on za volove,kao i svako,nailazio na njih,bili su mu pred očima,kao i sva druga čuda ovog sveta što nas stalno susreću,ali ih ne vidimo.Prvi put ih je video kada su ga u nekoj tuči oborili u blato i balegu tik ispod njuški upegnutih volova.Stajali su u svom jarmu i preživali i slina im je padala na Mićka i tako su se gledali volovi i Mićko. Slinavi i drljavi,sa skorelom balegom na nogama,preživali su,mahali repovima i radili sve što volovi već rade.Ustade Mićko i zagleda im se u oči.U očima im beše i tuga i muka i mirno neko zadovoljstvo,valjda jer ima šta da se preživa, i snaga neka čudna, ne da opominje već je ne možeš ni sagledati,da povuče i kad se joguni i da savlada kad se čini da se ne može izvući i žal što se bič i tojaga troše a blato uhvatilo noge sve do praznih muda i praštanje,praštanje pred Bogom i ljudima praštanje što već i ne može da se živi a mora se i najviše tuga,volovska prosta tuga a ceo svet odražava. I onjuši jedan Mićka i liznu ga tražeći so.Zaplaka se Mićko i otkupi ih za cenu pet pari volova i odvede ih u selo.

Čerkasov se žestio kao na sopstveni gubitak,posebno jer Mićku pređe u naviku da otkupljuje volove i vodi ih u selo i poklanja kome bilo.(Jer,Mićko nije dobit od karata u selo donosio sebi već bi sve poklanjao.)Ljutiti Čerkasov ga tada ne bi u čeze uzimao a i volovi su bili spori za konjski hod,pa bi Mićko s njima proveo jedan prijatan dan u šetnji i razgovoru do sela.Jes’ da su volovi stalno ćutali ali Mićko nekako postade pametniji i bolji čovek.    .

Tako se volovi nađoše po selu i nemajući mnogo posla uglavnom su mirno hodali i pasli.

Da od đavoljih zanimacija mora da izađe neko zlo,pa i od tog kartanja,videće se uskoro u priči.

Skorbutin,Njižni i Volođa padoše na kartu Mićku i Čerkasovu.Došli izdaleka, tamo gde ni misao ne dohvata,sastavljeni po tuđoj volji, sami od sebe ni gledali se ne bi,ipak su nekako morali da se drže i podnose.

Za Volođu bi se nekako moglo i reći da je dobar čovek.Oniži,nabijene snage, kose i lica boje slame,stalno nasmejan i za društvo voljan,lako bi ga bilo prihvatiti,ali mu je u naravi bila neka jogunasta žica da odjednom neće ili baš to hoće da radi pa nek svet propadne.Nekad bi ta žica navela da za dobro i korist svu snagu i volju upotrebi pa makar i crkao.Drugi put ako bi ga ljudski najljubaznije molio da, eno, onaj kamen pomeri pa će poteći med i mleko,ne bi prstom hteo da makne,kol’ko god ga molio i razumu privodio.Najgore je bilo što se nikad nije znalo i nikakvog reda nije bilo na koju stranu će povući.Mogao si ubiti ili njega ili sebe ali to bi bilo to.

Za Njižnog se,pak,nikad ne bi moglo reći da je dobar čovek.Bio je,u stvari, kukavica,svega i svakoga se bojao i otuda je svakog voleo da kinji.Pošto je preduzeće koje je poslom sastavilo ovu trojicu upravo takve volelo da postavlja za narednike ljudima,Njižni se i našao na tom poslu iako nije baš imao veštine za njega.Tako je on naređivao Volođi,ovaj bi nekad slušao i radio a drugi put nikako nije hteo,pa su neprestano bili u raspravi i pravo je čudo kako su bilo kakav posao uspevali da svrše.

Skorbutin je bio mimo njih i mimo svog sveta.Bolovao je od teške bolesti,bolesti duše i,mada je jeo i hodao i pio i radio sve što i drugi,opet kao da je bio po nekom drugom svetu.Imao je,tamo negde daleko,ženu,lepu i zagonetnu, i ni on niti neko drugi nije znao vara li ga ona ili ne.Nije mogao da zamisli da živi bez nje a ustvari je neprestano živeo bez nje,makar mu i u rukama bila.Kakva je ona bila – ko bi znao a nije ni važno jer bolest Skorbutinova činjaše da muči i nju i sebe.Kad bi otišao daleko, njoj opet beše lakše a njemu je svejedno bilo teško jer od sebe nije mogao da se odvoji.E,takav se odvojio od sveta pa se i svet njega klonio.I kada bi bio u društvu veseo i razgovoran opet je nekako odbijao kao glogov vres pa ga ni koze ne mogu da brste.Da nije bio bolestan,bio bi sasvim prijatan i pametan čovek jer imaše i dobrote i škole da lepu reč kaže i učini.

E,oni su po svom preduzeću bili sastavljeni da nađu kamen kako bi negde nekakve puteve pravili.I tu pade reč Kamenovo i od šale veseli Mićko reče da se ne bi zvalo tako da nema kamenja svake vrste i veličine.

Za Čerkasova,Mićka i selo bi se priča tu i završila,kao što je ceo svet znao da u Kamenovu ni kamenčića nema,ali po šaljivoj laži pođe preduzeće i nađe kamen da ga boljeg nije bilo na svetu i to pred samim vratima sela.

Isprva to preduzeće nije izgledalo kao neka naročita stvar.Skorbutin je nešto merio,pomalo kopao i zamišljeno hodao tamo-ovamo.Volođa i Nižnji sagradiše neku kućicu,doneše nešto nameštaja i pili su čaj i svađali se.Ako je ko iz sela naišao,porazgovarao se,u sebi smejao ili čudio.Dođoše i psi da ih onjuše i po svom zaduženju malo laju,pa i njima dosadi.Poneko bi im i neku ponudu doneo,meze i kapljicu da se ljudi okrepe od svog posla,kakav god da je bio.

Onda se jedne noći uznemiriše i psi i ljudi.Neka gadna buka se čula,gadna, sasvim ne sa ovog sveta i zemlja se tresla ali se i utiša pa zaspaše do zore.

U zoru se buka nastavi još gore i zloslutnije.Uzbuniše se ljudi,nekako im čudna muka na srcu,niko ne bi ni išao sam,već da strepnju dele pođoše zajedno da vide šta se to zbiva i jesu li oni strani tamo dobro i pri pameti.Već na zadnjoj krivini svog mekog seoskog puta zastadoše kao pred nekim zidom.Ogromna mašina je urlala,gadan dim ispuštala i brdo lomila.Hteli bi ljudi i da se nađu da pomognu u tome što im ličeše na nevolju za ljude ali videše gde Volođa sedi na njoj,Nižnji trči, kruži oko njih i sav se zacrveneo i samo nešto viče a Skorbutov stoji podalje i zamišljeno gleda.

Otvoriše planinu i utrobu počeše da joj vade.Čulo se da mašina urla ali kao i da planina neku svoju muku stenje.

Tako se u selu Kamenovu kamen nađe i kamenolom otvori.Na nekoliko metara ispod meke,pitome zemlje pokaza se srce planine i poče da ispada oštar, težak kamen i da varnice baca od tvrdog gvožđa mašine koja ga je jela.

Vratiše se ljudi s te krivine bez reči,zbunjeni i nekako postiđeni.Odoše za svojim poslovima ali im misli ostadoše da blude oko onog mesta pa posao nikako da krene i ide svojim tokom kuda je lepo išao tolike godine.Idu po selu nekako bez reda,razgovarali bi ali ne znaju ni kako ni kojim rečima i sve skreću pogled kao da su nešto skrivili.A,opet,u sebi ne vide nikakvu ni nameru ni podlost da mogu da se pokaju i oproštaj izmole.Kao kad neko gadno ne-vreme dođe i ne možeš da ga svladaš ni umiriš pa čekaš da se samo umiri i ode negde na drugu stranu gde su neki drugi to možda i zaslužili.U nekoliko sledećih dana se i ponadaše da će tako biti i da se samo treba strpeti.

Ali,tamo,vidiš sve veća rupa u planini i sve gadnija mašina urla kao da ju planina nešto jedi te se zbog toga još više žesti.I,one ljude su malo znali ali ih sad ni toliko ne mogu poznati,čini se da više ni ljudske reči od njih ne možeš čuti no samo škrgut,grebanje,zavijanje…

Posle nekog vremena sve se nakako umiri.Ljudima ostade nelagoda oko srca,ali se čovek privikne pa izgleda kao da je oduvek tako bilo i da se s tim mora i nadalje.Takav je život nekako a boljeg nema pa šta ćeš više…Privikoše se,nerado su se oko one krivine nalazili,ali videše da u tom preduzeću ima nekog reda a kad ima reda,makar te i svakog dana po leđima šibali,ako ima reda – i to je od ljudi.Čak se jednog dana zabrinuše jer se mašina utiša pa im tišina dođe čudna.Al’,videše gde se Volođa i Nižnji svađaju,nešto lupaju po mašini,ona se naskoro opet začu i njima kao da laknu.

Nešto nevolje uvek može da se podnese i dok god,po snazi koju je čoveku dao Bog,može da se nosi,onda je čovek i nosi i,možda pomalo gunđa,ali više da duši da oduška nego da pokreće preduzeća koja bi ga odvela ko zna kuda i po kakvim drugim besputnim nevoljama.Ali,kada se desi da se još nešto doda,kao magarcu kad na tovar dodaš neku sitnicu a on više ni da makne neće ili počne još da se rita ili ugrize ruku hraniteljicu,pa neće više da nosi ni onaj teret koji je do tad bez roptanja podnosio,to i ne može da se predvidi a nekad ispadne što ni magarac ni čovek nisu ni pomišljali čega bi se zdravo odmah odrekli a ispadne da ne mogu, jer ih neka veća sila tera.

Desi se da se na onoj krivini zemlja odlomi i propade i puklotina preseče seoski put.Taj put je vodio u varoš i selo ga nije mnogo koristilo,osim Čerkasova i Mićka pa i njima nije bio mnogo važan.Tako minuše dani a da se ništa nije desilo. Puklotina ostade i put beše presečen.Ljudi su mislili da će ono preduzeće to i da popravi.Desi se da čovek neku štetu nanese bez namere pa je i ukloni i oprosti mu se bez mnogo buke.Put im nije mnogo trebao ali je bio njihov,pa – trebao-ne trebao -treba im.Skupiše skupštinu da ode u ono preduzeće da se stvar reši.Mada su nekoliko bili ljuti,nisu mnogo jer behu navikli reč između ljudi mnogo može da reši.Znalo se čija je krivica i kako da se reši a i dobru kapljicu poneše da reči lakše klize ako negde baš zapne.

Inače,od onomad više nisu posećivali svoje komšije.Kao kad te komšija uvredi pa se mrštiš i kloniš dok mu se pamet ne vrati da se sve lepo oprosti i da se,možebiti,još bolje živi.Jedino su deca često išla da gledaju to čudo kao živu bajku,jest’ strašnu,ali i takvim se deca uče.Bila je novost i za gledanje i kamen kao nova,za čuđenje i otkrivanje,igračka.Ali se pokaza i kao nezgodna i opasna igračka.Dotad za decu ništa nasvetu u selu ne beše opasno.Mogli su ceo svet da otkrivaju i svuda svoje igre sprovode,poneku štetu naprave,ali ništa nije zasluživalo više od opomene i blage ćuške.Bili su slobodni koliko treba,da se ne pokunje i da se ne ponesu,da su radost i da u vredne ljude izrastu.Ali,kamenje stvori i modrice i ogrebotine i suzu i zabrani im se.

Elem,skupština krenu,kako treba i dolikuje,s ozbiljnim licima, razumnim rečima i oštrom a blagom kapljicom.Stigoše,nazvaše Boga i dobar dan,sedoše na odvaljene kamenove iako su im dupeta žuljali i sačekaše jer videše da su u poslu. Volođa se zaletao s mašinom i lomio planinu,Nižnji vikao i mahao rukama oko njega,iako se videlo da ga ni ne čuje niti sluša,a Skorbutin je izdalje gledao i samo stajao.Dugo je tako bilo i već se nije moglo više dangubiti pa iskoristiše tren kad se Nižnji udalji jer su mislili da će s Volođom biti lakši razgovor.Priđoše dvojica-trojica i kapljicu ponudiše i Volođa mašinu ustavi i dobrano potegnu.Eh,ko bi u toku sveta mogao znati kako od nikakve muke,što je mogla da se reši u nekol’ko minuta i da jedna kašika bagera zaspe onu puklotinu i da se put nastavi i da život ide dalje mirno i skladno a ono se brzak stvori i voda ushuči i zamuti pa se život za život bori.Jedan tren je bio između a Volođina glava se pokrenu odrekom.Možda je bila pošla da mirno klimne ali se negde saplete u njegovoj naravi i odreče.Uto se vrati i Nižnji,a njegova se već znala da je na pakost,i ljudi počeše isprva da rukama prema zemlji pokazuju,pa ih i prema nebu podizahu i na kraju da mašu kao da vazduh seku i odlaze.

A krivina puta beše s jedne strane planinom pritisnuta a na drugoj beše mali ali dubok potok.Kamenje ga pregradi i mala voda se ustavi ali svakim danom sve veća bujaše.

U selu nasta gužva i galama a tokom noći se ljutnja smiri i tih dogovor dočeka zoru.Ni trenuli nisu i dohvatiše se posla i kako su znali i umeli i malo i veliko,nabraše i spremiše velika debla i zemlju i natrpaše i puklotinu napuniše i debla položiše da put svoj vežu i njime prolaze kao što su uvek na dobro ljudima i u slavu Bogu.

Ali,đavo zauze svoju busiju i ne puštaše kao i uvek kad se među ljudima pukotina stvori i on u njoj svoj vašar pravi.Skorbutin beše u varoš sišao da svoju zamisao otpočne,Volođi đavo ne dade mira i pred pakosnim očima Nižnjeg bagerom sruši u noći što selo po danima sagradi.

A mali potok pred ustavom sve više bujaše i danju i noću sa planine svoju snagu poče da prikuplja.

Noćno mašinsko urlanje opomenu selo i pod ranim suncem ustade i pred puklotinu dođe.Da su ono preduzeće bili ljudi lepo bi ih istukli i poslali tamo gde ih đavo čeka ali više ih nisu videli kao ljude.Čudo gadno su bili i preduzeće njihovo kao mračna utvara bez lika i mada se Nižnji beše sakrio a i Volođa zadrhta i ne pogledaše ih više.Ponovo svoju gradnju podigoše,svi do jednog i do najmenjeg pa i sunca grumen zlata,mala Iruška se u blato i među drva nađe da pomogne a kamen jedan na ručicu pade i povredi je.Nije to ni toliko strašno bilo,inače na takvu ranu ne bi ni gledali mnogo,ali ih sada sve jednako zabole i celo selo se oko nje uzmuva da pomogne i psovku i kletvu kamenjarima uputi.

Ispred gradnje kao čuvar ostade Peđa Veliki i magare s njim da noć probdu i zoru dočekaju.

Ko bi rekao!Potok onako mali,ni noge da skvasiš ili da i neku bubu na njenom putu može da prevrne a snagu postojano skuplja,ni ne vidi se odakle stiže, i što je ustava veća,veća mu i snaga bude,ne mogu tol’ku ustavu da stave da mu prirodu pokore.I već se voda skupila i zemlju raznosi i kamenje počinje da pomera.

A Peđa Veliki beše zaspao pred građevinom,tvrdo i mirno,kao duša pravedna i savest čista.A životinje drugačije svet vide i znaj u  što ljudi po pameti ne mogu znati.Probudi se magare i uspravi a još pred zoru mrak beše zaostao,pa nadade njisku i na kopita se podiže pre no što u šunjanju Volođa mašinu pokrenu da građevinu ruši.I u selu se sav stvor živi uznemiri i pre vremena petlovi zapojaše i svaki pas uši načulji i svi ko jedan,po jednom imenu sleteše do one krivine a magare kopite dizaše i na mašinu naletaše.Zgazila bi ga mašina da se ne bi ni primetilo ali zbuni ova slika Volođu.I psi dotrčaše a za njima selo,bunovno,obučeno i neobučeno.No,nije Volođa baš strašljivac bio i od zabune se povrati i krenu strašnu mašinu i magare i psi korak po korak uzmicahu.Al’ se i Peđa Veliki razbudi i ustade i pred mašinu stade.Nije ni Volođa takav dušman bio da ne zastane i poviče mu da se mane i skloni jer sila Boga ne moli a kad Peđa Veliki i dalje ostade u mestu,samo kao do članaka u zemljicu utonuo.I pokrenu mašinu što planine ruši a Peđa Veliki ruke stavi na tvrdo železo i ustavi mašinu.Svi bez glasa gledahu čudo.U zabuni pogleda po mašini Volođa i još joj snage dodade i zape mašina a Peđa Veliki se upro o nju i ne pušta.Iz mašne dim kulja crn i smradan,kao oblak taman veliki a Peđa Veliki ne pušta. Samo u zemljicu do kolena utonuo.

I  potraja to.

Ne vidi se ni da Peđi Velikom snaga nestaje ni da mašina može dalje.

Čudo pred ljudima,ni verovati da ljudi videli nisu i pripovedali.

Samo Skorbutin izdalje nešto Nižnjem reče,ovaj strašljivo do Volođe stiže i reče mu i mašinu ugasiše.

A Peđa Mali stajaše na brežuljku i gledaše u Skorbutina.Mala prilika na usamljenom brežuljku,jedva se i razaznaje na toj daljini,a Skorbutin oseti pogled i njegova mučena,hladna duša zadrhta.Ali,odbaci misao i zakloni se iza sile za koju je znao da je iza njega.

A dole potok svoju snagu sakupljaše i već beše ustavi dorastao.

Neko se vreme sve primiri.Selo beše malo oko građevine i Peđe Velikog, malo po starim poslovima,jer i u velikoj nevolji se mora živeti i jesti i piti pa se i nasmejati.Skorbutin ponovo u varoš pođe a i kad beše daleko opet kao da na leđima pogled Peđe Malog osećaše i strese se ali nastavi jer je znao da će sila velika iz daljine ga zaštiti.Ode u katastar gubernije r.-jevske i potražiše na karti selo i papire.

I dođe mašina još jedna,moćnija.

Na ljude kao da se studen neka spusti.Stadoše da zaštite građevinu svoju ali u srcima ne beše nade.I Peđa Veliki beše u zemljici do članaka ali ne bi znao gde će.Još jednom Skorbutin oseti pogled Peđe Malog i kroz misli mu bolest njegova prolazi i već ne može da se otrese i čini se da je već tada sasvim sa ovoga sveta otišao.Nižnji drhti jer je već svašta oko njega što plaši a zlica sitna, ne hrabri.Volođa bi od svega sada već digao ruke i kao da je ponovo pri svesti vidi tren od koga sve ovo ne bi bilo i pokrio bi tu bednu puklotinu…A potok raste i preko ustave se preliva.

Peđa Mali,s ručicama za leđima i u zemlju gleda i ka selu ide.Iruška se beše za tren dvoumila,zatim ručicom u zavoju pripreti ka kamenjarima i svoj sili što se prikupi,podboči se i htede da reči stršljenovske uputi na tu stranu ali odustade i pođe za Peđom Malim vukući za sobom svoju šerpicu.

Izdalje videše staru šubaru gde po putu ide.Sretoše Starog Dedu kako poguren u zemlju gleda i po njoj štapom se poštapa i lupka.Nazvaše Boga kako se i pristoji i Stari Deda njima.Zastade i s mukom podiže glavu i pogleda ih.Nasmeja se kako se dede unucima nasmeše,reče nešto,ko bi razumeo,pomilova i produži putem lagano kao da ovaj svet ima toliko vremena da jedan deda korak po korak noge pomera,krenuo negde baš kao da ceo taj svet mora baš njega da čeka a ne da se bavi svojim hitnim i prečim poslovima.A,opet,stiže Stari Deda na vreme.

Taman je potok već svoju silu preko ustave prenosio i Peđa Veliki upr’o snagu u jednu mašinu,dok dolazi i druga,ljudi nadali graju i gledaju da se brane a sila preduzeća stala da se čudi i ne sumnja u svoju moć…Stari Deda prolazi među ljude kao da ga se ništa ne tiče i ne dotiče,a ljudi se sklanjaju i misle deda niti vidi niti čuje šta se zbiva već ide svojim putem.I prođe Stari Deda među ljude i nađe se pred mašinama i silom preduzeća i,gle,strašne mašine počeše pred šubarom da se savijaju i kao da se urlik strašni i samrtni začu.Jedan Deda sam i poguren u zemlju gleda i po njoj štapom lupka a pred njim sila železa i vatre se povlači i lomi.Niko u to ne može da poveruje ali deca lepo videše kako se iz šubare kao sila vuk pojavi ogroman i na mašine nasrnu i obori ih i skloni s puta.

U to potok provali i ustavu raznese i oslobodi se i valjaše silno kamenje i mutnu zemlju.

Sve to zadade muku onom preduzeću na povratku u varoš jer beše potopilo i preprečilo puteve.Larmali su kao bezumne pčele (mada takvih među pčelama na svetu nema),puteve nekako prešli i vratili se.Teško su objašnjavali slomljene mašine pa se to pripisa kakvoj kapljici glavolomki.Nađoše papire od onog sela i videše da nije Kamenovo već Stepančikovo i nađoše jedan paragraf (a ima ih dosta) po kome tog sela i ne sme da bude i paragraf uništi selo i zalepiše ono potrgano mesto na karti…

Ali,sela tada već nije ni bilo.Ukopaše Starog Dedu pored kolibe i ispratiše s poštovanjem i veselom kapljicom i na spomen šubaru staviše.Podiže se svo selo i sa svim svojim pođe za Peđom Malim i Iruškom i njenom nemirnom šerpicom na put u planinu.Svi su stupali mirno i kroz priču.Za Čerkasovim konjem u čezama s nasmejanom Julom i ćerkama stupali su svi ljudi i sav njihov živi stvor.Jedino Nastasija ide putem i za ruku stišće Mićka a priča i smeje se…ne da se zaustaviti. Anjusja svako malo decu broji i nikako da im broj ugodi.Petlovi već znaju i sve su im koke na poziv na mestu.Pometnja jedino nastane ako neko pozove psa po imenu pa se svi skupe.Kad dođe vreme odmoru i ljudi se skupe po porodicama i komšiluku a stoka oko volova koji mirno preživaju.Iza svih motre i paze Peđa Veliki i magare.

Probalo je opet ono preduzeće da se vrati ali potok beše obrušio put pa i kad to prođu dođu do mesta gde se Stari Deda zemlji predao i šubara,mada istrulela i nestala,još mašine strašeše.Pred njom su se gasile iako su drugde radile,i ni makac.Tako je paragraf pobedio ali mesto ono je opet sa karte nestalo.

Kud se selo Kamenovo delo,ne znamo jer previsoko odoše za priču.

Jedino se Peđa Mali ponekad vidi kako s visoke stene gleda svet a pored njega Iruška stoji,samo bez šerpice jer je već devojka velika i kosa joj se zlati i na neku zvezdu liči.

                                                PUTOVANJA

Siv vojnički ranac.Po rubovima ušivena jarko-žuta traka.Bela traka u smeđoj, dugoj,neopranoj kosi.Isprane,ponegde pocepane farmerke.Čiste bele patike.Crvena majca bez natpisa.Bunovno lice i nežne ruke koje trljaju oči.

Zastaje kraj zadnje lipe u nizu.Tu je kraj aleje.Nekoliko metara dalje je čista, uređena reka i lep mali most preko nje.Okreće se.Stotinak metara unazad aleja lipa počinje na mestu gde se nalazi poslednje dvorište.Ili,prvo,ako se gleda ovako.Dvorišta nemaju ograde,osim ponekih živica.U dvorištima je različito drveće,mada su u većini četinari.Ni kuće nisu iste ali stvaraju utisak da jesu.Broj na poslednjoj kući s leve strane je 113.S desne strane je 114.

Oko dva kilometra odatle su kuće s brojevima 1 i 2.Ulica je sasvim prava i ravna i taj početak skoro da se vidi.Ili,bar,može da se zamisli.Ni ispred ni iza kuća nema ničeg. Levo i desno i na početku je ravno polje.Dovoljno daleko da ih pokrije izmaglica vazduha se vide pitomo zaobljene planine.Na kraju se nalazi reka i most preko koga prelazi put.Zatim,prav,nestaje u ravnici i opet se u daljini vide planine.

Kolima su svi odlazili na onu tamo stranu.Tamo je bio grad dovoljno blizu da uvek i za bilo šta može da se ode.I vrati.Na ovu stranu,iza mosta, je retko ko dolazio.Put je nadalje sigurno negde vodio ali je to bilo dovoljno daleko da bi bilo koga zanimalo.Između ovde i tamo praktično nije bilo ničeg.Samo dosadno ponavljanje polja,brda…Nešto dalje kamenje i pesak.Uglavnom pustinja…Pa,recimo i usamljena stabaoca drveća i zakržljala trava.

Mladić s rancem gleda niz ulicu i kuće.Gleda kao da se trudi da nešto ugleda.S naporom ali ne i napregnuto.Onda odmahne rukom i okreće se na drugu stranu.

Tamo,među kućama,se nalazio i njegov dom.Otac mu je bio bogat,majka lepotica.Braće i sestara nije imao.Imao je sve.Nešto je i studirao,ali se uglavnom bavio stvarima koja bi mu u nekom vremenu privukle pažnju.Živeo je kao i svi.

Juče je odlučio da ode.Nije imao nikakav poseban razlog.Čak mu nije bilo ni dosadno.Kroz ulicu je prošao crveni džip koji je vozio neki momak i tri devojke u bikinijima koje su vriskale na vetru i igrale…verovatno zbog neke muzike.Sve to nije ostavilo neki utisak na njega,čak je bio i zaboravio na to.Ali,u suton mu se slika vratila pred oči i odlučio je da ode.

Ustao je rano,u vreme kad sigurno niko još nije budan.Spremio se,pošao… i sada je gledao kako se iz pravca odakle dolazi reka pojavljuje sunce.S desne strane.Znači, išao je na sever.Prvi zraci dodirnu lipe i vrhove krovova.Na ulici nema nikog i svež jutarnji vazduh slobodno vršlja između drveća i kuća.

Mladić udahnu duboko i raširi ruke i sve to poče da mu se dopada.Počinje da ga ispunjava bezrazložna radost i okružuje prva jutarnja tolota.

-Čoveče…!-kaže poluglasno.Osvrne se još jednom niz ulicu ali bez posebnog interesovanja.Zainteresuje ga šum reke.Sigurno da je reka i dotad šumila,ali mu je to tek sada doprlo do svesti.Pređe tih nekoliko koraka do mosta,osloni se o ogradu i zagleda se u reku.San mu nestaje iz očiju.Zbrka misli i jedno jasno osećanje zadovoljstva i ispunjenosti.

-Čoveče.

Gledao je u vodu.Posle nekog vremena je uočio da se talasi oblikuju na gotovo istovetan način dok reka neprekidno teče.Igra oblika i svetlosti na površini reke ga je skoro hipnotisala.Pomislio je „kako li to izgleda u dubini…“ U jednom trenutku se trgao i stresao kao da se oslobađa nevidljive stege.

Pogledao je još jednom niz praznu ulicu.

Sunce se već pojavilo u punom krugu.

S nešto neodlučnosti je prešao na onu stranu mosta.

Jedno vreme je koračao kao da premišlja o svakom koraku.Zatim je produžio žustrije.Pri tom je razmahivao rukama kao da se razgibava ili uči letenju.

Posmatrana s ove strane mosta,njegova figura se udaljavala i smanjivala dok nije postala mrlja na sve tanjoj liniji puta.

Tu gde jeste bio,a bio je nasred puta,nasred ravnice,daleko od mosta,njegova figura je izgledala normalno.Nije više razmahivao rukama jer se zamorio ali mu je na licu i dalje bio izraz potpune neusredsređenosti na bilo šta.Blag,ponešto ozaren i prazan izraz lica.

Ali,svakako je gledao samo napred.Nije se osvrtao a nije ni zverao okolo.Nije ni imalo šta da se vidi osim monotone travnate ravnice.Jednom ju je pogledao i više nije bilo promena i iznenađenja.

Napred,napred je izgled planina ponešto i nagoveštavao.Planine su se ljuljale u ritmu njegovih koraka i postajale nešto jasnije.Obrisi šuma su nagoveštavali moguća iznenađenja.

Na putu mu se isprečio zec.

Izdalje ga je video kao nejasnu humku nasred sasvim ravnog puta.Onda je pomislio da se svakako radi o nekoj životinji a zatim je pomislio kako je to zec.Mislio je da je to mrtav zec jer bi pravi,živi zec pobegao.Zato je činjenicu da zec mrda ušima tumačio kao utisak.

Na desetak koraka od zeca je morao da stane.

Lepo je video da zec mrda ušima,video je da mu se miče i njuška s brkovima… Bio je to pravi,normalan zec…Ali,taj zec nije bežao.Svaki zec bi dosad već morao da pobegne,naročito ako još razmahuješ rukama i nogama i vičeš.Ovaj zec je mirno sedeo nasred puta i zato je on morao da stane.

Morao je da razmotri situaciju.

Prvo je zaključio da može i on da sedne.Bio je pomalo umoran a i sedenje je udobniji položaj za razmišljanje.Zec je i onako brži od njega i zato je svejedno da li stoji ili sedi.Zec koji se ne ponaša kao zec, svoju samouverenost crpi iz toga što je ili jači od njega ili uopšte ne zna da se plaši..Smešno je pomisliti da je zec jači…a i ako jeste – zec je biljožder i nema opasnosti…Doduše,i zec koji nije mesožder i ne plaši se,zaslužuje oprez.-Čoveče,pa zar ako se on ne plaši mene to odmah znači da ja treba da se plašim njega…Samo zato što nema osnovnu zečju osobinu… – Možda,ipak,baš zato.Zec koji nema osnovnu zečju osobinu,nije normalan zec i ta nenormalnost je ono što me plaši.-Čoveče…Ipak,da se plašim zeca!Na kraju krajeva,on me ipak ne napada.Ali,zar je opasnost samo ono što me napada…Ovaj zec trenutno kvari moju predstavu o svetu.Unosi zbrku u ustaljeni poredak na koji sam navikao.Kvari moj razumni red pa i ja postajem nenormalan…Jer,evo sedim nasred puta ispred zeca i plašim ga se!Zar je jedan neobičan zec dovoljan da poljulja moj sistem i učini me nesigurnim…Možda čak nenormalnim!Mada,još uvek normalno razmišljam.Ustvari,normalno razmišljam samo formalno.Misli protiču kroz moju glavu u formalnom redu.Ali,da li je to dovoljno da znači da sam normalan.Jasno je da su pojmovi u neredu.Da li treba da obratim pažnju na logiku razmišljanja ili ispravnost pojmova…O, zar jedan običan…neobičan zec može da se izruga sistemu!

-Čekaj,…da krenem od početka:Zec nije normalan ali on svakako nema predstavu o tome.Zečevi nemaju razum i logiku i samosvest.Znači da istinu o njemu treba da tražim van njega.Zec koji se ne plaši,nema taj osnovni nagon,a doživeo je očiglednu,bar fizičku,zrelost…Znači da ga niko ne napada.Ali,onda bi buljuci zečeva skakali naokolo jer ih niko ne napada i ne jede.(Ili je ovaj živeo u nekoj vrsti izolacije…monaške…Zec!)

Možda je ovo svet zec…kao ne svete krave…O,zar ću u svojoj nemoći tražiti odgovor u religiji!Da li ja to sada sam sebe varam time što običan problem stavljam u kontekst neobičnog pa mirno sebi kažem da je to izvan mojih moći i nastavim put obogaćen jednim neznanjem sakrivenim iza religije.To nije ispravno ali je svrhovito.

Možda ovo nije zec.Možda je vuk,lav u zečijoj koži…To bi bilo nešto novo,ali ne objašnjava zašto samo sedi na putu i ne napada me.Uostalo,to bi bio jako mali vuk,lav… Tja…nije zec…Šta je onda…Nešto što liči na zeca…Nije da nema životinja koje liče na zeca ali su isto tako male i takve bi morale da se plaše i ne bi tek sedele nasred puta. Hm…ni čovek ne bi ovako sedeo.Bah!Ipak je ovo zec i ja sam čovek i tih činjenica moram da se držim ako želim da budem normalan…mada se trenutno i ne ponašam tako.

E,ali ovaj zec je prvi počeo!

Ali,njemu nije jasno da nije normalan a meni je jasno i to je ono što je opasno za mene.Za mene je opasno da razmišljam!E,baš mi je ovo zaključak.

Što ti je čovek!

Na kraju krajeva,ovo me nervira i ja…idem.Ustaću,proći pored zeca,otići i zaboraviti ga.

Ali,to nisu dobre stvari.Prvo,što ću učiniti nešto iznerviran i nepromišljen.Drugo, što ću ustuknuti pred jednim zecom.Pa gde mi je čovečji ponos!

Šta bi uradio vuk ili neka druga zverka,Pojeo bi ga,jasno,i bio zadovoljan tako lakim ulovom.Da ga pojedem i ja.Da pojedem nenormalnog zeca pa da me posle to progoni celog života.Da ga pojedem ne raskrinkavši njegovu misteriju.Jer,možda će i drugi ljudi nailaziti na ovakve zečeve i onda koristiti moje otkriće.Gens una summus… i te stvari.Tako smo opstali kao vrsta.

A kako to da niko dosad nije naišao na ovakvog zeca.Ili,možda jeste ali ga je bilo sramota ili mu nisu verovali…Ili ga je pojeo…Da ga pojedem i ja.Da pojedem svoj problem!

Ustvari,zašto je nenormalnost ovog zeca moj problem.Neka on sam pojede svoj problem.

Čudna slika čoveka i zeca koji nasred puta sede i bave se svojim čudnim mislima. Čovek je sve više bio sklon misli da pojede zeca ali je zec u jednom trenutku,pokrenut nekim svojim unutrašnjim odlukama,napustio scenu i bez posebne žurbe odskakutao preko livade.Na čovekovom licu se prvo pojavilo iznenađenje,pa nedoumica,pa se osetio prevarenim i na kraju se osmehnuo…Pa,…kao neko ko je shvatio i u isto vreme se postideo.

Ustao je i nastavio svojim putem.

Posle izvesnog vremena je ogladneo.Seo je na put i izvadio razne oblike hrane iz ranca.Tada se setio zeca.Sada bi zec bio samo vrsta hrane koja bi mu se dopala.Da, hrana,osim nesumnjivih egzistencijalnih svojstava,ima i neke kvalitete koji je čine zanimljivom i s duhovnih aspekata.

Žvakao je mehanički,bez naročitog gurmanskog zadovoljstva i gledao put planina. Krajičkom oka je video mrava koji se pentrao na teglicu meda.Uklonio ga je udarivši mu čvrgu.Ne zna se šta se u međuvremenu dešavalo ali je uskoro ponovo video mrava na teglici.Opet mu je lupio čvrgu.Mrav se opet pojavio.Zapitao se da li je to onaj isti mrav. Nije video ni jednog drugog.Po treći put mu je lupio čvrgu,ali je pazio gde će da padne i pratio njegovo kretanje.Mrav se ponovo zaputio prema teglici.-Jeebo te,al’ je uporan.Pitam se da li bi ja da mi ovoliko veći mamlaz lupi onoliku čvrgu opet krenuo na teglicu ili bilo šta.

U tom trenutku nad glavu mu se nadvila senka.

Zgrčio se u iznenadnoj strepnji.Srce mu je zalupalo kada je krajičkom oka potražio vlasnika senke.Nije bilo opasnosti.Senka je bila obična  ljudska senka.Čak ženska senka.

Vlasnica senke je bila ponešto raščupana i prljava,ali su to bili jedini negativni utisci.Gledao ju je odozdo klečeći nad teglicom.Mrav je iskoristio priliku i,misleći da je konačno došao do sreće,upao u med.

-Cvrčak je bolji od mrava.- reče devojka.Čučnula je uglavnom ga gledajući u oči i povremeno u njegovu teglicu i ostalu hranu.Mladić se zbunjeno osmehnuo.Onda mu je, kao, nešto sinulo u glavi pa se još više nasmešio.

-Epa,slušaj,mala,prilaz ti je stvarno fenomenalno originalan.Osim toga i pametan. Mislim,iznenađujuć je a onda,kad razmisliš,vidiš da je i pametan.Znači:cvrčak a ne mrav. Znači:veselje a ne neki mukotrpan rad.Ti baš znaš da zainteresuješ muškarca.

Devojka je izgledala zbunjeno pa i pomalo uvređeno.Pokazala je prstom na teglicu meda i mravom koji se već uspokojio.-Ja zaista mislim da je cvrčak bolji od mrava.Doduše,nisam ga jela sa medom već sa senfom ali je,znaš,mesnatiji…A,ako je tebi žao tvoje hrane,neću ti ništa.Ne moraš da me zamajavaš glupim razgovorima.Ljutito je ustala i pošla.Mladić je ovaj put bio zabezeknut toliko da je iz klečećeg položaja morao da pređe u sedeći.Iz tog položaja je,više za sebe,rekao:-I odlaz ti je fenomenalan. Zatim je skočio na noge i -Hej!- pošao za njom.

S pozicije hrane se videlo kako ju je stigao i kako joj nešto priča držeći je za ruku i pokazujući prema hrani.Ona je još uvek ljutito odmahivala glavom i rukama ali se vraćala prema hrani tako da je moglo da se čuje kako kaže:-Pa,šta misliš…da je meni do nekog muvanja… -Ne…zaista…izvini.Glad je dobar razlog za upoznavanje.Možda još nikad u životu nisam bio stvarno gladan.Možda nekad,posle plivanja,ali to valjda nije ona prava glad.Izgleda da je to neki problem,ta glad.Znaš jednom sam upoznao jednog momka, dobar čovek,mada malo čudan.Sreo sam ga u jednom restoranu.Ja sam jeo kiflu i pio mleko a on je bio pokisao.Mislim,to mu se videlo u izgledu,nije bio stvarno pokisao.Ja sam mu ponudio kiflu.Rekao je da ne želi kiflu ali da bi mogao jedno pivo.Posle je ipak pojeo i kiflu.Popio je i još jedno pivo i pričao kako su ga otpustili i kako je zaista gladan ali se stidi toga.To je bilo zanimljivo:stid što si gladan.A,još je zanimljivije bilo što me stalno drpao za nogu.Na kraju je hteo da me poljubi.Rekao sam da ne mora to da radi zbog jednog piva.Rekao je da su bila dva piva.U čemu je razlika između jednog i dva piva.Drugo pivo se nije razlikovalo od prvog.Onda je rekao da bi me poljubio i bez i jednog piva.(Devojka je gledala mladića s puno zanimanja zaboravivši da proguta zalogaj u ustima zbog čega je jedna muva stalno letela oko otvorenih usta.Muva je bila u zabludi misleći da joj se ukazuje zanimljiva šansa dok je devojka hitrim trzajem glave klopnula i muvu i progutala je sa sve zalogajem.Tako to ide u životu…)-E,tu već ništa nisam shvatao.-nastavljao je mladić.Rekao je da je baš u tome stvar:u shvatanju.Ali,ja te ne shvatam,rekao sam.A pivo,kifla…upitao me.Eto ti sad – opet pivo!Onda se on iznervirao pa sam se i ja iznervirao i…

Ptica oštrog vida bi izdaleka videla kako devojka mrda vilicama zato što jede i da mladić mrda vilicama iako ne jede nego priča.Onda bi videla da je devojka prekinula. Onda bi ptica odletela a neposredni posmatrač bi uočio sledeće…

Devojka je zdravo podrignula.-Nazdravlje.-reče mladić.Nije ništa odgovorila.Pućila je usne gledajući u visoko podnevno sunce i mahala svojom širokom suknjom.Valjda se hladila.Leže na leđa,podvijenih raširenih nogu i još uvem mašući suknjom.Izgledala je kao devojčica na pragu zrelosti ali sa svim oblinama.

-E,sad bi se je-ba-la…-reče.

Mladić je kriknuo jer je trznuo ruku kojom je držao travku i rovario po nosu.

-Jeb’o te…sad imam rupu u mozgu.Pazi kako pričaš…

-E,saad-bi-see-je-ba-la…-ponovi ona i pogleda ga pravo u oči.

Mladić odbaci travku od sebe.Razgledao je okolinu i malo pocrveneo.-To mora da ti je od mrava.Ili od muve.Nisu oni dobri za probavu.

Kao da se igra,devojka se četvoronoške primicala mladiću.U osmehu joj je treperio neki vragolasti sjaj.Pogladila ga je po kosi(-Mogli bismo prvo da popričamo malo…-mrmljao je mladić.) a onda ščepala za šlic.

Sledeći događaji su se strelovito odigrali:

1.Mladić je devojku oborio na leđa.

2.Pocepao joj je bluzu.

Sledeći pokreti su bili usporeni ili statični:

1.Bujne i ponešto otežale grudi su se klatile.

2.U očima joj je caklilo radosno iznenađenje.

-Ojjj…!-uzdahnu ona.

-Ooojj…!-izdahnu ona dok je on glavu i isplaženi jezik skrivao ispod njene suknje.

Sledeća dramska pauza bi mogla da se popuni diskretnim pokretima ispod suknje mljackanjem i povremenim pljuckanjem.

Sledeća dramska pauza je ispunjena krupnim planom mladićevog lica u koje se lagano vraćala životna boja.Kad mu se život sasvim vratio u lice,to je bio zapanjen život. Ne menjajući izraz promucao je:-Ti dole…dole imaš – rupu.

Ona se,ne prekidajući vezu očiju,pridiže,kleknu pored njega i zagrli ga nežno:

-Dušo,pa naravno da imam rupu.To imaju sve žene i to tako treba da bude.-Izgledala je gotovo majčinski zabrinuto dok je on još izgledao kao kip.Zbunjen kip.

U poslednjoj dramskoj pauzi kleče tako dok poljem duva vetar.

-Ma,znam ja to.-reče mladić.-Ali ti dole imaš ogromnu crnu rupu i…zvezde… Kao svemir.Je l’ me razumeš…-nastavi uhvativši je za ramena i gledajući u oči.-I, Mlečni put i severnjaču i zornjaču…

-Imam…pa šta!-reče devojka malo se ljutnuvši.-I,severnjača i zornjača se nikad ne vide zajedno.-Sedela je nadurena i kopala prstom po zemlji.-I…I nisam tako široka…!

Mladić se zbunjeno češkao po glavi.-Zvezde…-promrmlja više kao za sebe.- Nije baš uobičajeno.I,otkud ti to…jesi li to zakačila negde ili – šta već…

Devojka se iznenad ražesti:-Šta zvezde,zvezde…nisi video zvezde,što si dosadan.Šta im fali…ili bi više voleo nešto drugo:more,plaže,džungle…I nisu zarazne. Ne boj se da će da ti se zalepe dole ili za jezik pa ćeš da svetlucaš.Takve su oduvek i… i šta im fali…

Onda poče da plače.

Mladić je zagrli nežno.-Ma,čekaj,ne ljuti se.Ne zameram ti ja ništa.Nego… nisam navikao da vidim tamo…zvezde.Iznenadio sam se.

Ona se šćućurila u njegovom naručju i kroz suze jedva čujno kaže:-Ti me više nećeš želeti.On nastavlja da je teši:Ma,neee…to jest -da…Nije važno.Nego…voleo bih da mi je to jasnije.-A,što…-trže se ona.-Zar se ne vide jasno…-Ma,ne…vide se super…Ali, ne razumem.

-Dobro.-reče ona.-Reći ću ti.Evo,šta misliš,koliko imam godina.

-Pa,20-30…(ona odmahuje glavom)…35 (isto).Epa,ne može više od 40.

-Nije,nije…Ali,obećaj da ćeš me i dalje želeti!(Mladić klima glavom potvrdno.)

-Imam 2017.I još sam vrlo mlada.Kao da imam 17… i po.I živeću još vrlo dugo pošto tebe i zaboravi potomstvo.Nisam večna ali pripadam jednoj grupi žena koje se pominju po mitovima i legendama i istoriji.Kao Izida,Aštarta,Afrodita Brunhilde, Vasilisa, Kali,… Dugovečne smo i mladolike.Zbog nečega treba da smo na svetu.Rodimo se normalno, kao sva deca.Majka prenosi osobine od kojih si neke video,a otac je obično neki dobar frajer.Za svoje vreme.Moja majka je Brunhilde a otac neki Zigmund…ili jedan drugi… Tu ima neka mala gužva,zabuna…Uglavnom,mama i tata rade one stvari i rodi se dete kao i svako drugo,samo s nekim osobinama i dugo živi i lepo izgleda…-pogleda ga ispod oka ispitivački.-Zar ne…

Mladić dobi onaj pravi izraz lica i ona se zadovoljno nasmeši.

-Uvek sam voleo nešto starije,iskusne,dobrodržeće…Samo da se za trenutak vratim dole da pogledam ponovo.

-Ojoj…ah…

Neka ptica sa neba je mogla da vidi kako se mladić uspravlja,zadiže joj suknju, prihvata se grudi da ih mesi i ljubi.Zatim,pomisao da će da ga ugura u sam svemir mu daje neku neobičnu snagu i on se zabija u nju.

Njeno lice polako dobija onaj zamagljen,nevremenski izraz i pogled koji kao da je uprt u samu njenu unutrašnjost.U trenutku se okreće iznad njega i započinje Ples Kali kako ga ona izvodi nad Šivom i vraća ga u život.Svaka ptica bi i svako živo biće pobeglo od eksplozije strasti kojom se pokretala njena karlica,grudi skakale opisujući savršene krugove…Zabacila je glavu i kriknula sladostrasno,pohotno i vekovnim iskustvom stegla svoju svemirsku kapiju kad je mladić eksplodirao u njoj i izgubo svest.

Svalila se pored njega teško dišući,položila glavu na njegovo rame i tiho iscrpljeno šaptala:

-I,eto novog velikog praska i novog svemira.

Zatim je zaspala i tiho prela.

Kad se probudio,bio je sam ležeći na širokom polju i gledao sve te zvezde čistog i moćnog neba.

Osećao se potpuno ispražnjen i prepun zadovoljstva.

-Zaboravio sam da je pitam kako se zove.

Prazne konzerve i kese su bile razbacane oko ispražnjenog ranca.Sve je bila pojela.Teglica meda je bila polizana.Našao je samo jednu celu kozervu ananasa.Ili je nije videla,ili ne voli ananas,mada je malo moguće da ona nešto ne voli da jede,ili se sažalila i ostavila je za njega.Možda me zavolela,pomislio je.Kako samo uspeva da zadrži onakvu figuru kad tako jede.

Bio je pun elana i hteo je da,još tako u noći,krene ka šumi koja se videla kao razbarušena,još tamnija noć.

Bio je opušten i hteo je još da spava.

Kako da izmiri,zadovolji dve tako jake i različite potrebe,a da se ni jedne ne odrekne…Juče je izbor bio jednostavan:birao je jedan.Sada su dva.

Učiniće.

MirNNo je.Topli vonj mokrog lišća.Toliko je vlažno.Ne znam dišem i normalno, na usta ili…nekako drugačije.Krećem se na sopstvenim nogama i mogu da dodirnem rukama svoje lice.Mogu da stavim prst u usta,mogu da stavim tri prsta u svoju usnu duplju,mogu da dodirnem zube i jezik.Ali,ne znam da li JA dišem ili cela ova šuma diše umesto mene.Ne čujem disanje ali ga osećam.Osećam i svoje telo.Znam da se krećem (kad to poželim) i znam da je oko mene šuma,u ovom potpunom mraku,ali ne uspevam da naletim ni na jedno drvo.Možda se kreće i drveće i mudro me izbegava.Možda se ne srećemo jer šuma to ne želi.Možda se ja ne krećem zato što pomeram noge,već zato što to želim.

PotpuNNi je mrak.Oči su tu ali su se skupile u svoje duplje, nemoćne i nepotrebne.Neću da verujem da sam slep jer hoću da znam da je oko mene potpuni mrak.Kad zažmurim,ne desi se ništa.

Hoću i da znam da još uvek osećam onaj vonj mokrog,mekog lišća koje gazim.To će značiti da se nisam stopio s njim,da sam nešto drugo,da nisam veliki list sa osećanjem da to nisam.

Nisam umoran.U ovoj šumi se još nisam umorio i ogladneo.Nije ni dosadno,nema onog zamora misli koje protiču i protiču a nemaju za šta da se vežu.

Seo sam da sebi dokažem da mogu da uradim nešto što želim a što nema poseban razlog.To bi bio dokaz da imam svoju volju.Seo sam na lišće.Udobno je.Ne znam šta je ispod njega.Zasad sam zadovoljan konstatacijom da je ispod svakog lista list koji je pao pre njega.

Skrstio sam ruke oko kolena,stavio nos i usta između njih i hteo da uobrazim kako dišem,kako duvam topao vazduh iz sebe.Nije vredelo.Temperatura šume je bila i moja temperatura.Osećao sam strujanje vazduha ali nikako nisam mogao da odredim da li to šuma izvlači vazduh iz mojih pluća ili ja dišem.Postoji disanje u ovoj šumi ali ja ne znam čije je.Pomislio sam da to nije važno kada sam živ…

Problem sa disanjem mi nije od praktičnog značaja i zato i ne moram da ga rešavam.Nisam ni gladan ni žedan.Nije mi ni hladno.Nisam umoran,ni od kretanja ni od razmišljanja.Šta ja treba da uradim,na šta treba da odgovorim da bih bio praktičan. Eto, hoću da budem praktičan.To treba da budem da bih imao svoju svrhu.A zašto treba da imam svoju svrhu.Pa,ja sam sam…nemam nikavih problema egzistencijalne prirode. Čovek treba da ne bude sam da bi imao svoju svrhu.

Ili treba da budem praktičan i svrsishodan iz čisto ljudskog,sujetnog dostojanstva.

Ljudski dostojanstveno,pun elana,zakoračih.

(Mrdnulo se.)

U već nekoliko koraka mladić primeti tragove svetla.Drveće je nastavilo da se pomera i svetlost je prikazivala daljine između njih.Odahnu.Ipak je olakšanje videti svet na koji smo navikli.

Poslednje drveće ga propusti na strmu padinu,toliko strmu da se umalo nije strmeknuo niz nju.Zato zastade i čučnu da razmisli i ispade da je to bilo dobro.Dvadesetak metara od njega iz šume istrčaše dva mlada vuka.Bili su siti i zadovoljni i igrali su se i nisu ga primetili.

Zatim otrčaše u šumu.

Mladić sačeka da mu se uzbuđeno srce smiri pa onda,bez dvoumljenja,potrča niz strmu padinu.Više je leteo nego što je tr čao i to mu se,čak,u jednom trenutku dopade.

Još uvek u zaletu skoro izlete na uzan asfalti put i jedan automobil naglo prikoči. Mladić pomisli kako danas ima dosta sreće.Izbegao je par nesreća i mada,uopšte uzev, nije bio srećniji,ipak je imao sreće.

-Hej,pazi!-viknu mladić iz automobila otvarajući vrata.-Ideš li ovamo,u naš grad… To ga mi zovemo „grad“ mada nikome ne izgleda tako.Ti nisi naš,je l’ naravno,kad se mi svi znamo.Odakle ideš…iz šume…Pa svuda okolo su šume.Dobro.Važno je da si došao. Ovde kod nas retko ko dolazi.Doduše,retko ko i odlazi.Tako ti je to kod nas…

Već su po tankom asfaltnom,izlokanom od rupa,putu ulazili među,na neki način, čudne kuće.Videlo se da su mnogo puta i bez plana,od različitih materijal,doziđivane i popravljane a opet su bile pune rupa od otpalog maltera i ličile su na asfalt kojim su se kretali.

Već su počeli da nailaze ljudi,pešaci na trotoaru i oni koji su prelazili preko ili išli ulicom.Vozač uspori i kroz prozor poče da dovikuje ljudima.Skoro svakom je nešto rekao i svi su mu nešto odgovarali.To se ponavljalo i kada se susretao s drugim automobilima.

-I,kažeš da si došao iz šume.Ovde kod nas retko ko dolazi.To,brate,znači da mora da se zalije.Mora.Idemo da se zalivamo.Ima jedno fino mesto.Ustvari je jedino ali je zaista fino.Piće,klavir,peva ženska…

Ušli su u jednu veliku prostoriju.Mnogo ljudi za stolovima,za šankom,malo svetla, mnogo dima.Skoro odmah do ulaza se nalazio klavir za kojim nije bilo nikog.Mladić u prolazu udari u jednu dirku.Nije se čulo ništa.Vozač se dovikivao i pozdravljao sa svima u kafani.Svi su mnogo galamili i smejali se.

Popeše se na galeriju,jedan trem izdignut iznad ostalog dela i dva poveća stola na njemu.Za jednim se nalazila poveća grupa mladića i jedna devojka.Ceo sto je bio prekriven flašama piva.Nije bilo čaša.Svi su pili iz flaša,čak i devojka.Usnama bi obuhvatila ceo grlić i prosto je sisala pivo.Tako je,preko flaše,zacakljenim očima gledala mladića a zatim je nastavila da se žestoko smeje jer je neko rekao nešto smešno.

-Društvo!-vikao je vozač.-Ovo je moj drug.Došao kod nas,zamisli.Pozdravite se. Ej,donesi pivo za sve!Donesi po dva odmah!

Pili su pivo,kucali se,vikali i smejali se.

Mladić nije mnogo pričao.Nije ih poznavao i nije kapirao njihove priče,pa ni šale ali se smejao sa svima.Ljudima nije smetalo što on malo priča.Povremeno je gledao devojku i ona njega ali kratko i krišom.Povremeno bi kucnuli flaše i tada bi se dublje pogledali.

Na neki način pune flaše piva su neprekidno stizale a prazne, posle nekog vremena,nestajale.Posle 5-6 piva je počeo da se oseća dobro,da priča i pokreće se. Jedno vreme je gledao i slušao devojku koja je svirala na klaviru i izvanredno pevala. Bar se njemu tako činilo tada.

Na vrhuncu euforije,dok su se neki zalivali pivom,neki vodili burne razgovore a mladić pokušavao da sasluša jednog drugara koji je pokušavao nešto da priča a,ustvari, je samo mumlao i na kraju pao glavom na sto,devojka ustade i poče dugo da se uređuje. Kad je videla da je mladić primetio,dade mu skriven znak da je prati.On sačeka da ona malo odmakne,pa pođe za njom.Idući prema izlaznim vratima još jednom udari u dirku klavira i opet se ništa ne ču.

U kratkoj,tesnoj haljini devojka je išla ispred i savršeno gibala kukovima.Odmah pored kafane se nalazila neka visoka,trošna kuća i devojka uđe u nju a odmah za njom i mladić.Kad je ušao unutra vide da kuća nema krov i sasvim jasno se videlo zvezdano nebo.Pomalo i neobično jasno.

Devojka je stajala u jednom ćošku i pušila.Mladić priđe i bez reči je uhvati za zadnjicu.Baš se dobro osećao sa tako punim rukama.

Njeno lice je ovde bilo drugačije,smirenije i svetlije.Dunu mu dim u lice.Mladić pođe da je poljubi.Ona zabaci glavu i osloni se laktovima na njegove grudi.-Dobro je.- reče devojka.-Šta je „dobro“…-Htela sam samo da proverim da li hoćeš.-Ma,’ajde! Naravno da hoću.To si mogla i tamo da me pitaš da se ne šetamo džaba.-Ne,ovde je drugačije. -Naravno da je drugačije.Između ostalog je i hladnije. -Ne.Mesta su drugačija po tome kako ih ljudi vide.Ovo mesto je drugačije samo po sebi.Ono je za svakog drugačije na isti način.On kresnu upaljač da zapali cigaretu.Osvetli njeno lice.Iza njene glave je bila paučina i samo što joj se nije zalepila za kosu -Je l’ to proveravaš sa svima. -Ne.Bio je samo jedan.On je hteo,ja sam proveravala…zatim je nestao i nikad više nisam mogla da proverim.Ti si drugačiji od ostalih.Možda si drugačiji na isti način kao i ovo mesto. -Kako znaš da je neko drugačiji ako se ponaša kao i svi ostali.Pogledala ga je iznenađeno. -Vidiš,to mi nikad nije palo na pamet:kako ja to znam…Možda je to samo ogledalo,ogledalo u kome mogu da se vidim…za razliku od drugih,mutnih i neprozirnih.

Kad su se vratili u kafanu,skoro da je počelo da sviće.Jedna polovina društva je bila ispred,druga unutra.

Mladić prođe pored klavira i još jednom dodirnu dirku.Ovaj put se čuo zvuk.

Devojka je sedela pored klavira s prekrštenim nogama u suknji s dubokim izrezom tako da su joj se videle gaćice i žabice za čarape.Jednom rukom je držala cigaretu,druga joj je bila među nogama.Kad se začuo ton,doživela je orgazam koji je zadržala u grudima.Na kraju je teško odahnula i pomislila:Najzad prava dirka.

Svitalo je jutro i svo društvo je bilo ispred kafane.Neki su igrali i pevali.Dvojica su pokušavala da se tuku,ali im nije uspevalo jer su bili trešteni i samo su razmahivali i padali.

Posle dužeg većanja,društvo je zaključilo da više ne zna šta će i kuda će i počeli su da se razilaze.Vozač je zagrlio svog novog,dobrog druga.

-E,ja ne idem na spavanje dok se sasvim ne istreznim.Šetam okolo i čekam da se java postroji u pravilnost.Nego,sada imam bolju ideju.

Probudili su dve devojke u njihovoj sobi.Nisu se ljutile zbog toga.Samo je jedna rekla da celu noć radila.Obe su s naporom držale otvorene oči.Vozač je neprestano pričao.Zadremao je u krilu one što je celu noć radila.Zaspali su smešno isprepleteni.

Druga devojka je žmirkala i s razumevanjem se osmehivala kad je mladić seo pored nje na krevet.Imala je na sebi jednostavnu belu spavaćicu.Nekako ukočeno je držala telo i spavaćica je visila pravo sa krupnih,čvrstih sisa.

Mladić je ćutao,ona se smešila.Uhvati ga za jednu ruku,pomilova je i poljubi.

Mladić kleknu ispred nje i poče da je ljubi od listova pa nagore.Devojka je bila mala i skladna.Telo joj je bilo čvrsto,koža nežna i zategnuta.Dlačice u krilu plave i primamljive.Još je bila topla od spavanja i razneženo ga grlila dok je lizao od nogu pa naviše.Otkri joj grudi.Čvrste i sočne.Nije imala bradavice,samo krupne ružičaste krugove.Dok joj je ljubio grudi i vrat,otkopča ga i prihvati malenim šakama.Spavaćica joj je bila zadignuta,njegove pantalone spuštene kad ga uvede u sebe.Sve vreme je žmurila.Sva je bila topla:telo,krevet,osmeh.Tek malo se namrštila kad je ulazio u nju.Jedva čujno i sneno je uzdahnula i povukla ga prema sebi.

Verovatno je tada i potpuno zaspala.On je još bio u njoj.Bila je zaspala ali se još smešila.Mladić se oslonio na ruke, pokrenuo se nekoliko puta i izlio u nju.

Spavala je raširenih nogu,otkrivenih grudi koje su se sporo dizale i spuštale.Malo se cedilo iz nje.

Dok je izlazio iz sobe,video je kako se okreće i obe ručice stavlja među noge.

Pre no što je zaspao u autobusu koji ga je vodio iz grada,njena slika mu je još bila pred očima.Zaspao je nemo i s osmehom.

Šuma je oko mene.

Znao sam da treba da ostanem čovek iako sam sam…Ali,ja i ne znam da li sam sam…

Šuma je oko mene.

Ali,nije ona…A,opet,otkud znam da nije.

Misli li ona.(Mislim li ja.)Ako misli i ako diše,onda može i da govori.Zašto to ne uradi.(Zašto to ne uradim ja.)Bojim se da pokušam da govorim.Ako ne uspem,hoće li to značiti da sam nem ili da nisam čovek.S druge strane,ako progovorim…zar sam čovek samo zato što govorim.

Hajde da više ne razmišljam,već da nešto uradim.Šta…Da se nasmejem – to je tako ljudski!

Evo,smejem se.Smejem se glasnije.Glasnije.I još…

Šuma upija svaki moj zvuk i pretvara ga u tišinu.

I,evo,PLAČEM.

(Ovaj put se sasvim sigurno mrdnulo.)

Vozač autobusa ga je probudio i rekao da su stigli.Nije mu rekao gde su stigli,ali njemu to i nije bilo mnogo važno.Negde je stigao i to je dobro.Inače,on i nije išao na neko određeno mesto i dobro je da je tamo i stigao.

Ovaj put je to bio neki grad,pravi grad sa svim tim automobilima i ljudima koji se trude da prolaze između njih.Svetla se nisu videla jer je bio dan.Reklame su se videle. One se vide i danju i noću.Sunce je svakako bilo tu negde mada se nije pouzdano znalo gde.Oseti da mu nedostaje.

Stigao je i sada je trebalo da odluči gde će da ode.Grad pruža mnoštvo izbora. Zajedničko za sve te izbore je bila njihova nevažnost.Mogao si da izabereš bilo koji i nešto bi se desilo,nešto bi uradio,možda bi i pričao o tome…Sutradan bi ponovo morao da biraš jer onaj i nije bio važan a neće biti ni taj novi.

Otići će u neki muzej.Nepoznati ljudi u nepoznatim gradovima idu u muzeje.Znao je da tako treba.Muzeji sadrže prošlost.Prošlost tog grada,ali i drugih gradova.Kad nekog upoznaješ,prvo upoznaješ njegovu prošlost.Nije u potpunosti razumeo to pravilo ali ga je poštovao kao što je poštovao i sva druga pravila.Nije bio bundžija.Možda je malo previše razmišljao,ali je ta razmišljanja uglavnom zadržavao za sebe i s tim nije imao problem.

Dakle,ide u muzej.

Prva ogromna,kamenita,stamena i sivkasta zgrada na koju je naišao mu je ličila na muzej.I jeste bio muzej.Na tabli je pročitao da unutra ima raznih vrsta prošlosti.Od onih iz nejasnih,apstraktnih tragova arhajskih vremena do jasnih i, mada punih boja i oblika, ponekad nerazumljivih vremena slikara.

Dopala mu se tišina u muzeju.Tišina puna šumova.Šumova od koraka posetilaca, nekih prigušenih šaputanja,retkih neplaniranih zvukova…Osim drugih stvari,muzeji čuvaju i sve te zvukove kojih na drugim mestima nisi ni svestan jer su ugušeni mnogim drugim zvukovima.Kao u šumi,pomislio je.

Dugo je hodao i obilazio muzej.Sve je pažljivo razgledao.Par puta je ukapirao da se vratio na neka već upoznata mesta.Nije bilo važno.Nigde nije išao,nigde nije planirao da ide i ovde mu je bilo dobro.Bilo je toplo,bilo je tiho…

Onda je čuo muziku.

Čuo je kako negde u blizini svira klavir i pronašao tu prostoriju.

Neka devojka je svirala na klaviru muziku koja mu nije bila poznata ali mu se jako dopala.Devojka je bila sama za klavirom,posetioci su samo prolazili,pogledali bi je,zastali možda za trenutak i odlazili dalje.Mladić je seo i slušao.

Muzika je bila kao kiša.Kao kiša koja pada i kaplje niz oluke,tiho teče i opet to ponavlja nežno…kao milovanje.U toploj sobi,bez briga i obaveza,bez straha i nadanja, ležiš ili gledaš kroz prozor u kišu i voliš i ona te voli i miluje.I u pogledu joj je kiša: topla, tiha i nežna.Gledaš sebe u njenim očima i znaš da ona vidi sebe u tvojim… Bilo da ste zajedno ili da ste daleko…Jedno od drugog…Jedno do drugog i zaspite u toplini svojih tela.

Neke suze su mi kapale u šake i osetio sak da tu očvršćuju u male,glatke kuglice.Nakupilo ih se dosta i bilo je lepo osetiti ih.Bile su to moje suze,iz mojih očiju i sada su se gnjezdile u mojim šakama.Najlepše je bilo to što su pomalo,jedva primetno, ali ipak sjale.Sjale su nekako u sebe,taj sjaj nije ništa osvetljavao i u ovom mraku sam mogao da ga primetim jedino kada bi ih primakao sasvim blizu očima.Kada bi duže vreme gledao u njih,činilo mi se da taj sjaj ne postoji sebe radi,već da ima još nečeg… nekih slika.Nekih slika koje su sećanje,sećanje koje još osećam…Sada sam samo hteo da živim svo to zadovoljstvo koje se nakupilo u meni.

Mogao sam da budem siguran u neke stvari i mogu da držim u rukama nešto svoje.

Sada,u ovoj šumi,nešto znam -to je najvažnije- imam nešto što se suprotstavlja čistom mraku ove šume – moje svetleće suze.Pošto je tako,ja mogu dalje.

Ustao sam,blago stisnuo svoje suze i pošao.Isto ono meko lišće i nejasna ali postojeća svest o šumi i stablima.Lišće je dodirivalo moje korake i meko ih primalo u sebe.Gledao sam u pravcu svojih nogu i korak po korak počeo da razmišljam o nečem ružnom.Pomislio sam kako posle svake pobede mora da dođe nekakav poraz i kako to nije… Ja koračam,bio sam srećan i sada razmišljam o tome kako ne znam zašto i kuda koračam.To pitanje je moralo da mi padne na pamet,ali…mogao sam još malo da budem srećan.Sada,da bih još uvek bio srećan,treba da znam zašto i kuda koračam.Ako znam kuda koračam,znaću i zašto koračam.

Koračaću da bih izašao iz ove šume.

I

Poneću svoje suze na svetlo.

(Evo,pomera se.Vidi kako žustro.)

-Mladiću,mladiću!-budio ga je čuvar muzeja.-Zatvaramo,’ajde,zatvaramo.

Nije bilo devojke ni klavira.Nije bilo muzike.

Protrljao je snene i suzne oči i izašao iz muzeja.

Bilo je već veče,pao je mrak i grad je sijao raznim bojama svetlećih reklama.

Bilo je rano veče i automobili i ljudi su užurbano išli na razne strane.Razmišljao je kako li se u svemu tome snalaze i zašto ovi idu na onu stranu a oni s druge strane idu na ovu.Uz to,i jedni i drugi su imali napete izraze lica i žurili su.

On je koračao polako i nije išao nikuda.Bilo je važno da ide.Odlučio je da ide samo pravo,da nigde ne skreće i da na raskrsnicama ne raskršćuje.

Napustio je centar grada i uskoro počeo da se kreće manjim i mirnijim ulicama, s manje automobila i reklama.Ljudi su bili manje užurbani i smireniji.Lagani korak je postao još mirniji.

Pažnju mu je privukao jedan slabo osvetljen izlog prodavnice.Jedna neonka u izlogu je žmirkala.Prigušeno ciči na jednom kraju,u jednom trenutku bljesne,zasvetli punim sjajem i na kraju naglo utrne.Zatim ponovi sve to.

Prodavnica je bila zatvorena velikim katancem i ništa se unutra nije micalo. (Osim neonke.)

Ipak,jedva čujno,prigušeno iz prodavnice se čula neka muzika sa radija.Prilično je krkljala i bila prigušena ali je uskoro razabrao da je u pitanju neka romansa.Onda je shvatio,posle napregnutog slušanja,da se romansa ponavlja.

Isto kao i neonka.Nekako s mukom,teško i mukotrpno…Ali se ponavljala.

Saosećao je s njima pa bi se oduševio kad bi neonka bljesnula i kada bi se romansa ponovila.

I opet.

-Ej!Šta ti radiš tu…

Morao je da podigne glavu jer je glas dopirao s jednog sprata zgrade ispred koje je stajao pred prodavnicom.Glas je pripadao jednoj devojci koja se naslonila na ogradu terase.Žar cigarete joj je bio među prstima dok se nehajno klatila i njihala u kukovima.

-Ništa naročito.Gledam neonku kako žmirka i slušam jedva čujnu i jedva razumljivu romansu.

-Ti to hoćeš da obiješ prodavnicu…

-Ma,jok…zašto bih…A je l’ hoćeš da mi daš jednu cigaretu.

-Što…nemaš pare…

-Imam puno para,ali hoću jednu tvoju.

Devojka je razmišljala.

-Dobro.Kupi mi i donesi jednu paklicu a ja ću da ti dam jednu moju.

Mladić hitro otrča do trafike.Pogleda terasu na kojoj sad nije bilo nikog i zastade za trenutak da izračuna koji je stan.

Uzlete uza stepenice i vide da su vrata već otvorena.

Mutno svetlo,vazduh otežao od dima i alkohola i njena prilika u vratima. Posmatrala ga je pažljivo,ispitivački.On je ukočeno stajao držeći u ruci pred sobom paklicu cigareta.

Ona ga onda zagrli.Jednom rukom oko vrata,ali čvrsto.Imala je gustu,dugu, kovrdžavu kosu.Boje julskog žita.

Bio je malo iznenađen.Ali,obuhvati je rukama oko struka.Njena kosa ga je golicala po licu.Ona se malo izmaknu i on vide da ima oči boje šume…ili reke.Bila je krupna ali vitka.Noge su joj bile duge i snažne,pa je delovalo kao da joj je bista nešto kraća i sa malim grudima.Uhvati ga za ruku i uvede u stan.Prsti su joj bili dugi,prefinjeni.

Uvede ga.

Njemu je sve odnekud izgledalo poznato.I ona i ovaj stan.

-Šta si radio u ovo doba tu napolju.-Ono što sam morao. -Uvek radiš ono što moraš. -Ne.Radim šta želim.Želje su moje moranje. -Ah,to je divno.Znači:radiš ono što ne moraš. -Hm…ispada daje tako.-Nešto mu je i dalje bilo isto iako nije mogao ni blizu da shvati šta. -Imam kafu,rakiju…i – rakiju…Šta ćeš…

Dok je ona tamo negde kuvala kafu,on je cugnuo iz flaše i dugo zadržao gutljaj. Rakija ga je zagrejala i protresla.Netremice je gledao u mali tranzistor koji je krčao muziku i ponekad zagrcnuto govorio.

Ona donese kafu,ostavi mu veliku šolju na stočiću a sa svojom u rukama ode na terasu.On popi još nešto rakije,zatim srknu kafu pa ode za njom na terasu.Ona je bila oslonjena na ogradu,držala šolju blizu usta i duvala u vrelu kafu.Gledala je u daljinu, u ona svetla grada koja liče na suton.Zavuče prste u njenu bujnu kosu.Stiskao je i gladio. Kad joj dotaknu vrat,ona se tiho strese.

Dugo su gledali u daleku,fluidnu svetlost grada.Zvezde se nisu videle.Nedostajale su mu.

On se vrati,sede na krevet i nastavi da pije rakiju.Već mu je bilo bolje iako ga je i dalje mučio utisak da je nešto isto…nečemu…

Ona uđe i poče da se skida ne zatvorivši vrata terase.Njena figura se ocrtavala na dalekoj svetlosti.Izgubio je na trenutak dah kad je skidala majcu.Grudi su joj bile velike taman za njegovu šaku.Pantalone je brzo skinula zajedno sa gaćicama.Kukovi i noge su mu usporili srce.Šumica među nogama.Legla je na krevet pored njega i rekla:-Daj mi malo.-i popila rakiju.

Dok se svlačio netremice je gledao njeno telo na krevetu…Sve to…za mene…

Legao je pored nje i zadrhtao kao da mu je zima iako je veče bilo skoro vrelo.

Ona uze prekrivač,prekri ih i zagrli ga oko ramena dok je on još ležao na leđima.

U glavi mu je pulsiralo od uzbuđenja i sećanja za koje nije znao odakle je. Podrhtavao je.Okrenu se ka njoj i netremice se zadubi u njene oči.Ona se blago nasmeši i zagrli ga čvršće.Ovlaš je poljubi.Imala je ukus na…nešto poznato.

-Ne može…

Ona ga uhvati rukom,jednom stisnu i srećno nasmeja.Poljubila ga je u oba oka.

Stomak mu se grčio i u kolenima je osećao žmarce.Rukom joj je milovao grudi i stomak,skoro da je nije ni dodirivao.Dodirnu joj lice,oči,nos,ocrta usne…Zagrliše se snažno,kao da se upijaju jedno u drugo.

Zašto da izlazim iz šume kada ovde imam sve što mi je potreno.Ustvari,ništa mi nije potrebno.Ovde imam sve jer mi ništa nije potrebno.Ali,imam svoje suze koje svetlucaju nekim poznatim sećanjima,nekim osećanjima koja me teraju da udahnem… da se napunim vazduhom i da budem…da budem punog srca!

(Evo,izlazi,pojavljuje se.)

Već vidim trag svetla i srce mi bije u ritmu života.Izlazim i izbacujem iz sebe vlažni vazduh šume.Šuma je iza mene i vidim i sunce i zvezde.Mogu da uzdignem glavu,da raširim ruke i do zadnjeg damara udahnem hladan i svež vazduh…stigao sam na svoj Sever i mogu da pustim svetlucave kuglice od svojih suza da se rastope i sjedine s Okeanom.

Pogledali su se i dalje čvrsto zagrljeni.Voleli su se očima.

Ona leže blago raširenih,ispruženih nogu.On leže preko nje i polako i čvrsto uđe u nju.Pulsirao je u njoj bez pokreta tela.Ona ga je stezala sama,pulsirajući je upila njegovo seme.

Bili su jedno telo.

Kad zazvoni telefon,ona se probudi voleći ga.

Pustila je da telefon zvoni neko vreme a onda se javila.

-Da.Da,tu je.Sve je u redu.

                                                USAMLJENIK

1.Godine

Nije to bio izbor.

Moje godine,na ovom svetu,su prolazile.Dolazile su i odlazile u pravilnom ritmu.To je bila jedina pravilnost u mom životu.

Živeo sam kao i većina drugih ljudi.S manje ili više uspeha sam radio sve što je trebalo: dete, mladić, čovek: škola, vojska, posao. Nije bilo ničeg što bi posebno padalo u oči.Nikakva pravilnost.Menjao mi se izgled,mesto življenja,čak mi ni ime nije stalno bilo isto.

Jedino su godine pravilno dolazile i odlazile.

2.Dani

Jednog dana…to svakako nije moglo da se desi jednog jedinog dana. Možda sam shvatio jednog dana ali sam svakako danima saznavao.I nisu to bili dani u nizu.Bez ikakve pravilnosti,izmešano sa svakakvim događajima,ali sve jasnije sam saznavao:u mojoj usnoj duplji,u toplom i vlažnom,rastao je tumor.

Isprva tome nisam pridavao naročit značaj.Kad sam prvi put razmislio o tome,mislio sam da će,kao i sve dosad,biti i nestati.

Jednog dana sam sigurno,pouzdano shvatio da je on tu,da klija i postaje nešto stalno u mojim ustima i mom životu.

3.Trenutak

„Ja.“

To je on rekao.Moj tumor.

4.Početak (Ja.)

U početku je to bilo lično,obično Ja.Uvek bi ga izgovarao umesto mene kada bi to trebalo.Sam čovek mora to često da izgovara za razliku od drugih koji izgovaraju i Mi i Ona i slične reči umesto Ja.

5.Nastavak (Ja…)

Moj tumor i njegovo Ja su mi donekle osmislili i olakšali život,postali konstanta i trajanje.

6.Trajanje (Jaaa…)

Ne mogu da kažem da je tumor počeo da me boli ali je počeo da mi smeta.U ustima mi je bilo mučno od bljutavog Ja.Čak se više nije ni čulo u čistoj vazdušnoj struji,već bi ljigavo kliznulo niz usnu i bradu i padalo na zemlju

7.Bes (Jaaa!)

Bilo je to teško izdržati i u trenutku besa sam odgrizao,otkinuo tumor iz usta.

Nekoliko dana sam naprosto bio nem.Nisam mogao da izgovaram rečenice u kojima je bila reč „ja“ a druge rečenice ili nisam znao ili su mi bile nepotrebne.Ipak,bio sam srećan jer sam se nadao da ću naučiti i druge reči.

8.Očaj (Jaaa.)

Izgleda da nije bilo nade,Jednog jutra sam ga dodirnuo jezikom i čuo tiho i bolno Jaaa.

Neko vreme se sve umirilo.

10.Posvećenje (Jaa.)

Grunulo je iz mene iscrpši mi sav vazduh iz pluća i svu snagu iz tela.

U gomili ljudi,na gradskom trgu, Jaa. je eksplodiralo.

Ja više nisam bio ja. Ja sam bio Jaa..

                                    JEDAN DAN U ISTORIJI MORA

„Sinoć nisi bila tu da mi malo snage daš,

da mi pružiš ruke te da na njima umrem ja…“

(Indeksi)

Ma, šta ona misli,j… je ja…

Ustvari…hm!

-Dobro vam jutro,Petrović Petre!-uvek je govorio Steva konobar u restoranu beogradske „Moskve“ i 52 puta godišnje,u nedeljno jutro, dva drugarska,stara osmeha su se mešala nad kafom.Bez šećera.

Steva je bio sa mnom u vojsci te osamdesete,u prošlom veku,gore u onom Zagrebu,to ti je neka druga država.Bilo je to ono Bjelo Dugme i „Petrović Petar“ iz „Doživeti stotu“.Imali smo to neko zezanje s P.P.,s tim gadnim stanjem koje nama nikako i nikad ne može da se desi.

I radili smo predano na tome:opijali,drogirali,jebali svašta,prebijali ljude i oni nas,neke smo valjda i ubili…a kad su počela ona sranja s ratovima i tamo smo išli,u Bosnu,ali smo brzo klisnuli,tamo je bilo baš gadno,doneli smo uniforme i neko oružje i kurčili se po Beogradu…posle su došli neki klinci,jači i luđi, pa smo se malo smirili i više mudrovali kao neki šaolinski mudraci,onako:gladimo brade i nešto mrmljamo a oni se primaju.Jebo’ te…

Steva se nije ženio,nije ništa uradio,pio je,pušio,konobarisao po „Moskvi“ i kada su je Ameri srušili,pa je to bila neka konzervirana ruševina u kojoj su i dalje pili kafu neke ruševine od ljudi.Kad su ga šutnuli u penziju,zakopao se u svojoj suterenskoj sobici i kroz prozorče u visini trotoara po ceo dan pljuvao i pravio baricu pljuvačke i majmunski se smejao kako obilaze i psuju ga u usta krezuba.

Mrtvog su ga našli kako se drži za rešetke na prozoru,nekako se tako ukočio, pa su mu jedva šake otvorili…a i dalje je bio nakežen kao majmun.

Ja sam postao „Petrović Petar“.

Molio sam da me negde uposle kao čuvara,pa sam ćutao,trpeo govna koja bih ranije samo zgazio bez osvrtanja…Imao sam nešto para u šteku pa me neko vreme mazila jedna ružnjikava,ali je bar bila mladunka…Jebala se okolo ali sam i njoj morao da ćutim a kad se štek istanjio i kad sam mogao samo da ližem,sasvim me odjebala…Ma,to i nekako…ali,skapirao sam,brate,da sam je zavoleo pa sam posle i patio i sve to…i „Doživeo sam stotu“.

A,onda sam jednog jutra u starom,starom mantilu,svom mrsnom od štroke stogodišnje…kupio sam hleb i jogurt i novinu i polako,u starim cipelama,jedva đonovi da su se držali,onako kako idu stogodišnjaci,puštao korak po korak,jedva dižući noge,papir ne mogu da prekoračim…polako,polako…pa sam, zbog kolena i kukova,kljoknuo na klupicu.U blizini je sedela neka omladina,jedan dečko i dve-tri rasne mladice,sise im sočne,mermerne,farmerke pukle od guzova, i gledali su me gadljivo,pa sam ja počeo da kašljem i krkljam i pljunem jednu sočnu pljunku,ni Steva ne bi bolju napravio,i oni su otišli pominjući drtine matore i smrt.

E,onda sam u novinama pročitao kako onaj Brega,a stariji je od mene neku godinu,s nekom crnkinjom,dupetom orahe kokosove lomi, se voza na jahti po morima i okeanima.J… li ga…hohštaplera!

Ne znam zašto sam poneo i neku saksiju s nekim cvećem…odneo sam je u tu kućicu na nekoj padinici pored mora…skinuo sve,skinuo i gaće i počeo da se spuštam niz stepenike,polako i mučno…stigao sam do mora i malo se pokliznuo i tresao sam se…ali sam ga umočio u more i jebao ga,jebao da se svo talasalo.

To ti je to:jebanje je smisao života.Dok jebeš,živiš!

Posle mi se usladilo i svaki dan sam ga umakao u to more.I ujutru i uveče. Čoveče!

A nikad se nisam setio da izbrojim sve one stepenike.

Sutra ću.

Stogodišnji starac silazi niz stepenike.Rano je jutro,more je bistro i skoro mirno.Vazduh se lenjo valja po slanim stenama.Starac je go.Osmehuje se,lice mu je bistro i bez senki.Prepušta se talasima,odnose ga ka suncu.Voda i so mu miluju lice i oči mu cakle.Peva:“…šta ste noćas snili…bilo je sinoć malo stare vatre…“

„Došla si!“-kaže i zagrcne se…

Prošao je još jedan dan u istoriji mora.

                                                SUROVO SRCE

U prepun hodnik bolnice ulaze nosila i na njima sasvim zanemoćala starica.Obamrla je i kao da su na njoj žive samo oči i jedna ruka kojom drži za prst starca koji jedva sustiže bolničarke i nosila.Skoro da se sapliće ali neprestano priča nekim promuklim i osornim glasom.“De,de…!Što si digla tol’ku uzbunu,nije ti ništa!Samo ti nešto fali,buniš i mene i ovu decu k’o da niko nema drugog posla nego da za tobom trči…Ne stiskaj mi ruku…Ček…“ Nosila ulaze u jednu prostoriju a starca zadržavaju ispred vrata.On nekoliko trenutaka otvara usta kao da nešto govori ali nema reči.Na kraju samo odmahne rukom i okrene se prema ljudima koji čekaju u hodniku,ćute,gledaju u pod i neku svoju muku.

Starac počinje da nervozno hoda tamo-amo i priča ljutitim glasom,svima i nikom.“Ma,nije joj ništa!Tako ona 50 godina,otkako sam je uzeo,a i to nije…jurila me,jurila pa sam se sažalio…a samo kuka,sve joj nešto… a ja sam bolesniji od nje,evo,da vidite nalaze…ali ja samo ćutim i radim…I decu smo stvorili,a gde su sad…sve na moju grbaču…“

Čas se ljuti,neprijatno glasno,čas mrmlja sebi u bradu i hoda,samo ponekad kao u strahu gleda u vrata gde je nestala njegova starica.I priča.Ljudi ćute i već ga i ne slušaju.Neki ga gledaju prekorno i kratko,neke žene negoduju između sebe,neki mu okreću leđa…A on sedne,pa ustane,pa se opet nečeg seti i priča…“I unuci došli,je l’ ću ja sad da ih čuvam i jurim,ta kakva su to deca… Ma,sad će ona da izađe,sve ja da joj kažem…videćete,ima da izađe uspravna k’o jela i nasmejana…a ja…“

Ali,vreme prolazi i niko ne izlazi na ona vrata i on se zamori i sedne na jednu usamljenu stolicu i pogne glavu i jedva da se više čuje,samo teško diše. Ljudi dolaze i prolaze,gledaju svoja posla.

„A,izaći ćeš ti…sve ću da ti kažem…i što nikad nisam.Ponosna,lepa, srce me zaboli…A!…E,devojčice moja,zauvek…što bi ja…ne može!…sam…čekaj…“

Reči polako zamiru,samo jedna suza se otkinu na hladan pod.Kao da se još jednom osmehnu,i tužno i radosno.I klonu.

Na ona vrata izlazi bolničarka ozbiljnog lica i gleda po hodniku.Spazi na stolici usamljenog starca klonule glave i priđe da mu kaže:“Gospodine,žao mi je, ali vaša supruga je…“Dodirne ga po ramenu a mrtvo telo klizne na pod i samo kao da gleda negde u daljinu i da nekog doziva.

                                                            NA STANICI

Na autobuskoj stanici pod vrelim suncem leta na klupici pored perona sedi starac sa šeširom,kariranom košuljom i toplim prslukom.U ruci mu je štap koji povremeno vrti među prstima.Gleda u neku daljinu i kao da mu je svo vreme sveta u pogledu.

U blizini se vrpolji jedna starija ali vitka i uspravna žena.U ruci joj je ostarela ali elegantna ženska torbica koju uglavnom drži obema rukama ispred sebe.Ponekad nemirno namešta osedelu ali bujnu kosu vezanu u punđu.Pogleda prema klupici i starcu i kao da se iznenadi i usplahireno okrenu na drugu stranu. Rukom pokri usta da zaustavi uzvik.

„Autobus prema Kuli i Vrbasu polazi sa trećeg perona po prijemu putnika… Autobus…“ – krklja stari stanični razglas.

Strarica se nemirno šetka i povremeno gleda starca i klupicu i konačno sedne,polovično okrenuta leđima.Uzdahne i posle nekoliko trenutaka kaže:“Je l’ slobodno…?“ i usiljeno se osmehne.Starac je pogleda iznenađeno i nehajno izgovori:“Jeste…da…“Malo se pomakne iako ima dovoljno mesta.

Jedan beli oblak zakloni sunce i po polupraznom peronu jedva primetno u senci nežan lahor okrenu nekoliko opalih listova.

Žena se pomaknu na klupi,zadnjicom primaknu do čoveka i bledo lice joj porumeni.Čovek pogleda u mesto dodira pa se zbunjeno izmače.Krajičkom oka je pogleda u lice pa….

Situacija se posle par trenutaka ponovi još jednom…

„Ma…,ženo,što se guraš…“

„Aa!Ti me ne poznaješ više!“ – kao prkosno žena mu otvori lice i raširi oči.

Čovek pogleda oči i preblede.“Katarina…!“

Beli oblak otkri sunce.

„Sad me ne poznaješ a nekad…nekad si jurio za mnom…jurio,nisam mogla da se spasim od tebe…“ – žena priča kao bujica.

Čovek se vraća polako u život i uspeva da je uhvati za ruku,blago stisne i zaustavi…“E,jeste…Jeste,jurio sam te,jurio a ti mi…ti mi ne dade!“ Zasmeja se i zakašlja.

Dok čeka da se kašalj smiri žena nastavlja ali kao da priča negde u stranu. „Pa,kad sam bila mlada i glupa…“

„Epa…Epa,sad bih mogao da te…jedino ovim štapom po guzici…“

Zajedno se smeju pa zaćute…

„Pa?Kako živiš?“ „Eto,idem kod dece i unuka…“ „A,mene su moji ispratili. Eno…sad su bili onde …“

Onaj lahor se ponovo vrati i opalo lišće prevrne na drugu stranu.

Pričaju i kao da su opet oživeli,nekako mladalački žustri.

„Autobus za…polazi odmah po prijemu putnika…“ – iznenada objavi neki novi glas sa razglasa.

„Epa…Epa,moram da idem.“ – kaže čovek.Ustaje.Polako.Gleda okolo kao da nešto traži.Ustaje,rukom se drži za krsta,osloni na štap,smotano pruža ruku za pozdrav…“Epa…sve najbolje,idem…“ Žena mu nevoljno pušta ruku.

Poštapajući se teško čovek odlazi ka peronu.Onda stane.U rukama iza leđa zavrti štap i iznenađujuće brzo se vraća.Žena je još na klupi.

Poljubi je.Baš.

Suve,bezbojne usne porumene.Oči sinu.

Čovek,nekako viši i snažniji odlazi u autobus i seda na svoje sedište.Sedište je meko i on utone.Samo mu se glava vidi u prozoru.

Autobus polazi sa perona i starac gleda u staricu na klupici koja je nekako sve manja i podigao bi ruku u pozdrav a rampa se podiže i autobus odlazi.

Tek kada samo dim ostaje na stanici,starica,nekako pogurena i umorna podiže ruku…

Smušeno se saginje i podiže čarape koje su joj spale kad ju je poljubio.

Sunce zalazi.

Priča je gotova.

P.S.:

„Molim vas da mi ovu kartu zamenite za kartu za sledeći autobus u pravcu u kome je sad onaj otišao.“

„Ali,gospođo,žao mi je,ali to…“

„Slušaj,šmizlo mlada!Daj mi kartu kako sam ti rekla…Kao sudbina da ti je rekla…Nemam vremena da se s tobom zamajavam…Jasno!“

„Ovaj,da…Svakako!“

                               STARAC KOJI PROLAZI

Korak po korak,jedva da se odižu od zemlje,ostarele,ispucale,izlizanih đonova cipele zakoračuju na raskopani prljavi asfalt ulice.Škripa kočnica i psovke,naletelog automobila,nervoznih užurbanih ljudi…A starac prolazi polako kao sama večnost,podiže ruku i gle! ulica se presvlači u kaldrmu s nežnim vlatima trave između kocki,pojavljuje se bicikl i ponosni vlasnik koji priča s prijateljima na klupi ispred mirne kuće…

Korak po korak.

Smrdljivi vetar zanosi ispran,ušiven,bledoplav manitl i raznosi papire i kese ispred stepeništa napuštene,oronule,razbijenih prozora stare škole.Sasvim sporo,s mukom,starac se saginje i podiže sa zemlje bačenu,zarđalu,polupanu metalnu šolju,podiže ruku i gle! ozariše se prozori pod jutarnjim suncem i pred belo-plavom fasadom nove škole se čuje šarena dečija graja i starac drži crvenu šolju sa naslikanim žuto-zelenim cvetićem i pije toplo mleko.

Korak po korak.

Zgrčeni prsti sklanjaju ostatke kapije pred zaboravljenim, izlokanim, raspadnutih tribina,košarkaškim terenom.Tabla je pukla a obruč polomljen.Starac staje na crtu i s bolom podiže ruke i gle! na prstima se pojavljuje crvena lopta i leti ka beloj tabli i plavom obruču i klizne kroz novu mrežicu a zatihle tribine odjeknu poklikom navijača.

Korak po korak.

Već je sumrak i telo zimljivo drhti pod poznom jesenjom kišicom.Težak korak staje na klizavo blato opustele livade na kraju koje čame istruleli,pocrneli panjevi nekadašnjih bagremova.Starac opet oseća onu malaksalost u kolenima i lepršav nemir ispod srca i ne zna šta bi s rukama.

Hrapavim prstima dodiruje ispucale,suve usne i na njima ponovo oseća plah, vlažan i nežan prvi poljubac plavokose,zelenooke,tek procvale devojke… Uzdahne teško,tiho…

Iz sene mu prilazi starica zelenih očiju,nežno ga prihvati za ruku,poljubi tiho i gle! pred ponovo sjajnim očima bagremovi šušte pod toplim prolećnim vetrom i mirišu na sreću dok se sunce na zalasku igra svetlozelenim senkama.

„Hajdemo kući!“- kažu,prepliću prste i držeći se za ruke kao život brzo odlaze svojim putem.

PESMA KONANA SIMERIJANCA

Put je dug i staze se prepliću.

U zoru pod belim suncem pođosmo:

lopov i bludnica,kralj i luda,

ratnik i čarobnjak,vitez i pesnik,

svi su oni putem celim jahali sa mnom.

Severno je more u vrtlogu hučalo

olujni vetar so donosio

na crno drveće,

led i žedni noževi

u tami smutne pometnje.

Od čoveka i žene rođen,

u prvoj krvi otet i proklet,

bez suze i utehe sam bio

i ostaću.

Ali sam ispio penušavo vino života,

vino pljačke,pohote,borbe i slobode,

sve do gorkog dna.

U grudima dete,

divljak na točku života podojen,

bez kolevke i postelje ženske,

bez milosti gazim da dom svoj nađem.

Došao sam u gradove vaše,

od svile i greha,od zlata i srama,

da vatrom i čelikom,krvlju i besom,

okupam vas i pokrijem crvljivom tamom.

Osvojio sam sve što čovek može osvojiti.

Zla je bilo što ga treba ništiti,

prijatelja što im veru treba pokloniti,

kruna što je trebalo osvojiti i baciti,

žena koje je trebalo požudno ljubiti,

pesama što pevaju se noć i dan,

vina koja je valjalo ispiti do dna…

šta mari što ću na kraju ostati sam.

Zadobio sam vaša blaga

i smrvio u prah.

Misli sam vaše čuo

i govorio kroz smeh.

Želje sam vaše video

i pretvorio u strah.

Od života sve okusio sam.

Jer,smrt daje pustoš i mrak,

grob je dubok,tmina hladna,

svet je pun truleži koja zaudara

i ja se smejem vašim malim bogovima.

Uzan put je vodio kroz prokletu zemlju,

svu ogrubelu i crnu,

ali smo mi bili vesela družina,

razbojnici i pljačkaši,palikuće i ubice,

da vam svetlo i radost donesemo.

Put je bio kamenit i strm,

kako čovek ožedni bistre vode.

Život jaše nasmejan sa desne strane

a smrt čisti s moje leve.

Ali,meso je i rođeno da umre.

Sveštenici jadikuju da je život patnja,

da rođenjem duša je prokleta.

Oni kupuju i prodaju raj za zlato,

oni život obećavaju mrtvima.

U plamen sa sveštenicima ili bez njih

sići ću skerletnim stepenicama u pakao

i đavola na njegovom prestolu izazvati.

Bez straha sam životu gledao u oči,

treba li da se plašim smrti u blizini.

Pozdravljam vas,prijatelji,

jašite sa mnom uz radost i pesmu,

da odjekuju pod kupolom neba.

Pozdrav svim pesnicima-usamljenicima,

robovima i ratnicima i devojci ponekoj…

Ne dajem rado ni stopu puta kojim sam išao,

puta koji se završava… OVDE!

MOLITVA

 

 

MOLITVA

 

 

Dan me pozva i,gle,breze u novo lišće odevene

od kiše noćne čiste pod suncem se raduju

i osmehnuh se:gle,seme radosti pade na moje srce

al’ teško radost raste na umornom srcu.

Gle,seme radosti pade na moje srce

a moj se osmeh odmah ugasi

mnoge su senke i vetrovi za mali plamen.

Jer,poznaju moje oči svetlost i bistre boje

poznaje topli prolećni vetar telo moje

poznaje uvo zvuk pehara punog tajni.

Al’ um se moj priziva jučerašnjice i vidi sutrašnjicu

moja se volja plaši izazova ljudskih

između juče i sutra moje se danas uklješti

i moje je srce samo u planini

a telo ga vuče u maglu močvara niskih.

Koliko skupo ljudi plaćaju mulj i smrad

i koliko preziru blaga večnosti

u sleposti se svojoj svetlosti odriču.

Na što će meni ovi dani trošni da u rđav ih vezujem lanac

koji mi sapinje noge i oči muti

te niti hodam niti gledam.

Teško je breme,Bože,što ga na mene stavljaš

i snaga što mi je daješ posrće.

Klikće soko Vere i poziva me u visine

Nada leđa mojja i kolena ispravlja

ali je Ljubavi mojoj zima.

Idem tamo gde zvezdu daleku vidim

ali Te molim,Bože,da srce moje ne postane tako malo

da u njega ni trun radosti ne bi mogao da stane.

Veliki je Tvoj put i um moj tek trun prašine

s tog puta razume.No,kratkoća moga uma sumnju ne buni moju

i Vera je moja neiscrpna i žilava je nada moja.

Čvrsto je moje telo od Vere

i jake su žile od Nade

ali zašto moje srce ne kuca Ljubav.

Tek je žižak jedan u njemu

koji od studa i vetra čuvam.

Duh SveSveti je tu i ni tmina ni mulj

Ga ne mogu zakloniti

a On prolazi i obilazi me.

Odbačen i umoran od ljudi i dana neplodnih

ostaću trun nevidljive prašine

koju tamo-amo slučaj raznosi.

A odbačeno dete hoće li muž snažan biti

hoće li mu snaga dostatna biti da druge podigne

i sebi mir nađe.

Da dušu svoju nađem obuću sam mnogu poderao

i zlo na sebe primio da ga ništim i promenim

i znam da zla snažnijeg od duše moje nema

jer je na njoj znak Božji i jer sam ratnik Božji.

Ne htedoh da se sklonim i od sveta ruke operem

i tako darove očekujem.I ruke mi ogrubeše

i noge mi se iskriviše.I,gle,drugi rekoše:

Naše su ruke i noge lepe i čiste a onaj je okaljan!

Svakog se greha dohvatih a ni jedan mi dušu ne dotače

i psovka mi je na jeziku bila al’ mi srce ne ogadi.

Žižak me onaj u veri držaše da ga Bog vidi

i da ga Duh SveSveti raspali.

Jer,gde god se moje telo u blato i krv zagrozilo

srce mi je tek za Svetlo jedno otvoreno ostalo.

I pogledah vrata otvorena i videh da Svetlo ne dolazi.

Zar se Duhu SveSvetom na mene rugobnog zgadi

i žižak onaj u usamljenosti hoće li utrnuti.

Jer,vidim da dani moji kraćaju i snaga ljudska

premala je sve namere Tvoje zgodi

i hoću li u pustinji pasti da me živog

lešinari izedu jer slab bejah da bitke tvoje vodim

i prezren budem a da ništa u veri ne beše teško.

Jer,rekoh,Bog nam je svet dao da ga uživamo

kao delo njegovo i da ga od zla čistimo

i snage ne nedostajaše no se znojem i krvlju svojom napajah

i mišice moje ne stadoše

i jačah od vere

i kada bi telo slabilo.

I prođe Duh SveSveti i na otvorena vrata se ne osvrnu.

I mač-Krst moj klonu i videh sebe gde rugoban i prljav

glave pognute i očiju ugaslih,ruku nemoćnih i kolena drhtavih

stojim sam među kamenovima nemim a probuđeno lišće i travke

i radost ljudska behu u daljini i niko me ne pozva.

Glasa da molim nemam no me nada ka glasovima povede i svetlu.

Gde stupih tu glasovi utihnuše i svetlo zgasnu.

Osvrtah se ima li gde ruke da me pridrži ali zalud.

Dane sam u bitkama proveo i bližnji me ne poznaju.

Odrekoh se roditelja,prijatelja,žene i deteta

jer je Bog i Sin i Duh SveSveti jedan

i od očiju ljudskih neviđen dušu na kušnju dadoh

i učini mi se da pobeđujem.

A ljudi me obilaze izdalje gledaju i gade se i šapću

i pogledah se:i,gle,mač-Krst moj s desnicom srastao

i ne mogu ga ostaviti a smrt za leđima ćuti i ne zove.

No digoh glavu i pogledah svet i videh da je mnogo još gada

i neću se od njega u strahu sklanjati no ću ga ništiti

i Bog me ostavi a ja Boga ne ostavih

i podigoh mač-Krst svoj i pođoh u svet bez ljubavi.

 

 


 

 

 

 

Ovde

sakriven od sveta

tražim note prošlosti,prošlosti koje nisu moje,čiji sam samo

odjek

Mrak je oko mog

svetla

koje trne bez nade.

Nema mirisa iza nje.Soba ćuti.

Slična prošlosti koju nisam živeo,slična budućnosti koju nisam snio

ni kap mi nije ostavila svoje slatkoće,gorčina moja tu je da je

uvek pijem.

Šta kazuje jelen na nogama krhkim

vuk u snegu što samo svoje stope nađe

bele ptice nad okeanom modrim

znaju li pesmu moju o tebi,draga,

željan vatre kada ovde drhtim.

Koraci

krug su oko mene.Usred kruga gde je bila gušća je praznina,

deo sobe gde je usamljenost veća već svoj život živi.

Daleko je praskozorje,već mu slutim lik,ili noć me vara

mesečevom senkom.Igra li se sa mnom davno zgasla vatra

nenadane nade,senke plamenova više peku.Obrisi planine na

munjama dalekim,bljesak bistri od nebeskih voda.Odlazi li

grmljavina ili tek se sprema

da ugasi kasno

žedno

leto

 

 


 

 

 

 

Tu,

gde točilo se blago pomirenih misli

i u oljuštenom šašnju noćnim svetlom

u tajnu se obuklo zlato

vatra nova za nemire stare

al’ u domu više nema srca

slavujevim noćnim suncem što se opijalo

po mesecu mahovina popanula

nema zova

zalud cvčci julsku pesmu zvone

nemâ crkva iznad vode bistre stoji.

Bela trešnja novu višnju seni

leto zadnje odavno je prošlo

sad i jesen mi je oduzeta

pa ne vidim rujno i crveno

samo sivo dom moj skriva.

Dogoreva cigareta,

gorko novu palim,dve mi međ’ prstima gore

tek je jedna sveća što je čekam

stihom moćnim da Boga dozovem

ne bi li se na mene sažalio

da me na put uzme.

Slama pregorelih zvezda

među blatom i međ’ trnjem

u očima suznim ogleda se

grehovi su moji molitvama mojim teški

preteža mi kukavičluk

mlado srce što bi gutljaj još od žive vode

al’ će sagoreti.

 

 


 

 

 

 

Gle, utihnu svitac

nema vode da mu vatru piri

živa voda vatrom se zaliva

nedostojna jesen tek okrajke svira

hleba

što do juče nadom i toplinom simfonija beše

sada beo bol tek kleca iz vilinskog kola

kratak bljesak u magli i tami

svetiljka što gasne pored nabujale reke.

Usamljena noć preživa mi dane

biće skita po aleji nepoznatog grada

u sutonu,u mirisu lipe

ljuštura puna dima prožive mi leta

makova i toplih talasa žita

pod mesecom,u klasju povijenom

ni početak niti kraj

no sredina tuge

niti jedno slovo nisam

tek slučajan zvuk

u kamenu

znakove što tražim oko zemunice svoje

u snovima što mi beše zamak-grad

sve je samo bledi trag

ruka žene ispod sise da utiša strah

rajsko voće što ga ukiselih

na steni usred mora gde sam bio kralj

pesak kroz prste mokre mi promače.

Zašto samom sebi pevam zvono koje prazno zveči

jer o drugom nemam kako,nemam čime

bez ljubavi nema rime.

 

 


 

 

 

 

Najjači sporo hodaju

pognute glave

i bledi su

a u očima sjaj

za posrnule strašan.

I niti trube niti bubanj oko njih

pesma je pesma koraka

kroz vrleti i blato vodi put

ruka snažna posustalu steže.

Milost ih je oružala

patnja neprobojni štit

molitvena vojska

s gore obasjane

čuva svet.

 

 


 

 

 

 

Na prestolu mora

vidim bistro sve do dna

opraštam vatri

u zvuk tišinu ulivam.

I moja rana presahnu.

Tako sam sitan

a Bog me vidi

i moj tihi ponos

što postojim.

A voda,gle,moje dane broji

i protiču,i mreška se lenjo vreme

i,gle,eno dana kada me nema

i sve ostaje…

Sve da mogao sam da grlim

tolika je želja

što anđeli je ljudima zavide.

 

 


 

 

 

 

Dani, kako su male ruke moje

i kako malo mogu njima da ponesem.

Kad srce oteža gde je odmor

crkva duši i blag govor.

Očima ne verujem i uvo je moje prazno

dlanovima sve je nedolično

i ništa ih ne može oprati

ničega na svetu da mi radost vrati.

Misli su me umorile i dela ogrubela

što pomislim – prah je

tek radosti trun dušu beskrajnu ispuni

zadivljenom dah je od slobode.

Misli ljudska,crno pod noktima,

šta sve reči tvoje prazne, ništa od ničega,

ako znam da poznam mesta draga

jer umiju mi lice i srce se prozrači.

Ja ću potok biti planinski

bistar i od trave bojen

i zemlja će me popiti i sunce

imenu mome nigde uvir biti neće.

Ko će znati ime moje da dozove

dok topola jedna tek nad

saditelja svog poraste.

Kad za sebe više ne znam

kao kad rođenjem sećanje izgubih

nemajući ništa sve mi beše dom.

Zemljo! – vazduh, vodu, Sunce Istinito

pusti me da vidim pre nego što ti se vratim.

Jutro moje ima li u sledu svanuće

ili noć je sve bez lika.

 

 


 

 

 

 

Misli moje propinju se k’o na visoravni konji

belo cveće što stvorih ga za Čarnu

ponosnu i nestvarnu.

Šta govorim

čim’ to blede seni ja zazivam

mlada duša, ispisnica sveta

može još da leti

netrošna je ljubav njena

suza će je okrepiti jedna.

O, što slova moja umoriše mene

jedna tačka

mirijade od njih jača

.

 

 


 

 

 

 

Sve na zimu ovde liči

orasi i staro vino.

Grožđe buđa,hleb je truo,šaš ne šušti

kako jesen bude u oktobru

(o,mesecu smirenja!)

vrele jullske vatre kada se u tebi obru

obzorjem kad buknu crveno i rujno,

bledi mesec traga mlečnim putem,

snova mojih stvarnost,noć mog bila…

…tek san sam sna ušuškan u sen

šum lišća svelog

na brezama zime zaborava

kada vatra tromo pucketa jesenje suve grane

dim što duva kroz odžak od džaranja žara

da žega bude oktobarska tiha kiša

il’ u šumi iskričavi sneg

stopa trag.

 

 


 

 

 

 

Kad u buri pijan

more htedoh da obuzdam

kada kao ženu jahao sam talas

i talas me uzeo

i zanos me obuzeo sa ženom-plimom.

Žena je plima mora,

mesec što se sjajem puni sa dalekih zvezda

ne od sunca

što za tren ih žegom zgasne

te glasnike iz prošlosti svetle.

 

 


 

 

 

 

Nekad sam bio ovde

nekad sam bio moćan

nekad sam bio ja.

Bio sam u noći

noć je bila moja moć.

Mogao sam da se uspravim

raširim ruke, uzdignem čelo.

Ceo svet je bio mrtav

ja sam živeo

u muzici moći.

Govorila je da sam ja

ja

govorila o onom što sam bio

da se vratim gde sam bio

oslobodim se moći i nađem mir.

Jedne noći

putevi su se otvarali

sve je počinjalo,podavalo se

svime sam gospodario

bez straha bez želja

sav od volje.

A ona

je bila moja, verovala

podata, voljena, zadivljena

tiha, snažna, predana.

A ja

okrenuo sam leđa putevima

ostao

survao u ponor.

Ostavio sam je i ostao sam.

A ponor

je zjapio.

Dušom sam se čupao od tmine

u borbi našao što beše na početku svega.

„Ko sam ja.“ – rekla je i postala

ona koja je

svetlo i znak

početak i stvaranje.

Bio sam u ničemu koje je sve

video opsenu sveta

sve znao i bio ništa

ali pobednik tmine

uveren u znak.

I bio sam bez snage

bio sam samo oruđe svetla

nisam bio ja.

Bespomoćan u sveznanju

bespomoćan u moći da budem sve

osim ja

potražio sam smrt

i video je

čuo svog vuka

video svoj kraj

shvatio da je sa mnom od početka

verna družbenica

i razumeo je

da je ne tražim

da ne tražim senke

da gledam pravo u sunce

i videću sve kad zatvorim oči

i otvorim srce.

Mislio sam to je sve – otvoriš srce

ali nije

mislio sam to je sve – otvoriš srce

i budeš istrajan

ali nije

mislio sam to je sve – otvoriš srce

i budeš istrajan

i bez želja

ali nije

mislio sam to je sve – otvoriš srce

i budeš istrajan i bez želja

i slobodan letom orla iznad sveta.

Letom orla i okom sokola

da uvidim radost sveta.

Kako divna beše radost

i divnije još više

da se patnja promeni kroz borbu

borbom ovog sveta da zadobijem drugi.

Ali nije.

Bila je potrebna još jedna

 


 

 

 

 

Da sam negde u planini

da sam vuk

sam i gladan

grizao bih sneg

grizao bih srce svoje

tragove bih svoje zatirao kad ih nađem

na šumu bih kidisao

kandže zarivao u smrznutu koru

grebao

dok mi šape ne prokrvare

krvav trag bih za sobom ostavljao

tragove bih svoje jeo

krvlju svojom bih se davio

grcao

suze bih svoje pio

slivale bi se do očnjaka

kap po kap

mesec po mesec

i režao bih na mesec

i odjedao parče po parče dok ne bi nestao

kopao bih sneg dok do trave ne dođem

travu bih raskopao dok čarna

i vlažna zemlja ne otkrije korenje

drveća

debelo kao ljudska ruka

i odgrizao bih korenje

i bila bi jama duboka

mrsna

topla na dnu

i tu bih legao i cvileo

cvileo podvijena repa

a mesec bi bio nada mnom i okolo polje svetlo

po kome

ništa ne može da prođe da ga oči moje ne upiju

i hitrim muklim korakom bez glasa ubiju

samo grudi moje reže na gladan stomak

i gladan stomak zjapi na moje grudi

da proguta sa sve srcem

i srce mi je u grlu

i urlik bi ispuzio

da se zver sledi na domak slobode

i ukoči

od mog straha

jer se i ja zveri bojim

ali bih joj utrobu rastrgao dok me ne rastrgne moja

kamen zapišavam

sneg nevin ružim

zlatom ga prskam

moj je to trag i trag za vukove druge

da se boje da me obilaze

jer niti jedan mi nije vuk

niti vučici na zov trčim

jer je porod moj moćan

i slobodu traži i više ga neće biti

jer je ta sloboda besnilo,mahnitost od nemoći da

se toliko lepote podnese

šume

skačem preko jaruga gde se vuci drugi na trbusima svojim vuku

trčim dok me pena obliva belja od snega

zvezde me prate hladne

i opet bih trčao da istu noć se planini svojoj vratim

i valjam se niz padinu dok mi se krzno ledi

sjajno žuto pod mesecom

i repom bih mahao i skičao kao štene sito

na reku silazim

i krotko bih gledao talase male

kako srebrno zbore i grgolje

i satima bih gledao

ritam zvuk

dok se ne napijem

zagledan u vuka

i jedan drugačiji talas bi naišao

od snega opalog

od grane slomljene

i reka bi počela da igra

i ja bih s rekom igrao

(ni jednom ne stajući na sve četri noge)

kako bi to radosna igra bila.

 

 


 

 

 

 

Dani su moji već odavno izbrojani

jeseni i zime zamaglile, smrzle dušu

k’o odocnela, zaboravljena lasta

što pod strehom sama smrt čeka.

Sećanje na leto tek je bajka,priča

bistri, brzi let po strunama sunca

još je teža opomena,

spomen bol što jača.

Let slobode mamio me gore

i sve više, tamo gde sve manje beše lastavica

samo male, crne tačke razigrane

iznad lica prostog sveta.

Gnezdo nemam niti ga potražih

šta je gnezdo pred visinom i slobodom,

gore gde me nebo mami, sunce sjajno

i po noći u snovima leteo sam stalno.

Al’ je zemlja teška

uvek vuče dole

svoje pravo traži

od čoveka.

Izmeđ’ sveta i nebesa

ostah na sredini

ne stigoh do gore

zaborav me čeka dole.

Gorko proklinjao sam slobodu

to bogatstvo sveta i čoveka

u rite siromaha što me obuče i stavi

u obruče samoće i smlavi.

Al’ su dani moji izbrojani

toplo sunce leta peče uspomenom

studen,zima čeka nepromenom.

Ništa nemam da izgubim što već nisam izgubio

ničega u meni da se nečem nadam.

Smrzla mi se krila

noć je kad ne lete laste

al’ u mojoj duši

malo srce procvrkuta živo.

Telo mi je teško i umorno

sila zemlje strahom steže

al’ se srce seća radosti početka

rođeno je ovde da se nebu vrati.

Nije data mi sloboda al’ ni oduzeta,

slobodan sam samo da se oslobodim.

Podižem se teško, mrve mi se sitne kosti

napada me stud i kiša suvoj strehi da se vratim

(video li ko je suze lastavice)

ali već sa krila padaju i prah i svila.

Rastače se telo moje ali ne od boli

nema više čime da me steže zemlja

iznad najvišega visa nestade i noći

svetlo i toplota rođenoga doma.

Iznad sveta pogledah na zemlju

ozari se srce u ljubavi čistoj

oslobođen svega sve zavoleh silno

što mi muka beše sve je tako milo.

Svaka čestica se moja izmeša sa svetom

polja draga i potoci bistri,

putevi i šume, vetrovi i more…

gle! nad njime leti moje drago jato.

 

 


 

 

 

 

Pri kraju puteva

bogat svim što nemam

videh je gde sedi, tiha i jaka,

ključarica oblaka, gospodarica nogu

s izvorom među njima,

usred šume mrak što biser lije.

Na grudi me uze, misli mi pije:

šta još imaš da ti uzmem

praznih ruku bogatstvo šta ti manji,

koji teret da ti skinem što te preči da poletiš

između vremena mnogih što ih čezneš.

Šta još sapinje ti srce,

kičmu slabi vetri što je strahom viju.

U ništini svega slobodni da plamenovi

dlanovima zaigraju,

vatra ruku s vodom tela da se pomiluju.

U meni već ništa nema

sem dana u kojima živeo nisam

još mi pijavica-nada snagu oduzima,

da zaplovim ne daju mi reke,

vrhovi planina što nad svetom bdiju

let mi krote,

lišće svelo šušti ‘mesto srca tiho bije.

Da me nema seme moje sreće klijalo bi brzo,

s time ti da živiš,dane moje da porodiš

dok kroz noć slabo svetlo oči moje traži.

(Lini)

 

 


 

 

 

 

Iz visina do kojih put on jedini znade

Orlov let na vrhu stene odmorište nađe.

U dnu stene zrcalo zelenim mirom viri,

Odbljescima neba plavetni se potok širi.

 

Uznemirena vrba pod vetrom tiho šušti.

Kosa talasasta, plava do vode se spusti.

Obluci se sjajni svetlom igraju u oku,

Malo vode u ruci suzom plati potoku.

 

Sva dolina k’o da spava,oblaci i trava

Ne miču se. Tada orla kliktaj šumom celom

Sumračje osvetli njeno kao svetlom strelom.

 

Nad izvorom nade-reke nema zaborava!

Što god ruke njene dodirnuše, bez radosti

Ako beše, suze Kraljičine sad oseti.

 

Nage duge noge staze prate hladne reke,

Kose padaju niz leđe k’o svilene mreže,

Kapi vode iz nje kaplju na guzove meke,

Grudi su joj tople al’ se bradavice ježe.

 

Koraci niz reku teku, sva je igra živa,

Od talasa vrelo vitko telo svo sanjari,

Gde je reka dublja k’o ribica u njoj pliva,

Sva je reka ima, ona rekom gospodari.

 

Kraljica je šume, reke, ime joj je Lina.

Usred gospodarstva njena, stvori mnogi gde su,

Niti čovek niti ljudi poznali je nisu.

 

Sunce toplog dana, zvezdanoga neba luna

Sjanu kosu, oči boje reke ili šume

Uvek vide svetlom boljeg sveta što razume.

 

Jer, lepota se ne vidi okom prostog sveta!

Samo srce ko još čuva rajskoga deteta

Slavi može da se nada, što još retko bude,

Kad duša i telo o svom jednom biću sude.

 

Darom sa nebesa, belim okićena vencem,

Žena i Kraljica, što sa prvim beše suncem

I vodama, kad sve jednim disalo je skladom,

I pre druge što nas smrtnim pokorila jadom.

 

Stvarna na ovome svetu, onim drugim živi.

Presuđuje jednim, da putuje duša s mirom,

Bez straha i muke, nežnim prohladnim dodirom.

 

Ljubav joj je ime, plašt je okružuje sivi.

Pred ljude je došla prvom okupana rosom

I pre druge što nam dođe sa samrtnom kosom.

 

Al’,ljudima je pogled tašt, od tog svetlo gine.

Sude i dobrom i lepom sa zluradim smehom,

Nema zla na svetu dok ga ljudi ne učine.

O! ludoga sveta gde se ljubav smatra grehom.

 

Zato ona sama svojom šumom-rekom luta.

Ispod stene večne, s koje ovaj svet je vidan,

Postojana izvire joj snaga ispod skuta.

U taštini sveta uvek svane novi dan.

 

Jer, skupe su suze njene što nad svetom lije.

Breme tuđe nosi, ne plače za sebe sama,

Rane sveta nju zabole kad se desi tama.

 

Neprizvana ćuti al’ u bolu sama nije.

Sve to živo i sve dobro za koje se brine,

Damar srca njenog sveto učini da sine.

 

Svetlost blaga ali moćna, kao orla kliktaj

Od kog telo zatreperi i probudi srca sjaj…

Prozrače se oči, pa se vidi stvarno biće

K’o kad posle noćne kiše belo sunce sviće.

 

Bol je roda ženskog, bol je roda muškog!

Od dva bola dodirom se jedan melem pravi

Kad se reka tihe strasti od talasa plavi

Bistrom vodom da ugasi vatru srca teškog.

 

Iz stene je reka, od reke se poji šuma.

Tu je zamak jedan, zidan kamenom je belim,

Usamljenost postojano oboji ga sivim.

 

I tu vukovi su sivi… Jedan zamak čuva…

Uzalud je vučja pesma, od meseca samog

Kada poziv dođe, nema odaziva spremnog.

 

Davno svi ga napustiše, tu gromadu sjaja

Iz prošlosti moćne gorde snage i vrline.

Spas od sveta ukletoga, bola i očaja

Zamak beše građen od spokoja i istine.

 

Zamak slave, grb od srca stajaše nad njime,

Ljubav ih je ogrejala do samoga kraja.

I tu srca ostariše sve do svoje zime

Nikad zlo međ’ njima niti sumnja tu potraja.

 

Al’ se jesen siva kao usamljenost javi,

Postojano useli se među kamenove žive,

Promena se odbi od njhove čvrstine.

 

Vek za vekom samo jedan čuvar osta’

Riznice da gradi, uspomena beše dosta,

Blago nebrojeno, jeka ćutnje tugom mlavi.

 

Zaklet beše, ne od drugog već od svoje volje,

Da sačuva sve vrline i što može bolje,

Ne čoveka niti ženu ili koje biće

Već od kvara svetskog u prozoru odsjaj sveće

 

Da bi putnik stari, što za domom svojim ište,

Cvet što traži, prag kameni i toplo ognjište,

Usred noći kišne i uz huku vetra tamnog

Trag video pravi do svog ishodišta davnog.

 

Od plamena sveće da se boje crne zveri,

Svo zlo podmukličko što se kloni svetog boja.

Samo srce čisto može da otvori dveri.

 

Al’, već davno nestade i voska i loja.

Nemajući čime, krvlju svojom punio je

Zdelu iz koje je sveća pila svetlo svoje.

 

Bića večna, kao duša što je, zamor broje

Kao sekund ili čas. Milenije im kroje

Damari iz duše. Tren dok smrtno vreme traje

Duša troši moć eona što ih zvezde sjaje.

 

Tako, nekad, vasiona odjekuje krikom

Bića, što za druge neprimetno bude delo,

Samo ona srca sama kad zajedno čine srce celo,

Osete i vole… Bog nas sazda svojim likom!

 

Večnost studena je ispit strašan telu prahnom,

Na granici sveta duša sebe opet rađa,

Dvojstvo ovo što se kida sa poslednjim dahom,

 

Slabost volje kada telo u očaju pada,

Molba tiha, tužbalica umornoga srca,

Bistra suza odgovor je koji toplo kuca.

 

Prosto duši! Kad se prašta, valja opraštati!

Obećani spokoj, ako svetu dug svoj vrati,

Taj zov leti, luta, traži obronke planina,

Ljubavlju je uvek spremna da ga čuje Lina.

 

Pesma njena pesma je slavuja. Usred mraka

Putniku je svetlo, odbrana od straha.

Jagnje belo tamom luta samo u oluji

Svetlo mesečevo i krv vučja u njem struji.

 

S visoravni, krova sveta, kobila je čuje.

Odazva se brzo, kopita joj vetrom bruje.

Odazva se i pokori, glavu mirno spusti.

 

Miluje je Lina, grivu gustu mrse prsti.

Butine stisnuše joj sapi, ruke oko pleća,

Grudi priljubi uz leđa, spojiše se snažno.

 

Osvit beše beli, praskozorje toplo diše.

Usred šume zamak sivi, sunce senke briše.

Još je jutro jedno, godinama vuku ista,

Ne vidi on više kako ta lepota blista.

 

Ćute kamenovi sivi, vuk sve sluti, čeka…

Nevoljna ga kletva tera da se sveta kloni.

Nada sada, nova vera sluti da je kraj tog veka.

Mora da se bori… ali čezne da se slomi.

 

Kobila i žena, volja u lepoti tela!

Vlažna njuška, dlan je hladan,ona gladna,vrela!

Propinju se noge, izviju se leđa cela…

 

Odmah ispod sapi probija se svetlost bela,

Igraju joj bedra, predaje se cela,

Novi život znači pojiti se sa tog vrela!

Kamen sivi jošte svom čvrstinom sebe tlači,

Odbija i svetlo, boreći se protiv mraka,

Da bi sebe sačuvao, ne sme preko praga,

Ali,sada-nada! Spolja novo svetlo zrači.

 

Veran tom što prođe u nadi ostao je sam.

Sada ona dođe i sa njome odsudni dan.

Ona za kom čezne uzeće mu sve i dati.

Ona što mu život uzme, život sad mu vrati.

 

Prope se na noge, munja iz kopita bljesnu

A iz ruku grom… Što za večnost beše zdano

Puče i zbi se k’o u kratkom, za tren snu.

 

Bez glasa se uspravi i spremi da se bori…

Pomilova ruka, dveri mira mu otvori.

Umesto urlika tek zamumla kao štene malo.

 

Dodirnu mu srce, iz njeg boli sve odnese,

Tiho telo sebe zgasi, duša se uznese.

Na grudi ga svoje privi, drhtaj zadnji smiri,

Još je samo oko živo, zadnju suzu viri.

 

Uze ga u sebe, večna nežna ljubavnica,

Kao beskraj hladna, toplotom ga za put spremi.

Obgrli ga i zanese, domu ga odnese.

Život novi sa njom živi, svetlu novom stremi.

 

Prepletene ruke, to vuk sivi više nije,

Vučić svetli na izvoru se bistrom mije.

Stena, izvor, šuma, s ve to tajnu svoju krije.

 

Slobodan je sasvim, ne plaši se njenog zova.

Lina srce novo čuva, Vita Nova…

 

 


 

 

 

 

1.Ničeg za mene nema u meni,

ničeg što peva,ničeg što svetli,

ničeg što miriše,ničeg da dodirne.

2.Ništa u meni ne boli,

ništa u meni ne raduje,

ništa u meni ne strahuje,

ništa u meni ne očekuje.

3.Vatra ne plamti,

voda ne teče,

vazduh ne struji,

zemlja ne stoji.

4.Ničeg za mene nema oko mene,

što se čuje,što se vidi,

što miriše,što dodiruje,

samo ponor svetao.

5.Kažem:JA.

6.Ja jesam a svet je odjek

mog jastva;i samo je svetlost

oko mene i sve je u njoj

a još je nemo,gluvo,bez-lično…

7.Čujem:TI.

8.Ja sam sam naspram svega,

sve me čuje,sve me vidi,

sve me miriše i dodiruje

i ja sam u-samljen.

9.Rođenje je bol i bol je rođenje,

ljubav je uništenje bola

a patnja je tragač za ljubavlju.

10.Sve je postalo

a ništa nije počelo;

jedno je jednom

i sve se vraća.

11.Bog je ljubav i

ljubav je bog.

12.Sve jeste

i ništa jeste,

jeste-i-nije;niti-jeste-niti-nije.

13.Jer,sve je promena i promena je sve;

ničeg nema za-sebe i ničeg po-sebi,

jer sve je jedno i jedno je sve

a promenljivost ga čini mogućim.

14.Svet se zove:MI.

15.Što je svet za mene,nije za nas;

usamljeni vuk samo stope svoje nalazi,

čopor samo stope svoje nalazi,

odbačeni za stopama tragaju.

 

16.Od usamljenosti se beži,

čežnjom se traga,

začuđen nad svetom,

čovek s njim se stapa.

17.Sve je u pokretu,nikad sebi isto;

no za-sebe je tek praznina,

oznaka-neoznačena,zapis-nezapisan,

broj-neizbrojen,reč-nerečena.

18.A svest

označi,

zapiše,

izbroji,

kaže.

19.I zato je svet opisan.

20.A svest je stvorena.

21.Ishodište svega je Bog,

stecište svega je Bog,

od Boga počinje kretanje,

u Bogu ishodi kretanje.

22.Jedno bitije je

slika Boga;

a bitije je

kako svest jeste.

23.Tako je bitije

pod-jednako Bogu,

po tome je bitije

moguće.

24.Samo svoja slika-ikona je

bitije čoveka od rođenja,

deo sveta kad postane

i do večnosti samo-slična traje.

25.Ali,tek kao deo svih bitija,

tek jedan broj u zbiru,

a potpon zbir je nula

(što je slika beskonačnosti),

ishodište i izvorište.

26.Nema slobodnog bitija

a sloboda je obitavanje

u ponoru

i iščeznuće.

27.Uvek je bitije

među mnogima moguće,

s-rođeno s njima,oganičeno bude,

određeno njima o-živi se.

 

28.Bitije je čvor u mreži

i veze su među njima.

29.Kidati veze (za-rad slobode same)

ka ponoru vodi,bitije gde nije.

30.U-skladiti veze (u zbir nula),

spokoj se postiže,u večnosti smiraj.

31.Bitije je sebi neslobodno,

spolja ograđena je sloboda.

Bitije nije tu-i-tada,

bitije je tek moguće.

32.Jer,ništa sebi jednako nije

i ništa nije „pre“ što je prošlo

i ništa nije „sada“ što traje

i ništa nije „posle“ što će biti.

33.Sve je samo moguće

i prošlo je i traje i biće,

ništa nije bilo i ne biva i neće biti

u isti mah i to nije u vremenu.

34.Sve je samo moguće

u promeni,u kretanju.

35.Jer,što je moguće

to je delatno,

što je delatno

to je moguće.

36.A bitije je delatno U svetu.

37.Kažemo li:MOGUĆE,

kažemo da nije počelo,

ne traje i ne završava;

samo je promena u svetu.

38.I:samo jedan svet je moguć.

39.Ništa nije osim sveta

koji se vidi,koji se čuje,

koji se miriše,koji se dodiruje.

40.Svet se kaže:MI.

41.Zakon (svetu) nije zadat

i zakon se ne saznaje i ne otkriva.

42.Svet se (i) razumeva,

ali to je samo odraz

svesti u ogledalu.

43.Zakon se uspostavlja

i uspostavlja se razumom

a to je u vremenu.

44.A u vremenu delatno

se (samo) vidi kao razum.

45.Bitije je u čvoru,

veze među njima (su) žive.

46.Menjaju se,nikad sebi iste,

ali samo takve postoje

i nikakve drugačije

i samo ludaci nalaze druge.

47.Jer:svet se kaže:MI.

48.Može biti drugačiji

ali taj nije u isto vreme

jer to nije u vremenu

i ne postoji.

49.Jer,samo je čovek

Bogu pod-jednako bitije

i samo je čovek zakonodavac

svom svetu.

50.A čovek se (ne) može podobiti Bogu

jer je čovek samo kada je MI

i tako može dom duši stvoriti

a nikada sam,jer niko sam nije čovek.

51.I,nema tajni u čoveku

i samo ih glupaci traže

jer je čovek ono što jeste

i ništa nije sakriveno.

52.Tek je iskra bitija (što Bog je stvori) s(a)vršena.

52.Od iskre u svetu živom plamen

duše treba da se (s)tvori.

53.Čovek je sebi tek početak,

tek moguća bud(uć)nost.

54.Samo tako čovek može sebi pristupiti:

da gradi a ne da traži;

ne otkriva,nego da od duše

dom svoj (pre)tvori.

55.Otkrivati sebe je put

56.Graditi (od) sebe je put

57.I znati:

nisam JA

nego MI.

58.A razum određuje zakone

ali to ne znači da je njegova istina.

59.Razum je zakonodavac

jer svet za čoveka nije ništa

po-sebi i za-sebe,

tek je oznaka neoznačena.

 

 

 

60.Razum u-viđa moguće,

čini dostupnim dostupno,

primenljivim primenljivo,

svrsishodnim korisno.

61.Time istinu ne saznaje

ali nema druge istine

jer je istina nedostupna

i od nje koristi nema.

62.A svest poima istinu

ali je ne ozakonjuje.

63.Svet je moguć

i mnogo svetova je

moguće.

64.Ali je jedan

SADA

moguć.

65.Svet se kaže:MI.

66.Čovek postoji

da bi jedan svet bio

moguć,

jedan između mnogih.

67.Svet je čovek i

čovek je svet.

68.Mudri kažu:

Život je patnja,

znanje je patnja.

69.I,kroz znanje

se traži pravi život

a taj je u srcu.

70.A srce je

kako nam je duša

u svetu delatna.

Srce je kako nas drugi vide.

71.Mudri kažu:

pravi život je

s one strane;

na svetu (ovom)

se (sada) neće naći.

72.A šta je ona strana,

je li smrt granica.

73.Ili je u znanju granica skrivena,

ili može granicu (neko) otkriti.

74.A granice nema za čoveka

(koji je sada).

75.Ko je pređe – nije,

ako nije – neće je preći.

76.A granice nema

jer je uvek tu i tamo

kao vetar i kao vetar

pokreće ono što postavi

77.A jedro je otvoreno srce,

otvoreno po pre-danju stvorene iskre,

što za prvu svetlost tek je zamka

kao što je jedro vetru.

78.Jer:u srcu je znanje prapočetka,

jer:u srcu je granica,

jer:u srcu je jedro.

79.A lažni mudraci kažu

da (pisani) zakoni znače

oznake za put.

80.Put je otvoreno srce

a ni dva čoveka nemaju isti korak.

81.Nego su zakoni (pisani)

za marvu ograda i bič.

82.A pravi je život ispravan.

83.Ispravan je korak

koji prati ritam srca

koje kuca svetlost prapočetka.

84.Ispravnost je znak.

85.Iz stene ističe reka i poji šumu.

86.U čoveku je stena,reka i šuma.

87.Stena je znak,

reka je način,

šuma je razlog.

88.Stena je pečat Boga,

reka je (Božji) zakon,

šuma je čoveku zadatak.

89.Kao reka je čovek delatan,

kao šuma je plodan.

90.Ali je bitije

sastavljeno iz dva dela;

ali je bitije

razdvojeno na dva dela.

91.Jedan je muški.

92.Jedan je ženski.

93.Jedan je oznaka stvorenosti,

jedan je oznaka stvaralačkog,

jedan je uslov postojanja,

jedan je razlog postojanja.

 

 

94.Čovek daje imena:

imenom se otkriva stvoreno

jer sve već postoji.

95.Ne može se dobiti

što se već nema,

ne može se dati

što se već nema.

96.Imenom se stvori i uništi:

što nije imenovano – u budućem je,

što je imenovano – u prošlom je.

97.Sve za korak iza života čovek živi

iz trošećeg izmičući;

otuda se za životom traga

ka životu idući,a ne ka smrti.

98.A život će se dostići kada

(kao na početku) izbor svaki

ka ispravnom vodi,

ne između dobra i zla.

99.Kada se krug zatvori

i svet kaže MI.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Са стране

                     Kratka istorija propasti jugoistočne Srbije

 

 

                                          IMA LI OVDE SRBIJE!?

 

Geografsko-politički pojam „jugoistočne Srbije“ obuhvata oblast zapadnih strana Stare i Vlaških planina,do obronaka Suve planine i toka Južne Morave.Administrativno:opšine od Pirota do Bosilegrada i Trgovišta.Na ovom mestu obratićemo pažnju na opštine:Dimitrovgrad,Babušnica,Crna Trava,Surdulica,Vlasotince,Bosilegrad…U okviru geografsko-političkog,ove krajeve povezuje pojam – SIROMAŠTVO.

Istorijski,od srednjeg veka,ovi krajevi pripadaju Vizantijskoj carevini,odnosno njenim (uglavnom!) vazalnim oblastima Bugarske i Srbije.I u ovim vremenima ovi krajevi su po pravilu pogranični.Turskim osvajanjima postaju manje-više centralni deo evropske Turske.Stanovništvo je gotovo u potpunosti pravoslavno-hrišćansko.No, sledujući državno-političke okvire , opet pogranično-prelazno , pripada Bugarskoj i(ili) Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Privredno,ovi krajevi su pretežno stočarski i zemljoradnički-koliko je to u funkciji stočarstva.U XX veku se intenzivno razvija specifična radno-najamna orijentacija na najteže i najmanje plaćene poslove u građevinarstvu – PEČALBARSTVO.Periodično,ali ipak u stalnom padu,stočarstvo i pečalbarstvo ostaju osnovni životni izvori.Izvestan razvoj industrije posle II sv. rata je suviše skroman i kratak da bi ostavio ozbiljniji uticaj.U najnovije vreme,propast stočarstva i industrije i opadanje pečalbarstva,dovode do toga da možda 3/4 prihoda dolazi iz državnog budžeta (penzije,opštine,školstvo,zdravsvo…).

Kulturno-istorijski,kako to biva u pograničnim krajevima,stanovništvo postaje nacionalno-jezički izmešano i formira se (grubo rečeno!) kao prelazna celina između matičnih nacija,srpske i bugarske.Nejasno je , ali najčešće , definisana kao ŠOPSKA.(Bez značajnijeg kulturno-istoriskog nasleđa,za ovu etničku grupu,kohezion i identifikacion postulat je jezičko-običajna zaokruženost. Jezik ovog područja,po srpskom književno-gramatičkom standardu,pripada prizrensko-timočkom dijalektu.Ovaj preširok okvir obuhvata niz pod-dijalekata u ovim područjima.Mada su gramatički konzistentni,jezički se razlikuju skoro do otežane razumljivosti.U svakom slučaju,teško su razumljivi srpskom ili bugarskom jezičko-književnom standardu.Običaji su mešavina hrišćanske i paganske kulture,u najvećoj meri okrenuti svetkovinama prirode i kultu predaka.)

Kao planinsko područje , bez značajnijih reka , retko je naseljeno. Preovlađuje tip naselja planinskih sela s izdvojenim mahalama,kapaciteta 200 do 300 stanovnika.U novije vreme retko koje naselje bi moglo da se pohvali ovim brojem.Sela su ili prazna ili prepolovljena.Administrativni centri po pravilu imaju po nekoliko hiljada stanovnika,poreklom iz okolnih sela, i nastali su u XX veku, formirani oko centara tadašnje nove srpske državne uprave.

U sednjem veku ovi krajevi su uglavnom bili nenastanjeni.Mada su kroz ova područja vodili značajni rimsko-vizantijski (i Via militaris) i kasnije turski karavanski putevi,značajnija naselja su se nalazila jedino u dolini Nišave.U ostalim krajevima,pojedina vojna utvrđenja-kule na uzvisinama iznad puteva (Gradišta).Nestalni naseljenici su bili nomadski stočari (ovčari) koji su krstarili ovim područjem od Svrljiških planina do Soluna.Različitog etničkog porekla, ovi stočari su ostavili bogatstvo toponima,reči i običaja.Srpska država je svoje stalnije prisustvo ovde ostvarila tek u vreme cara Dušana i kneza Lazara.Značajnije naseljavanje se,po svemu sudeći,odigralo u vreme I i II seobe Srba sa Kosmeta.Turska država tek u relativno kasnom periodu svoje balkanske vladavine ovim krajevima počinje da posvećuje pažnju.

Vuk Karadžić ovim krajevima nije poklonio ni najmanje pažnje.

XIX vek,vek srpske nacionalne i kulturne revolucije,malo dotiče ove krajeve.Budući u to vreme na periferiji opadajuće turske imperije i van domašaja srpske revolucije u decenijama njenog najintenzivnijeg razvoja,ovi krajevi ostaju nedovoljno definisani.U vreme (tada) kneza Milana Obrenovića,srpska vojska oslobađa tzv. „četiri okruga“,među kojima i ovaj,pirotski.U to vreme srpska država je već u punoj zrelosti i snazi.Zaprepašćuje brzina i efikasnost kojima ona preuzima i obezbeđuje svoje funkcije i na ovom području.Praktično u nekoliko godina sve bitne državne institucije (odmah posle vojne – školska!) su uspostavljene i efikasne!Razumljivo je da je tome pogodovao prijateljski stav i elan oslobođenog stanovništva ali treba imati u vidu da se proces odvija u okruženju nasleđene zaostale turske uprave, gde stanovništvo nema civilne navike.U tom smislu,posle slobode, stanovništvo dobija i odgovarajuću osnovu za nov napredak.To je,zaista, pravi smisao nacionalne slobode.

Kultura i jezik su osnova neophodna za svaki drugi napredak naroda.Može se slobodno reći da je nova državna uprava mnogo učinila za razvoj školstva u ovim krajevima.(Neke škole (srpske!) su postojale još u vreme turske uprave.Seoske škole su,uglavnom,bile u većim domaćinskim kućama.) No,pretpostavljam da se tu pojavio i specifičan problem.Tadašnji učitelji su dovedeni iz krajeva centralne Srbije.Đaci su,razume se,bili ovdašnji. Jasno je da je bilo jezičkog nerazumevanja.

U svom nesumnjivo značajnom delu Vuk Karadžić je,razumljivo,imao i propuste.Jedan od njih,isključivost u standardizaciji književnog jezika zasnovanog na užičko-hercegovačkom dijalektu,kojim (zaista!) govori manjina srpskog nacionalnog korpusa,je proizveo velike probleme u drugim dijalektološkim područjima.Za područje jugoistočne Srbije ova isključivost je dostigla skoro šovinistički nivo.

U vreme kad se centralna Srbija oslobodila i već uveliko formirala svoju intelektualnu klasu,južna Srbija je još bila nepismena.Decenije,decenije stida i nesnalaženja zbog sopstvenog jezika su pratile južnosrbijance u susretu sa severnom braćom i,čini se,čitav vek je protekao pre no što su počeli da se usuđuju da slobodno govore svoj jezik bez straha od otvorenog ismevanja.(Dijalektološka različitost i međusobno ismevanje su stvar poznata među svim narodima i to je normalno . Međutim , nipodašatavanje „šopskog“ dijalekta je,čini mi se,preterano i nepristojno.Jezičko ismevanje je kulminiralo u dobu novih medija i od strane „beogradčića“ nisu bili pošteđeni ni Crnogorci,ni Moravci,pa ni Banaćani,ali jug i istok Srbije su „masakrirani“.Jasno je da je sram

od gluposti na strani „beogradčića“ i da je seme „pokondirene tikve“, pogotovo onih koji su na taj način ismevali svoj lični maternji jezik.Ipak,nema smisla!)

Kad je Vuk srpsku književnost „osloborio“ crkvenoslovenskog „tirana“ i narodni jezik „ustoličio“,taj „jezik svinjara i govedara“ postao je tiran drugim dijalektima „ovčara“.(Mnogo demokratskiji stav prema jeziku pokazivala je moja nepismena baba.Kada bi je upozoravali pred „stranim“ gostima da ne „orati“,ona bi pitala:“A,što!Oni li ne razbiraju srpsći!“Takav stav prema jeziku je mnogo zdraviji nego Vukov.Vuk kaže:“Ovo je jedini ispravni srpski jezik.Ostali moraju da se prilagode!“ Moja baba kaže:“Svi mi pričamo srpski i treba da se prilagodimo!“

(Primera radi:velike jezičke reforme,recimo,engleskog i ruskog jezika su provedene po primeru moje babe.)

Vuk se nije bavio kulturom i stanovništvom jugoistočne Srbije.Jovan Cvijić jeste.(Uopšte je malo radova (kultoroloških,antropoloških…) koji se bave ovim krajevima.Tek čitav vek po oslobođenju od Turske,počinju da se pojavljuju radovi na ove teme i koliko-toliko omogućavaju „pravo građanstva“ u srpskoj kulturi.Verovatno je toliko vremena potebno da neka sredina obrazuje svoju autohtonu kulturno-intelektualnu elitu.)Jovan Cvijić u svom kapitalnom delu posvećuje,doduše najmanje i donekle površno,pažnju karakteru ovog područja.Njegove opservacije nisu nimalo pohvalne za naše ljude a,što je još gore,prilično su tačne.Ukratko mogu da se svedu na paradigmu „rajinskog mentaliteta“.(Koliko god je Cvijićeva misao genijalna i njegova naklonost srpskim

„Dinarcima“ nesumnjiva,moram da primetim da se „Šopi“ gotovo uopšte nisu poturčavali,za razliku od „Dinaraca“.Tako jedna epska, „kano-klisurinska“ stamenost „Dinaraca“ značajno gubi od „rajinske snishodljvosti“ „Šopa“.)

Rajinski mentalitet južnosrbijanaca i jezičko-kulturna hendikepiranost pred institucijama nesumnjivo su uticale na uspešnost pojedinaca i sredine u okvirima države.Retki uspešni pojedinci su ili napuštali svoj kraj ili se utapali u prosečnost svog kraja.Sklon sam da u ovome vidim važan ali ne i jedini uzrok decenijskog i vekovnog zaostajanja i propadanja jugoistočne Srbije.

Posle oslobođenja 1878. i efikasnog uspostavljanja državne uprave,trebalo je očekivati dalji razvoj.Zaista,uz vekovno opstajanje stočarstva , razvijaju se i trgovina i,uskoro,zanatstvo.I pored uspostavljanja novih državnih granica,stočarski koridor „Svrljig-Solun“ nije zatvoren ni presečen.Nomadski način uzgoja opstaje još neko vreme ali trgovci već omogućavaju stočarima da se pomalo okreću stalnijim staništima.Broj stoke u ovom području , pretežno ovaca ,verovatno nadmašuje milion grla.Tipično je da je trgovina još dugo ostala okrenuta prema Solunu i Carigradu.Sedelačko stočarstvo i razvoj stalnih naselja uslovljava povećanje broja krupne stoke i potrebe za zanatskim proizvodima. Zaista,locirano na više mesta tako da bude prirodno i lako dostupno stanovništvu zanatstvo postiže visok nivo i postaje nov zamajac privređivanju.(Može da se primeti da administrativna organizacija na više manjih opština i izvesna pravna zaduženja seoskih zajednica izuzetno pogoduju ovom , planinskom i razđenom području.Kasnije „ukrupnjavanje“ opština znatno otežava život u uslovima slabo razvijene putne mreže.Uz druge nepovoljne okolnosti,relativno brzo počinje iseljavanje i gašenje mnogih razvijenih naselja.Putna mreža nikad nije adekvatno izgrađena.U pozno vreme postojanja SFRJ država pokušava da popravi situaciju i decentralizuje lokalne institucije,pre svega zdravstvene i administrativne.Ali, izgradnja ambulanti i MZ nikad nije do kraja završena i u već ispražnjenim naseljima čak i, jedino dobro razvijena, školska mreža postaje promašaj.)

Običajno pravo je vekovima,najmanje još od Dušanovog zakonika, bilo odlučujuć okvir za društveni život sela.Nigde zapisano i,po tome fleksibilno, i u uslovima slabog prisustva državne vlasti običajno pravo je činilo zdrav temelj za socijalni opstanak.Osnova običajnog prava je kolektiv-zajednica.Seoska zajednica uređuje prava pojedinca unutar sebe i pojavljuje se kao osnovna prava jedinica prema državi, bar u velikom delu regulisanih normi.Zadivljuje s koliko efikasnosti je ovakvo pravo uređivalo privredni i socijalni život sela.Moglo je u detaljima,ali bitnim detaljima,da se razlikuje kod stočarskih i zemljoradničkih (i urbanih) zajednica i da na pravi način odredi meru između sloboda i obaveza i, pre svega,omogući neometano privređivanje.(Postojanje mešovitog prava vlasništva:lično,zajedničko i opšte je izvanredno uređivalo odnos između stočarskih i zemljoradničkih potreba.Socijalna solidarnost je skoro u potpunosti sprovođena u okviru zajednice…(Prim.:“seoski koš“ za siromašne i nevoljne, sistem naturalno-najamne razmene,sistem „mobe“…) Zajednica je upravljala čak i kaznenim merama…) Tadašnje selo je obezbeđivalo čak 90% svojih privrednih i pravnih potreba.

Razumljivo je da je dolazak civilnog društva doneo promene i narušio običajni sistem.No,pitanje je koliko je i unapredio život ljudi.Država je dosta dugo bila tolerantna prema običajnom pravu jer,je reklo bi se,tadašnja vlast bila prirodno bliža svom stanovništvu.(Neka određenja običajnog prava opstaju čak i danas.)Pomenuli smo i opštinsko uređenje koje je pratilo potrebe lokalnog stanovništva u jednom periodu ali je kasnije promenjeno i postalo generator nekih negativnih tendencija.Ne dovodeći u pitanje neophodnost civilnog društva, moramo da zaključimo da nove obaveze nisu pratila i nova,unapređena prava. Recimo, nove poreske obaveze nije pratio razvoj puteva i socijalno-zdravstvene zaštite.Oblast jugoistočne Srbije je naročito postala žrtva ovakve politike. (Primer:izgradnja puteva,električne i telefonske mreže je u ovim krajevima uvek bila na teret novčane i radne obaveze meštana.To nije bio slučaj u urbanim sredinama!) Sva dobra civilizacije,koja je kontrolisala država, su ovde stizala (ako su ikad) tek na kraju krajeva.(Primer:za vreme postojanja SFRJ od 50 godina magistralni putevi su građeni tek jednom!)

Tek jedna generacija od 30 godina je delila ovo područje od oslobođenja do pošasti ratova od 1912. do 1918.Podeljena je sudbina cele Srbije i najznačajniji i najsposobniji deo stanovništva je stradao.U uslovima kada je tek počela da se formira ljudska i materijalna osnova,za ovo područje to je bio težak udarac.

Na kraju I velikog rata Srbija,posle Berlinskog kongresa,se još jednom,mada tek simbolično,proširuje na istok i to na područje dve opštine u kojima je stanovništvo pretežno bugarsko.(Teško je u ovom području, s obe strane srpsko-bugarske granice, koja se često pomerala po 20-30 km tamo-amo, govoriti o čisto bugarskom ili srpskom stanovništvu.Mnogo deklarisanih Bugara slavi slavu,što je tipično srpski,mnogo prezimena je menjano sa „-ov“ na „-ić“ i obrnuto…ima bliskih rođaka koji se izjašnjavaju različito itd…Zajedničko svim ovim ljudima su jezik i običaji i pripadnost malo naseljenom i siromašnom kraju.Rekao bih i da im je zajednička „udaljenost“ matičnih država.U zavisnosti od ratnih prilika granica je određivana po vojno-strategijskim principima (zaposedanje visokih planinskih kota) mnogo više no po etničkom principu.Rasprava o čistoj nacionalnosti po osnovu „krvi“ je jalova i nekorisna.Ovde ljudi dele jezik,veru,običaje i siromaštvo.Nacionalna pripadnost je stvar ličnog osećanja i opredeljenja.Podele su,uglavnom, stvar političara izvan ovog područja.Na nesreću po ove krajeve,u nekoliko decenija Srbija i Bugarska su ratovale tri puta.Doba mira između ratova su podeljene prvo lošim odnosima dinastija Karađorđevića i Koburga a zatim i promenljivim,mada uglavnom netrpeljivim,između komunističkih vlasti.

Stvaranje Jugoslavije je ovu oblast još više stavilo na periferiju.U mnogo većoj i mnogonacionalnijoj državi imala je još manju važnost.Stari stočarski i trgovački putevi su nestali a novi putevi su je zaobišli.Ne samo što je bila periferija,već je postala ćorsokak u državi.Pruga,nosilac razvoja moderne države nikad ovde nije prošla.Slabe putne veze sa sopstvenom državom su navodile ljude da se okrenu prirodno bližem centru za snabdevanje pa je,recimo,so koja je onda teško nabavljana a bila životno neophodna za ljude i stoku,švercovana iz Bugarske.

Stočarstvo počinje da stagnira i opada.Upravo nedostatak saobraćaja i prekinute veze na starim pravcima ka Solunu i Carigradu,okrenutost trgovine ka modernim sredstvima transporta koji ovde ne postoje,čine da stoka počinje da se uzgaja samo za sopstvene potrebe.Zanatstvo,mada solidno razvijeno u jednom dobu,postepeno gubi korak sa industrijom i takođe služi samo za lokalne potrebe. Razvoj industrije je minoran i prekinut ratom i revolucijom.

Jugoistočna Srbija postaje ćorsokak zatvoren u samog sebe.

U to vreme,između dva velika rata,počinje velika i tužna istorija PEČALBARSTVA.

Sezonski egzodus odvodi na najteže i najslabije plaćene poslove u građevini ljude u potrazi za životnim opstankom.Ciglarski, zidarski ,betonski, tesarski…poslovi skoro nikad nisu bili izvor prihoda.Jedino su mogli da obezbede jednostavan opstanak.Isprva pomalo a kasnije masovno,najsnažniji i najveštiji muškarci su napuštali sela u jeku poljoprivredne sezone i odlazili da grade tuđe kuće.U njihovim čatmarama su ostajale žene i deca da održe ono nešto stoke i male njive.(Bolje obradivo zemljište u ovim krajevima je nekada pripadalo turskim dostojnicima.Nomadskim stočarima skoro da i nije trebala zemljoradnja.Posle oslobođenja 1878. na ovaj ili onaj način to zemljište su prigrabile pojedine familije i postale osnova gazdinskih porodica kojih je,istini za volju, bilo malo a i nikada se nisu posebno izdvojile iz svog okruženja.Ostalo zemljište,po obroncima, je stvoreno krčenjem šume.Bile su to male i posne površine.Nestanak porodične zadruge,koja je bila osnovni okvir života, i prestanak običaja da imanje uglavnom nasleđuje jedan iz porodice je dovelo do uzastopnog deljenja imovine koja je tako svedena na smešno male parcele.Vremenom će se pokazati da ovakva vlasnička struktura postaje vrlo ozbiljna prepreka za razvoj poljoprivrede.)

PEČAL znači:TUGA! Od ranog proleća do kasne jeseni, „od s’vnjušku do t’vnjušku“ ,s lopatom,vanglom,mistrijom,s jednom ili dve preobuke,za minimalnu dnevnicu i maksimalan rad,pečalbari od 12 do 62 godine su zarađivali svoj ‘leb. Na volju gazdama,bez ikakve zaštite na radu,u smeštaju od jednog kreveta i često s vodom samo za umivanje,najprostijom ishranom,ponekad prevareni za isplatu,pečalbari su ugrađivali svoj znoj i muku u građevine širom Jugoslavije. Vremenom su postali poznati i traženi zidari ali su njihove sopstvene kuće ostale najbednije.Pečal se prenosio s oca na sina,dok su mogli da rade mogli su i da žive,često bi ostajali invalidi ili su, u najboljem slučaju, ličili na zemlju i malter s kojima su radili i davili svoju muku u pijanstvu.

Na neki način PEČAL je postao mentalna odlika ovih ljudi,utisnuo se u sve pore njihovog života.Sezonsko iseljavanje,pola godine van svog doma, poluprazna sela sa ženama i decom,koji su i sami radili neprimereno teške poslove motikom,srpom,kosom…neprestana „borba“ s gazdama,nagrđene ruke i leđa,pijanstvo kao svakodnevnica…Pečalba je bio jedini način na koji su mogli da „vide svet“.Školovanje je bilo samo „smetnja“ i tek je uvođenje obaveznosti spašavalo đake da ne idu u pečalbu pre 15.-te godine…osim preko raspusta. Pečalbom se nije sticala penzija niti invalidska zaštita niti je poneka „ne daj,Bože“ pogibija nadoknađena…Pečalba nije donosila uštedu niti imanje,tek je mogla kuća da se kući.

Sela su gubila…Njive su obrađivane,seljak je čuvao vola i vo je pomagao seljaka,svaka kuća je građena od zemlje na kojoj se živelo (i hranilo i odevalo) i zajedničkog truda,kmet i poljak,seoski zbor su čuvali svačije i ničije,za svaku potrebu se našao majstor pa i za lek je bio vidar,priče su bile ovčarske i pesme žetelačke…

Pečalbarske pesme ne postoje.

Dolazak moderne,civilne države je povećao obaveze i novčana davanja seljaka.Seljak je davao sina u vojsku i porez u kasu.Zauzvrat,u ovim krajevima država je dala malo.Seljak je morao da postane pečalbar da bi zaradio gotov novac i u isto vreme selo je propadalo.

Podsetimo se da su u tursko vreme (XVIII-XIX vek) ovi krajevi naseljavani! Izvesno vreme po oslobođenju i dolasku srpske države postoji napredak, opstanak i razvoj stočarstva,trgovine i zanatstva…školstva, što je veoma značajno!Formiraju se i uvećavaju naselja i stanovništvo…Ali,ratovi i maćehinski odnos države zaustavljaju razvoj i razaraju suštinu sela.Naravno,po ovome jugoistočna Srbija nije izuzetak,podelila je zajedničke nevolje.No,s druge strane, nije podjednako podelila i dobra nove civilizacije.Putevi i industrija su došli tek kao mrvice.Tragom tih mrvica pečalbari i,uskoro,čitav talas migranata odlazi u bogatije krajeve svoje države za boljim i lakšim životom.(Podsetiću da je u izgradnji infrastrukture (put,struja,telefon…) ovdašnji seljak,osim plaćanja taksi, učestvovao i radom i davanjem (prodavane su zajedničke šume,građevinski i rudno-mineralni materijali…Sve je to odlazilo i nestajalo bez traga i povratne koristi.Država je koristila svoj monopol i odnosila ugalj,kamen,drvo,glinu…Selo je postavilo svoje bandere za struju i telefon,svoj kamen i svoj rad za put…Za uzvrat u 80 godina postojanja Jugoslavije praktično je izgrađen jednom jedan magistralni put, jedna bolnica …škole su sela gradila svojim radom i materijalom.. Neka veća naselja su imala električnu struju (privatno preduzetništvo!) još tridesetih godina a elektrifikacija ovih područja je izvršena tek 20-30 godina posle.Telefonizacija je završena tek devedesetih godina i to po višestruko većim taksama.Mnogo svog rada i imovine je seljak uložio u razna preduzeća u svom i daljim krajevima.Po ekonomskim pravilima i pravdi, u trećoj velikoj preraspodeli imovine (tranzicija!) u veku, za nadoknadu je dobio vrednost kubnog metra drva.(Prva „tranzicija“ u vreme oslobođenja od Turske,druga pod komunističkom vladom,treća pod demokratijom…Uvek je „začudo!“ – gubio!)

Ruralno je uništeno a urbano minimalno stvoreno.

Migracija iz ovih krajeva počinje u Kraljevini Jugoslaviji a u vreme SFRJ postaje pravi egzodus.Iseljavanje iz jugoistočne Srbije je veće nego sa Kosmeta! U prvoj deceniji XXI veka nastaje demografska katastrofa.

Za razliku od I u II sv. ratu stanovništvo ovih krajeva učestvuje mnogo manje.Bugarska okupacija je, takođe, mnogo blaža (od nemačke,ustaške, šiptarske,mađarske…)(Još jedna bugarska okupacija i još jedno neznatno proširenje Srbije na njen račun.Posledice rata u ovim krajevima su srazmerno manje nego u nekim drugim krajevima Jugoslavije.To je slučaj i sa srpskim i sa bugarskim stanovništvom.Ipak,svakog svoja rana više boli,pa ni ovde nisu bile beznačajne.Jedna od posledica rata i Rezolucije Infombiroa i zategnute situacije između država su i srpska i bugarska stradanja.Daleko od toga da je postojao sistematski i organizovan pritisak na Bugare ali u vremenu SFRJ jeste postojao kao izvesna nacionalna dedoktrinacija.Uostalom,strateška politika komunističke SFRJ je bila (prema svima!) „prigušavanje“ nacionalnog.U suštini, ovdašnji i Srbi i Bugari su ostali siromašni i udaljeni od svojih matica.) Da se razori nije imalo mnogo šta! (U toku NATO agresije skoro da i nije bilo bombardovanja.Izveštaj jednog NATO-pilota je govorio da je, po njegovom uvidu, ovde neko već izvršio bombardovanje!Samo je,ustvari, video uobičajeno stanje.)

Ne može se reći da komunističke vlasti nisu nešto elana uložile i u ove krajeve.Izgrađene su škole,domovi kulture,nešto puteva i redovan transport, prvi put je u ovim krajevima organizovana redovna zdravstvena zaštita,nešto industrije u vidu manjih,lokalnih pogona,elektrifikacija…veliki iskorak je učinjen uvođenjem socijalnog i penzijskog osiguranja poljoprivrednika…Agrarna politika je bila loša.Razumljivo je da je u tadašnjim uslovima državi nedostajalo urbane i industrijske radne snage i da su mere kojima je uticano na iseljavanje u gradove imale smisla.Tamo je bilo lakše raditi i živeti,stambena pitanja rešavana, školovanje i budućnost dece relativno sigurni…Ali,u favorizaciji gradova se preteralo i to je u daljoj budućnosti donelo problem gradovima i uništilo sela.

Ovi su krajevi skoro potpuno ruralni,pogodni za stočarstvo i voćarstvo i tu ne treba mnogo pameti,pa čak ni ulaganja.No,nikad ništa nije učinjeno da se iole poboljšaju u odnosu još na turska vremena.Koliko mi je poznato iz mog kraja tek jedan jedini agronom je obilazio sela u poslednjih 50 godina!Veterinarska sužba je minimalna.Ne postoji ni početno razmišljanje a kamo li ikakva strategija agrarnog razvoja.

 

Pamet i putevi!

Putevi su taman toliko široki da pamet odlazi.

Školovani ljudi,kojih je ovde tako malo,su po pravilu odlazili u veće centre. Tamo su se školovali i hranili uz pomoć roditelja iz svojih sela – dok su bili živi! Sada su sela prazna i gradovi su gladni.

Posle „školaraca“ odlazili su i pečalbari.Uglavnom sezonski ali u jednom periodu, koji je bio povoljan za ove građevinare, počeli su i oni da ostaju u gradovima.U selima su ostajali manje sposobni za rad a ono što bi proizveli nisu mogli da prodaju.

Od sredine 70-tih počinje nešto bolji period za ove krajeve.Pečalbari su donekle dobro plaćeni i mogu da ulažu u domaćinstvo i mehanizaciju.Otvaraju se manji industrijski pogoni ali ipak dovoljni da jedan deo stanovništva privređuje blizu svog doma i da se deo obrazovanih vraća sa školovanja u svoj kraj.Reklo bi se da je država izvukla pouke iz nekih grešaka i preduzima neke mere za očuvanje sela.Organizuje lokalne poljoprivredne zadruge,koje su,doduše,državne ali i kooperativne sa seljacima.Ideja zadruge je jedina dobra ideja za stočarstvo i prateću poljoprivredu u ovakvim oblastima.Na kraju krajeva,u drugom obliku zadružnost u stočarstvu je postojala i u vreme nomada.Nažalost,ideja je propala u realizaciji,iz više razloga, ali to ne znači i da je loša.

Pokušaji države da poprave stanje su došli prekasno (30 godina od njenog početka) i prekasno (10 godina pre njenog kraja).Osim toga,malo je uloženo!

Ipak,uz izvesne korekcije i više pameti,nisu loša smernica za nove vlasti, ako ih to uopšte interesuje.To „interesovanje vlasti“ je ključni moment od koga zavisi opstanak ili potpuna propast jugoistočne Srbije.

Nato bombardovanje nije nanelo nikakvu štetu ali su zato smutne devedesete i tranzicija lošu situaciju pretvorile u demografsku i privrednu katastrofu!

Raniji vladari nad ovim prostorom su bili ili strani i druge vere i kulture (Turci) ili domaći i „bliski“ (Kraljevina Srbija) ili domaći i „ne-bliski“ (Kraljevina Jugoslavija) ili domaći i „strane“ ideologije (komunistička SFRJ) i,konačno,domaći, demokratski…šta god to značilo…Bilo je,dakle,i slobodnih i neslobodnih vremena. Bilo je i privrednih i kulturnih uspona i padova.“Sloboda“ i „uspon“ se ne podudaraju uvek,“domaći“ i „uspon“ nisu pravilo…Turska vlast nije bila najgora,komunisti su bili bolji od aristokratije!…Ovo su pojednostavljeni zaključci i s lokalnim legitimitetom ali odgovaraju istini!

Višestranačje,demokratija,samostalna Srbija…su i ovde očekivani s puno nade…I!…Šta reći!?

Ono malo industrije je prvo uništeno a zatim predano misterioznim vlasnicima i postalo stanište duhova.Stočarstvo je svedeno na trećinu u periodu od 20 godina.Obrada zemljišta je prepolovljena.Broj stanovnika je skoro prepolovljen a starosna struktura „obećava“ da se brzo i ta polovina prepolovi.Pečalbarstvo je zamrlo. Država ukida neke svoje institucije.Škole nestaju…

DA LI SRBIJA ODLAZI ODAVDE!

Naravno,još je prerano dati potvrdan odgovor na ovo pitanje.Verovatno 3/4 prihoda se dobija iz državnog budžeta;još,znači,računaju na nas.(Jedan lokalni grafit,koji se pojavio prilikom nedavnog izlivanja inače male rečice Lužnice izvanredno opisuje situaciju:GDE SU PARE OD POPLAVE!Znamo da poplave u normalnim okolnostima ne donose prihode.Ipak,koliko je ovo suluda situacija dokazuje činjenica da je pomenuta poplava zaista donela jednu od najvećih investicija.Ta „najveća investicija“ je bilo proširenje korita rečice u dužini od 1km. Koliko su ovi krajevi skromni u svakom pogledu pokazuje priča iz vremena velikih restrikcija struje.Nalog dispečera da se isključi cela opština je izvršen.Ali,dispečer ponovo zove:“Pa,isključite!“ „Isključeno već pola sata!“ „Je l’?Na instrumentu za potrošnju se ne vidi nikakva promena!“)

Doba tranzicije i demokratije,kao i sve nesreće dosad, jugoistočna Srbija deli sa svojom državom i tu nema šta mnogo da se doda celoj priči.(Izvestan doprinos je nova sintagma u rečniku pojmova kojom je zamenjena čuvena „Tunguzija“.Sada se kaže „Tamo,neka Babušnica…!“ – što se više puta čulo od raznih,važnih političara Srbije.)Ključno pitanje je „Kuda i šta dalje?“

Nažalost,jedno od osnovnih građanskih prava,pravo izbora,je od ovdašnjeg stanovništva načinilo – glasače.Taj resurs je ovde toliko mali da se iz Beograda skoro i ne vidi.Broj glasača iz ovdašnjih opština je manji nego u nekoj MZ ili stambenom bloku u NBg.Samim tim,toliki je i interes političkih stranaka… To što je,šire shvaćena,oblast jugoistočne Srbije po veličini jednaka Kosmetu, ali prihvata suverenitet Srbije,nije dovoljno da pobudi pažnju.Da li je potrebna neka nevolja,da li, kada su vidljivi alarmi upozorenja, treba da čekamo…U već 5-6 saziva u Skupštini Srbije nema poslanika iz ovih krajeva (nešto bolje je bilo ’90.tih.)(Sve i da ima,služili bi stranci a ne narodu.)Ovdašnjem mentalitetu je agresivnost strana.Radije se „snalaze“.Ta snalažljivost je vekovima vežbana pod raznim vlastima,kad god bi bili ugroženi.Već dvadeset godina šverc iz Bugarske je značajan izvor prihoda;sitan ali veći od nikakvih.U izvesnoj meri pečalbari su se preselili u Rusiju i Italiju.Što su kao ljudi manje „vidljivi“ iz Bgd.,to više slabe lojalističke veze s državom i jačaju na drugoj strani.

Jedno od pomalo zaboravljenih ljudskih prava je pravo samozaštite-života. Kada,u jednom trenutku,ljudi ne mogu više da podnesu bedu i nemogućnost dostojnog života,imaju pravo da potraže sreću po sopstvenoj volji…

Kako i gde!

Stočarstvo je oduvek bila osnova privrede ovih krajeva.Po onome što je Bog dao potreba za ulaganje bi bila mnogo manja nego u drugim oblastima,ali , naravno,na način koji je primeren ovdašnjim uslovima.(Ima jedna priča,kažu istinita, o tome kako je jedan seljak išao krajem puta iza magarca.Naiđe, neoprezno, neki mercedes stranih registracija i obori ih.Seljak pade u trnje a magarcu prebijene noge.Vozač mercedesa,naš ili neki stranac,pogleda magarca i,budući prosvećeni Evropljanin,upuca ga da se ne muči.U to seljak iskoči iz trnja i šepajući poče da viče:“Nije mi ništa,nije mi ništa…!A,Evropljanin mu kaže:“Što si,bre,zaostao!Ja sam mu pomogao da se ne muči!“ „More,da ja nisam bio zaostao i mene bi ti…“) Zaostalost ovih krajeva može da bude prednost u vremenu kada svet ponovo otkriva prirodnu hranu.Uz svo poštovanje Šumadincima,malina i šljivovica su ovde bolje.Voćarstvo bi,sledujući za stočarsvom,bila još jedna nada da ovde ljudi ponovo počnu da žive.

Realno gledano,mala je nada da će srpski političari obratiti pažnju na ove krajeve a još manja verovatnoća da će država Srbija investirati.U takvim okolnostima jedna tekovina Evrope,regionalno,međudržavno povezivanje pruža neku perspektivu.Sofijsko-nišavski „evro-region“ postoji već desetak godina ali samo na nivou političke dobre volje.Pravi projekti,oni koji bi obuhvatili šire područje i nadišli nivo folklornih druženja, mogu da se osmisle i realizuju.Stanovništvo je kulturno-jezički kompatabilno,Sofija je mnogo bliža nego Beograd,čak i geografija omogućava bolju transportnu komunikaciju…

U uslovima kada demografsko-privredna katastrofa preti da stvori „ničiju“ zemlju ,čini se da je to jedan (jedini?) od načina da jugoistočna Srbija ponovo dostojno živi i sačuva stabilnost.

 

PRIČA O PESMI

DREVNO PESNIŠTVO

Ljudi nekad nisu govorili. Pevali su.

Ljudski govor je bio melodičan, bio je muzika, bio je pesma.

Ovo što sam napisao nije ni metafora, ni patetična improvizacija. To je istorijska istina, iščezla iz kolektivnog pamćenja, nestala iz prestrašenih ljudskih srca i razvaljenog uma.

Ljudi su bili snažniji, bili su pametniji, …najvažnije – bili su mnogo bliskiji, mnogo jače povezani u svom umu i svojim srcima.

Takvom ljudskom rodu govor, kao razmenjivanje reči, nije ni bio mnogo potreban. Ljudi su se razumeli…Naprosto i jednostavno – razumeli…Ipak, bilo je lepše i govoriti a ljudski govor je praktično bio pesma, melodija koja je prenosila reči i poruku.

Reči tog govora nisu bile okamenjene forme, same sebi iste. Ista reč, zavisno od melodije koja ju je nosila, mogla je da ima različita značenja. Rečenice koje bi mi danas, izgovorene ili napisane, doživljavali kao jednu tačno određenu informaciju, nekad su bile žive u svojoj promeni, zavisno od čoveka i njegovog raspoloženja, od prilika i onog kome su bile upućene. (Mada i danas govor može da ima ovakve osobine, ipak se radi samo o jadnim ostacima nekadašnjeg govora ljudskog roda. Jedini primer u današnjici, a i on je već sasvim napušten, je majčinsko pevanje bebi. Beba još uvek ne razume reči i rečenice ali nepogrešivo razume ono što mu majka peva. )

Onda se desila katastrofa.

Ta katastrofa je kroz legende i mitove poznata svim narodima, svuda gde žive ljudi. Uglavnom se govori o potopima, ognjenim pošastima…ali, jesu li se desili ili ne – to je nebitno. Mnogo gora katastrofa se desila u samim ljudima. Verovatno i nije bila iznenadna, nagla…možda su je pratile i fizičke katastrofe… ali ona najgora se desila u samim ljudima.

Desilo se zlo.

Među neposredno i blisko povezanim ljudima se, najverovatnije, umetnula laž. Možda je u početku bila mala i nevina, možda je odmah bila pogubna …svejedno se umetnula u skladnu melodiju razumevanja, pokvarila tanano tkanje vremena i osećanja, šara na šaru se više nije uklapala, pojavilo se očvrslo nepromenljivo mesto na kome se melodija lomila, šara kvarila…i mesto je počelo da se kvari u nepromeni, da bude iskvareno i zlo.

Tako se pokvario i govor. Reči su postale iste u nepromeni, rečenice su bile samo proste informacije bez emocije i ljudi su se sve teže razumeli. Ljudi su se razdelili, govori su se podelili i počelo je vreme propasti.

Muzika, po samoj svojoj strukturi, ne može da laže. Govor može. Odeljen od muzike, postao je slab za iskušenja zla.

Ljudi nisu odmah zaboravili svoj drevni govor. Čuvali su ga u sećanju, ličnom i zajedničkom. Tako je nastalo Drevno Pesništvo.

Stvorili su pravila Pesništva koja su obezbeđivala da ono zadrži osobine drevnog govora. Reči u Pesništvu, način na koji su se one slagale u skladne stihove je morao da oslikava suštinu drevnog govora. Pesništvo je, prenošeno od čoveka do čoveka, od ljudi do ljudi, usmeno i uz promene koje je nalagalo vreme i prilike, povezivalo ljude u jednu opštu zajednicu.

Govor je bivao sve važniji. Trebalo je krpiti pokidane neposredne veze i premošćavati prostornu udaljenost. Sve slabije sećanje-pamćenje je nametnulo potrebu da se premoste i vremenske udaljenosti. Trebalo je kroz vreme slati poruke. (Zbog toga su stvorena slova i pisanje. )

Govor ljudi je sve manje bio ukras sveta. Postajao je sve više samo praktična forma, okamenjen oblik suprotstavljen prirodi, koja je kao i sama suština sveta, razigrana u bogatstvu svojih pravilia, neprekidan izvor i tok jedinstvenih i neponovljivih promena. Pesništvo je stvoreno da bi se održalo sećanje na drevni govor koji je bio i lepota i vera…a u moru nevolja koje su počele da nasrću na ljude, iznad svega je bilo potrebno i kao lek…

…za dušu i srce… (Jer, duša je naše suštastveno biće, srce je središte našeg uma!)

Pesništvo je imalo svoja stroga pravila. Ništica od mog znanja me sprečava da ih iznesem ali svakako su vrlo slična pravilima koje poznajemo iz sačuvanih pesama iz starine, bile one indijske, nordijske, slovenske, persijske, helenske…Ta pravila nisu bila zabran i bič nekog hira… čitava era ljudskog roda iz vremena pre katastrofe i propasti je bila utisnuta u njih i obezbeđivala da lepota i lekovitost govora opstane među ljudima.

Pravila su bila stroga i kompleksna.

Pesnici su bili glasnici božanskog duha i bili izdignuti iznad svake ljudske vlasti.

Pesma nije samo slaganje reči u misao ili sliku koju razumemo. Pravila ritma (a reč “ritam” (sanskrtsko „RTA“) se odnosi na božansku nit-zakon života), pravila metafore… omogućavaju da nam se nadsvesno (nesvesno, metafizički…) u samo srce utisnu prave poruke koji nosi pesma. Golo razumevanje pesme, razumsko shvatanje… je samo vrh ledenog brega bogatstva i nadahnuća koje je u dubinama ljudskog bića. Kao što nam muzika, koja ima veoma strogo definisana pravila (koja hteli-ne hteli moraju da poštuju i stvaraoci fekalnih pojava nalik na muziku) donosi osećanja i mimo čula sluha i bez razumske analize utiskuje neka saznanja…ona PRAVA saznanja koja nisu tek zbir logičnih činjenica, nego suštastvena saznanja… tako je funkcionisalo i Drevno Pesništvo i tako bi trebalo da funkcioniše i današnje pesništvo.

Drevno Pesništvo nije zapisivalo reči pesama. Takvo ludilo nije moglo ni da padne na pamet. Ljudski glas i muzika instrumenta su jedini mogli da nose i izraze pesmu. (Naravno da su ljudi posedovali znanje pisanja. Slova u ljudskoj istoriji uvek prethode brojevima, a po mnogim građevinama sačuvanim iz duboke antike (i još mnogo ranije) znamo da su ljudi itekako znali sbrojevima. No, slova su imala druge primene i verujem da nisu bila ni naročito cenjena…Širenje slova kao vrste pismenosti je istorijski vezano za jednu ne naročito poštovanu ljudsku delatnost – trgovinu-birokratiju… ali, to je druga priča…)

Drevni pesnici su, što je opštepoznato, bili izuzetno poštovani u ljudskim zajednicama. Na neki način su bili izdignuti iznad i zajednice i vladara i zakona. Tačnije, bili su vrednovani kao prenosioci božanskog nadahnuća. Pesnici su saopštavali božanske istine, mogli da unište ili uzdignu bilo koga iako im nije pripadao ni trun svetovne vlasti ni materijalnog bogatstva. Pesnik bez Pesme nije bio niko. Sa Pesmom je bio Božji glasnik.

Naravno da su se Pesnici razlikovali i bili različito cenjeni. Njihovo vrednovanje je bilo neka vrsta opšte aklamacije i dugo je ostalo nedodirnuto ljudskim lukavstvima i zločinjenjima. Neki su bili dobri, neki su bili loši…

…a vreme propadanja se nastavljalo…

Propadanje je proces i teško je reći od kog trenutka nastaje nepopravljiva šteta. Ipak, u našem vremenu i našoj civilizaciji vreme renesanse i humanizma i, naročito, prosvetiteljstva (a moram da napomenem da se ovde reč “humanizam” ne odnosi na “čovekoljublje” već na idejno preokretanje od “božanskog” na “ljudsko” a prosvetiteljstvo nije „prosvetljenje“ već „u-prosečenje“) nosi pečat krucijalnih promena. Renesansno osvrtanje na antičke vrednosti se izmešalo s ljudskom gordošću humanizma, a gordost je primaran i generišući greh, umetnost i nauka su se okrenuli od božanskih vrednosti i na tron postavili čovekove.

Krhak je čovek oslonac za čitav svet.

Renesansa je generisala poletno i bogato umetničko stvaralaštvo. Vremenom… ono se degenerisalo!

Veliko Drevno Pesništvo je počelo polako da tone pod navalom gorih, manjih i skučenijih pesama. Pesnici su se odrekli moći Pesništva kao suditelja u i nad ljudskom zajednicom i prepustili carevanje vladarskim silama.

Ritam (božanski tok života), metafora (kao veza, spona između ljudskog govora i božanske suštine) i TEMA su osnovne odlike PESME!

Moderna civilizacija je, u skladu sa svojom idejom ekstremne individuacije, TEMU otklonila od opšteljudske vrednosti i usitnila je do neprepoznatljivosti. TEMA nije isto što i suština PESME ali je svakako njoj najbliža. Usitnjavanje i obeznačavanje TEME je ogolilo ritam i metaforu i učinilo ih maltene praznom formom.

Takve, bilo ih je lako odbaciti.

Zaboravljena je suština ritma kao muzičke osnove koja nosi neke svoje poruke. Zaboravljena su značenja metafora, koja imaju svoj dubok nadsvestan (metafizički) koren i one su postale tek manje ili više uspešne slike.

Tako… nastalo je moderno pesništvo “slobodnog stiha”.

U početku je to možda izgledalo kao oslobađanje duha od ograničenja tela. I, zaista, nastala su mnoga velika pesnička dela moderne! No, nažalost, vremenom se to pretvorilo u besciljno lutanje beslovesnih duhova.

U međuvremenu stvorena je mašina, besprimerna sprava u istoriji čovečanstva. U povesti sveta sve, svaki čovek i svaka travka, su jedinstveni i neponovljivi. Svet je neprestano samo sebi sličan u opštem skladu. Štamparska mašina je počela da proizvodi identične objekte.

Tako je nastala knjiga kakvu danas poznajemo, prvi produkt “masovne proizvodnje”.

Na toj osnovi mašina Prosvetiteljstva je umnožila svoju ideju “demokratske sreće” za sve i, u isto vreme, dovela do apsurda individualizaciju ljudske zajednice. Uz pomoć mentalne anomalije darvinizma individue su se priklonile “zakonu jačeg” i – nastao je pogubni haos “mamonizma”. (Mamonizam je oblik kapitalizma u kojem proizvodnja i trgovina nisu jedini sadržaj. Mamonizam okupira i svest i dušu čoveka i čini ga – potrošačem.!)

U takvom ambijentu štampari su počeli da diktiraju pesnicima šta će i kako će pisati.

Tako su nastali Autori.

Drevni Pesnici su bili svesni da su samo oruđe kroz koje se materijalizuje nadahnuće: jedino u tom smislu su bili važni… Masovna proizvodnja je zahtevala da proizvod ima prepoznatljivu etiketu: Autora.

Pesnici su se u velikoj meri okrenuli nižem i, nekad, ne baš cenjenom obliku književne umetnosti – prozi.

Proza je prozaična!

Tužno je kad čovek shvati koliko truda i suvišnih reči mora da se unese u priču ili roman u odnosu na koncentrovaniju i snažniju pesmu. Pesma je sama esencija misli, ideje, poruke. Proza je veoma razblažena forma i… mnogo pitkija.

Velika dela književnosti su stvorena u vreme ekspanzije romana i priča. Kao kakvi svetionici nad mračnim i haotičnim XX vekom su pružali utočište čovekoljubivoj i duhovno plemenitoj misli. Kao primer i opomena su bili dostupni široko razbacanim i usamljenim umetničkim dušama.

Kad – gle! Nasuprot svim očekivanjima i namerama, zlo se sve više širi svetom, ljudi su bespomoćniji i usamljeniji, sve umetnosti, pa i književnost, sve jadnije i besmislenije!

Nisu ljudi sasvim propali i nije Drevno Pesništvo nestalo bez traga. Postoje kao što i nada poslednja nestaje. Postoje i ukazuju se i kroz prozu i kroz slobodan stih. Postoje i kod sasvim “nepoznatih autora”, onih koji u neobjašnjivim nemirima bukvalno “moraju” da pevaju o nečemu što možda nikom drugom nije važno. No, sve to je zatrpano mamonističkim đubretom…

No, sve to nađe svoj put do nekog srca, ako je sakovano od Drevnog Zlata.

Pre no što prođem kroz istoriju, pravu istoriju ljudskog roda, koju ću po razlici istinitosti nazivati Povest, moraću da objasnim kako vidim neke pojmove koji su kroz vreme i, naročito zbog uticaja tzv. “naučne metode” (razvijene i uspostavljne u XIX veku), krajnje devastirani i u svesti “modernog čoveka” iskrivljeni do neprepoznatljivosti.

1.Zemlja je ravna

Ljudima se iskrivilo viđenje pa je vide krivo-okruglom.

2. Zemlja je živa

To bi trebalo da je jasno samo po sebi, kao što nam je jasno kad vidimo čoveka, životinju, biljku… i – svesni smo toga. Svest o tome kod ljudi je u redu, ali je put ka racionalnom i opšteprihvaćenom razumevanju zakrčen “činjenicama i definicijama” … pa, recimo, viruse smatramo “živim” a samu Zemlju – “trećim kamenom od Sunca”.

(Već na ovom mestu počinjem da se saplićem o “definicije” i moram da pravim opširne digresije koje smetaju pripovedanju. No, obzirom da je tema važna i da je usklađivanje pojmova osnova za dalje razumevanje, moram da budem kofuzan i dosadan.

U nikad do kraja prihvaćenoj i “objavljenoj” definiciji “života” nauka se oslonila na “nenaučno” samopodrazumevanje i “život” shvatila kao nešto što: 1. fizički postoji (zauzima neki deo prostora); 2. vremenski je ograničeno (ima “početak” i “kraj” – što su  “samopodrazumevajuće” granice između “živog” i “neživog” “sveta”); 3. uspostavlja neku vrstu komunikacije sa svetskom okolinom (razmenjuje i “izmenjuje” materiju); 4. uspostavlja “blisku” komunikaciju sa svojom vrstom (vremenski i prostorno povezano razmenjuje materije i proizvodi nov, sličan, ali ne i identičan oblik “života”) tj. – razmnožava se… 5. (za razliku od prethodno navedene “komunikacije” koja je očigledno dokaziva) uspostavlja aktivnu komunikaciju s nesrodnim vrstama (menja ih ili biva promenjena) itd. , itd. , itd. , … i sve to za nešto što će i mentalno ograničeno biće u trenutku registrovati kao živo-neživo biće.

Primetićemo da je ključna reč u sagledavanju definicije, odnosno shvatanja Života – KOMUNIKACIJA. (Pre svega, ova latinska reč ima rodni koren u communic… što znači da bi na srpskom glasila “zajedničarenje” ili “opštenje” i, zaista, odgovara suštini pojma koji označava: nešto što je vezano za zajednicu, tiče se nekog kretanja, izmene, promene… u njenim okvirima. Reči “zajedničarenje” i “opštenje” su u upotrebi u srpskom, ali su se odomaćile u nekim drugim kontekstima i zato ne mogu da budu naš formalni supstituent. No, veoma blisko opisuju način na koji ovde primenjujemo reč “komunikacija”. ) Rekao bih da pojam komunikacije ovako shvaćen i vezan u kontekstu razmatranja uz Život, daje osnovno određenje za shvatanje i tumačenje Života. Dakle, osnova Života je da KOMUNICIRA, tj. tvori zajednicu i označava je u njenoj promeni. U tom smislu, ako razmatramo “živost” Zemlje-Sveta, treba da se zapitamo: KOMUNICIRAMO LI SA ZEMLJOM… Rekao bih da je elementarno očigledno da sa Zemljom komuniciramo… na mnogo različitih načina… i to nije sporno. No, pitanje komunikacije obavezno u sebi sadrži i podpitanje VOLJE, tj. : postoji li volja za komunikacijom! Pitanje važi i za ljude i za Zemlju-Svet. Volja podrazumeva i postojanje UNUTRAŠNJE SLOBODE. Dakle, zapitao bih se IMA LI ZEMLJA SVOJU SLOBODU i VOLJU da komunicira s nama. To isto pitanje bih postavio i ljudskom rodu. Koliko je naša komunikacija slobodna i voljna – ili je samo kauzalno zadata.

Izbegao bih opšte razmatranje ovog pitanja i za potrebe teme ovog rada bih ga sveo na teren etike: Koliko je komunikacija ljudskog roda sa Zemljom-Svetom u okvirima pozitivnog odnosa!

Rekao bih da je očigleno da već iz samog shvatanja Zemlje-Sveta kao neživog bića, kao “trećeg kamena od sunca”, pokazuje našu neetičku, nemoralnu nameru. Implkacije ovakvog stava su brojne i, u konačnom, u odnosu na jedno toliko kompleksno i moćno biće, pogubne po sam ljudski rod.

Ukratko: i da Zemlja nje živa, bilo bi dobro da je smatramo živom!

Za astronomsku planetu Zemlju radije koristim izraz Svet, podrazumevajući da je to mesto na kome živimo i da nam je Sve(t). (Takođe i da je Sveto, da je Sve-to…) Nema nikakvih dokaza da Zemlja nije Sve(t) i Sve-to. Navodni izlasci čovekovi na prag našeg Doma, u svemir, nisu promenili ništa u ovakvom viđenju, a ne verujem niti da će ikad…

Doduše, jedino u drevnim mitovima i religijma Svet se vidi kao (božansko) biće. Od objave monoteističkih religija ovakva vizija prestaje jer se nikako ne uklapa u takav koncept. Ipak, sklon sam da i na ovom mestu koristim suštinu mita bez preispitivanja istinitosti i realnosti: zdravije je i za ljudsku psihu i za praktičan život. Ako Zemlju-Svet smatramo živim bićem, više ćemo je poštovati a samim tim i sebe i svoj život.

Osim što joj je odreknuta životnost, u određenom trenutku Zemlja-Svet je potisnuta na periferiju univerzalnog sveta. Naučno uspostavljanje solaro-centričnosti, umesto geo-centričnosti, zaista nije donelo ništa. Univerzalno gledano, astronomsko-matematički, oba sistema su podjednako netačna. (U svemiru u kome se sve kreće i gde je sunčev sistem neprimetna čestica, bilo kakav centar može jedino biti, ako bi ta teorija bila tačna, u početnoj tačci tzv. „Velikog Praska“. ) Sistemi referencije ništa ne menjaju u izračunavanjima. Drevni narodi su u najmanju ruku podjednako dobro izračunavali astronomska kretanja a čini se da su bolje razumevali njihovu suštinu. Kopernik, ili ko je već to uradio, je samo pomerio tačku gledanja. Sve je ostalo isto i u stvarnosti i u izračunavanjima. Promenila se samo naša svest o tome da više nismo u centru sveta. Pomereni smo na neprirodnu i depresivnu periferiju.

Sama nauka je, kada se dublje unela u svoj predmet, u okviru kvantne mehanike, uočila da je sam postupak merenja nešto što unosi promene u svet. Usudiću se da kažem ono što se naslućuje, ono što je nekad bilo podrazumevajuće: SAMA LJUDSKA SVEST UNOSI (ZAKONOMERNE!) PROMENE U SVET. Toliko o tome… zasad…

Možemo da se složimo da način na koji vidimo i shvatamo Svet zavisi od naših sopstvenih definicija, koje su uslovljene nekim preliminarnim dogovorima i(li) namerama a da o samoj suštini nemamo jasnu sliku. Ljudski razum, pogotovo njegov naučni izraz, nema mogućnost da shvati suštinu Sveta. Za to je “zadužena” ljudska svest. Na svoj apstraktan način svest shvata i nečinjenično nam omogućavan uvid u suštinu Sveta i život u njemu. Svest o Svetu je spontana (po nekim svojim unutrašnjim zakonitostima) i univerzalno-kolektivna. No, svest je i promenljiva… Neki naši „dogovori, namere i definicije“ vremenom mogu, ako ne baš i da promene svest, ali mogu da unesu neku nezdravu konfuziju.

Smatram očiglednim da viđenje Sveta kao „trećeg kamena od sunca“ donosi velike probleme u život čovečanstva. Zato predlažem da, bar u okviru ove teme, prihvatimo Zemlju-Svet definisanu kao živo biće na kome i sa kojim živimo.

3.Voda je krv Sveta

I, voda je živa i najdivnije biće na ovom svetu.

Ako je shvatimo kao jednu od slučajnih tekovina nekog spontanog i mehaničkog sistema, ako je shvatimo na naučno-činjeničan način, vidimo je kao jednu od najednostavnijih pojava. Ako sagledamo njenu ulogu u funkcionisanju Sveta, uvidećemo nenu jedinstvenost i nezamenjivost. Pravi je krvotok Sveta.

Ako je dugo i besmisleno posmatramo, malo-pomalo, postaćemo svesni njene kompleksnosti… postaćemo svesni da je voda – ČUDO.

U onom smislu u kome čudo razumemo kao nesvakidašnji, izuzetan i neobjašnjiv fenomen u sklopu uobičajenih događaja, u tom smislu je voda – ČUDO.

Po svemu sudeći, voda je najstarija pojava-biće na Svetu. Njena je umnost, otuda, nama nedostupna. Dostupna nam je njena blagodatnost, u kojoj utoljavanje žeđi nije najveća.

4.Raj je mesto na Zemlji-Svetu

Raj je mitološko, istorijsko i duhovno mesto koje je Bog stvorio za čoveka da ga uživa, da ga čuva i gospodari.

Raj je jedinstvo Sveta i ljudskog roda, jedinstvo među ljudima i duhovni sadržaj ljudskog bića. Postojao je na Svetu i zatvoren je za ljudsko viđenje.

Verovatno još postoji.

Kod ljudi je vremenom stvoren stereotip o Raju kao “zemlji dembeliji” u kojoj se ništa ne radi a dostupna su svaka uživanja. No, zamišljati Raj kao mesto za zadovoljavanje strasti je pre bliže paklu nego Raju. Raj bi trebalo da je mesto slično bilo kojem na Svetu, jer – Svet je stvoren kao Raj… posle su ga ljudi upropastili… Raj je bio mesto i da drvo posadiš i o životinji da brineš i sa ženom da se svadiš i miriš i da decu podižete… Drvo je raslo na ponos saditelja i životinja i čovek su se pomagali i žena i čovek su se voleli (a ljubav sadrži sva osećanja, pa i tugu i nerazumnost i ljudi su se i sporili, ali ljubav to nije kvarilo) i deca su se rađala i bila i briga i radost… Samo zla nije bilo… Veze između ljudskih bića su bile žive i svetle i tu nije bilo mesta da se zlo umnoži.

A zlo se umetnulo u prvu pokidanu vezu zbog prekršenog zaveta…

Tema ovog razmišljanja je, ustvari, ovaj odeljak… Raj… kao mesto i kao stanje duha… i kako su ga ljudi izgubili i mogu li da se vrate…

Naravno, mnogi ljudi i mnoge religije su o tome mnogo značajnije govorili… I, sam Hrist, objavljeni Bogočovek, nam je doneo Reč… i naravno da ja sam ne mogu ništa novo da dodam i otkrijem… S druge strane, čežnja mog bića, kao i svakog drugog, za istinom i potragom, ono što osećam u samom središtu Srca, mi daje i pravo i obavezu da u svetu u propadanju, potražim stazu i odgovor… i podelim je s ljudima… nemam iluziju da moje reči mogu da promene svekoliku istoriju… čak me slabost mojih reči obara i umanjuje… Ali, ipak… potreba i nada, uverenost da se prava Povest Vremena Ljudi ne gradi na “velikim” rečima i događajima, no na trudu i volji običnog čoveka, malim, nevažnim detaljima života koji odlučuju, u svom svetskom zbiru, na način i proces koji ne shvatamo i ne možemo da shvatimo, uverenost da jedan mali osmeh ili mala suza znače mnogo više nego sve silne i nepotrebne reči koje mislim i pišem s namerom da pronađem i put i srodna srca, moj mali i beznačajni trud me goni da nastavljam…

Nekad davno sam počeo da pišem Pismo i pošaljem ga na adresu Raja u nadi da će ga neko dobiti i pročitati. To je moja namera.

Čak i ne očekujem odgovor.

Naravno da me zainteresuje pitanje i da li je, osim što je istoriografsko i duhovno, Raj još uvek i geografsko mesto. Koliko sam ja upućen, poslednji veliki poduhvat za pronalaženje tog mesta je preduzeo Aleksandar Veliki. Opšte uverenje, koje je vremenom nastalo i pobudilo i druge i drugačije potrage, je da je Aleksandar Veliki tražio moć za sebe. Moguće, …mada nejasno slutim da je verovatno imao drugi motiv i nameru. U svakom slučaju, ideja da Raj, ili bilo šta od mogućih sakralnih artefakata, treba doseći radi sticanja bilo kakve moći je besmislena i okreće vas na stranu suprotnu od Raja. Mislim da je izlišno bilo kakvo kretanje u potrazi, čak i u trivijalno geografskoj potrazi… Nisam siguran… verovatno je da treba uposliti i korake nogu… ali je sasvim sigurno da je u potrazi za Rajem neophodno pratiti korake srca… Odavno mi se učinilo da nekako treba uskladiti korake otkucaja Srca sa koracima kojima hodamo po licu Sveta i da, na taj način, iscrtavamo lik svog bića na tom Svetu i u njegovoj Povesti.

5.Čovek je biće

Čovek od rođenja ima jedno, jedinstveno i BEZVREMENO biće.

Ono što želim da kažem, a da dugo ne raspravljam o tome, je da svaki čovek od rođenja i među ljudima ima svoj jedinstven i nepromenjiv lik. Verovatno je to onaj lik koji naslućujemo u očima čoveka, ono što PREPOZNAJEMO bez obzira na godine i promene fizičkog tela. Taj lik je naša živa ikona, ono pravo biće, jedno, jedinstveno i bezvremeno… Telo je samo naša vremensko-prostorna predstava na zemaljskom svetu… I propadljivo je… Ovo naše bezvremeno biće, naš lik-ikona, je nepropadljivo, ono čini “energijsku” osnovu naše materijalnosti… ali je i ono tek nosilac duše… Svojim životom, svojim delima i mislima, brinemo o duši i njenom mestu u večnosti.

6.Čovek je slobodno biće

Sloboda o kojoj ovde želim da pričam je sloboda volje, sloboda izbora… Zanemariću teme univerzalnosti, apsolutnosti, izlaska iz konteksta gole podređenosti kauzalnostima sveta… U svom životu, u svom kretanju čovek nailazi na raskršća i nepoznate puteve. Tada treba da odlučuje, odgovara na pitanja koja se međusobno isključuju. Koliko je u tom postupku čovek stvarno slobodan, nezavisan od već zadatih zakona (sveta, zajednice…) … Rekao bih da i nije toliko važno koliko je čovek ograničen prema spolja… Bitno pitanje je koliko je slobodan iznutra: da li u sopstvenom biću ima ugrađena ograničenja, inkorporirane kauzalitete koji bi ga unapred definisali u odlučivanju… Odgovor bi bio: ČOVEKU JE SLOBODA DATA (od Boga u činu kreacije). Pri tom, sloboda nije data kao neki sadržaj, neki kontekst koji bi odredio specifikaciju mogućnosti… Mislim da je ta sloboda čista forma volje, volje nenarušene bilo čim spolja, čak ni od samog Boga… (Što ne znači da je Bogu nepoznata potencija i usmerenost te volje…) Takva sloboda je tek bezoblična forma u koju čovek unosi sadržaj… samim svojim životom, samim svojim kretanjem, samim svojim mislima i odgovorima… Unošenjem sadržaja, čovek sebi počinje da gradi veze, veze sa svetom i drugim ljudima, veze koje mu nužno ograničavaju slobodu u apsolutnom smislu… Ukratko: ČOVEK JE SLOBODAN DA SE OSLOBODI! Unošenjem sadržaja, svojim delima i odlukama, čovek ograničava i gubi svoju apsolutnu slobodu i počinje da gradi sadržajnu slobodu u svetu i među ljudima. (Važno je, kada sagledavamo slobodu u njenom sjaju, da shvatimo kako se tada PROŠLOST pojavljuje kao taman ponor u kome sloboda nema nikakve moći. Prošlost je oblast u kojoj više nikakva čovekova aktivnost nema uticaja. Usmerenost slobodne volje prema budućnosti gradi nedodirljivu prošlost. To je opomena koja je stalno prisutna i treba da nam služi u donošenju odluka na raskršćima i pred nepoznatim putevima. )

I – čovek je jedino slobodno biće na svetu.

7.Svet se kaže: MI

Jedan čovek nije ništa. Čovek je čovek samo među ljudima.

Individualna svest svoje moći zadobija i ostvaruje tek u opštem i kompleksnom sistemu veza sa drugim individualnostima i tvori jednu zajedničku svest koja je KREATIVNA I ZAKONODAVNA za Svet kao po-stvarenu mogućnost… Hoću da kažem da pred ljudima postoje mnogi mogući svetovi ali da ljudi, KAO ZAJEDNICA, OSTVARUJU  JEDAN I SAMO JEDAN SVET… čijoj zadatosti i kauzalitetu tada pripadaju i podležu. (Da ne bi bilo zabune: ostvareni svet nije nepromenjiv i večan. (Samo promena je večna!…) Dakle, ne postoji tiranija ostvarenog sveta. Svet je i dalje podložan slobodnoj volji!)

Ukratko: Svet je stvoren i stvoren je da ga čovek gradi, čuva i uživa…

7a. Među ljudima postoje VEZE

Ne bih o prirodi tih VEZA. To razmatranje prevazilazi mogućnosti ljudskog razuma. Kako ih ja vidim, mogao bih da ih opišem kao “energijske”, “meta-svesne”, “apstraktne”… Jedino bih voleo da se složimo oko toga da nesumnjivo postoje, da su žive i delatne i da su prirođene svakom čoveku i celom ljudskom rodu… Uglavnom ih vidimo i doživljavamo kao emocionalne reakcije između bliskih osoba (roditelja i dece, ljubavnika, …), često prisustvujemo čak i njihovom ispoljavanju u materijalnom svetu (razne “neobjašnjive“, paranormalne, …), postoje i kao razne manifestacije i prema svetu i između nesrodnih živih (ili “neživih”) vrsta… U svetu u kome živimo uglavnom su nedohvatne i nepristupačne slobodnoj volji, tj. pojavljuju se kao spontane ili nekontrolisane i u izuzetnim situacijama. Mislim da je to posledica gubitka vere među ljudima, … gubitka vere u svakom smislu ovog iskaza. Takođe, želim da prihvatimo da nisu nikad bile, nisu niti je moguće da budu pod kontrolom razuma! To i nije posao za razum. Razum treba da nam služi da rešimo pitanje ishrane, da se ne povredimo, da napravimo dobar krevet… VEZE su veze svesti, ali ne i nužno svesne veze… Kao što dišemo i srce nam kuca a ne razmšljamo o tome, tako nam i ove veze omogućavaju život i ispunjavaju ga…

Pretekao bih se u izlaganju i odmah rekao da su ove veze VEZE LJUBAVI! (Ne želim da kažem da se veze uvek ispoljavaju u onom stereotipno prihvaćenom ugodno-pozitivnom ispoljavanju ljubavi. I sama ova ljubav je kompleksno osećanje, često uključuje i neugodne odluke i osećanja… Ova sveopšta ljubav (Ljubav, Agape) je još kompleksnija… A po čemu bi se onda razlikovala od bilo koje univerzalne i metaetičke veze! Po čemu je Agape, onda, pozitivna i poželjnija od bilo koje veze iznad razuma i izvan moralnosti!… Po tome što niti sadrži niti dozvoljava – zlo! (Često moramo da činimo stvari koje u datom trenutku nekom nisu prijatne… vadimo trn iz nečije ruke i njega to zaboli, zabranimo detetu da  pruža ruku na vrelu peć i ono plače, šaljemo sina u rat, ostavljamo devojku… I – sve to… A, kako ćemo znati da razlikujemo bolna-dobra dela od – zla!… Po SRCU!

Po SRCU.

8.Srce je središte ljudske umnosti

Pošto je naše telo jedan deo nas i pošto materijalistički nastrojen svet boluje od težnje ka definicijama i označavanjima, moraćemo da lociramo našu umnost i lociraćemo je u Srce, koje je, između ostalog, i ono naše anatomsko, materijalno srce. Običnom razumu ćemo da ostavimo nesiguran i zbunjen mozak. On i onako odlučuje o uglavnom o jednostavnijim pitanjima pred koje nas stavljaju svet i život. Ona zaista važna i životodavna pitanja kontroliše Srce. (Nadam se da dobar sagovornik neće da se prikloni stereotipu jeftinih romana i pojam i funkciju Srca shvati kao trivijalno povođenje za emocijama. Ni najmanja namera mi nije da idem u tom pravcu. Emocija ima raznih, ali je većina produkt trenutka i (samo)obmane. Preskočiću one emocije koje su kratkotrajne i nepostojane, govoriću o onim pravim, o Emocijama… Kako ih razlikujem: po trajanju! One koje traju su Emocije, one koje su nestale u vremenu su emocije. Vrlo su slične i teško ih je razlikovati u datom trenutku. One prave ne podležu vremenu i ostaju. One varljive vremenom nestanu i kada nestanu to ih označi kao – obmanu. )

No, nisu ni samo Emocije stvar Srca, čak su manje važan deo. Srce je središte same umnosti, one umnosti koja nam omogućava da postojimo u prostoru-i-vremenu, da živimo među ljudima  u Vezama, da razlikujemo dobro i zlo…

To je Srce i baš me briga što nauka ima problem s tim.

I t d. …

Razjašnjenje ovih pojmova, razjašnjenje načina na koji ih ja shvatam i koristim u izlaganju ove teme mi je bilo neophodno kako bih izbegao nerazumevanja. Očigledno je da se shvatanje ovih pojmova donekle razlikuje od standardnih, opšteprihvaćenih. No, u isto vreme, niti su to moji “izumi”, niti nešto novo u kontekstu (i tekstu) ljudskog razumevanja i komunikacije. U ovom, datom smislu su već i korišćeni i prihvaćeni. Ne bih ni ja znao za njih da nisu… Samo, ili su zaboravljeni, ili preobučeni u druga značenja, u druge namere… Ja samo pokušavam da sagovornika privolim da ih, makar uslovno, prihvati i sasluša šta želim da kažem… Razjašnjavanje ovih pojmova nije cilj sam za sebe,… Cilj je – razumevanje sa sagovornikom u priči koja sledi…

No, pre toga moram da napravim ram za sliku koju želim da pri-kažem.

Bez pomoći i obmane naših čula Zemlja-Svet najviše liči na Okean. Svet koji je poluproziran, nebesko-plav-siv, mekan-fluidan i u isto vreme sasvim čvrst… neprekidno uskomešan, u pokretu… Planine i okean su od istog “materijala” ali su planine- planine i okean je -okean. Sav “neživi” i živi stvor izgleda isto tako i isto. Sve je u istoj boji i njenim nijansama, sve je slično na dodir. Ipak, pri pogledu na bilo šta, sve što postoji se jasno razlikuje, razlikuje pomoću nekog unutrašnjeg osećaja-osećanja. Taj osećaj-osećanje  je “glavna stvar”. Slika Sveta koji opisujem se ne bi mnogo razlikovala od onog uobičajenog, svakodnevnog: samo nema boja, jer je sve u jednoj boji i njenim nijansama… samo je na dodir sve podjednako fleksibilno-mekano- čvrsto… i, uobičajeno se razlikuju sve pojavne forme u svojoj jedinstvenosti i individualnosti, samo što je to neopisivo. Taj osećaj-osećanje koje prati viđenje ovog sveta i po kome ga stvarno doživljavamo, osećaj-osećanje koje “izvire” iz samog našeg bića, to je suštinska razlika između uobičajene slike Sveta koju vidimo i razumevamo svim čulima i Ove Slike. Neopisivo je, ali je najbliže opisano kao jedinstven osećaj-osećanje sveopšteg prožimanja i zajedništva i “nepodnošljive lakoće” rastuće ekstaze. Za opisivanje je opet najpogodniji osećaj-osećanje koji bi imali u vodi: okruženi i skoro bestežinski, u slobodnom kretanju i disanju… podržani a nesputani… Biću slobodan da kažem i da liči na neprekidan orgazam…

To je Svet…

Uobičajeno, vreme prikazujemo samo matematički. Uglavnom u našim znanjima i razumevanjima ga shvatamo kao liniju, pravu ili krivu. Istočna filozofija vreme shvata i prikazuje kao kružnicu, zapadna kao pravu liniju. (Obe predstave, zapravo, potiču iz osećanja nemoći pred nezaustavljivim protokom vremena. Pri tom, istočna varijanta se opredelila za neurotično ponavljanje uz utehu ponovnog vraćanja, a zapadna za naizgled optimističku, a ustvari fatalističku, sliku neprekidnog i beskonačnog kretanja unapred. )

No, vreme nije jednodimenzionalna linija. Vreme je, za trenutak uzmimo to kao školski model, – polje. Vreme je dvodimenzionalna predstava: T=f(t) , gde je t oznaka za uopbičajeno, jednodimenzionalno vreme. Dakle, vreme je neka funkcijska kriva zavisna od t. (Ustvari, potpun model bi trebalo obrazložiti kao T=f(x, y, z, t) ali tu ulazimo u višedimenzionalan prostor u kome je ljudski razum nemoćan a to ne bi bilo korisno za ovu priču. )

Konsekvence prihvatanja ovog modela su da vreme ne protiče konstantno istom brzinom, da su moguće i “prečice” i “vraćanja” i “skokovi” i “ukrštanja”… Običan, “zdravorazumski” život nas uči da mi, ljudi, zaista ovako i živimo u vremenu: u našem iskustvu ” 5 minuta” ne traju uvek jednako, imamo osećanja “već viđenog”, dešavaju se spontana i namerna “predviđanja”… Stvar je u tome da smo prihvatili kao nepobitnu činjenicu da naše trodimenzinalno, materijalno telo nije opremljeno ni neki čulom ni organom za vreme. Ustvari, samo smo ga zanemarili i ne dozvoljavamo mu da radi svoj posao. Naše bezvremeno biće, ono o kome smo malo ranije govorili, je sasvim opremljeno za komunikaciju s vremenskom dimenzijom. (Verovatno je zato i – bezvremeno. )

Dakle – MOŽEMO DA SE KREĆEMO KROZ VREME… ne samo da pasivno trpimo njegovo kretanje kroz nas.

(No, da odmah izbegnemo besmislene stereotipe… Ne radi se o bilo kakvom šetanju pojedinaca kroz prošlost i budućnost, o individualnom obitavanju jednog tela u raznim vremenskim svetovima. Pre svega, setimo se da se svet kaže MI, da je Svet produkt zajedničke ljudske svesti i da je MEĐU MOGUĆIM SVETOVIMA SAMO JEDAN SVET MOGUĆ SADA I OVDE. U takvim uslovima, pojedinac ne može da se “otrgne” iz zajedničkog sveta i vremena. Zatim, kao što se fizičko, trodimenzionalno telo kreće kroz adekvatan prostor, tako kroz vreme može da se kreće “vremensko biće” čovekovo. Takvo, ono ne deli iskustvo sa svojim “prostornim…” Dakle, čovek i kada se kreće kroz vreme, to čini na neki izmenjen način. )

To bi bilo o Vremenu.

Ja ću da pričam o Ljudima u takvom Svetu i Vremenu.

To nisu izmišljeni Ljudi, Svet i Vreme. To je SUŠTINA Ljudskog Roda.

Počeću od vremena izgona iz Raja. (Ljudi iz vremena Raja su suštinski drugačiji od nas, od NAS kojima i ja pripadam. Zato i mogu da svedočim samo o Ljudskom Rodu kome, kao i svi mi, makar samo po poreklu, pripadam. )

Osnovna ideja istorije kojoj nas uče i po kojoj nas obrazuju-oblikuju je da živimo u evolucionom svetu koji je u stalnom progresu i menja se po modelu civilizacija i kultura u neprekidnom prožimanju i sukobu i dijalektičkom prevladavanju. Ta slika je u osnovi lažna.

Lažna je, pre svega, jer se bavi sekundarnom, posledičnom slikom suštinskih Povesnih dešavanja. Nisu bitke, carstva, kulture, razni “izumi”… ono što oblikuje ljudsku svest… već ljudska svest oblikuje Svet u kome živimo. Promene ljudske svesti, a one potiču od promena ljudskog Srca i Duše, uzrokuju pojavu i nestanak civilizacija i kultura…

(Koristim izraz “Povest” da bi jasno naznačio razliku od uobičajene “istorije”… Osim toga, “Povest” je mnogo bliža “Priči” koju želim da ispričam. )

Lažna je, jer nas posmatra kroz evolucionu sliku u kojoj kroz borbu i sukobe ljudski rod stalno napreduje. Ustvari, od izgona iz Raja Ljudski Rod je u stalnom opadanju: fizički, mentalno, moralno…

MI, LJUDI, NE TREBA DA SE PREPUŠTAMO “BLAGODETIMA” SVETA I CIVILIZACIJE KOJI NAS NOSE KROZ ISTORIJU. MI TREBA DA SE SPAŠAVAMO… KAKO BISMO UOPŠTE OSTALI – LJUDI!

Iz nekih čudnih i zlonamernih razloga poslednjih stotinak godina čovečanstvo je pritisnuto jednom nesuvislom, neutemeljenom i ni izdaleka dokazanom naučnom teorijom, Darvinovom teorijom evolucije. Doduše, ni sam Darvin je nije smatrao pouzdanom i dokazanom. No, iz svojih sebično-praktičnih razloga, nauka je ostavila po strani samu teoriju da čami na nekoj polici i čeka da bude zaboravljena, ali je iz sve snage podržala i razvila samu ideju evolucionizma: promena i razvoj sveta kroz kontinualan spontanitet, definisan slučajno uspostavljenim unutrašnjim kauzalitetom, u kome se kroz sukob i prožimanje stvaraju novi kvaliteti. (Da se podsetimo: “kreacionistička teorija” svet opisuje kao stvoren, od Višeg Bića, zadat u svoj kompleksnosti i unutrašnjoj raznolikosti, u okviru kojih se dešavaju promene… ) Ovakva ideja nije potrebna čovečanstvu. Potrebna je nauci i naučnicima iz prizemne i sebične potrebe da sebe predstave iznad svake razumne mere kao neophodan i nezamenjiv faktor opstanka i razvoja čovečanstva. Tako je nauka, čija parcijalna istorija predstavlja neverovatan zbir grešaka i pogrešno-pogubnih odluka, postala nešto slično zemaljskoj obogotvorenoj instituciji koja preuzima i drži ključeve života i smrti. (Neformalno, nauka je čak za neki aksiom svog postojanja i delovanja “grešku” (ekperiment)  postavila kao generator sopstvenog delovanja!)  Nauka u ovom pogledu ne predstavlja izuzetak u mnogim istorijskim pokušajima cehovskog uzurpiranja vlasti. Problem s naukom je što je u tome skoro uspela i zauzela mesto koje joj ne pripada i sa koga nanosi ogromne štete čovečanstvu. Nauka, kao jedna od ljudskih delatnosti, jeste potrebna i može da bude korisna ako se upotrebljava na pravi način. No, u moderno doba se trgovačkom cehu, koji je svoje milenijumsko nastojanje da se postavi na mesto apsolutnog vladara, nauka učinila jako dobrim oruđem za sprovođenje svoje vlasti i tako je nastala simbioza potencijalno najopasnija za opstanak ljudskog roda. (U kapitalistički mehanizam, kapitalizam koji je bio, jednostavno, opis rada trgovačkog ceha,  je utisnut “duh nauke” koji je zamišljen kao zamena za religioznost i stvorena varijanta deux in machine, frankenšajnski fenomen užasno pogubnih tendencija. Goli, divlji materijalizam nauke i vanmoralna strukturalna trgovačka tendencija su svoje delovanje neprimereno proširili i na oblasti ljudske duhovnosti i do krajnosti je ponizili i unizili. Tako je kapitalizam postao – MAMONIZAM.

To je, otprilike, kraj modernog doba čovečanstva. Jedna od početnih stanica u ovom kretanju je bilo, planirano ili spontano nastalo, učvršćenje ideje da se ljudi kroz takvu istoriju kreću putem progresa, da postaju sve bolji i sposobniji i moćniji. Na naše istorijske i genetske pretke se gleda samo kao na neke nerazvijenije, primitivnije, nesposobnije ljude… unazad kroz istoriju sve do nivoa poluživotinjskih humanoida… Da se razumemo: čak i iz pozicije nauke ne postoji nikakav dokaz ni za evolucione promene živog sveta, ni posebno ljudske vrste. Zna se da su evolucione promene moguće samo u smislu varijacija u okviru vrste… (Promena boje perja, oblika kljuna, dlake, načina komunikacije… Slavuj može da promeni svoju pesmu! Od dinosaurusa nikad ne može da postane slavuj!) Ne postoje ni direktni ni posredni dokazi o genetskoj mutaciji jedne vrste u neku drugu. (Danas je tako moderna genetika, još jedan od pogrešnih puteva kojim ide nauka… potencijalno opasnijim i od hemije i nuklearnog razvoja, koji su duboko uzdrmali opstanak čovečanstva… A, genom je samo “uputsvo za upotrebu aparata” koji nam je poznat kao “živo biće”… Genom nije ni definicija života, ni njegov generator… Pokušajem da promenom teksta u “uputstvu za upotrebu” izmenimo način funkcionisanja “aparata” ne možemo doći do rezultata… Eventualno možemo da se dovedemo u situaciju da napravimo ozbiljne štete. ) Nauka stidljivo i polako priznaje da ne postoje nikakvi čovekovi evolucioni preci… postoje slične i neslične, srodne i nesrodne vrste ljudi koji su se, na neki način, pojavljivale tokom istorije sveta… postoji potreba nauke da razne “humanoidne” pojave nekako i na silu uklopi u svoj željeni model. (A, zaista, ovakve pojave, ako su i postojale, samo su pokazatelj mere do koje ljudski rod može da se  degeneriše. Nisu to nikakvi “preci”… to su slike moguće budučnosti koju su ti “primerci” i doživeli.

Jedini “model” čoveka je onaj kome mi, ljudi, pripadamo i koji je u nekom dobu stvoren, dakle, takav počeo i takav nastavio. No, na našu žalost, čovek se tokom trajanja Povesti od izgona iz Raja samo kvario i slabio. Naši istorodni preci su bili snažniji, pametniji, bolji…

O vremenu rajskog života malo možemo da čak i naslućujemo. Ne zato što nam nedostaju podaci ili merodavna sećanja. Ljudi koji su živeli u rajsko vreme su, jednostavno, bili bitno drugačiji jer – nije bilo smrti! Samo ta različitost je dovoljna da nikako ne možemo da VIDIMO Raj. Moglo bi da se desi da nam Raj bude postavljen pred oči i nos u punom svom sjaju i da ga ne prepoznamo… Kao što od svih boja koje je Bog stvorio možemo da vidimo svega njih oko 5%, a za ostale smo zbog osobina oka kojim gledamo – slepi… tako je i naš mogući UVID (Vid umni, vid Srca…) u ovo – nemoguć!

Izneveren Zavet, zloupotrebljena sloboda volje, je doveo do izgona iz Raja i postavljanja smrti u život. (Pošto je u ljudski život, život domaćina i gospodara, postavljena smrtnost, postavljena je i u sav život sveta. ) Jasno je da je ovako drastična promena morala da izmeni i samo biće čovekovo. Dakle, Ljudski Rod je bio izmenjen.

Ali, još uvek je zadržao mnoge svoje osobenosti. Najvažnija među njima je da su ljudi među sobom još uvek imali očuvane i žive VEZE.

Bili su snažniji, pametniji, pouzdaniji, hrabriji, samilosniji, dugovečniji … Bili su Jedan Rod! U odnosu na moderne ljude, jadne i slabe, bili su Rod Kraljeva u Povesti Ljudskog Roda.

(Ilustracije radi, pomenućemo piramide…

Ove impozantne građevine, rasute po ćitavom svetu, jedinstvene i dan-danas graditeljski nedostižne, pobuđuju pažnju i mnoge nedoumice. Osnovna je: Kako su sagrađene! U arhitektonsku ideju ovih građevina su ugrađena znanja do kojih je, zaboravan, tup i arogantan, moderan čovek tek došao ili još uvek nije i ne razume ih. Već je neobičnost da je u toj riznici znanja i zapitanosti modernom čoveku najzanimljivije pitanje “Kako su ih (fizički) gradili!” No, da zadovoljimo i tu slaboumnu znatiželju… Odgovor je detinje precizan i jednostavan. Gradili su ih – rukama!

Po modernim standardima, potrebno je dvadeset i više ljudi da podigne kameni blok ugrađen u piramide. Po standardima Kraljevskog Roda dovoljno ih je bilo 3-4.

Jednostavne računice će objasniti da je za takav standard snage bilo dovoljno da je čovekova visina oko 3 metra i masa oko 200 kilograma. Osim toga, iz mnogih primera iz svakodnevnog života, znamo da prosečan čovek može da u izuzetnim situacijama svoju prosečnu snagu višestruko uveća. (Stvar je u nekim hormonima ili sličnom… produktima normalnog ljudskog organizma…) Iz istorije, legendi i mitova (kolektivnih sećanja ljudskog roda), svuda gde žive ljudi na svetu, postoje priče o divovima, “nadljudima”, legendarnim Kraljevima… To su priče o ljudima Kraljevskog Roda dok su se još, makar i kao zaostale naplavine iz Drevnih vremena, kretali među već oslabelim i prilično degenerisanim istorijskim čovečanstvom.

Eto, takvi ljudi su tako gradili i piramide i nema potrebe da izmišljamo vanzemaljce i slična čuda… Mada, meni je još uvek čudno da se moderan čovek više interesuje za neka priprosta pitanja, nego za one mnogo umnije odgovore koji su sadržani u arhitektonskoj ideji i piramida i sličnih građevina… Valjda su takve sposobnosti modernog čoveka…)

Dugovečnost Roda Kraljeva je takođe nešto što pobuđuje pažnju modernih ljudi.

Još uvek bliski rajskim vremenima, Ljudi su još dugo u svojim telima zadržali sećanje na bezvremeno trajanje i ne-smrnost. Snažniji i vitalniji, mada već neraskidivo vezani za smrtnost tela, za naše predstave su živeli vrlo dugo… Hiljade, možda destine hiljada godina… Legende i mitovi raznih ljudskih zajednica širom sveta govore o tome, bez sumnje i čuđenja.

U vezi sa tim bih govorio o odnosu duha i tela. (Ova podela “duh-telo” je ponešto nametnuta i više odgovara nekom uslovno prihvaćenom modelu nego što precizno utvrđuje istinu. Duh i telo su nesumnjivo različiti entiteti, ali je takođe nesumnjivo i da su međusobno povezani, prožeti, interaktivni… Dakle, smatraćemo da predstavljaju izvesno jedinstvo čovekovog bića, ali ćemo ih iz praktičnih razloga često tumačiti odvojeno. )

Ne bih dovodio u sumnju da duh mora da ima prioritet nad telom. Duh je čovekova veza sa božanskim, telo nas povezuje sa Zemljom-Svetom. Ne bih govorio ni o gospodarenju duha nad telom jer nas to odmah dovodi u sumnjičavost prema telu, shvatanju po kome je telo nosilac slepih nagona i izvor nepodopština, te nas, nadalje, uvodi u sukobljavanje duha i tela. Nisam sklon da telo shvatam kao unapred zadat i nepopravljivo zlonameran entitet. Telo je naša neopodna veza sa Svetom u kome živimo, koji uživamo i o kome treba da brinemo. Da nema tih veza, Svet čoveku ne bi bio potreban i to bi bila neka sasvim treća priča. Moramo da dišemo, moramo da pijemo i jedemo, … moramo da stupamo u neku interaktivnu vezu sa Svetom kako bismo uopšte bili neko jedinstvo. Ta veza sa materijalnim svetom može da bude katastrofalno pogubna ako princip tela nadvlada i zagospodari čovekovim duhom, kao što se desilo modernom čoveku.

Rod Kraljeva je imao tu ravnotežu duha i tela u kojoj je duh imao vodeću reč. Snažan duh je držao telo u dugovečnoj vitalnosti i životnosti. Osnaživanje tela u toj ravnoteži je vodilo u postupno slabljenje, degradaciju i gubljenje vitalnosti… Nije ni samo stvar u dugovečnosti merenoj godinama… Kvalitet tih godina je mnogo bitniji…

Duh je roditelj, telo je dete… Duh treba da brine o telu i vodi ga…

Znamo da ni ljudski duh nije savršeno dobar i nepogrešiv… Njegove su greške mnogo gore od onih koje učini telo… Ta konstrukcija duh-telo je moćna ali nestabilna… Svet je u neprestanoj promeni i duh-telo je izložen promenama na koje mora da odgovori, da ih rešava, da se sam menja… pod stalnim prioritetom da ostane u poželjnoj ravnoteži… To je strašno teško!

Svet se kaže MI, svet je u svakom trenutku posledica delovanja svih ljudi i svi ljudi su izloženi tom delovanju. To je, očigledno, vrlo komplikovan i zahtevan sistem.

Rod Kraljeva je dugo zadržao i očuvao jake, žive i svetle veze među svima. Takav, unutrašnje očuvan “sistem”, je Svet činio mnogo lakšim za zivljenje. Lakše je bilo očuvati svoju unutrašnju ravnotežu duha i tela.

Moglo se živeti dugo, vredno i blagorodno.

  1. I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći:

Jedi slobodno sa svakog drveta u vrtu;

  1. Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi;

jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš.

(*1. Moj 16, 17)

I, zaista… Čovek je umro pošto je prekršio zavet s Bogom… Nije fizički umro, nije u taj dan umrlo njegovo telo, nego je umrla njegova ljudska sa-vršenost. (Do-vršenost, potpunost ljudskog bića kako ga je Bog stvorio…) Nije Čovek bio telesno besmrtan ni u vreme Raja. (Materija je uvek podložna svetskoj meni i promeni. ) Samo, u to vreme smrt je bila povratak Domu Očevom. U savršenost Božje tvorevine Čoveka se umetnula greška slobodne volje – greh.

Prvi vaseljenski greh je bio greh palog anđela, greh gordosti…

Prvi greh u Raju je bio greh prekršenosti zaveta…

Prvi greh u vreme posle izgona iz Raja je bila – laž. (Kainovo bratoubistvo, koje je opisano u Bibliji, je drugi događaj i druga tema. U osnovi, i tom grehu prethodi greh ljudske gordost…)

U prvo vreme posle izgona iz Raja, ljudi su zadržali mnogo od svojih moći… I snagu i životnu vitalnost i umnost i dugovečnost sećanja i o-sećanja. Najvažnije, zadržali su VEZE među sobom. Ljudi su još bili Jedan Rod.

Veze među ljudima, veze svesti, veze Srca su još bile žive i blagorodne. Živeli su, pa moglo bi se reći, kao i mi danas. Radili su i gradili, umarali od rada i stvarali… Rađali su decu i deca su bila i radost i briga… I vraćali se Domu i bilo je tuge zbog rastanka ali i uverenosti da će se ponovo srest… Sigurno su se i svađali i sporili… Ali nije to bilo od zla i za zlo… One Veze, veze Ljubavi, su bile među ljudima i držale ih u snazi i skladu.

Sklad je bilo osnovno tkanje u vremenu i prostoru i na njemu su ljudi mogli da dodaju svoje šare i svoje slike i pevaju i slikaju i tako stvaraju sliku Sveta u koji su gradili i kojim su gospodarili.

Čovek je voleo ženu i žena je volela čoveka. Osećali su mene sveta i osećali su kako drugi ljudi u Rodu žive i osećaju. A bilo je i da se raspravljaju, da je potrebno u-skladiti misli gde treba kuću graditi i koje drvo zasaditi i koje je grožđe za vino bolje… Ali, u tome zle namere nije bilo!

(Teško je današnjem čoveku, koji devet desetina svojih misli i svog truda troši na smišljanje i nanošenje zla i nevolja drugim ljudima i da zamisli šta bi uopšte radio kada ne bi tako svoje vreme trošio… Ali, tako danas jeste među ljudima i zamislite kako bi dobili još devet desetina svog vremena na svetu. I u tome je jedna od mogućnosti za dugovečnost. Samo da se toga odreknemo, da sami sebi skinemo s vrata tu obavezu i muku da drugim ljudima smišljamo i činimo zlice i zla, samo po tom osnovu bi nam životi bili deset puta vredniji i trajniji. )

Veze među ljudima su bile žive i postojane… U tom skladnom jedinstvu je ljudima praktično bilo nemoguće da drugima smišljaju i zla čine… Što drugom činiš, samom sebi činiš i ko bi u zdravoj pameti sebi zla nanosio.

U tom skladu je bilo lako i uobičajeno osećati i druge ljude razumeti. U pogledu, u pokretu, u otkucaju srca bi čoveka video i osetio njegovu radost ili muku koja ga pritiska…

Ljudi su uvek bili razdvojeni po prostoru, udaljeni, oku i uvu nedostupni… Ili, po vremenu razdvojeni: nisu rođeni u isto vreme, razdvojeni po reci koja je tekla, po drvetu koje raslo i plodove donosilo, po životinji koju su lovili ili s njom u polju radili… Ljudi koji su već otišli pa se o njima samo po drugim ljudima znalo… Kako sin je na oca snažan i kćer lepotu materinu nosi… Razlikovali su se ljudi, i sebi samima su bili različiti po dobima svog života. Sve ono što ih je po svetu razlikovalo, po svetu ih je i povezivalo. Sam svet je u svom ritmu kucao i prenosio ljudske misli, sećanja i osećanja i tako ih vezivao u živu i jasnu sliku i pesmu. Ako je ko vinograd sadio i od grožđa vino načinio, a ja sam svratio i vino probao i kroz njega osetio sumrazicu orezivanja i vrelo sunce zrenja i ceđenje soka kad ga žene gaze i suton u kome se dogovaralo s pinterom kakvo bure da se načini i bilje koje je žena stavila u tajnosti da vino bolje i zdravije bude i zadovoljno se u sebi smešila što njen čovek ne zna a u vinu ponosno uživa… A ja sam vino probao i sa njim pevao i posle svuda o njemu pričao… I razlike su nas naše bogatile i svet je lepši bio… Ili o hlebu da pričam, koji na zemlju jesenju miriše, gde za sinom i volom otac plugom zemlju prevće i seme što umire i kao divne vlati se u proleće zeleno vraća i žito u julu kako ga vetar miluje i pod mesecom ga momak i devojka telima svojim poviju a jutrom ga sunce podigne pod pogledima sramežljivim i drsko srećnim, pa se svi okupe i znojem žito u vrši okvase i kada u jutro topli hleb zamiriše i oko trpeze srca domaća okupi i s komšijama deli…

A, samo o vinu hlebu neku reč rekoh i već potraja a kolika li je priča da se o svim čudima ovog sveta makar pomene… A sve to, čitavu tu ogromnu knjižnicu, u trenu jednom čovek može da sazna kada oseti – Ljubav.

Ljubav je bila među ljudima i ljudi su u skladu živeli među sobom i sa svetom.

Šta je u tom svetu, svetu koji nije bio rajski savršen, ali je bio usklađen i bez oživljenog zla… Šta se umetnulo u skladnu šaru sveta i vremena i napravilo pukotinu među ljudima i u njoj počelo da se kvari i gadi i zlo koti…

Među ljudima koji su živeli u skladu sveta i sa živim i svetlim vezama među sobom, među ljudima koji su se razumeli umom srca, nije bilo neophodne potrebe za GOVOROM. Ipak, ljudi su govorili. Govorili su jer je tako bilo – lepše! Lepše je bilo i za ljude i svet je bio lepši…

(“Lepota će spasiti svet!” – govorio je Pisac. Ova jednostavna i tajanstvena rečenica, toliko svakom jasna a, opet, skoro neuhvatljiva, može da nas povede na dugo i inspirativno putovanje. Estetičko pitanje, pitanje otkuda nam osećaj i osećanje za lepo, nešto što je svakom po sebi jasno a u razumu teško objašnjivo, može da nas povede na jedno od onih putovanja gde sam cilj putovanja nije ni približno bitan kao samo putovanje. Kako znamo da je nešto lepo… kako možemo da se MI, ljudi, razumemo u vezi s tim… Predugo je i preteško da ja sada budem vodič ili učesnik u tom putovanju. Mnogi su govorili i mnogo je govoreno o tome kako ljudi svi zajedno i svako za sebe znaju da prepoznaju lepotu, a da za to nemamo niti merilo ni uputstvo… No, sigurno je da će se najveći broj složiti da je lepota iz ljudske duše i za ljudsku dušu. Sigurno će se složiti i da je osećaj za lepotu urođen čoveku, da ga (za-datog) ima od svog postanka ali i da taj osećaj mora da se gradi i neguje… slično kao što nam je sloboda data ali i moramo da je čuvamo i gradimo. Ja bih kratko samo rekao da je lepota stvar Umnosti Srca… kao što su Svet (prostor) i vreme i sloboda… jedan od načina kako svet jeste i kako ga razumemo – Srcem, Umom… koji je iznad i pre (svakodnevnog) razuma. )

(Čak i u čisto egzaktnim, činjeničnim naukama kao što su fizika i matematika postoji pojam “elegantnog rešenja, elegantne formule”… Nekad se po lepoti nekog izraza zna ili bar naslućuje da je – ISTINIT!)

Ljudski je govor jedno od čuda ovog sveta.

Kada sam govorio o tome kako Svet jeste, govorio sam o bojama i oblicima, o kretanju i promenama, različitosti u okviru stvorenog jedinstva… Namerno sam zaboravio da govorim o zvukovima…

A, svet je jedna slika, jedna pesma…

Svet u njegovim pojedinostima vidimo očima i vidimo ušima… Čujemo sliku i vidimo zvuk… Videti i čuti je isto! (Pravi muzičari znaju da note imaju boje i pravi slikari znaju da boje mogu da se čuju. )

Ljudski govor je nekad bio – pesma! Ljudi nekad nisu govorili – pevali su!

Govor je bio pevanje i ista reč nije uvek bila ista. Zavisno od načina  na koji je izgovorena-otpevana, dobijala je drugačija značenja. Izgovoriti “Dobro jutro!” nekad je značilo: “Cele noći nisam trenuo zbog jedne buve!” Nekad je značilo: “Cele noći smo vodili ljubav i gle kako sam radosna!” … I dašnji govor ljudi je zadržao ove osobine, mada u iskvarenom i prilično propalom obliku. Još uvek, recimo, osobe koje su bliske mogu da pred mnogo drugih ljudi razgovaraju i savršeno se razumeju a da niko oko njih ništa ne shvati, iako razbere sve reči… Beba koja još ne govori, savršeno razume uspavanku svoje majke… Naravno, govor uvek zavisi i od kontesta u kome se nađe, zavisi i od mimike i pokreta, i od onih nemerljivih i nevidljivih promena u sjaju očiju koje nesvesno  razumemo… Naravno, sve su to pratioci govora, neophodni ali ipak samo pratioci. Pesma je reč i muzika, otpevana reč je pravi govor.

Reč kao činjenica i informacija je – prah!

Pesma-muzika može da nam saopšti osećanja i kada ona nisu formalno-činjenično izesena. Muzika je sama po sebi jasna, iako razum to ne može da – razume.

Ljudi su pevali, ljudi su govorili sa skladom!

(U mitskim pričama ovaj govor se naziva i “Ptičiji govor”. )

A, opet u takav govor se umetnula pukotina…

Gledao sam i slušao te ljude kako žive. Gledao i slušao i pitao se kako se desilo da se u tom skladu otvori pukotina ukvarenja.

Ne znam… Ljudi su još živeli u skladu i bez zla među sobom. Sećanje na rajsko vreme je još bilo živo i čak i sama deca su još uvek znala kako se, kojim putem stiže do mesta Raj… Ne znam, ali učinilo mi se da je jednom jedno dete upitalo nešto o Raju, nešto o tome zašto više ne živimo tamo… I, čini mi se da je odgovor bio nejasan i da su se oči u stidu odvratile i sakrile… Prvi put se desilo da reč i pogled nisu bili u skladu. Prvi put se desilo da dete ne razume roditelje.

Prvi put se desila – laž!

Muzika ne može da laže. Govor može.

Prvi put se desilo da se laž, mada “nevina” i, činilo se, “opravdana”, umetnula u skladan ljudski govor i prvi put se ljudi nisu razumeli.

Nit kvara se umetnula u lepu sliku sveta.

Namera prve laži nije bila zla, ali u tu, makar i sitnu, pukotinu se umetnulo zlo i dugo i strpljivo čekalo da pokrene vreme pometnje.

Podelili su se govor i muzika.

Ne sasvim. Uvek će govor imati neku svoju melodioznost i uvek će muzici biti potrebne i reči. No, nestalo je njihovo organsko jedinstvo i postali su usamljeni u svojoj razdvojenosti. Govor je bio sve potrebniji za komunikaciju među ljudima i neposredne, samorazumljive Veze između ljudi i sa svetom su slabile. Sve manje su ljudi gledali i slušali Umom Srca i sve manje su razumeli i svet i sebe. Sve više su morali da koriste reči kako bi nešto objasnili i kako bi se razumeli, dogovor napravili… Jer, Govor-Pesma je bio moćan. Sam govor, usamljen, odvojen… ima mnogo slabosti.

Živimo u tehnološko vreme u kome mašine treba da nadomeste naše slabosti i premoste naša ograničenja. U isto vreme, mašine dalje slabe naše sposobnosti i upadamo u krug propadanja gde nas svaki naredni korak vodi ka provaliji, svaki postupak je unapred pogrešan… Umesto da popravljamo sami sebe, da nadvladavamo sopstvena ograničenja, mi se oslanjamo na neprirodna rešenja i još više se gubimo u propadanju… Koncept “mašine” je pogrešan, sama ideja o mašini je početak pogubnog puta…

O “mašini” će, naravno, biti još govora, ali zašto je pominjem na ovom mestu…

Moderan čovek je (iz glupe gordosti) prihvatio koncept “primitivnih predaka”, manje sposobnih i umnih, i spontanog i stalnog “napretka” kojim se nadvisuju nedostaci i ograničenja iz te prošlosti. “Najbolji” argument za to je da smo danas sposobni da pravimo mašine i upravljamo njima. No, upravljanje mašinama je upravo nešto što nema veze s inteligencijom. Upravljanje mašinama zahteva, čak i diktira, samo sposobnost podražavanja, imitacije viđenog postupka i bez-razumevajuće ponavljanje koje zahteva sasvim nizak nivo inteligencije. (Primer je dresiranje životinja. Životinje mogu da budu dresirane na ovaj način, ali se to odnosi na njihove “gluplje” i, pre svega, na vrste koje imaju manjak potreba za slobodom. )  Pravljenje mašina je, naravno, složen proces ali i besmislen kada se ima u vidu cilj i krajnji rezultat.

Osim što nešto radi umesto nas, osnovna odlika mašine je da nas udaljava, fizički i umno, od predmeta naše kreacije. Takvo udaljavanje je veoma štetno… I za ljude i za predmet.

Ljudima iz Drevnih vremena je, pre svega, mentalno bila strana ideja odvajanja od dela kreacije. Predmet rada, predmet koji je pravljen, je morao da bude i fizički i umno povezan sa stvaraocem. Tako je nosio, sadržao pečat stvaraoca… To je način prirode, to je način na koji svet postoji i funkcioniše: povezanost, označenost… Tako predmet postaje i ostaje deo sveta, deo ljudskog sveta… Sve dok između stvaraoca i predmeta postoji neposredna veza, direktna i-ili preko alata, pravljenje-stvaranje je u granicama ljudskog-umnog sveta i prilagođeno-upodobljeno i svetu i čoveku.

Tako je dobro.

Svako udaljavanje, svaka pokidana veza, svaki procep koji nastane u svetu je mesto mogućeg izvora kvarljivosti, nevolje, zla…

Ljudi iz Drevnih vremena nisu morali da razmišljaju o ovome na ovakav način. Jednostavno, njihova mentalna struktura, način na koji su mislili i radili, su im omogućavali da njihova dela budu ispravna i upodobljena svetu i ljudi i svet su ostajali u skladu volje i slobode.

Ljudi su radili… Sejali su žito i negovali vinograd, pravili bure i sekiru i motiku, sadili su drvo i sekli ga za ogrev i za građu kuće, lovili su životinju i hranili vola i vo je hranio njih, decu su rađali i čuvali i pričali im priče i deca su njihove priče prenosila dalje i živeli su roditelji kroz priče, pevali su i igrali kada bi došlo vreme odmora i deljenja stečenog i stvorenog… Bilo je vreme za muku i za poneku nevolju i bilo je vreme za radost i za odmor… Svega je bilo dosta – i da se zaplačeš i da se nasmeješ…

Svega je bilo dosta i svega je bilo dovoljno i – nikad ga nije nestalo…

Samo… otvorila su se usta pohlepe! Usta zjapeće, nezasite praznine…

U moderno vreme zli ljudi su počeli da šire strah govoreći da je ljudi mnogo i da neće biti hrane i vode za sve. A, ljudi je danas, neka budu svih 10 milijardi… staviš li ih jedno do drugog po četvoro u metar kvadratni, tako da mogu da se i nakašlju i počešaju, stali bi svi na jedno polje od 2500 kilometara kvadratnih (50×50 kilometara). Da im, za svakog, daš po 10 jutara zemlje (a računa se da je jedno jutro dovoljno čoveku za godinu dana da proizvede) , trebalo bi 2. 000. 000 kilometera kvadratnih a planeta Zemlja ima bar 200. 000. 000 upotrebljive zemlje… samo 1% nam je dovoljan!

Koga ne mrzi, a svi znaju da računaju, može da računa ovakve i slične podatke… Nije problem ni zemlja ni voda ni broj ljudi… Problem je zjapeći ponor pohlepe… a ona nije od ljudi!

Ljudi su radili.

Ljudi su radili, svojim rukama, svojom voljom, svojim razumom, svojim umom…

Raditi, stvoriti nešto svojim rukama po zamisli iz svoje pameti, je verovatno jedno od najvrednijih zadovoljstava koje čovek može da ima u svom životu na ovom svetu. Odgajiti biljku iz malenog, neprepoznatljivog semena do plodonosnog stabla koje od sunca uzima snagu i deli je ljudima.

Često ovde pominjem, kada govorim o ljudima iz drevnih vremena, da su radili sve, odnosno – skoro sve, kao i mi danas… Da su, doduše, bili u svemu bolji i sposobniji od nas ali da, ako sve razmotrimo i uopštimo, da su formalno živeli, radili, osećali… kao i mi ali! U TOME NIKAD NIJE BILO ZLA! Kako to, uopšte, može da bude…

Mada bi to trebalo da bude jasno samo po sebi… (Uopšten uzev, veoma je značajno pitanje da li i kako ljudski um shvata neposredno, kako su mu neke stvari jasne same po sebi, mada ni sam to razumski ne definiše i čak mu, uglavnom, nije moguće da to saznanje (po-znanje) razjasni i objasni… (Dakle, ne govorim ovde  o saznanju, moći spoznaje uopšte, već o onom neposrednom, direktnom, a pri tom ne mislim ni na apriornu spoznaju. ) Čini mi se, na osnovu moje slabašne upućenosti, ali ipak relativne široke obaveštenosti, da o tome ima malo govora u filozofiji, logici, lingvistici, semiotici… Kao da je to već samo po sebi jasno, da spada u onaj matematički pojam “trivijalnosti”. Naravno, odmah se postavlja pitanje mehanizma takve spoznaje, je li ona apriorno zadata ili je empirijska… I verovatno je odgovor, kako to obično biva, negde na sredini: da na osnovu sadržajne strukure bića i stečenog iskustva u okviru sistema u kome egzistira, čovek u određenom trenutku svog postojanja ima izgrađen sistem, neku vrstu algoritma po kome funkcioniše njegov razum, način razmišljanja. . Itd. ) No, da pokušam da to objasnim na nekom jednostavnom primeru.

Neka se na nekoj livadi, sa travom, cvećem, kamenčićima i prašinom, vetrom nađu ljudi različiti i po svom interesovnju i iskustvu i etici. Hoće li oni videti istu livadu… Naravno da neće. Neki gradski, na prirodu nesvikli čovek će videti površinu, nejasnu i možda neprijatnu ili opasnu. Neki ljubitelj prirode će videti divnu livadu punu boja i mirisa. Neki travar će uočiti mnoge lekovite i korisne biljke. Neki šaman će videti mnoge “duhove” i govoriti s njima. Jasno je da se oni nikako neće složiti u svojim opisima i doživljajima. No, isto tako je sigurno da će u međusobnim razgovorima moći da se slože, da će govoriti o istoj livadi, da će im asocijacija na livadu biti zajednička i po sebi jasna. Hoću da kažem da i u različitim strukturama mišljenja, sa sasvim različitim viđenjem i, pa… recimo, svrsishodnom usmerenošću mišljenja postoji jedna opšta, pa… recimo “ideja” livade. Neka se na livadi nađe i čovek koji je, recimo, lopov. Kad pogleda livadu, doći će do zaključka da tu nema ničeg vrednog krađe i, neka mi bude dozvoljena malo veća sloboda u promišljanju ovog problema, lopov neće moći s onim ljudima da se uopšte složi koja je to livada i ona sama će nestati iz njegovog mišljenje i sećanja. Ono što lopova izdvaja od onih drugih ljudi je da je svojim “poslom”, svojim načinom razmišljanja on izdvojen i izopšten iz zajednice. Na nekom drugom mestu, u nekoj juvelirnici, recimo, lopov će sa nekim drugim lopovima moći da razmeni mnogo reči o tome, dok bi, recimo, šaman i ljubitelj prirode  ostali van te priče.

Hoću da kažem da je sasvim osnovano pretpostaviti zajednicu u kojoj nema zlih misli i dela, naprosto je nemoguće misliti i činiti zlo ako je već uspostavljena određena struktura mišljenja i delanja na osnovu toga. (Jer, složićemo se da svakom delu a naročito etički određenom mora da prethodi misao. )

Sasvim je sigurno da je čovek (i svet) stvoren bez zla. Sasvim je sigurno da takvom čoveku u takvom svetu nije bilo potrebno “poznanje dobra i zla”. Sasvim je sigurno da je u metafizičkom kosmosu već i nezavisno od čoveka, nastalo zlo. Ali, ono je bilo odvojeno od čoveka. Čovek ga je na sebe primio od svoje slobode i prekršenim zavetom prema Bogu se našao u tom dualističkom sistemu dobro-zlo. Čak i u tom grehu-grešci čovekovoj, Bog je unapred svet opremio da čovek može da se pokaje i spasi. Grehom je čovek pao, ali i u tom padu je milošću Božjom bio zaštićen: mogao je da prepoznaje dobro i zlo.

Velika je mudrost u poznanju dobra i zla. Gotovo čitava ljudska istorija se ustvari vrti oko tog poznavanja. U rajsko vreme to poznavanje jednostavno nije bilo potrebno. Nije bilo zla i nije niti potrebno niti moguće bilo poznavati ga.

Postoji u vasceloj ljudskoj mudrosti ta greška u rezonovanju da je svet već zadat u tom dualitetu, dobro-zlo i da je moć suđenja koju je čovek ubrao sa drveta poznanja dobra i zla i slobodnog izbora između njih, među njima… Da, štaviše, nema dobra bez zla! U ovom svetu u kome živimo to je tačno. U svetu Raja to nije tačno. (Dualizmi koje vidimo u sveukupnom postojanju sveta dan-noć, duhovno- materijalno, ljubav-mržnja, toplo-hladno, glad-sitost… nas navode na pomisao da i ovaj dualitet dobro-zlo nužno mora da postoji. Ovde i sada – da. U vreme Raja – ne. Noć nema nikakvu sopstvenu zlost, noć je sasvim u redu. Mržnja ne mora da postoji. Duhovno-materijalno je samo način na koji razlikujemo neke pojavnosti sveta a u Raju je njihovo jedinstvo bilo jasno i očigledno. Glad i hladnoća, kao i sve druge telesne potrebe i problemi, su nam pridruženi u grehu… Život-smrt je takođe dualizam koji nam je pridružen u grehu posle pada iz rajskog vremena…

Štaviše, greh i pad su nam doneli propadljivost i smrt. Ljubav je sveopšta i večna… dualitet Ljubavi nije mržnja, mržnja je samo jedna od kvarljivih bolesti koje su nam pridružene. Suprotnost Ljubavi je smrt. Ona smrt koja nam je pripala posle izgona iz Raja. (Čak i ona ima deo blagorodnosti, jer – kako bi bilo večno živeti u ovakvom svetu… To bi zacelo bio beskonačni pakao. Zato nismo smeli da ostanemo u Raju i okusimo i sa drveta besmrtnosti. Čak i smrt nam omogućava da pobegnemo iz sveta zla i, ako smo to zaslužili, vratimo se Domu Očevom… I u vreme Raja, dugovečno i blagorodno, ono što bi odgovaralo današnjem pojmu smrti, je prosto bilo nestajanje sa ovog sveta i vraćanje Domu. Među ljudima, to je prosto bio rastanak, tužan jer su rastanci uvek tužni, ali i radost u nadi da će se ponovo videti tamo, na boljem mestu, u pravom Domu. )

Poznanje dobra i zla je velika mudrost (koja nam u Raju nije nikako bila potrebna) i ljudi i čovečanstvo se čitavu svoju istoriju bave otkrivanjem te mudrosti. No, biće da je ona i prevelika i teško ili nemoguće shvatljiva čoveku… Teško se čovek u tome snalazi i istorija traje u pokušajima stvaranja sistema dobrog za život i pronalaženjima odgovora kako da moja sloboda, ostvarivanje moje želje,… ne ugrozi tuđu slobodu, tuđu želju (… a čak i taj dualitet moje-tuđe je čovek stekao grehom)… Velika je to mudrost, možda definitivno jasna tek u metafizičo-kosmičkom, kao i vreme i prostor!

Velika je to mudrost!…

A, možda nam stvarno nije potrebna…

U svetu Ljubavi, kada bismo se samo našli ponovo u njemu, vratili… u tu osnovnu gradivnu supstancu-silu ta mudrost bi nam bila jasna sama po sebi i – ne bi bila možda ni potrebna!

Gledao sam te ljude u prvim vremenima posle izgona iz Raja… Kako rade, kako se umaraju, kako se vesele i odmaraju, kako pevaju, kako se vole i kako se spore, kako porodice jednim dahom dišu i kako vasceli svet živi u jednom ritmu, u jednom otkucaju srca. Njihova zajednička povezanost, njihova veza sa svetom je za mene tek pojam, misao o kojoj mislim… Tu, među njima je neki od mojih prvih predaka, neki koren, stablo iz kojih su mnoge grane i grančice i, na kraju, posle stotine hiljada godina, ja kao jedan listić koji će poživeti jedan svoj dan na svetlu sveta i, otkinut dahom vetra, a vetar je sloboda, pasti na zemlju i svoj prah pridružiti prahu zemnom. Gledam sve te ljude i osećam njihovo znanje, njihovu mudrost, njihov ritam života koji ih vezuje za svet s kojim dele mudrost vaseljensku. Ona je u njima, sa svakim dahom dele duh sveta, oni ne moraju ni da misle o tome. Svako dete poseduje više te mudrosti nego bilo koja današnja biblioteka, makar bila to i ona Aleksandrijska, ona koja je bila kopča između ljudi zlatnog doba i današnjeg, gvozdeno-papirnog, ona koju su ljudi srušili, spalili i ostavili nas u pomrčini nekog sveta koji odjednom više nismo poznavali i počeli da bauljamo po njemu kao nedostojni gosti u domu koji je bio naš.

Kako, onda, mogu ja da prosuđujem o njima! Kako bih ja mogao, kao prosečno pametan stanovnik istog prostora, a sasvim drugačijeg sveta, išta da mislim i govorim o njima!

Posedujem tek mrvicu njihovog srca usklađenog sa suštinom, sa vaseljenskom mudrošću sveta. Nešto što su oni živeli u svakom dahu, ja o tome mogu da samo intuitivno slutim i uz mnogo napora i grešaka ponešto mislim.

Ja bih pred svojim pretkom iz tih vremena bio tek kao gomilica blata pored himalajskih vrhova.

No, hteo-ne hteo, kao prosečan stanovnik današnjeg sveta, imam mnogo veće znanje od svog pretka, mnogo više znanja o nečemu što on nije ni slutio, mnogo više znanja o – zlu!

Zaista, nije li čovekova istorija od vremena Raja do danas samo istorija sve većeg znanja i poznavanja – zla. Da li smo, posle izgona iz Raja, upućeni na put upoznavanja zla, onog koje je počelo kao “mala, nevešta” greška, greh koji je počinjen u neznanju ali kao neoprostiv greh protiv slobode u Duhu SveSvetom…

Kao prosečan stanovnik današnjeg sveta i, time, u odnosu na sve te ljude, “ekspert” za sve vidove kroz koje nam se zlo ukazuje i koti, se trudim da vidim šta se to desilo, šta je sledeće što su, nesvesno, nevešto, ljudi uradili i zakoračili dalje po putu ka sopstvenoj propasti. (Svašta se može pripisivati svakom biću i svakom čoveku, kroz nauku i ideologije, svakakve pretpostavke, ali nijedna ne bi mogla da govori o svesnom, namernom samouništavanju… Jedino bi moglo da se govori o osobama koje su u bolesti i u toj bolesti pokušavaju da same sebe kazne. No, kazna je, ako je polusvesno samokažnjavanje, usmerena na pouku i pokušaj popravljanja greške, što bi značilo da je – korak ka dobrom, boljem).

Gledao sam, tražio tragove greha koji su počinili.

Greh ima svoje univerzalno značenje u misli ili delu koje su protivne svetskom zakonu, prvorodnom načelu po kome je svet stvoren, – Ljubavi. Grehu, kao delu, kazano je, uvek prethodi – misao. Greh u misli je roditelj učinjenom grehu. S time današnji čovek živi i mora toga biti svestan. Zakoni-zabrane su orijentiri po kojima usklađujemo svoje življenje u zajednici i potrebni su nam u neprestanim izazovima pred koje nas stavlja svet i život a za koje je naš razum preslab da ih uvek savlada i pri najboljim namerama. Zato nam zakoni-zabrane stalno moraju biti “pred očima”. Ali, oni nisu Suština. Suština je u Srcu, vezama koje Ono tvori između ljudi i sveta.

No, ne vidim na slici  Drevnih Vremena mogućnost da je grehu koji su počinili mogla da prethodi svesna misao.

Zlo se koti na prazninama u pokidanim vezama između ljudi. Nije sposobno da se samo razmnožava i dela, prenosi se kroz ljude i između ljudi. (A, đavo, prvi kosmički greh, je lukav, lukavost je jedno od njegovih prvih imena. Gordost je prvo, drugo je laž. Laž je poricanje, zatrpavanje (jer je nikad ne može za-ista po-ništiti) istine. Đavo je nosilac zla, ali ga po svetu može širiti samo kroz ljude. )

Ne vidim među tim ljudima u Prvim Vremenima, mada su već otpali od Raja i počeli da poznaju dobro i zlo, počeli da se kvare, ne vidim da se zlo još “odomaćilo” i postalo stalni pratilac čovekov. Ne vidim da su hteli, štaviše, da su uopšte mogli da misle – zlo.

Šta je moglo da se tako lukavo uvuče u još uvek snažna, moćna i dobra ljudska bića.

Posle laži…

Laž je pojedinačna. Može da se o-svesti u pojedincu, nikad ne nastaje kao sveopšte, zajedničko… Širi se, obuhvata, naseljava među ljude i može da postane opšta, ali – nastaje kao pojedino delo-misao.

U širokom spektru načina na koje se zlo manifestuje u i kroz svet, a koji su svakodnevni u našim današnjim životima, jedno mi je najmisterioznije: STRAH.

Strah nam je skoro stalni životni saputnik. Čak i onda kada ga nema, kada smo najzaštićeniji, i u njegovom potpunom odsustvu je, ipak, u nama, makar i samo kao predstava da smo se zaštitili od nečega čega se bojimo. Od najjednostavnijih strahova, onih običnih, straha od bolesti, straha od nepogoda, straha od opasnih životinja, strahova u ljubavnim vezama, strahova od povreda i pogibija strahova koji potiču od briga – neizvesnosti u kojima se neko (ili nešto) nama blizak nalazi… do strahova kompleksnih, nejasnih, od nepoznatih sila, od smrti i puta kojim ona može da nas povede, do strahova imaginarnih, bespredmetnih, koji su najgori i najteži jer potiču od “bolesti duše”… Strah je skoro uvek predstava o sukobljenosti s Nepoznatim, Neizvesnim… Javlja se na “milion” načina, u “milion” oblika,… Ne verujem da iko, i najpametniji i najstudiozniji, može da obuhvati i obrazloži i objasni sve oblike i manifestacije straha… toliko je mnoštvo slika i prilika u kojima se pojavljuje.

Toliko smo navikli na strah, toliko je stalno u nama i uz nas, da ga smatramo ne samo neizbežnim već i prirodnim i “neophodnim”. Svi, i bogati i siromašni, pametni i glupi, kukavice i hrabri, svi znaju za strah i s njim se nekako bore i – nekako žive.

Kako je uopšte moguće živeti tako…

Složićemo se, uslovno, da je u osnovi straha sukob (realni ili pretpostavljeni) s Nepoznatim. Mada, odmah bi moglo da se primeti da bi, po tome, oni koji više znaju- poznaju više sveta i mogućnosti tog sveta, trebalo da se manje boje. Takođe bi oni hrabriji, oni koji su spremniji za sukob, trebalo da se manje boje. No, upravo se oni sa najviše znanja i najviše hrabrosti najčešće boje, najčešće nalaze u mislima sa strahom! Neki budalasti ili nesvesni su sasvim opušteni (nesvesni izazova) u situacijama koje su opasne, – opasne po znanju i spremnosti onih pametnijih i hrabrijih. Moguće je i ignorisanje straha!… To bi, nekako, značilo prihvatanje straha… Ili – uverenost u nemoć straha pred nečim što imamo kao odbranu, nečim što može da nas apsolutno sačuva!…

Svakako da je strah, kao i bol, naša imanentna osobina koja je – nephodna. Strah nas, kao i bol, kao neke predstraže, opominju i čuvaju od većih nevolja. Manja neprijatnost umesto veće nevolje.

Strah i bol su deo našeg poznanja dobra i zla.

Ljudi u Prvim Vremenima posle izgona iz Raja, ljudi iz tih Drevnih vremena su mnogo, verovatno sve što je moguće i potrebno ljudima, znali o svetu. Malo je bilo, ili možda nimalo, nečega što nisu znali, nečega što je bilo za njih opasno u tom svetu. Jer, setimo se, Svet je stvoren pre Čoveka ali je stvoren ZA Čoveka. Za Čoveka da ga uživa, čuva i njime gospodari kao pravi domaćin. U Vreme Raja čovek nije mogao da bude ugrožen od sveta, bilo čega iz sveta, na svetu. (Osim greha. ) Straha nije bilo. U Prvim Vremenima, greh je učinjen i počelo je vreme kvara. Ali, još je to, u najvećoj meri, bio svet blagonaklon i ne-opasan. Još su ljudi posedovali velike moći i znanja. Nije moglo biti straha.

Ali, već je smrt postala deo Čovekovog života! Čovek se promenio u svojoj osnovi, temelju koji ga je držao pre Greha. Smrt je postala negacija. U samoj prirodi Čovekovog postojanja, smrt je postala suprotnost Ljubavi.

KO JE U LJUBAVI, NE BOJI SE, NEMA STRAHA!

Kada je došao, kada je postao stalni pratilac čovekov,… deo čoveka!

Progoni me jedna misao: da pojavu straha potražim u kasnijim vremenima, Vremenu rasejanja i propasti. . Ipak, Strah je deo čoveka, poznat svim ljudima kako god ih, realno ili nekim uslovnim podelama, delili i klasifikovali. Strah poznajemo kao univerzalnu osobinu svih ljudi u svim vremenima…

Kako se uselio u biće Čovekovo… Šta je prvo Čoveka uplašilo…

Sam Izgon iz Raja… Mora da je bio strašan… Susret sa svetom koji više nije bio tako blagonaklon…

STRAH JE GREH.

O tome su mnogi govorili, mnogo bolje nego što bih ja mogao…

Kada se čovek ne boji…

Kad je zaštićen!

Koja je to mogućnost, kada je čovek u svojoj apsolutnoj sredini koja je savršena…

Ona u kojoj je stvoren: LJUBAV.

Jer, izgleda da je Ljubav ona transsupstanca, Bogotvorena tvar, ne samo princip, već sam gradivni materijal od koga je Svet Stvoren! (Kako nešto što smatramo Osećanjem, Principom, Idejom par exelans… Kako može biti Supstanca (Transsupstanca), Tvar (Ono što je stvoreno ex nihilo), Materija… No, čak i faktografska fizika shvata da su Materija i Energija isto, da je Materija tek specijalno stanje Energije. U tom slučaju, recimo da je Ljubav – Energija. No, kako je to što je Energija-Materija može da ima Etičko Određenje! Teško razumljivo u kontekstu razmišljanja u dualitetima, onako kako mi danas razmišljamo. Teško ali ne i nerazumljivo, nemoguće. Dakle, ja ću reći da smatram da je osnovna gradivna materija od koje je Bog stvorio Svet (za Čoveka) – Ljubav. Smatram, misaono prevodim svoje intuitivno znanje i tu misao smatram nečim što je apsolutno izvan razumsko-činjenične moći ljudi. Pri tom, u promišljanju, neću da upadnem ni u misticizam ni u panteizam. Ipak, i pored svih ovih pokušaja da aksiomatski predstavim ideju-misao da je Ljubav Božja tvar od koje je stvorio Svet, moram da priznam da postoji ozbiljan nedostatak u ovom promišljanju: Ako je sve tako i ako i ne pomišljamo da Ljubavi oduzmemo osnovno, suštinsko određenje, Etičko, kako je ne bi sveli na ogoljeni materijalizam, kako, onda, Ljubav deluje na ljude, kako ih može, za razliku od bilo koje druge supstance koja je izvan etičkih kvalifikativa, kako ih može navesti, naterati,… u stanje činjenja dobra, nečinjenja zla… Kako čovek URONJEN u Ljubav reaguje na Nju…

Ne znam.

Ali… ZNAM DA JE TO MOGUĆE!

Čovek, URONJEN u Ljubav je u potpunom carstvu Dobra. Pri tom, njegova sloboda nije ograničena. Uvek može da čini bilo šta po svojoj slobodnoj volji a da ništa ne učini zlo.

Posle greha upućeni smo na put kojim, preko poznanja dobra i zla, treba da putujemo ka Bogopoznanju Dobra i usavršavanjem se vratimo u rajsko vreme Savršenosti… kad će i naša sloboda biti savršena…

STRAH JE GREH PROTIV LJUBAVI.

U LJUBAVI NEMA NI STRAHA NI MISLI O STRAHU. LJUBAV PO-NIŠTAVA STRAH.

Nemam odgovore! Što više mislim o ovoj temi, sve se više zaplićem i ne mogu, čak ni nadmeno, arogantno, sa autoritetom “Autora” u vremenu “Književnosti” da ponudim i nametnem neke svoje misli kao potpune odgovore. Jedino mogu da svom apstraktnom “Čitaocu” prepustim mogućnost da slobodno zaplovi okeanom intuicije i – razume!

To “razumevanje” je jedna od kopči, nečinjeničnih i dubokih, veza koje mogu da nas drže u svetu – kada ti ništa nije jasno a sve razumeš!

Ili – obrnuto: ništa ne razumeš a sve ti je jasno!

Ako je Agape, Ljubav, ona Svesvetska, Božja Ljubav u kojoj čovek učestvuje ali je ona za njega transcendentna, zadata, onda je ljubav koju sam čovek “stvara”, ljubav prema bližnjem, ona je potpuno u “vlasti” čovekovoj i njegov najvažniji “zadatak” u životu na ovom svetu. (Podsetimo se: Dve najveće Božje Zapovesti su:

  1. Ljubi Gospoda Boga svojega svim srcem svojim i svom dušom svojom, svim umom svojim i svom snagom svojom.
  2. Ljubi bližnjega svojega kao samog sebe. )

Ova druga ljubav je “manja” u kosmičkim razmerama ali je podobna Velikoj Ljubavi i trebalo bi da je ista, suštinski jednaka, kao što je kap vode jednaka okeanu, premala da se uporedi po veličini ali su i jedno i drugo – voda. (Možda se od svih tih naših “kapi” okean i puni…)

O ljubavi prema bližnjem, o tome kako volimo sami sebe i kako tome upodobljujemo ljubav prema bližnjem… govorilo se i govoriće se… ali je to prevelika tema za ovaj mali rad. Rekao bih samo da ova Zapovest time što izjednačava ljubav prema samom sebi, a nikad ne sme ni da se pomisli da je to samoljublje (jer bi to bio greh), s ljubavlju prema bližnjem, na taj način nam ukazuje na suštinsku prirodu veza među ljudima, između svih ljudi. Jer, čovek je sam sebi najveća tajna, najbliža i najdostupnija a opet toliko nepristupačna i nedokučiva. Kako onda, uopšte, možemo da volimo sebe ako se i ne poznajemo, jedino su nam razumski poznate samo one osnovne, možda ne ni tako bitne činjenice: ime, izgled, jednostavne potrebe… Kako onda da volim svoje srce, svoju ruku, celog sebe… Čak i ne mislim o njima i celom svom telu. Moje srce kuca samo od sebe i ja o tome i ne mislim. Moja ruka radi ono što mi je potrebno i to se, praktično, dešava samo od sebe. No, ako me zabole, ako mi se (bolom) obrate, ja ću, kao i svaki čovek, svu svoju pažnju, svo svoje biće da im posvetim. Tako bi trebalo da bude i u svetu ljudskom i životima ljudskim. Okruženi smo jedni drugima i povezani, neraskidivo, jedni s drugima i ako su te veze ljubavi u normalnom, uravnoteženom stanju, onda je to – to: uronjeni smo u ljubav i sve je u redu. Hoću li napasti svoju ruku, hoću li je povrediti: Neću – jer će mene boleti! Ako je bližnji povezan sa mnom i ako ja to znam hoću li ga povrediti, hoću li mu zlo činiti: Neću, jer će mene boleti!!

Nekad, u Drevna Vremena, među ljudima je tako i bilo. Živeli su i živeli su u ljubavi i to je toliko bilo uravnoteženo, toliko prirodno, normalno, da ni reč za ljubav nisu imali da je nazovu.

(Iskaz o sopstvu, svesti o (samo)postojanju je: Ja JESAM! – i to mi je sasvim jasno, razumljivo po sebi i ne mogu da ikako drugačije odredim to postojanje. MI JESMO i to je isto to: POSTOJANJE. Nema i ne može biti drugog načina, druge reči, da se se o tome kaže. Ljubav je bila “ONO ŠTO JESTE” i nije bilo reči ni imena. (Imenovanje označava posebnosti i postavlja ih u prošlost, koja je – muzej, skladište nepromenjivog. )

Pitanje koje ću da postavim je: KAKO JE LJUBAV DOBILA IME!

Kako je ljubav imenovana, kako je dobila reč i pojam koji je imenuju, koji je određuju među svim drugim i, izgovorena i mišljena, izgrađuje ideju, samorazumljivu ideju koja, uz sve druge ideje, gradi naš samorazumljiv svet.

Ljubav je u našoj svest veoma kompleksan pojam, pojam koji obuhvata niz osećanja i osećaja i dela koji čine naš život. Ljubav prožima sav naš život, sve načine mišljenja i delanja, odnosa sa svetom i životom. Ljubav – prijateljska, rođačka, roditeljska, … Ljubav između žene i muškarca!

Ljubav između žene i muškarca – ljubavnička ljubav!

Ljubav roditeljska je najjača, najčvršća, ljubav prijateljska je najodanija, ljubav rođačka je najlakša… Itd… A jedino muškarac i žena koji se vole nose ime po ljubavi : LJUBAVNICI! (Koji NOSE LJUBAV!)

Otkuda je toj najtežoj, najnepostojanijoj, najzahtevnijoj, najopasnijoj ljubavi data čast da nosi ime ljubavi…

(Posledica je renesanse (u najširem smislu shvaćene, ne samo one “zapadne” jer postoji i u drugim kulturama i drugim vremenima) i, naročito – vremenima “vladavine” književnost, da se pojam ljubavi posebno vezao za ovu “pojavnu vrstu” ljubavi i to u tolikoj meri da su se tako, kao navika  -“druga priroda ljudska”, naprosto pojmovno izjednačilile. Nisam saglasan s tim ali je nemoguće izbeći opojnu veličinu takve vrste ljubavi, toliko zbunjujuću i uzbuđujuću da ponekad prelazi u bolesna stanja duše.

U vremenima kad je kvalitet književnosti toliko opao da je, već, sumnjivo da li je još uvek umetnost, ova vrsta ljubavi je nadalje degradirana na pojmovno jednačenje sa telesnom ljubavi, seksom. Seks je, naravno, vrlo važan, ali suštinski i mnogo manje nego ljubav i idiotizam je izjednačavati ih. )

Osnovno načelo ljubavi je nesebičnost, davanje. Ljubav između muškarca i žene je toliko zahtevna, toliko egocentrična, toliko telesna…

(Dodir je, čini mi se, najsuptilnije i najistinitije ljudsko čulo. Vid i sluh su vrlo nesigurna čula, podložna prevari i manipulaciji, miris i ukus su nekako, pa – nejasno-nepostojana čula. Dodir nam izgleda najjednostavnije, najmanje je predmet ili tema umetnosti. Praktično je najpouzdaniji, u izvesnoj meri može da kompenzuje druga čula, nemoguće ga je izmanipulisati-prevariti. U isto vreme je najmisteriozniji…

I – najtelesniji…

(Dodir je potpuno vezan za telesnost… I kada se daje i kada se prima… Sada sam se setio da, recimo, čovek koji izgubi deo tela još uvek može da ga oseća… U tom smislu može da se misli i o tome kako je dodir vezan i za naše suštinsko, bezvremeno biće… Može, ali bih, pre, govorio i o moći dodira da bude bez-predmetan, dakle – ne nužno vezan za “nadražaje” sveta-okruženja… Ha, eto, sada sam u jednoj misli premostio paradoks da je dodir u isto vreme i potpuno vezan za telesnost (materiju) ali i za nematerijalnu energiju! Kažem vam, dodir je veoma misteriozno (u najboljem smislu te reči) čulo! Dodam li tome naučnu činjenicu da, recimo, bebe koje niko ne dodiruje trpe teške posledice, čak dotle da umru bez vidljivog razloga, onda mogu da kažem da je dodir – misteriozno čudo!)

I – najtelesniji…

Čežnja ljubavnika za bliskošću i dodirom je epski snažna, praktično neizreciva.

Seks je način najbliži na koji telo može da se približi čisto duhovnim osećanjima, duhovnim sferama.

… I BIĆE DVOJE JEDNO TELO. (I Moj. , 24. )

Po snazi osećaja orgazam je, za telo, najbliži osećaju koji telo ima kada se čovekovo biće, čovekova duša odvaja od njega. Tolika je ta moć!

(I – budi mi dozvoljeno da kažem: Hvala, Bogu, da je tako! Jer, da nije, žene, najlepši oblik u svetu tela, ne bi ni marile za (mnogo inferiornije) muškarce!)

I BIĆE DVOJE JEDNO TELO.

Matematički rečeno 1+1=1!

Misterija stvaranja života je kosmička misterija koja čoveku nikad neće biti dokučiva. Ni naučno, ni duhovno, ni umno… U misteriji stvaranja života muškarac učestvuje tek nekoliko trenutaka. Žena u sebi nosi tu misteriju, proživljava je dubinom svog bića za koje su i prateće telesne muke tek minimalna plata.

Učestvujući u misteriji stvaranja života muškarac i žena su najbliže božanskom, onoliko koliko mogu biti telesna bića. Od rođenja, kada novi život dođe na svet, žena i muškarac su na najznačajnijem zadatku koji postoji na ovom svetu: stvaranju čoveka.

Telesno sjedinjenje žene i muškarca nije greh, nikad i nigde nije označeno kao greh.

Stvaranje čoveka od bebe je najvažnija i najteža i najkomlikovanija ljudska delatnost. Bogu hvala što je učinio da je to najjednostavnija, najprirodnija, najdostupnija, najvoljenija ljudska delatnost. Dostupna svakom, bez obzira na bilo koje osobine.

Dar svih darova!

Samo je na čoveku da taj dar iskoristi.

Sve nauke, sve veštine, sve duhovnosti su mali darovi u odnosu na ovu mogućnost.

Da bi bila moguća… Mora biti u ljubavi!

Da, naravno, mogu se čovek i žena spojiti i bez ljubavi, mogu i decu odgajti bez ljubavi. U očima sveta, raz-ličnog sveta, može to da izgleda sasvim kako treba. Ali – samo tako izgleda…

Možda nikad za svog života nećemo upoznati sebe, možda ćemo beslovesno proživeti svoj dar života po nekim pravilima koje nam nameće trenutna istorija ljudskog društva. No, svesno ili nesvesno, na neki način ćemo znati da u stvari i nismo živeli ako nismo živeli u ljubavi!

Život bez ljubavi je tek forma, tek greh sujete ili nemarnosti pomoću kojih se trudimo da se prilagodimo drugim ljudima a zaboravimo da se upodobimo Bogu.

Ljubav se javlja na mnogo načina, premnogo i da se shvati, a lakše je izbrojati zrnca peska u okeanu, i – svi ti načini su nam dostupni, laki da se prihvate i prožive na ovom svetu i omoguće nam da se priklonimo Ljubavi Božjoj i nastanimo u bezvremenom Carstvu Božjem.

Ljubav između muškarca i žene možda nije najača, na ovom svetu, jača je materinska, roditeljska ljubav. Ali, po svojoj snazi, po čudesnoj moći za let iznad vrhunaca i dubinom vrtloga okeanskog, možda i kratka u vremenu, možda opasna, da nas slomi ili uznese, bolna do urušavanja u bolest duše… Ipak, to je osećanje na kojem nam anđeli zavide!

… TO nije (još) prava ljubav!

TO je iskušenje koje se postavlja pred nas i, ako ga prebrodimo, uspemo da savladamo brzake i virove, onda nas uvodi u mir i dubinu velike i moćne reke koja će da nas vodi i uvek drži iznad površine do uvira u more bezvremene ljubavi.

Uranjanje u okean Ljubavi je moguće i na druge načine. Neki su teži, neki lakši, ali je ovaj najuzbudljiviji.

Koliko je našim Očevima i Majkama u Drevna Vremena bilo lakše da se vole! Već su živeli u okeanu Ljubavi i bio im je dovoljno da se pogledaju (oči, to zračeće ogledalo duše) i dodirnu (dodir – ta misteriozna veza tela i sveta) i prepoznaju svoju drugu polovinu Potpunosti i zauvek spoje u Dvojedno!

(Ako na ovom svetu i postoji neki dualitet, to nije dualitet suprotnosti, to su dve polovine jednog “rabuša” koji se uklapa u jednu ISTINOSNU celinu!)

Bez obzira na sve degeneracije, devijacije, zlo-namerna tumačenja modernih vremena… Priroda Ljubavi je takva da jedino žena i muškarac mogu da BUDU JEDNO TELO. Jedino tako dve polovine mogu da budu jedno. JEDNO koje je izvor novog kvaliteta, jedno koje stvara I NOSI nov život i NOV ŽIVOT, VITA NOVA…

Kada su za-jedno, kada su dvo-jedno, žena i muškarac otvaraju nove moći i nove osobine, otvaraju nove puteve…

Tu nije kraj: od njih, svakog pojedino, zavisi kako će putovati dalje.

Ljubav između žene i muškarca nije cilj, ona je način na koji se putuje. Jedan od najlepših i najzdravijih načina.

Na Putu Čovekovom je mnogo prepreka, nikad put nije miran i bezbedan.

Jedna od najopasnijih prepreka su strasti.

Strasti su, kao i strah, ogromna tema i nemoguće ju je objašnjavati u jednom dahu, na jednom mestu. Pojavljuju se na mnogo načina, u mnogo prilika, teško ih je uopšte definisati. Ovde, sada moram da ih pomenem jer je jedna od najgorih strast seksualna.

Strast, najkraće, može da se opiše kao način na koji nešto, stvar, osobina, osećaj… ovladava čovekom. Vlast nečega iz okruženja nad unutrašnjom voljom, slobodom, razumom čovekovim. To je bolest.

U stvari – ne postoji predmet strasti. Ovde, ne postoji objekat nad kojim čovek ima svojstvo subjekta. U strasti, čovek je predmet, on je objekat nekog (ne-prirodnog) subjekta!

Kao i svaka bolest, može da potiče i od nečeg beznačajnog, nečeg što nam i inače treba, čak nam je i korisno ili neophodno. Kada nas obuzme, poništi slobodu i upravlja voljom, tada postaje bolest.

Strast nije samo bolest duše, ona može da ugrozi ili poništi sam suštastven dar čovekov, dar slobode.

Sam život može da postane strast-bolest!

Kako je ljubav između žene i muškarca najeksplozivnija i potreba za dodirom-seksom najburnija, tako strast seksualna može da bude najpogubnija,najbezumnija. Carstva su padala zbog toga, mnogi životi ljudski su uništeni.

Kažem, velika je to tema, ali bih sada hteo da je pogledam na nešto drugačiji način.

Strasti su postale bolest civilizovanog društva, jedna opšta bolest ljudske zajednice. Strast seksualna je postala samopodrazumevajući element, sastavni deo društva… Postala je hronična bolest koja se ne da lečiti, ali ni to nije poslednja i najveća nevolja. Postala je “poželjan i prihvatljiv” način života u “modernoj kulturi”. Ne samo što je niko ne leči, već se bolest neprekidno podjaruje i ljuti.

Mnogo je uzroka koji su doveli do “afirmacije i eksploatacije” ljubavi između muškarca i žene; telesne ljubavi, tog najintimnijeg i najbrižnije čuvanog momenta, najdubljeg (u dobrom smislu) trenutka ljubavnika; strasti telesne, koja je njima potrebna i prava so u gozbi za dvoje; strasti koja je ponekad bolest, ali ne i u tom trenutku i na taj način; strasti koja je različitim načinima, umesto da bude Jedno koje čuvaju i gaje Dvoje, postala javna i opšta tema ljudske civilizacije, postala mesožderka ljudskih osećanja i bića; na kraju vešto i veštački konstruisana “potrošačka” potreba, obavezna i poželjna “roba”.

Mnogo je uzroka i mnogo mehanizama upotrebljeno da se to učini, ali meni je najodvratnija i najmrskija uloga književnosti, koja je, gle čuda, postala umetnost umesto Umetnosti Pesništva, postala, na kraju krajeva, jedna od sluškinja Trgovcima, toj pošasti nad domom čovečanstva, i počinila mnoge štete, ali je ovo jedna od najvećih.

Od kako je Pesništvo postalo književnost, najobožavaniji cinični ukras za robu koju proizvodi, knjigu, najčešća je tema ljubavne strasti. Ona je najuzbudljivija i najbolje se prodaje. O ljubavi je teško pisati, toliko je kompleksna i tajanstvena. Zato uzmimo ono što je mnogo lakše opisati, ljubavnu strast. Tako, polako, ljudi su počeli da zaboravljaju šta je ljubav, ljudi su počeli da ljubavnu strast izjednačuju s ljubavlju, ljudi ljubavnu strast smatraju ljubavlju.

Samo je još korak odatle bilo da se seks poistoveti s ljubavlju.

Na kraju je bezumlje postalo kompletno kada su u to uključene seksualne bizarnosti, seksualna izopačenja, sve su to proglasili ljubavlju!

O, književnici! Iz prvog kruga pakla dospeli ste u osmi! Još je crnje što ste vi od onih “koji znaju šta rade!” i ne znam, ne znam može li vam biti oprošteno!

(Morao sam da skiciram ovu digresiju jer je moja tema Ljubav, a ljudi, naprosto, više ne znaju o čemu to pričam ili misle na pojave koje ne samo što nisu Ljubav, ne samo što nisu ni ljubav, već su suprotnosti (strast, bolest, smrt ljudskosti…). )

Seks, telesno sjedinjenje muškarca i žene, nije (označen kao) greh. Strast u ljubavi je potrebna. Seksualna strast je bolest. Ako se ne smatra bolešću i ako se ne leči već se, takva, gaji i uzdiže, postaje blud i – greh! (Koliko je današnja civilizacija bolesna i ljudskost opustošena vidi se i po tome da čak ni pisci i sastavljači Biblije, tumači i crkveni oci, inače ljudi koji su provideli kroz daleka vremena budućnosti, nisu mogli da pretpostave današnja vremena. Jeste, postojale su Sodoma i Gomora i razna ljudska izopačenja su se javljala u razna vremena i za to se oduvek znalo. No, ovaj greh strasti je opisan, najčešće samo rečju “blud” a meni se ona čini preslaba, “prenevina” da opiše pošast današnjeg sveta. “Blud” uglavnom služi da opiše individualan greh, ponekad da opiše masovniju “zarazu”. Ali, ne može da opiše današnje stanje u kome taj greh čak i nije greh nego se smatra “vrlinom” savremene civilizacije.

S druge strane, Ljubav i prava ljubav se uglavnom shvataju kao slabost, naivna i patetična glupost.

Koliko je našim očevima i majkama u drevna vremena bilo lakše da se vole! Bilo je dovoljno da se pogledaju i dodirnu i tako se prepoznaju. Tada su mogli da postanu jedno od dvoje i pođu na svoj put ljubavi, ka svom domu…

Mislim da je poslednja stvar koju će Čovek shvatiti i razumeti o svetu i sebi: POGLED.

Kako vidimo “nešto” u očima drugih, kako osećamo pogled drugih…

Nema vidljivih, činjeničnih mera koje možemo da uočimo, izmerimo i razumemo. No, svaki čovek nekako “zna” da oseti, zna da “pročita” nečiji pogled, nečije oči. (Kako samo sijaju oči zaljubljene osobe!) Mi fizički, telesno osećamo nešto što ne smatramo ni materijalnim, ni energijskim fenomenom, čak ga ne smatramo ni osećanjem ni osećajem. “Pogled” je u našoj svesti tek pojam, prosto reč koja opisuje neki proces… A možemo da ga fizički registrujemo! (I slepi ljudi mogu da osete nečiji pogled!) Veliki deo komunikacije među ljudima se odvija očima, pogledom, najsuptilnije misli se tako prenose…

To “staklasto telo”, jedini deo čovekov koji izgleda isto kroz ceo život, jedini deo u kome krv dolazi u neposrednu vezu sa svetlošću sveta, jedini deo koji Vidi, jedini deo koji razume kao razum: vidim-razumem!, jedini deo u kome se vidi kada je iskra života utrnula, ugasila se sveća i nastao je mrak!

Ponekad se pitam: Ne gledamo li očima i u drugom pravcu, ne vidimo li i unutra, u-sebe, kao što vidimo spoljni svet… Kad ovo kažem ne mislim na neku vrstu intospekcije, ne mislim na misaoni proces samo-analize! Mislim, bukvalno, da, na neki način, očima, možda, gledamo svoju integralnu unutrašnjost, sopstveno biće, ono bezvremeno, suštinsko biće! Mislim da bi oči, tako shvaćene, mogle da budu neko naše ogledalo, neka prizma kroz koju se prelamaju i susreću naša VIĐENJA spoljašnjeg i unutašnjeg, sveta i bića!

Možda su oči čvorno mesto, mesto susreta pojavnosti sveta i čovekovog bića. Mesto na kome se slivaju dve osnovne subjektivnosti postojanja: JA i MI. (Jer: SVET SE KAŽE: MI!)

Ako bismo prihvatili ovu pretpostavku, da postoji slivanje JA i MI, da postoji mešanje subjektiviteta (aktivne moći) čoveka i sveta, čvorno mesto u kome se susreću dve (uslovno) nezavisno-apsolutne prirode postojanja i da čovek ima samom Kreacijom urođen (za-dat) organ koji mu daje moć, omogućava sposobnost neposrednog U-VIDA u stvarnost, suštinsku određenost (za-datost) oba subjektiviteta, onda možemo malo jasnije da tumačimo čovekovu sposobnost saznavanja, znanja uopšte, a posebno Neposrednog Znanja. (Moram ponovo da pomenem, radi jasnoće, da kada govorim o “srcu”, kada govorim o “očima”… o čovekovim organima uopšte, tada ne mislim na čisto anatomsko-fizičke organe. Usvajajući uslovnu podelu (čisto zbog razumevanja, “modularno-funkcijsku” predstavu a čovek je, bez sumnje, jedinstvena celina) čoveka na materijalno-telesno i suštinsko-supstancijalno biće, “srce” je I ono anatomsko I ono suštinsko… Ona mogu da se modelski predstave odvojeno, ali su zaista jedinstvena celina! No, sasvim je jasno da mora da postoji dominacija onog suštinskog, otprilike kao što se odnose i forma i suština. )

Za-istinu, na osnovu toga, možemo da objasnimo kako čovek može, ima moć, da neposredno saznaje svet. Dakle, ne samo činjenično-naučno (što je niži oblik saznavanja), razumski-misaono, već neposredno-suštinski! (Nikako, ama nikako, se ovo ne sme shvatiti kao empirijska moć saznanja! Ona je materijalno-telesno definisana i analizira se razumski-misaono. Možda se u nekom delu empirijsko i Neposredno saznanje preklapaju, ali empirijsko nema mogućnost (apstraktne spoznaje) da saznaje apstraktne pojmove, suštinske pojavnosti! Takođe, Um, umnost Srca, za sadržaj svoga saznanja ima univerzalne, svesvetske (Božje…!) pojavnosti-(kategorije). )

Osim toga, može da nam bude jasnije na koji način čovek svojom (voljom) (slobodom svesti) ima aktivnu-zakonomernu moć da “konstruiše” pojavni svet, tj. da za sebe konkretizuje od Boga stvoren svet (koji je Isto ali Apsoluto-Postojeće). Naravno, čovek u tome učestvuje samo kao deo čovečanstva, JA se kreativno konstituiše samo kroz MI.

Često se (nekome) kaže: Shvatićeš kad vidiš, Kazaće ti se samo, Kad se desi biće ti jasno… I, zaista, nikome ne možete, ma koliko se trudili, ma koliko činjeničnih opisa nudili, nikome ne možete da objasnite šta je to ljubav – dok se ne zaljubi! A, onda mu je savršeno jasna ta toliko kompleksna i tajanstvena pojava o kojoj do juče nije imao ni najmanjeg pojma. U sebi je u-video nešto što je za-data spoljnost. Da, ljubav postoji u svetu i onda postoji i u nama: nauči se! spoljni i unutrašnji svet se sliju i stvore znanje!

O poljupcu možete govoriti i napisati tomove činjenica i nikada nikom ništa neće biti jasno dok se ne poljubi s nekim. Susret Dvoje u Svetu.

Da baš u vas gleda neko, udaljen toliko da je tek slabo primetna ljudska prilika, osetićete, možda ćete osetiti i prirodu tog pogleda.

Da baš na vas misli neko, osetićete i ako je predaleko i ako ne znate gde je. Ali, znaćete to!

…U Drevnim vremenima to je – bilo lako! Ljudi su još imali žive Veze između sebe i bili u skladu sa Svetom.

Laž ne može da poništi Istinu. Može da je sakrije, zatrpa sopstvenim đubretom, ali će i tako Istina i dalje biti nedodirnuta Istina.

Istina o Ljudima se milenijumima zatrpava lažima i grehom, ali i dalje postoji. Ogromno je đubre greha preko Istine i teško će biti, možda i nemoguće, ponovo otkriti Istinu. No, ona je tu i, i pored svog đubreta, može da se u-vidi. Mnogi je i vide, ali će se ponovo otkriti tek kada SVI ljudi u-vide.

Toliko bi bilo lako, način da se otkrije Istina je toliko lak, lakši od većine poslova i napora koje činimo tokom života!

Ali…

Gledao sam, nekad sam poznavao takve ljude, nekad sam saznavao o njima… Gledao sam ljude koji u sebi nose Istinu i žive tako da, ma šta činili po svojoj prirodi, po svom srcu, ne čine ništa zlo, ne mogu da učine zlo… Nisu nikakvi “nadljudi”, nisu heroji ni mudraci, ni znalci, čak ne moraju da budu ni religiozno učeni … Čak imam utisak da je pravilo da su sasvim jednostavni ljudi, ni po čemu se ne razlikuju od drugih, ne žive drugačije… (Ako je neko od njih i pametan, to mu je tek sekundarna osobenost i ne ni toliko važna. ) A, opet, zla u njima nema!

Znam da postoje i vi sigurno nekog takvog poznajete. Poznajete i znate da jeste,a kako znate – ne znate.

Najbolje ih opisuje – “NIŠČI DUHOM”.

Ima ih na svetu i, mada ih je malo u množini svih drugih, uveravaju me da je moguće! Moguće da opet živimo u svetu bez zla!

(“Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko!” (Mat. , 5,4;Isa. 57,15; Luka 6,20) ( Novi Zavet, u prevodu Vuka Karadžića). Iz nekih razloga ovde se navodi “siromašni duhom” umesto “nišči duhom”. Reč “nišči” mnogo bolje opisuje pojam na koji se odnosi (a ja o tome prosuđujem intuitivno, po osećaju za jezik). “Siromašni” je za pojam koji imam u-vidu mnogo siromašnija reč i, po tome, manje precizna. “Nišči” opisuje i skrušenost i pokornost i jednostavnost i blagost… Uopšte, sve ono što, u stvari, oblikuje i opisuje te ljude bez zlonosivosti. Naravno, to nije jedina osobina potrebna za ulazak u Carstvo Nebesko niti su svi “siromašni duhom” takvi ljudi. Ipak, to je prva i, meni se čini, najvažnija osobina, a sigurno je osobina po kojoj se najbolje prepoznaju i najbolje opisuju takvi ljudi… O, svakako, oni su i ljudi slobodni i hrabri i uporni i dobronosni…! Ali ih ne obuzima gordost zbog toga! Nisu to neke mlake budale!

Oni su NIŠČI DUHOM!

“Ako mi se valja hvaliti, svojom ću se slabošću hvaliti. ” (2 Kor. 11,30)

“… jer kad sam slab, onda sam silan. ” (2 Kor. 12, 10) – govori Apostol.

Ko je slab a ko je jak…

Paradoks koji koristi Apostol da nam ukaže na razliku između sveta u kome živimo i sveta Ljubavi  je sasvim jasan: Što (iskvaren) svet vidi kao slabost, to je u Ljubavi snaga!

Jer, iskvaren svet će se (zavišću, koja je pritajena mržnja) diviti silnicima, onima “koji pobeđuju”, silnicima, vlastodršcima, bogatašima… Po u-vidu Ljubavi dobar čovek, čovek u-miren, čovek skroman, onaj koji ni ne zna da je dobar i miran, nišči duhom čovek je onaj koji ima stvarnu vlast i silu na svetu. Jer, sila onih privh je u vremenu i za vreme. Sila onih drugih je bezvremena i u oba sveta.

Snažan muškarac, čak i onaj najgori, čak i kada je napastan, zadrhtaće, mora mu se duša skrušiti pred slabom ženom koja zaplače.

Beba jedna, nemoćna i da hoda i da govori, može zaustaviti silu vojske na putu!

Plač je jači od besa, suza je jača od straha, smeh je jači od gneva, san je jači od nesmirenja, mašta je jača od jave, pero je jače od mača, ćutanje je jače od buke, srce je jače od mozga, Ljubav je jača od zla…!

Pogledajte bebu: kad se rodi, nema slabijeg bića na svetu!

NEMA MOĆNIJEG BIĆA NA SVETU!

Po kriterijumima životinjskog „sveta“ beba, mladunac ljudske vrste, je zaista vanredno nemoćno biće. Nije sposobno da se samo hrani, kreće, jedva da je razumljivo i roditeljima i svojoj sopstvenoj vrsti. Dok se njegovi životinjski vršnjaci već kreću, aktivno hrane, zauzimaju svoje funkcionalno mesto u zajednici svoje vrste, nagonski (po stvoriteljski definisanim pravilima) ispunjavaju i svoje potrebe i svoje „dužnosti“, ljudska beba je još u autonomno nesposobno biće. (Štaviše, što je mladunac u „nižoj“ životnoj vrsti – to je ranije osposobljen za preživljavanje i život, to je ranije „spreman“ da se uključi u potpunu odraslost… Ovde koristim pojam „niže životne-životinjske vrste“ naprosto zbog stereotipno prihvaćene hijerarhije u pogledu shvatanja celokupne biološke (životne, životinjske) strukture sveta. Takav „pogled“ je, naravno, veštački i pogrešan i, sačuvaj Bože, evolucionistički bezuman! Život je stvoren i organizovan po svojim vrstama i pogrešno je i zlo-namerno posmatrati ga kao bilo kakav evolucionistički lanac ili hijerahiju. Sve „vrste“ nisu uslovno-spontano uspostavljene „zakonima prirode“ već su autonomno stvorene i strukturalno ugrađene u opšti, stvoriteljski osmišljen poredak životne egzistencije u Svetu. Po tome su sve jednake i funkcionalno nepromenljive. Evolucionistička dinamika je moguća jedino u nekom malom delu promenljivosti, koji suštinski i funkcionalno ne menja vrstu. (Dakle, ptica može promeniti oblik kljuna i boju perja… Slavuj može promeniti pesmu… Od dinosaurusa ne može da postane slavuj!) Jedina „hijerarhija“ koju vidim u „živom svetu“ je „nivo slobode“ koja je zadata „vrsti“ u okviru opšteg svetskog stvoriteljskog poretka. Naime, što je vrsti potpunije definisan, zadat, izvestan životni „algoritam“ – način i tok egzistencije – to joj je manji stepen-nivo slobode. Te i takve vrste su prirodno opremljenije za život i opstanak. Što je zadatost, potpunost algoritma manja, vrsta ima veći stepen slobode i ima kompleksniji zadatak da definiše svoju egzistenciju.) Naravno, složenost ljudske vrste i suštinska različitost od „carstva životinja“, najviše po specifično neograničenoj slobodi, samosvesti koja je „ograničena“ samo religioznom svešću o postojanju Apsolutnog. U živom svetu, svetu života, jedino čovek ima samosvest i svest o Apsolutnom Biću, Bogu te, konačno i najvažnije, svest o mogućnosti da uspostavlja komunikaciju s tim bićem, izvestan interaktivan odnos (u nekoj meri „slivanje“ s tom Apsolutnom svešću) što postavlja potenciju za neograničeno (!?) kreativno uzdizanje ka, recimo tako, posebnoj dimenziji egzistencije!!!

Beba je, dakle, nemoćna, nesamostalna… SLABA…

…SLOBODNA!

BEBA IMA POTENCIJU ZA NEOGRANIČEN RAZVOJ!

Kako je takvo biće, takvo slabo i nesamostalno biće, najsposobnije i najmoćnije biće na svetu! I najsposobniji odrasli pojedinci ljudskog roda nisu ni blizu sposobnostima bebe!

Pogledajmo rezultate koje postiže beba u nekoliko početnih godina.

Jedva može samo da mrda…

U godinu dana ovladava motorikom kompleksnog organizma kakav je ljudski i postaje superiorno biće sposobno za najkomplikovanije „operacije“. Relativna snaga bebe je višestruko veća od najsnažnijih i najuvežbanijih odraslih pojedinaca. Brzina kojom se uvežbava je daleko veća nego što odrasli mogu i da požele.

Imunost, sposobnost bebinog organizma da se samostalno brani od „napada“ spoljneg sveta u kojem se tek našla, je pravo biološko čudo.

Godinama koristi samo neartikulisane govorne zvuke i praktično u tek nekoliko meseci počinje da se služi govorom, jezikom, najsavršenijim razumskim sredstvom za komunikaciju.

To potpuno nesamostalno, nemoćno biće u nekoliko godina uviđa i počinje da aktivno učestvuje u verovatno najsloženijem procesu na svetu – emotivnoj socijalizaciji! …Izgrađuje svoj karakter u okviru i skladu s hiljadugodišnjim iskustvom čitavog čovečanstva!

ITD…

U roku od 5-6 godina beba, biće koje, podsetimo se, dolazi na ovaj svet iz jednog sasvim drugačijeg sveta, tople, sigurne, mračne, pune hrane, tečnosti majčine materice… na vazduh, svetlo, opasnost… I –sa sobom nosi – Ljubav! Zaista, roditelji tek posle nekog vremena počinju da se prilagođavaju bebi i osećaju tu ljubav. To osećanje, zatim, prenose i na širu okolini. Tek samo ljudi u potpunom ponoru bezdušja mogu da nasrnu na majušnu, slabu bebu. Čak i beslovesne životinje su bar uzdržane pred bebom ako ne i – empatički naklonjene…

Kažem vam: položite bebu pred ubilačku armiju vojske u pohodu i – armija će stati!

Ne postoji na svetu sila veća od majčinske ljubavi! Živela je sa svojom bebom, učestvovala u najvećoj vaseljenskoj misteriji i čudu – rađanju života i stvoreni život se našao pred njom i još jedan talas iz Okeana Ljubavi se izlio na svet ovaj, svet pun greha i opačine…

Da nema beba odavno bi se ugušili i nestali u kužnim isparenjima ljudske grešnosti!

To je, mislim, najveća moć tako moćnog bića kao što je beba!

Čak i ogrezlo zli ljudi vole (bar!) svoje bebe!!!

Svaka novorođena beba je mali talas, naplavina iz Drevnog Okeana Ljubavi. Bez obzira na sve, možda i na svoje prenatalno stečene nedostatke, beba nesumnjivo nosi deo te primarne primordijalne transupstance od koje je utemeljen Svet, Ljubavi. Sam proces formiranja bebe, razvoja i rasta u procesu trudnoće je, već, i deo ovog sveta, sveta kojeg, uslovno rečeno, materijalizuje zajednička svest ljudi, ljudi koji spontano udružuju svoje slobodne svesti u konačnu rezultantu (oblikuju ga!) – SVET KOJI SE KAŽE MI! Beba je već i deo tog sveta, kao što je, u isto vreme, i emanacija Večnog Sveta (Božjeg, stvorenog, vanvremenog, vaseljenskog…)… Beba je u procesu vrhunske tajne preobražaja iz SveSveta u naš svet… Gotovo bih mogao da kažem da Tada i Tako, beba nije u prostoru… Negde je u „međuprostoru“ – u samoj Misli…

Na kraju krajeva, ovde to i nije najbitnije. Najbitnije je da beba sa sobom donosi na Svet Ljubav i kao najveću tajnu je izliva na svet i među ljude. Tada je najmoćnija!

No, zahvaljujući svojim ogromnim darovima koje je „ponela“ iz SveSveta, neverovatnim moćima, vrlo brzo se uklapa u Svet i postaje deo njega. Bebine moći s vremenom postaju sve manje i beba sve više usvaja duh ovog našeg sveta, sa svim dobrim i svim lošim.

Znamo da deca mogu da budu i loša i zla, lukava… Nikad nisu samo „nevinašca“… Ali, to nije ono što su sobom donela, to je ono što su stekla, usvojila…

„… ko je dakle najveći u carstvu nebeskome? *Mar, 9, 33; Luka 9, 46.

  1. I dozva Isus dijete i postavi ga među njih,
  2. I reče im: zaista vam kažem,

*ako se ne povratite i ne budete

kao djeca, nećete ući u carstvo

nebesko.                      *Mat, 19, 14.

  1. Gledajte da ne prezrete

jednoga od malijeh ovijeh; jer vam

kažem da *anđeli njihovi na ne-

besima jednako gledaju lice oca

mojega nebeskoga.“           (Mat, 18. …)

Kada treba da napredujemo, da se usavršavamo (neprekidno i stalno)… Kuda, zapravo, idemo…

Ka rađanju i rođenju svome!

Tada smo najslabiji i najsilniji i tada smo izvan dohvata zla!

No, u Raju se niko nije rodio!

Ipak, u svetu ljudskom, Izgnanici iz Raja su prvo rodili decu…

… Kaina i Avelja…

Nadalje… u Genezi, u Postanju, Adam i Eva više nisu u našoj Povesti. (Da, rodili su i Sita i Sitovo (i Kainovo) potomstvo gradi Povest sve do Noja i potopa. Tada su svi obrisani i počinje nova Povest koja vrlo brzo, na žalost, postaje ova naša „istorija“.

Gde su nestali Adam i Eva… Gde su nestala dva jedina ljudska bića koja su živela u Raju…

DA LI JE RAJ STVOREN SAMO ZA DVOJE!

Stvoreni (nisu rođeni) u Raju, savršenoj sredini za ljude, od istog „materijala“, od iste one Transuspstance, Božje Ljubavi, živeli su u svetu koji još nije imao svoje juče, još nije imao zlo, živeli su na čistom, nedodirnutom izvoru vremena, disali su i hranili se čistom ljubavlju, imali su nezaprljanu slobodu… Imali su jedno drugo!

Nikad nisu bili deca, nisu bili bebe… Bili su sami svoja deca, *anđeli koji gledaju lice Boga, bili su prva karika između Boga i vaseljene… usudio bih se da kažem: unosili su ljudsko stvaranje u vaseljenu. Manji su bili od Anđela su bili veći!

Dvoje su bili Jedno uz Boga.

Dvoje su bili Jedno uz Boga.

Svet je bio njihov.

Bože, neiscrpna je Ljubav Tvoja, nepropadljiva su i bezvremena Dela Tvoja!

Hoću da vidim Adama i Evu kako hodaju po svom svetu, kako ga čuvaju i grade, kako gledaju izlazak i zalazak sunca, daju imena životinjama i biljkama i kako po noći pale vatru, svoj odbljesak sunca, imenuju zvezde i čisti i mirni se zagrle i zaspe kao Jedno Biće koje je Isto i po javi i po snu.

Da li su se voleli…

Da, greh je već bio na njima, ali – bili su ljudska bića koja su mogla da razgovaraju sa Bogom – licem u lice! To znači da su njihove ljudske moći bile ogromne, verovatno čak i nerazumljive a kamo li zamislive njihovom potomstvu. Ne mogu ni da pokušam da ih opišem i nabrajam. Bili su Božja deca i živeli su u Raju, mestu i sredini Božjeg savršenstva stvorenog za savršena ljudska bića. Onda su bili prognani u svet nesavršen, pokvaren grehom i bili su bebe u tom svetu. Da, smrt je pridružena životu ali mora da su zadržali najveći deo svojih osobina, rajskog nasleđa, i mora da su još uvek bili bića sa, u odnosu na potomstvo, velikim rajskim-ljudskim moćima. Radili su u muci i znoju i živeli u svetu koji više nije blagonaklon, živeli su kao i svi mi danas.

U 5. Glavi Postanja se govori o Evinom i Adamovom potomstvu. (Očigledno je da se tu govori o, kako ja to ovde nazivam: vremenu pometnje i rasejanja ljudskog.) Da, od svog tog roda ljudskog preostao je, posle Potopa, samo Noje i njegov (po)rod i može se smatrati da mi, danas, nemamo veze sa svim tim ljudima, potomcima Adama i Eve, tim rodom ljudskim koji je, na kraju, bio toliko isvaren i grešan da je morao biti potpuno uništen, obrisan sa lica sveta. (Zar su i od nas, današnjih, bili gori!? … jer, eto, mi još uvek nekako postojimo… Ili je Bog imao mnogo strože kriterijume!)

Ja bih, ipak, malo drugačije hteo da pogledam. (Jer, priče iz Biblije, a nisu jedine, ima ih među narodima širom sveta, su i doslovne i, u isto vreme, simboličke. Nije ih Bog pisao, no ih je nadahnuo a ljudi su pisali.)

Govori se o tom vremenu u tom vremenu o Enohu, ocu Matusalovom (Metuzalem), koji je deda Noju, govori da je „23. Tako poživje Enoh svega trista i šezdeset i pet godina; 24. I živeći jednako po volji Božjoj, NESTADE GA, jer ga uze Bog. (I Moj. 5…)

Ja, ovde, vidim da je u to vreme još bilo rajske milosti Božje i da je još bilo ljudi ljudi sa rajskim moćima i koji nisu bili u vlasti zemaljske smrti, no da bi o svom vremenu sa sveta ovog nestali i bili vraćeni Domu Očevom. Vidim da je u njima još bilo tog „materijala“, te moći da mogu ponovo da se obru, vrate Raju i žive u njemu…

… Kao što verujem da je kroz Povest i istoriju bilo takvih ljudi i da ih i danas ima i da će ih biti na svetu ovom pokvarenom…

Jer, inače…

Sve bi bilo besmisleno!

Ljudi koji, svetitelji, bogougodni, dobronosni, koji za sve nas, grešne, opale, otpale, nose i čuvaju nadu da se možemo spasti, da još u ljudima ima tog „rajskog materijala“ po kome možemo da se prikučimo i s Rajem saživimo. (Jer, da se razumemo… Da nas, po nekom čudu, sada, Bog, nekako, vrati, sve, u Raj… Najveći broj nas ni tren ne bi mogao tamo da poživi. Prosto da kažem, toliko smo se oblikovali po senci i tmini, toliko smo se u blato i mulj uvaljali da ne bi tren jedan mogli da poživimo u Svetlu Rajskom i Čistoti. Jeste, u svakom od nas je Žižak Duha i Pečat Božji je na nama, svako od nas može da, životom i delom svojim, Žižak raspali i Pečat sine i biće naše bezvremeno osvetli i učini dostojnim… Ali, koliko nas vere ima da po njoj služi i zasluži!

… Malo

„6. A kad se ljudi počeše mno-

žiti na zemlji, i kćeri im

se narodiše.

  1. Videći sinovi Božji kćeri

čovječije kako su lijepe uzima-

še ih za žene koje htješe.

  1. A Gospod reče: neće se duh

moj do vijeka preti s ljudima,

jer su tijelo; neka im još sto

i dvadeset godina.

  1. A bijaše tada divova na ze-

mlji; a i poslije, kad se sinovi

Božji sastajahu sa kćerima čo-

vječijim,  pa im one rađahu sino-

ve; to bijahu silni ljudi, od sta-

rine na glasu. „ (I Moj…)

Verujem da su to bili ljudi koji su sačuvali svoje rajske moći. Manje ih je bilo.

No, većina sveta se pomela, rasejala i počelo je vreme propasti.

Neki su se sačuvali i održali. O njima hoću da govorim.

O Adamu i Evi, dok je u njima još bilo Raja.

Hoću da vidim Adama i Evu kako hodaju po svom svetu, kako ga čuvaju i grade, kako gledaju izlazak i zalazak sunca, daju imena životinjama i biljkama i kako po noći pale vatru, svoj odbljesak sunca, imenuju zvezde i čisti i mirni se zagrle i zaspe kao Jedno Biće koje je Isto i po javi i po snu.

Kako li je bilo hodati po svetu koji još nije imao prošlost i u kome je sadašnjost bila puna čuda a budućnost tek još jedno neiscrpno danas. Svet je bio jedinstven biser u beskonačnom prostranstvu vaseljene, Adam i Eva su bili čuvari i gospodari Sveta.

Vaseljena je bila njihov Dom, čitav kosmos je bio samo ukras i njihovom domu.

Kako li je bilo piti bistru vodu s nepomućenog izvora, disati zajedno sa svetom, gledati vatre nebeske i preslikavati ih u svom svetu, oblikovati zemlju po svojoj čistoj i slobodnoj volji. Mora da su gledali, slušali, mirisali i dodirivali Svet koji Jeste, još nepromenjenu tvorevinu Božje Ljubavi. Mora da su kušali Samu Ljubav.

Gradili su vaseljenu, oblikovali je po sebi i za sebe. Jedno Drugog su gradili. Drugi je bio Isto Ja, Dvoje je bilo Jedno.

Tada mora da je bilo lepše biti Čovek nego Bog!

Jednom me zakačio od-dah anđeoskih krila i u trenutku sam video odbljesak Sveta koji Jeste. Samo slučajan (jer zaslužio nisam, ni dodirnulo me nije prečisto anđeosko krilo) dodir tog Sveta mi je otvorio oči da u duhu svome uvidim Slavu Duha…

Tren mi je pokazao Trun Sveta i video sam da svo ljudsko znanje i trud nije ni trun truni te Veličanstvenosti. A, opet, koliko sam bio veliki jer sam učestvovao u tome!

… A Adam i Eva su živeli u Tom Svetu i gradili ga! …

Koliko je veliki bio Čovek: Adam i Eva!

Dva dela Jednog spojena po različitosti koja dinamizuje, pokreće i delatnim i promenljivim (oživljenim!) čini Jedno…

(Govori se u mitovima svetskim da su, pre samih sebe, Adam i Eva stvoreni kao jedno biće. Nikad ne bih pomislio da su bili jedno telo. Bili su, od stvaranja, dva tela a Jedno, Ljubavlju sjedinjeno biće, kao što bi čitav Svet morao biti sjedinjen u Ljubavi. Greh nas je razdvojio i smrt nas je izložila propadljivosti i kvarljivosti.

Govori se i Evinoj prethodnici, Lilit. Verovatno je mit hteo da upozori na gubnost strasti, ali, svejedno, ne vidim stvarno mesto za Lilit u Svetu.

Govori se i o prvobitnom Adamu, Adamu Kadmonu (ili: Manu, u Vedama). Mislim da taj mit i funkciju najbolje ilustruje jedan od njegovih epiteta: „Kosmički“… Ja, recimo, razlikujem „vaseljenu“ i „kosmos“, iako su to, uobičajeno, sinonimi. „Kosmos“ je „ispražnjena vaseljena“, ono što vidimo. Vaseljena je ono što Vidimo, ispunjena Duhom. (Uostalom, takav nomizam je uobičajen za mitološki jezik.) Adam Kadmon je forma bez ljudskog sadržaja. Ni Kadmon ni Lilit nemaju veze s Ljudskim Rodom, osim simboličke, posredne…)

„23. I Gospod Bog izgna ga iz

vrta Edemskoga da radi zemlju,

od koje bi uzet;“ (I Moj…)

I poče povest roda ljudskoga.

Uz svest da je rod ljudski već postao podložan i smrti i kvarljivosti svog bića, ne bih sumnjao u superiornost njihovih telesnih i duhovnih moći. (Verovatno je to doba ono Zlatno doba koje je kao mit došlo i do Platona. Na koji način… kroz neke spise, generacijama prenošene priče, nesvesnim uvidom kroz neko otkrovenje… Rekao bih da je sasvim izvesno da kroz ljudsku, zajedničku, mitsku svest delimo iskustva različitih generacija. Neka vrsta duhovnog putovanja kroz vreme! Kako se to odvija i kojim terminima ćemo je nazivati i objašnjavati, ovde nije tako bitno… Ono što mi, danas, vidimo kao misteriozan proces je ljudima koji su živeli u komunikaciji, razumevanju sa svojim svetom, bilo prirodno stanje svesti. Ovde bih, u relaciji sa današnjim razumevanjem ove teme, takvu svest (način na koji stupamo u komunikativne i interagujuće relacije-odnose sa okolinom-svetom i drugim ljudima) nazvao Mitska svest. (Dakle, miska svest nije posledica nekog „neznanja“, maštom kompenzovane praznine u znanju ili duhovnoj sposobnosti. Upravo je suprotno: mi, danas, ne razumemo šta to sadrži mitska svest i koje su poruke o kojima nam priča! Ono što nama, danas, najviše nedostaje je neposredan uvid u svet, neposredno opštenje sa svetom. Odvojili smo se od sveta i ostali usamljena, tužna bića, s malo uma i mnogo straha!)

Adam i Eva, naši praroditelji, su se poput dece našli u svetu koji je bio nov i ne sasvim prijateljski. Trebalo je da počnu da uče i da svet grade i čuvaju. Zasigurno su znali (i mnogo bolje od nas) i šta je biljka i šta je životinja divlja i životinja što nam je od početka pridružena. No, trebalo je naučiti i kako se biljka sadi i kako se o njoj brine. Trebalo je naučiti kako se sa životinjom udružiti i kako poslove zajedno svršavati. Trebalo je vodu i vatru privoleti da se u domu  nastane.Trebalo je naučiti kako se grožđe cedi i kako se u vino pretvara. Trebalo je prepoznati biljku hleborodnu i tajnu hleba kojom porodicu okuplja i dom stvara. Rekao bih da je mnogo teže naučiti i znati kako se dom stvara nego savladati tajnu vina i tajnu hleba. Čovek je još znao kako da biljku sasluša i sa životinjom dogovor pravi. Drugačiji su ti jezici od ljudskog, ali još su ljudima razumljivi bili. Zadati su bili svetu od početka, a čovek je još živeo SA svetom. (Danas, jedva da živi U svetu.) Dom je bio nešto novo, dom je bio mnogo teži zadatak. (Jer, i životinje se okupe kao porodica oko poroda svog, ali dom ne stvore!) No, brzo se shvatilo da je i dom podložan istom zakonu zadatom za celi i sav svet: zakonu zajedničkom, jedinstvu koje povezuje, različitosti koja se uklapa u složen organizam, moćniji od svakog pojedinog, a koji čuva svakoga pojedinog da bude što mu je u Stvaranju Bog namenio: jedinstveno i neponovljivo biće. I, gle, porodica se okupi u dom i domovi se okupiše u zajednice. I, videše ljudi da je tako dobro.

A čovek pogleda ženu i žena pogleda čoveka i poznaše se i videše se zajedno i život im beše lepši.

I postaše žena i čovek jedno. I godinama, jedan drugog gradeše i postaše jedno i novo, jedinstveno u svetu i vremenu. Ko bi poželeo deo durgi, koji mu se po duši ne uklapa.

Svakom svoje beše najpristalije i najdraže, pa zašto bi tuđe hteo što mu ne bi bilo bolje. Ne beše među ljudima zavisti niti pomisli da se tuđe otima.

A, svaki čovek ugradi svoju misao i trud i znoj u svoj dom i dom beše po tome jedinstven na svetu i svakom čoveku svoj dom beše najmiliji. Makar kakvi bili domovi drugi, sa svojom dušom se najbolje diše.

I, domovi se okupiše i držahu se blizu i složiše se. Po razlici se svojoj složiše i postaše jedno celo. Jer, nađe vinar da za vino mešina mu treba (a zatim i bure da je potrebito). Nađe se čovek vešt da kože pripravi ili da od drveta dobrog prepozna bure. Ali, ogladneše i od zemlje hranu potražiše. A, zemlja bolje rađaše kada se uzore. Nađe se čovek da šaru gvožđa u kamenu providi i sa vatrom kamen u plug pretvori. Kad žito uzraste, vešto oko i ruka srp iskovaše i žito blagorodno sabraše i reče se čoveku tajna hleba. I, vino i hleb kušaše i videše da je dobro. I razveseliše se i pesmu započeše. Ali, vide čovek da i u drvetu pesme se slažu, u koži i na struni dlake i pesmom pesmi se pridruži i velje veselje među ljudima se produži. O tome priče nastaše, a što u priču ne mogaše da stane, bojama se oslika. Tako i oni što tada među njima ne behu videše i čuše i jednako se radovahu. Plata svakom beše dobro bližnjeg.

I videše ljudi da je tako dobro.

A, nevolje počeše da zalaze među ljude. Jako telo ljudsko snažno beše u ta vremena, ali ne i toliko da rani i bolesti može da odoli. Ali, nađoše se ljudi da s biljem priču vode i meso i kosti po skladu njinom znaju i nevolju po veštini svojoj reše. I pitaše ih ljudi: kako vi o tome znate. Bog-Otac pouči nas, rekoše. Tako ostade da bolesnik lekaru nije dužan, no da je od Boga zdravlje, pa je Bogu i plata.

Selo, kako ga mi znamo, kao potpuna i skoro potpuno samodovoljna celina, je nesumnjivo bila zajednica u koju su se ljudi udruživali. Zajednica jednakih, koja se udružuje po funkcionalnoj među-zavisnosti. Ni danas selo nema iole izraženu bilo koju vrstu hijerarhije, hijerarhije koja je po pravilu osnov uzurpacije čovekove slobode.

… „skoči Kajin na brata svojega, i ubi ga.“

Prvo ubistvo na zemlji, na svetu. Kako je Kain mogao da pomisli, kako je mogao da zamisli ubistvo, da zamisli nečiji nestanak sa sveta, kad za njega nije mogao znati. Sasvim je jasno da je ubistvo proisteklo iz zavisti, a zavist je plod sujete. Sujeta izrasta u gordost, taj prvobitni kosmički greh. No, to je motiv… Kakav je plan, kakav je „predumišljaj“ kad u misaonoj strukturi Kainovoj nije mogla da postoji ideja, presedan ubistva, po kojoj bi se upravljao. Rekao bih da u Tom svetu, tek izašlom iz Raja, u kome smrt nije ni postojala, nije bilo moguće ni misliti o smrti. (Čak i životinje, ako su se lovile međusobno, nisu to radile po emocijama. Upravljao ih je nagon, a nagon je bio glad. Ili, i čovek kad ubija životinju – opet je to zbog hrane. No, Kain zasigurno nije imao nameru da se hrani Aveljom!) Ili su pripovedači izostavili neki deo cele priče, ili se tu prvi put na svetu pojavila bolest! I, to bolest duše!

(U stvari, sasvim je izvesno da je duša morala da oboli prva da bi se potencija bolesti mogla da prenese i na telo. No, čak i današnja medicina zna da najveći broj bolesti (osim onih trivijalnih: povreda, trovanja i sl.) potiče od duševnih disfunkcija.)

Bolest duše uvek potiče od greha, svesnog ili nesvesnog. (U ovom slučaju, na ovom mestu, sasvim je jasno da je greh – greška u funkcionisanju prirodnog algoritma funkcionisanja ljudske prirode. Takva greška dovodi do pogrešnog-krivog rada i, zatim, do izvesne štete… (Ni ne pomišljam da funkcionisanje bilo koje prirode, naročito ljudske, duše, pokušavam da prikažem kao deterministički automat. Jednostavno, samo pokušavam da uprošćeno  (i netačno) prosečnom savremenom čoveku opišem…)

Prvo ubistvo na svetu je posledica „prastarog greha“ – gordosti. Posledica posledice je – pojava bolesti na svetu, među ljudima.

Odmah za njom se pojavila i najstrašnija i najopštija bolest čovečanstva: strah!

(Da ponovimo: strah je, kao i bol, neophodan čoveku da preživljava na svetu. Oni su neko upozorenje, najava da se na vreme pobrinemo i prebrinemo umesto da dočekamo mnogo goru nevolju. No, sasvim je mala granica između normalne, prirodne brige i „bolesnog straha“ koji može da obuzme i, praktično, naruši (uništi) celo ljudsko biće.)

Strah je poput manije obuzeo celo čovečanstvo.

Naravno, nije došlo do toga odjednom, eksplozivno i revolucionarno. Išlo je to postupno i – lukavo!

Vekovima, milenijumima je čovečanstvo još uvek, manje-više, normalno i – dobro. Verovatno nisu ni primećivali da se nešto značajno menja.

Kain je bio ratar, Avelj je bio stočar.

Čak i savremena istorija poznaje i tumači ovaj prvobitni, globalni sukob. Obično se stočari opisuju kao napadači i začetnici buduće, zlokobne, kaste-klase ratnika.

U Bibliji – to je Kain, ratar.

Nema sela, nemoguće je ratarstvo, bez stoke. Stočarstvo je, u izvesnoj meri, moguće bez ratarstva, ali zahteva neprekidno kretanje. (U prvi mah se može pomisliti da je tako nemoguće stvoriti dom i da je nepostojanje doma, možda, generator drugih nevolja. Ja, ovde, ne bih dao preveliku prednost stacionarnoj, utemeljenoj kući, pred šatorom ili bilo kakvoj „prenosivoj kući“. Obe pružaju mogućnosti da se stvori dom, jer je dom od ljudi, porodice, duše…)

Nikad se ne bih priklonio osnovnoj „altki“ savremene istoriografije, ekonomističkim „naočarama“ kroz koje gleda na svet. Ekonomizam, koji glad i prehranu vidi kao osnovni pokretač celokupne istrorije, u tome svakako preteruje ako već i u osnovi ne greši. Taj faktor možda ima uticaja, ali tek parcijalno i u detaljima. Doduše, sasvim bi bili u pravu, jer ljude u davnoj prošlosti vide kao priglupe, poluživotinjske, gole i bose, neprestano gladne i zle. To je njihov, darvinistički, pogled. (Osim toga, kao istoričare su zaposlili poklonike zle, a idoloklastički obožavane, „ratničke kaste“, koji svo pokretanje istorije vide kao njihovo vođstvo i zaslugu! Možda su u pravu kad su u pitanju moderno-naučna, „istorijska“ vremena. Pa, eto im takva istorija, neka žive u njoj. Drevna, Povesna, „preistorijska“  vremena su nešto sasvim drugo. Ja verujem u Božje Stvaranje i Drevna vremena i Rod ljudski vidim kao superiorne (umno, duhovno, telesno…) ljude koji su „tek“ izašli iz Raja i počeli da grade svet kao domaćini, za sebe i svoje potomstvo. Jeste, opali su, iskvarili se, verovatno i najvećim delom nestali u Vreme Svetske pošasti, degenerisali i obezličili sve do lika modernog čoveka. Ali, bili su moćniji i bolji i ja tražim mesta i načine gde su grešili i tražim put za povratak u rajska vremena. To su, u osnovi duhovna vremena i ja ih tražim kroz poruke mitova i povesnih priča. Oni nisu pisani, okamenjeni u laži „pisma“, već žive kao govor koji se mitskom svešću prenosi kroz vreme, čak i do mene, iako sam i sam u okovima moderne nesvesti. Ali, ja sam, kao i mnogi ljudi, što su u različitim dobima vremena, videli mnogo bolje i mnogo jasnije OD MENE, ipak VIDEO ovo o čemu pričam.

Ništa ne znate o gladi! Vaša glad je GLAD POHLEPE. To je glad tipa: „Neću da jedem jaja, hoću da mi ih češate!“ Glad ljudska postoji na svetu, vi ste je tamo, gde ne živite vi i vaša deca, postavili da mori ljude. Ljudi Drevnih vremena su glad dnevnu mogli da utole jednim listom, travkom slatkom. (Čak i vaša „nauka“ može da vas uputi da je, energetski mereno, to sasvim dovoljno da čovek uzme od sveta ako s njim deli energiju!)

Takvim ljudima pripisivati da bi razarali nečiji dom, ubijali žene i decu, zbog jednog lista, jedne travke, a bilo ih je mnogo više i mnogo su slađe bile, tako da bi dušu svoju slali u pakao…! Vi biste to i uradili: litar krvi (tuđe!) bi dali za kap nafte (tuđe!), sve to samo da bi zlo uvećali, a duše su vaše već u paklu, pa – why not!?

Pravi ljudi ne bi to uradili.

Ipak, i drevni rod ljudski se našao u ubijanju i ratu.

Nije bila Glad. Bio je Grad.

Postanak Grada je velika, nepirodna, misterija. U vascelom živom svetu nema svoju adekvatnu paradigmu. (Osim kod nekih vrsta insekata koji grade nastambe slične gradu: zajedničkom, izdvojenom od sveta, prostoru koji dele radi prehrane i zaštite.)

Sasvim je sigurno da Grad nije nastao od Sela. Selo i grad se suštinski razlikuju i nije moguća neka generička evolucija po kojoj bi, usavršavanjem i uzrastanjem, selo postalo grad. Selo je prirodna, funkcionalno  uređena,ekološki samoodrživa, gotovo samodovoljna sredina po načelu ljudi u jednoj horizontalnoj ravni podele-deljenja poslova-obaveza i koristi. Grad se uspostavlja po institucionalnoj hijerarhiji mase ljudi koji nisu povezani nekim unutrašnjim principom već su oklopljeni formalnom strukturom proizvoljnih (!) zakona i pravila.

Grad je, pre svega, izdvojenost od okoline i sveta. (Tako, nije čudno da proizvodi izdvojene, osamljene pojedince.)

Kada govorim o „izdvojenosti“ grada, pre svega mislim na to da su kroz istoriju gradovi nastajali oko neke  kule-tvrđave. Kule-tvrđave su, to je najinteresantnije kod ovog fenomena, nastajale kao zaštita od nečeg iz okoline. To „nešto“ je uvek bio – strah! Imamo uvid u to kada i kako se strah uselio među ljude. No, paradoksalno je da su ljudi grada u stvari strah nosili sa sobom i unosili ga i zatvarali u grad… Ljudi u gradu su bili usamljeni i uplašeni… U svoj toj gužvi mase ljudi i pri najboljoj mogućoj zaštiti tvrđave! To je veoma frustrirajuće. Takođe, ljudi u gradu su se odricali osnovne ljudske delatnosti u vezi sa svetom i okolinom: proizvodnje hrane. (Zaista, grad proizvodi sve i svašta, samo ne hranu.) U tom smislu, grad počinje da zavisi od sela. Vremenom, grad sve više podjarmljuje selo i naprosto počinje da parazitira. Doduše, ova karakteristika generalno proističe iz hijerarhijske strukture grada, posebno „vrha piramide“ – vladanja trgovačke i ratničke kaste a mnogo manje od autentične suštine grada. No, grad i njegovi „vladari“ su vremenom srasli u neki homo-strukturalni „organizam“, itd…

No, vratimo se malo na početak.

U drevnim vremenima su postojale monumentalne kamene građevine. (Verovatno i drvene, ili od nekog drugog drugog materijala, ali je njih pojelo vreme.) Nama, danas, izmiče smisao i namena tih građevina. Piramide i slični oblici, megalitske strukture, enormni kipovi… Arheologija nije razjasnila ni kako ni zašto su građene. (Zato je, po starom, dobrom naučnom obrascu, smislila univerzalno ime koje pokriva svako neznanje, naprosto je supstituent za „nemamo pojma!“ (što je u nauci zabranjena reč!) Kao što medicina svaku bolest koju ne razume nazove RAK, tako arheologija svaki nerazumljiv objekat ljudskog stvaranja okiti „epitetom“ HRAM (neke religije, verovanja…) Sasvim je jasno da sve te građevine, kako god da su građene i u koju svrhu, NISU gradovi. NEMAJU nikakvu zaštitnu svrhu (što je osnovna karakteristika grada). Gradovi koji su nama poznati i jasni pripadaju kasnijim vremenima, čak mnogo kasnijim! Dakle, gradovi nisu logični naslednici ni piramida ni megalitskih struktura-građavina. (Takođe, a to je shvatila čak i naučna arheologija i antropologija, ti objekti tek retko imaju religijsko-sakralnu namenu…)

Zašto je, dakle, u nekom trenutku ljudima palo na pamet da grade kule-tvrđave oko kojih su se formirali gradovi!? Nama, danas, je to sasvim jasno. No, kako su ljudi koji nisu imali nikakav paradigmatski ekvivalent u prirodi i svetu, došli do te ideje?! Zaštita, odbrana… u modernoj matrici razmišljnja to je sasvim jasno. No, u Drevnim Vremenima – to je sasvim misteriozan proces i pojam. Čega bi se ljudi u tim vremenima toliko bojali. Pa, tek su „otkrili“ ubistvo. Rat, kao masovan i organizovan sistem ubijanja, im nikako nije mogao biti ni poznat ni pojmovno-idejno kodifikovan u matrici razmišljanja. Hrane je bilo dovoljno i selo je obezbeđivalo i opstanak i zaštitu od tada poznatih opasnosti (vremenske nepogode) i „štetočina“ (što su, eventualno, mogle biti samo životinje). Ljudi je bilo malo, svet je bio veliki i lakše je bilo uzorati njivu i gajti kokošku nego potegnuti velike pripreme i ekstremno težak i opasan posao otimanja istih od drugog čoveka, drugog sela… Ni strah ni glad nisu mogli da podstaknu pojavu ideje o građenju grada! U to sam sasvim siguran, kao što sam siguran i u to da ljudi u drevna vremena nisu bili goli i neprestano gladni majmuni.

No, gradovi su počeli da se grade!

Nemam predstavu zašto je do toga došlo! Grad mi nikako na delo ljudsko ne liči!

Zašto su ljudi počeli da se dele i grade hijerarhiju između sebe!?

(Nema nikakvih dokaza da je hijerarhizam među ljudima prirodna, potrebna a, daleko bilo, savršenija struktura organizovanja. Naravno, sasvim je jasno da se u svim zajedničkim ljudskim poslovima spontano uspostavlja neko vođstvo. Neki kovač će poučavati i voditi svoje šegrte u svom poslu. Graditelj puteva će okupiti svoje pomoćnike i trasirati put. A, onaj koga svi po poštenju i mudrosti znaju, presudiće u sporovima kad se ljudi toliko pometu u pameti svojoj pa nikako da im se oči i misli izbistre i isti svet isto vide. Otac porodice će reći koji sin će spremiti volove i koji će spremiti seme. Ali, neće se majci porodice mešati u ručak i brigu o domu i deci, i sinovi će se njegovi i kćeri ženiti i udavati po srcu svome. Reklo bi se da će svako voditi svoj posao (a ne same ljude) u kome se odlikuje i u kome mu je prvenstvo priznato. Neće kovač putara voditi putem niti će majka porodice plug kovati. Ne bi ni pomislili ljudi da tako poslove vode no bi se smejali kao u kakvoj komediji ako bi im ko o tome vešto pripovedao. Ljudi su različiti i po svojim se sposobnostima istaknu i sve se to slaže po prirodi da je na dobro svima. Zašto bi, onda, među ljude došla ludost da, recimo, vešt govornik i komedijaš, ljudima naređuje i kovača i stolara uči njihovim zanatima i majku kako da decu svoju voli!

Dakle, funkcionalno vođenje poslova u zajednici jednakih a ne hijerarhija institucija u kojima se kao cigle slažu ljudi i tu, uzidane i malterom stegnute ostaju i ne pomeraju se. Nije zajednica ljudi okoštala, nepromenljiva, mrtva građevina, no je živo drvo koje raste, menja se i koren je koren a list je list iako se neprestano nove žilice javljaju i listovi su novi ali uvek koren zemljom se doji i list svetlo sveta pretvara u snagu i plodovi se stvore lepi i na korist svima.

Razlikuju se ljudi ali su pred Bogom jednaki svi i zašto bi ljudi drugog kralja i cara sebi stvarali kad, na svetu i među ljudima, umnijeg i pravednijeg nema.)

Veliko je zlo nastalo među ljudima i ljudsku je zajednicu prezidalo u Kulu Vavilonsku.

Tada je počela istorija propasti roda ljudskog.

  1. A bijaše na celoj zemlji

jedan jezik i jednake riječi.

  1. Pa rekoše među sobom: hajde

da pravimo ploče i da ih u va-

tri pečemo. I bijahu im opeke

mjesto kamena i smola zemljana

mjesto kreča.

  1. Poslije rekoše: hajde da sa-

zidamo grad i kulu, u kojoj će vrh

biti do neba, da stečemo sebi

ime, da se ne bismo rasijali po

zemlji.

  1. Tako ih Gospod rasu odande

po svoj zemlji, te ne sazidaše

grada.

  1. Zato se prozva Vavilon, jer

ondje pomete Gospod jezik cije-

le zemlje, i odande ih rasu

Gospod po svoj zemlji.

(I Moj…)

Jedan jezik… gordost ljudska… grad… rasejanje…

… Propast…

Ovo su ključne reči!

Jedan jezik, govor zajednički svim ljudima… Možda poslednji dar koji je preostao iz rajskih vremena ljudskog roda: Ptičiji govor, govor koji je bio pesma, govor koji su svi razumeli, govor koji je bio zvučni izraz još živih Veza među svim ljudima, Veza koje su postojale kao vazduh što postoji i ljudi dišu zajedno sa svetom i među sobom a možda ni ne misle o tome. Veze koje su ljudi gradili veze okružene u Ljubavi i veze ljubavi, i svaki pojedinac, jedinstven u vremenu i prostoru svetskom, je bio deo sveta koji se kaže MI. Veze tako postojane i jasne, možda toliko da ime za Ljubav još nije ni postojalo i govor nije ni bio potreban. A, ipak, ljudi su govorili. Govorili jer je tako bilo lepše, lepše u svakom danu za svakog čoveka u svetu. O tom govoru bih da pričam.

Ljudi su tada bili silni. Ali, opet su bili slabi i sila njihova ih oslabi i opet se nađoše u vlasti gordosti.

Grad složiše i grad im jezik razgradi!

A, kula je gordost i grad je izdvajanje iz sveta i hijerarhija nejednakih ljudi. Pomete se jezik i govor i ljudi se razleteše kao pleva po svetu. Preostala od žita što im hleb svetski davaše, ljudi i narodi postaše pleva slaba i nekorisna.

Kratak je razum ljudski. Odrekoše se uma srca i pomisliše da će im grad ime održati a grad im jezik zajednički razgradi i veze među ljudima pokida i ljudi ostaše sami i uplašeni u beslovesnoj masi gradskoj, bespomoćne truni pleve u vihoru sveta koji napustiše. Jedna, zajednička Povest Sveta postade istorija mnogih imena naroda i posle rasejanja poče propast ljudska i istorija ratova.

Nisu gradovi postali kao zaštita od rata no su se ratovi iz gradova okotili.

Nije Grad sklanjanje i zaštita od Rata nego iz Grada pohode počinje Rat.

Zato mislim da je grad ne-ljudska zamisao.

Kada govorim o govoru ne mislim samo na golu jezičku strukturu iskazanu kroz zvuk. Pravi govor ljudski sadrži i mimiku, tonalitet, ritmiku-melodiju i izraze lica i onaj promenljivi, skoro nesvestan, sjaj u očima i posrednu kodifikaciju jezičkih izraza kroz prošlo-stečeno iskustvo sagovornika pa i motivaciju, nameru (očekivana, željena budućnost)… Govor koji je integrisana struktura svega što čini komunikaciju među ljudima: komunikacija-opštenje-zajedničarenje. Takođe, ne mislim o govoru samo kao o načinu koji funkcioniše trenutno, u sadašnjosti. Govor objedinjuje i prošlost i budućnost ljudsku. Komunikacija ljudi u zajednici se ne odvija samo u jedinstvenom prostoru već i u jedinstvenom vremenu. Govor je univerzalna kategorija egzistencije ljudske zajednice. Pri tom je živ u promeni, nikad nije samo mehanički zbir pravila i zakona. Govor je najneposredniji način-izraz postojanja ljudske zajednice.

Zato, pometenost jezika ne vidim samo kao „greške u prevodu“. Pometenost jezika vidim kao suštinska nerazumevanja (sve do sukoba) rasejanih naroda. Svetska ljudska zajednica se razlomila na delove koji se više nisu razumeli, svaki deo je počeo da gradi svoju zajednicu. Ove zajednice su se vremenom toliko razrodile da su, postupno, postajale usamljena ostrva u svetskom okeanu, tek slabo i nejasno povezana, toliko da su, u konačnom, počele da se sukobljavaju. To su bili ratovi.

Ratovi su proistekli iz ideje hijerarhije, grada- kule Vavilonske.

Kada sam govorio o Ptičijem jeziku, zajedničkom govoru, kada sam govorio o tome da je Drevni govor bio pesma, da su ljudi pevali govor, mislio sam na Harmoniju, svetsku harmoniju ljudske zajednice, na sveopštu povezanost ljudi u svetu koji se kazivao MI. Harmonija je Muzika, najsavršenija ljudska delatnost. Pesništvo je jedino preostalo što nas povezuje s Drevnim Vremenima

Jezici se pometoše, ljudi se razdvojiše i počeše da grade svoje posebne svetove. Ljudi su promenili Svet (i više ga nije bilo!) i svetovi počeše da menjaju ljude. Ljudi oslabiše, jer se Veze među njima pokidaše i na mesto Veza se useli praznina i u prazninama se nepromenom stvori ponor i kvar. Pokvariše se mesta i u njih se useli zlo, među ljude se useli zlo i zlo poče da se širi i osvaja. Kroz ljude se zlo širi i koti iako je seme zla drugi lukavo posejao.

Nisu svi ljudi učestvovali u gradnji Kule Vavilonske. Nisu svi ljudi odjednom propali i nisu svi ljudi u kojima je svetlo Drevnih Vremena zauvek nestali. (Ima ih i dandanas.)

Manje ih je bilo i premalo da svetove povrate u Svet. Zato rekoše:

„Evo, ljudi napustiše Svet i malo nas ostade u Svetu. Sila množine njihove će nas svladati. Nestaće nas sa Sveta i doći će drugi i zaborav će grehom svet pokriti i zavladaće tmina i niko više Svetlo Sveta videti neće. Ali, Bog nam dade Svet da uživamo u njemu i gospodarimo, kao domaćini ga gradimo i čuvamo. A, zar će  domaćin tek olako Svet ostaviti i kuda bismo išli i kako živeli ako Sve propadne. Nema drugog Doma za nas i gde će se ljudi vratiti ako Dom naš propadne. Useli se zlo među ljude i, gle, za vreme će nadvladati. No, nikada neće nad svima zavladati i uvek će se srca čista rađati i u njima žižak Živi. A otkuda će Svetlo raspaliti ako ga više na Svetu nema. Eto, bezumni Kulu počeše da grade i Kula ne beše put ka Svetlu no ga zaseni. I, Svetlo još postoji ali ga ljudi više ne vide. Zato, hajde da Baklju nepropadljivu upalimo da znak bude onima koji kroz tminu dođu da Svetlo potraže. Baklja trajati mora dok se vreme ne dovrši i zora nikne iznad Kule Srušene. Baklja, tako, od propadljivog zemaljskog ne sme biti, no od Duha da se napaja. Ali, razumeti znak mora svaki čovek. Zato, neka Baklja Govorom Drevnim svetli!

Tada i tako postade Drevno Pesništvo.

Izbrišite iz glave darvinističku priču o primitivnim ljudima i prosvetiteljsku sliku dobrog divljaka. One su stvorene iz zle namere i namere zla, za račun „nekolicine ljudi“. Drevni Ljudi su bili bolji od nas u svakom ljudskom pogledu. (Čak i po tehnološko-civilizacijskom progresu, a mi smatramo da su mašine i ljudski, pisani zakoni naša prednost, naš dokaz racionalnog progresa, čak i po tome, ustvari, dokazujemo da svoje sposobnosti moramo da kompenzujemo supstituentima, kao što su mehaničke zamene za nestali organ ili sposobnost… Jesu li ikada bar i približno efikasne kao prirodne! Nikako! I ne samo to, već i dalje slabe naše sposobnosti i u tome je najveća opasnost od njih. Izgubili smo neke sposobnosti usled bolesti-greha a onda nismo potražili lek za uzrok nego smo sanirali posledice i bolest učinili hroničnom (sve-vremenom). Ljudi su kao pojedinci bili mnogo sposobniji, a kao zajednica su toliko bili moćniji da slobodno možemo da kažemo da su bili sasvim drugi Svet, mnogo bolji od naših svetova. Ljudi su načinili grešku na nekoj povesno-svetskoj razmeđi i nastavili pogrešnim putem na kome su sve stanice bile pogrešne. Umesto da se pokaju i vrate na pravi put, uporno su sav svoj trud i sve muke ulagali u popravke i u uzaludnosti i nesreći im protiče istorija.

… A, toliko je jednostavan povratak!

Tačno je da u Drevna vremena ljudi mnogo toga nisu znali. Nisu znali jer im takvo znanje nije bilo ni potrebno. Mnogo manje su znali o – zlu!

Moglo je biti nevolja i nesreća i potrebe da se trud i muka potroše, ali među ljudima zla nije bilo. Onog zla koje nas je s protokom vremena sve više okruživalo i obuzimalo pa više ništa ni ne možemo da učinimo osim da biramo između zla velikog i zla malog, zla za sebe i zla za druge… A, nikad ne možeš drugom zlo učiniti a da ga i sebi ne učiniš. Jer, i kad se zlo nađe među ljudima, znali su još ljudi za to: zlo se na svakoga prenosi, pre ili kasnije ili – za večnost. Ljudi su to znali i osećali i klonili se toga. Veze među ljudima, Umne Veze Srca, su bile žive i život su među ljudima držale i samo po sebi je čoveku bilo jasno da ne može drugome zla nanositi. Jer, sam čovek na svetu ne može da postoji. Zamislimo li ljudsko biće da je stvoreno u transuspstanci sveta, oko njega ne bi bilo sveta kako ga ljudi vide. Bilo bi u svetlu i praznini, čula ne bi mogla ni za šta da se vežu. Kada je čoveku stvorena žena i ženi je čovek stvoren, Njih Dvoje da bi bili Jedno, svet je bio njihov Raj i Raj je stvoren za Dvoje i Dvoje grade Raj.

To je jedno.

Drugo je Čovek i Ljudi. I – oni grade sliku Sveta. Od Ljubavi je Svet stvoren i to je Božja Materija. A Čovek je po Liku Božjem stvoren i u njegovom je Umu Srca moć da se s Ljudima veže i da tada Svet po sebi vide, svetu stvorenom da sliku svoju sagrade. (Zamislite polje vremena, vektorsko, kompleksno. Svaki je čovek, njegova slobodna volja je pojedini vektor: prost zbir vektora formira rezultantni vektor, a pošto se, iz raznih razloga, pojedini vektori neprestano menjaju (u trenu koji je sama granica iščezavanja vremena) i sam rezultantni vektor se po nekoj funkciji neprekidno menja i to je Svetsko vreme. U tom ramu svest ljudskog Bića (kao potpuno slaganje svih Ljudi) formira sliku Sveta (od Božje materije). Samo svi zajedno, po svesti svoga bezvremenog bića; ne neki ili posebni ili iz toga može se čovek otrgnuti, jer ga tada ne bi bilo u svetu.) Kad je Čovek Ja, onda je Mi ogledalo u kome se ogleda. (Sam je čovek sebi nesaznatljiv.)

Sloboda je najveći dar čoveku i čovek je potpuno slobodan Bogu i svetu. Među ljudima nije. Čovek je slobodan da se oslobodi. (To je odluka i volja.) Neki deo slobode čovek daje ljudima da bi živeo među ljudima u svetu. Jer, sloboda je jedino što čovek zaista poseduje i s njom može da „trguje“. U svetu, čovek može da razmeni deo slobode da bi mogao da deli ljubav. Svet je od ljubavi i čovek živi u tom svetu ali ljubav može da uživa samo ako je deli sa svojom upodobljenom polovinom, koja je žena čoveku i čovek ženi, koja ga može učiniti potpunim i pokretnim-promenljivim-delatnim. (Jer, što nije promenljivo, ono u svetu nestaje!)

Nisu suprotnosti zamajac delatnosti. (Šta više, suprotnosti (negatorske, dijalektičke) na svetu ne postoje. Postoje različitosti koje se upodobljuju ili se ne upodobljuju. Dakle:ako je „A“ ne postoji „ne-A“. Ne postoji ni A=A. Postoji A->A (a „teži“ a). (Jer, čak i 2+2=4 nije već je 2+2->4). Svet se neprekidno i u bezvremenskom trenu menja.) Zamajac delatnog su upodobljene polovine.

Ljubav je jedino okruženje (kontekst) u kome čovek zaista može da bude delatan-keativan. Svet je sazdan od Ljubavi. Može (čovek, ljudska zajednica…) od nje da se razveže i postane u nekom drugom okruženju, od umne bolesti ljudske razvrgnutom i potom svesno prihvaćenom i tako to u svetu ljudskom postane neki drugi „kontekst“. (Kontekst, kontekstualno građenje matrice svesti, razmišljanja… Koje ljudi zajednički stvore i prihvate, te im ono postane „zakon“.) Nasuprot jedinog vaseljenskog zakona, zakona Ljubavi, uspostavljanje ovakvih, „novih“ zakona od ljudskih dela čini monstruozne, deformisane kreacije. Ljubav stvara Lepotu. Etičko definiše Estetsko, ponekad čak toliko da se čini da su sinonimske.

Estetsko je Harmonično.

Muzika.

Dok god je muzika bila osnova ljudskog govora, ljudi su se razumeli.

Ljudi, uvezani između sebe i sa svetom u skladnom i dinamičnom-harmoničnom tkanju trajanja, a svaki čovek za sebe jedinstven i neponovljiv i po sebi slobodan (u volji i odluci)… (Do ekstaze fascinira taj fenomen da je svako živo biće jedinstveno, neponovljivo jedinstveno u trajanju vaseljene. Svaki čovek, svaki list, svako oko zverinje, svaka pahulja, a to je voda, najstarije i najdivnije biće sveta, je jedinstvena i neponovljiva! Ma koliko svi slični, po jednom modelu stvoreni, makar u jednom detalju se razlikuju od svih ostalih i onda se slažu u jedno skladno i prelepo tkanje trajanja. Sloboda stvaranja, kreacije se utka u lepotu sklada i trajanja, a sve se to dešava u i sa primarnom transsupstacom od koje je stvoren svet – Ljubavi! (Koja nije etički neutralna materija već je elementarno dobronosna.)

Kako se, onda, u toj savršenoj strukturi pojavi zlo!?

Zlo je kosmički uneseno u svet i greška slobodne volje čovekove je postala greh i greh je porodio bolesti uma i svesti i ljudi su došli u vlast greha i prihvatili ga da se dalje kroz njih koti i širi svetom.

No, još su ljudi bili jedan svet po zakonu Ljubavi.

A, onda se ujediniše po zakonu greha gordosti i sagradiše kulu hijerarhije i grad rata. I, pometoše im se jezici i raseliše se po svetu i razdvojiše se. Tada poče Propast Ljudska!

Usamljena ostrva ljudska postaše mali svetovi i u njima svaki za sebe, na različite načine, počeše da slabe i propadaju. Neki propadoše po telu svome, neki po srcu svome, neki po umu, neki po razumu… Neki duše izgubiše!

Ljudi su po evoluciji propadali svaki za sebe i na svoj način! Otuda smo se po evoluciji razdvojili i postali različiti… slabi i deformisani, ponekad do neljudske monstruoznosti. (Što je posledični zakon kreacije izvan konteksta Ljubavi!)

A, svet beše ravan i ljudi hodahu slobodno u ljubavi i govor jedan beše među njima.

Ceo svet je pevao.

Slabe su uši da same prime svaku pesmu i vide kako se se svako u svet u sklad slaže i jednim dahom diše. No, kad celo biće se kao u okean harmonije zaroni i uskladi pesmu svoju s pesmom sveta… Šta je tada za čoveka nemoguće!

U očima tad su slike, dodirima blagim damari se plave, miriše nam prošlost, sve u jednom svetlu, nema mraka da nam mesta draga krije, ljudi bliski mirisima pesmu živu što protkaju i svo nebo budućnosti bistre, što ne može sam, oni pričom osvoje mu dan: sve na jednom polju kad se život prostre, gde početak je i poslednji dan.

…Tako pesma sasluša se…

(Divna je misao Andreja Belog u kojoj iz plesa govornog organa, koji pleše slike sveta, vezuje ih sa svetom ideja i pretvara u simboličan zvuk, zvuk koji je simboličan pojam ideje i gde glasovi poretkom-skladom generišu reč opisujući generičku strukturu pojave-pojma na koju se odnosi. Iz sveta ideja (duhovnog) materija oblikuje simbole unutrašnje svesti i prenosi ih u svet i među ljude. Reč je, ovde, most između svetova, Sveta kako ga je Bog stvorio i sveta kako ga čovek vidi i oblikuje. Nisu reči slučajno nastali zvukovi, no neposredno izviru iz Sveta i projavljuju se između ljudi u svetu. („Slovo“ je populizmom „pismenosti“ postalo pojam za znak kojim se obeležava govorni zvuk. U moru devijacija koje je moderna „pismenost“ unela u govor, ova mi je naročito odbojna. „Slovo“ je, pre svega „reč“ a, u isto vreme, je i „priča“. „Slovo“ je i „slovesnost“, u osnovi je „prirodnog razbora-svesnosti“, pa čak i bitisanja-postojanja (prim: „slovi za…“) „Slovo“ je divna reč koja opisuje svoj pojam u njegovoj kompleksnosti i konstruktivnosti i skoro potpuno supstituiše reč „logos“ koja u grčkom nosi isto takvo pojmovno bogatstvo. Osim toga „slovo“ je i reč koja u našem jeziku nosi pojam za REČ, onu REČ iz „U početku bi REČ…“ :U početku bi slovo  i slovo bi u Boga i Bog bi slovo. Slovo bi u početku u Boga. Sve je kroz Njega postalo i bez Njega ništa nije postalo što je postalo. U Njemu bi život, i život bi videlo ljudima.

(…Ili: U početku bi ljubav  i ljubav bi u Boga i Bog bi ljubav. Ljubav bi u početku u Boga. Sve je kroz Njega postalo i bez Njega ništa nije postalo što je postalo. U Njemu bi život, i život bi videlo ljudima.)

„Reč“ je lepa reč u svom domenu, ali je suviše skučena za pojmovno bogatstvo koje nosi „Slovo“. Navodim ovaj slučaj kao paradigmatičan primer za užasno osiromašenje koje je „pismenost“ i „književnost“ unela u govor ljudi pa, iz toga, i u ljudsku zajednicu. Ipak, zanimljivo je koliko govor može, malltene i bez ljudi, da sačuva sebe, neka svoja svojstva. Reč „Slovo“, koja ne samo da je zanemarena već joj je pridruženo drugo značenje i funkcija, ipak, ispod naslaga vremena i istorijskog đubreta, čuva svoju samosvojnost, svoju istinu. Ta moć Istine da i uprkos ljudi i mraka vremena sačuva svoje svetlo, mi daje nadu da ovaj svet nije zauvek propao i da će se uvek naći ljudi,nadam se, dovoljno moćni da svetu ponovo otkriju Svetlo.)

Muzika je najsavršenija ljudska delatnost. Muzika je i sav svet i muzika je od početka Sveta. (Zna Svet da peva i bez čoveka, ali je, ipak, stvoren radi čoveka i za čoveka.) Dan danas je razmljiva svim ljudima, ma gde bili, ma koliko se udaljili i u prostoru i u vremenu, pa i u srcu. Ima svoja pravila, utkana u samo svoje biće. Svašta možete da joj radite, na bezbrojne načine menjate… Uvek će ljudi prepoznati i reći: „Da, ovo je muzika… Možda mi se ne sviđa ali znam da jeste…A ovo nije!“ U sebi, neraskidivo ima ISTINOSNOST! Uvek će svi i svako prepoznati da li peva tuga, da li peva radost, ponesenost, spokoj,… Možda se neće sve svakom dopasti, ali niko neće muzikom moći da laže. Može biti glup, odvratan, smešan, lascivan… ne može da slaže!

Reč može, slika može hiljadu puta…

Dok se držao uz muziku, dok je bio Pesništvo, govor je bio prava Umetnost. Kada je postao književnost, pisanje kao mehaničko pomagalo za izgubljenu sposobnost pevanja, vremenom je evoluirao u senku umetnosti i konačno oslabio do modernog, kloniranog, nakaradnog „best-selera“…

Znate li da su u davna vremena ljudi verovali u izrečenu reč kao u samu Istinu. (Dan danas, ljudi izvan moderne civilizacije, misle na taj način:“Istina je, reče čovek!“) Iskustvo njihovog bića je bilo takvo: Reč je bila Istina. Jer, reč je govorena uz muziku, morala je da bude muzika, morala je da bude Pevanje. Kao ni Muzika ni Pesništvo nije moglo da laže. Pokušaj laganja bi se izvrgao u očiglednu komediju, kao muzika izvan ritma, kao muzika izvan harmonije. Reči bi zaškripale, zadrhtale, kljoknule i to bi bilo tako očigledno i ljudi bi rekli: Ružno je i – nije pesništvo, no je običan govor i tada (možda) nije istinit.

(Estetsko kao mera Istinosnog (Etičkog?)… „Lepota (koja) će spasiti svet!“ – Nikad ne bih posumnjao u Pisca. Znam da je u ljudima estetski kriterijum nekako zadat, da postoji taj osećaj: „Ovo je lepo, mora da je dobro, mora da je istinito!“ …(O, znaju to čak i naučnici koji su iz svoje delatnosti šutnuli i estetiku i etiku kao sasvim nepotrebne…) Ipak, meni nedostaje sposobnost da proniknem taj mehanizam po kome neku suštinu estetika može da oboji u „lažno“ ili „istinito“ pa da se to vidi izdaleka i bez sumnje. Pa, to i nekako… Ali, kako preći onaj sledeći korak koji kaže: lažno=loše, istinito=dobro! Da li su relacije lepo=istinito=dobro, ružno=lažno=loše univerzalne ili su relativizovane kroz toliko kompleksan sistem „poznavanja dobra i zla“… Eh, koliko je lakše bilo živeti u svetu bez zla…)

U Drevna vremena ljudi su pevali i zemlja im beše ravna. Živeli su sa svetom i svet beše istinit.

Ja, trenutno, nemam bolji pojam od pojma „mitološka svest“ koji bi objasnio to mistično (tajinsko!) jedinstvo čoveka i sveta u Drevnim vremenima. Mada „mitološka svest“ u svom poimanju uobičajeno podrazumeva neki niži oblik svesti, najčešće hendikepirane malim obimom znanja-poznavanja, ona podrazumeva i neposrednu, prožimajuću vezu čoveka i sveta. Zato ću i ostati pri tom terminu jer sam ubeđen u superiornost neposrednog saznavanja, u-vida!, nad racionalnim-činjeničnim saznavanjem. Naročito zbog U-vida, jer podrazumeva u-življavanje, za razliku od onog drugog koji uživa u ulozi neutralno-nepristrasnog posmatrača. (Čak je i naučna fizika shvatila da posmatrač nikad nije sasvim izolovan od fenomena koji posmatra i da samim svojim postojanjem-svešću utiče na prividno izolovan proces.)

Mi, moderno-naučno-otuđeni ljudi, imamo problem s razumevanjem mitova jer ih – ne razumemo. Mitovi su, po pravilu, kodirane priče a mi smo odavno izgubili ključeve kodova. Razumemo ih isto onoliko koliko i nepismen čovek razume pisani tekst.

Ljudi su nekad čitali svet, a mi smo se odvojili i izdvojili od sveta i nemamo pojma kakve su to „krivuljice i začkoljice“ kojima je tekst sveta postavljen pred nas a kamo li da išta razumemo i tumačimo.

A, taj tekst je postavljen pred nas i svaki tren se saplićemo o njega i smeta nam da gradimo svoje nepostojane i pogrešne slike jer smo zaboravili znakove i ne umemo da čitamo i samo kao svaki takav majmun cepamo i uništavamo TU Knjigu.

Naučili smo da posmatramo sa strane a da ne učestvujemo u neprekidnoj igri sveta, da prikupljamo činjenice kao zrna a ne umemo da umesimo pogaču, da merimo i merimo nešto što je živo i promenljivo i da se ljutimo što nam mere nikad nisu tačne.

U Drevna vremena čovek je video biljku a ne činjenicu, igrao je sa njom, čitao slova od opalog lišća i vetra u knjizi koja se svakim danom menjala i novu priču pričala, mera za biće je u sopstvenom duhu imala etalon.

Ta je neposredna veza sa svetom bila jako važna za govor. Reklo bi se da su se reči vezivale za pojam i pojavu po nekom generičkom principu: trebalo je da reč s-liči, oponaša… U tome bi slaganje reči u rečenicu slikalo i zatim muzički harmonizovalo potpun doživljaj govornika i prenosilo ga na slušaoca. To je, uostalom, namena umetnosti: da prenese duh! Slika, zvuk… u harmoniji…!

Da Svet nije prazna materijalna ljuštura, nadam se da nikom ne treba dokazivati. Ispunjen je, tačnije – sagrađen je!, Duhom Stvoritelja. Drevni ljudi su toga bili jasno svesni. (Ne sami po sebi, svojom zaslugom. Jednostavno, živeli su u tom duhu, način razmišljanja je bio podoban Duhu.) Kako se taj Duh utisne i oblikuje kroz čoveka i putem umetnosti (slike, zvuka i harmonije) prenese i reoblikuje-oduhovi u drugim ljudima, bilo bi predmet analize i moglo bi da nam otkrije mnoge važne stvari o umetnosti i moći ljudske kreativnosti. (Formalno gledano, kretativnost ex-nihilo, izvesna objektivizacija duhovnog, čoveku je moguća samo kroz umetnost. Drugi tipovi kreativnosti su tek sekundarne delatnosti. Potrebne, ali – izvedene!) Da bi čovek-stvaraoc mogao da prenese čoveku-primaocu svoje o-duhovljenje i da ga on kroz svoje biće pre-duhovi u isti realitet, potrebno je da obojica budu u istom Duhu (kontekstu, „ključu“, matrici, kodu…). Potrebno je da i način prenošenja bude efikasan (u smislu da – ne izvitoperi, razobliči, na bilo koji način realitet-poruku izmeni tako da „izađe“ iz Duha i postane nerazumljiva). Dakle, i način prenošenja, (medijum, matrica…) mora da bude u Duhu. „Jezik“ kojim se prenosi „poruka“ mora da bude u „istom Duhu“ kao i stvaraoc i primaoc (namerno koristim ove oblike da bi ih, iz trenutnih potreba, različio od uobičajenih)… (Recimo: siguran sam da će se manje razumeti ljudi koji govore istim jezikom, a u različnim su „duhovima“, nego ljudi koji međusobno ne dele isti govorni jezik a dele isti Duh. Beba, zar ne, savršeno razume majčin govor i dok još nije ovladala istim, a ljudi „sa strane“ neće razumeti ništa… Ljudi koji su posebno povezani mogu da se razumeju i u tišini…)

Beslovesnom čoveku ne vredi sloviti!

Drevni ljudi u Drevna vremena su bili u Slovu i bili su slovesni. Razumeli su se i u tišini i bez govora.

Ali, kao što je svet dat i zadat i, nesumnjivo, postoji, a opet mora da se, na bilo koji način, oglašava, peva… Tako, ljudi su govorili jer je – tako bilo lepše!

Govor je bio još jedan ukras svetu, a svet je morao biti sve lepši da bi bio razumljiviji!

(Jeste li ikad videli ili doživeli kako životinje reaguju na ljudski govor. Bile nezainteresovane ili agresivne prema čoveku… U trenutku će reagovati na govor, zastati… U svoj pometnji ovog sveta, razdruženih i sukobljenih i među sobom i sa svetom, ljudi i životinja, s utehom se pri-nađujem da je to zato jer se životinje bolje sećaju vremena rajskih i stražarski iščekuju isceliteljske zvuke rajskog govora. No, još uvek ih nema i bes i strah i dalje upravljaju nama…)

Harmonija odjekuje među svim rečima i zvucima, traži sklad u Duhu. Ne možemo da odgovorimo, jer smo – zaboravili!

Zaborav je greh, strašan kao i svi drugi.

Možete da zaboravite gde ste sakrili zlato, možete da zaboravite nečije ime, možete da zaboravite kad je bila neka bitka… Ne smete da zaboravite one koje ste voleli, ne smete da zaboravite kako se voli, ne smete da zaboravite učinjeno zlo.

Zaborav je slabost tela, posustalost pred bujicom vremena koja odnosi sve što nije krepko utemeljeno. To su listovi opali ali će se novi prolistati uz obnovu vremena. A vreme se obnavlja iz neiscrpne snage Duha.

Kad govorim o zaboravu ne mislim samo na činjenice ili slike koje su zabeležene u ljudskom razumu. (I, naravno, kao i uvek, razum vidim kao niži oblik poimanja (povezivanja) sa svetom i ljudima.) Pamćenje vidim kao živo učešće ljudskog bića u Duhu (kontekstu, okruženju…). Dakle, ne kao neko neutralno ponavljanje apstraktnih slika (činjenica, asocijacija…) već kao živo obnavljanje obrazaca iz prošlosti u celom ljudskom biću. Ako je ljudsko biće bezvremeno, dakle – neosetljivo na propadanje u trajanju, onda ni prošlost neće biti okamnjena, očvrsla i nepromenljiva ideja. Kroz njega bi ideja prošlog morala da nastavi da živi, tj. menja se kroz komunikaciju sa svetom i ljudima. U tom smislu prošlost ne postoji kao okamenjena činjenica, već je, naprosto živa i promenljiva, različita u danas od juče. Da bi u tome održala istinosnost, potrebno je i dovoljno da se drži u Duhu u kome je i preliminarno nastala. (Dakle, ovim ne mislim na golo izvrtanje činjenica, promenu tumačenja i slično… Mislim na živo održavanje suštine, Duha. Ako kroz neki proces dolazi do formalnog menjanja objektivnog (postvarenog) ponašanja, (tj. manefistacionog izraza aktivnosti) to ne negira suštinu, ideju iz koje potiče. Štaviše, objektivizacija ideje mora biti promenljiva. Ukoliko bi bila nepromenljiva, to bi značilo da je nestala iz stvarnog života: prosto, golo ponavljanje obrazaca ne održava ideju, već je gura u propadanje. Objektivizacija (manifestacija) ideje mora biti promenljva, odnosno mora se pokoravati ritmu Duha, načinima promene koji su već sadržani u suštini živog sveta. Jer, život ima svoj stvaranjem ugrađen, imanentan ritam, koji održava suštinu u trajanju. Reklo bi se, ovako, da je takav proces prilično komplikovan. Bio bi kada bi nam razum bio voditelj kroz svet i život. No, uz ostale kategorije, Um Srca, stvoren po (i – u) istim zakonima i obrascima kao i Svet, stvoren u Duhu, može lako da nas uskladi sa Svetom i Životom. Stvoritelj nas je stavio u isti Duh i postojimo, pulsiramo po istom zakonu.

Rekao bih da je taj zakon ritam promene, bar kako ga mi ljudi doživljavamo, a u svakom slučaju smo usklađeni sa Svetom. Drugim rečima: u Harmoniji smo.

Prosto: pevamo istu pesmu sa svetom.

Odnosno: trebalo bi da pevamo istu pesmu sa svetom.

(Zna se, čak i u naučnoj misli, da oblikovanje i rast svega što postoji i živi (a izgleda da, na različite načine, sve živi), da muzika nastaje i živi, prati iste harmonske obrasce, koji se mogu i jasno i prosto izraziti i matematičkim vrednostima. Biljka koja raste prati iste harmonske obrasce kao i skladan muzički akord! To je dokazano i to je van svake sumnje. Ne postoji nikakav razlog da se i duševni procesi ne povinuju istim obrascima, da nisu i sami u istim zakonima. Ne postoji nikakav razlog da celokupna Etika, za Estetiku je već samo po sebi jasno, ne počiva na istom temelju. (Jasno je da se moralni zakoni i moralni obrasci među ljudima menjaju i po vremenu i po prostoru. No, oni su ipak samo izvedenica iz Etike, Božjeg Zakona, u nama. Jasno je da su promenljivi, ponekad čak do relativne suprotstavljenosti. No, rekao bih da je to moguće (i dozvoljeno) dok god postoji Sklad, Harmonija s Etikom.)

Kako da to prepoznamo, kako da znamo da živimo u Skladu sa Svetom i Životom, u Skladu s Etikom, u Skladu s Božjim Zakonom. Rekao bih da i nije toliko važno da to determinišemo i racionalizujemo. Imamo svoje biće, svoj osećaj u umu srca, svoj stvoreni način da to u-vidimo i po sebi prepoznamo. No, takođe smo svesni i da su naša bića ispala iz Sklada i da se, čak, povinujemo nekim trenutnim, drugačije postavljenim „skladovima“… A, opet, ako smo bar svesni svoje pogrešnosti, znači da još postoji onaj pravi nači, pravi Sklad. (Svaka Istina, a to je ono što je Bog stvorio,  svaka Božja istina je neuništiva i bezgranična. Laž samo može da je pokrije, sakrije od ljudi. No, kao što smo u slobodi pali-zgrešili, tako slobodno možemo i da se ispravimo.) Rekao bih i da ne postoji mogućnost da činjeničnim poznavanjem neke teme i takvim, mehaničkim pokušajima, išta možemo da učinimo. Samo možemo još da se zaglibljujemo, a… Istina je, u stvari, tako laka i jednostavna. (A u slučaju Božjih Tema i Istina naša, ljudska, racionalna  misao je sasvim nemoćna! Možemo da ih spoznamo samo Umom, odnosno da se uskladimo s njima.)

U Drevna vremena ljudi su već živeli u skladu sa svetom i životom. Poznavali su muziku i muzika je bila u govoru.

Govor je imao svoj ritam i bio je u skladu sa svetom.

Svet je pevao i ljudi su pevali u svetu, ljudska pesma je bila u opštoj Harmoniji.

Čovek je voleo ženu i žena je volela čoveka i svakim danom pesma je bila drugačija a opet se čula samo jedna ista pesma ljubavi.

Čovek i žena su se sporili i život je donosio muke i brige i nekad su ćutali a – gle! opet planine odzvanjahu pesmom ljubavi i u ritmu talasa reke život tečeše, sve do mora otploviše reči pesme ljubavi.

A, čovek po moru lutaše i pesma mu po talasima stizaše i vide da nije sam i zapeva pesmu na pučini i pesma po mesecu odjeknu i u galebova kliktaj se utisnu i planina nad domom ih ponovi i zašušta šuma i okruži se dom u pesmu i vatra postade veselija i žena se osmehnu, pod srcem život oseti.

Da sam Pesnik, da umem da Pevam… U ovoliko bih reči uskladio svu mudrost koju sam pokušao da prenesem, saopštim kroz mnogo, mnogo reči, u kojima sam, glumeći filozofa, misli svoje otkrivao. (A, filozof biti, niko ne može da mi zabrani i niko ne može da mi odobri. Nema tapije i nema diplome za filozofa: svako ko misli, može to za sebe da kaže. Na sreću, nema mnogo ljudi koji misle (iako imaju pravo na to) pa se malo za filozofijom jagmi i malo će ti je odreći, kao što ti ni šaku peska ne bi otimali. Čudno je to kako se filozofima uopšte kroz istoriju malo časti ukazivalo. Priznavali bi im mudrost ali bi čast ukazivali tiranima i aristokratama. Mada, to je bilo u istoriji u vremena kada su se ljudi već odrekli istine i ona im je više problema donosila nego što su koristi mogli da očekuju. (Po sebi sudeći, po životu svom kratkom i praznom. Zaboravili su bili da je život čovekov na ovom svetu tek početak a da se život dalji negde drugde produžuje.) Ipak, onamo gde su se filozofi držali „žive istine“, tamo gde su misli razumne u dugine boje umne odevale, tamo gde su još videli biljku kao biće, kao biće koje misli o meni kao i ja o njoj, gde sam mogao tragove životinjske da pratim po stopama neutisnutim, po mirisu što se vidi okom a ne nosem,  gde sam mogao da čitam knjigu lišća opalog, tamo gde su filozofi još živeli sa svetom a ne samo posmatrali, tamo su još dugo kroz istoriju imali počast zajednice (šamani, vrači,… Hindusi, vedski i budistički… zapad je, posle Platona, zapao u materijalizam, ovladao svetom i – izgubio dušu!) („A, našto će ti da i čitav svet zadobiješ ako dušu izgubiš!“)

Elem, bila kakva bila, filozofiji mnogo reči treba da istinu osvoje, a, gle, Pesnik se tek osmehne i istina mu u naručje trči!

Eh, da sam Pesnik…

Ali, ne mogu biti samo jer sam to poželeo ili reči slažem u male, vešte kule.Nije Istina mala, naivna šiparica što za jednim bljeskom lažnim se zaleti.

Srce moram misli da očistim, mijem uho prvom vodom sveta, vetrove da u očima smirim, zemlje miris jezikom promešam, dlanovima plamenovi vatre da mi zaigraju, nebo da  dodirnu, čežnjom drevnom Duh pozovem… Možda bi se smilovao da da govorom ljubavi jednom da govorim. Tada bi se Ona, Istinom je zovu od Početka, meni priklonila, cjelov jedan dala da u večnosti ga nosim.

Pečat njen bi tad na meni bio i ljudi bi istine reči tad poznali, neba svedok bi ih posvetlio, možda bi mi rekli: „Evo, Pesnika nam dođe!“

A, ja, od svega, samo čežnju imam…

Filozof sam od sebe mogu sad da budem. Da Pesnik bude moje ime, mora nebo da me pomiluje i ljudima Pesma u srcu da se nađe.

Tada Pesma neće biti moja, no će biti ljudska i ime moje bledom trepkom zvezda zauvek će stati.

Neće biti Pesnik, no će biti Pesma.

Flozof po senkom misli, Pesma sama pod Suncem peva.

Nauka o tome nema pojma.

Znali su Drevni Pesnici da je mala zasluga njihova kad pesmu otpevaju. Slično kao kada harfa melodiju odsvira, a to nije bila ona, no su je prsti dodirivali i milovali. A, ni prsti nisu svirali, čak je i znanje-veština pokreta koju su savladali tek trud potreban da se melodija-pesma oblikuje (racionališe, objektivizuje…). Nije ni znanje-razum tela ljudskog, kojim se neko besmisleno, neusklađeno prsto-kretanje pretvara u slovesan, skladan izraz, ono što je stvorilo pesmu. Iz uma srca je Duh svoje postojanje javio. (Jer, um je u stvaranju usklađen sa Duhom.) Nije harfa svirala i svi bi joj se smejali kada bi rekla: „Gle kako sam ja ovo otpevala!“ Svakako da je i ona bila potrebna, kao i prsti i veština i znanje da se njome upravlja, ali je tek pesnik znao pesmu! A, pesnik je, jer je slovesno biće, znao da je pesmu sa nebeskog svoda, iz neiscrpne riznice Duha, uzeo i umeo da je drugim ljudima prenese i predstavi. Ljudima, koji su u istom Duhu kao i on sam, istom harmonijom po-stvareni… Inače, ne bi niko nikog razumeo. Jer, Pesnik je samo posrednik i Slušaoci su potrebi Pesmi koliko i sam Pesnik.

A, svi su i sami u Pesmi.

Da bi pesma bila Pesma, svi, i harfa i pesnik i slušaoci, svi su morali već da budu U Pesmi i tek tada bi mogli da stvore Pesmu i da ona oživi i postane novi deo sveta živog, da ga ulepša i promenom obogati!

U Drevna vremena ljudi su to znali.

Danas, slušaoci misle da su oni neslovesne kutije u koje „mudri“ „Autor“ trpa svoje „sadržaje“…

To je samo dim na vetru, pa čak i taj dim ima neku vrednost, a književnost (koja je samo senka dima, supstituent za Umetnost Pesništva, trapava materijalna šklopocija uz pomoć koje pokušavamo da se krećemo po svetu Umetnosti a samo padamo i još više padamo jer šklopocija sve više postaje deo nas i, čak, upravlja nama) – književnost je samo senka dima.

I, još gore, čak i ona dela Pesništva koja su do nas, nekako i iskrivljeno, došla do nas kroz istoriju ljudske civilizacije, čak i njih jedva razumemo i to od njih razumemo tek površinski nanos reči i mislimo da je „Odisej oslepeo Kiklopa“ i da je to sve što je Homer hteo da nam kaže i da je „Gilgameš vodio ljubav s nekom boginjom“ i, mada nam je zanimljiva mašta tih starih pesnika, mislimo kako su bili glupi i verovali u divove i boginje… a ustvari ni deo njihovih metafora ne razumemo… i, ništa, stvarno ništa ne razumemo!

Eh… metafora!

Jedna od „pesničkih figura“… Po čemu bi ona bila značajnija, nešto posebno među ostalima!

Po definiciji je „prenošenje, figura u kojoj reč, mesto svoga prvobitnog značenja, dobiva drugo, zbog toga što je pesnik u svom duhu uporedio dva predmeta…“ (Naravno, metafora, kao ni ostale pesničke figure nisu postale da bi slušaocu, naviklom na prost govor, otežavale slušanje (čitaocu otežavale čitanje), niti je neki trik kojim pesnik čitaoca zavodi, mađioničarski obmanjuje kako bi ostavio lažni utisak. Ne, ove su figure tu upravo da bi olakšale i uputile čitaoca na pravi put. Jer, reči su samo reči dok se njihovo značenje ne „promeni“, uvede u (melodiozni, ritmički) sklad (približi muzičkom!) i na neki način oživi.)

Reči su na svoj način ne-žive, po svojim rudimentarnim značenjima tek su kamenovi, cigle. Tek kad se slože i uklope, kad postanu skladna zgrada, dobijaju svoj smisao. Naravno, s njima se to čini i kroz svakodnevni govor.

Po čemu se, onda, pesnički govor razlikuje, šta ga to čini posebnim…

Pesnik posreduje između neba i zemlje, između božanskog i ljudskog! Pesnik uzima iz božanskog (govora, ideja…) i prenosi ga u ljudski (govor, pojam…)… Pesnik mora da pre-vodi jer se govori Sveta i sveta razlikuju. (Rekao bih da se, najviše, razlikuju po lepoti: ideja je mnogo lepša od pojma koji o njoj imaju ljudi!) Jedan savršen govor treba prevesti u jedan mnogo siromašniji, nezgrapniji. Metaforom se govor obogaćuje, opisno nas pri-vodi pravom značenju, objašnjava sliku i melodiju ideje. (Slika i zvuk su primarne, neposredne stvarnosti, govor je izvedenica… zato mu je potrebna metafora.)

Naravno, ovim samo opisujem mehanizam-proces. Realitet događaja se ogleda u Umu Srca, Duhu…

Nismo mi, ljudi, ni tabula rasa ni razumska mašina u koju se upisuju neki sadržaji. Samim stvaranjem, udahom Božjeg Duha smo primili vaseljensku mudrost u svoje biće, u nas je uneta harmonija i ritam života po kojima sve se rađa i raste. Taj zlatni presek je način kojim Božju PraTvar (transupstancu, metamateriju) pre-vodimo u svoj, ljudski svet. Ljubav je PraTvar i Ljubav je Osećanje. Jedino Ona objedinjuje i Duh i materiju! Um Srca Ljudskog kuca živi ritam, harmonijom zlatnog preseka prevodi vanvremene i savršene ideje u svet ljudski, svet (koji je bio) Rajski.

To je Umetnost.

Jedino stvarno ljudsko stvaranje. (Sve ostalo su samo posle-izvedenice.)

Nema tu razum nikakvog udela ni posla.

Grehom smo pali i nastavili da opadamo. Ljudi se menjaju i menjaju svoj svet. Nije im ispalo na dobro otkako su spoznali „znanje dobra i zla“.

Život im je izgubio ritam, ono otkucavanje koje se sadrži u sanskrtskom pojmu „rt(a)“.

Ritam (harmonska osnova) na koju bi trebalo da se oslanja pevanje Pesme nije samo način koji ulepšava, ornament koji zavodi… Tačnije – jeste, ali u jednoj drugoj, višoj ravni. (Hoću da kažem da melodija (koja povezuje ritam u sklad) ne može da bude bilo koja. Ritam i sklad moraju da budu u vezi i s mataforom, osnovnim gradivnim elementom stiha, na jednoj strani i Temom Pesme.) Ritam bi trebalo da bude u skladu s ritmom Srca, da svojim otkucajem izazove treperenje (puls) samog bića čovekovog (onog vanvremenog). Ritam bi trebalo da sam nosi svoju poruku, onako kako muzika „priča“ svoje osećanje, nesvesno i neracionalno…

U svetu koji je u neprekidnom i neprestanom kretanju, gde svaka posebna čestica vibrira (pulsira, igra…) i gde se sve čestice usklađuju (rezoniraju) u međusobnim prožimanjima i promenama (te na taj način stvaraju ili razgrađuju „zajednice“ – oblike, strukture, kvalitete…), ritam tih promena-kretanja je od fundamentalne važnosti. Od njega zavisi, uopšte, mogućnost postojanja. Od njega zavisi smisao (svrsishodnost, održivost…) postojanja. U isto vreme postojanje jeste baš taj proces.

No, to je poznato čak i naučnoj fizici.

Fizici nije poznato kako je to sve počelo i kako se održava. Najmanje joj je poznato kako se to održava (ponavlja, obnavlja…) u umnom (smislenom, svrsishodnom…) sistemu. U svojoj početnoj generici ima degenerisanu, fantomsku aksiomu „sile“… Nečeg što je izmislila kako bi izbegla pojam Boga! Iz glupo-sebično-gorde potrebe da „izbegne“ Boga, sama sebe je zaplela u beskonačno vrzino kolo pokušaja i problema da, pre svega, shvati početak i smisao onoga što proučava a da, zatim, pokuša da ga tumači i primenjuje.

No, to je problem fizike i način da fizičari-naučnici zarađuju svoje „plate“ baveći se, beskonačno i nesmisleno, greškama i popravljanjem „greškine greške grešaka“. Problem ljudi, čovečanstva, koji proističe iz toga, je mnogo ozbiljniji! Fizika (i ostale nauke) su se (samo)ustoličile na tronu „čovekoboga“ i postale zakonodavac koji ima jedinstveno pravo tumačenja i vođenja sveta.

Poveli su nas u ponor propasti.

Iz ljudske slike sveta su izbrisali umnost-smisao i etičnost. Prepustili su nas  ne-kreativnom spontanitetu slepih i bezumnih sila…

A: U početku bi ljubav i ljubav bi u Boga i Bog bi ljubav!

I stvori Bog… i vide da je dobro!

U Stvaranju, Bog je postavio ljubav kao praosnovu Sveta. (A, ljubav nije neutralna, nije bezlična sila-materija! Ljubav je sila i iz svog postojanja kreira svet u svom njegovom postojanju i etičkom i estetičkom.

Dakle, svo ono kretanje, svo vibriranje, sve promene… u svojoj osnovi, osnovi postojanja, imaju DOBRO kao osnovu postojanja i opstojanja SVETA (I ČOVEKA). Ritam za svoje osnovno pravilo ima DOBRO.

U Umetnosti, struktura ritma nam se ukazuje kao „pravilo zlatnog preseka“.

Možemo to da ne znamo, možemo to, čak, i da negiramo… Svejedno, kada pokušamo da pevamo, slikamo… bićemo u tom pravilu-ritmu! Naše Biće tako funkcioniše…

… dok ga i(li) ako ga (sami) ne razorimo!

Grehom.

Bog je čoveku dao slobodu, najmoćniju silu vaseljene. Toliko moćnu da može da naruži čak i Svet koji je stvorio Bog. Toliko moćnu da može da stvara nove (ljudske) svetove.

Umetnost, umetničko delo je ono što stvara nove svetove!

Umetnost je jedina oblast prave ljudske kreativnosti a njena autohtonost, nezavisnost (čak i od Samog Boga!, iako je Njemu poznata) potiče od ljudske slobode, unutrašnje, neporemećene volje… No, samo u bezvremenom početnom trenutku. Već prvim pulsom u svesti i svetu, umetnost dolazi u dodir, sukob, interakciju sa svetom. Već tada umetnost postaje deo sveta i prestaje da bude autonomno delo pojedinog čoveka. Naravno, ne odvaja se u potpunosti od čoveka. Kao kreator, čovek je i dalje u (Umnoj?) povezanosti sa umetničkim delom, uglavnom je i presudni faktor kreacije, ali nije više ni jedini ni nezavisan u slobodi od vascelog ljudskog sveta. Ipak, onaj bezvremeni trenutak početka je presudan. Tada čovek odlučuje hoće li se „obratiti“ Svetom (svetskom) Duhu ili će nadahnuće (inspiraciju) potražiti u nekoj drugoj kon-tekstualnoj ravni. Otpadanjem-ispadanjem iz (od Boga stvorenog) Sveta ljudi su počeli da grade (iz slobode, ali u grehu!) svoje male svetove, neke drugačije kon-tekst(ov)e. Oni su, da se tako izrazim, legitimne strukture koje ostvaruju svoje „pravo na život“ ali su produkti jednog ograničenog uma, sasvim beznačajnog uz Um Božji, beskonačan i večan. Otuda je bezvremeni trenutak slobode čovekove da izabere, ključan za vrednost dela koje će, manje ili više uspešno, da stvara. Ako iz tog početnog trenutka zakorači na pogrešan put, sve veštine koračanja neće moći da poprave smisao puta kojim se oblikuje umetničko delo.

Pesnici su, nekad, živeli u Svetu. (I danas neka Pesma pronađe put do Sveta, do Duha. Ipak, istorijskim udaljavanjem od Sveta i kreiranjem sopstvenih, minornih kon-tekst(ov)a, stvaranjem đubreta preko Istine, ljudi su se predaleko odmakli i sve im je teže, naročito kroz paklenu kapiju književnosti, da dođu do Umetnosti.)

(Da se razumemo: kada ovo govorim ne mislim da ljudi treba da stvaraju samo bogobojazna, religiozna dela. Izbor je sasvim slobodan, kao i sve što je u ljudskoj volji. Tema dela može biti bilo šta. NO, da bi tema bila Tema, mora da ima univerzalno značenje za ljude. Želim da kažem: Briga je nekog što ja patim zbog neke žene! Temu moram da učinim jednako važnom za sve.)

Jedna je bitna stvar u razlikovanju  Božjeg Sveta i svetova ljudskih. Svet je stvoren i Ljubav je u osnovi njegovog stvaranja i postojanja. To je struktura, to je matrica i svako nadgrađivanje, stvaranje… da bi, uopšte, moglo da se o-stvari mora da poštuje tu zadatu zakonitost. Iz svoje slobodne volje ljudi mogu da „izgrade“, pretpostave neke druge zakonitosti, neke drugačije matrice. No, budući da su različite od one jedino stvarne i pre vremena i za večnost one nikad ne mogu da objektivizuju neku drugu stvarnost. Ili, što je još gore, objektivizuju stvarnosti koje su, naprosto ružne ili loše… Naprosto obrazuju monstruozna, izopačena dela! (Da, mogu ljudi da učine neki napor i između sebe proglase takva dela za lepo i poželjno! No, monstrumi se, naprosto sami od sebe raspadaju i prelaze u bezlično i bezoblično ništavilo… (dok ovo pišem neprekidno mi se nameće primer kubista, čak umetničke moderne uopšte…!) Takođe, sasvim je jasno da i dela koja se u osnovi nalaze u Duhu, u skladu sa Svetom, neće biti sama po sebi i sui generis lepa i dobra, uspešna. Ni pravi Pesnici nisu uvek i podjednako uspešni! Ipak, njihova dela u najgorem slučaju mogu da budu – dosadna! Dela iz malih, veštačkih svetova mogu da budu – zla!

Ja ne mogu da objasnim (bespogovorno i nedvojbeno) kako Umetnost učestvuje u izgradnji ljudskog sveta i života, ali mogu da potvrdim da je ona presudna  za čovečanstvo. Ne samo u formi naivne predstave o „oplemenjivanju duše, karaktera i morala“. Ne. Ova ljudska kreativnost je bazična za sve što, u nastavku, ekonomski, naučno, politički… ljudi stvaraju. Nema nikakve egzistencijalne prednosti takozvanih materijalističkih, pragmatskih, praktičnih… ljudskih usmerenja i delatnosti u odnosu na duhovne! „Reci to gladnom čoveku i takvom mu pročitaj pesmu umesto hleba.“ Da, čovek koji ima hleb neće biti nikad gladan! No, bez umetnosti taj čovek ne bi ni postojao. Bukvalno – ne bi ga bilo u egzistenciji sveta! Kad stvorimo svet i ljudsko bivstvovanje i njemu, onda možemo da budemo i gladni i žedni i da rešavamo druge nevolje, ali, zaista, prvo moramo da postojimo! (I, da: životinje postoje i bivstvuju i bez umetnosti! Za biljke nisam siguran.)

Čovek – ne.

Voleo bih da sa čitaocem usvojimo ovu tvrdnju bar kao trenutnu, prihvaćenu pretpostavku u okviru onoga što još želim da kažem.

Čini mi se da su Pesnici i Proroci uzeli svoje učešće u ljudskoj povesti na početku istorije. Dakle, posle propasti vavilonske kule i na početku rasejanja ljudskog roda.

Pre toga, u vreme rajsko i pararajsko nisu ni bili potrebni. Jer, govor je bio Pesma, svi ljudi Pesnici!

Naravno da su i orali i gradili i mučili se i – sve što ljudi inače rade… Ali su u svom biću bili Pesnici.

Odnosno mogli su da posegnu u oblasti Duha Božjeg i prenesu ideje-elemente u svoj, ljudski život.

Kada je počelo rasejanje i istorija čovečanstva, sve manje je bilo ljudi koji su bili Pesničkih moći. Tako su se, tada, odvojili imenom.

(Pesnici i Proroci se malo razlikuju, zato ih neću stalno pominjati.)

Kula je vavilonska uzrasla na semenu drveta poznanja dobra i zla.

Jer, iza pojedenog ploda ostadoše semenke i iz njih izrastoše drveta nova, ali na njima ne beše Božjeg blagoslova.

Jer, iz greha kušanog izađoše semenke i iznikoše biljke koje nisu od čistog, rajskog Božjeg stvaranja nego na njima beše nečistota greha ljudskog.

A, drvo poznanja dobra i zla beše namenjeno za ljude ako ili kada grehom otpadnu od Raja da mogu u svetu u kome se pomešaše dobro i zlo, jer u Raju ne beše zla, mogu da ga poznaju i odvrate se i po putevima dobrim se vrate u rajsko dobro.

Ali, znanje ne beše za jednog čoveka no je bilo da svi ljudi zajednički treba da ga znaju.

A svet beše jedan za sve i zajednički i ljudi živeše među sobom i sa svetom. Tada je bilo dobro.

Zajedničko znanje je prozvano zakon. A, zakon vredi ako je za sve i zajednički.

Ali, zlo na svetu se ne umiri i čekaše da se puklotine među ljudima otvore i da se u toj praznini koti.

A, ljudi još behu snažni i duhom i telom. Ali, nisu bili u savršenstvu i šara ćilima svetskog poče tu i tamo da se kvari i sklad među ljudima sve više poče da drhti i ljudi počeše da se boje.

Strah se useli među ljude.

Tada sagradiše kulu vavilonsku i gradove počeše da grade kako bi se od sveta ogradili.

I, gle, učini im se da od znanja postaju kao bogovi. Prastari greh gordosti zaseni svetlo Istinito i ljudi počeše da lutaju bez vida umnoga.

Razdeli se govor i razdeliše se ljudi i poče vreme propasti.

Svet beše zajednički i jedan. Ali se ljudi razdeliše i po govoru i po svetu u lutanju se razdeliše i jedan zajednički svet se izdeli na ostrva. Na svakom i po sebi, već mnogo slabiji i u duhu i u telu, ostrva ljudska počeše da se kvare i vreme poče da briše zajednićka sećanja i znanja i ljudi zaboraviše da su bili jedno i zajedno.

Ljudi zaboraviše ljude i svako po sebi poče da se kvari. Propadali su na razne načine i različiti su im bili putevi i sudbine. Neki propadoše već toliko da jedva da su bili ljudi, neki se koliko-toliko održaše.

Nestadoše ljudi iz sećanja i počeše da su narodi, ili kako god da nazovemo ta izdvojena ostrva ljudska.

Ljudi se useliše u gradove.

Rekoh već jednom da je nastanak i opstojanje grada u ljudskoj svesti (pojmovno-idejnoj, mentalnoj matrici) za mene najveća ljudska misterija u svetu ljudskom. Toliko mi deluje nelogično i izopačeno da posumnjam da je čisto ljudska ideja. Mnogo je zla grad porodio. Jedino sam uspeo da ga povežem sa strahom. Grad je posledica straha i grad uzrokuje strahove. Grad je, čini mi se, konačna, sveokružujuća ideja izdvajanja ljudi od sveta. Možda čak dotle da svaki čovek postane ostrvo sam za sebe. Haotična košnica mnogobrojnih ljudi nikako ne čini da oni zaista budu usklađeni među sobom.

Sve su usamljeniji i sve uplašeniji.

A, Svet se kaže MI!

(Da se razumemo: niti selo vidim kao mali grad, niti grad vidim kao veliko i (bolje?) organizovano selo. Grad i selo se suštinski razlikuju. Selo je deo celine sveta i zajednica ravnopravno i funkcionalno povezanih ljudi. Grad je hijerarhijska struktura institucija među kojima plutaju ljudi.)

Hijerarhiju mogu da razumem samo u okviru posebnih, svrsishodnih, vremenski definisanih, aktivnosti ljudske zajednice. Prirodno i razumno, hijerarhija može da bude samo povremena organizaciona struktura. (U prirodi hijerarhija ne postoji! Predstava o pčelama ili mravima kao hijerarhijski organizovanim društvima je samo iskrivljena projekcija ljudskih mentalnih vežbi. Svaki razuman biolog zna da ove zajednice nemaju hijerarhijsku već horizontalno-funkcionalnu organizaciju. Predstava matice legla kao „kraljice“ ne odgovara stvarnosti već isključivo mentalno iskrivljenim ljudskim projekcijama. Takođe, taj biolog zna da čopori životinja (iako ljudske zajednice povremeno već liče na to) takođe nisu uporedivi sa ljudskim društvenim strukturama. U svakom slučaju, hijerarhija kao permanentna struktura ljudske organizovanosti nije ni prirodno-normalna niti se kroz istoriju pokazala kao korisna „alatka“. (Štaviše, neprekidan je izvor disfunkcionalnosti i nevolja!)

Izuzev u slučaju ratničko-vojničkih aktivnosti.

Rat, borba jedne grupe ljudi protiv druge, s namerom da se otima, zlostavlja, porobljuje…! je vrhunac ljudskog propadanja i konačni kraj! I za pobeđene i za pobednike!!!

Dakle, radi se o dobu u kome je, na samom početku istorije, čovečanstvo osmislilo svoj kraj.

Propast je već došla i neprestano se širi.

Zlo je bolest koja se širi kroz ljude i među ljudima.

Istorija se pretežno shvata kao niz ratova, sukoba i posledica volje i planova, uspešnih i neuspešnih, nekih pojedinaca (kraljeva, careva… i sličnih ljudskih vođa). Uz to se posmatra i kroz prizmu ekonomsko-tehnološkog „napretka“.

(Ustvari, ovo je sažetak zapadno-evropske istorijske „misli“. Meni je delimično poznata istorija drugih svetskih regiona, naroda… I, opet, kroz tu istu „zapadno-evropsku“ prizmu, uvid te specifične misli. Uvid, viđenje istorije na osnovu neke drugačije misli, misli drugačijih kultura, naroda, mi je, uglavnom poznato kroz mitske priče i pesme. (Ove su, opet, stigle do mene kroz redakciju i tumačenje pomenute „škole istorije“. Ta „škola“ je, naravno, izraz mentalne strukture uma te grupacije ljudi i „naroda“. Ja u nju apsolutno ne verujem. Naravno i nažalost, meni (kao ni vaskolikom svetu) nisu dostupne (kroz neka logično-sistematična nasleđa) viđenja-misli neke druge mentalno-kulturološke matrice.

… Osim u tragovima, kroz mitološko-religiozne pri-povesti, religiozno-umetnička dela i ostvarenja ili spontano očuvane navike i običaje ljudi. Nažalost, i ova vrsta slobodnog i nezavisnog nasleđa je dekonstuisana i zaprljana kroz prizmu tumačenja te mentalne strukture. Ja sam pripadam, po obrazovanju i socijalizaciji, takvoj matrici mišljenja. Kako, onda, uopšte mogu da slobodno mislim a da ne produkujem samo još jednu istu varijaciju iste vrste mišljenja?! Moram da potražim i pretražim primarno ljudsko biće, ono jednako i jedinstveno za sav ljudski svet. Moram da ga pogledam uvidom slobodne i nezavisne misli, nezagađene i nezaprljane iskustvom skučenog i neveštog ljudskog razuma. Morao bih, dakle, da ga pogledam i vidim Božjim uvidom!… To je, naravno, meni i svakom čoveku – nemoguće!

Da li sam na zaludnom i besmislenom putu? Da li su moje (ili mnogo umnijih ljudi) namere i moj trud u nastojanju da pronađem istiniti put do istine, po svojoj suštini, po svom postanku – nemoguća! Da li je moguće saznanje uopšte!

Jeste.

U jedinstvenom trenutku ljudske povesti, Bog nam je to rekao i omogućio:

DVE NAJVEĆE ZAPOVESTI:

  1. LJUBI GOSPODA BOGA SVIM SRCEM SVOJIM I SVOM DUŠOM SVOJOM, SVIM UMOM SVOJIM I SVOM SNAGOM SVOJOM.
  2. LJUBI BLIŽNJEGA SVOJEGA KAO SAMOGA SEBE.

Ako odavde počne ljudska misao, može, posle mnogo truda, doći do istine.

Dug je to put.

Beskonačan.

Pođite, ljudi.

Beskonačno nam je vreme dato.

(Ja sam sam ništica i među ljudima prostim, trun i u svetu ljudskom. Prljave misli i prepun greha. Šta bih u Svetu Božjem. Ništa ja ne mogu ni da kažem ni otkrijem…

Tako sam sitan, a Bog me vidi i tada i zato sam ponosan što postojim.

Nišči, nišči… da sam nišči i da se u ljubavi krštenjem okupam… Ništa mi ne bi trebala sva ova slova da doprinosim ih ljudskoj zemaljskoj nesreći. Voleti Boga i voleti bar jedno biće ljudsko i doprineo bih dobra svetu i svim ljudima.

A ja, sam sam i izgubljen u svetu… Moram bar ovako da se ubeležim u svet…

Moram bar da pišem mrlje ove po praznini KAD NE UMEM DA PEVAM.)

Eto, znam najveću svetsku mudrost i šta me preči da raspravljam o svim mudrostima proisteklim.

Znam najveću mudrost u svom razumu.

NE ZNAM JE U SRCU!

A, u srcu je mudrost ljudskog bića.

Kažu: istorija je zapisana da je kralj A sakupio svoje ljude i ratovao sa kraljem B i onda je bilo… itd…

A, šta ako je kovač kovao kraljevu sablju i ljuti znoj je kanuo u žili gvožđa i so je oslabila gvožđe i gvožđe je puklo i sablja polomljena je bitku odlučija. A, šta ako je neverna žena drhtavicu posejala u ruku kraljevu i ona klonu i bitka se odluči.

Ko može da svevidi ko je u ratu i bitki presudan bio. Onaj o kome istorija govori ili oni neprimetni ljudi. Niko to ne može. Takva je istorija obično postposledično nagađanje i vračanje mozgova priprostih. Nema u takvoj istoriji ni ljudi ni pameti ljudske.

Kažu: nauka i napredak su učinile ljudski život lakšim i boljim.

A, šta je, među potrebama ljudskim, osnovno i svima jednako.

Da 1. Dišemo 2. Vodu pijemo 3. Jedemo… itd, itsl..

Da li je vazduh danas bolji nego nekada? Da li je voda danas bolja? Da li je hrana danas bolja?

„Napredak i nauka“ su ih učinili otrovnima!

(O, da! Lenjost je napredovala, jer su nam stvari dostupnije. Ali, od lenjosti i otrova se razboljevamo i život nam je teži i gori. Hoćemo li odustati od nauke? Nećemo, ali nauku traba vratiti životu, ne da smrti služi.)

Zaštitili smo se od divljih zveri, ali se zato ljudi bližnjih bojimo.

(Divlje zveri nikad ni nisu iole ozbiljnije ugrozile ljudske nastanbe.)

Pretpostavke na kojima se zasniva učenje istorije su očigledno netačne i lažne.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Prolog

Featured

(Ljubav, kao reč i pojam koji ovde upotrebljavam, se ne odnosi, kako se to uobičajeno podrazumeva u savremenom svetu, na ljubav muškarca i žene, „eros“, nego na sveopštu, svesvetsku Ljubav – Agape. S druge strane, od drevnih vremena do danas, u ljudsku psihu i umetnost je utisnuta ambivalentna dvojnost „eros-tanatos“ (ljubav-smrt) i ona je na neki način neizbežna.)

Savršena književna forma o čovekovom životu je forma zapisa na nadgrobnom spomeniku: 1)godina rođenja; 2)godina smrti; 3)po(t)pis ožalošćenih. U ovom konceptu nema ničeg suvišnog. Postoji čudo rođenja i postoji tajna smrti. Jedino ovozemaljsko životno je po(t)pis ožalošćenih. To je ono što je čovek stekao-stvorio između stavki 1) i 2), to je njegova budućnost na ovom svetu.

Ja sam rođen 1967. u Pirotu. Uglavnom sam živeo kao sav normalan svet.

Poeziju sam čitao ili zato što sam morao ili zato što mi je život činila snošljivijim. Poeziju sam počeo da ŽIVIM nenamerno, nesvesno… U trenucima kada su mi životne prilike bile nesnošljive i kada mi je razumna svest bila uspavana, životodavni Duh mi je donosio emocije. Pošto sam već bio navikao da pišem i nisam znao šta bih drugo s tim darovima, zapisivao sam ih. Nekad je to bilo lako kao u nekom zanosu, euforiji. Drugi put je bilo teško, frustrijrajuće… ne moći da nađeš reči koje mogu da pretvore emocije u reči… Tek kasnije sam shvatio da sam pisao pesme.

Pesnik je samo oruđe Duha. Neki su pesnici dobro oruđe, neki nisu, Ja sam, nažalost, od ovih poslednjih. Tek ponešto sam, nadam se, uspeo od svog obilja da prenesem na papir, da složim u neku knjigicu.

Jednom prilikom sam svom starom školskom drugu rekao da ću da napišem knjigu i da ćemo da da napravimo književno veče i da se napijemo i najedemo… „Dobro, rekao je. A što moraš da pišeš knjigu!“

Mislim da to krucijalno pitanje odnosa paksisa i poetisa: „…što mora da se piše knjiga…“ „piše“ ako već ne znamo da pevamo… a pevanje je, ustvari, pravi ambijent za poeziju.

Zašto čovek MORA da peva-piše poeziju!?

Siguran sam da isto pitanje može da se formuliše i kao:

Zašto čovek MORA da voli!?

U nizu ljudskih emocija, kao i u nizu ljudskih delatnosti, ljubav i poezija zauzimaju sasvim posebno mesto.

Svaki čovek mora da je voleo, voli ili će voleti… bilo šta, bilo koga, bilo kad… onda je i pevao… a pevanje nije uvek od radosti… To je ta suštastvena poezija!

Ali… „Od ljubavi se ne živi!“ -to će vam reći svaki razuman čovek. I, sasvim se slažem… Iako je svako voleo, voli ili će voleti (i tako bio pesnik) – to je bilo sporadično, povremeno ili privremeno. Svo ostalo vreme smo morali da jedemo i pijemo, već da ne spominjem da neprestano moramo da dišemo. Zaista, pokušavam da nađem argumente kojima bih dokazao da je ljubav-poezija u istoj meri neophodna i neizbežna, ali, iskreno, ne uspevam. Isto tako, iskreno, svakom mora biti jasno da bi svet bez ljubavi-poezije propao za par stotina godina. No, par stotina godina bismo jeli i pili i na kraju prestali da budemo ljudska bića, što je, valjda, bolje nego da u par sedmica ili dana skapamo bez hrane i pića i ostanemo ljudska bića. Hoću da kažem da u svakodnevnom životu poezija ima malo šanse u poređenju sa materijalnim svetom. I, ne samo to… Sećam se jednog uzgrednog dijaloga: „Taj nije baš u redu – mnogo čita knjige!“ „More, ne samo što čita. On, bre, i piše pesme!“ „E, znači, skroz skrenuo…“

Dakle, osim uzaludnosti, svakodnevni život poeziji pripisuje i određenu nenormalnost.

Zaista, odvajkada je poznato „pesničko ludilo“. Ali, ono je bilo duboko poštovano kao „zanos“ i na isti način kao i kod religijskih proroka. Poštovani su kao ljudi koji se u određenom trenutku odvajaju od sveta ljudi i primiču božanskom i prenose nebeske poruke. „Zato je pesnik od svih drugih ljudi smatran najbližim božanstvu… pesnik je nešto lako, krilato i sveto – tumač božanstva.“ – kako kaže Dučić.

Kasnije su pesnici shvatani kao „zaneseni“ i neprilagođeni „normalnom“ svetu.

„Za mene je slučaj pesnika ovom društvu, koje mu ne dozvoljava da živi, slučaj čoveka koji ide u osamu da izvaja sopstvenu grobnicu.“ (Malarme)

Dakle, pesnik je čovek razapet između neba i zemlje, na sredini u kojoj zjapi užasna i prazna – USAMLJENOST, „horror vaccui“ od koga se i sama Priroda užasava.

„Mi znamo da kad pevamo, mi i na nebu ostajemo verni zemlji, a ostajući verni zemlji, mi volimo nebo: gde je, ako ne na nebu, naša stara zemlja? Sada znamo da su duša i telo jedno, kao što znamo da su zemlja i nebo jedno; ali sada znamo da je zemlja naše duše i nebo našeg tela – samo stvaralaštvo…“ -govori Andrej Beli.

„Ko voli – tih je! Samo prazna posuda zveči!“- kaže Šekspir.

„Ako jezike čovečje i anđelske govorim a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili praporac koji zveči.“ (Apostol Pavle, 1. Kor.; 13,1)

„Zašto samom sebi pevam, ZVONO KOJE PRAZNO ZVEČI, jer o drugom nemam kako, nemam čime, bez ljubavi nema rime.“

Praznina je smrt i smrt je praznina.

Jedino Ljubavlju ako se praznina usamljenosti ispuni postaje posuda koja daje pun i ispravan zvuk – zvuk pesme.

Rastače se telo moje ali ne od boli

nema više čime da me steže zemlja

iznad najvišega visa nestade i noći

(čekaju me)   svetlo i toplota rođenoga doma.

Iznad sveta pogledah na zemlju

ozari se srce u ljubavi čistoj

oslobođen svega sve zavoleh silno

što mi muka beše sve je tako milo.

Na ovom mestu moram da objasnim jedinu posvetu i jedino ime koje se pominje u „Pevanjima“. Lina je moje mitsko biće: „Ljubav joj je ime, plašt je okružuje sivi. Pred ljude je došla prvom okupana rosom i pre druge što nam dođe sa samrtnom kosom.“ (Ova druga je uobičajena predstava smrti koja telo pretvara u prah) Lina dušu odvaja od tela i prenosi je u svet večnosti.

Raspet između neba i zemlje, samo pravi Pesnik iz praha dolazi do Svetlosti. Ja tome samo težim.

Pomenusmo da bez hrane i pića nema života a da bi bez poezije i moglo da se živi na ovom svetu mada kažu da je „hrana za dušu“.

Pesnici žive u svet(l)u večnosti gde bez poezije ne može da se živi. Zato mora da se peva-piše…